Слово Г

Г

Г, четврто слово српске ћирилице, свих словенских и већине несловенских ћириличких графијских система, које има више појавних облика (алографа): Г, г, Г, г итд. У старословенској ћирилици назив слова био је глаголи 'говори', а имало је бројну вредност 3. Води порекло од грчког слова g („гама"). Њиме се означава веларни звучни консонант у српском језику.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971.

Ј. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБЕЛА НА НЕРЕТВИ

ГАБЕЛА НА НЕРЕТВИ → ДРИЈЕВА

Габелић, Смиљка

Габелић, Смиљка, историчар уметности, научни саветник (Загреб, 23. IX 1949). Дипломирала 1974, магистрирала 1980. и докторирала 1988. на Филозофском факултету у Београду. У Институту за историју уметности ФФ бирана је у звање асистента, научног сарадника и научног саветника. Боравила је на стручним усавршавањима и постдокторским студијама на Кипру, у Бугарској, САД и Немачкој. Од 2002. до 2006. обављала је дужности управнице Института за историју уметности ФФ. Члан је редакције београдског часописа за средњовековну уметност Зограф и скопског часописа за културно наслеђе Патримониум. Њени научни резултати битно су допринели подробнијем познавању средњовековне уметности у Србији и Византији. Тежиште њених проучавања су иконографски приказ читавих циклуса арханђела (Циклус Арханђела у византијској уметности, Бг 1991; Византијски и поствизантијски циклуси Арханђела (XI--XVIII век): преглед споменика, Бг 2004), портрети српске средњовековне властеле, као и иконографска, богословска и стилска анализа зидног сликарства средњовековних храмова (Манастир Лесново: историја и сликарство, Бг 1998; Манастир Конче, Бг 2008).

ДЕЛО: коаутор, Црква Светог Николе у Станичењу -- The Church of St Nicholas in Staničenje, Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду, I, Бг 1995; П. Драгојевић, „Одељење за историју уметности", Филозофски факултет 1838--1998, Бг 1998.

Ј. С. Ћирић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБОШ

ГАБОШ, насеље у Хрватској, изграђено на северозападној периферији винковачко-вуковарске лесне заравни, на десној обали реке Вуке. Припада Вуковарско-сремској жупанији, у општини Маркушица, а налази се на 88 м. н. в. У писаним документима први пут се помиње 1437. У време турских освајања ових крајева населили су се Срби на опустела мађарска имања. У време Аустријско-турских ратова 1684--1691. село је опет опустело, а потом су се доселиле 23 нове српске породице из Обудовца и Жабара из околине Брчког. У селу је 1736. било 37 кућа, 1866. било је 112 кућа са 603 становника (Срби 75,3%, Немци 23,2%). Насеље је 1900. имало 747, 1931. 817, а 1948. 718 становника. Године 2001. било је 613 становника од којих су 88% били Срби, а 2011. 521 становник чија национална структура није позната. Упоредо са смањењем броја становника популација је константно старила. Насеље је компактно и чине га две унакрсне улице. Кроз њега пролази пут Винковци (10 км) -- Осијек (27 км), а на источној периферији села је железничка пруга истог правца са железничком станицом. Главне делатности су ратарство и сточарство. У центру села је православни Храм Пресвете Богородице грађен од 1810. до 1839, а иконостас је израђен 1844. Храм је уништен у II светском рату, нова црква је саграђена 1965. и оштећена у рату 1991--1993. Село има ветеринарску станицу и пошту.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, Духовни геноцид, 1991--1995, Бг 1997; М. Марковић, Славонија, Зг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБРИЛИ

ГАБРИЛИ, село у Конавлима, око 5 км источно од Цавтата. На сеоском гробљу, изнад Конавоског поља, налази се црква Св. Димитрија („Свети Митар"), саграђена највероватније у другој половини XI в., у време када су Конавли улазили у састав српске краљевине Дукље. То је једнобродна црква правоугаоне основе, са изнутра полукружном а споља правоугаоном апсидом на источној страни. По основи и спољашњој обради фасада блиска је цркви Св. арханђела Михаила у Стону, коју је према најновијим истраживањима око 1045. саградио Стефан Војислав, обновитељ српске државне самосталности, под чијом су се влашћу налазили Дукља, Травунија и Захумље.

У унутрашњости је простор цркве Св. Димитрија издељен на три травеја, формирана уз помоћ плитких композитних пиластара на бочним зидовима (по два на оба зида). Пиластри су били повезани луковима који су ојачавали полуобличасте сводове конструисане над сва три травеја. Могуће је да је средишњи травеј био пресвођен куполом, попут поменутог стонског храма и многих других цркава подигнутих током XI и XII столећа у српским поморским земљама, на Елафитским острвима и у Дубровнику, одакле највероватније и потиче описани тип црквене грађевине. На источној страни источног травеја око апсиде су распоређене две уске и плитке нише, које су улазиле у састав проскомидије и ђаконикона. Јужна и северна фасада цркве биле су рашчлањене са по четири широка, слепа лука који почивају на једнако широким лезенама, док источни зид и апсиду красе уске, издужене нише. На главној фасади саграђен је сасвим широк прислоњени лук који уоквирује једноставан портал.

Грађевина је током векова претрпела више измена. У непознато време на њеној западној страни био је дозидан трем при чијој су градњи коришћени стећци. С временом је измењен изглед сводова и кровне конструкције, над забатом западног зида дозидан је звоник на преслицу, а делимично је измењен и изглед бочних фасада. Почетком XXI в. црква је обновљена. Том приликом фасадама је враћен првобитан изглед, преуређен је и трем, на који је измештен звоник. Обављена су и прелиминарна археолошка истраживања из којих је проистекао још увек необразложен закључак да црква није имала куполу.

Црква је, по свему судећи, све до средине XV в. служила као православни храм, али су убрзо после 1427, када су Конавли коначно продати Дубровачкој републици, православни свештеници морали да напусте ту стару српску жупу. Након тога су сви православни храмови, којих је у Конавлима почетком XV в. било педесетак, прилагођени потребама католичког обреда. Такву судбину имала је и црква Св. Димитрија.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Конавли под разним господарима од XII до XV века", Споменик СКА, 1926, 46; И. Божић, „Потискивање православља", у Историја српског народа, II, Бг 1982; И. Пушић, „Црква Св. Томе у Кутима", Зограф, 1986, 17; Ђ. Ћапин, Српски Конавли и хрватска култура, Херцег Нови 2003; K. Реган, Б. Надило, „Ранороманичке сакралне грађевине дубровачког подручја (I.)", Грађевинар, 2006, 58, 2.

М. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБРИЋ, Јосип

ГАБРИЋ, Јосип, стонотенисер (Суботица, 7. VIII 1930 -- Суботица, 30. VII 2014). Стоним тенисом почео je да се бави 1945. у суботичком Спартаку за који је играо до 1951. и одласка у Београд на студије права, када је каријеру наставио у Партизану (1951--1956), а завршио ју је прилично рано, у 27. години, у матичном клубу Спартак (1957). За репрезентацију Југославије играо је 21 пут (1951--1956), а највећи успех постигао је освојивши бронзану медаљу у екипној конкуренцији на Светском првенству у Бечу 1951. Првак Југославије био је 13 пута у јуниорској и сениорској конкуренцији. Са Спартаком је екипни првак у јуниорској конкуренцији био 1946, 1947. и 1948, а у сениорској 1949/50. Државни првак у јуниорској појединачној конкуренцији био је 1948, а у игри мушких парова (И. Бајић) 1947. и 1948. Са Партизаном екипни првак Југославије постао је 1955/56, а сениорске титуле освајао је у игри мешовитих парова 1951 (М. Човић) и у игри мушких парова 1954 (А. Грујић), 1956 (Ј. Вогринц) и 1957 (В. Харангозо). Дванаест пута био је првак Србије у различитим категоријама, а са Вогринцем победио је у игри мушких парова на међународним првенствима Румуније и Белгије (1956). По окончању такмичарске каријере аматерски се посветио тренерском послу. Његов најбољи ученик био је репрезентативац Бела Месарош. Као дипломирани правник (1956) био је, поред осталог, судија у Општинском суду у Суботици, а по увођењу вишестраначја члан, а затим и потпредседник Демократског савеза Хрвата у Војводини. За спортске успехе добио је Мајску награду СОФК Србије (1964), Награду „Кључеви Суботице" (2007) и Национално спортско признање за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).

ЛИТЕРАТУРА: 50 година Столнотениског савеза Југославије, Зг 1978; Спортски лексикон, Зг 1984.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБРИЋ, Нестор

ГАБРИЋ, Нестор, вокални солиста народне музике (Суботица, 12. I 1931 -- Нови Сад, 7. X 1994). У Суботици је изучио занат и запослио се на железничкој станици. Први контакт с музиком имао је у железничком КУД-у ,,Братство-јединство" где је, као веома талентован, од члана хора напредовао до првог тенора. За време трогодишњег служења војног рока у Нишу, преоријентисао се на народну музику и убрзо постао солиста Радио-Ниша, а 1954. и солиста Радио - Новог Сада. Оснивањем Суботичке опере 1957. постаје њен члан, али је напушта због велике љубави према народној музици. Уследиле су многобројне колективне и солистичке турнеје најпре по Србији а касније по читавој Југославији. С разноврсним репертоаром -- од војвођанске народне песме, преко староградских песама, руских и мађарских романси, севдалинки, песама с југа Србије и Шумадије до популарних оперских арија -- наступао је у преко 20 земаља на четири континента. Поред многобројних снимака у фонотекама Радио-Ниша, Радио-Новог Сада и Радио-Београда, Г. је снимио преко 30 малих плоча и два албума.

ИЗВОР: Лична архива.

Б. Мијатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБРО

ГАБРО, плутонска магматска стена тамносиве боје, настала дубинским очвршћавањем магме базичног састава (SiO2=45-52 теж.%). Назив је настао према месту Габро код Ливорна у Тоскани, где је откривена стена оваквог састава. Површински еквивалент г. је базалт. Г. је претежно изграђен од базичног плагиокласа и моноклиничног пироксена, с подређеним количинама оливина, ромбичног пироксена, оксида гвожђа и титанијума, кварца и других акцесорних минерала. Структура г. варира од хипидиоморфно-зрнасте, офитске до кумулатне, а текстура им је масивна до планпаралелна. Припада групи габроида, коју, поред г., чине и норит, габро-норит, троктолит и анортозит. Повишењем количине силицијум-диоксида г. гради прелазе ка диориту, а повишењем садржаја K2O и Na2O прелази у алкалне габроиде. Г. је једна од најраспрострањенијих стена савремене океанске коре, где се јавља у виду маса испод тзв. система паралелних дијабазних дајкова. У континенталним подручјима ове стене се јављају као делови тектонски смештених остатака древних океанских стена (офиолити), а ређе и као магматски интрузиви у континенталној кори, када се појављују као дајкови и неправилна тела обично удружена с базалтним изливима. Код нас има г. јурске старости на Дивчибарама, код Крагујевца и код Куршумлије, док се палеозојски г. јављају на Дели Јовану и Заглавку. На свим тим местима г. представља остатке дна древних океана. Са г. су често асоциране економски интересантне количине никла, титанијума, кобалта, хрома, бакра, злата, платине и др. Г. се веома често користи као грађевински и архитектонски камен. Од г. из долине Неретве изграђен је споменик Незнаном јунаку на Авали.

ЛИТЕРАТУРА: М. Терзић Петковић, „Петролошко проучавање габрова масива Дели Јована", ГАБП, 1960, 27; R. W. Le Maitre и др. (ур.), Igneous Rocks: A Classification and Glossary of Terms: Recommendations of the International Union of Geological Sciences, Subcommission on the Systematics of Igneous Rocks, Cambridge 2005.

В. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАБРОВАЦ

ГАБРОВАЦ, село на северном подножју планине Селичевице изнад долине Нишаве, 5 км јужно од општинског средишта Ниша, са којим је повезано слепим локалним путем. Током друге половине ХХ в. број становника је благо осцилирао између 1.100 и 1.300. Године 2011. било је 1.238 житеља од којих су 93,4% били Срби. Те године само један економски активан становник радио је у пољопривреди. Остали су били запослени у неаграрним делатностима, највише у трговини и прерађивачкој индустрији. Већина њих запослена је у другим местима, највише у Нишу. Насеље је настало у проширеном делу долине Габровачке реке (лева притока Нишаве) и првобитно је било овалног облика са мрежастим распоредом улица. У новије време оно је проширено дуж пута за Ниш, а њихове агломерације су спојене. У селу се налазе православна црква, основна школа, здравствена станица, апотека и месна канцеларија коју користе и четири околна села.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Св. Тројице. Најстарији писани помен о селу потиче из Нишког дефтера из 1498. У устаничком периоду до ослобођења од турске власти Г. се помиње неодвојиво од Габровачког манастира, посвећеног Св. Тројици. Манастир је изграђен на темељима старије цркве из XIII--XIV в., посвећене Пресветој Богородици. Обновљен је 1836. средствима нишког трговца кир Косте Тодоровића који је приказан на западном зиду наоса. Након II светског рата манастирска црква је претворена у парохијску. Црква Св. Тројице је правоугаона једнобродна грађевина подељена на четири травеја, засведена полуобличастим сводом, без кубета. На источној страни завршена је полукружном олтарском апсидом, док је на западу, после ослобођења од Турака, изграђен покривени трем, осликан на фасади композицијом Митарства душе. Иконостас је око 1863. осликала непозната зографска дружина. Живописали су је између 1873. и 1878. зографи Марко Милосављевић и Јаков. Национални култ светитеља наглашаван у време ослобођења од Турака, када ова црква има значајну улогу, истакнут је ретком представом Св. Милоша Обилића уз Св. кнеза Лазара на северном зиду олтарског простора. Многобројни ктиторски натписи и други извори топографски одређују овај храм као најважнији манастир у близини Ниша и заветну цркву нишких еснафских удружења трговаца и занатлија с краја XIX и почетка XX в.

В. Даутовић

ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; М. Костић, Нишка котлина: студија друштвено-географског развоја, Бг 1967; Историја Ниша, I, Бг--Ниш 1983; Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985; Енциклопедија Ниша, Ниш 1995; Б. Андрејевић, Споменици Ниша, Ниш 1996; М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; С. Милеуснић, Манастири Србије, Бг 2002; М. Ракоција, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВА ГРУПА

ГАВА ГРУПА (Гава тип), названа по општини Гава код Њиређхазе у североисточној Мађарској, представља културну појаву касног бронзаног доба (фаза Ха А), која се на више начина испољила и на територији Србије. Г. г. је издвојена као посебна културна група касног бронзаног доба у Мађарској источно од Тисе, а настала је симбиозом група средњег бронзаног доба које су се повлачиле пред ширењем културе гробних хумки и културе поља с урнама из западних Карпата (група Чорва). Главна карактеристика групе је црноглачана керамика украшена канеловањем, чији су основни облик велике биконичне урне с раширеним равним ободом и четири рожасте дршке на наглашеном трбуху, украшене канеловањем. Ширење ове керамике на југ у Војводину и даље дубоко у Србију по неким мишљењима је резултат културних утицаја и размене робе и идеја. Бројност и разноврсност облика ове керамике на нашим налазиштима (црноглачана керамика је присутна у Белегишкој групи у Срему у тој мери да је млађа фаза ове групе названа Белегиш--Гава, а у једном периоду ова керамика доминира у гробовима на Ђердапу: нпр. гроб 1 у некрополи Вајуга--Песак) говори у прилог претпоставци да су носиоци тих утицаја биле мање групе дошљака које су се помешале са домаћим становништвом. За Г. г. везује се и појава највећег броја остава са бронзаним предметима у Војводини и северној Србији, датованих у касно бронзано доба (Ха А).

ЛИТЕРАТУРА: М. Вукмановић, „Нови налази фибуле типа ‚Peschiera' на Ђердапу", ЗНМБ, 1983, 11; Н. Тасић, Југословенско Подунавље од Индоевропске сеобе до продора Скита, Бг 1983; T. Kemenczei, „Die Spätbronzezeit Nordostungarns", Archaeologia Hungarica, 1984, 51; П. Медовић, „Канелована керамика прелазног периода у Војводини", РВМ, 1989, 31.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВАН, БОГАТИ

ГАВАН, БОГАТИ, лик немилосрдног богаташа у српској усменој традицији из тематског круга о кажњавању људских грехова. Вук уноси његово име у друго издање свог Рјечника, сећајући се да је у манастиру Троноши „био намолован го старац, којега су гује опасале, па га кољу и пију му сисе...". Отац му је, вели, објаснио да је то богати Г., који је „поред свега превеликога богатства био врло тврд и немилостив, па га је за то Бог овако осудио". Поводом песме слепице Јеце „Љуба богатога Гавана" (Вук I, 155), Вук први запажа мултидисциплинарност ове теме: „Или је ово каква црквена историја или само народна приповијетка...". Под одредницом „Гаваново језеро" уноси легендарну причу -- прозну варијанту поменуте песме, која се заснива на супротстављању добра и зла. Племенити Г. слуга поклања своје једино јагње просјацима и зато је спасен, а на месту Г. двори су потопљени. Каснија истраживања показала су да је тема библијског порекла (уп. легенду о Содоми и Гомори: Прва књига Мојсијева, 19, 1--26), те да је код нас позната још у XIV в., преко превода доктринарног дела Fiore di Virtù, а у XVI в. и преко ћирилских рукописа. Веома распрострањена, фабула се појављује у низу прозних и стихованих облика (као легендарна прича, локално предање о настанку многих језера, као балада, „клањалица", епска песма). Са теоријског становишта, ова тема је посебно погодна за проучавање начина прилагођавања грађе законитостима врста и њиховој структури.

ЛИТЕРАТУРА: П. Колендић, „Fiore di Virtù у нашем преводу XIV века", ПКЈИФ, 1923, 3; Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971.

Н. Милошевић Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВАНОЗОГЛУ ХУСЕИН-ПАША

ГАВАНОЗОГЛУ ХУСЕИН-ПАША, београдски везир (? -- ?). Родом из имућне породице из Татар Пазарџика. У време његовог везировања (1826--1833) Србија је стекла територијалну аутономију у оквиру Османског царства. Због могућих веза Срба и Грка у Нишу с организацијом Филики Хетерија из Влашке за време грчког устанка против Турака (1821--1829), Порта је у Ниш послала везира Г. са неколико хиљада војника да мотри на кнеза Милоша Обреновића и његове евентуалне политичке везе са Србима у Нишком и другим околним пашалуцима. Био је у тесним везама и преписци са кнезом Милошем, који му је редовно предавао приход од феудалних добара, а којим је овај исплаћивао спахије. Везир је 1833. покушао да оде из Србије а да не подмири спахије него да то пренесе на кнеза Милоша, што му није пошло за руком. По сведочењима савременика, Г. је био веома неук везир и необавештен о политичким приликама у земљи и свету.

ИЗВОР: М. Маринковић (прир.), Турци са стране кнезу Милошу. Фонд Књажеске канцеларије, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: О. Д. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Бг 1900; М. Гавриловић, Милош Обреновић, II, Бг 1909; Историја српског народа, V--1, Бг 1981; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Бг 1986.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВАНСКИ, Александар

ГАВАНСКИ, Александар, aдвокат, диригент, композитор (Суботица, 18. III 1901 -- Београд, 13. I 1972). Завршио Музичку школу у Суботици код Цветка Манојловића и Правни факултет у Загребу. Водио самосталну адвокатску канцеларију у Суботици (1928--1941) и Београду (од 1941. до 1949, када се заувек одрекао адвокатуре). Био је одличан корепетитор. Дириговао је од своје осамнаесте године и то Српским певачким друштвом „Граничар" и Студијским хором у Суботици, a после рата хором Народног фронта у Земуну, хором Радио--Београда 2 и Катедралним октетом Саборне цркве у Београду чији је био оснивач и први диригент. У неколико наврата дириговао је и хором Првог београдског певачког друштва (1948--1953). У музичкој школи „Станковић" у Београду предавао је дириговање и свирање хорских партитура и водио школски хор (1949--1968). Писао је православну црквену музику, али је углавном хармонизовао световне и црквене напеве. Рукописи већине његових композиција налазе се у непописаној нототеци Првог београдског певачког друштва.

ДЕЛА: Опело (необјављено); Велико славословље, за мушки хор; Молбана јектенија, за мушки хор; Оче наш, за соло бас и мушки хор; Шалајке, сплет народних песама за мушки хор.

ИЗВОР: Лична архива Милоша Гаванског.

Да. Петровић; М. Гавански

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВАНСКИ, Симеон

ГАВАНСКИ, Симеон, сенатор, саборски посланик (Србобран, друга половина XVIII в. -- Бечеј?, 1821). Потиче из богате српске породице у Сентомашу (данас Србобран). Вероватно је завршио право у Пешти, а потом радио као благајник Потиског дистрикта у Старом Бечеју. Због заслуга за дистрикт касније изабран за његовог сенатора и умро у том звању. Као угледан, школован Србин августа 1790. на збору у Старом Бечеју изабран за депутирца Потиског дистрикта за Народно-црквени сабор одржан у Темишвару. На Сабор дошао само с усменим упутством да се држи саборске већине и гласа за оно што је најбоље за народ а одговара и жељама Двора. На почетку заседања биран за члана Одбора за оверу пуномоћи саборских депутираца, а на крају му је поверено прикупљање новца за одржавање бала за учеснике Сабора. Био је један од четворице депутираца из Бачке епархије који су 20. септембра Сабору поднели представку са захтевима да се: Привилегија Потиског дистрикта објави и преко Угарске дворске канцеларије и у целини инартикулише у угарско законодавство на тада одржаваном Угарском сабору (Дијети); од Угарске дворске коморе издејствује да се с њом склопи вечити уговор о давању десетине у виду новчаног еквивалента; Србима омогући улазак у племићки сталеж; да у градским магистратима Срби буду равноправно заступљени с римокатолицима; обустави расељавање Срба у корист колониста у Бачкој; Срби из развојачених насеља прикључе Потиском дистрикту и да се цела „илирска нација", на основу својих привилегија, сматра за слободну и у том смислу уреди њено школство. Његов потпис је и на представци четворице депутираца из Великокикиндског, Сремског и Потиског округа од 21. септембра, у којој се историјски тачно износи ток поробљавања Срба у Угарској и њихове заслуге за Монархију, те захтева озакоњење привилегија дистриката и стварање трећег у Срему, од насеља бивше Подунавске војне границе, укинуте 1745. С обзиром на његово образовање треба сматрати да је био и један од твораца тих програма бачких Срба за Сабор у Темишвару.

ИЗВОР: С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Н. Сад -- Ср. Карловци 1972.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936.

С. Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЗ

ГАВЕЗ (Symphytum officinale), вишегодишња зељаста биљка из породице Boraginaceae. Ризом му је меснат, дебео, са репастим задебљањима. Стабло је усправно, високо 50--120 цм, покривено једноставним или двокраким чекињастим длакама. Листови су велики, разређено длакави, јајасто ланцетасти, дугачки 15--30 цм, на дугачким дршкама. Цваст је увојак. Чашица са пет ланцетастих зубаца, дупло краћа од крунице. Круница је цеваста, љубичаста или ружичаста, ређе бледожућкаста, дупло већа од чашице. Г. настањује влажне ливаде и чистине поред река, језера и ритова. Распрострањен је претежно у централној Европи, на истоку до Урала и источне Кине. Унет је у Северну Америку. У Србији је честа биљка. Од давнина се користи ризом у народној фармакопеји као лек за зарастање прелома и озледа. Род Symphytum обухвата око 20 врста распрострањених у Европи, предњој Азији и на Кавказу. Највећи број врста је у источном Средоземљу. У Европи расте 14, а у Србији три врсте овог рода. Поред г., то су врсте листопадних шума и брдских и планинских крајева: жути г. (S. tuberosum) и турски г. (S. ottomanum).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Цинцовић, М. Којић, „Symphytum L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора Србије, VI, Бг 1974; B. Pawlowski, „Symphytum L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea 3, Cambridge 1978; Лековите биљке Србије, Бг 1989.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЛА, Александар

ГАВЕЛА, Александар (Gavella), правник, стручни писац (Загреб, 16. IX 1894 -- логор Јасеновац, ? IX 1942). Отац Нико и стриц Ђуро били су угледни привредници и представници загребачких Срба. У родном граду завршио је Правни факултет и потом промовисан у доктора права. Од 1925. радио је као судски чиновник, судија у Загребу, Окружном и Среском суду у Новом Саду и Петрињи, а пред крај живота био државни тужилац у Карловцу. Бавио се публицистиком и објавио више од 50 чланака из права, социологије, политике, историје и привреде. Објављивао је у стручним часописима, те писао књиге с правном (приручник казненог процесног права Практични руковођ кривичног судског поступка с обрасцима, Н. Сад 1931) и социолошком тематиком (Мала социологија. Како је настала држава и зашто она постоји. Држава и њени облици, Н. Сад -- Ск 1934). Међу првима је у Југославији критиковао етатизам оновремених европских држава. У свом најцеловитијем делу Преглед постанка и развитка друштва и државе (Бг 1930) приказао је историјски развој државних формација од њихових самих почетака до савремених демократија на корпоративним друштвеним основама. Ову књигу наградила је Српска краљевска академија наградом из задужбине Димитрија Перовића. Као истакнутог Србина ухапсиле су га у Карловцу усташке власти, после чега је убијен у концентрационом логору Јасеновац.

ИЗВОР: Српска библиографија, књиге 1868--1944, IV, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: В. О. Благојевић, „Др А. Г. ʹПрактични руковођ кривичног судског поступка с обрасцимаʹ", Бранич, 1932, 2; Споменица Скупштине Удружења судија Краљевине Југославије, Бг 1933; Ј. Ђорђевић, „Др А. Г. ʹПреглед постанка и развитка друштва и државеʹ", Социолошки преглед, 1938, 1.

Д. Тубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЛА, Бранко

ГАВЕЛА, Бранко (Gavella), редитељ, театролог, педагог (Загреб, 28. VII 1885 -- Загреб, 8. IV 1962). На Филозофском факултету у Бечу (1903--1907) студирао филозофију, слушао естетику, психологију и драматургију, где је и докторирао 1908. Радио је у Свеучилишној књижници у Загребу (од 1909) и писао позоришну и књижевну критику у дневнику Agramer Tagblatt (1910--1919). Као редитељ дебитовао је априла 1914. премијером Месинске вјеренице Ф. Шилера. Исте године је мобилисан и до пред крај рата био на фронту. У Загреб се вратио 1917. и радио у Свеучилишној књижници. Од 1919. био је редитељ и драматург у Хрватском народном казалишту, у којем је 1922--1925. био директор Драме. У репертоару је неговао првенствено домаћу драму, али и страну класику и савремена дела трајне вредности. Од прве сезоне, премијером Крлежине Голготе, почиње сарадњу са сценографом Љубом Бабићем, којом је обележено ново раздобље хрватске позоришне уметности. На позив управника Милана Предића 1925. прешао је у Народно позориште у Београду као редитељ и директор Драме. За три сезоне поставио је 16 представа, међу којима се истичу режије дела Стерије (Родољупци), И. Војновића (Дубровачка трилогија), М. Крлеже (Господа Глембајеви, У агонији), В. Шекспира (Укроћена горопад, Магбет), Бомаршеа (Фигарова женидба),
Л. Пирандела (Хенрик IV). Увођењем Шестојануарске диктатуре онемогућен му је рад, а у грех му је приписано чланство у уредништву Нове литературе и присуствовање 30-годишњици оснивања Московског художественог театра у Москви. Као гост режирао је у Новом Саду (1929/30), те Љубљани, Брну, Марибору, Милану, Софији. У Народном позоришту Дунавске бановине у Новом Саду поставио је Шекспировог Хамлета (1937), а у Београду Богојављенску ноћ (1939). Исте године прославио је у Загребу 25-годишњицу редитељског рада премијером На три краља В. Шекспира. У Сарајеву је поставио Шекспировог Хамлета и Држићевог Дунда Мароја (1942), а затим је отишао у ангажман у Братиславу и Остраву. После ослобођења радио је у Љубљани (1947/48), а потом је био главни редитељ у ХНК (1949--1953). Један је од оснивача и уметнички руководилац Загребачког драмског казалишта (1953--1959). Од 1950. режирао је на Дубровачким љетним играма, где је играна и његова последња режија -- Гундулићева Дубравка августа 1961. У НП у Београду гостовао је 1952 (Шекспиров Хенрик IV, I и II део), 1955. када је поставио две руске опере (М. Мусоргски, Хованшчина; А. Бородин, Кнез Игор) и 1956. када је режирао Стеријиног Кир Јању, са Рашом Плаовићем у насловној улози. У Југословенском драмском позоришту режирао је Војновићеву Дубровачку трилогију (1958) и Гетеову Ифигенију на Тауриди (1960), с Маријом Црнобори у насловној улози. Целокупан његов редитељски опус обухвата 263 дела. Први је редитељ на нашим просторима који је режију подигао на ниво европске уметности и створио властиту уметничку поетику. Сматрао је себе заступником књижевности у позоришту, покушавајући да као редитељ у сваком драмском делу проналази упуте за његову сценску реализацију.

Изузетно је значајан и његов педагошки рад. Од 1920. био је наставник у Глумачкој школи при ХНК, од 1947. на новооснованој Академији за игралско уметност у Љубљани, а од 1950. један је од оснивача Академије за казалишну умјетност у Загребу, њен ректор и до краја живота шеф катедре за глуму и режију.

Његов књижевни и театролошки рад обу-хвата више од 300 чланака, објављиваних од 1910. у новинама и часописима (Agramer Tagblatt, Савременик, Хрватска њива, Данас, Народни лист, Напријед, Новости, Kазалишни лист, Позориште, Република, Наша сцена, Сцена). Превео је за позоришне потребе око 30 драма и либрета с немачког, француског, италијанског, чешког и словачког. Редовни члан ЈАЗУ био је од 1961. Добитник је Стеријине награде за режију (1956). Савез драмских уметника Југославије установио је 1963. Награду „Бранко Гавела", а од 1970. Загребачко драмско казалиште преименовано је у Драмско казалиште „Гавела".

ДЕЛА: Хрватско глумиште, Зг 1953; Глумац и казалиште, Н. Сад 1967; „Социјална атмосфера Хрватског народног казалишта и његови односи према свом казалишном сусједству", Рад, Зг, 1968, 353; Igralec in gledališče, Ljub. 1968; Књижевност и казалиште, Зг 1970; Хрватско глумиште -- Разматрања о књижевности и казалишту, Зг 1971; Драма и театр, Москва 1976.

ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, „Човек богате имагинације", Политика, 15. IV 1962; Позориште, тематски број посвећен Б. Гавели, Тузла, 1968, 1; Хрватско народно казалиште 1894--1969, Зг 1969; Бранко Гавела -- живот и дјело, Зг 1971; В. Глигорић, Портрети глуме, Н. Сад 1973; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Н. Батушић, Гавела -- књижевност и казалиште, Зг 1983; З. Т. Јовановић, „Српске теме др Бранка Гавеле у Agramer Tagblatt-у (1911--1914)", ЗМССУМ, 2005, 32--33.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЛА,

ГАВЕЛА, Бранко, археолог, класични филолог, универзитетски професор (Босански Петровац, 27. III 1914 -- Београд, 30. X 1994). Завршио је Филозофски факултет у Београду, класичну филологију и археологију 1937. Као суплент (приправник) предавао латински језик у гимназији у Пећи 1938--1939, потом био запослен у Народној библиотеци Србије у Београду 1939--1942, а од априла исте године радио као професор латинског језика у Трећој мушкој гимназији. У периоду 1945--1946. био је члан редакције дечјег часописа Пионир. На ФФ у Београду је 1947. изабран за асистента за археологију и први је држао предавања из Праисторијске археологије. Докторску дисертацију Келтски oppidum Жидовар (Бг 1952) одбранио је на истом факултету 1950. Ту је биран у сва звања, а за редовног професора 1962. Утемељио је Катедру за праисторијску археологију 1962. и био њен вишегодишњи управник. Био је председник Археолошког друштва Србије по његовом оснивању (1970) и први управник новооснованог Центра за археолошка истраживања на ФФ у Београду (1978). На Одељењу за историју уметности предавао је Општу историју уметности старог века до пензионисања 1982. Декан ФФ био у периоду 1977--1979.

Г. је вршио прва теренска истраживања на локалитету Жидовар код Вршца 1948. и 1949. Тако је Жидовар ушао у литературу као први латенски опидум код нас. Каснија истраживања публикована су у радовима: „О етничким проблемима латенске културе Жидовара" (Старинар, н.с., 1969, 20), „Праисторијски град Жидовар" (Велика археолошка налазишта у Србији, Бг 1974), „Епоха келтске културе на Балкану" (ЗФФ, 1976, 13, 1). Научној јавности је приближио културну, економску и политичку прошлост Келта, указао на вредност античких извора, а келтску миграцију посматрао је у оквиру „економске револуције" тог времена. Тумачио је културу и миграције других палеобалканских народа уз помоћ лингвистичких, археолошких и антрополошких теорија („Скордисци у нашој земљи према античким писцима", ЖА, 1951, I, 2; „Илири и Келти у Подунављу и на Балкану", ГМГБ, 1960, 7; „О проблему порекла и јединства Индоевропљана", ЗФФ, 1962, 6, 2; „О илирском супстрату на Балкану", ГЦБИ, 1965, 1; „Келти у грчким античким историографским и уметничким изворима", Материјали АДЈ, 1966, 3; „Пелазги и Минијци", ЖА, 1978, 28, 1, 2).

Г. се сматра родоначелником истраживања палеолита у Србији. Више од три деценије рада посветио је средњопалеолитским стаништима -- пећини под Јерининим брдом у Градцу код Крагујевца и Рисовачи код Аранђеловца, откривајући потпуно непознато раздобље из прошлости Србије („Истраживања и проучавања палеолитика у Србији", Зборник радова Одбора за крас и спелеологију САНУ, 1983, 546). О неолиту је писао као о посебној културној категорији у којој „човек уводи и естетску компоненту у живот" („Неолитик као епоха и културна категорија", у: Неолит Централног Балкана, Бг 1968), а значај неолитске револуције приказао на примеру археолошког налазишта Винча („Винчин културни хронолошки комплекс", ЗФФ, 1964, 8, 1). Проучавао је етрурску духовну и материјалну културу (Етрурци, историја, култура, уметност, Бг 1978). Посветио се посебно тумачењу грчке уметности и њене естетике што је објединио у књигама Историја уметности античке Грчке (Бг 1969) и Фидија: Класична епоха хеленске уметности (Н. Сад 1962). Феномен уметности у класичном периоду посматрао је као посебан однос између државе и уметника („Хуманистичке инспирације у грчкој класичној уметности", ЛМС, 1966, 398, 2--3; „Фидија и Партенон", ЗФФ, 1963, 7, 1). Приврженост античкој књижевности и философији показао је преводима дела Аристотела (Метафизика, Бг 1971) и Цицерона (Филозофски списи. О пријатељству, о старости, Н. Сад 1978). Превео је и Теолошко политички трактат Б. Спинозе (Бг 1957).

Г. је у својим радовима спојио историографију, тумачење материјалне културе, егзактност археологије, ликовну терминологију и поетику, те интерпретацију у историји уметности. Писао је о делима ликовне уметности која је начинио праисторијски човек а оплеменио човек антике. Осветлио је хуманистичку природу живота у прошлости, али је начинио и искорак у лични доживљај уметничког дела и у слободу асоцијације. У књигама Из дубине векова (Зг 1977) и Предања и знања о старом Балкану (Бг 1978) дао је низ есеја и огледа у којима тумачи стваралаштво посебних естетских вредности од праисторије до почетака античке епохе. У истраживању духовне и материјалне културе праисторије и антике користио је компаративни метод и истицао његов значај у археологији и залагао се за мултидисциплинарно сагледавање културне историје народа.

ДЕЛА: Праисторијска археологија, Бг 1956; Археолошко и уметничко благо Југославије. Из праисторијског и античког доба, Осло--Бг 1974; Палеолит Србије, Аранђеловац--Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавела, Д. Срејовић, З. Летица, „Катедра за археологију" у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; М. Милинковић, „Одељење за археологију", у: Филозофски факултет (1838--1998), Бг 1988; М. Сладић, „Библиографија радова професора др Бранка Гавеле" (Споменица Бранка Гавеле), ЗФФ, Бг 1991, 17.

И. Кузмановић Нововић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЛА, Душан

ГАВЕЛА, Душан, сликар, графичар, карикатуриста (Београд, 18. IV 1939 -- Беч, 30. VI 1999). Студирао на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Љубице Цуце Сокић, где је дипломирао 1967. Током школске 1963/64. студирао у Паризу, на Школи лепих уметности. У Француској живео између 1967. и 1969. Као професор радио на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. Излагао на више од 200 колективних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је многих награда и признања, међу којима и треће награде за сликарство на међународној изложби у Италији (1966), награде за илустровану књигу Невен (1975), плакете на изложби Златно перо (1977) и друге награде за сликарство на бијеналу Милене Павловић Барили у Пожаревцу (1989). Био је изузетно образован уметник немирног духа и добар познавалац литературе, историје уметности, психологије и филозофије.

