ГРАДИВНОСТ

ГРАДИВНОСТ , лексичко-граматичка категорија која одражава условљеност облика речи њеним значењем одређене материје. Заснованост појма г. на прасловенском каузативу градити са значењем 'правити', 'чинити', од којег су настале изведенице типа грађа , грађевина , градња , градиво итд., видљива је и при дефинисању те семантичке компоненте, која се односи на карактеризацију према грађи, материјалу од којег је предмет направљен, створен, тј. према ономе што је у науци познато као „материја". У истом значењу понекад се користи и термин фабрикатив , преузет из руске лингвистичке литературе. Појам материје у лингвистичком смислу сродан је појму (неодређеног) мноштва. Сходно глаголским радњама постоје два типа „неопходног материјала" – материја која се ставља у неки простор и тиме га доводи у стање испуњености (нпр. пунити џак сламом ) и грађа употребљена у акцији изградње (нпр. зидати циглом = правити зграду помоћу цигле). Семантичко обележје г. испољава се лексичким, морфолошким и синтаксичким средствима. Основу чине градивне именице , које истим обликом означавају сваку, највећу као и најмању, количину материје, тако да се именице типа вода , свила , сребрo , снег редовно употребљавају у једнини, а уколико се појаве у множини, обележавају различите врсте истог материјала или количине материјала на различитим местима, или у различито време (нпр. Све воде у Србији нису исте). Поред типичних случајева, постоје и појмови који су по природи прелазног, збирно-градивног карактера, као што су слама и трава , који имају и сингулативни облик ( сламка , травка ). Семантичку компоненту г. имају и градивни придеви нпр. камени сто, млечни напитак, златни прстен, као и глаголи градити , правити , стварати , израђивати , сачињавати , чинити , састојати се (од), образовати , укључивати , и од њих изведене именске лексеме за обележавање особа које реализују те активности, као што су: градитељ , стваралац , творац . 

 Придеви мотивисани лексемама са значењем материје добијају обележје г. уколико саопштавају о материји од које је сачињен детерминисани појам ( водени млаз = млаз од воде, али водени топ ≠ топ од воде), а својим морфолошким особинама приближавају се описним ( златан сат, дрвени стуб, песковита обала), али и посесивним придевима, нарочито они изведени од назива биља ( ружино уље, храстов сто, јабуково сирће). Специфичну природу имају придеви мотивисани називима хемијских елемената, јер г. код њих може бити сугерисана морфолошким обликом, нпр. алуминијумска жица = жица од алуминијума, у односу на алуминијумов атом = атом алуминијума, али то и не мора бити случај, нпр. живино огледало = огледало од живе, а живин термометар = термометар који садржи живу. 

 Г. је семантичка компонента двају синтаксичких облика, који су корелати директно и потпуно обухваћеног објекатског појма у акузативу. То су партитивни беспредлошки генитив, нпр. пити воде , стављати меда у колач (~ пити воду , стављати мед у колач), који је управо захваљујући г. датог објекатског појма подложан дељењу, и беспредлошки инструментал, чија материјална природа обједињује улоге објекта и спроводника активности резултативног карактера, нпр. пунити канту водом (~ сипати воду у канту). О квалитету као исходу оваквих процеса саопштавају атрибутске генитивне и инструменталне конструкције с предлозима који су на известан начин комплементарни природи градивног појма уз који стоје -- генитив се појављује с аблативним предлогом од , којим се спецификује однос потицања детерминисаног појма и материје уз коју предлог стоји, нпр. колач од меда , или инструментал с примарно социјативним предлогом с(а) којим се истиче однос сједињености управног појма с градивном материјом као својим саставним делом, нпр. канта с водом . Г. се најчешће преплиће са објекатским, посесивним, квалификативним, социјативним и аблативним значењем. 

 ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој ( синтаксичко-семантичка студија ), Бг 1954; W. O. Quine, Word and Object , Cambridge 1960; T. Parsons, „An Analysis of Mass Terms and Amount Terms", Foundations of Language , 1970, 6(3); М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. (Граматички системи и књижевнојезичка норма) , Бг 1981; М. Ивић, Лингвистички огледи , Бг 1983. 

 Нада Арсенијевић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)