# ГАЛИПОЉСКИ СРБИ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-naselja-srba-na-galipoljskom-pluostrvu.jpg)ГАЛИПОЉСКИ СРБИ**, српска исељеничка заједница коју су Турци насилно преселили почетком XVI в. у запустела села под планином Куру Даг, на почетку Галипољског полуострва. *Неверници прогнани из Срема*, око 2.000–3.000 српских становника који су се бавили земљорадњом и сточарством, уписани су први пут 1530. као царско добро (хас) у нахији Евреше у Галипољском санџаку у девет села: Бајрамич, Болавади, Еврен, Гејгелди, Гелџик, Халачдереси, Караагач, Теке, Учдере. Та села укључена су 1567–1568. у задужбину (вакуф) Сулејманије џамије у Цариграду као *Хасови острва Срем у Галипољском санџаку*, са укупно 500 становника. Исто стање забележено је и 1601. Опште предање **Г. С.** углавном је у складу с подацима из турских извора. Живели су прво у селу Учдере, потом су се иселили у Бајрамич, Јагач, Караџу и Шарћој. Убрзо су подлегли грецизацији. Само у Бајрамичу успели су да сачувају националну свест, језик и усмену књижевност све до XX в. По завршетку балканских ратова, у Бајрамичу је било 118–120 српских кућа чији су житељи и имања били стално угрожени одмаздом Турака за ратне губитке и поразе. Услед тога преко српског и руског посланика у Цариграду успели су да добију одобрење да се врате у Србију. Сеоба је започела 1914, али је због ратних збивања и мукотрпног лутања трајала све до 1922. Тада су се 73 породице **Г. С** населиле у селу Пехчево у северозападној Македонији. Одвојени од матичног залеђа, постепено су се утапали у македонску средину. Данас су као српска исељеничка група готово сасвим ишчезли. **Г. С.** су једна од ретких српских исељеничких група која је етнографски и лингвистички исцрпно проучена. Вековима одвојени од матичне земље са својеврсним успореним развојем и дуготрајним опстанком, **Г. С.** представљају окамењену слику и пример истих појава у матичном подручју српске земље у XVI в.
Гордана Томовић
**Говор Г. С**. Због честих сеоба тешко је само на основу народног предања одредити постојбину **Г. С**. Неки научници сматрају да су из Срема, а други из Јагодине, одакле су у првој половини XVII или пред крај XVI в. пресељени најпре у село Учдер, а потом у XVIII в. у Барјамич. После низа перипетија 1922. насељавају се у Пехчево у источној Македонији. Особине говора дате су на основу грађе сабране 1950. и 1951. Порекло говора **Г. С.** је на основу језичких чињеница непобитно доказано и оно се слаже са њиховим усменим предањем да су из Јагодине.
Говори **Г. С.**, Рекаша и Банатске Црне Горе сведоче о некадашњим особинама смедеревско-вршачких говора. У те старе особине на првом месту спада кановачки акценат (*жéна*, *пóток*), који се јавља у околини Вршца и Беле Цркве, у Шумадији од Авале до северно од Аранђеловца и источно од Младеновца и од доњег тока Колубаре до близу Тополе и Раче Крагујевачке. Затим, у дат. и лок. јд. заменичко-придевске промене ж. р. јавља се аналошки наставак -*ом* (Намиˉгн¦во ©кетом *ут*d*м л*K\*^и^п*d*м жéни\*; *у божј*d*м к*%*ћи*), који је познат и осталим српским говорима у космајском крају, у јужном, југозападном и северном делу источне Шумадије, у Жабарима код Тополе, Чумићу и Церовцу. У супстратске црте С-В дијалекта спадају и једносложни прилози са /\[´\]{.smallcaps}/ (*гóр, вóд*), при чему се у говору **Г. С.** касније изгубила тонска опозиција код дугих акцената (*г*d*р, в*d*т*). Свакако треба споменути и јат у корену глагола *вид*- (*вé^и^ди* `видех`, *в*"*^и^ђам*).
Наставак -*ама* у дат. и инстр. мн. именица ср. р. (*јар*+*њама*), а код Галипољаца и м. р. (*в*%*ковама*), повезује говоре Галипољаца, Банатске Црне Горе (БЦГ), Банатских Хера (БХ) и Радимне. Такође, говори **Г. С.**, БЦГ, Рекаша и Шумадијске Колубаре чували су јат, код Галипољаца под акцентом (*млé^и^ко*) и неакцентованом дужином (*п*&*д*K\*^и^ли\*), што их је повезивало са шумадијско-војвођанским дијалектом, а одвајало од косовско-ресавског. Поред сачуваног јата у говору **Г. С.**, у појединим категоријама, јавили су се и икавизми Ш-В типа (*н*;*је*; *д*b *је*; *ов*+*м ј*?*дма*; *т*h*п*b*ли*; *пр*b < *пр*"), који су у том дијалекту (Ш-В) егзистирали са скоро доследном заменом те фонеме у *е*. Старом цртом може се сматрати и скраћивање // на отвореној ултими (*ков*!, *муз*!), што је познато и у космајском крају, у североисточној и факултативно у источној Шумадији, затим у југоисточном Банату са Банатском Клисуром, и у Ресави.
