ГАВРИЛО (Поповић)

ГАВРИЛО (Поповић) , епископ шабачки, богословски писац (Баја, 23. X 1811 – Београд, 19. II 1871). Под световним именом Ђорђе завршио гимназију у Баји, филозофију у Сегедину, права у Пешти и богословију у Сремским Карловцима. Дошавши у Србију 1834, замонашио се и био у служби митрополита Петра, потом професор и ректор богословије (1836 – 1839), предавач и ректор Лицеја у Крагујевцу и Београду (до 1844). Упамћен је као добар педагог и предавач, однеговао је много генерација добрих свештеника и интелектуалаца. Био је члан Друштва српске словесности (од 1842), Одбора просвештенија и Школске комисије. За епископа шабачког посвећен је 1860, али је већ 1866. по молби пензионисан и живео у манастирима Раваници и Букову код Неготина. Сахрањен је у старој цркви Св. Марка у Београду, а када је она у II светском рату изгорела, његове мошти пренете су у садашњу цркву Св. Марка. Вредан писац, објавио је много радова у Гласнику ДСС , Летопису МС , Српским новинама и другим листовима. Објавио је доста књига из разних области: из православног богословља Кратки катихизис (Бг 1849), из црквене историје Повест о првом Васеленском сабору (Земун 1855), из етике Разговори за образовање срца и душе (Бг 1845) и др. Преводио с руског ( Црквена историја Јевсевија Памфила , Бг 1871) и грчког (Сократ Схоластик, Историја цркве , Бг 1886) 

 ДЕЛА: Часови благоговјенија , Бг 1848; Животоописаније славних људи , Бг 1849; Мала астрономија, Бг 1850. 

 ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба , Бг 1979; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века , Бг – Пг – Краг. 1996. 

 Радомир Милошевић 

   

 *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)