# ГАЈ

**ГАЈ**, мала шума или забран, који се чува од сече. Назив је старословенски и општесловенски са значењем гајити нешто, неговати, али се употребљава и у ознаци места са добром хладовином, заштићеном од сунца. Често су то мале, усамљене шуме с великим и високим дрвећем и хладовином у летњем периоду. У неким **г.** су извори или текућа вода, па су били погодни за окупљање верника. Код свих Словена, па и код Срба према претхришћанским веровањима **г.** је сматран култним и светим местом, настањеним боговима и демонима. О постојању светог **г**. код Срба сведоче и манастири који су подизани у близини таквих места по примању хришћанства, попут манастира на Фрушкој гори или у Овчарско-кабларској клисури. Сматра се да су манастири заменили многобожачка светилишта по **г**. Још увек је у пракси табуисано дрвеће у близини манастира, баш као што је то било и у време поштовања **г**. Понегде, попут села Виче у драгачевском крају из околине Чачка, из **г.** и шума у близини манастира се узима дрво само за израду мртвачких сандука, крстова за гробну хумку или за ограду око гробља, а избегава се коришћење за друге сврхе. Народ је веровао да у **г.** одлазе душе предака. Трагови веровању да се душе умрлих селе у дрвеће, односно у **г.**, могу се сусрести и у савременом добу у чину сађења дрвета поред гроба. Поштовањем шума и светих **г.** народ је у прошлости поштовао и замишљена бића која их настањују и персонификују. Данас се могу сусрести и топоними: село Врачев Гај у Банату, Попов Гај и Гај Ђурица у околини Крагујевца.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. Зечевић, *Српска етномитологија*, Бг 2008.

Весна Марјановић

\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)