Од најранијих студентских дана Г. је свој ликовни, изразито личан израз и самосвојан уметнички став однеговао на традицији групе Медиала. Опчињен делима Х. Боша и С. Далија, током специјализације у Паризу прати делатност Миодрага Дада Ђурића и Љубе Поповића. У време владавине апстрактног ликовног израза током 60-их година ХХ в. његово дело се издваја по вештини цртања и осећању за надреално, форму и нарацију. Развио је нарочиту сликарску технику која представља комбинацију класичног, ренесансног натурализма и модернистичког начина разбијања јединствене структуре слике или призора као дела наслеђа надреалиста и експресиониста. Његове илустрације ликовна критика је препознала као нову београдску фантастику. У питању су циклуси цртежа за књижевна издања Носорог, Огледала, Антологија шаха, Продавац осмеха и др. Нејасан однос савременог човека према средини и времену у којем живи исказао је личном митологијом фантастичних бића, фантазмагоричних инсеката, спојених људских и животињских делова тела, аморфним облицима, детаљима руку и ногу, као и призорима између сна и јаве увек у покрету, осенчених светло-тамним сенкама и реализованих бравурозном техником чији су узори у врхунским остварењима ренесансе. У српском сликарству 70-их и почетком 80-их година ХХ в. Г. се издвајао непоновљивом виртуозношћу којом је утицао на формирање савременог српског цртежа. Слична атмосфера преовлађује и на његовим уљима на платну на којима доминирају гипка линија, прецизна контура форме, сигуран, тачан потез, али су прелази урађени са више мекоће, а форма је понегде расплинута и флуидна. Покрет је приказан као просторно-временски дисконтинуитет, слично поступку двоструке експозиције у фотографији, где се сегменти преклапају. Свеукупна асоцијација је разбијена слика стварности, осећање егзистенцијалне угрожености при суочавању са хаотичном стварношћу света, исказана јасном композицијом и суптилним колоритом.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, П. Петровић, Душан Гевела 1939--1999, Бг 2007.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЛА, Ђуро

ГАВЕЛА, Ђуро, историчар књижевности, књижевник (Босански Пeтровац, 17. VIII 1907 -- Београд, 2. II 1978). Студије југословенске књижевности започео у Загребу, а завршио у Београду (1931). Био на чиновничким пословима у Министарству просвете. Послије II свјетског рата уредник у „Просвети", директор Музеја Вука и Доситеја (1949--1973) и главни уредник Ковчежића, годишњака Музеја*.* Јавио се стиховима у загребачкој периодици (1926), потом претежно у београдској, гдје осим пјесама објављује интензивно књижевну критику, пратећи рад савремених прозаика и пјесника. Заступљен је у књизи Лирика најмлађих (Бг 1929) и Књизи другова: Алманах најмлађих југословенских социјалних лиричара (В. Кикинда 1929). Близак струји социјалне лирике, у основи је био традиционалист, испољивши тај став у Антологији српскохрватске послератне лирике (Бг 1937), коју је сачинио по обрасцу Антологије новије српске лирике Б. Поповића, али није досегао естетску кохерентност и досљедност те антологије. Као критичар лирике није био склон пјесницима иновативних оријентација (С. Винавер, М. Настасијевић), него струјама умјереног традиционализма и у поезији и у прози (Д. Максимовић, Б. Ћопић). Дао је крупан допринос изучавању опуса и живота Д. Обрадовића и В. Караџића, уз огледе о пјесницима, приповједачима и путописцима нове српске књижевности. Његова издања дјела В. С. Караџића, Д. Обрадовића, С. Сремца и данас имају високу научну вриједност.

ДЈЕЛА: СКЗ под окупацијом: Извештај о раду Комесарске управе, Бг 1945*; Доситеј Обрадовић*, Бг 1955; Огледи и критике, Бг 1979.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Мирковић, „Антологија српскохрватске послератне лирике", СКГ, 1937, 51, 4, 5; Ј. Деретић, Предговор, у: Ђ. Гавела, Огледи и критике, Бг 1979.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВЕЛА, Никола

ГАВЕЛА, Никола, трговац, политички и јавни радник (Загреб, ?, 1856 -- Загреб, 20. XI 1925). Рођен је у породици загребачког трговца, јавног радника и добротвора Ђуре. Учествовао је у политичком животу Хрватске као члан Српске самосталне странке и својим новцем помогао је покретање страначког гласила Србобран. Припадао је опозиционој групи Српског клуба у Хрватском сабору. Због тога што је био близак српским либералима у Јужној Угарској сукобио се са самосталцима прорадикалског опредељења и, повлачењем свог дела кауције за оснивање листа, септембра 1888, изазвао је финансијску кризу Србобрана. Био је присталица политичке сарадње Срба и Хрвата у Хрватској, Славонији и Угарској. Током своје професионалне каријере, 1898/99. био је, као судија, члан школског одбора Српске народне школе у Загребу, а маја 1915. именован је за једног од ликвидатора Савеза српских земљорадничких задруга. Поред тога што се бавио адвокатуром, са братом Ђуром водио је очеву трговачку кућу „G. Gavella" која је 1891, због неликвидности, затворена. На месту старе очеве куће на Тргу бана Јелачића 1889. подигао је двоспратну палату која се и даље ту налази. Заједно с братом, био је наследник великог поседа на Светом духу у околини Загреба где је загребачки магистрат, откупивши најпре његову половину земљишта, а 1914. и други део поседа, подигао болницу „Свети дух".

ИЗВОР: В. Ђ. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848--1914), II, 1884--1914, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Л. Гаћеша, „Српско задругарство у Хрватској и Славонији од 1897. до 1918"; С. Кораћ, „Књижевни фељтон загребачког 'Србобрана' од 1884. до 1890 (I)", у: В. Крестић (ур.), Зборник о Србима у Хрватској, 1, Бг 1989; M. Артуковић, Идеологија српско-хрватских спорова („Србобран" 1884--1902), Зг 1991; В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848--1914, Бг 1991; Р. Гашић, „Нови курс" Срба у Хрватској („Србобран" 1903--1914), Зг 2001; Н. Румењак, Српски заступници у Банској Хрватској: оквир за колективну биографију 1881--1892, Зг 2003.

С. Божић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВКА

ГАВКА (Somateria mollissima), најпознатија птичја врста арктичког племена гавки (Somateriini), потпородице патака (Anatinae), породице пловуша (Anatidae). Дужином 50--71 цм, распоном крила 80--108 цм и тежином 1.500--2.800 г, г. је најкрупнија европска дивља патка. Одликује се великим кљуном троугластог профила и црно-белим (одрасли мужјаци) односно тамносмеђим пиргастим перјем (женке и млади). Гнезди се дуж обала северних мора, а у Србији се појављује у малом броју, нередовно, углавном током хладнијег дела године и строго је заштићена. Храни се претежно мекушцима које скупља роњењем и гута их са љуштуром. Гнезди се на тлу, често колонијално (и до 3.000 гнезда). Као и већина патака, гнездо облаже паперјем које женка очерупа са својих груди. Некада је то паперје масовно сакупљано за перине, јастуке и поставе зимске одеће, тако да је у ХӀХ в. популација г. била преполовљена. Гајењем домаћих гусака ради перја и увођењем синтетичких материјала за топлотну изолацију, смањена је потреба за паперјем г. а његово сакупљање је ограничено прописима, тако да се популација г. опоравила и даље расте.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић, „Ретка посматрања гавке Somateria mollissima на Дунаву у Србији", Ciconia, 2002, 11; Б. Илин, „Подаци о појављивању великог лабуда Cygnus cygnus и гавке Somateria mollissima на подручју доњег Бегеја", Ciconia, 2008, 18; М. Шћибан и др., Птице Србије: Критички списак врста, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРАН

ГАВРАН (Corvus corax), крупна, потпуно црна птица породице врана (Corvidae), највећа је врста певачица (ред Passeriformes), тежине 800--1.315 г. Дуг је 64 цм и с распоном крила 120--150 цм, за трећину је већи од врана и гачаца. Има јак, дугачак, у корену висок кљун. Крила су му дугачка и широка, а реп подужи и клинасто завршен. Изванредно лети. Када лети, карактеристичног је крстастог обриса. Г. је скоро космополитски распрострањен јер може да опстане у најразличитијим стаништима, од Арктичког до Тропског појаса, под условом да нађе довољно неприступачно место за гнездо. Иако живи широм Србије, релативно је малобројан. Процењено је да се 1995--2002. гнездило 900--1.200 парова, уз тенденцију пораста, па се може сматрати да их десетак година доцније има око 2.000. Пораст популације узрокован је званичном заштитом и смањењем директног прогона, забраном тровања тзв. штеточина, те ширењем отворених депонија органског отпада. Г. није селица, али нарочито млађи примерци могу да се скитају и по неколико стотина километара. Храни се, према приликама, биљним деловима (зрневљем и плодовима) и животињама без обзира на то да ли их лови и убија кљуном или их налази мртве. Редовно пљачка гнезда, а храни се на ђубриштима, мрциништима и хранилиштима лешинара. Тамо где га не прогањају, нпр. у планинским туристичким центрима, храну налази у близини насеља. Напада слабе и болесне животиње, чисти друмове на којима има прегажених животиња и користи све друге погодности. Сакрива и закопава храну. Живи у паровима, у доживотним везама. Парови преко целе године држе територију на којој се гнезде, али се повремено удружују у мања или већа јата, нарочито тамо где је хране у изобиљу. Спарују се у 3. или 4. години живота, а имају сложено друштвено понашање. Често се играју, нарочито у ваздуху. Глас г. је разноврстан али је најчешће поновљено кратко, звонко и продорно гроктање које неки чују као „гроб, гроб!", па га отуда понегде зову и гробар. Гнезди се рано: јаја полаже у фебруару, понекад већ у јануару. Гнездо прави или високо на дрвету (усамљеном или у близини ивице шуме), на полици литице или у поткапини, а радо и на стубовима далековода или на зградама (нпр. стара београдска централа на Дорћолу). Гнездо има четири слоја: спољна носећа грађевина је од дебљих и тањих грана или дрвенастих стабљика дужине до 150 цм и дебљине до 2,5 цм испреплетених свежим гранчицама. Затим долази слој блата, балеге, траве и корења који формира удубљену подлогу гнезда која се облаже слојем маховине, траве, коренчића, лишћа и др. На крају долази мека постеља од вуне, длаке, крзна, лишајева, травки итд. Користи и друге материјале, као што су кости, жица, пластика. Јаја су глатка, с мало сјаја, светлоплавичаста до плавозеленкаста с разноврсним мрљама, пегама, пецкама и цртама од маслинасте до тамномрке боје, обично груписаним према тупом крају јајета. У леглу има 4--6 (2--7) јаја, на којима лежи 20--21 дан. Полетарци полећу са око 45 дана (35--49), а понекад гнездо напуштају и раније.

В. Васић

Г. је веома прилагодљив и изузетно интелигентан. Способан је да планира сложене радње, а може да научи да користи поједине речи и кратке реченице. Коегзистирајући са људима, постао је у паганској традицији многих народа предмет многобројних митова и предања у којима је због своје интелигенције и летачких способности оличавао мудрост и имао позитивно значење. Иако нема поузданих података, може се претпоставити да је такво значење имао и у српској претхришћанској традицији. Међутим, његова улога се мења у традиционалним народним културама у којима је после покрштавања, због поништавања претходног значења, постао оличење зле птице. На ту промену упућује и српско народно предање из Босне о г. који изневерава улогу божјег гласника. Када га је Бог после потопа послао да извиди где има сувог тла, г. је нашао лешину коју је кљуцао три дана, што је наљутило Бога да га прокуне. Од тада је он од беле постао црна птица која ће увек само лешине тражити за јело. Црна боја је потенцирала представу о њему као птици злослутници, чије је појављивање доносило узнемиреност и изазивало страх. Као предсказивач лошег времена, зиме и кише, сматран је кобним весником несреће и смрти. Његово оглашавање, како је и изражено у српској епици, предању и народним веровањима, повезано је с лошим вестима. У читавом српском народу он је злослутни симбол и озакоњени злогласник.

Б. Јовановић

Као интелигентна птица, г. је присутан у митовима и веровањима многих народа. На простору северне Америке, Азије и Аустралије фигурира као тотемска животиња и као културни херој и демијург који људима прибавља ватру или ствара светлост и небеска тела. Игра значајну улогу у легендама о потопу -- или као доносилац вести о повлачењу воде (сумерско--акадска традиција) или као једна од птица која креће у потрагу за тлом (Библија) -- што би могао бити рефлекс древних митова у којима птица демијург ствара Земљу изронивши је са дна мора. У претхришћанским представама Индоевропљана везује се за божанства са израженим шаманистичким цртама (Одина код Германа, Луга код Келта, Аполона и Асклепија код Грка) и за божанства рата, вероватно због чињенице да је као лешинар падао на несахрањена људска тела. У јуначкој епици за њега се везују мотиви храњења људским месом („Море, слуге! тамо пашче бац'те,/ ђе му гавран кости наћи неће"; Вук IV, 24) и испијања очију („Већ га води на Косово равно,/ па га подај црним гавранов'ма,/ нек му они црне очи пију,/ очи пију, бело лице грде"; Вук II, 85). С друге стране, он је и птица помоћник, саветује јунака бајке или поји јунака у усменој поезији, што је мотив изоморфан храњењу, познатом из старозаветне легенде о Св. Илији. На балканском ареалу фигурира и као пратилац Црне краљице, демонске градитељице и митске владарке старог народа гиганата, који се повукао пред новим, људским нараштајем. Tрансформацијом овог мотивског језгра постао је атрибут вештице, на чијем крову, по веровању, стоји. За косомогонијску фазу везује га и универзално распрострањено предање о томе да је услед проклетства променио боју, што је упамћено и у усменим епским формулама („Од како је гавран поцрњео/ није хајдук разбио сватова"; Вук III, 68). Иако је као летач могао попримити позитивне конотације у општој слици света (небо=горе=светло=добро итд.), јудео-хришћанска традиција ставила је акценат на његову црну боју и на везу са смрћу, те га супротставила голубу. Приповеда се стога да га је створио ђаво или да се ђаво може у њега претворити. Као медијатор између света живих и света мртвих углавном је преузео улогу злослутне птице, доносиоца вести о погибији јунака на бојном пољу, мада у летонским свадбеним песмама извештава невестину браћу о отмици невесте и њеном путу до младожењиног дома, у чему би се могло препознати исто генеричко језгро обреда прелаза (свадба=смрт). Због веровања да грактањем предсказује несрећу у традицији се развио читав низ апотропејских формула („Ту ти глас, за морем ти част!", „Колико бео, толико јео, колико сив, толико жив!"). Позиција посредника дефинисала је и његову улогу у басмама, где фигурира као животиња способна да демоне болести преведе са овог на онај свет: „Отуд лете два врана гаврана,/ па однеше око мутно и крваво/ и донеше лако као перо/ благо као млеко". Због представе о контакту с оба света, на многобројне начине присутан је у магијској пракси. Поред црне боје, традиција је издвојила и његов јак, крештав глас, што га је у баснама позиционирало у круг исмејаних алегоријских фигура (Езоп, „Г. и лисица"), мада новије реконструкције индоевропске баштине показују да би се ова особина могла наћи и у коренима знамените епске формуле о „два врана г.". У различитим варијететима за њега се везује и мотив крађе, што би могло имати утемељење у стварности. Модерна поезија преузела је углавном негативне фолклорне конотације (Е. А. По), мада повремено и с иронијском дистанцом (И. В. Лалић, „Гавранов монолог"). Веома је присутан и у популарној култури (стрипови, филмска продукција, музика).

Л. Делић

Симболика ове птице има много противуречности. Због своје црне боје, природног нагона да кљуца мозак и очи умрлих (Приче Соломонове 30, 17), као и због храњења стрвинама -- г. је за хришћане слика ђавола, симбол греха и супротност неокаљаном духу белог голуба. Као такав, у ликовним уметностима јавља се у склопу сагрешења првих људи у Едемском врту, када Ева са Дрвета сазнања бере плод. Г. је, такође, симбол самотничког живота, па се јавља уз пустињаке Св. Антонија, Св. Павла и старозаветног пророка Илију (дрворез у Празничном минеју Божидара Вуковића, фреске у црквама манастира Мораче и Грачанице, минијатура у Црквеном зборнику Гаврила Стефановића Венцловића). Приказује се у сценама Потоп (Постaње 8, 7), Молитва у Гетсиманском врту и Пут на Голготу како одлеће и долеће на Нојеву лађу, односно како на грани стрпљиво чека плен, најављујући несрећу и смрт. Према јеврејској легенди, г. је првобитно био бео, али је поцрнео пошто се није вратио на Нојеву лађу, када се вода повукла. Као Божји гласник, ова птица злослутница најављује рат, сушу и гладну годину, али и обману, издају, грех и лошу срећу. У Јордану, крај потока Хората где се сакрио, пророк Илија Тесвићанин живи тако што га годину дана јутром и вечером хране г. доносећи му хлеб и месо, док жеђ утољава водом из потока, све док он не пресуши. У савременом српском сликарству крајем ХХ и почетком XXI в., црни г. постаје чест мотив Теодора Стевановића и посебан циклус Владимира Величковића, у којем уз мрак, израњављена људска тела и празнину, г. означавају последице појединачне и масовне агресије и почетак краја цивилизације.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Гавран гласоноша", ППНП, 1937, 4, 1; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Б. Крстић, Индекс мотива народних песама балканских Словена, Бг 1984; Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш--Бг 1996; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; А. Лома, „Два врана гаврана. Corvus corax у словенској епици -- компаративни поглед", Кодови словенских култура (Птице), 2003, 8; С. Пузовић и др. „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови: 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; А. Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, Бг 2005; С. Пузовић, „Гнежђење птица на високонапонским далеководима у Србији", Заштита природе, 2008, 58, 1--2; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I, Бг 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРАНКАПЕТАНОВИЋ РАЈНВАЈН, Шемса

ГАВРАНКАПЕТАНОВИЋ РАЈНВАЈН, Шемса, сликар (Сарајево, 25. I 1945). Дипломирала код Недељка Гвозденовића (1968) и магистрирала код Стојана Ћелића (1970) на Факултету ликовних уметности у Бeограду. Била је кустос збирке уметничких дела у некадашњем СИВ-у (1972‒1992). Осим сликарством, бави се и цртежом. Редовно учествује на заједничким ликовним смотрама од 1969. и излаже самостално од 1970. Добила је Награду за цртеж (Бг 1979), Награду Фонда за културу Бг (1989), Златну палету УЛУС-а (Бг 1991), Велику диплому за цртеж (Тузла 2002) и Награду за сликарство (Сар. 2005). Потребу да искаже ставове у вези са зверствима нациста, дешавањима у друштву, егзистенцијалним недоумицама и осећањем апсурда потврдила је и као члан групе уметника Јун (1968). Мотив су јој биле одбачене ствари, најчешће истрошене и исцепане тканине. Од средине 80-их слика преко нагомиланих и згужваних крпа пришивених на платно. Крајем девете деценије структуру цртежа-слика гради од исцепаног ребрастог картона. Приближила се искуствима енформела и апстракције, али није одступила од фигуре и асоцијативности (Без назива, 1989; Предео, 1989; Сусрет, 1990). Резигнирано је реаговала на грађански рат у БиХ серијом дела изведених рафинираним колористичким односима, ритмом геометријских плоха и несликарским материјалима са сопственом историјом, најчешће остацима уништених књига и писмима својих најближих из Сарајева (циклуси: После ватре, 1996‒2000; Поруке из далека, трагови и комуникације, 2000‒2006).

ЛИТЕРАТУРА: И. Суботић, Шемса Гавран Капетановић: слике, цртежи, Бг 1977; M. Б. Протић, Шемса Гавранкапетановић, Бг 1981; Љ. Миљковић, Шемса Гавранкапетановић: слике, Бг 1989; K. Богдановић, „Трагови овремењавања знака", Шемса Гавранкапетановић, Бг 2004; С. Бошњак, Шемса Гавранкапетановић, Бг 2010; Д. Прњат, „Рад Шемсе Гавранкапетановић Рајнвајн", Шемса Гавранкапетановић: слике од папира, Бг 2014.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИК

ГАВРИК, Властимир, филмски и телевизијски сценограф (Београд, 13. I 1928 -- Београд, 11. VIII 2008). После дипломирања на архитектонском одсеку Средње техничке школе у Београду, специјализовао сценографију у филмским студијима у Паризу, Берлину и Минхену. Реализовао укупно 84 сценографије (у 56 домаћих и 28 иностраних и копродукционих филмова). Рад на филму започео као асистент сценографа (1950), а самостално у остварењу Далеко је сунце Р. Новаковићa (1953). У следеће четири деценије реализовао импозантан сценографски опус, гарантујући својим сарадничким доприносом пуну професионалност али и креативност. Ангажован је, стога, из филма у филм, а међу најзначајнијима су: Суботом увече (В. Погачић, 1957), Осма врата (Н. Танхофер, 1959), Рој (М. Поповић, 1966), Оксиген (М. Клопчич, 1970); те филмови за које је награђен са три Златне арене на фестивалу у Пули: Мајстор и Маргарита (А. Петровић, 1972), Дервиш и смрт (З. Велимировић, 1974), Црвени коњ (С. Попов, 1981); а затим следе Савамала (Ж. Митровић, 1982), Црни бомбардер (Д. Бајић, 1992), Танго је тужна мисао која се плеше (П. Ђорђевић, 1997) и др. Веома успешно ради у копродукционим филмовима (нпр. Борис Годунов, А. Жулавски, 1989), а врло често и за телевизију: серије Заборављени (Д. Бајић, 1991), Срећни људи (А. Ђорђевић, С. Шуљагић, 1996), Породично благо (М. Вукобратовић, 2001). Његов рад одликује гесло које амбијент поистовећује са атмосфером, а све сценографске елементе подређује визуелној целини и редитељском концепту филма. Активно учествује у оквиру струковних удружења у решавању сталешких проблема. Један је од оснивача и дугогодишњи председник Академије за филмску уметност и науку (АФУН). Аутор је књиге Играни филм. Професионална занимања (Бг 1973).

ЛИТЕРАТУРА: Сценографија у југословенском филму 1945--1975, Бг 1976.

Н. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛА, Емил

ГАВРИЛА, Емил, адвокат, публициста, политичар (Велики Бечкерек / Зрењанин, 29. IV 1861 -- Рогашка Слатина, 27. VII 1933). По завршетку гимназије, као стипендиста отишао је на студије права и филозофије у Беч и наставио их у Бону, Минхену и Будимпешти. Са самосталном адвокатском праксом отпочео је 1890. у Великом Бечкереку, а исте године покренуо је и уређивао први бечкеречки српски лист Глас до његовог гашења 1893, када прелази у Нови Сад на место директора листа Застава. Организовао је велики народни митрополијски збор у Сремским Карловцима 1894. против мађарских црквено-политичких реформи, срачунатих на ограничавање српске црквено-школске аутономије. У борби за национална права Срба заступао је српски интерес на сличном збору Румуна, Словака и Срба у Араду. Солидарност у одбрани националних интереса исказао је бранећи румунске политичке прваке у процесу покренутом због меморандума о положају немађарских народа у Угарској. Са групом словачких адвоката бранио је оптужене у велеиздајничком процесу организованом у Клужу 1894. Као представник Срба учествовао је на Народносном конгресу у Будимпешти 1895. и био један од секретара конгреса делегиран од стране српске делегације. На наговор српских националних првака из БиХ укључио се активно у борбу за заштиту националних интереса. Заједно са националним првацима пошао је у Беч где је 1896. израдио мемоморандум о националном, верском и просветном стању Срба у Босни, а 1897. саставио је аграрни меморандум. Поштујући жељу народних вођа наставио је да заступа народне интересе и на њихов захтев прешао из Новог Сада у Будимпешту да би се нашао што ближе центру политичких збивања. Ради бољег и успешнијег извршавања задатака српска влада га је 1901. поставила за правног референта генералног конзулата у Будимпешти. Уживајући поверење и муслиманских првака из Босне уредио је и издао Списе исламског народа Босне и Херцеговине у ствари вјерско-просветног уређења и самоуправе. Уређивао је Босанско-херцеговачки зборник и у Новом Саду објавио шест књига овог зборника. Покренуо је у Сарајеву 1905. први српски политички дневник Српска ријеч. У то време заједно са групом ентузијаста основао је Српски соколски покрет у Босни. По анексији БиХ протеран је из ње, па је рад наставио у Загребу. Одмах по извршеном атентату у Сарајеву на престолонаследника Ф. Фердинанда под оптужбом за велеиздају, а због свог национално-политичког рада, заједно са супругом Олгом Поповић Пеција интерниран је у мађарске затворе. Све време рата провео је у затвору, а слободу је дочекао у затвору у Кишкунхалашу 1918. По повратку из интернације активно се укључио у политички живот. Српски народни одбор из Великог Бечкерека изабрао га је за делегата на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. XI 1918. На скупштини је изабран за члана Народне управе за Банат, Бачку и Барању. Током 1920. био је велики жупан Торонталско-тамишке жупаније. Његовим залагањем 1920. основана је Банатска трговачко-индустријска и занатска комора са седиштем у Великом Бечкереку. Почетком 1924. преселио се у Београд где је радио у више листова и часописа. За сенатора Краљевине Југославије изабран је 1931.

ЛИТЕРАТУРА: Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; Споменица ослобођења Војводине, Н. Сад 1929; Ур., „Емил Гаврила", ГИДНС, 1934, 7, 1--3; Ј. М. Поповић, Неимари Југославије, Бг 1934; С. Л. Сретеновић, Споменица српске новине за редакциони одбор, Бг 1934; Ч. М. Митриновић (ур.), Сенат, Народна скупштина, Ск 1935; А. Станојловић, Петровград, Петровград 1938; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983.

И. Комненовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО (Aврамовић)

ГАВРИЛО (Aврамовић), митрополит дабробосански (?, почетак XVI в. -- манастир Марча, после 1588). Нису познати ближи подаци о његовом пореклу. Резидирао је у манастиру Бањи, али је 1575. пренео седиште у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. То је било природно будући да је већина становника Клишког и Личког санџака била избегла из Босне, а за Далмацију није био постављен посебан епископ. Селидба је изведена са знањем и по одлуци пећког патријарха, који је дабробосанског епископа поставио за свог егзарха за Далмацију. Од тада је своју титулу проширио на „митрополит дабро-босански, лички и клишки". Поставио је 1578. новог игумана манастира Крке. За његово име везана је обнова манастира Марче у који је Г. пребегао са 70 монаха из манастира Рмња и 1578--1588. подигао храм од дрвета. По традицији манастир Гомирје такође је основан његовим благословом и изградњом дрвеног храма.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО (Змејановић)

ГАВРИЛО (Змејановић), епископ вршачки (Добановци, 25. VIII 1847 -- Земун Поље, 14. X 1932). Потиче из свештеничке породице. Завршио је гимназију и богословију у Сремским Карловцима, а апсолвирао на Економској академији у Алтебургу. Економијом и природним наукама бавио се од 1870. до 1882, када је замонашен у манастиру Крушедол, рукоположен за јеромонаха и постављен за војног свештеника. Године 1891. добија на управу манастир Крушедол и чин протосинђела, а 1894. чин архимандрита. У исто време Саборски одбор Карловачке митрополије поверио му је надзор над црквено-народним добрима. Мандатар упражњене вршачке епископије постао је 1895, а наредне године је хиротонисан и устоличен. У његово време епископски двор у Вршцу добио је садашњи изглед и снабдевен је одговарајућим намештајем. Пензионисан је по молби 1920. Сахрањен је у породичној гробници у Грабовцима у Срему.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Милекер, „Прошлост грчко-источног, српско-православног владичанства вршачког", Браник, 1891, 26--31; М. Шевић, „Епископи Вршачке епархије", Шематизам Српске православне епархије вршачке за годину 1898, Вш 1899; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО (Мијакић)

ГАВРИЛО (Мијакић), епископ марчански (Ђур, почетак XVII в. -- Гладско, Шлеска, 1686). Још као јеромонах истакао се као борац против уније. Иако најпознатији и најспособнији од четворице кандидата, Изборни сабор је дуго оклевао пре него што га је изабрао за епископа марчанског. Снабдевен писмима српских старешина да га желе за епископа, отишао је у Молдавију где га је 1663. хиротонисао сучавски и молдавски архиепископ Сава Бистрички. Није смео да иде у Пећ јер се бојао отпора цара Леополда, католичке средине и загребачког бискупа Петра III Петретића (1648--1667). Био је под сталним притиском унијата и оптуживан за побуне. Стање је постало посебно тешко после побуне великог крижевачког судије Стевана Осмокруховића 1666, с којим је био пријатељ, а његови монаси повели су побуњене крајишнике против законите власти. Загребачки бискуп П. Петретић оптужио га је цару „да је окорели шизматик и да се руга католичкој вери, коју Власи зову римском, а католике Римљанима, а себи пак кажу да су крстијани". Нови загребачки бискуп Мартин II Борковић (1667--1687) наставио је борбу против Г. и Марчанске епископије. Одласком у Грац и Беч није успео да се оправда, али је цару ипак предао молбу да Марчи врати одузету провизију. Цар Леополд I му је то обећао, али под условом да оде у Рим да га папа хиротонише и да са целом епархијом пређе у унију. Посетом Риму није успео да поправи стање -- дао је изјаву верности римском папи, али је нагласио да се не одриче пећког патријарха јер по православним канонима епископа мора да хиротонише патријарх. Покушао је да се приближи бискупу Борковићу и по неким причама пристао да учествује у неким литијама, као што је чинио епископ Симеон звани Вретања. Граничарски официри и старешине Крижевачке капетаније замолили су Ратни савет да њих и епископа оставе у православној вери. Цар је формирао комисију са задатком да збаци Г., али је тада откривена завера Зринског и Франкопана. Иако је само био у добрим односима са Николом и Петром Зринским а не и њен учесник, Г. је ухапшен октобра 1670, оптужен за заверу против аустријског двора, у оковима спроведен у Грац и осуђен на доживотну робију, а потом отпремљен у Гладско у Шлеској где је робијао до смрти. Цар је манастир предао унијатима и за епископа поставио српског ренегата Павла Зорчића. Тиме је завршен период православне епархије марчанске и почео период насилног унијаћења славонских Срба. Г. је био последњи од шест марчанских православних епископа које су хиротонисали пећки патријарси или сучавско-молдавски митрополит, а истовремено су били присиљени да уз пећког патријарха признају и римског папу.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Марчанска унија. Трагедија епископа Мијакића и његових калуђера", Браство, 1926, 20; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО (Поповић)

ГАВРИЛО (Поповић), епископ шабачки, богословски писац (Баја, 23. X 1811 -- Београд, 19. II 1871). Под световним именом Ђорђе завршио гимназију у Баји, филозофију у Сегедину, права у Пешти и богословију у Сремским Карловцима. Дошавши у Србију 1834, замонашио се и био у служби митрополита Петра, потом професор и ректор богословије (1836--1839), предавач и ректор Лицеја у Крагујевцу и Београду (до 1844). Упамћен је као добар педагог и предавач, однеговао је много генерација добрих свештеника и интелектуалаца. Био је члан Друштва српске словесности (од 1842), Одбора просвештенија и Школске комисије. За епископа шабачког посвећен је 1860, али је већ 1866. по молби пензионисан и живео у манастирима Раваници и Букову код Неготина. Сахрањен је у старој цркви Св. Марка у Београду, а када је она у II светском рату изгорела, његове мошти пренете су у садашњу цркву Св. Марка. Вредан писац, објавио је много радова у Гласнику ДСС, Летопису МС, Српским новинама и другим листовима. Објавио је доста књига из разних области: из православног богословља Кратки катихизис (Бг 1849), из црквене историје Повест о првом Васеленском сабору (Земун 1855), из етике Разговори за образовање срца и душе (Бг 1845) и др. Преводио с руског (Црквена историја Јевсевија Памфила, Бг 1871) и грчког (Сократ Схоластик, Историја цркве, Бг 1886)

ДЕЛА: Часови благоговјенија, Бг 1848; Животоописаније славних људи, Бг 1849; Мала астрономија, Бг 1850.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1979; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО (Предојевић

ГАВРИЛО (Предојевић), епископ марчански (?, крај XVI в. -- Манастир Марча, јун 1644). Наследио је на катедри свог рођака Максима (Предојевића) на захтев граничара (1642). Како је епископ Максим био велики и бескомпромисни борац против уније, то се очекивало и од његовог рођака. Загребачки бискуп Бенко Винковић оштро се успротивио именовању Г., захтевајући да на тај положај дође римокатолички бискуп како би Србе лакше превели у римокатоличанство. Цар Фердинад III прихватио је молбу граничара и потврдио дотадашњег јеромонаха Г. у звање марчанског епископа, али лукаво, уз једну ограду. По сведочанству угарског канцелара Ђорђа Липаја цар је наредио Г. да иде у Рим на хиротонију и тамо преда уобичајено исповедање вере, наравно римокатоличко, чиме би постао унијатски епископ. Г. је вешто парирао отишавши у Пећ где га је патријарх Пајсије хиротонисао. Само је две године био епископ јер се изненада упокојио, а на катедру је дошао Василије Предојевић.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској, Зг 1967; Отпор Марчанској унији Лепавинско-северинска епархија, Бг 1985; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО I

ГАВРИЛО I (Рајић), патријарх пећки (Стари Влах, крај XVI в. -- Бруса, Турска, 30. VII 1659). Потиче из кнежевске породице Рајића на Старом Влаху. Његова младост слабо је позната. Био је парохијски свештеник, а по смрти супруге замонашио се и био изабран за смедеревског митрополита, плативши султану пешкеш од 40 дуката. По свргнућу рашког митрополита Максима дошао је на његово место и 1643. платио пешкеш од 3.000 акчи. Као митрополит рашки обновио је манастир Ковиље на Старом Влаху (1644) са црквама Св. Арханђела и Св. Николе (изнова их подигао), изградио ћелије и даровао воденице, а разграбљену земљу повратио и још докупио. У селу Штиткову (у којем је вероватно рођен), на реци Тисовици, подигао је храм Благовештења пресвете Богородице и поклониo му Пентикостар.

За патријарха пећког изабран је почетком 1648. плативши султану уобичајени кесим од 100.000 акчи, што је чинио и сваке године патријарховања, закључно са 1654. Борио се против насиља турских власти, али и римске пропаганде преко разних мисионара. Као патријарх сналазио се како је знао и умео да заштити рају од турске осионости која је бивала утолико већа уколико се турском државом ширила анархија. У Цариград је 1649. отпутовао с намером да код новог султана Мехмеда IV издејствује олакшање тешког стања народа и Цркве, али у томе није успео. Био је невешт и мање обазрив од патријарха Пајсија, па српску цркву није одржао на нивоу који је створио његов претходник. У јеку рата Турске и Млетака због Крита (Кандијски рат) неопрезно је одржавао везе с Римом -- састао се у манастиру Св. Ђорђа у Будимљу са папиним изаслаником мисионаром Павлином Демским, малоруским унијатом, а 1652. негде на Косову са призренским бискупом Франетом Сојимировићем. На унију није помишљао, а план да уз помоћ Русије и Запада створи један шири фронт за борбу против Турака и ослобођење Србије показао се нереалним. Као патријарх путовао је по земљи да упозна прилике, повеже и поучи људе, те да прикупи прилог (1650--1651). Посетио је Влашку и пределе на доњем Дунаву, 1653. и манастир Крушедол. Увео је разрез на народ и свештенике како би обезбедио средства за плаћање данка султану. Скупљао је књиге из запустелих цркава и предавао их црквама којима су оне биле потребне. Помиње се у поговорима и записима по књигама преписаним у његово време. На Бадње вече 1653. отпутовао је у Русију да добије помоћ и, боравећи у Трговишту, измирио влашког војводу Матеја Бесарабу и козачког хетмана Богдана Хмељницког. У једном молдавском манастиру где је чекао дозволу за улазак у Русију сусрео се са антиохијским патријархом Макаријем (1648--1672), који је такође чекао дозволу. Макарије је оспораво Г. право на патријарашку титулу сматрајући да то могу само епископске катедре које су основали апостоли: Јерусалим, Антиохија, Александрија и Цариград. Издејствовао је код руских власти да Г. забране улазак у Русију, али је то брзо опозвано и у Русији је примљен као патријарх, иако по рангу нижи од осталих источних патријараха. Примљен је два пута код цара Алексеја Михаиловича, којем је поклонио Житије краљева и архиепископа српских, и тако Русе упознао са српском историјом и српским свецима. Од цара је добио скромно уздарје. Био је у пријатељским односима са руским патријархом Никоном и учествовао на Московском сабору (1655), на којем је вршена реформа богослужбених књига и одлучено да се укине руски знак крста са два прста, јер се тако крсте само Јермени, а уведе знак крста са три прста десне руке. Као учесник сабора потписао се одмах после антиохијског патријарха. С обзиром на то да се патријарх Никон са царском породицом због куге селио из града у град и из манастира у манастир, овластио је Г. да рукополаже нове парохе за потребе московских храмова будући да је много свештеника помрло. Чак и кад се Никон вратио у Москву, Г. је продужио рукополагања. Посетио је Тројицку лавру, Новгород, Псков и друге градове где је саслуживао са антиохијским патријархом. Није успео да штампа један спис против латинске јереси солунског митрополита Нила Кавасиле (погрешно га идентификујући са јерусалимским патријархом Михаилом Кавасилом). Рад је требало да помогне српском свештенству да се одупре латинској пропаганди. Тешко је прихватити мишљење да је кратко време замењивао патријарха Никона док је овај био у сукобу са царем. У његовом одсуству „србску земљу" и манастир Крушедол посетио је јерусалимски патријарх Пајсеј. Г. је из Русије вратио своју пратњу с поруком да се неће вратити на трон него да бирају новог патријарха. Касније се предомислио и под изговором да иде у Јерусалим добио од цара 400 рубаља у самурима, али се вратио у Србију. Претпоставља се да је после оставке на трон изгубио претходни углед и ранг, јер више није био патријарх због чега му је Никон, који се предао грчком утицају, ускратио подршку и заштиту. Грци су из руске милости потпуно истиснули Словене. Појава Г. у Србији отворила је питање његовог положаја јер је оставку поднео, сабор је изабрао и устоличио новог патријарха, а султан му је издао берат. Положај новог патријарха Максима био је јасан, али није био јасан положај Г., тј. да ли га и како на Литургији помињати. То је изродило неосноване приче да је Максим допринео страдању бившег патријарха. Турци су га ухапсили и оптужили за издају, мислећи да је код руског цара тражио помоћ Руса против Турака. Осуђен је на смрт, али му је понуђено помиловање ако пређе у ислам. Како то није прихватио, обешен је између два дуба у граду Бруси. Сахранио га је сутрадан свештеник Павле. Извори су несагласни у погледу датума смрти, а СА сабор га је уписао у месецослов светих 13/26. децембра када је његова служба у Србљаку. Службу Св. патријарху Г. написао је прота Мирко Р. Павловић. Канон има крајегранесије/акростих „Доблест Гаврилову чествују", а у богородичнима „Прота Мирко", чиме је обележио своје ауторство.

