ГОВОРИ СА НЕЗАМЕЊЕНИМ ЈАТОМ

ГОВОРИ СА НЕЗАМЕЊЕНИМ ЈАТОМ , говори који припадају различитим дијалектима, али су очували двогласни изговор вокала Ѣ. Сматра се да је отприлике крајем XI в. дошло до монофтонгизације Ѣ, дифтонга непотпуног образовања (отприлике ẹä) тако што је његов други део изједначен са првим: ẹä > ẹ . У северном штокавском појасу вокал ẹ = Ѣ дуго је чувао фонолошку индивидуалност и местимично, првенствено у говорима исељеника са тога терена, сачувао до данас. Та посебност ẹ чува се у: говору шест села католичких Крашована (К) у румунском делу Баната, досељених из доњег тока Тимока; говору Галипољских Срба (ГС), пресељених у XVI или XVII в. из долине Велике Мораве у Тракију у Турској; говору католика Рекаша (Р) и православаца Банатске Црне Горе (БЦГ) у румунском Банату; говорима великог дела северозападне Србије (од околине Обреновца до дринских падина Ваљевских планина); говору једног дела села Градишта југозападно од Винковаца; говору неколико славонских села код Нашица; говору Душнока и Баћина јужно од Калоче у Мађарској. Исту вредност Ѣ на чакавском терену има неколико села код Бољуна у северној Истри, као и прелазни чаковско-словеначки појас бузетског краја. Затворено е на месту Ѣ има и главнина кајкавских говора. 

 Српски говори са незамењеним јатом припадају трима дијалектима. Говор К, чији су се носиоци на данашње станиште доселили у време не доцније од XV в., веома је близак севернијим идиомима тимочко-лужничог дијалекта. У једночланом акценатском систему стари кратки акценат углавном је повучен са ултиме ( ж Ż нa , п ° ток , али: стој ­, прод ® м ), полугласник се чува у већини места ( дән , ° вәс , н ° кәт ), с тим да се у неакцентованом положају понекад једначи са а ( т ° рак , ° стар ), док је у већем делу села Карашева прешао у а ( дан ), а у Равнику, Курјачици и делу Карашева у е ( ден , м Ż гла , мрт Ż ф ), мада и тамо у неакцентованом положају претеже а ( ч Ż шаљ , д ° шал ). Вокал Ѣ под акцентом остаје незамењен, а ван акцента обично прелази у и ( ц Ş ди , али цид ­ ло ). У свим г. н. j. румунског Баната е < * е, *w изговара се отворено, а о затворено. Говор К чува л˚ ( пл˚ ни , поред пьлни ), -л ( дал ), групу чр- ( ч Š на , чер 6 ва ), палаталне ł и ˛ као рефлексе *tj и *dj, односно групе *kt испред и или ә . Ново јотовање захватило је не само денталне сонанте и оклузиве него и лабијале ( С ± бље ном. мн., здр ® вље ), а јд > ˛ у типу д °˛ е . Остале фонетске особине: чување групе - ст , дисимилација сц>ц , шч>ч ; неизмењено ст у остр ­; обезвучавање финалних консонаната; губљење х . У домену морфологије пажњу заслужују: инстр. мн. им. м. и с. рода на - ам ( члов Ş кам , ср Ż брам ); - ове , - еве у ном. мн. многих им. м. р. ( брегове , волове ); - е у ном. мн. им. м. р. типа г ° шће , Циг ® не , варош ® ње ; акуз. мн. м. р. на -и (чини бунари ); архаични вок. јд. д Ş це ; дат. мн. им. сва три рода на -ам ( голубам , козам ); стари инстр. мн. ( з ż би , с к ° ли , с ног ® ми ); архаични облици у изједначеним ген. и лок. мн. Ово је једини штокавски говор на истоку који је сачувао наставак - Ø у ген. мн. (кот кос „код коза"), -м у дат. мн. и -ми у инстр. мн. Компарација придева је аналитичка ( по л Ş п „лепши"), инфинитив је редак, чувају се остаци аориста, сачуван је глаголски прилог садашњи, јавља се -ува- у инфитивној основи глагола с презентом на -ује , а ẹте је завршетак 2. л. мн. императива ( до те ). 

 Исељенички говори Р, БЦГ и ГС припадају смедеревско-вршачком дијалекатском типу. Међусобно блиске говоре Р и БЦГ одликују: вредност ẹ = Ѣ и под акцентом и у неакцентованом положају ( зв ´ зда , бẹж +); екавизам у дат. и лок. мене , тебе ; промена -л > - · (које у Р чешће, а у БЦГ ређе прелази у неслоговно у : б b·, б b¸); чување -ст ( л + ст ); дат. и лок. јд. им. а - основе на - е (м»јој б ( бе ); дат. и лок. мојој ; енкл. нам , вам , јој ; зам. њен ; често - ду у 3. л. мн. презента (b граду , р ! кнеду ); синтетички облици компаратива; губитак аориста и имперфекта. У говору БЦГ преношење ‚‚акцента је захватило ултиму, као и сваки други акценат којем је претходила дужина. Акценат пренет на кратки слог реализује се као ‚‚ ( ж ! на , м & мак ), док на дугом обично долази ˆ ( ј ) рам , п + сала ), уз ређе чување ‚ ( к ; пило ). Ненаглашене дужине се скраћују. У говору Р ‚‚се повлачи само са отворене на кратку пенултиму ( с ! стра , али: мом ( к ), а сваки акценат ако је пенултима дуга > ˆ ( р # чак , гл ) ва ; бр ) н L м ). Говор Р захваћен је делимичним скраћивањем свих неакцентованих дужина и ˆ на отвореној ултими. У БЦГ је упрошћавање деклинационог система узело јачег маха, те, изгледа, нема посебних облика за ген. мн. и лок. мн. (употребљавају се облици ном. и акуз.), док се у Р може чути и: b де код ов ) ца , а такође и лок. мн. једнак генитиву ( по б # sа , по рак + ју , у к d ла , уп. и по к & лени , по л " ђи ). Деклинацију плуралских падежа у свим исељеничким говорима карактерише једначење акуз. мн. са ном. (акуз. као кол ) чи , к & њи БЦГ, г ° луби К, јун - ки ГС) и лок. мн. са ген. У БЦГ претеже краћи инф. ( д d ћ , зв ( т , ређе зн ( ти ), а у Р по правилу дужи ( уз " ти , п d ћи , ређе чин ! т ). У БЦГ у форманту инф. основе гл. VII врсте по правилу је и ( ж + вили , в b дит ), Р е ( пожут ! ло , тако и звон ! ло , чин ! т) . 