У говору **Г. С.** налазе се и неке језичке црте које се случајно поклапају са стањем у другим дијалектима. Тако у њему изостају типичне К-Р особине (*с човекем*; *јунаце*, *бубрезе*; *с моном*; дат. и лок. јд. ж. р. *ове жене*), а јављају се: предлози *врз*, *рас*; *тéжак б*&*лес* и др. Са југоисточним говорима везују га облици: *плáдне*, *с*b*рутка*; *отр*%*ла* `отровала`; *изг*%*бен*; 3. л. мн. през. %*зн*K*ју*; *д*)*ш* < дажд. Са банатским говорима говор **Г. С.** везан је следећим цртама: *зевам се* - ж"^и^шам сe; *п*?*жа*; с ким – *ис к*+*м га* b*змири* `чиме`; *капнило* – *капн*b*ло* `капнуло`; *отој* – *ут*d*м* `тој`. Знатан број заједничких црта уочен је нарочито у говорима централне и источне Шумадије.
Под утицајем несловенског језичког окружења (грчког и турског) у говору **Г. С.** дошло је до низа промена на фонетском, морфосинтаксичком и лексичком нивоу (*д*(*скалос*). Тако се /\[´\]{.smallcaps}/ (*в*+*но, п*"*так*) и кановачки факултативно замењују // (*ј*"*зик*; *н*) *дно*). У турским позајмљеницама (*јастьк* < *yastık*) јавља се полуглас. Већина вокала има неустаљен изговор и широко артикулационо поље (*лис*b*ца*, *ли^е^с*b*ца*, *ле^и^с*b*ца*, *лес*b*ца*). Покретљив вокализам, јаке редукције ненаглашених вокала и промене *е > и* и *о > у* одлика су северногрчких говора, који су имали снажан утицај на говор **Г. С**. На тракијском терену дошло је до замене *љ* у *ј* (*жéја*, *ч*!*шја*, *зéмја*). У примарном слогу иза лабијала или велара а испред *у* дошло је до замене *љ* у *л* (*пл*%*јес*, *кл*\#*ч*). Под утицајем тракијског грчког факултативно се јавља умекшано *л*` испред *и* (*л^,^*+*же*). Под утицајем грчког, код појединаца, факултативно се јавља замењивање шуштавих (*ш*, *ж*, *ч* и *џ*) пискавим (*с*, *з*, *ц* и *s*) сугласницима са низом прелазних варијанти (*ч^ц^/ц^ч^*), што сведочи о новијем датуму утицаја грчког на говор **Г. С**.
Компарација придева је аналитичка (*М*d*ј бр*(*т ду мин*! *је ј*&*ш мл*)*т* `мој брат од мене је млађи`). Компаратив је калкиран према турском моделу *daha güzel* `још леп`, уп. и грч. ακόμη > κόμ καλός `још добар`, а суперлатив се гради помоћу речце *нај*- (*Н*(*ј м*)*ло ми дé^и^те бóно*).
Систем глаголских облика је прилично сложен, као и у грчком и турском језику. У просте глаголске облике спадају: презент, прост футур, имперфекат и аорист; императив; гл. прилог садашњи, радни гл. придев и променљиви инфинитив; трпни гл. придев и гл. именица. Сложени гл. облици су: перфекат (*ја сам дуст*b*гаво*), плусквамперфекат (*ја б*"*^и^ву дуст*b*гаво*), футур (*ја ћем дуст*b*ћем*), хабитуал (*ја би дуст*b*гаво*) и потенцијал (*ја ћ*)*в дуст*b*ћем*). Код свих гл. врста у 3. л. мн. презента уопштен је наставак -*еју* (b*деју*, &*реју*, *в*+*кнеју*, *каз*%*јеју*, *м*&*леју*, *д*h*ж*"*ју*), осим у VI, где је наставак -*ају* (b*грају*), уп. и *д*B*д*%, *ј*K\*^и^д\*%. У императиву глаголи VI врсте немају *ј* (*п*+*та*, *п*+*тате*). У 2. л. мн. презента и императива, под утицајем грчких говора, јавља се партикула -*н*: *ако м*&*жете*(*н*) *не кв*B*р*b*те*(н). Наставци за имперфекат су: 1. л. јд. и 3. л. мн. -*ву/-во* (*м*b*сл*B*ву* / *м*b*сл*B*во*), у 2. и 3. л. јд. -*ше* (*м*&*г*B*ше*), у 1. л. мн. -(*х*)*мо* (b*ђ*B*мо*, *брáмо* / *бирáмо* < *берахмо*), у 2. л. мн. -*сте/-ште* (b*м*B*сте* / *гутáште*). У аористу су следећи наставци: 1. л. мн. -(*х*)*мо*, 2. л. мн. *-сте/-ште* и 3. л. мн. -*ше*. У гл. прилогу садашњем појављују се два наставка: -*аћем* (чешће) и -*аћим* који се додају на инфинитивну основу (*в*,*к*)*ћем* / *јиђáћим*). Вокал *а*, као знак имперфективности (јавља се и у имперфекту и гл. именици), из VI врсте ширио се на остале. Финално -*м* добијено је аналогијом према прилозима за начин (*силом*). У трпном гл. придеву наставци са *т*, тј. *н* углавном слободно варирају (*убóден* / *убóдет*). Од глагола са инфинитивном основом на -*а* код гл. именица уопштен је наставак -*ање* (*сигр*)*ње*, *м*&*л*B*ње*). Радни гл. придев има следеће наставке: -*о*, -*ла*, -*ло*; -*ли*. Више је начина градње футура: (а) прост је чувала само старија генерација (*зап*Q*с*(*ћем ако се с*!