Р. Милошевић

Четворојеванђеље патријарха Г. За патријарха Г. je око 1650. исписано и украшено једно луксузно опремљено четворојеванђеље мањег формата, које се данас чува у Фицвилијамовом музеју у Кембриџу (Marlay Bequest MS 2). Рукопис има 230 листова, повезан је у кожне корице оплаћене скупоценим оковом од позлаћеног сребра, а његов сликани украс, изведен на почецима јеванђеља, чине четири минијатуре са ауторским портретима јеванђелиста, заставице, декоративна заглавља и преплетни иницијали. Минијатуре су брижљиво сликане црвеним, плавим, окер и сивим темпера бојама, са обиљем позлате, уоквирене су траком са златном лозицом, а на основу стилских особености приписане су Андреји Раичевићу, једном од најугледнијих српских сликара XVII в. На л. 227 сачуван је запис из којег се види да је власник ове књиге био патријарх Г., на основу чега је извршено и њено датирање.

З. Ракић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--III, Бг 1902, 1903, 1905; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 320.

ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Одношаји пећких патријараха с Русијом у XVII веку", Глас СКА, 1900, 58, други разред 37; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, Минхен 1962; Г. Бабић, „О српском четворојеванђељу XVII века из збирке Fitzwilliam-овог музеја у Кембриџу", Зборник Светозара Радојчића, Бг 1969; П. Пузовић, „Свети Гаврило I Рајић, патријарх српски", Прилози за историју Српске православне цркве, Фоча, 2006, 3; З. Ракић, Српска минијатура XVI и XVII века, Бг 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО II (Михајловић)

ГАВРИЛО II (Михајловић), патријарх пећки (Сарајево, почетак XVIII в. -- Пећ, 1752). У изворима се његово презиме јавља у облицима Михајловић (по оцу Михајлу), Микић и Михић, име му је добило народни облик -- Гавра, а називан је и Сарајевац. За митрополита дабробосанаског хиротонисан је 1741. Није био омиљен јер су га сумњичили за изненадну, тајанствену и напрасну смрт његовог претходника, митрополита Мелетија (Миленковића). Убрзо је дошао у сукоб са црквеном општином у Сарајеву јер је наплаћивао више него што је одређено. Живео је попут ага и бегова, облачио хаљине неприличне свом чину, јахао обесне хатове, придворни клир повећао на 15 лица, уз себе држао више турских јасакчија. Био је преке ћуди, самовољан и строг у кажњавању, а сумњичен да нагиње унији. Да би се одржао на катедри, много је трошио на подмићивање турских власти, због чега се задуживао код Јевреја. После жалби, Црквена општина сарајевска, свакако са знањем цариградског патријарха, поднела је тужбу властима. Спор је почео пред сарајевским мулом, а завршен пред везиром у Травнику. Ахмет-паша Ћуприлић збацио га је са катедре 15. V 1752, а сарајевска црква је у спору утрошила сву готовину и остала у дугу од 17.500 акчи. Као митрополит сарајевски израдио је, осветио и потписао много антиминса за храмове. Како многи нису употребљени, његови наследници су брисали његово име, потписивали своје и давали их на употребу. Хиротонисао је у манастиру Дужи архимандрита Симеона Кончаревића за епископа далматинског и издао му грамату. Г. је одмах по збацивању купио од султана Махмуда I берат да може заузети пећки трон. Задужио се да би платио пешкеш и таксе султану. На трон пећких патријараха званично није био устоличен јер се после педесетак дана по добитку фермана на путу у Пећ смртно разболео „нападнут од неке болести". Пет дана пре смрти предао је патријарашко право свом наследнику Гаврилу, епископу нишком. Оставио је тестамент и молбу султану да дажбине и таксе које је платио буду враћене његовим повериоцима који покажу признанице о његовом задужењу, а да се одбију његови наследници који буду тражили да тај новац припадне њима. У савременим записима називају га „мними патријарх", тј. онај који је само сматран патријархом, због чега га неки историчари не уносе у листу српских патријараха.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг II 1903, V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Православна Далмација, Н. Сад 1901; Г. Елезовић, Атанасије II, Гаврило II и Гаврило III, пећки патријарси, Ср. Карловци 1937; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО III (Николин)

ГАВРИЛО III (Николин), патријарх пећки (? -- Цариград?, после 1761). Јавља се у изворима као Николић и Николин, што у сваком случају сведочи да му се отац звао Никола. О његовој младости није ништа познато, али је вероватно био са простора Карловачке митрополије. Постаје познат тек као нишки митрополит, када је учествовао у хиротонији дабробосанског митрополита Пајсеја (Лазаревића). Титулу патријарха добио је 1752. прихвативши патријарашка права од патријарха Гаврила II, што је султан признао. Међутим, био је кратко на трону јер је исте године поднео оставку. Могуће је да је био присиљен да је поднесе због извесног отпора у самој Цркви, што се наслућује из његовог одговора: „мене от престола дигосте и сверх всех страданија мојего до посљедније нишчети приведосте". Отпор је вероватно избио због тога што није изабран на сабору него „преношењем права" што канонски није исправно. Oсим тога, он није успео да измири наслеђене дугове -- према турским документима 1756. скривао се у Београду од поверилаца који су га прогонили. Увидевши да не може да се сакрије од султанових мубашира Седмог јаничарског буљука, који су утеривали дугове, Г. се захвалио на патријарашком достојанству и настанио у Цариграду где је живео од доживотне помоћи коју му је доделио султан. Оставка је изазвала узбуну у српској цркви јер је Цариградска патријаршија одавно имала план да преузме српску цркву, а њени епископи због свог антисрпског рада нису били омиљени. Трон је попуњен тек 1758, избором Викентија (Стефановића), који је такође патријарховао кратко време јер је напрасно умро у Цариграду исте године а трон остао упражњен наредних пет година. Новембра 1761. у Нишу је одржан један мали сабор који је окупио истакнуте људе српске цркве од Ћустендила до Цетиња и од Пећи до Струмице: митрополит ћустендилски Серапион био је председавајући, „с прочим трех архијереј", чија се имена не наводе, али су свакако били Срби. Осим њих присуствовали су архимандрити: студенички Константин, нишки Глигориј от Кастриотов, Герасим девички и игуман пећки. Састали су се са Г. али нису успели да га умоле: „а ви что сте хотели втораго имети патријарха сад будите ш ним задовољни, мене о сем не стужајте". Молили су карловачког митрополита Павла (Ненадовића) да утиче на Г. да повуче оставку и врати се на пећки трон. На Г. су у том смислу утицали и цетињски митрополити Сава и Василије обећавајући му од своје стране помоћ. Једини резултат Нишке конференције био је долазак Василија (Бркића) 1763. на трон пећких патријараха, последњег Србина на том трону пре укидања Пећке патријаршије.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Елезовић, Атанасије II, Гаврило II и Гаврило III, пећки патријарси, Ср. Карловци 1937; Љ. Дурковић Јакшић, „Покушај црквене конференције у Нишу 1761. да поврати патријарха Гаврила III на пећки престо", Зборник радова Богословског факултета, Бг 1951; Историја Београда, I, Бг 1974; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО IV

ГАВРИЛО IV, патријарх пећки (?, Грчка, почетак XVIII в. -- ?, после 1758). О њему се ништа не зна изузев да је био Грк, према Дечанским споменицима „Грк из Ниша". Извори га приказују у лошем светлу јер „ниједног од архијереја на миру не остави него их помоћу царске власти у заточење посла... Био је мрзилац нашега рода и надао се да ће искоренити српске архијереје, постављао је Грке као што је било уведено и у целој Бугарској". О њему митрополит Василије Петровић пише Алексеју Михајловићу Обрешкову и Михаилу Ларионовићу Воронцову: „туже се бедни српски архијереји, да на свакога има ферман, тирански напада на њих, мучи их, прогони и шаље у заточење, везане испод стомака голих коња. Поставља друге, који дају новаца и то махом Грке, бедне Србе мучи. Они су се већ разбегли по разним царствима". Било је и објективних околности јер је, поред дажбина султану и враћања наслеђених дугова, морао да плаћа 10.000 гроша цариградском патријарху. Као патријарх помиње се само 1758, али се није дуго задржао јер се следеће године помиње патријарх Кирило II. Није јасно да ли је збачен или се сам повукао с трона, али се зна да је живот наставио у Цариграду. С обзиром на то да неки историчари у листи српских патријараха не наводе Гаврила II (Mихајловића), него Гаврила III (Николића) рачунају као II, Г. означавају као Гаврила III. Постоји мишљење да је у питању једна те иста личност која се три пута враћала на трон пећких патријараха.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ристић, Дечански споменици, Бг 1864; Д. Вуксан, „Преписка митрополита Василија, митрополита Саве и црногорских главара 1752--1759", Споменик СКА, 1938, 88, други разред 69; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО V

ГАВРИЛО V (Дожић), патријарх српски (Врујци, Доња Морача, 17. V 1881 -- Београд, 7. V 1950). Под световним именом Ђорђе завршио је Учитељско-богословску школу у Призрену и као ученик био замонашен (1900) у манастиру Сићеву. Није дуго остао учитељ у Дечанима, него је отишао на острво Халку у престижну богословску школу Васељенске патријаршије, ради упознавања грчког језика и богословља. Потом је завршио Богословски факултет у Атини где је промовисан за доктора. Одмах је постављен за главног секретара манастира Хиландара, а потом за референта српског посланства у Цариграду где је усавршио грчки језик и био управник српске школе. У Француској и Швајцарској учио је француски језик и упознавао богословску литературу на њему. По повратку произведен је за архимандрита и као цариградски клирик постао рашко-призренски епископ (1911), а после балканских ратова пећки митрополит (1913) у јурисдикцији српске цркве. У I светском рату интерниран је у Цеглед (Мађарска), али је због болести 1917. враћен у Улцињ где је дочекао крај рата. Као члан Велике народне скупштине у Подгорици 1918. предводио је депутацију за уједињење Црне Горе и Србије. За митрополита црногорско-приморског изабран је 1920, а 1923. водио је делегацију Српске цркве на Свеправославном конгресу у Цариграду који је препоручио да помесне православне цркве прихвате реформу јулијанског календара коју је урадио Милутин Миланковић. Био је близак са краљем Александром и тешко је доживео његово убиство у Марсеју.

За српског патријарха изабран је 21. II 1938. као први од тројице кандидата са 50 гласова (Георгије будимски -- 27 и Петар дабробосански -- 23), што су краљевски намесници потврдили у име малолетног краља Петра II. Његово устоличење збило се у јеку конкордатске кризе, загонетне смрти патријарха Варнаве, делатности хрватских сепаратиста и комунистичких активиста. До почетка II светског рата много је радио, обилазећи сваки део земље где српски народ живи, осуђујући нове доктрине и идеологије (нацизам, фашизам и комунизам). Успео је да среди финансије Српске патријаршије, освештао је темеље храма Св. Саве уз саслужење свих епископа СА сабора СПЦ и представника Руске и Бугарске цркве. Подигао је на Карабурми интернат за студенте БФ у Београду. Противио се приступању Југославије Тројном пакту и сазвао СА сабор у ванредно заседање за 27. март. По многим сведочанствима био је, заједно са осталим епископима, упућен у пуч 27. III 1941, а сутрадан је извршио свечано благодарење. Немци и усташе прогласили су га за једног од највећих неријатеља. Немци су га ухапсили у Острогу (23. IV 1941),
а њихова служба сигурности одмах га је саслушала. Потом је прошао затвор у Сарајеву и затвор Гестапоа у Београду (где су га пет дана држали под отвореним небом на киши), као и интернацију у манастирима Раковици и Војловици. У лето 1944. спроведен је преко Будимпеште и Беча у логор Дахау код Минхена, заједно са владиком Николајем Жичким и једним француским архибискупом. Једини је црквени поглавар који је рат провео у немачком затвору и био у логору (додуше, није теран на присилни рад, дозвољено му је да носи свештену одећу и није му бријана брада). На залагање генерала Милана Недића додељен му је лекар Митар Ђаковић, који је постао његов лични секретар. Његово хапшење и одсуство из земље створило је стање обезглављености у Српској цркви -- СА сабор није могао да буде сазиван, нису доношене важне одлуке, нити су бирани и хиротонисани нови архијереји. Почетком 1945. пребачен је у Беч на лечење, потом у Клагенфурт, Фелден и Трст, али увек под надзором Гестапоа. Одбио је сусрет с представницима Румунске цркве (будући да су дали подршку усташком поглавнику А. Павелићу у стварању расколничке Хрватске православне цркве), као и са папом (због става Ватикана према злочинима које су над Србима вршиле усташе у НДХ). Такође је одбио немачку понуду да осуди комунистичку Русију.

У Кицбилу га је 8. V 1945. ослободила америчка 36. дивизија, те прелази у Италију. Да би искористили његов углед, комунисти су га преко Смодлаке у Риму позвали да се врати, али је он одбио. Октобра исте године одлази у Лондон где је крстио сина краља Петра II, принца-престолонаследника Александра II Карађорђевића. Пошто им Енглези нису одобрили боравак, епископ Николај одлази у Америку, а Г. у Рим на опоравак. Разочаран је ставом Британије да подржи комунистички режим, а не српског монарха. Свети синод га је марта 1946. позвао да се врати у земљу, али је он у ускршњој посланици осудио поступке власти према цркви, што му је отежало повратак. Из Рима одлази у Карлове Вари на лечење. Комунистичке власти су му тек после вишемесечног одуговлачења дозволиле повратак у Београд где га је 14. новембра дочекала велика маса народа. На трон се вратио 30. новембра и упознао поразну ситуацију у Српској цркви, изазвану окупаторским и комунистичким пустошењем. У посланици о Божићу 1947. осудио је репресију власти над свештеницима и верницима. Његов даљи рад текао је у тешком времену комунистичког антицрквеног и антисрпског режима, те у обнови ратом опустошене земље. Основао је шест нових епархија, започео обнову и попуњавање епископских и свештеничких редова, донео прерађен и допуњен Устав СПЦ којим је искључио представнике власти из црквених послова. Водио је бригу о Србима у Европи јер су припадали његовој јурисдикцији. Супротставио се властима које су тражиле да осуди деловање епископа Николаја и Иринеја у Америци, осујетио је издвајање Јужне Србије / Македоније из СПЦ и стварање расколничке Македонске православне цркве. Писао је 1949. Јосипу Брозу о узурпацији црквене имовине, прогону свештенства, скрнављењу храмова. Кад је умро, поред његовог одра у Саборној цркви прошло је више од 50.000 верника, а сахрањен је у београдској Саборној цркви између кнежева Милоша и Михаила Обреновића. Писао је на српском, грчком и француском језику, солидно је говорио турски и руски. Објавио је неколико божићних, ускршњих и светосавских посланица, говора против конкордата, празничних беседа, водио дневне белешке и записе од којих су настали Мемоари, али по свој прилици нису његово оригинално дело. Многе празнине попунила су двојица патријархових пријатеља. Неке радове није потписао пуним именом него псеудонимом Г. Д. Морачанин (Високи Дечани под туђином, Јагодина 1908; „Дечанско питање", Хришћански весник, 1910, 11). Под псеудонимом Ђоша Меденица објавио је у Гласнику Православне цркве у Краљевини Србији два текста: „Савремена црквена питања -- на Истоку" (1909, 10) и „Пораз Цариградске Патријаршије -- Јерусалимски спор" (1909, 14--16) у којима критикује грчке папистичке тежње. У Веснику Српске цркве (1908, 5) објавио је „Сава Хиландарац -- прилог за новију историју српске царске лавре Хиландара".

ДЕЛА: JO Cristianismo;" para; toi'" Sevrboi" ajpo; tou' V mevcri tou' XII aijw'no" uJpo; Gabrihvl Dovzit", jAqhvnesi 1910 (Хришћанство код Срба од V до XII века, Атина 1910); Хришћанство код Срба XVIII века, докторски рад, Атина 1910; Мемоари патријарха српског Гаврила, Париз 1974, Бг 1990; С. Вуковић, „Пет писама патријарха српског Гаврила из изгнанства", Држава, фебруар 1996, 36.

ЛИТЕРАТУРА: „Педесетогодишњи јубилеј Његове светости патријарха српског господина Гаврила", Гласник СПЦ, 1950, 2--3; „Патријарх мученик (Њ. Св. Гаврило)", Гласник СПП, 1950, 5--6; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Југославија између два рата, Ријека 1970; Д. Кашић, „У спомен на патријархе Димитрија и Гаврила и њихово време", Гласник СПЦ, 1980, 5; Поводом 30. годишњице од смрти патријарха Гаврила, Бг 1980; М. Џаковић, Животно дело патријарха српског Гаврила, Париз 1983; Д. Живојиновић, „Патријарх Гаврило Дожић и југословенска власт 1944--1950", ХМ, 1995, 7--12; Д. Живојиновић, Српска православна црква и нова власт 1944--1950, Србиње 1998; Ђ. Батрићевић, Патријарх Гаврило Дожић и његово доба, Цт 2000; М. Близанац, В. Ђурић Мишина, Патријарх Гаврило (Дожић), Н. Сад 2004; Р. Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881--1950, Бг 2006.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО АРХАНЂЕЛ

ГАВРИЛО АРХАНЂЕЛ, православни храм у Београду, у Хумској улици. Подигли су га београдски добротвори Милан и Радмила Вукићевић „у част и славу ослободилаца у рату 1914--1918", како стоји у натпису на храму. Представља испуњење завета који је Милан дао 1915. за време повлачења кроз Албанију. Пројекат за храм урадио је руски архитекта и сликар Григорије Самојлов, који је емигрирао за време бољшевичке револуције. Темеље храма осветио је 1937. епископ Сава (Трлајић), освећење храма извршио је 1939. патријарх Гаврило. Ктитори су сахрањени у крипти испод храма. Храм је преживео рат и опстајао у послератном времену комунистичке власти. У њега су 1946. свечано унете мошти Св. Пантелејмона, које је на молбу проте Арсенија Бркића даровао митрополит Јосиф (Цвијовић), који је за време интернације патријарха Гаврила (Дожића) био на челу Српске цркве и администратор београдске архиепископије. У питању је део моштију које су донели руски монаси избегли после Октобарске револуције у Србију. Од тада је празник овог свеца свечано прослављан. При храму је 1949. основана библиотека. У комунистичком времену храм је стављен на црну листу и два пута био у опасности од рушења. У цркви су 1970. постављене две спомен-плоче. Једну су поставили преживели војници 46. класе у спомен војника погинулих и умрлих у I и II светском рату. Другу је поставило Удружење 1.300 каплара својим изгинулим и умрлим ратним друговима из Ђачког батаљона. Парохијски дом саграђен је 1962, а 1995. обновљен и дозидан.

Храм је изграђен у српско-византијском стилу са централном десетостраном куполом изнад средишњег простора, а на западном делу храма су две осмостране куполе са звонима која су поклонили ктитори. Зидан је циглом и кречним малтером и омалтерисан. Западни портал изведен је са три лучна отвора и два стуба са капителима крај улазних врата. Под храма је у мозаику по угледу на манастир Св. Арханђела у Призрену, задужбину цара Душана. За израду живописа ангажовани су академски сликари Евгениј Варун Секрет и Матвеј Ретлингер, али су до рата урађене само четири фреске: Св. Сава, Св. Арсеније Сремац, Св. Максим (Бранковић) и Св. Василије Острошки. Рат је прекинуо даљи рад сликара, а фреске су током година окупације доста страдале од влаге. Рестаурацију су урадили академски сликари Милосав и Даница Милосављевић, вративши фрескама првобитни изглед. Милосав Младеновић је урадио мозаик Арханђела Гаврила над јужним вратима користивши као модел фреску Св. Арханђела Гаврила у Хиландару из XIV в. После расписаног конкурса рад је 1985. поверен Драгомиру Марунићу, а фреске су у духу српског и византијског средњовековног сликарства из времена Немањића. Осим уобичајених композиција и ликова, у српском фрескосликарству први пут се јављају Св. Иринеј Сремски, Св. Јован Кукузељ (савременик Стефана Немање и Св. Саве, обично представљан као „Словен из Албаније", тј. Србин из Албаније), Николај Јапански и др. Иконостас су изрезбарили браћа Милојевић, а осликаo академски сликар Драгомир Глишић. У најнижој зони је парапет са резбареним орнаментима, следећа је зона престоних икона као стојећих фигура, у трећој зoни је 12 апостoла, са сценом Силаска Св. Духа у средини. На врху иконостаса је деизис. Седамдесетих година XX в. дебарски мајстор Славко Атанасовски Крстанче, последњи из дуборезачке школе коју је основао владика Николај (Велимировић), урадио је у дуборезу Христов гроб, тронове Св. Пантелејмона и Св. Петке, и три сточића за целивајуће иконе. Рад је прилагодио дуборезу са иконостаса и тако створио једну уметничку целину.

ИЗВОР: Летопис Српске православне цркве храма Господњег С. Архангела Гаврила, задужбина Милана Вукићевића и супруге му Радмиле (рукопис).

ЛИТЕРАТУРА: „Преосвећени г. Сава осветио камен-темељац цркве на Котежу војводе Франше д'Епереа у Београду", Гласник СПЦ, 1937, 13--14; Време, 5. VI 1939; „Свечано освећење новог храма Св. Aрхангела Гаврила у Београду", Гласник СПЦ, 1939, 15--16.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гаврило Радомир

Гаврило Радомир, бугарски цар (? -- код Петриска, IX 1015). Син цара Самуила и Агате, ћерке Јована Хрисилија који је био функционер у градској управи Драча. Сматра се да је брак његових родитеља склопљен пре године 976--978, а у изворима се први пут помиње када је његов отац Самуило погубио читаву породицу свог старијег брата Арона. Залагањем Г. Р. преживео је једино Јован Владислав, Аронов најстарији син, а овај догађај се датује у јул 987. Када је стасао, Г. Р. је учествовао у походима које је предузимао Самуило, а нарочито важно било је његово учешће у бици на реци Сперхеју 996. Византинци су Самуиловој војсци нанели велики пораз, а Г. Р. је спасао живот тешко рањеном оцу. Како каже један извор, „по сили и снази био је јачи од оца, а по памети и разуму много слабији". У оквиру Самуиловог савезништва са Угрима, Г. Р. је ожењен ћерком владара Гезе (972--997), а из тог брака је потицао један син. Убрзо је супругу отерао и оженио се неком Ирином, прелепом заробљеницом из Ларисе, са којом је имао седморо деце -- пет синова и две ћерке. У пресудној бици на Беласици (29. VII 1014), у којој су одреди византијског цара Василија II сатрли Самуилову војску, Г. Р. је опет спасао оца тако што га је посадио на коња и одвео у Прилеп. Штавише, пошло му је за руком да јужно од Струмице у клопку ухвати и порази део византијске војске и да лично убије њеног заповедника Теофилакта Вотанијата. Пошто је Самуило преминуо од срчаног напада када је видео поворку својих ослепљених војника (6. октобра), Г. Р. је девет дана касније, 15. X 1014. преузео власт над Бугарима. Његов дворац се налазио у Битољу, а 1015. га је спалио византијски цар Василије II. Г. Р. је владао само непуних годину дана јер га је у лову у септембру 1015, недалеко од места Петриска, убио брат од стрица Јован Владислав којем је он својевремено спасао живот. Завереници су убили и супругу Г. Р., а њиховог најстаријег сина су ослепели.

ИЗВОР: ВИИНЈ, III, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: История на България, II (Първа българска държава), София 1981; В. Златарски, История на българската държава през средните векове, I/2, София 1994; С. Пириватрић, Самуилова држава: обим и карактер, Бг 1997; И. Божилов, В. Гюзелев, История на средновековна България VII--XIV век, София 1999; Б. Стојковски, „Самуилово царство и Бугарска", у: Византијски свет на Балкану, 1, Бг 2012.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО СВЕТОГОРАЦ

ГАВРИЛО СВЕТОГОРАЦ, хиландарски јеромонах (? -- ?, после 1540). Руског је порекла (из рода Мстиславича). У првој половини XVI в., у три маха је заузимао угледни положај светогорског прота. Са грчког је превео на словенски најпре историју постанка Свете Горе, а потом и два краћа богослужбена списа: „О служби над умрлим у недељу Свете пасхе" и „Устав за свештенике при спремању за службу". Бавио се и изворним књижевним радом -- написао је између 1517. и 1519. Житије Нифона, солунског митрополита и цариградског патријарха, а у науци је највише пажње изазивала његова преписка са угарским краљем Јованом Запољом (1527--1540). Прва Запољина посланица и Г. одговор нису сачувани, али је позната друга краћа посланица коју је у краљево име писао логотет Лацко од Мацешти, као и Г. одговор у име свих игумана и духовника Свете Горе о многим важним догматским питањима православне цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Друго посланије светогорског проте Гаврила угарском краљу Јовану Запољи (из 1534 год.)", ЈФ, 1958, 22; „Стари српски писци руске националности (од краја XV до краја XVII века)", Годишњак ФФУНС, 1960, 5; Ђ. Трифуновић (прир.), Српске посланице XVI века, Кш 1988.

З. Витић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛО ТРОЈИЧАНИН

ГАВРИЛО ТРОЈИЧАНИН, монах, писац (Шћепан Поље, у међуречју Пиве и Таре, почетак XVII в. -- ?, после 1651). Писарску и редакторску активност испољио између 1633. и 1651. као даровит граматик и као јеромонах манастира Свете Тројице на Врхобрезници крај Пљеваља. Сачувано је 13 његових веома обимних рукописа, од више хиљада страница, од којих преовлађују они са литургијском садржином. Његов Врхобрезнички летопис истиче се обиљем историјских података. На белинама преписаних рукописа оставио је надахнуте записе о свом писарском раду (објавио их Љ. Стојановић у Старим српским записима и натписима I и III).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, „Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др.", Споменик СКА, III, 1890, 97; Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, III, Псалтир Гаврила Тројичанина из 1643, Н. Сад 1992; Монах Гаврило Тројичанин, Врхобрезнички љетопис, превео В. Цвијовић, Пг 2004.

Д. Петровић

ГАВРИЛО ХРОМИ

ГАВРИЛО ХРОМИ, епископ зворнички (Сливна, Бугарска, 1754 -- Манастир Тамна, 1837). Школован је по грчким школама. Епитет „хроми" добио је због дефектне ноге. Иако Бугарин, за време свог дугог епископства (1808--1837) прихватио је српско светосавље и сродио се са српском средином делећи добро и зло са својим епархијанима. Остао је у лепој успомени јер је обновио манастире Тамну и Троношу, саградио нову цркву у Зворнику и подигао основне школе у Зворнику, Локању и Тузли. За његово време преписане су многе књиге. Сахрањен је у манастиру Тамни.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Почеци и прошлост зворничке епархије", Богословље, 1964, 8; Српска православна епархија зворничко-тузланска, Тузла 1977; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВ, Миливој

ГАВРИЛОВ, Миливој, метеоролог, универзитетски професор (Вршац, 19. II 1953). Дипломирао 1976. и магистрирао 1980. на Природно-математичком факултету у Београду. Докторску дисертацију одбранио 1996. на Физичком факултету у Београду. Радиo je у државној метеоролошкој служби 1976--1983, 1987--1992. и 2004--2010; у фабрици „Хемофарм" 1983--1987. у Вршцу, фирми „Метингинфиз" 1992--1995. у Земуну. У звању доцента и ванредног професора предавао је на Физичком 1996--1998. и Саобраћајном факултету у Београду 1992--2009, Центру за мултидисциплинарне студије 1998--2001. и Вишој пилотској школи 1981--2009. у Вршцу. Предавао је и на ПМФ у Скопљу 2000. На ПМФ у Новом Саду, где је 2009. биран за редовног професора, држао је наставу на српском и енглеском за дипломске, последипломске и докторске студије. Истраживао је у областима моделирања атмосфере, нелинеарне интеракције и границе прогнозљивости атмосфере, обновљиве енергије, недавне климе и палео климе, модификације времена и компјутерске обраде података. Коаутор је уџбеника Збирка решених задатака из Моделирања атмосфере (Бг 2000) и аутор Ваздухопловне метеорологије (Вш 2001).

ДЕЛА: „Integration of the shallow water equations in a plane geometry using semi-Lagrangian and Eulerian schemes", Meteorology and Atmospheric Physics, 1997, 62; „On Nonstaggered Rectangular Grids Using Streamfunction and Velocity Potential or Vorticity and Divergence", Monthly Weather Review, 2004, 132; и I. A. Tošić, M. Rančić, „Numerical Method in Meteorology", у: Solved Problems, Saarbrücken 2014.

Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ

ГАВРИЛОВИЋ, месна индустрија, прехрамбено предузеће са седиштем у Петрињи, основано 1821. Још средином друге половине XVIII в. у Петрињи се оснива месарски цех, а међу оснивачима су и браћа Г. Прву мануфактуру оснивају 1821. Иван Г. и неколико петрињских месара и трговаца. Иван је потомак породице Мата Г. и његове жене Кате, који су се око 1590. доселили у Петрињу из једног села у околини Јајца. Иван је 1821. добио концесију за рад мануфактуре која ће снабдевати месом касарне на подручју Војне крајине тадашњег Аустријског царства. Иван започиње месарски посао, који преузимају његови синови Матијас (Мато) и Јосип, проширујући га и на пекаре, млинове, кожаре. Развоју фирме допринела је изградња пруге Сисак--Карловац (Ријека) 1864, која пролази кроз Петрињу, као и развојачење Војне крајине 1881. Фирма 1883. узима име „Прва хрватска творница саламе, сушена меса и масти" с педесетак запослених. Матијас је имао три сина, Стјепана, Мату и Ђуру, који преузимају и развијају посао. Године 1883. производе прве количине познате зимске саламе (тзв. гавриловићка или примабалерина). Неки сматрају митом тврдњу да је рецептура за зимску саламу њихова, тврдећи да потиче од Италијана који су имали удео у фабрици, а једино што је давало посебан укус зимској салами била је микроклима. Творница се 1902. модернизовала и с обртним капиталом од милион аустријских круна постала је члан деоничког друштва с Хрватском есконтном банком. Стјепан је био председник друштва. Уочи I светског рата производи Г. освајају европска тржишта, али експанзију прекида рат.

Фабрика 1926. узима за своје производе заштитни знак лик девојчице (прозвана Јелица) са саламом „гавриловићком" у наручју, коју је креирао Андрија Мауровић по лику нећакиње последњег директора из породице Г., Ђуре. Године 1928. директор постаје Ђуро, син Матијасовог најмлађег сина Ђуре, док дотадашњи директор Стјепан остаје на челу деоничког друштва. Од 1925. почиње производња месних конзерви, меса и месних прерађевина, те готових јела. Тридесете године су године успона -- Г. заузима простор од преко 20.000 м^2^, погоне покреће велика парна машина, отвара се властита електрична централа, уводе се расхладни уређаји, ветеринарско-санитарна служба с лабораторијом и одељењем трихиноскопије. Проширени обори могу да приме 10.000 свиња. Извози се у Француску, Швајцарску, Аустрију, Чехословачку, Италију. У пратећој творници производи се годишње по неколико тона чувеног сапуна марке Тибор. Године 1940. постиже се производни зенит: 85 вагона саламе. Творница је радила до 1943.

Власник предузећа Ђуро осуђен је 1945. на доживотни затвор у Старој Градишки под оптужбом да је сарађивао с усташама и нацистима. Након две године је премештен у творницу у Запрешић, а затим у ПИК „Врбовец", покрећући производњу у обе. После шест година пуштен је условно, а затим је 1957. са сином Георгом (Ђуром) илегално прешао у Аустрију и добио држављанство. Производња је након рата, већ 1945. брзо, обновљена под првим управником Душаном Балтићем. Погон је обухватао кланицу свиња с хладњачама, цреваром и машћаром, кланицу говеда с хладњачом, расекаваоницу меса, кобасичарну с термичком обрадом, солионицу меса, производњу трајних кобасица, складиште готове робе, вешерај, пословно-стамбену зграду, као и неколико винограда и земљишта који су се водили на Г. Фебруара 1946. за директора је постављен Мијо Павковић, који је још 1927. у Г. био шегрт. Крајем 1946. у свет је кренула чувена зимска салама. После национализације 1947, преузевши име Г., творница је развијала као основне делатности пољопривредну производњу, прераду меса и месних прерађевина, те промет. У 1952. остварен је први извоз у Лондон. Производња и запосленост брзо расту и 1957. Г. је достигао максимум у обиму производње од 9.700 т, са 1.000 запослених радника, али тражња на домаћем, а посебно на страном тржишту није могла бити задовољена. Иако тадашње власти НР Хрватске нису дале подршку развоју Г., те су 1959. послале решење с потписом Владимира Бакарића којим се предвиђа гашење производње у Г., радници су с директором Пајом Бирачем купили парцелу на излазу из Петриње према Сиску, с намером градње нове творнице. Због тога је Бирач приморан да одступи, а заменио га је Пајо Манојловић. Без подршке власти Хрватске и без могућности подстицаја, радници су самоиницијативно скупили средства за нову творницу и основали штедионицу Г. Градња модерне творнице, око 300 пута веће од старе, на новој локацији, 2 км удаљеној од старе, почела је 1960. Први објекти за месну индустрију предати су у употребу 1965, а градња је завршена 1969. Нова творница је изграђена под пројектним бироом „План" Загреб. Око нових погона месне индустрије развијане су и друге делатности, тако да је ускоро заокружена репродукциона целина „од бразде до трпезе". У 1964. остварен је први извоз у САД, а већ 1968. у САД је извезено 477 т разних производа. Поред Велике Британије и САД највећи увозници Г. производа били су Италија, СР Немачка и већи број земаља Азије и Африке.

Породица Г. противила се да творница носи њихово име. Ђуро је као аустријски држављанин тужио Југославију Међународном суду правде у Хагу ради одштете. Директор Манојловић је тада ступио у контакт с Ђуром Г. и вансудском нагодбом, у адвокатској канцеларији у Бечу, потписао уговор, који је потом верификован на суду у Стразбуру. Ђуро Г. се одрекао имена (бренда) Г. и примио исплату од 14,7 милиона динара (око 7,5 милиона америчких долара) и „нешто злата". Исплата је обављена 1967. у Бечу. Припало му је и 13% деоница творнице. Манојловић је понудио Ђури Г. радно место у новој творници но он је уложио новац у производњу готове хране у лименкама у Аустрији, али убрзо је банкротирао и вратио се у Југославију. Манојловић га је запослио у Г. и помогао му око денационализације куће на загребачком Каптолу која му је враћена у власништво. Ђуро је радио на програму готових јела уз обећање Манојловића да „ће до краја живота имати осигурану егзистенцију".

Капацитет нове творнице, од 1961, био је 75.000 т готових прозвода годишње. Запошљавано је 6.000 радника, а само у Петрињи 4.300. Од 1946. Г. је био укључен у снабдевање храном америчке војске стациониране у Европи. Америчка инспекција, која је обилазила Г. свака три месеца, прогласила је фабрички погон за најлепши на свету, по технологији и кадру. Радници су такође самодоприносима и кредитима изградили фабрику сточне хране у Петрињи са силосима. Фабрика је 1966. почела с радом, а почетни капацитет од 20.000 т повећан је до средине 80-их на 80.000. Г. је у то време развио кооперацију од Уне до Туропоља за узгој 150.000 свиња годишње, те имао уговор са 6.000 домаћинстава у готово 200 села која су те свиње хранила. Развијена је пословно-техничка сарадња с више пољопривредно-индустријских комбината, највише с ПИК-ом „Беље" и „Вупиком", као и с пољопривредним задругама и другим произвођачима. Такође су развијена три репро-центра; за 60.000 одојака, три фарме јунади са 17.000 грла годишње, те 3.000 ха земље у сврху производње силаже за тов јунади и потребе фарме јунади на Косову. Године 1977. отпочеле су реконструкција и модернизација старог погона, чији су простори преуређени у ферментациони торањ са 20 комора за зрење трајних кобасица и пршута, капацитета од 1.000 т у једном турнусу. Пуштено је у погон и расхладно постројење са 10 амонијачних компресора капацитета 1.500.000 кcal/h. Инсталисани су и нови капацитети за термичку обраду сланине и меса, капацитета око 20 т на дан. Упоредо с првом фазом изградње Г. изграђена је и пуштена у погон фабрика сточне хране, што је подстакло снажан развој кооперације на подручју Баније и Кордуна.

Снажан успон Г. почео је 1980, када га је преузео Борислав Микелић. Годишња производња меса и прерађевина повећана је током те деценије са 18.000 на преко 50.000 т, предузеће се после прекида вратило на тржишта САД и Европе, а снажно је повећана запосленост. С око 4.500 запослених Г. је у властитој производњи 1984. узгајао више од 200.000 свиња и 8.000 грла товне јунади. До 1990. Г. је извозио на све континенте (преко 30% производа ишло је за извоз), а сваке седмице 16 т шунке на америчко тржиште. Радници Г. константно су улагали у погон, те су пре почетка рата 90-их имали око 500 властитих продавница (пословних простора), велика складишта, одмаралишта и хотеле. Средином 80-их Г. је сложена организација удруженог рада с пет радних организација и 14 основних организација удруженог рада, основним организацијама коопераната, интерном банком, развојном службом и радном заједницом заједничких и стручних послова. Крајем 1990. у петрињској месној инду-стрији било је запослено 2.503 радника, док је СОУР Г. запошљавао преко 5.800 радника. У 1989. остварена је рекордна производња од 50.000 т меса и месних прерађевина, а из организоване сточарске производње с индивидуалним кооперантима око 100.000 комада свиња. У Петрињи је 1987. подигнут хотел Г. са 3.400 м^2^ и атрактивном баштом, два тениска терена и пратећим садржајем. Уз развој додатних делатности (кооперативни односи с фабриком модне обуће и галантерије „Монтебелуно" и око послова монтаже наочара с фирмом „Пијаве", обе из Тревиза), Г. је постао окосница привредног развоја Петриње.