 У говору ГС ‚‚се са ултиме преноси на кановачки начин, с тим да факултативно ‚ > ˆ ( с 3 стра // с " стра , ј 3 зик // ј " зик ; гл - ва // гл ) ва , п 3 так // п " так ). По правилу и ˆ > ‚‚на отвореној ултими ( систр !, гл B в ! ген. јд.). Неакцентоване дужине држе се у слогу испред акцента ( п Q т ( ла , гл B в d м , ж Q в + мо ), а спорадично и иза акцента у унутрашњем слогу ( н & с Q мо , али н & сй 3. л. јд. през.). Остале особине су: неакцентовано Ѣ > и : сид b < сѢд +; -ст > -с (лист); у дат. и инстр. мн. уопштено -ма ( куњ ! вима ); шумадијско - ом у дат. и лок. јд. ж. р. придевско-заменичке деклинације (тип муј d м ж3ни; у БЦГ и Р мојој ); енклитике ни , ви , је , њим (према нам , вам , јој , им у БЦГ и Р), заменица њоњин „њен"; заменица ко ( куј у БЦГ и Р); - еју , - ају (у БЦГ - у , - ду , у Р - у , - ду , - ају ) у 3. л. през. највећег дела глагола ( д d ђеју , м & леју ); императив јẹ < јẹј (БЦГ јẹђи , Р јеђ ); одсуство инфинитива, а жива употреба аориста и имперфекта; - ни - (према -ну- у БЦГ и Р) у инф. основи гл. 3. врсте и већи број разних иновација, међу којима и две под грчким утицајем: „цакавизам" ( сл % са , з ( ба , ц b сто ) и једначење средњих вокала с високима испред акцента ( њиг & ва , муј (, ген. вуд !, инстр. ин + м зин d м „с једном женом"). 

 Овај вокалски архаизам покрива терен од околине Обреновца до Ваљевских планина: део Шумадије и Посавине, Тамнаву, Колубару, Ваљевску подгорину, Рађевину и део Азбуковице. Лавовски део зоне ẹ = Ѣ припада колубарском сливу. Практично цела област припада шумадијско-војвођанском дијалекатском типу. Акцентуација је новоштокавска, на тлу шумадијске Колубаре нова кановачка (пóток : пòтока), а надаље чврст модел пòток : пòтока . Послеакценатске дужине боље се држе у јужном делу области. 

 Изузетан је значај исељеничких г. н. ј. за историјску дијалектологију, посебно у домену реконструкције предмиграционе слике великог дела српске језичке територије. Матична област говора БЦГ, Р, К и ГС налазила се у Србији. Крашовани потичу из предела који није могао бити далеко од Тимока, ГС су из долине Велике Мораве, а порекло говора БЦГ и Р веже се за област између тих двеју река, свакако ближе Великој Морави. Коегзистенција икавизама шумадијско-војвођанског типа и незамењеног јата у основи речи најбољи је доказ да је тај дијалекат настао аутохтоним развојем, а не екавско-икавском мешавином. Показало се и да је икавштина у уском појасу азбуковачког Подриња настала тако што су досељени јекавци вокалом и замењивали глас ẹ , који су чули у говору стариначког живља. 

 ЛИТЕРАТУРА: E. Petrovici, Graiul Caraşovenilor , Bucureşti 1935; П. Ивић, „Једна доскора непозната група штокавских говора: говори с незамењеним јатом", ГФФНС , 1956, 1; „Der Vokal ĕ als lebendiges Phonem in den serbokroatischen Mundarten", International Journal For Slavic Linguistics and Poetics , 1959, 1 – 2; „Прилог реконструкцији предмиграционе дијалекатске слике српскохрватске језичке области", ЗМСФЛ , 1961 – 1962, 4 – 5; „Прилози познавању дијалекатске слике западне Хрватске", ГФФНС , 1961, 6; В. Весцу, „О пореклу говора банатских Црногораца", ЗМСФЛ , 1971, XIV/2; „Говор Банатске Црне Горе", ЗМСФЛ , 1976, 19/1; С. Реметић, „О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије", СДЗ , 1981, 27; С. Секереш, „Говори с незамијењеним јатом у нашичком крају", Хрватски дијалектолошки зборник , 1982, 6; П. Ивић, „Однос између карашевског и свиничког говора", Македонски језик , 1989 – 1990, 40 – 41; „Путеви развоја српскохрватског вокализма", у: Изабрани огледи , II: Из историје српскохрватског језика , Ниш 1991; Српски дијалекти и њихова класификација , Ср. Карловци – Н. Сад 2009. 

 Слободан Реметић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)