ГЛИШОВИЋ, Светислав

ГЛИШОВИЋ, Светислав , фудбалер, тренер (Београд, 17. IX 1913 – Оасел код Париза, 10. III 1998). Почео да игра у београдском Соколу , па је прешао у БСК још као средњошколац. У државном првенству почео да игра 1930. и са БСК-ом био првак пет пута: 1931, када је одиграо само једну утакмицу, 1933, 1935, 1936. и 1940, када је био и најбољи стрелац лиге с 10 голова. Због изузетне брзине и продорности углавном је играо крило (и лево и десно). Репрезентативац је био 21 пут од 1932. до 1940. и постигао девет голова. Вероватно би играо и више пута, али је пишући за београдске новине (најпре у Политици , а онда и у Времену ) духовито износио своје критичко мишљење, које се често није допадало селекторима. Најзаслужнији је што је БСК 1937, после пораза у одлучујућој утакмици у првенству код куће од загребачког Грађанског сa 4:0, прешао на такозвани WM систем игре. За време рата, као капитен дошао је у сукоб с управом, па је чак био и искључен из клуба 1942, али је под притиском јавности та одлука поништена. Ипак, више није хтео да игра, али је наставио да пише углавном за Спорт . На првенству државе септембра 1945. у Београду, на којем су играле репрезентације југословенских република, аутономне покрајине Војводине и Југословенске армије, као тренер је водио селекцију Србије, која је освојила прво место. Био је тренер Црвене звезде (Београд) од 1946. до 1948, а касније је радио само у иностранству: најпре у Панатинаикосу (Атина) од 1953. до 1958. с којим је освојио Куп Грчке 1955, па у Грасхоперсу (Цирих) 1958, а онда у Арису (Солун) од 1959. до 1961. и 1966/67. Између два боравка у солунском клубу био је у САД, где је 1962. и 1963. био менаџер и тренер Украјинских националиста из Филаделфије и с њима у обе сезоне освојио првенство Америчке фудбалске лиге (АСЛ), а 1963. и Национални отворени куп изазивача. У Њујорку је 1975. издао Студију модерног фудбала , а после његове смрти супруга Јелена је објавила Крмељиву савест човечанства (Бг 1999), Ногама кроз живот а главом кроз зид (Бг 1999), Спортске мисли и козерије (Бг 2000), Мисли, размишљања и афоризми (Бг 2000), Напредне дечје приче (за стармале) (Бг 2000) и На раскрсницама човечанства (2003). 

 ИЗВОР: Документација „Политике". 

 ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Бели орлови 1920 – 1941 , Бг 1999. 

 Иван Цветковић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)