# ГЕРШИЋ, Глигорије Гига
**ГЕРШИЋ, Глигорије Гига**, правник, универзитетски професор, политичар (Бела Црква, 29. VI 1842 – Београд, 8. III 1918). Студирао права у Бечу (1858–1861) и Пешти (1861–1862). За професора на Великој школи постављен 1866, био отпуштен из службе због учешћа на скупштини Уједињене омладине српске, одржаној 1868. у Београду. Исте године је враћен на место професора Велике школе. С прекидима због отпуштања из политичких разлога или због обављања високих државних функција, професор на Великој школи, што у сталном што у хонорарном својству, био је све до 1904. У периоду постојања Велике школе (1863–1905) био је, заједно с професором Стојаном Марковићем, професор који се најдуже задржао у тој установи. Током професорског стажа предавао је неколико предмета: Римско право, Међународно право, Енциклопедија права, Опште државно право с погледом на јавно право Србије, Латински језик и Латински класици. Био је одличан познавалац латинског и неколико светских језика. Сматра се родоначелником науке о међународном праву у српској правној науци.
Бавио се политичким и публицистичким радом. Један је од оснивача омладинске дружине Преоднице и Уједињене омладине српске. Био је сарадник *Српског дневника* и *Заставе*, те један од покретача политичког листа *Видело*, органа Напредне странке. До 1880. припадао је Либералној странци, када се одвојио од Јована Ристића и постао 1881. један од оснивача Радикалне странке. У две радикалске владе Саве Грујића (19. X 1887 – 14. IV 1888. и 2. II 1889 – 16. III 1890) био је министар правде. Као главни теоретичар Радикалне странке учествовао је у изради Радикалског устава од 1888. Међутим, уместо **Г.**, који је био „много јачи у теорији права него у законодавној техници" (С. Јовановић), главни експерт уставотворног одбора постао је Милован Миловановић. **Г.** је био у другој влади Саве Грујића као министар правде задужен за израду органских закона које је требало донети на основу Устава од 1888. Последњи пут био је министар правде у влади Николе Пашића (11. II 1891 – 21. III 1892), када је имао тешку дужност да у Народној скупштини брани протеривање краљице Наталије из земље. У два маха (1889–1894. и 1901–1907) био је члан Државног савета, а под Уставом од 1901. сенатор (1901–1903). Пензионисан је 1907, био је ректор (1898–1899) и проректор (декан) на Великој школи, члан Српског ученог друштва (од 1869) и Српске краљевске академије (дописни члан постао је 1888, а редовни 1890), те члан Југословенске академије у Загребу. У време српско-турских ратова (1876–1878) био је правни саветник српске владе за питања међународног права.
Био је изузетно плодан правни писац и публициста. Највећи број расправа му је из области међународног јавног права (*Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра*, Бг 1893; *Данашње дипломатско и консуларно право*, 1, Бг 1898) које је и најдуже предавао на Великој школи, и за које је сам рекао да му је био најомиљенији предмет. Међународно јавно право је схватао не као међудржавно право, него као право међународне заједнице засновано на начелима суверене једнакости и равноправности њених чланица. Међународна заједница је, по њему, израз склада „субјективног начела државне суверености и независности и објективног начела вишег поретка". Њену основу чини међузависност и испреплетеност интереса држава, њених чланица. Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве, Орденом белог орла и другим одликовањима.
ДЕЛА: *Систем римског приватног права (институције)*, 1, Бг 1882; *Данашње ратно право*, Бг 1882; *Енциклопедија права*, Бг 1908–1909; *После педесет година (успомене и рефлексије о српском покрету г. 1848)*, Земун 1912; *Дипломатско и конзуларно право. Теорија о повратној сили закона*, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Глигорије Гершић као теоретичар права", *ЗМСДН*, 1974, 59; Ф. Никић, „Гига Гершић (1842–1918). Живот и рад", *Радови* (1919–1929) I, Бг 1981; Б. Јанковић, „Глигорије Гига Гершић. Српски класик међународног права", у: *Класици југословенског права*, 2, Бг 1987; *Научно наслеђе Правног факултета у Београду,* *1841–1941*, Бг 1994; М. Крећа, „Глигорије Гершић – живот и дело", у: Г. Гершић, *Дипломатско и конзуларно право. Теорија о повратној сили закона*, Бг 1995; М. Симић, „Енциклопедија права Глигорија Гершића", у: Г. Гершић, *Енциклопедија права*, Ниш 1995; Д. Јанковић, *Рађање парламентарне демократије. Политичке странке у Србији XIX века*, Бг 1997: Љ. Кандић, Ј. Даниловић, *Историја Правног факултета* *(1808–1905)*, Бг 1997; Ј. Тркуља, Д. Поповић (ур.), *Либерална мисао у Србији (прилози историји либерализма од краја 18. до краја 20. века)*, Бг 2001; Д. Н. Баста, *Преображаји идеје права. Један век правне филозофије на Правном факултету у Београду* *(1841–1941)*, Бг 2012; Д. М. Митровић, „Још једном у сусрет холистичком правном учењу Глигорија Гершића", у: Г. Гершић, *Енциклопедија права*, Бг 2012.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)