Месна индустрија Г. се почетком 1991. организовала и регистровала као „Холдинг Г." у чијем је саставу било девет предузећа с више од 5.000 радника. Будући да се радило о друштвеном, односно државном предузећу, Агенција за реструктурирање господарства (Хрватски фонд за приватизацију) именовала је чланове Управног одбора и донела одлуку о покретању стечаја над пет предузећа из састава Холдинга, и то: „Месна индустрија Г.", „Пољопривредна производња Г.", „Г. трговина", „Г. вањска трговина" и „Транспорти Г.". Седиште предузећа у стечају пребачено је у Загреб, радници су без плате или било какве накнаде отпуштени, затечена роба у продавницама је распродата, а приход се није уплаћивао на рачуне предузећа. Продаја предузећа у стечају обавила се за време рата. На оглас се јавио Ђуро (Георг) Г. с којим је стечајни управник С. Борас новембра 1991. потписао уговор о куповини пет основних предузећа Холдинга Г. Продајна цена је била 3,305 мил. немачких марака, иако је реална вредност предузећа била знатно виша (према процени међународних стручњака крајем 1990. око 2.500.000.000 марака или 1.250.000.000 евра). Иако постоји купопродајни уговор, не постоји никакав доказ да је новац уплаћен на рачун Агенције за реструктурирање господарства. У уговору о куповини није наведена имовина која се продаје, нема њене процене, односно вредности, а уговор нема броја те није евидентиран и(ли) оверен од било које за то надлежне државне институције, без обзира на то што је била реч о продаји друштвене, односно државне имовине. Купљена предузећа Ђуро Г. је спојио у једно и вратио му традиционално име Прва хрватска творница сушена меса и масти Мате Гавриловића потомци д.о.о.

Производи Г. су након уласка Хрватске у Европску унију, односно изласком из ЦЕФТА-е, постали и до 50% скупљи на важним тржиштима бивше СФРЈ. Г. је стога део производње преселио у Читлук у Босни и Херцеговини, у коју пласира више од 50% извоза. Од маја 2014. породица Г. је аустријској фирми „Глен Дор" у најам уступила нови свињогојски репро-центар, као и све продавнице Г. Последњих десетак година протиче у знаку тужби и судских спорова. Ђуро (Георг) Г. је 2005. тужио Загребачку банку (ЗАБА) како би се утврдило власништво над 14.357 дионица те банке за које сматра да су му биле незаконито одузете. Георг Г., син Ђуре (Георга) Г., покренуо је у децембру 2012. арбитражу у Вашингтону при Међународном центру за решавање спорова о улагању (ИЦСИД), како би након 20 година судског спорења и неуспешних преговора с Хрватском око власништва над некретнинама у Петрињи, добио и некретнине из Уговора о купопродаји. Године 1996, пет година пошто је продала пет предузећа из „Холдинга Г.", држава се предомислила и уписала се као власник готово свих некретнина осим творнице. Уз то је тужила Г. како би се поништио Уговор о купопродаји којим су Г. уз творничке хале и бренд продали и некретнине фирме. Међу некретнинама нашло се и 438 станова, 10 кућа, 22 гараже, земљиште од 498.200 м², те 17.000 квадрата на подручју Петриње које сада Георг Г. потражује. Уз то он тражи и одштету од Хрватске у износу од 300 милиона евра за неостварену добит. Удружење бивших радника Г., њих нешто мање од 2.000, 2005. је поднело тужбу против Хрватске Европском суду за људска права. Бивши радници од Суда траже да поништи одлуку Уставног суда Хрватске од 30. VI 2004, као и одлуке и решења која су јој претходила. Удружење бивших радника Г. је 2014. поднело казнену пријаву против шест главних актера који су 1991. омогућили преузимање творнице, па их оптужују за ратно профитерство и за незаконити стечај пет предузећа „Холдинга Г.", чиме су их предали Ђури (Георгу) по цени вишеструко нижој од тржишне.

Г. је носилац великог броја признања. Хрватска салама, данашња Зимска салама, добија почасну диплому на Јубиларној господарско-шумарској изложби у Загребу (1891) и златну медаљу за квалитет с ликом цара Фрање Јосипа на међународној изложби у Бечу (1894). Предузеће је добитник већег броја медаља и признања у социјалистичкој Југославији: Орден рада са златним венцем (1973), Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1982), Плакета Цивилне заштите Југославије (1983), Плакета сигурности (1984), као и великог броја признања и медаља на сајмовима у Загребу и Новом Саду. Г. је најпрепознатљивији и најбоље оцењени хрватски бренд у прехрамбеној индустрији, носилац више престижних медаља и награда за квалитет.

ИЗВОРИ: Лична архива; дневни листови: Глас јавности; Слободна Далмација; Вечерњи лист; Јутарњи лист.

ЛИТЕРАТУРА: 150 година Месне индустрије „Гавриловић" Петриња, Зг 1971; 165 година Месне индустрије „Гавриловић" Петриња, Петриња 1986.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Александар

ГАВРИЛОВИЋ, Александар, правник, професор, управитељ гимназије (Мартинци, Срем, 14. VI 1833 -- Нови Сад, 17. VI 1871). Као питомац Текелијанума (1853--1856) завршио је трогодишње студије права у Будимпешти и потом одмах добио место професора у Новосадској гимназији (тада Српска православна велика гимназија у Новом Саду), где је остао до преране смрти. Предавао је географију, историју, српски, немачки и латински језик. За привременог управитеља Гимназије постављен је 1866, а већ наредне године смењен као присталица Милетићеве Народне странке, која је била у сукобу са конзервативним руководством Српске православне цркве, на чију страну је стао Патронат гимназије. На дужност привременог управитеља Гимназије враћен је после годину дана (1868) и ту је дужност обављао до краја живота (1871). После Ђорђа Рајковића уређивао је Школски лист, а члан Матице српске постао је одмах после њеног пресељења у Нови Сад (1864). У Матици је обављао више задужења: био је члан Књижевног одељења (од 1867) и члан Књижевног одбора (од 1869). Превео је Берлингеров уџбеник географије (Упутство у географију за ниже гимназије и ниже реалке, Н. Сад 1866), а рад о народној поезији (Прво историско доба народне поезије) објављен му је постхумно (1904). Више његових радова сачувано је у рукопису. Један од његових синова, Богдан Гавриловић, доктор математике, био је професор Велике школе у Београду и председник Српске краљевске академије (1931--1937).

ДЕЛО: Србска гимназија у Новом Саду no свом значају и колико се овај за првих 30 година њена живота у школи показао, Н. Сад 1871.

ИЗВОРИ: Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице Српске, Н. Сад 1950; Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.

ЛИТЕРАТУРА: Застава, 1871, 65; Српска народна школа, 1871, 11; Млада Србадија, 1871, 17; Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; В. Стајић, Новосадске биографије, I--VI, Н. Сад 1936--1956; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II (1864--1880), Н. Сад 1992.

М. В. Грубач

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ

ГАВРИЛОВИЋ, Александар, глумац, редитељ (Панчево, 15. VIII 1880 -- Осијек, 22. VIII 1944). Пре завршетка средње школе ступио у глумачку дружину Димитрија Нишлића, наставио код Љубомира Рајичића Чврге, у којој је био партнер и близак сарадник Жанке Стокић. У сезони 1911/12. био је ангажован у филијали загребачког Хрватског земаљског казалишта са управником Михаилом Марковићем. Сопствену трупу водио је 1912/13. као Босанско-херцеговачко позориште, а касније у Далмацији и Истри. Био је један од оснивача ХНК у Осијеку, у којем је стално ангажован од 1907. И поред ангажмана у Загребу и Београду, те путовања у Америку, стално се враћао у Осијек. Један је од најбољих југословенских глумаца између два рата. Играо је краће време у српским позориштима, а у Народном казалишту у Осијеку одиграо неколико хиљада представа, тумачио на стотине главних улога, режирао исто толико представа, био директор Драме (1936--1940) и управник (1934, 1936). Његова драматизација романа Марка Кажотића Миљенко и Добрила успешно је играна у Сплиту, Осијеку и Вараждину, а комедије Стевана Сремца Поп Ћира и поп Спира (1934) у Осијеку, Сплиту, Београду и Новом Саду. На сцени Српског народног позоришта у Новом Саду гостовао је као глумац више пута. У Народном позоришту у Београду играо 1925, 1926, 1927. и 1931. године. Режирао представе: Раскољников Л. Г. Биринског, Поп Ћира и поп Спира С. Сремца, Умишљени болесник Молијера, Ожалошћена породица Б. Нушића, (ХНК у Осијеку), Катинкини снови Т. Манојловића (ХНК у Сплиту). Улоге: Хасан-ага (М. Огризовић, Хасанагиница), Сирано (Е. Ростан, Сирано де Бержерак), Отело (В. Шекспир, Отело), Лир (В. Шекспир, Краљ Лир), Игњат Глембај (М. Крлежа, Господа Глембајеви), Краљ Едип (Софокле, Краљ Едип), Матија Губец (М. Боговић, Матија Губец), Смрдић (Ј. Ст. Поповић, Родољупци).

ЛИТЕРАТУРА: А., „Морфијум од Лудвига Херцега. Гостовање Мице и Аце Гавриловића, првака драме Осјечког казалишта", Застава, 26. I 1926; С. Винавер, „Премијера у НП: Нежност", Време, 27. XII 1926, 6, 1895; М. Предић, „Премијера у НП: Парола", Политика, 1927, 24, 6764; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979.

В. Крчмар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Андра

ГАВРИЛОВИЋ, Андра, историчар, историчар књижевности, књижевник (Свилајнац, 11. VII 1864 -- Београд, 24. II 1929). Студирао је и 1887. дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе, а потом радио као гимназијски професор, претежно у Београду и Нишу. Објављујући чланке и студије у различитим часописима, стицао је статус угледног јавног радника, те је 1892. био и међу оснивачима Српске књижевне задруге. После пензионисања 1910. живео је у Београду и Бечу, где је обављао и поверљиве послове за српску владу. У I светском рату био је члан различитих мисија у Француској. Јавио се песмама (1882), потом се окренуо пригодном драмском, а нарочито прозном стваралаштву, са преовлађујућим темама из српске историје. Релативно широку популарност уживале су његове приповедне збирке (Ашинске приче, Бг 1894; Бели снови, Бг 1928; Шарен снег, Бг 1928), а нарочито историјски романи Прве жртве (Бг 1893), Бањско злато (Бг 1894), Деспотова властела (Бг 1896), грађени интегрисањем старије српске (видаковићевске) традиције са проседеима модерног валтерскотовског историјског романа. Као историчар књижевности, Г. се интересовао за различита питања и области, међу којима се издвајају народна књижевност, књижевност старог Дубровника и рани периоди новије српске књижевности -- односно Доситејево и Вуково доба (издања лирике С. Милутиновића Сарајлије и прозе Б. Атанацковића у СКЗ). Пионирска су његова интересовања за словеначку књижевност, са обимном књижевноисторијском студијом и хрестоматијом текстова словеначких аутора (Писма о књижевности у Словенаца, Бг 1895). Најзначајнији Г. књижевноисторијски рад, синтетичка Историја српске и хрватске књижевности (у четири тома 1910--1913, друго, интегрално издање 1927), нашао се у матици програмских тежњи за формулисањем историјског и културног јединства ових народа, као потпора државнополитичком пројекту (између два рата ново издање приређено као школски уџбеник), иако је исходиште његовог концепта у првом реду филолошко. У области историографије, која се протеже и на питања историје културе, свакако најзначајнији Г. доприноси су велика студија Свети Сава: преглед живота и рада (Бг 1900) и енциклопедијско дело Знаменити Срби XIX века (Зг 1901--1904).

Т. Јовићевић

Целокупну народну књижевност Г. је поделио на поезију (песме и приповетке) и дидактику (пословице, загонетке, питалице). Састављајући компилацију на основу дотадашњих изучавања, старијих записа, Вукових збирки и корпуса других сакупљача, покушавао je да утврди историјску заснованост сваког епског јунака и генезу усмене поезије. При осврту на приповетке ослањаo се на Јагићеве ставове, теорије о пореклу мотива, неспретно примењујући поделу П. Поповића из Прегледа српске књижевности. Први је указао на поучност као на особеност кратких говорних облика. Г. радови су делимично веома модерни, а по много чему и превазиђени, још за време када су писани. Одлично је увидео потребу засебног испитивања народне књижевности, а није занемарио ни оба тока компаративних изучавања (епске песме у Гундулићевом Осману; везе између Вишњићеве песме о почетку српске буне и спева земунског књижара Г. Ковачевића; обраде мотива о Фаусту итд.). Међу првима је размишљао о терминолошким питањима (књижевност усменог постања) и динамичним процесима усмене стилизације.

С. Д. Самарџија

ДЕЛА: песме: Мајске ноћи, Бг 1891; романи: Под плавим небом, Бг 1912; За част и хлеб (постхумно), Бг 1931; приповетке: Лепа Агнеса, Бг 1926; драме: Андрија Хумски, трагедија, Н. Сад 1888; студије: Први лиричари и естетичари у новијој књижевности српској, Бг 1901; Доситије у Србији 1807--1811, Бг 1902; Београдска Велика школа 1808--1813, Бг 1902; Доситије у Трсту 1802--1806, Бг 1903; Историја српске и хрватске књижевности усменога постања, Бг 1912; Историја Српске православне цркве, Бг 1927; Преглед књижевних облика, Бг 1927; Сто једна анегдота из живота српских књижевника, Бг 1929.

ИЗВОР: Заоставштина Г., Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „А. Г.. Историја српске и хрватске књижевности усменога постања", СКГ, 1912, 7; Б. Ковачевић, „А. Г.", Браничево, 1959, 3; С. Ћирковић, „Проблеми биографије Светог Саве", у: Сава Немањић -- Свети Сава, Бг 1979; П. Милосављевић, Систем српске књижевности, Пр. 1996; С. Војиновић, Поговор, у: А. Г., Знаменити Срби XIX века, Бг 1997; С. Војиновић, Предговор, у: А. Г., Двобој: шаљива игра у три чина с певањем, Бг 2003; З. Бојовић, „Књижевни и научни портрет А. Г.", у: Ресава (Горња и Доња) у историји, науци, књижевности и уметности, Деспотовац 2004; Т. Јовићевић, Српски историјски роман XIX века, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Богдан

ГАВРИЛОВИЋ, Богдан, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 1. I 1864 -- Нови Сад, 5. VIII 1947). Г. 1883, као питомац и стипендиста Текелијанумa са одличним успехом полаже основни професорски испит на Филозофском факултету у Будимпешти, на Одсеку за математику, физику и астрономију. Наредне три године посветио је научном и ширем културном образовању у универзитетским центрима Немачке, Француске и Швајцарске. Током 1885. проводи неко време у Прагу где похађа Школу за гимнастику и мачевање. По повратку у Пешту на Универзитету је положио испите из математике (1886), експерименталне физике и астрономије (1887) као услов за стицање доктората. Докторску дисертацију О представљањима једнограних аналитичких функција објавио је на мађарском 1886. а одбранио 1887, када је промовисан за доктора математичких наука. Исте године постављен је за професора Велике школе у Београду, од које касније (1905) настаје Београдски универзитет. Приступно предавање под насловом „Поглед на математику и правац њен" одржао је 1888. У Београду остаје до смрти, активан као универзитетски професор све до 1941. Предавао је математику искључиво на Техничком факултету, где је 1905. постао редовни професор тада основаног Универзитета у Београду. Предавао је Теорију елиптичних функција са применама, Теорију специјалних детерминаната, Основе модерне аналитичке геометрије, Рачун остатка. Декан Техничког факултета био је 1909--1910, а ректор Универзитета 1910--1913. и 1921--1924. Запажени су његови ректорски говори на светосавским прославама Цивилизација и наука (Бг 1911), Социјални задатак Университета (Бг 1912), О живим силама народног јединства (Бг 1922) и Култура и хармонија (Бг 1924).

Објавио је два обимна универзитетска уџбеника који имају и монографски карактер: Аналитична геометрија тачке, праве, круга и коничних пресека (Бг 1896) и Теорија детерминаната (Бг 1899). Обе књиге се могу сматрати капиталним математичким делима у Србији оног времена. Први садржи велик део тадашњег знања о конусним пресецима и геометрији пројективне равни; други уџбеник представља прво озбиљније дело из линеарне алгебре на српском језику, а посебну вредност му дају везе и примене теорије детерминаната у другим областима математике. Почетком XX в. објавио је двадесетак квалитетних радова углавном у Гласу СКА и Раду ЈАЗУ из области алгебре, највише из теорије бројева и линеарне алгебре, затим из аналитичке геометрије и теорије функција. У математичким радовима није дао велике резултате, али су они ипак представљали значајан помак у оквирима математике у Србији. За ванредног члана СКА изабран је 1901, а већ 1905. за редовног члана. У периоду 1931--1937. био је председник СКА. За члана ЈАЗУ изабран је 1906. Касније, поред наведених дисциплина занимала су га и питања из основа математике, а у приступној академској беседи у СКА „Проблем простора, хиперпростора и континуума" (Глас СКА, 1928, 129) изнео је своје погледе на та фундаментална питања математике. Као заљубљеник у физичку културу, придружио се Београдском друштву за гимнастику и борење и постао његов председник.

Г. је био и одличан организатор научног рада на Београдском универзитету и у Академији. Битно је допринео прерастању Велике школе у Београдски универзитет, а као ректор подизању нивоа наставе и развоју универзитета. Већ 1894. основао је Математичку библиотеку Математичког семинара Београдског универзитета, која је уништена крајем II светског рата. Заједно са Михаилом Петровићем и Милутином Миланковићем заслужан је за увођење модерне математике у Србији почетком овог века и може се сматрати једним од утемељивачa Београдске математичке школе. Г. је био члан друштва Circolo matematico di Palermo, Dr. hon. causa Универзитета у Атини, председник Друштва „Никола Тесла", а од 1939, када је основан Институт „Никола Тесла", директор института. Такође је један од оснивача Математичког института у Београду (1946). Одликован је Орденом Светог Саве V до I реда, Карађорђевом звездом IV реда, Белим орлом V реда и Орденом Црвеног Крста. Као човек универзалног духа, своју науку није посматрао изоловано, него у светлу других наука и културних тековина. О томе сведоче његови говори, многобројни чланци и беседе у разним важним приликама из београдског друштвеног и научног живота. Као припадник најужег београдског интелектуалног круга, допринео је стварању једне посебне атмосфере захваљујући којој Београд постаје значајан центар научног рада.

ДЕЛА: Ж. Мијајловић (ур.), Сабрана дела Богдана Гавриловића, Виртуелна библиотека Математичког факултета у Београду, http://elibrary.matf.bg.ac.rs.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кашанин, „Др. Богдан Гавриловић", Гласник математичко-физички и астрономски, 1947, 2, 4--5; Ј. Кечкић, „Serbian Doctors of Mathematics in the 19-th Century", Publications de l'Institut Mathématique, 1985, 38, 52; П. Перишић, Д. Трифуновић, Математичар Богдан Гавриловић, Бг 1994; Ж. Мијајловић, „Богдан Гавриловић", у: Живот и дело српских научника, 2, Бг 1997.

Ж. Мијајловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Бранка

ГАВРИЛОВИЋ, Бранка, архитекта (Живковци код Аранђеловца, 4. II 1937). Дипломирала 1962. на Архитектонском факултету у Београду. Завршила Међународни курс за планирање и грађевинарство у Ротердаму (1969). Запослена у Центру за становање и развој (1961--1997) при Институту за испитивање материјала. Током 60-их и 70-их година била је запаженa на великим јавним конкурсима за стамбена насеља у Београду. Аутор је два архитектонска остварења -- Комерцијалног објекта и Трафостанице у Блоку 2 у Новом Саду (1972--1973, и С. Ковачевић). Током 1983--1984. била је руководилац пројекта за израду регулативе за пројектовање стамбених објеката усмерене стамбене изградње. Поред пројектантског рада, бави се научно-истраживачком делатношћу из области стамбене архитектуре (Функционални аспекти величине стана, Бг 1973; Функционална концепција и употребна вредност стамбених зграда, Бг 1978).

ДЕЛА: Анализа дводимензионалних параметара фасадних површина код стамбених објеката, Бг 1973; Услови и технички нормативи за пројектовање стамбених зграда и станова, Бг 1984; Методолошки проблеми израде пројектантске регулативе, Бг 1986; „Подне конструкције", Подови у стамбеним и јавним зградама, Бг 1994.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Велимир

ГАВРИЛОВИЋ, Велимир, архитекта (Сокобања, 7. IV 1892 -- Београд, 14. XI 1968). Дипломирао на Техничком факултету у Београду 1920. Његов опус припада међуратној епохи српског градитељства. Међу познатим делима у Београду истичу се његова породична кућа у Тополској 4 (1923--1924); кућа др Богдана Марковића у Крунској 58 (1926); кућа Мирка Врбице у Цара Душана 74 (1926); кућа трговца Светозара Симића у Тополској 6 (1926, 1932); вила Велимира и Душана Митровића у Крајишкој 2 (1927--1928). Г. је највише упамћен као аутор зграде Железничке станице у Скопљу (1937--1940, делимично срушене у земљотресу 1963, данас Музеј града Скопља), једног од ретких сачуваних сведочанстава старог Скопља. Његова стилска линија креће се од примене елемената традиционалне архитектуре и српско-византијског стила до модернизма. На здању у Скопљу вешто су комбиновани византијски елементи и модернистичка концепција фасада, пропорционисања и функционално-организационог устројства.

ЛИТЕРАТУРА: „Коначна верзија фасаде Скопске железничке станице", Политика, 19. I 1937; „Дечије летовалиште испод Малог Јастрепца", Политика, 31. I 1937.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Вера

ГАВРИЛОВИЋ, Вера, стоматолог, историчар медицине, универзитетски професор (Чачак, 16. XI 1923 -- Београд, 19. V 2009). Дипломирала на Стомaтолошком факултету у Београду 1957. Изабрана на истом факултету за асистента 1959, а за редовног професора 1980. Хабилитовала 1967. темом „Стари српски зубни лекари (XIII--XIX века)". Докторску дисертацију „Жене лекари у ратовима 1876--1945. на тлу Југославије" одбранила 1975. на ВМА у Београду. То је прва докторска теза из историје медицине у нас. Пионир је историје стоматологије у Југославији. У научноистраживачком раду, од 1960. изучава архивску грађу историје здравствене културе у многим архивима, нпр. у Државном архиву у Котору, Хисторијском архиву у Дубровнику 1961--1991, архивима у Риму, Бечу и др. Оснивач је и руководилац предмета Увод у стоматологију и Историја стоматологије, а израдила је програмски концепт и написала уџбенике за те предмете. На последипломским студијама основала предмете Етички принципи у научноистраживачком раду, те Научна информатика и документација у медицинским наукама. Њен уџбеник Историја стоматологије (Бг--Зг 1968) коришћен је на свим стом. ф. и одсецима у Југославији. Била је активан члан седам научних часописа као: Acta historiae medicinae, stomatologiae, pharmaciae, medicinae veterinariae из Београда и Acta medico--historica Adriatica из Ријеке. Била је председник Савеза научних друштава за историју здравствене културе Југославије и национални делегат за Југославију у Société Internationale d'Histoire de la Médecine (Paris), директор радне јединице Институтски предмети Стом. ф. у Београду и члан многобројних друштава у земљи и иностранству. Добитник више награда, као и награде СЛД из фонда „Проф. др Владимир Станојевић" за најбољу књигу из историје медицине 1984, те Ордена рада са златним венцем 1983.

ДЕЛА: „Болнице старог Котора од XIII до XIX столећа", „Дело Јосипа Панчића и сарадња са Робертом де Визијанијем", Acta historiae medicinae, stomatologiae, pharmaciae, medicinae veterinariae, 1973, XIII, 2; Увод у стоматологију, Бг--Зг 1980; Гојко Николиш -- живот и дело, Бг 1998; „Дубровачки архив као извор за историју здравствене културе средњевековне Србије", Acta medico--historica Adriatica, Ријека 2004, 2.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Војислав Војкан

ГАВРИЛОВИЋ, Војислав Војкан, новинар, национални радник (Ћуприја, 3. IV 1944). Студије књижевности почео у Београду, а завршио 1965. у Стокхолму. Доселио се у Аустралију 1966. Радио као новинар југословенског листа Наше новине и као активиста у Српском културном клубу. Био је професионални саветник компаније за питања усељавања Комонвелтбанкинг и преводилац. Оснивач Српског етничког радија 1975. при аустралијском државном радију SBS за Јужни Нови Велс и главни уредник на станици 2 ЕА у Сиднеју. Први je српски лобиста у Аустралији. Члан Српске народне одбране, Сабора српског уједињења и оснивач Српског националног савеза. Био је члан делегацијe која је 1992. представљала српску заједницу у аустралијском парламенту. Живи у Сиднеју.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, Срби у Аустралији, Н. Сад 2013.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Вукашин

ГАВРИЛОВИЋ, Вукашин, војвода (?--?), Никшић, 1684--1701. Био је војвода племена Никшићи, а старешинско звање наследио је од оца Петра, чије му је животно искуство и страдање за време Кандијског рата (1645--1669) помогло да за време Морејског рата (1684--1699) води опрезну политику и избегава олако сврставање на страну Млечана или Турака. У првим годинама његовог старешинства, које су се поклапале са почетком млетачко-турског рата, Турци су покушавали силом да задрже у покорности Никшиће, док су Млечани настојали да их придобију за себе и искористе у рату за своје циљеве. На почетку рата условио је сврставање свог племена на млетачку страну захтевом да млетачка војска предузме уверљиве војне акције против Турака, а пре свега да запоседне Херцег Нови. Како је то изостало, Г. је покушавао да одржи мир с Турцима, одбијајући да им се потпуно покори и учествује с њима у рату. Поклекнуо је 10. III 1687, када су Турци принудили Никшиће да им дају таоце и учествују у турском нападу на Рисан. Пошто су Млечани у јесен исте године преотели Херцег Нови, пристао је да се с Никшићима укључи у борбе са турским снагама у Херцеговини, али је одбио да се с припадницима свог племена пресели на територију под млетачком влашћу. Учествовао је у низу борби против Турака, а највећи успех постигао је 30. IV 1690, када је са саплеменицима поразио херцеговачког санџак-бега Џин Алију који је напао села никшићког Горњег поља. После хабзбуршког узмицања из крајева јужно од Саве и Дунава и млетачког пораза на Цетињу, заложио се на племенском сабору 22. V 1693. да се постигне нагодба са Турцима око плаћања пореза како би се избегли њихови напади. Престанак сукоба с Турцима искористио је за јачање трговачких веза Никшића са млетачким приморским насељима, али и за чвршће повезивање Никшића, Куча, Пипера и Бјелопавлића ради заједничке одбране. Након мира у Сремским Карловцима, када су Турци почели да утврђују Оногошт, носио сe мишљу да се пресели са неколико стотина саплеменика са територије које су одредбама овог мира припале Млетачкој републици, али се то није догодило. Наслућивао је да ће изградња тврђаве Оногошт и стварање капетаније у њој довести до губитка значаја који су имали Никшићи од краја XVI до краја XVII в., што се касније догодило. Био је у добрим односима са српским патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, који је у јесен 1689. боравио у Никшићима. Није познато када је умро.

ИЗВОРИ: Д. Вуксан, „Неколико докумената с краја XVII вијека", Записи, XV, 1936; Ф. Онганиа, Црна Гора -- извештаји млетачких провидура (1687-1735), Пг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: С. Мијушковић, „Племе Никшићи у Морејском рату (1684--1699)", ИЗ, 1954, X; Г. Станојевић, „Прилози о учешћу никшићког племена у Морејском рату", ИЗ, 1962, XIX; Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI--XVIII вијека, Бг 1970.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Грдан

ГАВРИЛОВИЋ, Грдан, кнез, војвода (? -- ?, 1612). Био је кнез у Оногошту и војвода племена Никшићи, чији су припадници имали влашки статус, који је, поред умерених пореских дажбина и војне службе, подразумевао и право на самоуправу на челу са народним старешинама. Под његовим вођством дошло је 1597. до устанка херцеговачких племена, али се после пораза устаника код Гацка измирио са Турцима и до краја живота више није дизао буне против њих. То га није спречавало да постане кључна личност свих завера које су крајем XVI и почетком XVII в. коване у појединим турским областима, с циљем да се народним устанком и уз помоћ владара Хабзбуршке монархије, шпанског краља или господара поједних италијанских покрајина ослободе од Турака делови Балкана и у њима створи хришћанска држава. После дужих преговора, вођених преко посредника, у манастиру Морачи је 1608. сазвао збор српских првака из Херцеговине и Црне Горе, на којем су договорени услови под којима ће Срби прихватити савојског војводу Виктора Емануила за српског краља. Изабрани краљ, међутим, није имао ни новца ни војске да ослободи српске области од Турака. Идеја о обнови српске државе заокупљала га је све до смрти, због чега су и после 1608. настављени преговори са другим италијанским обласним господарима. На месту војводе наследио га је син Јован, а потом синовац Петар Гавриловић.

ИЗВОРИ: L. Soranzo, L´ Ottomano, Ferrara 1598; Р. Лопашић, Споменици хрватске Крајине, II Зг 1885; Д. Камбер, „Писмо црногорских и албанских првака папи Павлу V (26. IV 1608)", Croatia sacra, 1932, 2; Ј. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVI и почетком XVII века, I, Бг 1933.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву (1592--1614), Земун 1903; Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI--XVIII вијека, Бг 1970; Историја Црне Горе, III/I, Тг 1975.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Даница

ГАВРИЛОВИЋ, Даница Д., архивски саветник, информатичар (Крагујевац, 17. VIII 1926 -- Београд, 19. V 1978). Завршила је Филозофски факултет, француски језик и књижевност. Била је архивски саветник Историјског архива Београда (1951--1978) и пионир информатике у архивима у Србији, коју је прва предавала на стручном испиту за архивске раднике. Аутор је више радова из информатике и архивистике (архивистика као научна дисциплина, архиви у Француској, архиви и кибернетика, принципи формирања, сређивања и обраде нових архивских фондова и збирки плаката, архивски фонд у архивској теорији и пракси у СФРЈ, архивски фонд „Милан Јовановић Батут", питање кадра у архивима, локални архиви у Србији). Аутор је библиографије чланака о аутоматизацији у архивима. На основу Закона о задужбинама и фондовима у Србији и личног завештања, од личних средства Г. 1979. основан је Фонд за награде „Даница Гавриловић". Из средстава оснивача, као и Историјског архива Београда и Савеза друштва архивских радника Србије награђивани су најбољи објављени радови из архивистике и најбољи семинарски радови на Стручном течају за архивске раднике.

ИЗВОР: Архива Историјског архива Београда.

М. Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Даница Ј.

ГАВРИЛОВИЋ, Даница Ј., архивски саветник (Придворица код Требиња, 14. II 1923 -- Београд, 29. XI 2006). Економски факултет завршила је у Београду 1953. Радила је у Министарству одбране, Министарству за реформу и колонизацију, Министарству пољопривреде НР Србије, а најдуже у Архиву Србије у Београду (1960--1985), као шеф Одсека архивске грађе од 1941. Била је архивски саветник, члан редакција стручних издања, те пионир разграничења, сређивања и обраде архивских фондова и збирки новог периода (од 1918), посебно фондова социјалистичког периода у Архиву Србије (од 1945). Извршила је разграничење архивских фондова овог периода, оформила досијеа преузетих архивских фондова у Архив, устројила је евиденцију ових фондова и регистар ликвидираних предузећа републичког значаја, те организационе шеме републичких установа и организација, вршила прву валоризацију архивских фондова и издвајање за уништење безвредног регистратурског материјала из архивских фондова у Архиву. Уређивала је информативна средства о архивским фондовима. Аутор је више десетина радова у вези са сређивањем и обрадом архивске грађе социјалистичког периода који су објављени у часопсиима Архивски преглед и Архивист (о формирању архивског фонда, архивском фонду у архивистичкој теорији и пракси, методологији шкартирања и др.). Аутор је књиге Водич Архива Србије, 2 (Бг 1975).

ИЗВОР: АС.

М. Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Драгиња

ГАВРИЛОВИЋ, Драгиња Драга (Каролина), књижевница, учитељица (Српска Црња, 14. III 1854 -- Српска Црња, 25. II 1917). Учитељску школу је завршила у Сомбору (1878). Била је учитељица у Српској Црњи до пензионисања (1911). Пјесничким и прозним прилозима сарађивала је у српској периодици од 1878 (Јавор, Стармали, Невен и др.), највише у кикиндској Садашњости (1884--1898). Идејно је произишла из покрета С. Марковића (еманципација жене, социјална правда, социјалистичке идеје). Тематски се веже за учитељски живот и живот жене уопште, у полемичком и иронично-сатиричном ставу према савременим приликама (односи међу половима, социјални односи), док у конструкцији фабуле тежи ка мелодрамској поенти. Сматра се првом ауторком романа у српској књижевности: њен „Девојачки роман" (Јавор, 1889) полази од тезе о постојаности карактера као услову за срећу. Знаци модерности су у траговима савремене технике приповиједања, повременим психолошким дескрипцијама (механизам буђења дјевојачке душе), у идентификовањима друштвених и идејних превирања.

ДЈЕЛА: Сабрана дела, 1--2 (прир. В. Миланков), Ки 1990; У међупростору: приче, Вш 2004; Изабрана проза (прир. Ј. Ахметагић), Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА В. Миланков, Драга Гавриловић, Ки 1989; Ј. Ахметагић, „Вилинска бића Д. Гавриловић" (Д. Гавриловић, Изабрана проза, Бг 2007); Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008; С. Гароња Радованац, Жена у српској књижевности, Н. Сад 2010; М. Савић, Наши стари,
Н. Сад 2010; Ј. Милинковић, „Девојачки роман као Bildungsroman", КИ, 2013, 45, 149.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Драгутин

ГАВРИЛОВИЋ, Драгутин, пуковник (Чачак, 12. V 1882 -- Београд, 19. VII 1945). У Војну академију ступио као питомац XXXII класе, у чин пешадијског потпоручника произведен 1901, у чин капетана 1910. Службовао у Горњем Милановцу и Чачку.
У балканским ратовима као капетан I класе био је командир чете X пука I позива. У рату против Турске 1912. водио је борбе код Тенеж-дола на Косову и Бицана код Љум-куле. У Другом балканском рату 1913. учествовао у бици на Брегалници и борбама на Власини. За заслуге на бојном пољу унапређен у чин мајора. У I светском рату као командир чете X кадровског пука учествовао у борбама на Бежанијској коси 1914. За време Колубарске битке храбро је командовао четом и батаљоном на Конатици и био рањен. Постављен за команданта 2. батаљона X кадровског пука 1915. За време херојске одбране Београда водио је упорне борбе са Аустријанцима у Доњем граду Београдске тврђаве и на Дунавском кеју. У јуришу за част Београда и отаџбине тешко је рањен. Учествовао је у борбама на Рековцу, Новом Брду и Шимшировом брду. После повлачења преко Албаније био је командант батаљона Х комбинованог пука у Бизерти. На Солунском фронту као командант батаљона XII пешадијског пука „Цара Лазара" водио је успешне борбе против Бугара на јужним падинама Ветерника 1916. Учествовао у нападу на Облу чуку 1917. Био је командант Јуришног батаљона Шумадијске дивизије. Официрски курс у вођењу јуришних јединица завршио у Лерину, а курс за обуку у руковању разним оруђима у Флорину 1918. У пробоју Солунског фронта 1918. јуришна чета и 2. батаљон XII пука под његовом командом заузели су бугарске положаје на Западном Ветернику. По завршетку ратних операција био је командант градова Велике Кикинде и Вршца и српских трупа у Новом Сегедину. После рата командовао је 47. пешадијским пуком. У чин пуковника унапређен је 1920. Деценију пред рат провео је на дужности шефа Административног одсека Ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице и професора Војне академије. Његов уџбеник Војна администрација (Бг 1935) доживео је више издања. Сарађивао је у Војничком гласнику. У II светском рату заробљен је 1941. недалеко од Сарајева. Као најстарији официр у офлагу XIII Б код Нирнберга борио се за поштовање Женевске конвенције о ратним заробљеницима и учествовао у прикупљању помоћи за руске заробљенике. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Орденом Карађорђеве звезде IV реда, Орденом Белог орла с мачевима III, IV и V реда, Орденом Југословенске круне III и IV реда, Златном медаљом за храброст, француским Ратним крстом с палмом и др.

ДЕЛА: Службено путовање за иностранство и по иностранству, Бг 1938; Службена путовања и селидбе, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пандуровић, „Заузеће Западног Ветерника 1. и 2. септембра 1918", Ратник, 1927, 6; Ђ. Рош Себ., На Дунавском кеју септембра 1915. год., Бг 1931; Б. Нушић, Реторика, Бг 1934; Споменица XXXII класе Војне академије, Бг 1936; Р. Бојовић, „Персонални досије пуковника Драгутина Гавриловића", ГГБ, 1998--1999, 45--46; Р. Бојовић, Драгутин Гавриловић -- мајор са чином пуковника, Чачак 2007.

Љ. Димић; Р. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Душан

ГАВРИЛОВИЋ, Душан, географ, геоморфолог, универзитетски професор (Београд 14. IV 1934). Студије географије завршио је на Географској групи Природно-математичког факултета у Београду 1958, где је 1965. одбранио докторску дисертацију „Крашки рељеф планине Бељанице". На истом факултету изабран је за асистента 1962, а за редовног професора 1985. Године 1967. био је стипендиста фондације „Александар Хумболт", а исте године радио је у Геоморфолошкој лабораторији Слободног универзитета у Западном Берлину, где је изводио експерименте из климатске геоморфологије. Године 1968. радио је као научни сарадник у немачкој Истраживачкој станици Бардаи на планини Тибетси у Африци. Године 1970. учествовао је у четворомесечној немачкој транссахарској експедицији. Године 1989. на Географском факултету у Београду основао је лабораторију за физичку географију. На матичном факултету предавао је предмете Регионална геоморфологија и Динамичка геоморфологија. Бавио се истраживањима из области геоморфологије краса, флувијалне, климатолошке, глацијалне и експерименталне геоморфологије. Био је управник Географског института ПМФ, председник Савета Географског факултета у Београду, председник Српског географског друштва, уредник научних издања Српског географског друштва, председник Савеза спелеолога Србије и председник Савеза спелеолога Југославије. Добитник је медаље „Јован Цвијић" за 1987, коју додељује Српско географско друштво.

ДЕЛА: Српска крашка терминологија, Бг 1974; „Експериментална истраживања интензитета површинске корозије у красу приморских планина Црне Горе", ГСГД, 1986, LXVI, 1; Утицај урбанизације на измене у красу околине Београда, Бг 1990; „Геоморфолошка еволуција калдере Јега (Тибетси)", ГСГД, 1992, LXXII; коаутор, Дрина, Бг 2005; коаутор, Морава, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: П. Манојловић, „Др Душан Гавриловић, добитник медаље Јован Цвијић поводом 60 година живота", ГСГД, 1994, LXXIV, 1.