*^и^тим*; *д*N*ћ*!*тен, д*N*ћ*!*ју*); (б) ни сложен футур са променљивим инфинитивом, односно простим футуром, није више био чест (*ј*) *ћем ти к*,*п*b*ћем*, уп. грч. θέλω αγοράσω `хоћу купим`), (в) чест је сложен футур са(да) + през. (*С*( *ћем да* b*дем* / *ће да* b*демо* / *с*( *ће ти к*)*жем*, уп. грч. τώρα θα σου πώ). Потенцијал се гради на два начина – од имперфекта гл. *хтети* и променљивог инфинитива (*да ћ*)*в га нáћем*) или да + презент (*ћ*)*ву да п*%*кнем*), што је чешће. Oве конструкције су донете у Тракију, а потом су подржане сличним у грчком језику (ήθελα αγοράσει / ήθελα να αγοράσω `шћах купити / шћах да купим`).
У синтакси је нарушен однос падежа правца и места тиме што се шири поље употребе лок. и инст. *Ж*K*н*( *му т*;*шла на пут*&*ку*; *Ед*)*н в*"*лик п*)*њ ће да донесéмо пр ц*g*квом*). Уочено је и ширење употребе партитивног генитива (*Уч*"*р ја убр*(*ћ*B*ву тр*B*в*! `јуче ја превртах сено`, *Тр*)*жеју пут*d*ка диб*N*к*b `траже дубоке потоке`). Уместо посесивног генитива чешће се користе конструкције типа *к*b*ка ми* `мој стриц` и у синтагми *к*b*кина ми кућа* `кућа мога стрица`. Замена предлога *од* са *до* десила се на тракијском терену, где је снажно присутна афереза (*од обојака > д-о-бојака*). Он има веома широко поље употребе, будући да су многе грчке конструкције калкиране у говору **Г. С.** (*Ду уч*+ *је пузн*( = από τα μάτια τήν γνωρίζει `по очима је познаје`, *П*&*сле је* d*н уф*)*ти ду рук*! *да је изв*(*ди ду каз*(*на* = πιάνει από το χέρι `ухвати за руку` итд.). Вероватно под утицајем турске синтаксе у инстр. се изгубио предлог *с* и у значењу средства (*Ф*(*ћали так*+*м в*b*лама*) и друштва (*Ј*) *ће д-*b*дем б*B*ј*d*м ми* `са својим оцем`). Уочено је и удвајање објекта личних заменица (*Мин*" *ми ни тр*!*^и^бује*). У конструкцијама *ди је* користи се интензификатор *га* (*Д*b *је га áскер*). Уместо конструкције *ја и ти* користи се *ми с тобом* (*М*b *с тоб*d*м смо побр*(*ткиње*). Уместо инструментала *чим* користи се *с ким* (*с к*+*м ћу да помет*"*м*).
У постпозицији јавља се *да* у значењу `и` (*Иди га удр*b *т*+*-да* `удари га и ти` али и са *и*: *Удр*+ *га и т*+*-да*).
Значај овог исељеничког говора је вишеструк. На првом месту, на време је описан и докуметован један српски говор који је данас скоро ишчезао. Затим, он даје слику говора у северној Србији из периода у којем нема много писаних језичких података из те области. Њиме је потврђен и јужнији ареал С-В дијалекта. За историју народног језика значајно је да се јат чувало све до XVI, a можда и до XVII в. Такође је битно да су уз ту фонему егзистирали и икавизми Ш-В типа. Добијена је и потврда да су у то време чуване и предакценатске, али и послеакценатске дужине, као и да је у северној Србији већ био формиран кановачки акценат.
Жарко Бошњаковић
ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, *Галипољски Срби*, Бг 1946; Д. Бојанић Лукач, „О прошлости Галипољских Срба", *ЗМСДН*, 1967, 48; Р. Тричковић, „Галипољски Срби и Јагодина", *ИЧ*, 1982–1983, 29–30; П. Ивић, *О говору Галипољских Срба*, Ср. Kарловци – Н. Сад 1994; Ф. М. Емецен, „Историја једне миграције с почетка XVI стољећа. Сремски изгнаници на Галипољу", *ИЧ*, 1995–1996, 42−43; П. Ивић, *Српски дијалекти и њихова класификација*, Ср. Kарловци – Н. Сад 2009; Б. Челиковић (прир.), *Галипољски Срби*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)