# ГАЋИНОВИЋ, Владимир
**ГАЋИНОВИЋ, Владимир**, револуционар, политичар, књижевник (Качањ код Билеће, 25. V 1890 – Фрајбург, 11. VIII 1917). Као гимназијалац у Мостару био је члан тајних ђачких организација „Матица" и „Слобода". У сарајевској гимназији основао је 1906. тајно ђачко друштво, већ тада се истичући интелектуалним способностима, мистичним визионарством и јасном националном мишљу. Као седамнаестогодишњак почео је у *Српској ријечи* и *Народу* да објављује огледе о савременим српским књижевницима. Послије проглашења анексије БиХ (1908) пребјегао је у Црну Гору, а затим у Србију, гдје је ступио у комите, очекујући рат са Аустроугарском. Након анексионе кризе, довршио је гимназијско школовање у Ваљеву и Београду, а у јесен 1910. уписао први семестар студија књижевности. Истовремено, 1911. објавио је текст под насловом „Млада Босна", у којем је овај назив први пут употријебљен за омладински покрет у БиХ. Други семестар студија уписао је у Бечу, а затим одлази у Женеву, гдје је дошао у додир са руским револуционарима. По преласку у Лозану сусрео се са вођом руских лијевих есера М. А. Натансоном, који је утицао на његове револуционарне погледе, посебно схватање улоге личности у историји и прихватање става о индивидуалном терору као облику политичке борбе. Ово се сасвим јасно види у програмским текстовима које је писао послије повратка у земљу („Крик очајника" и „Онима који долазе"). Управо у овим идејама нашао је пуно идеолошко оправдање свјесног саможртвовања Богдана Жерајића, поставши творац његовог култа и идеолог „косовског тираноубиства" међу омладином. Оштро је осуђивао политику „српског реализма" у БиХ, оличену у покушају појединих српских политичара да воде компромисну политику с аустроугарском окупационом управом. У јесен 1911. ступио је у организацију „Уједињење или смрт", радећи на организовању њених тајних ћелија и кружока. Са групом српских омладинаца основао је 1912. у Сарајеву друштво „Српска омладина", чији је Централни одбор покренуо истоимени лист, који је пропагирао „радикално национално становиште и кооперацију омладине српске: православних и муслимана". Питање српско-хрватског јединства сматрао је неактуелним, а југословенску идеју као „мијешање хрватске воде у српско вино". Као добровољац учествовао је у опсади Скадра током Првог балканског рата, након чега је поново отишао у Лозану, гдје се уписао на Филозофски факултет и одатле руководио омладинским акцијама. Имао је пресудан утицај на револуционарну омладину и одржавао везе са сарајевским завјереницима, посебно са Данилом Илићем, Мехмедом Мехмедбашићем и Гаврилом Принципом. Заједно са њима спремао је атентат на земаљског поглавара БиХ Потјорека, али није био директно укључен у организацију атентата на Франца Фердинанда у Сарајеву нити је дао сагласност за његово извршење. По избијању рата, четири мјесеца је био добровољац у француској морнарици, а затим је до августа 1915. боравио у Паризу, копајући ровове да би зарадио за живот. Потом је отишао у Швајцарску, гдје је наставио студије. Одржавао је контакте са руским револуционарима, постао пријатељ Лава Троцког и примио понешто од њихових идеја. Маја 1916, са Пером Слијепчевићем отишао је у Америку, гдје су, уз свесрдну помоћ српских научника Николе Тесле и Михаила Пупина, развили широку акцију на ангажовању добровољаца за српску војску и прикупљању новчаних прилога за избјеглице и пострадале у БиХ. Одржали су велик број зборова, објавили више брошура, а на крају и обновили рад СКПД „Просвјета" у Америци. Након повратка из Америке одбио је понуду руских револуционара да априла 1917. заједно са њима у њемачком блиндираном возу иде у Русију, јер је сматрао да му то национална част не дозвољава. Умјесто тога, наставио је студије филозофије у Фрајбургу, писао дипломски рад „Гијоова етика" и крајем јула 1917. положио професорски испит, али се убрзо напрасно разболио и умро. Сумња се да је отрован. Сахрањен је у Женеви, а посмртни остаци су му 1934. пренети у Сарајево.
Драга Мастиловић
Поред политичких чланака, у периодици **Г.** испрва објављује књижевне приказе (П. Кочић, Ј. Дучић, М. Ускоковић, С. Ћоровић, О. Ђикић и др.), а касније и песме у прози прожете експресионистичком атмосфером побуне и визионарског заноса. Као критичар он је непосредно разматрао националну проблематику и политички учинак књижевних дела, али у вредновању је настојао да очува аутономију књижевности у односу на друштвени и политички контекст. Тачност у расуђивању, вештина у портретисању писца и стилски ефектно излагање карактеришу овај квантитативно малени критички опус.
Драган Хамовић
ДЕЛА: *Смрт једног хероја*, Бг 1911; Т. Крушевац (прир.), *Огледи и писма*, Сар. 1956.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Владимира Гаћиновића*, Сар. 1921; С. Мољевић, „Жерајићев атентат", *Развитак*, 1936, 3, 2; В. Богићевић (прир.), *Млада Босна, писма и прилози*, Сар. 1954; Д. Љубибратић, *Владимир Гаћиновић*, Бг 1961; П. Палавестра, *Књижевност Младе Босне I–II*, Сар. 1965; В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966; Ц. Ђ. Поповић, *Владимир Гаћиновић и Сарајевски атентат*, Сар. 1966; М. Шамић, „Интелектуално формирање и књижевна оријентација Владимира Гаћиновића", *Зборник радова посвећених успомени Салке Назечића*, Сар. 1972; *Писци као критичари пре Првог светског рата*, I, Н. Сад – Бг 1979; П. Слијепчевић, *Сабрана дјела*, 6, *Друштво и култура*, Бл–Бг 2013.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)