Ст. Станковић; В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Жарко

ГАВРИЛОВИЋ, Жарко, протојереј, богословски писац, политички активиста (Дрежник код Ужица, 10. IV 1933 -- Београд, 1. I 2016). После Богословије у Београду рукоположен је за свештеника и служио као парох у Шилопају, Цветкама, Краљеву и Београду. Са парохије је завршио Богословски факултет у Београду (1961) и постдипломске студије у Оксфорду (1967--1970). Докторирао 1974. на БФ, а 1984. на Филозофском факултету у Београду, бавећи се у обема дисертацијама филозофијом религије у делу Божидара Кнежевића (Философија религије у делу Божидара Кнежевића, Бг 1987). Веома плодан писац и богослов, до крајности одан светосавском православљу и српству (На бранику вере и нације, Бг 1986; Косовски завет српског народа, Бг 1988; Српско Богољубље, родољубље и човекољубље, Бг 1989; Духовна обнова српског народа, Бг 1992). Није се мирио са комунистичким уређењем, а имао је неприлика и у Цркви и ван ње. Са појавом вишестраначког система, прикључио се Српском покрету обнове Вука Драшковића, али када је дошло до раздора, напустио је странку. Написао је програм и са групом истомишљеника 1990. основао Српску светосавску странку (СССС), али странка није прешла цензус за улазак у скупштину. Његова богословска дела, ослоњена на православну филозофију истине, показују оданост изворном православљу и припадају апологетској литератури (Логика крста, Бг 1981; Могућност свезнања и будућност вере, Бг 1982; Зашто верујем у Бога, Бг 1982). Национална дела искључиво су родољубива, а усмерена на буђење националне свести после вишедеценијске комунистичке идеологије. Благословом СА Синода СПЦ постављен је 1997. за уредника Енциклопедије православља.

ДЕЛА: Љубав, брак и жена, кроз мисли, афоризме и анегдоте, Кв 1965; Поглед у вечност, Кв 1970; Господ Исус Христос историјска личност, Краг. 1980; Велика мистерија света, Бг 1980; Брачна поема света, Бг 1982; Крсташки рат против српског народа, Бг 1992; Српски православни посни кувар, Бг 2001; Српски пакао у Брозовој Југославији, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђурђевић, Национални хришћански манифест -- како лечити нације болесне од секуларизма, Бг 2001; Ж. Јелић, О. Жарко Гавриловић, живот и рад (рукопис).

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Загорка Зага

ГАВРИЛОВИЋ, Загорка Зага, историчар уметности (Београд, 21. VIII 1926 -- Нотингем, 19. I 2009). Основно академско образовање стекла је у Београду, дипломиравши 1949. на историји српске средњовековне и византијске уметности код С. Радојчића и Г. Острогорског. После две године рада у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду, 1950. изабрана је да води и тумачи велику Изложбу југословенске средњовековне уметности у Паризу. Због притиска комунистичке власти током изложбе, била је приморана да емигрира у Француску. Добивши стипендију за последипломске студије, Г. наставља усавршавање у Паризу, код Андре Грабара на Практичној школи за напредне студије (École Pratique des Hautes Études). Ове студије утицаће на њену истраживачку методологију, која ће бити посвећена проучавању византијске иконографије и иконологије. У Паризу је истовремено радила у Националном центру за научно истраживање (Centre National de Recherche Scientifique) на сређивању фотодокументације из Србије Габријела Мијеа. Несумњив је њен допринос у раду са проф. Анатолом Фроловим на издавању Мијеове фотографске грађе у вишетомном издању књиге La peinture du Moyen Âge en Yougoslavie (Paris 1954). Истовремено је била сарадница часописа Revue des Études Slaves. Боравак у Оксфорду и Лондону током 1952. због изучавања византијских рукописа био је пресудан да се Г. одлучи да промени место свог боравка и пресели се у Велику Британију. Од 70-их година до 2008. ради као независни истраживач у Центру за византијске, османске и модерне грчке студије у Бирмингему (Center for Byzantine, Ottoman and Modern Greek Studies, University of Birmingham), а од 80-их је научни сарадник у Институту за напредно истраживање у хуманистичким и друштвеним наукама (The Institute of Advanced Research in the Humanities and Social Sciences, University of Birmingham). Године 2002. постала је научни сарадник Института за средњовековнe студије на Универзитету у Нотингему (Institute for Medieval Studies). Држала је предавања на универзитетима у Ирској (Trinity College и University College у Даблину) и Северној Ирској (Queen's University у Белфасту).

Поштујући интердисциплинарни принцип, ерудита, добар познавалац теологије, средњовековне књижевности, иконографије и средњовековне ликовне културе, Г. је оставила важне научне радове посвећене проучавању византијске иконографије и повезаности слике и српске средњовековне владарске идеологије. Своје радове објединила је у књизи Studies in Byzantine and Serbian Medieval Art (London 2001). Важно поље њених интересовања биле су женске студије, посебно улога владарки у византијском духовном животу и женским светитељским култовима, пре свега Св. Недеље. Њен пионирски рад представља студија о улози жена у српској средњовековној политици и дипломатији почетком османске владавине на Балкану. Током 90-их година посветила се објективном приказивању Србије у британској јавности. Заједно са колегама из Републичког завода за заштиту споменика културе Србије у Институту за напредне архитектонске студије Универзитета у Јорку (Institute of Advanced Architectural Studies, University of York) организовала је изложбу Serbian Orthodox Heritage in Croatia на којој је представљено страдање православних споменика у Хрватској. Својим научноистраживачким радом оставила је неизбрисив траг у познавању византијске и српске средњовековне уметности и културе у оквирима европске науке. Од 2003. била је члан САНУ ван њеног радног састава.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Суботић, Ј. Калић, Д. Ковачевић Којић, „Реферат о избору у звање Заге Гавриловић, члана ван радног састава САНУ", Одељење историјских наука САНУ, Бг 2003; М. В. Cunningham, „Zaga Gavrilović (1926−2009): Obituaries", Sinaiticus, The Bulletin of the Saint Catherine Foundation, London -- New York -- Geneva, 2010, 7; Г. Суботић, „Загорка Зага Гавриловић (1926−2009)", Годишњак САНУ за 2009, CXVI, Бг 2010.

С. Смолчић Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Зоран

ГАВРИЛОВИЋ, Зоран, књижевни критичар, естетичар, универзитетски професор (Београд, 21. XII 1926 -- Београд, 30. V 1990). Дипломирао 1951. на Групи за филозофију на Филозофском факултету у Београду; од 1952. асистент за естетику на истом факултету, потом на Филолошком, где је, након студијског боравка у Америци, одбранио докторску дисертацију (Уочавања. Америчка и југословенска мисао о књижевности између два рата, Бг 1970); на овом факултету је прошао сва звања од асистента до редовног професора (1975). Oд 1952. активно сарађуje у књижевним листовима и часописима. Jедан је од иницијатора неоствареног опозиционог часописа Јавност са Д. Ћосићем и др. (1980). Своју критику је усмерио према теоријском и књижевноисторијском разматрању начела и развоја српске књижевне критике, оцењивању савремених дела и ревалоризацији значајних остварења књижевне прошлости. У сукобу реалиста и модерниста 50-их година ХХ в. у основи је био против сваког догматизма и искључивости. Реализам као стваралачки метод и успостављање континуитета између традиције и савремености за њега су били основни естетички и вредносни оријентири. У првим написима, следећи М. Богдановића, одбацивао је радикални модернизам В. Попе, М. Павловића и З. Мишића као њиховог браниоца, али је прихватао модерне тенденције српске књижевности из ранијих периода и нова дела савремених песника (С. Раичковић, Б. Миљковић, Б. Петровић). Тумачење поезије сматрао је основним пољем савремене критике. У књизи Од Војислава до Диса (Бг 1958) ставове о томе формулисао је у текстовима о В. Илићу, Ј. Дучићу, М. Ракићу, С. Пандуровићу и В. Петковићу Дису. Сматрао је да се у поезији одражавају све важне идејне, развојне и тематске линије националне књижевности, од Илића до најпознатијих песника српске књижевности на почетку ХХ в., нарочито Ракића, којег је сматрао најбољим песником новије српске књижевности, затим Дучића и његовог артизма, најуспешнијег израза модернизације српске поезије на почетку века, као и Диса и дубине његовог доживљаја скривених особина човекове душе. Двема антологијама, Антологијом српског родољубивог песништва (Бг 1967) и Антологијом српског љубавног песништва (Бг 1967) назначавао је континуитете и развојне линије ових песничких врста. У оценама савремене прозе био је много умеренији, повољно оцењујући нове књиге В. Деснице, О. Давича, Д. Ћосића, М. Лалића, А. Исаковића. Такође је прихватио и М. Булатовића, Д. Киша, Б. Пекића и друге писце који су у другој и трећој деценији после II светског рата много одлучније од претходне генерације модернизовали српску књижевност. У тумачењу српске књижевне критике испитивао је њену развојну линију, критичке идеје и делатност најважнијих представника: С. Вуловића, Љ. Недића, Б. Поповића, Ј. Скерлића, Ђ. Јовановића, М. Богдановића (Критика и критичари, 1, Бг 1957). У књизи О критици (Бг 1975) јасније је формулисао теоријске ставове: књижевну критику схвата као нужно противуречну делатност, зависну од околности пројектованих у књижевно дело и од субјективних критичаревих процена особина и вредности дела. Превазилажење тих крајности најближе изражава посебност критичког тумачења. Иако је у ранијим критикама давао предност спољашњем приступу, у доцнијим се приближио синтези једног и другог. У студији Уочавања..., сагледао је развој стваралачких идеја у Југославији и Србији, с послератним модернистима који су имали трагично искуство рата, и у Америци, с писцима тзв. изгубљене генерације, те појаве социјалне књижевности 30-их година ХХ в. Релевантни су закључци о нужним асимилативним развојним токовима у књижевностима малих народа, какав је српски, и новоформираних нација, каква је америчка. Као активан књижевни критичар, Г. је ставове из ранијих текстова допуњавао новом критичком и теоријском аргументацијом, много отворенији за праве уметничке вредности него што је то изгледало на почетку његове критичарске каријере.

ДЕЛА: Hyppolite Taine, Бг 1954; О уметности, Бг 1956; Српска модерна, Сар 1960; Записи о српским песницима, 1, Бг 1977; Неизвесности. Огледи и критике, Бг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: С. Леовац, „Критичар о критици", Израз, 1957, 1, 7--8; П. Протић, „Сличности и разлике међу културама", Књижевна критика, 1972, 1, 3; С. Лукић, „Естетичка начела и критичарска акција Зорана Гавриловића", у: З. Гавриловић, Неизвесности. Огледи и критике, Бг 1985; Д. Ћосић, Писци мога века, Бг 2004; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768--2007, Н. Сад 2008; П. Тодоровић, „Зоран Гавриловић: између естетичара, критичара и антологичара", у: М. Радуловић (ур.), Српска књижевна критика и културна политика у другој половини ХХ века, Бг 2013.

М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Илија

ГАВРИЛОВИЋ, Илија, позлатар, сликар, трговац (Сремски Карловци, средина XVIII в. -- Сремски Карловци, 1807). Свестрано образован, велики љубитељ књига и пријатељ Доситеја Обрадовића. Као позлатар највише је сарађивао са братом Стефаном, мада се не искључује могућност да му је помагао и приликом сликања икона. Први заједнички посао био им је у Сремској Каменици. Браћа су августа 1800. склопила уговор са црквеном општином за сликање и позлату олтарске преграде, певница и чирака у храму Рођења Богородице. У уговору из августа 1802. са црквеном општином села Платичева за сликање и позлату иконостаса и другог намештаја Илија се назива „живописног художества мајстор и малер". Браћа су, иако се Илија увек потписивао као златар, називана молерима и у свим каснијим уговорима које су заједнички потписивали: септембра 1802. са општином села Беочин, априла 1805. са општином села Јазак, маја 1806. са општином села Петровци, и у последњем, јуна 1806, с општином цркве Рођења Богородице у Земуну. Пред крај живота израдио је цртеж за заставу, коју је 1810. извезла Јефимија Егер из Сремских Карловаца. Могуће је да је за устанике у Србији израдио и друге непотписане заставе касније приписане брату Стефану. Када је Јеврем Ненадовић 1810. наручивао у Сремским Карловцима заставу, захтевао је да буде урађена по угледу на оне „господина сликара Илије".

ЛИТЕРАТУРА: Д. Обрадовић, Домаћа писма Димитрија Обрадовића, Бг 1899; О. Батавељић, „Неколико докумената о сликару Стефану Гавриловићу", ЗМСДН, 1954, 9; М. Коларић, „О пореклу и ауторима неких застава из Карађорђевог доба", Зборник Музеја Првог српског устанка, II, Бг 1960; Класицизам код Срба, III, Бг 1966; П. Васић, Уметничка топографија Сремских Карловаца, Н. Сад 1978; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

М. Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Јеврем

ГАВРИЛОВИЋ, Јеврем, окружни начелник, добротвор (Шушеока код Ваљева, око 1810 -- Београд, 22. VI 1879). Први пут се помиње 1830. као припадник Милошеве гарде. После хатишерифа 1830. добио је официрски чин. Фебруара 1835, као официр, држао је заставу са белим орлом, урађену према Сретењском уставу, у Крагујевачкој цркви. Јануара 1837. постао је старешина Мачванског среза. Већ 1839. био је помоћник начелника Ваљевског округа, а 1840. премештен је за помоћника начелника Рудничког округа. За начелника Ваљевског округа постављен је 1843. За време Вучићеве буне 1842. од самог почетка подржавао је побуњенике. Залагао се 1843. да кнез Александар Карађорђевић, на захтев скупштине, од Порте добије право на кнежевско наслеђе које је Турска оспоравала. У време Катанске буне 1844. био је пасиван, па је због тога премештен за начелника Крајинског округа у Неготин. Од 1851. до 1857. поново је окружни начелник у Ваљеву. У то време већ је био ожењен Јелком, ћерком Јеврема Ненадовића, сестром кнегиње Персиде. Као пашеног кнеза Александра, угледан и богат, именован је 1857. за члана Земаљског савета. На тој дужности је остао до пензионисања 1859. После пензионисања преселио се у Београд, али није прекидао везу са Ваљевом. У Ваљеву је 1850. постао члан -- оснивач Клуба дванаесторице, који су у кафани „Мостар" основали најугледнији и најбогатији грађани. Задатак клуба био је да ради на планском урбаном развоју града, привредном просперитету, просветном и културном уздизању становништва. Овај Клуб је постао снажно удружење које је активно суделовало у развоју града више од 40 година. Преко родбинских веза са Ненадовићима сарађивао је са присталицама збаченог кнеза Александра. Није имао никакве везе са атентаторима на кнеза Михаила. За време истраге је хапшен, али није суђен. Био је врло богат. Имао је имовину која је вредела преко 5.000 дуката или 60.000 ондашњих динара. У његовој кући на Теразијама једно време је била смештена Трећа београдска гимназија, због чега је уписан као њен добротвор. С обзиром на то да није имао деце, сву своју велику имовину завештао је општини Ваљево, с тим да се, после смрти његове друге жене Милеве, користи за унапређење просвете. Као угледни грађанин који је издашно материјално помагао цркву, сахрањен је у порти Маркове цркве у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Педесетогодишњица Треће београдске гимназије, Бг 1910; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842--1853, Бг 1932; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1933; Р. М. Драшковић, Из старог Ваљева, Ва 1970; Љ. Трајковић, Ваљево и околина, Ва 1970.

Д. Илић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Јелена Лена

ГАВРИЛОВИЋ, Јелена Лена, глумица (Панчево, 21. XI 1863 -- Београд, 29. VIII 1937). Завршила Вишу девојачку школу у Панчеву и први пут ступила на сцену 1883. у Српском народном позоришту у Вршцу, да би већ 1884, када се удала за великог глумца и редитеља Милорада Гавриловића, прешла у Београд. После две године паузе, ступила је у фебруару 1887. у Народно позориште у Београду и у њему остала до I светског рата. Својом лепом појавом, глумачким и певачким даром, интелигенцијом и културом, као и студиозним и озбиљним радом на улогама, сврстала се, већ крајем XIX в., међу најбоље драмске глумице НП у Београду, али ипак није досегнула највише уметничке врхунце на којима су се налазиле М. Гргурова, В. Нигринова и З. Тодосић. У почетку тумачила сентименталне девојке, младе љубавнице и наивке, да би касније, у драмском и карактерном фаху, који јој је више одговарао, остварила значајније уметничке резултате као Офелија (В. Шекспир Хамлет), Јелисавета (Ф. Шилер, Дон Карлос), Сара (Ж. Бушарди, Звонар Павлове цркве), Роза (А. Буржоа, Живот једне глумице), Јудита (Л. Сахер-Мазох, Наши робови), Луција (T. Баријер, Л. Тибуст, Пријатељ из Лиона), Бернардина (Х. Мелак, Л. Халеви, Трикош и Каколе), Изабела португалска (Е. Скриб и Е. Легуве, Приповетке краљице Наварске), Анжела (А. Бисон, Покојни Тупинел), Илка (Мозер и Шентан, Рат у миру), Анета (А. Дима Син, Франсина), Лиза (Ф. Диманоар, А. Д'Енери, Стари каплар), Марта (Е. Паљерон, Миш), Пијада (Ј. С. Поповић, Београд некад и сад), Даница (М. Савић, Проводаџија), Милева (И. Округић Сремац, Саћурица и шубара), Оморика (Б. Нушић, Љиљан и Оморика). Одликована је Орденом Св. Саве V реда.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Спомени савременика о глумачким генерацијама преткумановске Србије, Бг 1952; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

О. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Јован

ГАВРИЛОВИЋ, Јован, државник, филолог, добротвор (Вуковар, Хрватска, 3. XI 1796 -- Београд, 29. VII 1877). Школовао се у Печују, Сремским Карловцима, Стоном Београду (Секешфехервару), Сегедину и Шопрону, а потом се вратио у Вуковар где се бавио трговином. У Србију је дошао 1822. и био секретар Великог суда у Крагујевцу (1831) и Српске агенције у Цариграду (1831--1833). Од 1833. до 1836. радио је у неколико установа у земљи, потом био секретар Српске агенције у Букурешту (1836--1839). Од 1839. службовао је у Србији мењајући неколико установа и звања. Био је начелник Оделенија промишљености Попечитељства финансија (1843--1859), министар финансија (1860--1861), члан Државног савета (1861--1868). После убиства кнеза Михаила изабран за једног од чланова Намесништва, које је у име малолетног кнеза Милана управљало Србијом од 1868. до 1872, када је пензионисан. За члана Друштва српске словесности изабран је 1848, а за потпредседника биран је 1849, 1850, 1854, 1859. и 1860. Када је после забране рада ДСС основано Српско учено друштво, именован је за правог члана у Одсеку филолошких наука (1864) а за председника СУД биран је 1864/65, 1865/66, 1867. и 1868. Почасни члан Друштва за повјестницу и старине југословенске био је од 1855, а ЈАЗУ од 1867. Одржавао је везе са нашим и страним ученим људима (Адам Драгосављевић, Јустин Михајловић, Вук Караџић, Јернеј Копитар, Људевит Гај, Ђура Даничић, Бранко Радичевић, Ами Буе, Нил Попов, Фран Курелац, Димитрије Владисављевић и др.). Новчано је помагао издавање Српског рјечника 1818, прикупљао претплатнике на Вукове књиге и сам се на њих претплаћивао, те му слао различите податке из земљописа и народног живота. У ДСС се залагао за прихватање Вукове језичке реформе. Вишегодишњим радом у ДСС и СУД утицао је на вођење научне политике. Предложио је Љубомиру П. Ненадовићу да штампа Мемоаре и остале рукописе и документа из Протине писане оставине. Залагао се за истраживања докумената за историју српског народа у страним архивима (Венеција, Беч, Хиландар и др.). Заузимао се за унапређење просвете, рударства и за отварање банака, књижара и архива у Кнежевини Србији. Писао је текстове из области нумизматике, статистике, историје, банкарства, књижарства, архивистике, о трговини и финансијама, о проблемима Срба у Аустрији, словенским рукописима и документима за историју Срба, школским књигама и др. Написао је први уџбеник земљописа за основне школе и превео са немачког језика земљопис за Послено-трговачко училиште. Најобимније дело, Речник географско-статистични Србије (Бг 1846), штампао је о свом трошку и на основу ове књиге изабран је за правог члана ДСС. Као главни извори за састављање овога Речника послужили су пописи „данак плаћајући глава" и „списак места у Србији налазећи се" из 1844. Речник садржи податке о насељеним местима, броју кућа и становника, о школама и судовима, манастирима и црквама, поштама и другом, те већим рекама и планинама. Поклањао је књиге и старине Народној библиотеци, ДСС-у и СУД-у, давао је новчане прилоге за позориште и куповао уџбенике за српске школе у Босни, Далмацији, Горњој Крајини и др. Сву своју тековину, кућу у Београду и 250.000 динара, оставио је Фонду за издржавање учитељске сирочади и удовица. Српско учитељско удружење подигло му је споменик попрсје (рад Петра Убавкића) на Калемегдану 1893. и тада основало књижевни фонд „Споменик Јована Гавриловића" за награђивање дела намењених унапређењу „просвете и народне књижевности". Исто удружење је 1896. приликом обележавања стогодишњице његовог рођења основало Школски музеј (данас Педагошки музеј).

ДЕЛА: Мали земљопис књажества Србије и Турског царства у Европи, Бг 1850; Нешто од рада српске финансије за тринаест последњи година од 1843/44 до 1855/56, Бг 1857.

ИЗВОРИ: М. Радевић (прир.), „Аутобиографија Јована Гавриловића", ЗМСИ, 1971, 4; Дневник Бењамина Калаја 1868--1875, Бг -- Н. Сад 1976.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба, Бг 1888; А. Гавриловић, Живот и рад Јована Гавриловића, Бг 1900; Знаменити Срби XIX века, I, Зг 1901; Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Бг 1924; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, I, Бг 1925; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1933; Влада Милана Обреновића, I, Бг 1934; Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; Ч. Попов, Србија на путу ослобођења 1868--1878, Бг 1980; М. Радевић, „Јован Гавриловић", Даница, 1996, 3.

М. Радевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Косара

ГАВРИЛОВИЋ, Косара, песник, преводилац, универзитетски професор (Београд, 5. V 1924). Ћерка Милана Гавриловића. Са породицом емигрирала у Велику Британију, дипломирала филологију, руски и француски језик на Кембриџу. Од 1959. живи у САД, где је била професор у школи, потом предавач руског језика на Универзитету „Џорџ Вашингтон" у Вашингтону, те преводилац у Светској банци и Стејт департменту. Писала је поезију од ране младости. У Београд је допутовала 1992. као извршилац тестамента који јој је отац оставио у аманет да „његова архива буде враћена кад у Србији не буде комунизма". Са уверењем да оног комунизма који је њен отац познавао више нема, али да и данас живе рецидиви одлучила је да ту драгоцену грађу остави Београду и истраживачима о догађајима између 1938. и 1976. у области тадашње југословенске дипломатије као и краљевске владе у егзилу у време II светског рата, са подацима о поратној антикомунистичкој емиграцији на северноамеричком континенту. Са Алексом Гавриловићем приредила је Лондонски дневник М. Гавриловића (Бг 2013). Превела је књигу Ребеке Вест Ребека Вест и Гавриловићи -- пријатељство (Бг 2008). Бавећи се организовањем хуманитарне помоћи за Србе на Косову, једно време је провела у манастиру Грачаница, где је радила као преводилац владике Артемија, епископа рашко-призренског. После априла 2008. напустила је манастир и настанила се у Београду.

ДЕЛА: песме: Зидови и пукотине у зидовима / Walls and Cracks in Walls, Вашингтон 1993 (двојезично издање).

ИЗВОР: АЈ.

ЛИТЕРАТУРА: Срби у свету -- ко је ко, Бг -- Лос Анђелес 1999; Н. Корбутовски (прир.), Певај, народе мој -- Савремено српско пјесништво дијаспоре, Кш 2000; Н. Јовановић, „Косара Гавриловић: О лутањима политичке емиграције", Печат, 10. V 2010.

О. Белосавић Милановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Љиљана

ГАВРИЛОВИЋ, Љиљана, географ, хидролог, универзитетски професор (Крагујевац, 19. II 1950). Студије географије завршила је на Одсеку за географију ПМФ у Београду 1972. Последипломске студије завршава 1974. одбраном рада „Термички режим површинских вода САП Војводине", а докторску дисертацију „Поплаве у Србији -- узроци и последице" одбранила је 1980. Била је на специјализацији у Москви. Године 1972. изабрана је за асистента на Географском институту „Јован Цвијић" САНУ, а 1978. прелази на Географски факултет, где је 1994. изабрана за редовног професора. Предавала је предмете Хидрологија, Примењена хидрологија и Хидрологија са хидроекологијом. Као гостујући професор радила је на Одсеку за географију ПМФ у Нишу и на Биолошком факултету у Београду. Њени радови представљају драгоцен допринос проучавању потамолошких проблема у Србији, па је као искусни истраживач била у највишим органима хидролошких стручних организација.

ДЕЛА: Поплаве у Србији у XX веку -- узроци и последице, Бг 1981; коаутор, Реке Србије, Бг 2002; коаутор, Дрина, Бг 2005; коаутор, Морава, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: М. Тадић и др., „Др Љиљана Гавриловић, прва жена добитник Медаље Јован Цвијић", Гласник Српског географског друштва, 2007, 87, 2.

Ст. Станковић; В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Љиљана

ГАВРИЛОВИЋ, Љиљана, етнолог, музејски и научни саветник (Београд, 10. VIII 1953). На Одељењу за етнологију Филозофског факултета у Београду дипломирала је 1977, а докторирала 1993. Од 1981. до 2000. радила је у Етнографском музеју у Београду, у Одељењу за документацију, где је руководила збиркама илустративног материјала (фото-документација, старе фотографије и ликовна збирка). У оквиру музејско-документаристичког рада била је активна и на пословима информатизације музејa. Аутор је већег броја етнолошких изложби. Од 2002. ради у Етнографском институту САНУ, где је од самог почетка активна у већем броју пројеката као истраживач или као руководилац. Г. је дала допринос српској етнологији и антропологији истраживањима из домена обичајног права и организације породице и социјалних односа у локалним заједницама. Била је једна од ретких који су се крајем XX в. у оквиру новијих теоријских дискурса бавили питањем положаја жене и деце у традицијском и савременом друштву, уводећи иновације у музејска схватања културе. У својим анализама посебну пажњу обраћа на политичке, идеолошке и бирократске дискурсе у којима се слике прошлости и садашњости конструишу. Ова истраживања су синтетизована у књизи Музеји и границе моћи (Бг 2011). У разматрањима савремене културе у Србији Г. се бави питањем како се концепти високе културе, обликовани унутар европско-хришћанског дискурса кодификују и претварају у нормативно виђење културе и света, те како се пласирају у јавности. Истражује и како се популарно-културни наративи својствени глобалној култури усвајају у Србији и због чега ту имају или немају одјек који одговара глобалним популарностима тих наратива. Тиме се показују разлике између савременог српског и западних друштава, које могу битно да утичу на начине усвајања онога што се назива „европским вредностима" и на уклапање Србије у европску културу. У својим анализама културног наслеђа Г. показује како политика и односи моћи утичу на обликовање и употребу наслеђа у свакодневном животу и како се потреба за очувањем културног наслеђа фолклоризује због конструкције идентитета. Већина њених схватања културног наслеђа, сагледаног кроз модерну антропологију и херитологију, систематизована је у књизи О политикама, идентитетима и друге музејске приче (Бг 2009). Своје велико искуство из етнологије и музеологије преноси на нове генерације стручњака кроз низ предавања која је одржала по позиву у земљи и иностранству. Од 2013. на Одељењу за етнологију и антропологију ФФ у Београду држи предавања из предмета Етнографска и антрополошка музеологија и Извори за проучавање материјалне културе и културног наслеђа.

ДЕЛА: Балкански костими Николе Арсеновића, Бг 2004; Југословенски етнограф Никола Арсеновић, Бг 2006; Култура у излогу: ка новој музеологији, Бг 2007.

М. Матић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Манојле

ГАВРИЛОВИЋ, Манојле, песник (Бјелуша код Ариља, 11. IV 1945). Вишу педагошку школу завршио у Ужицу, дипломирао Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1991. Радио као библиотекар (од 1976) и управник Библиотеке „Петар Кочић" у Београду. Песник изразитог осећања за природу и песничку слику, за лирско обнављање фолклорних, митолошких и националних симбола, Г. наставља стражиловску линију српске поезије и потврђује је сликовитошћу, наглашеним ритмом, те повезивањем традиционалних и нових песничких тема (Зачарано огњило, Бг 1975; Бубњеви на Карпатима, Бг 1979; Чувар златне јабуке, Бг 1991; Недеља у завичају, Бг 1994; Пчеле бога Перуна, Бг 2015). Дескриптивно усмереном поезијом, с мотивима рустикалних пејзажа и небеских појава и једноставном лексиком, пишући везаним и слободним стихом, успоставља непосредну комуникацију с читаоцем. Добитник је Вукове награде, награде „Милан Ракић" и других признања.

ДЕЛА: Сунце и кочије, Бг 1973; Светлост ћирилице, Бг 1988; Црна плавет, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: П. Протић, „Митска прошлост виђена очима савремености", ЛМС, 1979, 424, 6; Ч. Мирковић, У ђаволовом видокругу, Бг 1996; Т. Росић, М. Ковачевић, „Лингвостилистичке особености песме ‚Крилата свирала' М. Гавриловића", Српски језик, 2013, 18.

М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Марко

ГАВРИЛОВИЋ, Марко, дрворезбар (Панчево, ? -- Нови Сад, 25. I 1773). Потребе за иконостасима у тек изграђеним црквама у Карловачкој митрополији определиле су његову одлуку да се досели у Нови Сад, у близину Сремских Карловаца и карловачких митрополита. У молби за стицање грађанства упућеној новосадском Магистрату, написао је да је православне вере, по занимању sculptor lignarius и да је занат изучио у Темишвару. Иконостаси из радионице Г. имају носећу конструкцију с пуном дашчаном оплатом. Престоне иконе су уметане у предвиђене оквире који су одговарали димензијама икона за које је резана и потом сликана даска. Иконе друге и треће зоне иконостасa су интегрално резане с рамом и припремане за сликање. Цео сликани програм рађен је директно на дасци са одговарајућом кредно-туткалном подлогом. Престоне иконе су имале репрезентативно место, формат и рам, и увек су наглашаване равним или профилисаним али никада тордираним стубовима. Дуборезбарени украси његове радионице сведени су на барокно-рокајне форме овалних и издужених картуша у дрворезбареном раму. Опус радова Г. до доласка у новосадску средину није поуздано утврђен и може се пратити кроз непуних седам година, од 1766. када довршава иконостас у сремском селу Вогњу, до 1773. Уз помоћ синова израдио је иконостас, певнице и архијерејски трон цркве Св. Арханђела у Лаћарку (1769), певнице у Успенској цркви у Новом Саду (пре 1770) уз помоћ сина Арсенија, и иконостас у Нештину (пре 1772). Приписани су му иконостас у Вогњу (пре 1766), царске двери и тронови манастира Шишатовца (1768), иконостас у Вазнесењској цркви у Руми (пре 1770), као и стари иконостас манастира Кувеждина (пре 1772), касније пренет у Опатовац. Проширење његовог опуса на дела која су могла настати у Банату за време боравка у Темишвару за сада остају на нивоу претпоставки. Реч је о иконостасима у Арадцу, Стајићеву и Бочару (донет из Врањева). Иконостас у Међи, Итебеју и Чуругу завршили су синови Арсеније и Аксентије након његове изненадне смрти. Учешће синова, нарочито млађег Аксентија, на пословима које је Г. погађао, врло је извесно.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавриловић, „Неки дрворезбарски центри у Војводини: прилог проучавању дрворезбарске уметности у XVIII и XIX веку", РВМ, 1954, 3; В. Стајић, Новосадске биографије из архива Новосадског магистрата, III, Н. Сад 2002; М. Лесек, Уметничка баштина у Срему, III, Н. Сад 2005; Б. Кулић, Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Н. Сад 2007.

Б. Кулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Милан

ГАВРИЛОВИЋ, Милан, правник, дипломата, политичар (Београд, 23. XI 1882 -- Вашингтон, САД, 1. I 1976). Студије права почео је у Београду, а завршио у Паризу, где је 1910. и докторирао. По повратку у Србију ступио је у Министарство иностраних дела. Одан националној идеји, 1911. примљен је у организацију „Уједињење или смрт". Иако је желео да као војник учествује у Првом балканском рату, Никола Пашић му је све до 1921, поверавао дипломатске службе у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Г. је током тих година учврстио уверење о потреби сарадње балканских народа и држава, сматрајући да их она може спасти од себичности великих сила. За ову идеју се залагао и као члан Савеза земљорадника (СЗ), којем је приступио 1920. Након државног преврата у Бугарској јуна 1923. и погибије Александра Стамболијског, вође Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС), председника владе и присталице југословенско-бугарске сарадње, помагао је његове следбенике и избегле сараднике. Истовремено, више година (1924−1930) био је уредник Политике, док је унутар СЗ постао вођа десног страначког крила. За време шестојануарске диктатуре (1929−1934) и у другој половини 30-их година залагао се за обнову парламентарног режима, поштовање демократије и српско-хрватски споразум, али уз сигурну заштиту српских национално-политичких интереса. У погледу спољне политике, истицао се као присталица Француске и Велике Британије, те је њена обавештајна служба новчано помагала СЗ, чији је Г. постао шеф у јуну 1939, после смрти Јована М. Јовановића. У јуну 1940, када су успостављени дипломатски односи између Краљевине Југославије и СССР-а, именован је за првог југословенског посланика у Москви, мада је био познат као одлучан противник комунизма. Противио се приступању Тројном пакту, а 27. III 1941. у пучистичкој влади генерала Душана Симовића постао министар без портфеља. Уверен да је немачки напад на СССР неизбежан, интензивирао је преговоре о склапању југословенско-совјетског војног споразума. Добрим делом и његовом заслугом, уговор о сарадњи и пријатељству потписан је у ноћи између 5. и 6. IV 1941, превише касно да би Краљевина Југославија могла да добије војну помоћ. Опрезан према бољшевичком режиму, посебно је био забринут због подршке коју је совјетски политички врх давао идеји посебности црногорске и македонске нације. Крајем 1941. допутовао је у Лондон, прихвативши молбу генерала Симовића да помогне у решавању емигрантске кризе, али и по препоруци Британаца, који су желели да у избегличкој влади имају поверљивог човека. Почетком јануара 1942. постао је министар правде у новоформираној влади Слободана Јовановића, а од марта и заступник министра пољопривреде, исхране и обнове. Исте ресоре преузео је и у другој влади С. Јовановића, образованој јануара 1943, и краткотрајној влади Милоша Трифуновића, формираној јуна те године. Био је познат по бескомпромисном ставу према хрватској националистичкој политици, у осуди злочина који су чињени над Србима у НДХ, критици Римокатоличке цркве, антибољшевизму и подршци покрету Драгољуба Михаиловића. Такво његово опредељење допринело је све већем удаљавању од британских дипломата, које је оптуживао за организовање католичке завере против српског народа. Преко присталица у земљи све време је одржавао контакте сa Д. Михаиловићем, а у емиграцији и са бугарским политичарима. Предано је радио и на стварању блока аграрних земаља. Схвативши да је идеолошки рат с партизанима изгубљен, међу првима се одлучио за останак у емиграцији, поставши један од њених најугледнијих представника. Већ у септембру 1945, заједно са С. Јовановићем и групом политичара упутио је меморандум Савету министара иностраних послова великих сила, критикујући режим у Југославији и тражећи помоћ за одржавање слободних скупштинских избора. Годину дана касније, 1946, у процесу на којем је Д. Михаиловић био првооптужени, у одсуству је осуђен на 16 година затвора. Наредних година држао је многобројна јавна предавања и сарађивао у више емигрантских часописа, међу којима су били Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош", Српска зора и др.

ДЕЛА: Политичко привредна демократија, Бг 1923; Никола Пашић, Виндзор 1963; Лондонски дневник, прир. А. Гавриловић и К. Гавриловић, Бг 2013; К. Гавриловић, А. Селић (прир.), Народни пут: одабрани списи, Н. Сад 2015.

ИЗВОРИ: К. Ст. Павловић, „Југословенско британски односи 1941--1945. Др Милан Гавриловић према британским изворима", Српска зора, 1976, 17--21; Б. Кризман (прир.), Југославенске владе у избјеглиштву 1941−1943, Бг--Зг 1981; М. Грол, Лондонски дневник 1941−1945, Бг 1990; К. Ст. Павловић, Ратни дневник 1941--1945, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1983; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935--1939, Бг 1994; „Емигрантска влада Краљевине Југославије о југословенско-совјетским односима (Погледи Милана Гавриловића)", у: Ослобођење Београда 1944, Бг 2010; „Милан Гавриловић о идеји балканске заједнице 1941--1945", Наша прошлост, 2012, 13.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Милорад

ГАВРИЛОВИЋ, Милорад, глумац, редитељ, управник позоришта (Ваљево, 21. V 1861 -- Београд, 26. IV 1931). Почетно глумачко образовање стекао је код глумца и редитеља Тоше Јовановића. Дебитовао на сцени Народног позоришта у Београду (1879). Био је члан Српског народног позоришта у Новом Саду 1879/80, а затим у путујућим позориштима Светислава Динуловића и Ђуре Протића. Од краја 1882. стално је у НП у Београду у којем је играо до краја живота. Од 1894. био је редитељ, а од 1902. главни редитељ. Од 1906. до 1907. члан Позоришног књижевног одбора. У сезони 1910/1911. био је вршилац дужности управника НП. Достојанственом појавом и понашањем, рано је добио надимак „стари господин". Пратио је три различита периода српског позоришта: у младим данима исказује се у романтичном репертоару (Црни доктор, Харун ал Рашид, Гроф Монте Кристо), у зрелим годинама у француском водвиљу и мелодрами (Лабиш, Ожје, Сарду), а потом у озбиљним драмама и трагедијама (Судерман, Хауптман, Ибзен, Стриндберг, Горки, Шилер, Гете, Шекспир; од домаћих Стефановић, Стерија, Војновић, Нушић) у којима је повремено и раније играо. Бројношћу и квалитетом улога које је тумачио у току педесетогодишњег деловања у српском позоришту представља значајну глумачку појаву, а оствареним режијама и најзначајнијег представника глумачке режије краја XIX в. Од прве режије 1887. до 1900. поставио је 49 комада (41 страни и 8 домаћих), претежно модерне драматургије. Oдликовао сe свестраном психолошком анализом својих улога и режија, те био узорно природан, непосредан, изразито модеран глумац лежеран у игри, ослобођен шаблона, стереотипности и патетичности. Сматра се једним од најзначјнијих уметника нашег глумишта. Важније улоге: Арман Дивал (А. Дима Син, Госпођа с камелијама), Јаго (В. Шекспир, Отело), Шајлок (В. Шекспир, Млетачки трговац), Фрања Мор (В. Шилер, Разбојници), Кин (А. Дима Отац, Кин), Хљестаков (В. Н. Гогољ, Ревизор), Др Стокман (Х. Ибзен, Народни непријатељ), Госпар Орсат и Лукша (И. Војновић, Дубровачка трилогија), Титус Фабриције (М. Крлежа, Господа Глембајеви).

ЛИТЕРАТУРА: А. Г. Матош, „Милорад Гавриловић", Политика, 18. XI 1904; М. Предић, „Четрдесетогодишњица тројице", СКГ, 1922, 7/8; С. Винавер, „Милорад Гавриловић или наш проблем Европе", Време, 1928, 7379; „Погреб Милорада Гавриловића" (говори: М. Предића, Б. Нушића, Р. Плаовића), Правда, 28. IV 1931; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; М. Милошевић, „Стари господин", Позоришни живот, 1968, 31--32; Б. С. Стојковић, Великани српског позоришта, Бг 1983; З. Т. Јовановић, „Милорад Гавриловић у сећању савременика", Ваљевац, 1995; Р. Плаовић, Наша кућа гледана изнутра, Бг 2011.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Михаило

ГАВРИЛОВИЋ, Михаило, историчар, дипломата (Алексинац, 15. III 1868 -- Лондон, Енглеска, 1. XI 1924). Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду завршио 1891. са великим успехом, због чега је током студија уврштен у ред њених стипендиста (благодејанаца). Исте године постао је предавач у Учитељској школи у Нишу, а 1892. професор нишке гимназије. Као питомац Министарства просвете два пута је продужавао студије у Паризу (1893--1895; 1896--1900), сакупљао историјске изворе, објављивао научне прилоге и проучавао начин рада европских архивских установа. На Сорбони је 1897. стекао диплому виших студија историје и географије, а 1899. диплому Практичне школе високих студија. Исте године у Паризу је одбранио докторску дисертацију „Студија о Париском уговору од 1259. године између Луја XI, краља Француске, и Хенрија III, краља Енглеске", која је по објављивању 1899. у реномираном универзитетском часопису добила веома похвалне критике, осигуравши му углед у француској историјској науци и сарадњу у Великој француској енциклопедији. Године 1899. прихватио је дужност државног архивара, а старајући се о Државној архиви, учинио је много на сакупљању историјских докумената, како државних органа, установа и институција, тако и истакнутих појединаца. Бринуо се о изради инвентара и каталога, захтевајући да се архивска грађа никоме не даје без реверса, а за ону која је већ била дата сачине прецизни пописи и спискови лица код којих се налазила. Због система који је унео у прикупљање и чување историјских извора већ су га савременици сматрали утемељивачем модерне српске архивистике, а Слободан Јовановић му се у приватној преписци обраћао као „драгом архиваријусу". Истовремено, истицао је да је Г. први српски историчар који је изучавање националне историје XIX в. започео на архивским изворима. Ово важно признање добио је због многобројних својих радова написаних првенствено на необјављиваним историјским документима, попут Исписа из париских архива. Грађа за историју Првог српског устанка (Бг 1904), а понајвише због тротомног животног дела Милош Обреновић (I--III, Бг 1908, 1909, 1912), чији је последњи, четврти том, у рукопису, пропао за време I светског рата. Пишући га, користио је не само грађу из Државне архиве Србије, него и из петроградских, бечких, париских и лондонских архива, а књаза Милоша приказао у контексту обнове српске државности у првим деценијама XIX в. Велику вредност те књиге и њен утицај на развој научне српске историографије истицали су отуда и други српски научници, па је 1906. примљен у Српско књижевно друштво и исте године био изабран за хонорарног професора историје српског народа XIX в. на Правном факултету у Београду. Такође, био је члан Одбора за историју Српске краљевске академије, чији је редовни члан постао 1914. У међувремену, напустивши Државну архиву, почео се бавити дипломатијом, те је у априлу 1911. постављен за посланика на Цетињу, где се задржао до 1914. Српска влада му је потом, 1915, поверила деликатну посланичку дужност при Ватикану, неспремном да прихвати стварање југословенске државе као прокламовани ратни српски циљ. Боравак у Риму искористио је и за прегледање богатих фондова Ватиканског архива. За посланика у Петрограду именован је 1917, али га је избијање револуције омело у преузимању дужности. Остао је са српском владом на Крфу као један од најугледнијих, ничим некомпромитованих српских научника. Уз ванредно лепу одмереност у понашању и господственост у држању то је био један од главних разлога због којих су све многобројнији припадници опозиције Николи Пашићу и незадовољници његовом владом покушавали да га придобију и приволе на прихватање политичких обавеза. Одбивши сличне наговоре, није прихватио ни предлог Н. Пашића да у његовој влади преузме ресор Министарства иностраних дела. По завршетку I светског рата, 1919. постављен је за посланика у Лондону, оставши на том месту до краја живота и изазивајући неподељено поштовање британских дипломатских кругова.

ДЕЛА: С. Мереник, „Библиографија Михаила Гавриловића", ИЧ, 1991, 38.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Самарџић, Писци српске историје, 2, Бг 1981; С. Јовановић, Из историје и књижевности, 1, Бг 1991; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Архив Србије 1900--2000, Бг 2000.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Мојсије

ГАВРИЛОВИЋ, Мојсије, правник, државни саветник, добротвор (Сремски Карловци, 1796 -- Београд, 3. I 1891). Студије права започео је на Лицеју у Кежмарку а завршио у Пешти. У Србију је прешао око 1830. и за време владе кнеза Милоша био секретар Алексиначког суда, потом секретар Војне управе и секретар Државног савета. За време намесништва обављао је дужност главног секретара Државног савета. Када је кнез Михаило био принуђен да напусти Србију, као одани обреновићевац Г. је прешао у Беч, а када је кнез прешао у Букурешт, пошао је са њим. Револуционарне 1848. обављао је поверљиве послове за кнеза Михаила. Након буне остао је уз кнеза Милоша, Михаила и господара Јеврема, углавном у Бечу и Влашкој, али је и путовао по српским крајевима обављајући разне послове за династију Обреновић. По повратку Обреновића на власт прешао је у Србију на место члана Касационог суда (1859) и како је добро знао немачки, лично је информисао кнеза о писању у немачкој штампи. Члан Великог суда за грађанска дела постао је 1860, а члан Касационог суда прве класе 1865. После убиства кнеза Михаила (1868) са Јованом Ристићем и Тихомиљом Николићем допратио је младог кнеза Милана из Париза у Београд. За државног саветника постављен је 1873. да би на лични захтев био пензионисан 1888. Краљ Милан га је исте године наименовао за члана Уставотворног одбора који је мењао Устав. Био је члан утемељивач више патриотских и хуманитарних удружења. Тестаментом је оставио прилоге Друштву Св. Саве, Дриносавском колу јахача „Кнез Михаило" у Шапцу, Стрељачком друштву у Београду, Друштву сироте и напуштене деце и Српској великој гимназији у Сремским Карловцима. Такође је Друштву Св. Саве наменио новац за оснивање фонда за школовање једног питомца из Старе Србије или Македоније. Одликован је Таковским крстом II и I реда (1881, 1888), Белим орлом III реда (1883) и руским одликовањем Св. Станислава (1880). Постхумно су противници династије Обреновић дошли до његових бележака и објавили их парцијално, уз предговор и политички обојене коментаре, у књижици Тајни тестамент Краља Милана (Бг 1904).

ЛИТЕРАТУРА: А., „Моја Гавриловић", СрС, 1891, 30; Поменик добротвора и утемељача Друштва Св. Саве, II, Бг 1892; А., „Тестамент народног добротвора", Србобран, 1895, 121; К. Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Н. Сад 1951; С. Гавриловић, Срем у револуцији (1848--1849), Бг 1963.

М. Бујас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ

ГАВРИЛОВИЋ, Момчило, инжењер електротехнике (Пољанице, 27. IV 1934). Дипломирао 1958. и докторирао 1973. на Електротехничком факултету у Београду, магистрирао 1964. на Универзитету Пенсилванија у Филаделфији. У Институту „Јарослав Черни" (1958--1959) радио нa испитивању у електранамa; у Институту „Борис Кидрич" (1960--1961) на развоју система за мерење и регулацију; у Институту „Михаило Пупин" (1962--1975) на развоју система „Атлас" за диспечерско мерење и управљање, нa оптимизацији радa елекроенергетских система, као и развоју роботике; у Институту Хидро-Квебека IREQ (1975--1997) нa развоју и примени мрежних симулатора, студији комутационих пренапона и стабилности електроенергетских система, атестацији регулатора статичких компензатора реактивне снаге и уређаја релејне заштите, те развоју флексибилних система за пренос. Држао предмет Рачунари и њихове примене на универзитетима у Новом Саду, Загребу и Београду (1970--1975), а на постдипломским студијама предавао Пренос електричне енергије на универзитету „Mекгил" у Монтреалу (1978--1997). Био је саветник у Институту „Михаило Пупин", истраживач IV реда и руководилац истраживачког програма у Институту IREQ у Канади.

ДЕЛА: „Метод и системи за интерконекцију трофазних синхроних и асинхроних мрежа посредством променљивих реактанси" (патент); „Optimal control of SMES systems for maximum power system stability and damping", International Journal of Electrical Power & Energy Systems, 1995, 17, 3.

ИЗВОР: Архива ЕТФ.

Д. С. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Никола

ГАВРИЛОВИЋ, Никола, историчар, професор (Стара Молдава, Румунија, 23. XI 1912 -- Нови Сад, 2. VI 2006). Дипломирао је на Групи за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду (1937), где се потом и запослио као гимназијски професор француског језика (1937--1941). Период од Априлског рата 1941. до септембра 1943. провео је у немачком заробљеништву (логор Stalag VIII). После рата вратио се предратном занимању у гимназијама у Белој Цркви, Темишвару и Панчеву (1944--1947. и 1949--1952) и у Вишој педагошкој школи у Новом Саду (1953--1965). Докторирао је 1965. на ФФ у Загребу са тезом Француска драма на српској сцени у Војводини 1861--1914. Краћи период био је ангажован у Центру за документацију Стеријиног позорја и као просветни саветник (1968--1969). Овај, први период његове делатности везан је за наставу, преводе књижевних радова са француског и румунског језика, аматерско бављење позориштем и историјом позоришног репертоара. У периоду 1970--1978. био је запослен у Институту за историју ФФ у Новом Саду. Био је члан Темишварског одбора Матице српске и Међуодељенског одбора САНУ за националне мањине и људска права. Писао је о школству и црквено-политичкој историји Карловачке митрополије у Хабзбуршкој монархији у XVIII и XIX в., а посебно о српској и румунској историји на простору Баната. Неки од његових радова посвећени су школама, учитељској служби и уџбеницима у Банату, гимназији у Новом Саду, богословским школама у Сентандреји, Сомбору, Сремским Карловцима, Темишвару, Араду и Вршцу, раду школских директора Данијела Лазаринија и Уроша Несторовића, надлежости и залагању карловачких митрополита (Стефан Стратимировић) и темишварских епископа (Вићентије Јовановић Видак), приликама код српског и румунског свештенства, првим преводима уџбеника и катехизиса на румунски језик итд. Аутор је монографија Српско-румунско клирикално училиште у Вршцу (1822--1867), Н. Сад 1972; Историја ћирилских штампарија у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку, Н. Сад 1974; Карловачка богословија (1794--1920), Ср. Карловци 1984; Српске школе у Хабзбуршкој монархији у периоду позне просвећености (1790--1848), Бг 1999; Урош Несторовић: живот и дело, Со 2004; Вршачка учитељска школа у доба Српског војводства и Тамишког Баната (1849--1860), Вш 2006. У књизи Срби и Румуни -- српско-румунске везе кроз векове (Бг -- Н. Сад 1997) сабрано је четрдесетак његових радова, раније објављених у различитим часописима и зборницима.

ДЕЛА: Библиографија радова радника Филозофског факултета у Новом Саду, Н. Сад 1984.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Г. Гојков, „Др Никола Гавриловић (in memoriam)", Педагошка стварност, 2006, 52, 5--6.

Ј. Илић Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Отон

ГАВРИЛОВИЋ, Отон, правник, економиста, народни посланик (Београд, 3. III 1888 -- Њујорк, САД, 1. VII 1970). Пореклом Јеврејин. Прешао у хришћанство након I светског рата и своје презиме Фишер заменио презименом Гавриловић. Завршио Државну трговачку академију и Правни факултет у Београду. Економске и политичке студије специјализовао на универзитету у Нојшателу у Швајцарској. На листи Народне радикалне странке биран за народног посланика и члана Финансијског одбора Народне скупштине 1923, 1925. и 1927. Потом за народног посланика биран у Оџачком (1931. и 1935) и Апатинском срезу (1938) као члан Југословенске радикалне заједнице. Генерални инспектор Министарства финансија, члан Управног одбора Удружења банака у Београду (1922--1927), директор банке, одборник Београдске општине. Писао текстове на економске и политичке теме. Након II светског рата емигрирао у Сједињене Аме-ричке Државе и био члан Месног одбора Српске народне одбране у Њујорку. Одликован Орденом Св. Саве III реда.

ИЗВОР: www.ancestry.com (2005).

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о десетогодишњем раду Удружења банака у Београду 1921--1930. год., Бг 1930; Сенат, Народна скупштина, Бг 1939; Споменица Српске народне одбране у Америци: 1941--1961, Чикаго 1961; М. М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Панта

ГАВРИЛОВИЋ, Панта, дипломата, помoћник министра (Охрид, 1872 -- Атина, 22. XII 1926). Рођен је у старој српској свештеничкој кући у Охриду. Школовао се у Београду и Цариграду где је завршио Галата Сарај, а потом се прикључио „националним радницима" у Македонији. Као добар познавалац прилика у европској Турској и на Блиском истоку рано је добио прву дипломатску мисију. Каријеру је започео у Просветном одељењу МИД Краљевине Србије, а захваљујући познавању турског језика већ 1899. постаo је писар српског посланства у Цариграду. Потом је радио као писар Генералног конзулата у Солуну (1903/04), вицеконзул у Битољу (1904/05), чиновник МИД у Београду (1907), отправник послова у Цариграду (1909/10), генерални конзул у Солуну и Скопљу (1911/12). Уочи Првог балканског рата био је отправник послова у Атини, док га је I светски рат затекао на месту посланика Србије у Драчу. Био је Пашићев човек од поверења задужен за везу са Есад-пашом Топтанијем, којег је пратио и након окупације Албаније. По избијању I светског рата додељен је Врховној команди као представник МИД, а по његовом завршетку постављен је за посланика у Каиру. Био је члан делегације СХС на Конференцији мира, након чега је укључен у преговоре у Цариграду око признања и обнове Српске патријаршије. Потом је пензионисан и постављен за шефа југословенског репарационог бироа у Визбадену. У Београд се вратио 1922. и био постављен за помоћника министра иностраних дела, а краће време је обављао и дужност министра двора. Већ 1924. именован је за посланика у Бриселу, а од јуна 1925. постао је посланик у Атини, где је и умро. За 30 година дипломатске службе остао је упамћен као вредан чиновник и „духовити јужњак". Сахрањен је у Београду, а влада СХС га је постхумно одликовала Великим крстом Спаситеља.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 23. XII 1926; Правда, 23. XII 1926; Американски србобран, 21. I 1927; Споменица 25-годишњице ослобођења Јужне Србије 1912--1937, Ск 1937; Д. Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917, Бг 1967; М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Бг 1973; В. Винавер, Југославија и Француска између два светска рата, Бг 1985; Б. Храбак, Арбанашки упади и побуне на Косову и у Македонији од краја 1912. до краја 1915. године, Вр 1988.

В. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Предраг

ГАВРИЛОВИЋ, Предраг, грађевински инжењер, универзитетски професор (Пожарање, Косово и Метохија, 3. VII 1939). Дипломирао на Грађевинском факултету у Скопљу 1963, а докторирао на ГФ у Београду 1982. Од 1964. до 1974. радио као инжењер пројектант у „Македонијапроекту" (Скопље), на санацијама објеката оштећених у скопском земљотресу. Пионир је у области пројектовања високих зграда и капиталних објеката према новим прописима за асеизмичко грађење (Комплекс градског зида у Скопљу, зграде са 19, 21 и 23 спрата и хале Сајма у Скопљу). Oд 1974. до 2004. радио jе у Институту за земљотресно инжењерство и инжењерску сеизмологију (ИЗИИС) у Скопљу, као научни сарадник и руководилац одсека за асеизмичко пројектовање конструкција објеката високоградње, где је редовни професор од 1986, а професор емеритус после одласка у пензију 2004. Активно је учествовао у доношењу прописа из области асеизмичког пројектовања објеката високоградње СФРЈ, Туниса и Алжира. Био је гостујући професор на више универзитета (Беркли универзитет, Болоњски универзитет, Универзитет Пном Пен, Технички универзитет Катманду, ГФ у Подгорици и др.), експерт UNESCO-а и Развојног програма УН, консултант на различитим пројектима и мисијама, те сарадник и консултант многих међународних организација из Европе и САД. Његова најзначајнија дела су Structural Consolidations, Repair and Strengthening of Monuments (New York 1994), о консолидовању конструкције, санацији и ојачању значајних објеката, као и радови из области земљотресног инжењерства и динамике конструкција. Био је руководилац и главни истраживач већег броја међународних истраживачких пројеката експерименталних и аналитичких истраживања дрвених конструкција, сеизмичког ојачавања византијских цркава и националних споменика у Бурми, Камбоџи и др. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом 1989, а националну награду Републике Македоније „Гоце Делчев", за допринос и развој науке, добио је 2005.

ДЕЛА: коаутор, Repair and Strengthening of Reinforced Concrete, Stone and Brick-Masonry Buildings, Vienna 1983; и M. G. Oliva, R. W. Clough, „Seismic Testing of Large Panels Walls; Correlations of Pseudostatic and Shaking table tests", Earthquake Engineering and Structural Dynamics, 1990, 19, N6; коаутор, Seismic Strengthening and Conservation of Byzantine Churches in Macedonia, Los Angeles 2004.

ИЗВОР: Архива ИЗИИС.

М. Петронијевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Светозар

ГАВРИЛОВИЋ, Светозар, књижевник, новинар, наставник (Ваљево, 28. XII 1858 -- Београд, 26. II 1913). Завршио нижу гимназију у Ваљеву, потом Земљоделско-шумарску школу у Пожаревцу; напустио школовање у Војној академији. Радио као наставник у Београду и Алексинцу. Уређивао је више листова, часописа и календара, међу којима су најзначајнији лист Гусле (1882--1883, 1886) и Календар српских пољопривредника (1884--1887). Објављивао је радове о унапређењу ратарско-сточарске производње (Гајење оваца, Бг 1885; Практично пчеларство, Бг 1911). У прозним дјелима (приповијетке и романи), у духу програмских идеја С. Марковића, заузима критички став према савременим процесима у српском селу и у друштвеном животу, остајући при тенденциозно-дидактичком поступку. У књижевним критикама и чланцима о књижевности залаже се за натурализам Е. Золе и психолошке студије личности. У Народном позоришту приказане су му драме Ускоци (Награда Матице српске) 1891. и трагедија Шћепан Мали (сезона 1938/39). Објављивао под псеудонимима Борко Брђанин и Загорко. Више прозних и комедиографских дјела остало му је у рукопису.

ДЕЛА: приповетке: За туђ рачун, Ниш 1889; Приповетке, Бг 1893; романи: Заблудели синови, Ниш 1890; Народне изелице: 1--2, Шабац 1889--1891; драме: Ђорђе Балшић: драма у пет чинова, Бг 1892.

ЛИТЕРАТУРА: М. Иванић, „За туђ рачун", Отаџбина, 1891, 28, 110; С. Вуловић, „Реферат о делима поднесеним за награду", Годишњак СКА, 1891,V; Ј. Грчић, Портрети с писама, IV, Зг 1926; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Славко

ГАВРИЛОВИЋ, Славко, историчар, универзитетски професор (Сремске Лазе код Винковаца, 1. II 1924 -- Нови Сад, 15. IX 2008). Основну школу похађао је у родном месту, а гимназију у Винковцима и Сремским Карловцима. Школовање је прекинуо 1942, кад се прикључио народноослободилачком покрету. Од 1943. до краја рата борио се у партизанским јединицама у Славонији. У југословенској армији био је до лета 1946. Исте године положио је у Новом Саду велику матуру и уписао се на групу за историју Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1951. Две године радио је као професор у учитељској школи у Призрену, а од 1953. до 1955. био је кустос у Војвођанском музеју у Новом Саду. Када је 1955. основан ФФ у Новом Саду, изабран је за асистента на Катедри за историју. Докторат је одбранио на ФФ у Београду 1956. са темом „Аграрни покрет у Срему и Славонији почетком XIX века". После тога прошао је сва наставничка звања на ФФ у Новом Саду, а за редовног професора изабран је 1966. За дописног члана САНУ изабран је 1978. а за редовног 1985. Био је један од највреднијих сарадника Историјског института Војводине и Матице српске, у којој је од оснивања био главни и одговорни уредник Зборника МС за историју. Једно време радио је у Историјском институту САНУ у Београду.

Један је од највреднијих и најплоднијих посленика у историјској науци. Деценијама је радио на научном, културном, просветном и духовно-политичком повезивању српства с обе стране Дунава и Саве, као и оних његових делова у Славонији, Хрватској и Српској крајини. О том раду сведоче његове монографије, студије, критике, колекције изворне грађе, настава, јавна предавања, телевизијски наступи и новински написи. Објавио је четрдесетак књига, научних монографија и изворне грађе, чему треба придодати и синтетичке текстове у Историји српског народа, у четвртој и петој књизи у издању СКЗ. Поред тога, у његов опус улази и око 500 већих и мањих студија, студијских прилога, критика и оцена, објављених у водећим историјским часописима у Србији и бившој Југославији, у зборницима радова са научних скупова у САНУ, у Матици српској и другде, одржаних у Београду, Новом Саду, Загребу, Сегедину, Будимпешти, Москви итд. Неколико његових студија објављено је на француском, немачком, руском и мађарском језику у земљи и иностранству.

Објавио је већи број књига и изворне грађе о Првом српском устанку, Револуцији 1848/49, о урбарима, цеховима, пописима трговаца, пописима Срба у Карловачкој митрополији, о Војној граници, миграцијама, Србима у Јегри и о многим личностима и догађајима српске историје од XVII до XIX в. У целини узевши, реч је о прворазредним изворима за проучавање наше социјално-економске, демографске и културне историје, посебно Срба у бившој Угарској, Хрватској, Славонији и Војној крајини. Тако обиман рад на публиковању и проучавању извора није досад обавио ниједан српски историчар за период од XVII до средине XIX в., а без тога нема поузданих научних резултата.

У својим монографским делима Г. се посебно бавио проблемима аграра и аграрних покрета у Војводини, Славонији и Хрватској (нарочито учешћем Срба у њима), проблемима развитка градова на панонском простору, историјом Српске националне револуције (Први устанак, Хаџи-Проданова буна, Други устанак), неким питањима из доба уставобранитеља, Србима у Хабзбуршкој монархији, прошлошћу Војне границе и њеним местом у српској историји, миграцијама, проблемом унијаћења и културном историјом у ширем смислу. Из области аграра и аграрних односа посебно треба указати на монографске студије као што су Шид и Шидско властелинство (1957--1958), Властелинство Војка (1959), Даљско властелинство Карловачке митрополије XVIII--XIX века (1967), студије о урбаријалним односима у Срему, Славонији и Банату од краја XVII до XIX в. У вези с тим радовима су и студије о аграрним покретима, као што су Тицанова буна у Срему, Сељачки покрет у Покупљу, Славонији и Мославини. У средишту те тематике је и његова докторска дисертација. Историја градова је научна област у којој се посебно истакао. Градове на панонском простору приказао је од XVII до средине XIX в. Бавио се њиховим уобличавањем као урбаним целинама, али и као средиштима трговине, заната и слободних професија, њиховим сталешким организацијама, видовима пословања, друштвеним сукобима, карактером градских власти, етничким саставом становништва, духовним, црквеним и школским животом.

Више већих и мањих радова написао је о историји Првог и Другог српског устанка. О томе је објавио монографију Војводина и Србија у време Првог устанка (Н. Сад 1974). На основу критички коришћене старије и новије литературе и обимне изворне грађе из архива у Карловцима, Београду, Панчеву, Земуну, Бечу и Загребу у целини и појединостима приказао је однос Срба у Хабзбуршкој монархији према Првом српском устанку у погледу трговине, кријумчарења хране и оружја, пребегавања у Србију и укључивања у устаничку војску, привреду и просвету. Посветио је велику пажњу питању избеглица 1804, 1806. и 1813. које су прешле на територију с леве стране Саве и Дунава, пограничним сукобима Србије са Аустријом, дипломатским односима између њих, као и аустријско-турским односима, дунавској пловидби и другим збивањима која су потресала Балкан и Подунавље у доба Српске револуције.

Запажене радове дао је из области културно-политичке историје Срба у Хабзбуршкој монархији: о културно-националном препороду, мађаризацији, о Србима у време Темишварског сабора, о Сави Текелији, митрополиту Стевану Стратимировићу, Урошу Несторовићу, Григорију Гершићу, Лукијану Мушицком, србијанској емиграцији у Јужној Угарској и њеним покушајима рушења уставобранитеља, о Србима у Илирском покрету итд. У овој области по значају посебно се издваја монографија Срем у револуцији 1848/49. године (Бг 1963). Од фундаменталног значаја му је монографија Срем од краја XVII до средине XVIII века (Н. Сад 1979). Ова књига је јединствена у српској историографији. Њоме је свестрано, критички, аналитичко-синтетички приказан развитак Срема од одласка Турака до реорганизације Војне границе и стварања Сремске жупаније 1745. Дубоко је заорао бразду и у проучавању миграција са Балкана у панонски простор. У тој области посебно се истиче његова књига Прилог историји трговине и миграције Балкан--Подунавље XVIII и XIX столећа (Бг 1969). У ту групу радова спадају и монографија Јевреји у Срему (Бг 1989), те „Миграције из Горње Крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века" (Зборник о Србима у Хрватској, 1991, 2).

Врхунац стваралаштва представља његова књига Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској од XV до XIX века (Бг 1993). У њој је, у виду синтетичког пресека, приказана историја српског народа на тим просторима од времена српских деспота до епопеје у Србобрану и на Тителском платоу 1848/49. То је повест о националном, социјалном и верском угњетавању једног народа у расејању, народа „шизматика и бунтовника", који се појављивао на свим турским, пруским, италијанским и рајнским ратиштима, селио и расељавао по целом панонском простору, па и преко њега, у Русију, чувајући своју православну веру и српску народност, подижући и у најтежим временима урбана насеља, велелепне храмове, угледне школе, штампајући своје прве новине пре свих других Јужних Словена, прихватајући европски барок и класицизам -- уклапајући се у оновремену европску цивилизацију. Г. је изразити историчар-аналитичар којем не недостаје смисао за синтезу, коју је увек заснивао на провереним чињеницама. Сви његови радови, од којих су поменути само неки, писани су на изворној грађи домаћих и страних архива и представљају нове, трајне доприносе историјској науци. Тематиком и квалитетом својих радова, строгим научним методом, којим се увек служио, обиљем података, њиховом класификацијом и обрадом, трезвеним критичким односом према ранијој литератури, складношћу и луцидношћу закључака до којих је долазио, оставио је дубок траг у нашој науци и култури. Читав радни век провео је у непрекидном, интензивном, исцрпљујућем раду. Захваљујући том раду створио је дело непролазне вредности којим се уврстио међу наше најбоље историчаре.

ДЕЛА: В. Гавриловић, Библиографија радова академика Славка Гавриловића, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак САНУ, 1979, 86; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; В. Крестић, „О научном раду Славка Гавриловића", ЛМС, децембар 2008, 482, 6.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ,

ГАВРИЛОВИЋ, Славољуб, агроном, селекционар (Честин код Кнића, 1. VIII 1923). Пољопривредни факултет завршио у Београду 1958. Специјалистички рад одбранио 1971. на Пољ. ф. у Новом Саду, а докторирао је из подручја селекције говеда на Пољ. ф. у Новом Саду 1979. После завршених студија радио је неколико година у Сељачкој радној задрузи „Тиса" у Бечеју. Од 1961. па до пензионисања непрекидно је радио у ПИК „Бечеј" у Бечеју, најпре као референт за селекцију домаћих животиња, а потом као руководилац Пољопривредног погона „Пољаника" и „Краве и млеко", те као руководилац службе за унапређење пољопривредне производње и као пољопривредни саветник до 1988. Ради интензивирања производње у говедарству вршио укрштања домаћих шарених крава са биковима источно-фризијске расе у условима Војводине (Бечеја), у сарадњи са Пољ. ф. из Новог Сада. Г. је аутор одређеног броја стручних и научних радова из подручја селекције крава високе млечности, холштајнско-фризијске расе. Био је један од водећих стручњака-практичара у селекцији крава високе млечности у Југославији. Активно је учествовао у раду Удружења пољопривредних инжењера и техничара а Задружни савез Југославије доделио му је Повељу са златном плакетом за изузетан допринос развоју пољопривреде и задругарства.

ДЕЛА: и Б. Митрашиновић, Д. Митровић, Могућност гајења холштајн-фризијских крава у условима Бечеја, Х. Нови 1973; „Производни ефекти укрштања говеда у условима ПИК Бечеј", Пољопривреда, 1981, 274--275; коаутор, „Искуства и тренд развоја производње млека у ПИК Бечеј", Сточарство, 1989, 43, 1--2.

Р. Јовановић; С. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Слободан

ГАВРИЛОВИЋ, Слободан, шумарски инжењер, универзитетски професор (Београд, 13. VII 1914 -- Београд, 10. V 1999). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1938. Докторирао је 1956. на Шумарском факултету у Београду, а његова докторска дисертација је 1958. преведена и објављена на руском језику. Пре II светског рата службовао у хидротехничким секцијама у Џепу, Врњачкој Бањи, Скопљу и Никшићу, као и у Одсеку за бујице Банске управе у Сарајеву. Од 1941. са повременим прекидима радио у Одсеку за бујице Министарства шума и рудника, потом у хидротехничким секцијама у Књажевцу, Нишу и Пожеги (Ужичкој). Учествовао у помагању НОП, због чега је 1941. и 1942. био у затвору специјалне полиције и у логору на Бањици у Београду. После рата радио у Савезном министарству шума (1944), у Главној дирекцији шумско-индустријских предузећа Србије (1945--1946), у Институту за научна шумарска истраживања (1946--1948), у Комитету, касније Институту за водопривреду СР Србије (1949--1954), у Савезној комисији за водопривреду (1954--1958), a 1958. прелази на ШФ у Београду, где је за редовног професора изабран 1964. На ШФ је радио до 1976, када је пензионисан. На истом факултету формирао је експерименталну лабораторију за бујичне токове и ерозију. Бавио се стручним и истраживачким радом у области бујичарства. Организовао је више научно-истраживачких станица у области ерозије и шумарства (Грделичка и Руговска клисура, Делиблатска пешчара и Топчидерска река). Израдио је више елабората и идејних решења бујичарских основа (за Мораву, Моравицу, Горњу Јасеницу, Мачву) и карту ерозије слива Велике Мораве и њених притока, Западне и Јужне Мораве. Носилац је Савезног проналазачког сведочанства.

ДЕЛА: Одређивање максималних вода и протицајних профила код токова бујичних карактера, Бг 1945; Класификација бујичних токова Грделичке клисуре и квантитативни режим њихових наноса, Бг 1957; „Метод класификације бујичних сливова и нови обрасци за велике воде и нанос", Водопривреда Југославије, 1966, 2, 6; Инжењеринг о бујичним токовима и ерозији, Бг 1972; „Бујични токови и ерозија 2", у: Грађевински календар, Бг 1978.

ИЗВОР: Архива Шумарског факултета у Београду.

М. Голубовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Стефан

ГАВРИЛОВИЋ, Стефан, сликар (Мол, Бачка, средина XVIII в. -- Сремски Карловци, 12. VI 1823). Са братом Илијом настанио се у Сремским Карловцима, у суседству Јакова Орфелина. Био је члан црквеног одбора Доње цркве, 1791. присуствовао оснивачком скупу Карловачке гимназије, a имеђу 1816. и 1820. био је и њен старатељ. Подржавао је устанак у Београдском пашалуку, пославши устаницима 1804. две своје заставе, а 1807. трећу. У његовој сликарској радионици радило је више младих уметника (Димитрије Ђурковић, Георгије Бакаловић, Петар Николајевић Молер, Димитрије Братоглић). Поред утицаја неокласицизма, Г. је остао веран каснобарокној традицији. Каријеру је започео пре 1790. историјско-алегоријским композицијама Гај Муције Сцевола пред Порценом и Краљица Томирида с Кировом главом, од којих је сачувана само друга, сликаним према истоименим Рубенсовим графикама. Композиције које је наручио Мојсеј Путник за митрополијску резиденцију у Сремским Карловцима представиле су патриотске борбе и жртвовања за отаџбину преко примера преузетих из античког литерарног наслеђа. И у својим главним делима, олтарским преградама у Сремској Каменици, Беочину и Новом Бечеју, Г. се ослањао на графичка решења рокаизоване Килијанове Библије. У почетку је изводио мање радове, а иконостасе радио са угледнијим и искуснијим сликарима, Григоријем Давидовићем Опшићем и Јаковом Орфелином. Године 1791. склопио је уговор за сликање Богородичиног трона у цркви Св. Георгија у Бингули. У Доњој цркви у Сремским Карловцима (1794--1796) радио је олтарску преграду. Иконостас у храму Св. Козме и Дамјана у Кузмину (1797--1799), као и северну певницу, осликао је заједно са Г. Д. Опшићем. Са Ј. Орфелином 1797. радио је иконостас у цркви у сремском Јарку. Године 1800. потписао је уговор за сликарске радове у Богородичиној цркви у Сремској Каменици. Радови су обухватали израду иконостаса и северне и јужне певнице, а то је први самостални уговор Г. у који је за позлатарске радове укључио брата Илију. Током 1800. насликао је и две заставе за бачког епископа Јована Јовановића. Иконостас у цркви у Платичеву (1802--1805) насликао је заједно са братом Илијом и Опшићем. Ту је израдио и архијерејски трон са иконом Св. Јована Златоустог. Од 1802. до 1805. заједно са братом Илијом сликао је и позлатио иконостас у цркви у селу Беочин. Иконостас у цркви Св. Николе у Новом Бечеју завршио је 1804. За цркву у селу Јазак 1805--1806, заједно са братом, сликао је и позлатио иконе на олтарској прегради и на певницама, зидне слике на своду, икону на архиепископском трону, налоњ и проскомидију. За храм у Сурчину Г. је сликао иконе на олтарској прегради, архијерејском и Богородичином трону, северној и јужној певници (1809). Након 1813. Г. се повукао у Сремске Карловце где је живео као старатељ гимназије и издавач књига. Г. је насликао портрете епископа Антима Зеповића, епископа Викентија Поповића и митрополита Мојсеја Путника. Прва два се налазе у Музеју Српске православне цркве, а трећи у Галерији Матице српске у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: О. Батавељић, „Неколико докумената о сликару Стефану Гавриловићу", ЗМСДН, 1954, 9; М. Коларић, Класицизам код Срба 1790--1848, I, Бг 1965; О. Батавељић, „Сликарство Стефана Гавриловића", ЗНМ, 1967, V; П. Васић, Уметничка топографија Сремских Карловаца, Н. Сад 1978; М. Тимотијевић, „Композиције Стефана Гавриловића Гај Муције Сцевола пред Порсеном и Томирида са Кировом главом као патриотски exemplum virtutis", ЗНМ, 2007, XVIII--2; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010; Српски сликари од XIV до XVIII века, II, Н. Сад 2013.

М. Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЛОВИЋ, Стојан

ГАВРИЛОВИЋ, Стојан, правник, политичар, дипломата (Београд, 22. VIII 1894 − Њујорк, САД, 2. II 1965). Као војник учествовао је у I светском рату, а затим, у августу 1916, био упућен у пропагандно-цензорску службу енглеског Министарства војске. У Београд се вратио 1919. Продуживши студије, апсолвирао је на Правном факултету 1921. и крајем исте године био примљен у Министарство иностраних послова за дијурнисту. Наредних година радио је у Одељењу за извршење међународних уговора, у Политичком одељењу, у Одсеку за Лигу народа, у посланствима у Берну и Будимпешти. Докторирао је 1931. на Правном факултету у Женеви. Предавао је 1932. на универзитету Станфорд, потом у Чикагу, Њујорку и у другим америчким универзитетским центрима. Као саветник и секретар више година је радио у делегацији Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У време Априлског рата избегао је из земље и боравио извесно време у Каиру. Познат Британцима од раније, посредовао је при хитном пребацивању владе и краља Петра II у Лондон, где је и сам покушао да пређе и преузме место посланика Ивана Суботића. Југословенска влада га је, међутим, у јуну 1941. из Каира преместила у Кејптаун (Јужна Африка), а маја 1942. поставила за саветника посланства у Отави (Канада). Почетком 1943. заменио је Франца Сноја на месту шефа Информативног центра у Њујорку. Убрзо је дошао у сукоб са владом будући да је, као члан Комитета Јужних Словена, критиковао њен рад, укључујући и председника владе Слободана Јовановића. Иако политички неопредељен, фебруара 1944. поздравио је левичарску Слободну реч и партизанску војску маршала Тита, те је августа 1944. именован за помоћника министра иностраних послова. Одласком на Блиски исток постао је блиски сарадник председника владе Ивана Шубашића, са којим је фебруара 1945. стигао у Београд. У Привременој влади Демократске Федеративне Југославије, формираној марта 1945, постављен је за другог помоћника министра иностраних послова. Априла 1945, као члан југословенске делегације, учествовао је на конференцији у Сан Франциску и потом, до 1947, остао у Америци као делегат заменик у Уједињеним народима. Одлучивши се за живот у емиграцији, постао је члан академије наука у Њујорку.

ДЕЛО: L'organisation des commissions de conciliation d'après les trаites suisses, Paris 1932.

ИЗВОРИ: АЈ; Б. Кризман, Југославенске владе у избјеглиштву (1941−1943), Зг--Бг 1981; Д. Бибер, Тито--Черчил, строго тајно, Бг--Зг 1983; Документи о спољној политици СФРЈ 1941--1945, Бг 1984, I; Б. Петрановић, С. Нешовић, Југославија и уједињени народи 1941−1945, Бг 1985; Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941−1945, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 17. II 1945; 14. II 1965; СЛ ДФЈ, 13. IV 1945; Ј. Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, Зг--Бг 1979; Д. Шепић, Влада Ивана Шубашића, Зг 1983; С. Косановић, Југославија је била осуђена на смрт, Зг--Бг--Љуб. 1984.

Дра. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЋ

ГАВРИЋ, Александар, филмски, позоришни и телевизијски глумац (Београд, 28. V 1932 -- Инђија, 6. XII 1972). Апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1956. Исте године дебитовао у филму Потрага Ж. Скригинa, али, уверен да није југословенски него амерички тип глумца, одустао од филма и следећих неколико година прихватио ангажман најпре у задарском, а онда и у сплитском казалишту. Вратио се на филм 1960, потпуно у складу са својим уверењем, насловном улогом у остварењу Капетан Леши (Ж. Митровић), у којем je тумачио лик храброг партизанског командира Рамиза Лешија и, због велике популарности филма, стекао репутацију првог домаћег глумца акционих филмова. Код истог редитеља наступао у низу остварења и постао нека врста његовог заштитног знака (попут Џона Вејна у филмовима Џ. Форда): Сигнали над градом (1960), Солунски атентатори (1961), Обрачун (1962), Марш на Дрину (1964), До победе и даље (1966), Операција Београд (1968) и др. Стаменом, атлетском појавом и личним шармом који је подсећао на Клерка Гебла, потврђивао стечену харизму позитивног акционог хероја. У сличним улогама наступао и у више немачких и италијанских акционих филмова (понекад под презименом Гаврик). И поред тога што се са амбицијама огледао и у карактерним улогама (Ф. Шкубоња, Низводно од сунца, 1969; В. Тадеј, Жута, 1973), као и у неколико тв-серија, остао је упамћен пре свега по улогама акционих јунака. Трагично је преминуо након саобраћајног удеса на ауто-путу Београд -- Нови Сад. У четрдесет година живота остварио је приближно исти број филмских и телевизијских улога. Остале значајније улоге: Икс 25 јавља (Ф. Чап, 1960), Степенице храбрости (О. Денеш, 1961), Како су се волели Ромео и Јулија (Ј. Живановић, 1966), Кад будем мртав и бео (Ж. Павловић, 1967), Убиство на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда (Ж. Митровић, 1969), Млад и здрав као ружа (Ј. Јовановић, 1971).

Н. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЋ, Ђура

ГАВРИЋ, Ђура, лекар, ратник, народни посланик (Винковци, 5. I 1848 -- Врњачка Бања, 26. XI 1919). Школовао се у Темишвару, матурирао и дипломирао медицину у Бечу 1871. Остаје још две године у Бечу усавршавајући се за унутрашње, дечје и очне болести. Био приватни лекар у Панчеву. Учествовао у I и II српско-турском и српско-бугарском рату (командир болница) као и у два балканска рата (добио чин резервног санитетског пуковника и многобројна одликовања). У I српско-турском рату прешао као добровољац из Панчева (које је тада припадало Аустроугарској монархији) у Србију, па га је аустроугарска власт прогласила за војног бегунца, тако да се следећих 20 година није могао вратити у Аустроугарску. Службовао је по разним градовима у Србији. Био народни посланик Нишког округа, управник сталне Војне болнице у Нишу 1912--1913. У I светском рату, окупација Србије 1915. затекла га је болесног у Врњачкој Бањи где је, као председник Општине, знајући немачки језик и ризикујући себе, много помогао суграђанима.

ИЗВОР: Поменик погинулих и помрлих лeкара и медицинара у ратовима 1912--1918, Бг 2011.

В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЋ, Зоран

ГАВРИЋ, Зоран, историчар уметности, теоретичар уметности, универзитетски професор (Ваљево, 18. XI 1949). Дипломирао 1977. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, код Лазара Трифуновића. На истом факултету магистрирао (2000) и докторирао (2001). На стручним усавршавањима био у Бечу (1981) и Фрајбургу (1982). Oд 1981. у Музеју савремене уметности у Београду ради као кустос Одељења за документацију, сектор иностране документације, чији шеф постаје 1984. У периоду 1986--1993. био је директор МСУ и покренуо едиције Теорија уметности, Поетике српских уметника XX в. и Српски уметнички критичари. Био је комесар Југословенског павиљона на 44. Бијеналу у Венецији (1991). Организовао је ретроспективне изложбе српских уметника у МСУ (Ване Живадиновић Бор, Пеђа Нешковић, Фило Филиповић) и иностранству (Сава Шумановић у Минхену, 1998; Милена Павловић Барили у Парми, 1998), као и самосталне изложбе у Салону МСУ (Драган Караџић, Павле Пејовић, Милета Продановић, Сисел Толас -- Норвешка, Харалампиј Орошаков -- Немачка, Мирослав Ђорђевић). У Салону МСУ покренуо је програм изложби Српске архитекте модерне. Био је селектор 15. и 23. Меморијала Надежде Петровић у Чачку 1989. и 2005. У Галерији културног центра Београда покренуо је серију изложби Рани радови српског енформела. Био је главни уредник часописа Историја уметности (2001--2002). Преводи текстове из филозофије, филозофије уметности, теорије уметности и науке о уметности с немачког и енглеског. Приредио је и превео више књига из области теорије уметности (Роберт Смитсон, Борис Подрека, Доналд Куспит, Макс Имдал, Готфрид Бем, Ване Живадиновић Бор, Ервин Панофски, Јакоб Беме, Јозеф Бојс, Џексон Полок, Парацелзус, Експресионизам, Апстрактна уметност, Архитектура). Од 1999. је ванредни професор на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, а од 2004. редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду. Године 2005. добио је Награду „Лазар Трифуновић" за уводну студију „Хофманове 'симболичне форме' модерне уметности", као и за текстове каталога 23. Меморијала Надежде Петровић у Чачку.

ДЕЛА: Мића Поповић, Љуб. 1987; Zwischen Postmodernismus und Postmoderne: Metanoia? -- 8 x 2 aus 7, Graz 1991; „Die Kunst in Serbien von 1950--1990", у: P. Weibel, C. Steinle, Identität: Differenz. Eine Topographie der Moderne, Wien--Köln--Weimar 1992; и Б. Белић, Mарсел Дишан: списи, разговори, тумачења, Боговађа 1995; (прир. и прев. са Т. Гаврић) Вилхелм Ворингер: апстракција и уосећавање (Ворингерова негативна антропологија), Боговађа 1996; M. Pavlović Barilli: Lʹalessandrismo nellʹarte moderna, Parma--Milano 1997--1998; (прир. и прев.) Вернер Хофман: студије о уметности 20. века (Хофманове ʹсимболичне формеʹ модерне уметности), Цт 2005; Павле Пејовић, Пг 2007; (прир. и прев.) Ханс Зедлмајер: О светлости, Бг 2008; Драган Караџић, Пг 2008; Фило Филиповић, Цт 2011.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЋ, Миодраг

ГАВРИЋ, Миодраг, стоматолог, универзитетски професор (Бечеј, 13. XII 1948). Дипломирао на Стомaтолошком 1973. и Медицинском факултету у Београду 1980. На Стом. ф. специјализовао Максилофацијалну хирургију 1981, магистрирао 1983, а докторску дисертацију одбранио 1986. На Стом. ф. ради од 1976, а редовни професор је од 1995. Усавршавао се у Великој Британији, Немачкој, Кини и Италији. Члан је Међународног удружења оралних и максилофацијалних хирурга (International Association of Oral and Maxillofacial Surgeons, IAOMS), Европског удружења за кранио-максилофацијалну хирургију (European Association for Cranio-Maxillo-Facial Surgery, EACMFS), Удружења максилофацијалних хирурга Србије и др. Управник Клинике за максилофацијалну хирургију (2007--2013). Посебно се бави следећим областима: тумори максилофацијалне регије, на првом месту карциноми слузокоже усне дупље и тумори пљувачних жлезда, реконструктивна максилофацијална хирургија, трауматологија лица и вилица. Стални је судски вештак за максилофацијално подручје.

ДЕЛА: и M. Перишић Савић, Г. Драгутиновић, „Преоперативна евалуација тумора паротидних жлезда", Radiologia Iugoslavica, 1989, 23; коаутор, „H-ras mutations in salivary gland pleomorphic adenomas", International Journal of Oral and Maxillofacial Surgery, 1993, 22; и В. Петровић, Цисте вилица, лица и врата, Бг 1994; и А. Пишечевић, И. Сјеробабин, Максило-фацијална хирургија, Бг 1995; коаутор, Praktische Oralchiurgie und Abrechnung, Herne 1996; коаутор, „Osteonecrosis of the jaw as a serious adverse effect of bisphosphonate therapy and its indistinct etiopathogenesis ", ВП, 2013, 70.

ИЗВОР: Лична архива.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРИЋ, Томислав

ГАВРИЋ, Томислав, филмолог, критичар и естетичар драмских уметности (Ваљево, 3. VIII 1948). Дипломирао филозофију 1973. у Београду. Члан Академије филмске уметности Србије и Европске филмске академије. Био уредник часописа РТВ Теорија и пракса и Филмолошке свеске. Посебно се бавио теоријом интелектуалног филма С. М. Ејзенштејна, прелогичким мишљењем и проблемом представљања у сећању. Био је, између осталог, уредник часописа Дело (тематски бројеви: Филм и идеологија, Семиологија и филм, Истраживања о филму), Трећи програм, Гледишта и др. Објављивао је и театролошке студије о аристотеловском и модерном театру, језику позоришта, о политичком позоришту, о кризи опере и др., те студије о фантомском свету телевизије, телевизији као индустрији програма и др. Г. је изузетан теоретичар и есејист, способан да синтетизује обимну грађу из области теорије медија и представи је у изворном ауторском кључу. Његова тротомна Енциклопедија филмских редитеља I (1995), II (1997), III (2005), која методом научне синтезе презентује обједињену суму знања о филму, представља значајну иновацију у лексикографији. У књизи Национални филм (Бг 2012) на примеру филмова појединачних националних кинематографија Г. истражује деловање националног и културног идентитета који се изражава кроз доминантне наративне обрасце, теме и традицију, а у Естетици телевизије (Бг 2010) напушта конвенционалне естетске категорије и успева да дефинише специфичне појмовне категорије које одражавају улогу телевизије у друштву.

ДЕЛА: Моћ имагинације, есеји о филмском жанру, Бг 1989; Методе филма -- огледи из теорије филма, Бг 1991; Естетика радио-драме, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Стојановић, Jугословенска теорија филма, Бг 1981; A. Петерлић (ур.), Филмска енциклопедија, Зг 1990; Лексикон филмских теоретичара, Бг 1991; М. Ранковић, Историја српске естетике, Бг 1998; Р. Мунитић, Београдски филмски критичарски круг, Ниш 2005; Р. Лазић, Tрактат о критици: дијалози са критичарима о критици представљачких уметности, Бг 2013.

Б. Зечевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРЈУШИНА, Лидија Константиновна

ГАВРЈУШИНА, Лидија Константиновна (Гаврюшина, Лидия Константиновна), историчар књижевности, компаратиста (Москва, Русија, 28. III 1956). Студије руског језика, лингвистике и сербокроатистике окончала 1979. на Филолошком факултету Московског државног универзитета. Низ година била предавач српског језика на курсевима страних језика Министарства иностраних послова и у Дипломатској академији. Дисертацију Житијне повести о Сави Српском и српско-руске књижевне везе одбранила 1986. под менторством Н. Иљича Толстоја. Као научни сарадник Института славистике Руске академије наука (од 1988) бави се проблемима српско-руских књижевних веза („К проблеме исторического развития жанра жития в средневековых литературах Сербии и Руси (сравнительный аспект)", у: Славянские литературы, Москва 1993; „Косовски боj у старорускоj књижевности", у: Косовски боj у европскоj књижевности, Бг 1994) историјом словенских књижевности, историјом и културом старообредништва и руским фолклором. Учествовала у раду научних скупова слависта МСЦ-а на Филолошком факултету у Београду. Објавила више расправа о Светом Сави у компаративном контексту („Житие Саввы Сербского в русской агиографии XVI в", у: Прилози проучавању српско-руских књижевних веза (X--XX век), Н. Сад 1993; „Свети Сава - царски син код Доментиjана, Теодосиjа и jедног руског књижевника XVII--ХVIII века", НССВД, 2000, 29/2; „Еще одна русская редакция Жития св. Саввы Сербского", АП, 2002, 22--23).

ДЕЛА: „Представление об уподоблении Богу как ядро идеального образа подвижника в житиях Доментиана", у: Словенско средњовековно наслеђе, Бг 2001; „Богословский 'ключ' агиографической традиции и художественный опыт сербских книжников XIII -- XIV в.", XV Международный съезд славистов, Минск--Москва 2013.

Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАВРОВИЋ ЈАНКУЛОВИЋ

ГАВРОВИЋ ЈАНКУЛОВИЋ, Марија, биохемичар, универзитетски професор (Горњи Милановац, 9. II 1969). Студије биохемије завршила је 1991. на Природно-математичком факултету у Београду, где је затим радила као стручни сарадник до 1995, када је изабрана за асистента-приправника. Магистарску тезу одбранила је 1996, а докторску дисертацију 2002. на Хемијском факултету. Као стипендиста Коимбра групе била је на постдокторском усавршавању на Универзитету у Орхусу, Данска (2003) и као стипендиста „Александер фон Хумболт" фондације у Истраживачком центру у Борстелу, Немачка (2004/05 и 2006). За редовног професора ХФ изабрана је 2013. за предмете Имунохемија и Патобиохемија. Коаутор je Практикума из имунохемије (Бг 2005). Са групом сарадника зачетник је истраживања у области молекулске алергологије у Србији. Бави се биохемијском карактеризацијом молекула алергена и синтезом протеинских терапеутика за лечење алергије применом рекомбинантне ДНК технологије. Регистровала је нов алерген из кивија код Светске здравствене организације. Истраживања изводи заједно са колегама из Немачке, Данске, Грчке, Аустрије, Холандије као и из академских и медицинских установа у Србији. Одржала је предавања по позиву у више земаља. Поред једне монографије (и T. Ćirković Veličković, Food Allergens Biochemistry and Molecular Nutrition, Heidelberg--Dordrecht--London 2014), коаутор је преко 60 научних радова.

ДЕЛА: коаутор, „Isolation and biochemical characterization of a thaumatin-like kiwi allergen", Jоurnal of Allergy and Clinical Immunology, 2002, 110, 805; коаутор, „Impact of Dermatophagoides pteronyssinus mite body raw material on house dust mite allergy diagnosis in a Serbian population", Medical & Veterinary Entomology, 2011, 25, 77.

ИЗВОР: Архива Хемијског факултета.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАГАЛИЦА

ГАГАЛИЦА, гагамија, вучја нога (Lycopus), род вишегодишњих зељастих биљака из породице уснатица (Labiatae). Ризом им је дугачак, танак, разгранат, из којег избијају изданци. Стабло је усправно, четвороугласто, високо 50--160 цм, разређено, просто и жлездасто-длакаво. Листови наспрамни, јајасти и перасто урезани. Цветови су мали, бели или жућкастобели, по 10--20 у пршљеновима у пазуху листова. Род обухвата 10--12 врста распрострањених у умереном појасу Холарктика. У Европи, Балканском полуострву и Србији расту две врсте: L. exaltatus и L. europaeus. Обе врсте су широко распрострањене у Србији на влажним стаништима поред бара, мочвара, језера и речних обала. Разликују се по урезаности листа, дужини цветних приперака и зашиљености чашичних зубаца. Због садржаја горких материја, танина и етарских уља некада су се користиле у народној медицини.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, „Lycopus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, VI, Бг 1974.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАГИНЦЕ

ГАГИНЦЕ, село у јужној Србији, 26 км југозападно од Лесковца, у чијем је атару регистрован археолошки локалитет Равњак, који лежи на благој падини брега, на имању Трајка Јањића. На овом положају забележени су фрагменти керамике из римског периода. У Народном музеју у Лесковцу постоје подаци о римским опекама и великим питосима са овог локалитета, од којих се један чува у Музеју.

ИЗВОР: Документација Народног музеја у Лесковцу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Eрцеговић Павловић, Д. Костић, Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја, Бг--Лесковац 1988.

С. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАГИЋ, Јеремија

ГАГИЋ, Јеремија, писар, секретар Правитељствујушчег совјета, конзул (Претоке, Шумадија, 1. V 1783 -- Венеција, 1859). Са десет година отишао је у Нови Сад код рођака Вука Мариновића, под чијим се патронатом школовао у Свјатовознесенској школи Пантелејмона Хранисављевића Бирчанског у Руми. Неко време бавио се трговином у Земуну, а 1806. прешао је у Србију. Био је писар и секретар Правитељствујушчег совјета. Учествовао је у неколико дипломатских мисија. Прикупљао је помоћ за устанике у Трсту, а у Бечу је боравио због отварања аустријске границе према Србији 1806. Током 1807. био је члан депутације која је код генерала Михељсона, у главном стану руске Дунавске војске, договарала помоћ за Србију и савез за заједничку акцију против Турске. Учествовао је и у изради руско-српске Паулучијеве конвенције 1807. Због опредељења за русофилску струју Карађорђевих противника отпуштен је и неко време обављао је дужност секретара Миленка Стојковића. Од 1811. у руској је служби, најпре при Дунавској војсци а од 1813. у Министарству иностраних послова. Конзул Русије у Дубровнику постао је 1815. За дипломатске заслуге награђен је племићком титулом 1850. Пензионисан је 1856. Као конзул у Дубровнику био је главни извештач руске владе о ситуацији у Црној Гори. Добар познавалац политичких прилика у њој, био је у блиским приватним везама са црногорским владарима, па и са Петром II Петровићем Његошем, којем није увек пружао политичку подршку. У младости се бавио књижевним радом, али су му рукописи пропали. Аутор је мемоарског дела Дневник мој у Сербии от 1804. года (објавио Р. Петровић, Браство, 1939, 30). Иако се сачувани део Дневника односи само на време до 1808, Вуку Караџићу, који га је од Г. добио 1834, послужио је као један од најдрагоценијих извора за писање Правитељствујушчег совјета. Урадио је и два превода са руског, али су она изгубљена. Сачувана је и објављена 1909. само посвета Благонравија двојици синова Миленка Стојковића. Осим преписке коју је водио са писцима и ученим људима свога доба (В. Караџић, Ј. Копитар, Л. Мушицки, Д. Давидовић, Л. Ранке), аутор је и Списка српских штампаних и рукописних књига, који је израдио у Бечу 1816/17, а који је пронађен у Збирци рукописа грофа Н. П. Румјанцева у Москви.

ИЗВОР: Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, I, Бг 1955.

ЛИТЕРАТУРА: ЛМС, 1838, 42; 1839, 46, 138; Јавор, 1886, 11; ГНЧ, 1899, 19, 196; Споменица 50-годишњице Београдске трговачке омладине, Бг 1931; Д. Вуксан, Петар II Петровић Његош и његово доба, Цт 1951; Љ. Дурковић Јакшић, Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), Бг 1957; Р. Љушић, Вук о Српској револуцији, Г. Милановац 1990; Вожд Карађорђе, I, Смедеревска Паланка 1993; Историја српске државности, II, Н. Сад 2001.

А. Столић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАГЛОВО

ГАГЛОВО, село у Западном Поморављу, на јужној подгорини Мојсињске планине, у долини Гагловске реке (десна притока реке Расине, слив Западне Мораве). Општински центар Крушевац је 9 км према западу и са Г. је спојен локалним путем. Током друге половине ХХ в. број становника је благо осцилирао између 800 и 900, а у првој деценији ХХI в., до 2011, смањен је на 689 од којих 98,8% Срба. Половина активног становништва радила је у прерађивачкој индустрији, а 14,5% у пољопривреди. Већина активног становништва радила је ван села, највише у Крушевцу. Насеље је у уској долини Гагловске реке и издужено је дуж ње на 200--220 м н.в. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, амбуланта и месна канцеларија коју користи и суседно село Мали Шиљеговац.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАГОВИЋ, Арсеније

ГАГОВИЋ, Арсеније → АРСЕНИЈЕ (Гаговић)

Гаговић, Миро

Гаговић, Миро, сердар, командир (Безује, Пива, 1823 -- Фоча, 24. Х 1924). У доба Омер-пашиног напада на Црну Гору, ускочио је у Морачу да ратује 1852. С њим је било четрдесетак одабраних Пивљана. Његова дружина је пресрела трговце из Корјенића и посекла шесторицу Турака 1853. Књаз Данило га је одабрао за свог перјаника 1858. Био је у делегацији код паше у Мостару 1863. када је испраћен са лепим обећањима која нису остварена. Истовремено је био гост херцеговачког митрополита. Одређен је у меџлис за вођење турског пореза када су у Пиви постављени јузбаше 1864. Са Вулом Аџићем, Лазаром Сочицом и стотинак Пивљана одметнуо се у слободни део Дробњака 1873. По тактици војводе Маша Врбице пребацио се са својом групом у Пиву 1875. На почетку Херцеговачког устанка уништио је турске страже на Пишчу и заузео фортицу код Калуђерског моста на Комарници 1875. Када су по црногорском узору формиране прве војне јединице, постављен је за командира другог пивског батаљона са пет чета 1876. Допринео је устаничкој победи на простору од Смријечна до Липника када је погинуло око осам стотина Турака. У борби на Муратовици 23. V 1877. био је у шанчевима на десном крилу. Са својом јединицом учествовао је у свим важнијим биткама до краја Црногорско-турског рата 1878. када је Пива званично припала Црној Гори. Од књаза Николе добио је титулу сердара и био једини Пивљанин са тим звањем. У Херцеговачкој бригади војводе Лазара Сочице непрекидно је био командир Планинопивског батаљона до 1903. Његова командирска плата 1902. била је 96 круна. Помиње се међу закупцима турске земље у Пиви 1883. Сачувана су његова ратна писма и поруке што их је слао са војводом Пеком Павловићем и командиром Виком Радојичићем. Сазидао је цркву Светог Николе у Безују 1887. Покрај ње је за живота себи подигао споменик који је тамо и данас, али су га његови синови 1920. преселили у Фочу где је и сахрањен. Опеван је у народним песмама међу најзаслужнијим Пивљанима свога доба. Добио је Медаљу Обилића, Крст Св. Ђорђа и друга признања.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Д., „Заслужни за отаџбину", Слободна мисао, 1927, 252; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, II, III, Бг 1952, 1953; О. Благојевић, Изабрана дјела, II, Пива, Бг 1996; М. Нишић, Културно наслеђе Пиве, Пг 1998; Ч. Баћовић, Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500--1918), Нк 1999.

М. Вуксановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАГУЛИЋ, Петар

ГАГУЛИЋ, Петар, прота, црквени хроничар (Горња Kоњуша, Топлица, 15. VII 1906 -- Ниш, 21. I 1995). По завршеној гимназији и Богословији у Битољу, 1929. је рукоположен за ђакона а потом и за свештеника, после чега је постављен за пароха у Старом Нагоричину. У овом периоду, у Прегледу цркве Епархије Нишке, објављује ,,Летопис о Старом Нагоричину" (1939--1940). До 1944, када је постављен за пароха нишког Саборног храма, службовао је у Скопљу, Азбресници и Губетину. У Нишу је провео највећи део живота написавши своје најважније радове о нишким црквама и хиландарским метосима Св. Јована Рилског -- великом и малом Саборном храму, Св. Пантелеја (Пантелејмона) и Св. Николе. У оквиру монографије посвећене нишком храму Силаска Св. Духа (1961), Г. објављује оригинални уговор који је црквена општина 1857. склопила са протомајстором Андрејом Дамјановићем из Велеса, из којег се види да се од њега захтевало да црква буде изграђена на подобије Грачанице и Великих Дечана. Прота Г. посебну пажњу посвећује унутрашњем украшавању нишког Саборног храма расветљавајући праву природу сукоба насталих око православности при исликавању иконостаса Ђорђа Крстића (1885). Од осталих његових радова посебно су вредни: Споменица Саборног храма Св. Тројице у Врању (Вр 1958), Манастир Св. Прохор Пчињски (Ниш 1965), У Сићевачкој клисури цркве и манастири (I Сићево 1979, II Ниш 1980) и Прилог историји Врањске епархије (Ниш 1986). Они су били и остали први сусрет и прави подстицај за топографска истраживања древних црквених споменика југоисточне Србије, као и народних обичаја који су брзо ишчезавали пред налетом новог времена.

ЛИТЕРАТУРА: ,,Прота Петар В. Гагулић: селективна библиографија", Nissa, 1991, 1--2; Д. Медаковић, ,,Прота Петар В. Гагулић 1906--1995", Даница, 1997, 4; М. Ракоција, ,,Петар В. Гагулић као истраживач српских старина", Градина, 1997, 3--4.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАД

ГАД, село у румунском делу Баната, уз леву обалу Тамиша, на месту где је та река спојена са каналом Ланка Бирда. Кроз село пролази локални пут упоредничког правца који га на истоку спаја с општинским средиштима Чаковом (12 км) и Жебелом (22 км), односно путем Темишвар--Вршац. Село је изграђено на висини од око 80 м. н.в. на теренима изложеним поплавама, који су од високих вода Тамиша брањени насипима. Једна од највећих поплава догодила се 1966. Насеље чине два дела од којих је један уз корито Тамиша, а други је југоисточно од њега уз обалу једне мртваје. На граници два дела села налази се центар са српском црквом изграђеном 1777. Сеоска школа постојала је од 1776. а зграду је добила 1834. Г. је старо село које се помиње од 1333. у списковима папске десетине под именом Гуанад, касније Гуад. У време владавине Турака, 1557/58. у њему су била 32 домаћинства, а помиње се и у Пећком катастигу 1660. и 1666. као Гад. Савремено насеље оформљено је крајем XVIII в. у време регулисања банатских река и планског уређења насеља. Традиционално занимање становништва је земљорадња. Године 1905. било је 1.127 становника од којих су 823 били Срби. Током међуратног периода повећава се број Румуна, а Мађари и Немци били су мањинске групе. Током послератног периода наступила је нагла депопулација, која је највише захватила српско становништво. Године 2011. село је имало 147 становника од којих су 17 били Срби. Раније су они имали свој фудбалски клуб, певачко друштво и омладинско дилетантско друштво које је поставило спомен-плоче мештанима жртвама светских ратова. Због смањивања броја становника од 1961. не ради ни сеоска школа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Костић, Срби у румунском Банату, Темишвар 1941; Љ Степанов, Статистички подаци о Србима у Румунији, Темишвар 2005.

С. Бугарски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЂАНСКИ, Бранислав

ГАЂАНСКИ, Бранислав, лекар, радиолог, универзитетски професор (Модош / Јаша Томић, Банат, 12. VII 1891 -- Београд, 7. VIII 1974). На Медицински факултет у Будимпешти уписао се 1910. Студирао је и апсолвирао у Бечу. По избијању I светског рата прешао је у Србију и као добровољац борио се у српској војсци. Приликом повлачења преко Албаније оболео је од тифуса и маларије и пребачен је на острво Видо. Затим је као реконвалесцент упућен у Бизерту где је радио у Француској поморској болници до средине 1916. Тада je упућен на Солунски фронт, био је батаљонски лекар XI пука до маја 1918, када је прешао у Српску болницу у Солуну. Почетком 1919. вратио се у Краљевину СХС, а после демобилизације отишао је у Праг и завршио студије медицине 1919. По повратку из Прага стажирао је у Општој државној болници у Београду. Јуна 1920. постављен је за среског лекара у Зајечару. На специјализацију радиологије и онкологије отишао је у Беч 1922. На студијском усавршавању боравио је у Бечу (Holznecht -- институт за рендгенологију) и Франкфурту. По завршетку специјализације у Бечу постављен је за шефа радиолошког одељења болнице у Ваљеву, а 1932. премештен у Београд, у Завод за рендгенологију, све до његовог укључења у Радиолошки институт Медицинског факултета. За ванредног професора изабран је 1951. а потврђен 1952. За редовног професора изабран 1958. Хабилитациони рад био му је „Карцином дојке, вредност терапије и његово лечење". Био је редован члан Немачког рендгенолошког друштва, дугогодишњи председник Југословенског друштва за радиологију и председник Секције за радиологију Српског лекарског друштва. Писао је радове из области дијагностике и контактне теорије по Холму.

ДЕЛО: О раку. Појава, суштина и лечење, Бг 1953.

ИЗВОР: Лична архива.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у југословенској медицини, I, Бг 1968; Политика, 9. VIII 1974.

М. Ђуканов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЂАНСКИ, Иван

ГАЂАНСКИ, Иван, песник, преводилац (Јаша Томић, Банат, 8. IV 1937 -- Београд, 23. II 2012). После првог степена минералогије на ПМФ, дипломирао на Катедри за класичне науке Филозофског факултета Универзитета у Београду 1964. На истом факултету похађао постдипломске студије, а потом се усавршавао на неколико европских и америчких универзитета. Радио као библиограф у Југословенском библиографском институту; био саветник у Комисији за културне везе са иностранством, управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић" у Београду (1990--1999), потом уредник у издавачком предузећу „Рад". За његову поезију карактеристично је сложено преплитање културних и историјских слојева и откривање начина на које они живе у савремености, као и стални дијалог са чињеницама културе и непосредног живота. У раним песничким књигама Г. повезује појмове из родног банатског простора с реминисценцијама из историје и вертикалних линија цивилизације (Војводина, Бг 1973; Банат, Вш 1976), настављајући их замишљеним писмима песничком претку Стерији (Писма у ништа Ј. Ст. Поповићу, Бг 1981). У књизи Балканском улицом (Бг 1983, поговор Ј. Аћина „Калемарска поетика") и Балканском улицом -- роман о недовршеној песми (Бг 1988; Бг 2012, поговор Б. А. Поповић „Поезија као својеврстан еп о своме времену"), синтези његовог песничког пута и поступка, историја, прошлост, садашњост, локално и универзално, спојени су у јединствену поетску целину која говори о времену садашњости и о времену уопште, те његовим активним симболима у актуелном тренутку. Песнички субјекат (у песмама дугих, наративних, и звучних, кратких стихова) непрестано поистовећује чињенице из света књижевности са ауторовим стваралачким и животним искуством и обликује их у особен песнички израз. Асоцијативна и ерудитска поезија овог песника наговештава његову трајну потребу за стварањем песме која никада не може бити довршена. Поезија му је превођена на више језика. Заступљен је у многим антологијама у земљи и иностранству. Са супругом проф. др Ксенијом Марицки Гађански превео је, уредио и издао више књига старогрчких и модерних грчких аутора (Платон, К. Кавафи, Ј. Сефери, Ј. Рицо, О. Елити, М. Анагностаки, Т. Патрики, Н. Вајена и др.). Био члан Филолошког друштва „Парнасос" у Атини. Награђиван је значајним домаћим и иностраним наградама, између осталих Змајевом наградом, наградом „Лаза Костић", највишом наградом Културне престонице Европе -- Солун '97, Златном медаљом за поезију (Олимпија, Грчка) и др.

ДЕЛА: песме: Гимнастика, Н. Сад 1977; Судбина Балкана, Бг 1997; Ситуација -- Situation, Смед. 2005; преводи: Осам грчких песника, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: А. Петров, Поезија данас, Бг 1980; Т. Куленовић, „Змајева награда Ивану Гађанском", ЛМС, 1984, 433, 4; И. Негришорац, „Препознавање празнине", у: Поезија Николе Вујчића, Н. Сад 2008; С. Радојчић, „Песник културе и дијалога", ЛМС, 2012, 490, 6; Н. Вајена, „Балканском улицом Ивана Гађанског", ЛМС, 2012, 490, 6; С. Башчаревић, „Поетика трајања Ивана Гађанског", Савременик плус, 2013, 207--209.

С. Радојчић; М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЂАНСКИ OМЕРОВИЋ, Гордана

ГАЂАНСКИ OМЕРОВИЋ, Гордана, фармацеут, универзитетски професор (Чаково, Румунија, 5. VI 1937 -- Београд, 24. XI 2007). Завршила је Фармацеутски факултет у Београду 1960. За асистента изабрана 1961. на Медицинском факултету у Новом Саду, а 1963. на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Докторaт хемијских наука стекла је 1976. на Природно-математичком факултету у Београду. Била је на постдокторским студијама на Мед. ф. у Копенхагену (1982) и у Будимпешти (1987). За редовног професора ФВМ у Београду изабрана је 1991, за предмет Биохемија. Најзначајније области њених истраживања су: карактеризација и структура антигена анаеробних бактерија и протозоа из рода Sarcocystis (по први пут у свету), што је допринело објашњењу унакрсних реакција између сојева анаеробних бактерија; ензимологија код говеда; метаболизам цикличних нуклеотида под дејством органофосфата и вазоактивних лекова; биохемијски параметри у телесним течностима домаћих животиња. Била је руководилац неколико домаћих пројеката. Koаутор је неколико патената, као и уџбеника Физиолошки практикум (Бг 1990).

ДЕЛА: коаутор, „Résultats de nos recherches des protéines dans la toxine W. perfringens A, W. agni B, var. paludis C et W. agni var. Wilsdoni par la méthode d´électrophorèse de disque", Revue d´Immunologie, 1966, 30, 6; коаутор, „Résultats de recherches biochimiques sur la structure antigénique de Cl. septicum et Cl. chauvoei", Revue d´Immunologie, 1967, 31, 1−2; коаутор, „Examination of antigenic structure and some biological activities of hemagglutinin-neuraminidase (HN) and fusion (F) glycoprotein antigens of parainfluenza 3 virus, in vitro", AV, 2003, 53, 5−6.

ИЗВОР: Архива Факултета ветеринарске медицине.

С. Борозан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗДАРЕ

ГАЗДАРЕ, село у јужној Србији у Јабланици, на југоисточној подгорини Мајдан планине, у долини Газдарске реке (лева притока Јабланице, слив Јужне Мораве). Локалним путем дугим 3 км Г. су повезане са путем који повезује општинско средиште Медвеђа (6 км) и Лесковац (33 км). Староседелачке фамилије досељене су из источне Србије, околине Косовске Каменице, Биначког Поморавља и Метохије. У другој половини ХХ в. дошло је до депопулације. Током послератног периода број становника је растао до 1961, када их је било 948, а до 2011. смањен је на 458 лица, од којих су 98% били Срби. Највише активног становништва бавило се пољопривредом (30,3%) и рударством (27,5%). Насеље је збијеног типа, развијено дуж долине, а ван његовог компактног дела је неколико заселака. Источно од села су флотација оближњег рудника олова и цинка Леце, са радничком колонијом. У селу се налазе дечји вртић, четвороразредна основна школа, задружни дом и погон за производњу шприцева за инјекције.

С. Ђ. Стаменковић

У селу су регистрована четири археолошка локалитета из римског периода: Црква Св. Пантелејмона, Црквина, Црквина -- Имање Ивановића и Кућа Цокића, где су махом налажене сполије из римског периода. Црква Св. Пантелејмона налази се у центру Г., на мањем узвишењу са десне стране пута, који води за Леце. Реч је о једнобродној грађевини са полукружном апсидом, која је подигнута на месту старије црквене грађевине. У олтарском делу цркве налази се јонски импост капите и стабло стуба, у северни зид цркве узидан је профилисани венац, док је источно од ње откривен горњи део аре. Локалитет Црквина простире се на благом узвишењу на самом улазу у село, са леве стране пута који води за Леце. На овом положају се приликом дубљег орања наилазило на масивне зидове од опеке и камена, фрагментоване лонце сиве боје и керамичке тегове висине 20 цм. Димензије сачуваних фрагментованих опека износе 50 x 50 x 5 цм. Локалитет Црквина -- Имање Ивановића налази се у непосредној близини фабрике шприцева „Здравље". На имању Ивановића постоје остаци цркве. У њеној близини при обради земље се наилазило на масивне зидове од опеке и камена, као и покретан археолошки материјал. Кућа Цокића налази се у селу Г., непосредно уз Летски поток. Овде је 1978. приликом рекогносцирања терена откривена једна вотивна ара посвећена Херкулу. Споменик се датује у крај II почетак III в.

С. Стаменковић

ИЗВОР: Документација Археолошког института у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Трајковић, Немањина Дубочица од најстаријег времена до ослобођења од Турака, Бг 1961; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, IV, Naissus -- Remessiana - Horeum Margi, Bg 1979; С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја, Бг--Лесковац 1988; М. Јоцић, „Резултати рекогносцирања горње Јабланице", ЛЗ, 1999, 39; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; С. Јовић, „Антички споменици у лапидаријуму Народног музеја у Лесковцу", ЛЗ, 2002, 42.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗДИНСТВА

ГАЗДИНСТВА, друштвене производно-економске установе чији типови се међусобно разликују структурно, функционално и историјски (→ домаћинства). Најважнија су пољопривредна г., која се разликују према својинским односима, организацији рада, радној снази, техничкој опремљености и другим структурним обележјима. Функционално, према привредним делатностима, г. могу да буду пољопривредна, шумска, рибарска и др. Према својинским односима, разликују се приватна, државна и задружна г. Историјски се, према одговарајућем типу власништва и начину организације рада, разликују робовласничка, феудална, капиталистичка и социјалистичка г. Посебан привредни и социјални значај имају породична пољопривредна г. (ППГ), у којима је власништво над земљишним поседом и средствима рада приватно, а организационо (радно) су повезана са породичном скупином и са домаћинством као потрошачком друштвено-економском установом. У традиционалним сељачким друштвима ППГ је основна установа не само пољопривредне производње него и друштвеног живота села у целини. Њихова модернизација одвијала се спонтано или плански, посредством аграрних реформи којима су мењани власнички односи, парцелна структура, величина земљишног поседа, организација рада, техничка опремљеност и технологија производње.

У Попису пољопривреде у Србији 2012. коришћена је следећа типологија пољопривредних г.: (1) према правном статусу разликују се породична, предузетничка и г. правних лица; (2) пољопривредна г. (ниједан члан нема прихода изван пољопривреде); (3) мешовита г., која имају приходе у увези са г. (од туризма, народне радиности, прераде и продаје пољопривредних производа, услуга које обављају пољопривредним машинама и сл.) или имају бар једног члана који има приходе од непољопривредне делатности. Према резултатима Пописа пољопривреде 2012. у Србији су пописана 631.552 пољопривредна г., од којих су 99,5% ППГ, док су преосталих 0,5% била пољопривредна г. правних лица или предузетника.

Године 2002. пописано је 778.891 или око 150.000 ППГ више него 2012. Гашена су углавном старачка г., највише у региону Јужне и Источне Србије. Иако је у Војводини пописан нешто већи број пољопривредних г. правних лица и предузетника, и ту су породична г. изразита већина. У том погледу не постоје неке веће регионалне разлике у Србији пошто је у Војводини било 99,1%, а у Јужној и Источној Србији 99,7% породичних у односу на укупан број пољопривредних г. Колико је велик економски и социјални значај ППГ за све регионе и за Србију у целини сведочи и податак да 1.416.349 лица ради на њима, обављајући пољопривредне послове као члан породичних домаћинстава или у својству лица запослених на г. Ако се зна да је у Србији 2011. пописано укупно 2.487.886 домаћинстава у којима је живело 7.163.034 лица, онда се види да приближно свако четврто домаћинство има своје пољопривредно г. и да скоро сваки пети становник Србије има сталну или повремену активност у пољопривреди. Ово говори да пољопривреда и сеоска ППГ имају за српско друштво још увек велик економски и социјални значај. Подаци говоре да у Србији 326.015 или 52% породичних г. нема других прихода осим из пољопривреде, али она користе мање од половине (46%) пољопривредног земљишта. Из тога следи да већина (54%) коришћеног пољопривредног земљишта у Србији припада мешовитим породичним г.

У структури г. према величини поседа у Србији је 2012. још увек највећи број малих ППГ без земље или с поседом до 2 ха, којих је било 48,1% а користили су само 8% коришћеног пољопривредног земљишта. На супротној страни су г. величине преко 50 ха, којих је у укупном броју било само 1%, а користила су око једне трећине коришћеног пољопривредног земљишта. На основу економске снаге пољопривредних г. значајне су разлике између ППГ у односу на пољопривредна г. правних лица и предузетника. Просечна економска снага ППГ 2012. била је 4.990 евра, док су пољопривредна г. правних лица и предузетника у просеку вредела 204.755 евра.

Гледано по регионима, у односу на све остале се по својим аграрним структурним обележјима издваја Војводина. Просечна величина земљишног поседа г. у Војводини је 10,9 ха, што је двоструко више него што је просек у Србији и готово три пута више него у Јужној и Источној Србији. Просечна економска снага ППГ у Војводини је више од два пута већа од просека у Србији, а три и по пута је већа него у Јужној и Источној Србији. Тако је просечна вредност пољопривредних г. у Војводини 2012. била 12.032 евра, а у Јужној и Источној Србији 3.414 евра. Београдски регион је по економској снази ППГ сличан просеку Србије, а регион Шумадије и Западне Србије за 27,4% заостаје за просеком Србије и за 64,2% заостаје за просеком Војводине. Ту је већа заступљеност ППГ, чији су приходи само од пољопривреде, а та г. у односу на друге регионе имају на располагању већи удео (око половине) коришћеног пољопривредног земљишта. У Војводини је већи удео породичних домаћинстава која немају породично г., те је изразитија поларизација породичних домаћинстава на пољопривредна и непољопривредна, док је у другим регионима већа мешовитост у погледу порекла прихода. У Војводини су, такође, носиоци породичних г. релативно млађи и образованији него у другим регионима. Ту је мањи број лица радно ангажован по г. и по површини коришћеног пољопривредног земљишта, тако да је тзв. аграрни притисак незапослених на пољопривредна г. релативно најмањи, а потребе за сезонском радном снагом највеће. Пољопривредна г. су у Војводини и знатно боље технички опремљена, механизација је новија и савременија.

Према структури ППГ Србија је, у односу на земље ЕУ, аграрна земља с релативно неразвијеном пољопривредом. Гледано према фармерском приходу, према величини поседа, техничкој опремљености, продуктивности и према већини других економских показатеља, српска пољопривреда заостаје и за већином својих суседа. Упркос томе, сељачка ППГ су веома важан економски чинилац српске пољопривреде и егзистенцијални ослонац великом делу становништва.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Богданов, М. Бабовић, Радна снага и активности пољопривредних газдинстава, Бг 2014; Д. Цвијановић и др., Пољопривредна газдинства према економској величини и типу производње у Републици Србији, Бг 2014; М. Митровић, Села у Србији, Бг 2015.

М. Митровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗЕЛА

ГАЗЕЛА (арап. ġazal љубав; љубавно-елегична песма), стални облик песме настао у средњовековној персијској књижевности трансформацијом истоименог облика арапског порекла. Састоји се од 5 до 12 двостиха који се називају бејти. Сваки бејт треба да представља једну смисаону и синтаксичку целину (може стајати самостално и изван контекста у којем је настао). Први двостих, парно римован, има посебно име -- матла (дословно: „добар почетак"). Истом римом повезани су сви парни стихови песме, а непарни су неримовани (aa.ba.ca.da.ea ... xa). Последњи двостих назива се макта (дословно: „добар завршетак"). Значај који у европској традицији има сонет, у оријенталној има г. Од почетка XIX в. јавља се у немачкој, а потом и у другим европским књижевностима. У српску књижевност уводи је Александар Андрић 1841. Он је 40-их година написао седам г., а свака од њих је другачији образац или варијанта. У предговору сабраних песама (1863) прецизно је описао њихову грађу. У две збирке источњачких песама Ј. Јовановића Змајa, Источни бисер (1861) и Песме Мирзе Сафија (1871), мање је песама у класичном облику г. него криптогазела и облика изведених из г. Змајев следбеник био је Сафвет-бег Башагић, позни романтичар, у периоду између два светска рата. По наслову Змајеве збирке узео је себи песничко име Мирза Сафвет. Тежио је да облике, мисли и осећања источњачке поезије пренесе на наше тло (писао о облицима рубаије, г. и касиде, састављао примере). У другој половини XX в. интересовање за ове облике имао је Радован Зоговић (г. и рубаије). У г. је увео парно римовање у завршном двостиху. Mада није имала велику распрострањеност, г. је уз хаику најпознатији источњачки песнички облик у српској поезији.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Стих", у: З. Шкреб, А. Стамаћ (ур.), Увод у књижевност: теорија, методологија, Зг 1983; Н. Грдинић, „Газела и оријентације у српској култури XIX века", КИ, 1994, 92; „Газеле Александра Андрића", ГФФН, 1994, 20; Стални облици песме и строфе, Бг 2007.

Н. Грдинић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗИ ХУСРЕВ-БЕГ

ГАЗИ ХУСРЕВ-БЕГ, санџак-бег Смедеревског и Босанског санџака (Серез, 1480 -- ?, Црна Гора, 1541). Један од најзначајнијих војних команданата у турским освајањима Србије, Босне, Далмације, Хрватске и Мађарске за време султана Сулејмана Величанственог (1520--1566). Отац му је био Ферхад-бег, рођак Радивоја, кнеза од Требиња, а мајка султанија Селџук, кћи султана Бајазита II. Школован и васпитан заједно са царским принчевима, био је пратилац принцу Мехмеду када је овај ишао у посету Кијеву 1503. Као принчев изасланик, боравио је у Москви. Заузећем земунске тврђаве одиграо је значајну улогу у освајању Београда 1521. када му је додељена титула газије и смедеревског санџак-бега. Том приликом са рођаком Бали-бегом Јахјапашићем заменио је положај смедеревског санџак-бега за положај босанског санџак-бега (15. IX 1521). На тој дужности је остао четири године. Освојио je Книн, Скрадин (1522), Островицу (1523). Због неуспеха у опсади Јајца, удаљен je са положаја санџак-бега Босне, али је од 1526. до 1533. поново био на том положају. Учествовао је у низу битака под Сулејманом Величанственим. У бици на Мохачу 1526. учествовао је са 10.000 коњаника. Истакао се успешним тактичким потезима у борби, тако што је непријатељске снаге најпре опкољавао а потом нападао с леђа. После Мохачке битке заузео је више значајних утврђења у Босни, Далмацији, Славонији и Хрватској, од којих је најзначајнији Обровац (1527). Освојио је Јајце 1528, након чега му се предао и командант тврђаве у Бањалуци. Од 1533. до 1536. поново је био на положају смедеревског санџак-бега, док је на његово место постављен Мехмед-бег Михајловић (Михалзаде), а од 1536. до смрти 1541. по трећи пут на положају санџак-бега Босне. Са Мехмед-бегом Јахјапашићем освојио је Пожегу (1536), а са ћехајом Муратом и Клис (1537). Године 1537. изгубио је Скрадин, да би идуће године освојио Трогир, Надин, Врану и Дубицу. Упркос томе, Млеци су успели да освоје Обровац и Островицу, док је Г. 1539. заузео сињску тврђаву. Последње раздобље на положају санџак-бега Босне посветио је подизању културних установа и вакуфа, у које спадају џамија и медреса у Сарајеву, имарети, хамами, чесме и други објекти.

ЛИТЕРАТУРА: С. Башагић, Кратка упута у прошлост Босне и Херцеговине (од г. 1463--1850), Сар. 1900; Ћ. Трухелка, Гази Хусрефбег, његов живот и његово доба, Сар 1912; С. Башагић, Знаменити Хрвати, Бошњаци и Херцеговци у Турској царевини, Зг 1931; M. T. Okıç, İslam Ansiklopedisi, 5, İstanbul 1964; И. А. Печевија, Хисторија 1520--1576, 1, Сар. 2000; H. Oruç, „Gazi Hüsrev Bey'in Saraybosna'daki Vakıfları", Belleten, Ankara, 2009, 73, 268.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗИ ХУСРЕВ-БЕГОВА МЕДРЕСА

ГАЗИ ХУСРЕВ-БЕГОВА МЕДРЕСА, задужбина (вакуф) Гази Хусрев-бега у Сарајеву, позната као „Куршумлија" због оловног крова. Подигнута 1537. наспрам Хусрев-бегове џамије. За изградњу Хусрев-бег је издвојио 700.000 драхми у сребру, од чега је 400.000 предвидео за куповину књига за библиотеку која је припадала џамији. У склопу медресе је било 12 соба за ученике. Задужбинар је у вакуфнами одредио да наставник медресе треба да буде високо образован, искусан, честит учењак који обједињује спекулативно и традиционално знање. Установио је и предмете које је требало изучавати: тефсир (тумачење Курана), хадис (записи о Пророковим речима и поступцима), шеријатско право, правни извори, поетика и реторика, теологија, те науке „које изискују обичај и време". Медреса је вековима била најугледнија муслиманска образовна институција у Босни и Херцеговини. Наставници су били: Мевлана Мустафа, Јакуб ефендија Чалик, Ханефи ефендија, Сулејман ефендија Јериболија, Абдулџели ефендија.

ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, Гази Хусрефбег, његов живот и његово доба, Сар 1912; H. Oruç, „Gazi Hüsrev Bey'in Saraybosna'daki Vakıfları", Belleten, Ankara 2009, 73, 268.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗИ ХУСРЕВ-БЕГОВА ЏАМИЈА

ГАЗИ ХУСРЕВ-БЕГОВА ЏАМИЈА, задужбина Гази Хусрев-бега, подигнута 1530. у Сарајеву. Са куполом високом 26 м и минаретом високим 47 м представља најимпозантнију и најлепшу исламску богомољу у Босни и Херцеговини и сјајан пример османске архитектуре. Њен градитељ био је Аџем Есир Али. У градњи су учествовали дубровачки мајстори који су користили мермер и камен из околине Сарајева. Најлепши део је тзв. орта јери, средишњи део висок 16 м са сталактитима у угловима, мимбером и 51 прозором, који простор чине ширим и светлијим. Џамија је претрпела штету у великом пожару 1879, али је унутрашња декорација обновљена, иако не на пређашњем нивоу.

ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, Гази Хусрефбег, његов живот и његово доба, Сар 1912; H. Oruç, „Gazi Hüsrev Bey'in Saraybosna'daki Vakıfları", Belleten, Ankara 2009, 73, 268.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗИВОДЕ

ГАЗИВОДЕ → СТЕНИЦЕ, ВОДЕНЕ

ГАЗИВОДСКО ЈЕЗЕРО

ГАЗИВОДСКО ЈЕЗЕРО, акумулација настала преграђивањем реке Ибар недалеко од насеља Газиводе и Рибарићи, 37 км западно од Косовске Митровице у југозападној Србији. Земљано-бетонска брана висока 107,5 м и дугачка 520 м омогућила је стварање 22 км дугачког и 80 до 150 м широког језера. Клисураст склоп долине Ибра условиo је стрм приобални појас језера и разуђену обалску линију која је на неким секторима тешко приступачна. Укупна количина акумулиране воде је 380.000.000 м³. Површина језера је 1,2 км², а површина слива 1.060 км². Сваке секунде језеру притиче 14 м³ воде реке Ибар и његових притока. Језерска вода се користи за производњу електричне енергије у хидроелектрани Газиводе, инсталиране снаге 34 MW. Језеро је више пута порибљавано те га посећују спортски риболовци. По изласку из хидроелектране, вода се слива у акумулацију Придворица, коју је омогућила 5 м висока брана иза које је за потребе насеља Косовска Митровица, Вучитрн и Србица акумулирано 490.000 м³ воде.

Ст. Станковић

Село Газиводе изграђено је на десној страни долине реке Ибар. Смештено је уз магистрални пут Косовска Митровица (23 км) -- Беране, око 5 км северозападно од општинског седишта (Зубин Поток). Лежи на пространој речној тераси на око 610 м н.в. Део села је био потопљен формирањем Газиводског вештачког језера. У околини су постојали остаци старог града или тврђаве опасани зидом и шест старих гробова покривених каменим плочама. Село се помиње крајем XIX в., а 1914. имало је 102 становника. Становништво је досељено из околних села у другој половини XIX в. Године 1991. било је 142 становника од којих су 81,7% били Срби а 12,7% Муслимани.

С. Ђ. Стаменковић

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; С. М. Станковић, Језера Србије, Бг 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗИЈЕ

ГАЗИЈЕ, село у подножју планине Крндије, североисточно од Славонске Пожеге (Хрватска). Срби су у њему били насељени у време турске владавине Славонијом у XVI и XVII в. У аустро-турском рату крајем XVII в. село је запустело, али су по аустријском попису 1702, након протеривања Турака из Славоније, ту поново живели православни Срби. У периоду 1708--1710. у село долазе нови српски досељеници из Босне. Парохију у Г. током XVIII в. опслуживали су монаси оближњег манастира Ораховице, а манастир је у атару села имао винограде и воћњаке. У Г. је још у време Турака постојала дрвена црква, која је преживела прелазак под аустријску власт, да би страдала у олуји у првим деценијама XVIII в. Залагањем епископа пакрачко-славонског Софронија Јовановића, око 1747. мештани села почињу градњу нове цркве, која је убрзо порушена, због опструкције локалних жупанијских власти. Интервенцијом царице Марије Терезије, којој су се славонске и централне православне црквене власти жалиле, градња цркве је настављена, а нови дрвени храм у селу освећен је 1754. и посвећен Св. Тројици. У последњој деценији XVIII столећа газијска црква прошла је кроз темељну преградњу, тако да је већ 1793. била нова и озидана каменом, а 1797. имала је нов торањ. Обнављана је 1811. и 1883. У једнобродној, релативно ниској цркви малих димензија, са масивним четвороугаоним прислоњеним звоником и полукружном апсидом, данас се налазе остаци иконостаса који је вероватно настао у последњој четвртини XVIII в. Остало је забележено да је икону Христа изнад десне певнице 1761. сликао осјечки сликар Јосиф Вуиновић. Неке од икона са иконостаса веома су оштећене, а царске двери неуко пресликане. У цркви и на иконостасу налазе се и иконе из каснијег времена, лошијег квалитета. Куриозитет локалитета ове цркве, на узвишеном платоу на улазу у село, представља неколико векова старо стабло липе, са обимом стабла преко 10 м.

ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, Архивска грађа XVIII в., кут. 9 и 11; Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898; С. Гавриловић, И. Јакшић, Грађа о православним црквама Карловачке митрополије XVIII века, Бг 1981.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

А. Кучековић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЗИМЕСТАН

ГАЗИМЕСТАН, југозападна падина узвишења Равниште (626--582,3 м) на Косовом пољу, на подручју села Доња Брњица и Мазгит, 2,5--5 км северозападно од Приштине. Представља меморијални парк, просторну културно-историјску целину посвећену знаменитом Боју на Косову, коју чине спомен-кула и мермерни стуб са посветом српским косовским јунацима, као и две турске гробнице (Муратово турбе и Бајрактарево турбе). Назив Г. означава гробље јунака, косовско ратно поприште на простору од Г. до ушћа реке Лаб у Ситницу са старим гробовима и многобројним налазима људских костију.

На Г. налази се Бајрактарево турбе (636,2 м), маузолеј султановог заставника, по турском предању јунака који се истакао у другом Косовском боју 1448, када је угарска војска доживела пораз од Турака, а њен заповедник Јанко Хуњади спасао се бекством. Бајрактарево (Алемдарево) турбе на Г. има два безимена гроба, а око њега сачувано је седам нишана са натписима из XIX и XX в. Поред Бајрактаревог турбета, на простору између два потока (626,1 м), 1953. подигнут је Споменик косовским јунацима, кула висока 25 м, по идејној замисли Александра Дерока, у којој су на зидовима уз степеништа исписани делови из народних песама косовског циклуса. На горњој платформи куле приказан је у барељефу план Косовске битке (15. VI 1389), у којој су убијена оба владара сукобљених страна, турски султан Мурат и српски кнез Лазар.

Поводом обележавања 600. годишњице Косовске битке 1989. поред куле је постављен монолитни бели мермерни стуб са текстом о Косовском боју, сачуваном у препису из XVI в., који се приписује деспоту Стефану (1402--1404) и спада у најлепша дела српске средњовековне књижевности. Око 2 км северозападно од Г. на Мазгит-пољу у селу Мазгит налази се Муратово турбе (555,5 м). Према сведочењу извора из друге половине XV в., после Косовске битке 1389, на месту шатора и погибије султана Мурата подигнут је мермерни споменик на четири стуба са сводом под којим је била сахрањена царева утроба. Ознака за Муратов гроб на Косову пољу (sepulcrum Amurathi) појављује се од XVII в. и на картама познатих европских картографа. Споменик је био више пута препуштен пропадању и потом обнављан (1860, 1872, 1911, 1932). Данашња грађевина припада турској барокној архитектури XX в. (обнова султана Рашида из 1911--1912). Меморијални комплекс на Г. проглашен је за културно добро од изузетног значаја. Девастиран је 1999, а угрожавају га небрига албанског становништва и дивља градња.

Извори: С. Лазаревић, Књижевни радови (прир. Ђ. Трифуновић), Бг 1979; С. Ћирковић, Историјски извори о косовском боју, Битка на Косову 1389. године, Бг 1989.

Литература: Д. Лукач, „Турски натписи Муратовог и Бајрактаревог турбета", Старине Косова и Метохије I, Пр. 1961; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 1999.

Г. Томовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈ

ГАЈ, мала шума или забран, који се чува од сече. Назив је старословенски и општесловенски са значењем гајити нешто, неговати, али се употребљава и у ознаци места са добром хладовином, заштићеном од сунца. Често су то мале, усамљене шуме с великим и високим дрвећем и хладовином у летњем периоду. У неким г. су извори или текућа вода, па су били погодни за окупљање верника. Код свих Словена, па и код Срба према претхришћанским веровањима г. је сматран култним и светим местом, настањеним боговима и демонима. О постојању светог г. код Срба сведоче и манастири који су подизани у близини таквих места по примању хришћанства, попут манастира на Фрушкој гори или у Овчарско-кабларској клисури. Сматра се да су манастири заменили многобожачка светилишта по г. Још увек је у пракси табуисано дрвеће у близини манастира, баш као што је то било и у време поштовања г. Понегде, попут села Виче у драгачевском крају из околине Чачка, из г. и шума у близини манастира се узима дрво само за израду мртвачких сандука, крстова за гробну хумку или за ограду око гробља, а избегава се коришћење за друге сврхе. Народ је веровао да у г. одлазе душе предака. Трагови веровању да се душе умрлих селе у дрвеће, односно у г., могу се сусрести и у савременом добу у чину сађења дрвета поред гроба. Поштовањем шума и светих г. народ је у прошлости поштовао и замишљена бића која их настањују и персонификују. Данас се могу сусрести и топоними: село Врачев Гај у Банату, Попов Гај и Гај Ђурица у околини Крагујевца.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈ

ГАЈ, село у јужном Банату, 11 км североисточно од општинског средишта Ковина, на граници плеистоцене терасе према алувијалној равни Дунава. Г. се налази на друму Панчево -- Ковин -- Бела Црква, а ту се од њега према југу одваја локални пут према Малом Баваништу, скелском прелазу преко Дунава према селу Дубравица и дневном копу рудника угља. У историјским изворима село се први пут помиње 1355, а после тога тек почетком XVIII в., као српско насеље са 20 до 30 домова. Крајем XVIII в. је опустело, а 1764. имало је 107 домова. Припадало је Војној граници. Српско становништво је током читавог тог периода имало апсолутну већину. Године 2011. Г. је имао 2.929 становника, од којих су 78,5% били Срби, а 8,7% Роми. У аграрним делатностима било је запослено 32,7% активног становништва, док је највећи број неаграрног становништва (прерађивачка индустрија, грађевинарство и др.) био запослен ван места, највећим бројем у Ковину. Село је плански грађено и његово језгро чине три праве улице трасиране правцем друма. У центру је парк квадратног облика, око којег је већина јавних зграда (православна црква, основна школа, здравствена станица, месна канцеларија и неколико продавница мешовите робе). Јужно од тог дела села, на алувијалној равни, стихијском градњом је настало неколико краћих улица у којима живи махом сиромашно ромско становништво. На источној и западној периферији села су економске зграде пољопривредног добра.

С. Ћурчић

Првобитна црква Вазнесења Господњег у Г. грађена је између 1770. и 1775, након што је село пресељено на данашње место. Садашња црква је саграђена пошто је претходна 1788. страдала од Турака. То је једнобродни мали храм подужне основе, зидан опеком. Фасадне површине немају украсе, а западна фасада има отворени трем са звоником. Црква је подељена на врло малу спољашњу припрату, припрату са галеријом, наос с плитким певничким просторима и олтарски простор с петостраном олтарском апсидом и нишама за проскомидију и ђаконикон. Наткривена је полуобличастим сводом и прекривена двосливним кровом. Првобитно осликавање цркве извео је 1844. живописац Андреја Дикић, који је након тога украсио и цркву у оближњем Дубовцу. Данашње зидне слике извео је Ђорђе (Ђура) Пецић 1906. На јужном и северном зиду цркве насликао је по једну сцену у сликаном раму правоуогаоног облика -- Св. Сава шири просвету и Христос избавља апостоле на мору. Над предолтарским травејем су Христос и Бог Саваот с јеванђелистима. Пецић је осликао и неокласицистичку олтарску преграду, коју архитравне греде деле на три зоне. Изнад престоних икона и двери је празнична зона, изнад којих је сликано Распеће с ликовима Богородице, Св. Јована, пророка и апостола. У цркви се налази више икона из XVIII, XIX и XX в. Међу њима су иконе Богородице с Христом и Св. Јована Златоустог из 1802, вероватно са старијих тронова, четири престоне иконе са старијег иконостаса, неколико икона сликаних на лиму из 1883--1884, као и једна велика икона Јерусалима, коју је с поклоничког путовања донела хаџи Иванка 1910. Сачувани су и Богородичин и архијерејски трон из XIX в.

Римокатоличка црква Св. Вацлава, коју су саградили Чеси из овог места између 1936. и 1940, мање је једнобродно здање. Дрвени олтар и црквени мобилијар били су дар чешке заједнице из села Крушчица код Беле Цркве. Црква је обновљена 1984.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", „Аутори дела ликовних и примењених уметности евидентираних у Банату", ГПСКВ, 1978, 8--9; О. Микић, „Сликар Ђура Пецић (1837--1929)", РВМ, 1981, 27; П. Томић, Општина Ковин -- географска монографија, Н. Сад 1981; С Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; Н. Ф. Павковић, Банатско село: друштвене и културне промене, Гај и Дубовац, Н. Сад 2009; С. Ћурчић, М. Јовановић, Атлас насеља Војводине, II/1, Банат, Н. Сад 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈ, Људевит

ГАЈ, Људевит, књижевник, правник, вођа Илирског покрета (Крапина, 8. VII 1809 -- Загреб, 20. IV 1872). По оцу Јохану, апотекару, и мајци Јулијани Шмит, књижевници, немачког је порекла. Основну школу завршио је у родном месту, латинску гимназију похађао је у Вараждину (1821--1826), а немачку у Карловцу (1826). Филозофију је студирао у Бечу (1826) и Грацу (1827--1828), а право у Пешти (1829--1831). После студија вратио се у Крапину. Почетком 1832. прешао је у Загреб, био бележник при Банском столу па приправник код адвоката Игњата Русека у Вараждину. Докторирао је у Лајпцигу 1834. У Грацу, у ђачком удружењу „Илирски клуб", научио је ћирилицу, упознао Вукове народне песме и штокавско наречје. Тамо је на њега знатно утицао Мојсије Балтић, а у Пешти Јан Колар. Прве литерарне радове, спис Die Schlösser bei Krapina и приповетку Kowoschka, der Räuberhauptmann, објавио је 1826. У то време испевао је на немачком збирку песама Poetische Versuche, која је остала у рукопису. Упоредо с песмама на немачком писао је песме на кајкавском наречју. Без значаја у књижевности, међу Хрватима је стекао велик углед бавећи се политиком у коју је ушао за време снажних мађарских насртаја на Хрватску с намером да је мађаризују. Подељени на више области с јаком покрајинском а слабом националном свешћу, Хрвати су почели подлегати мађарским притисцима. У таквој ситуацији схватио је да је неопходно радити на стварању ширег, не само хрватског него и јужнословенског фронта против северног суседа. С тим циљем, а свестан велике улоге у изграђивању националне свести коју имају јединствени језик и књижевност, 1830. објавио је брошуру Кратка основа хрватско-славонског правописања. Јединственим правописом намеравао је да обједини све кајкавце, а усвајањем штокавштине да повеже све Јужне Словене. Реформом правописа, који је требало да постане јединствен за све Јужне Словене који су писали латиницом, хтео је да за њих створи заједнички књижевни језик. Како је његова брошура поред језичко-књижевних намера имала и јасан националан и политички задатак, њоме се наметнуо као предводник Илирског покрета. Добар пропагатор, 1833. испевао је песму Још Хрватска ни пропала, која је прихваћена у јавности, постала узор за тзв. буднице којима су ширене идеје илираца. Да би Илирски покрет био што успешнији, а свестан значаја новина, уложио је много труда да добије дозволу за њихово издавање на хрватском језику. То му је пошло за руком и 1835. почео је да издаје Новине Хорватске с недељним књижевним прилогом Даница Хорватска, Славонска и Далматинска, које је штампао кајкавским наречјем. Већ 1836. преименовао је Новине и Даницу у Илирске народне новине и Даницу илирску и штампао их штокавским наречјем. Личну штампарију отворио је 1838. Из политичких разлога Бечки двор је 1843. забранио употребу илирског имена и илирских симбола. После тога нашао се на низбрдици. На политичку сцену вратио се у време Револуције 1848. Његовим залагањем у Загребу је 25. марта одржана Велика скупштина Народне странке која је обзнанила политички програм „Народним захтјевима". По слому Револуције ставио се на располагање Бечком двору и своје новине продао је аустријској влади. После пораза Баховог апсолутизма покушао је да се укључи у политику. Кандидовао се на изборима за Сабор Хрватске 1861. и 1865, али је оба пута поражен. По природи био је политички занесењак и не довољно реалан у својим плановима за које је потребна позамашна средства тражио у Русији, Србији и Аустрији. Више година у Србији је у највишим круговима наилазио на срдачан пријем. Срби су с њим радо сарађивали и излазили у сусрет његовим захтевима. Међутим, својим поступцима се искомпромитовао, најпре кад је од кнеза Милоша Обреновића, који се 1848. нашао у Загребу, изнудио позамашну суму новца. Своју несталност и политичку непостојаност показао је и кад је на његову молбу влада Србије одлучила да му поклони потребну количину ћирилских слова како би своје новине штампао ћирилицом. Кад му је јављено да су слова спремна и да их може преузети, он их је одбио. Срби су прозрели његову моралну нестабилност, неискреност и да своје услуге богато наплаћује. Откривена документа из бечких архива потврђују да је био у дослуху с кнезом Метернихом и да је још пре Револуције 1848. радио за владу Аустрије. У обимној рукописној заоставштини која се налази у Загребу остале су кајкавске пословице и попевке, као и дело Bibliotheca Illirica, први библиографски покушај код Јужних Словена.

В. Ђ. Крестић

Г. је прихватио идеје Ј. Колара о словенској узајамности, реформисао хрватски правопис и под утицајем српских народних пјесама и Качићевог Разговора угодног народа словинског поставио штокавски дијалекат као основу хрватског књижевног језика. Као уредник Данице илирске (Загреб, 1835--1849), повезао је с илирском идејом о народу једног имена на простору Јужних Словена један круг писаца Срба из Хрватске и Војводине (П. Прерадовић, О. Утјешеновић Острожински, Б. Петрановић, П. Јовановић, уредник Бачке виле, М. Поповић), у основи рачунајући да Срби напусте своје национално име, што је изазвало отпор водећих српских интелектуалаца (В. Караџића, Ј. С. Поповића, Т. Павловића и др.). Вуково рјешење односа језика и писма утицало је и на Г. реформу хрватске латинице (Кратка основа хорватско-славенскога правописања, Будим 1830). Изузетно је уважавао Доситејево залагање за језичко јединство народа на простору од Баната до Јадрана и несумњиво утицао (нарочито посредством Данице) на тјешње везе између српске и хрватске књижевности, односно на ширење идеје југословенства.

Д. Иванић

ДЕЛА: Slavoglaszje iz Zagorja preizvishenomu i viszokopoglavitomu gozpodinu Stefanu Osegovichu, Zg 1832; Vsze vu vszem ztvorenyu vlada, Zg 1832; Kosenke ilirske, Zg 1835; Napoleon i Kraljevina Iliria, Zg 1850; Gedanken zum Ausgleich Croatiens und Slavoniens mit Regierung, Agram 1864.

ИЗВОРИ: В. Дежелић, Писма писана дру Људевиту Гају и неки његови саставци, Зг 1909; Г. Јакшић, „Извештај дра Људевита Гаја о Србији", СКГ, 1924, 11; В. Ћоровић, „Један меморандум Људевита Гаја о приликама у Србији из 1846. године", Споменик, 1925, 62; Г. Јакшић, Преписка Илије Гарашанина, 1839--1849, I, Бг 1950; Ј. Хорват, J. Равлић, Писма Људевиту Гају, Грађа за повијест књижевности Хрватске, 26, Зг 1956.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дежелић, Др Људевит Гај, Зг 1910; П. Поповић, Југословенска књижевност, Лондон 1917; Ђ. Шурмин, Кнез Милош у Загребу 1848, Споменик СКА, 1922; Ф. Шишић, „Кнез Милош у Загребу", Југославенска њива, 1924, 1; И. Мамузић, „Илиризам и Срби", Рад ЈАЗУ, 1933, 110; Љ. Дурковић Јакшић, „Гајев покушај да издаје Народне новине ћирилицом", ИЧ, 1954, 4; С. Гавриловић, Срем у револуцији 1848--1849, Бг 1963; Љ. Дурковић Јакшић, Бранислав, Први југословенски илегални лист 1844--1845, Бг 1968; В. Крестић, Хрватско-угарска нагодба 1868. године, Бг 1969; М. Живанчевић, „Људевит Гај", ЗМСС, 1973, 3; J. Хорват, Људевит Гај, његов живот, његово доба, Зг 1975; Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, Краг. 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈДЕ

ГАЈДЕ (арап*. gaida*/kaida; тур. gayda), дувачки, аерофони народни инструмент с мешином. Чине га једна мелодијска и једна или више бордунских свирала са писковима (са једним или два језичка) и еластични резервоар у који се ваздух удувава устима или ручним мехом. Различите варијанте овог инструмента користе се у фолклорним музичким традицијама готово у читавом свету, а присутне су и у другим музичким жанровима, односно слојевима друштва. Српске г. припадају источној групи г. -- са једним језичком на писку. Традиционално су фолклорни инструмент који се регионално разликује по броју свирала, односно по сазвучној структури музике која се на њима изводи, а потом и по специфичним конструктивним решењима појединих делова. Од Војводине ка источној Србији клинасто се протезао ареал трогласних г., док су у јужним крајевима доминирале двогласне, с тим што су и влашке г. на североистоку двогласне, а инструмената овог типа има и на југоистоку. Двогласне г. су као тип одређене малом мелодијском свиралом и великом самосталном бордунском свиралом. Jављају се у више варијаната, најчешће са седам рупица на предњој и једном рупицом на задњој страни мелодијске свирале. Трогласне г. имају двоцевну малу свиралу (попут дипала) са пет рупица на једној и једном рупицом на другој цеви која излази у наставак у облику рога или луле (због чега интонира кварту) и велику бордунску свиралу. Резервоар ваздуха jе од животињске коже, свирале су дрвене, а пискови од трске или зове. Г. су првенствено свадбарски и саборски инструмент, па њихов репертоар чине карактеристичне мелодије везане за свадбени ритуал (сватовци, путничке свирке) и народне игре. Некада популарне, током друге половине XX в. г. су у Србији готово нестале.

Д. Лајић Михајловић

Г. су познате код многих европских и ваневропских народа. Претпоставља се да потичу из Азије, а претече г. су инструменти с мешином познати у старом Риму, одакле су их римски војници проширили по читавом Римском царству. Постоје и тврдње да су г. старобалкански чобански инструмент. У Србији је овај инструмент сачуван у Војводини, у источној и југоисточној Србији. Свирач на г. је гајдаш. У народној традиционалној култури Србије разликује се неколико типова г.: двогласне (македонско-српска и влашка варијанта), трогласне и четворогласне (познате као дуде). Сврљишке г. сличне су онима из Македоније и Бугарске, с једноцевном пребираљком, и називају се карабе*.* Банатске г. (раширене и у Бачкој и у Срему) с двоцевном пребираљком, називају се трогласне г. Делови г. су: мешина, пребираљка, дулац и трубањ. Мешина је од уштављене козје, јареће, ређе јагњеће, овчије коже, са три отвора и служи као резервоар за ваздух. Ваздух улази кроз дулац, а излази кроз пребираљку и трубањ. Пребираљка (гајдуница, гајдурка, двојнице, карабе, карабље) јесте једноцевна или двоцевна мелодијска свираљка од шљивовог дрвета уметнута у дрвени нашак да би се повезала с мешином. Једноцевна пребираљка има девет рупица неједнаке величине. Двоцевна има десне и леве двојнице. Десне двојнице имају једну рупицу за пребирање на месту, где би на левој пребираљци, која има пет рупица, дошла шеста. Лева је пребираљка одоздо зачепљена дрвеним чепом, па се са стране налази прорез, тј. гласница, ради излажења ваздуха. Дуваљка (дулић, дувало, дулац, пуваљица) јесте дрвена цев од шљивовине, кроз коју гајдаш устима тера ваздух у мешину. Трубањ (прдак, прдаљица, прдаљка, буцало, рог) јесте дугачка свираљка утакнута у мешину. Састављена је од три ваљкасте цеви. Трубањ даје отегнути једнолични тон за све време гајдашеве свирке. Уз г. се играло а у неким крајевима и певало, најчешће на светковинама, саборима, вашарима, свадбама. Приликом свирања г. се најчешће држе испод леве руке а притиском мишице ваздух из меха тера се у гајденицу и прдаљку да би се добио тон. Познати гајдаши и уједно израђивачи г. у XX в. били су: Ацко Пејаков из Мокрина, Бранислав Зарић из Кикинде, Богосав Илић из Сврљига и др. У новије време постоји интересовање за ревитализацију свирања на г. У Етнографском музеју у Београду чува се 22 примерка г. Као традиционални музички народни инструмент г. су уписане 2012. под бројем 12 на националну листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.

В. Марјановић

Етимологија ове речи и њене изведенице условиле су одређено симболично значење г. и у ликовним уметностима. Појмови везани за овај народни музички инструмент кретали су се од омаловажавајућег свирања типа ,,тра-ла-ла", смешног изгледа веселог човека у дречавом оделу, до грабљења згодне прилике и личног окоришћавања, слепог покоравања другоме, играња по туђој свирци, дувања у исти рог, сваког вражјег посла и стања тупавости или незаинтересованости (,,глуп као дудук", од тур. düdük: свирала, пиштаљка, звиждаљка). Због своја два главна саставна дела -- меха и свирале -- г. су се доводиле у везу са набреклим женским трбухом и усправним фалусом, претворивши се у лако читљиви симбол сексуалног сагрешења. Управо овакво значење имају гајдаш и калуђерица која га мами на смртни грех, приказани на средишњем делу триптиха Кола сена Хиjеронимуса Боша у мадридском Музеју Прадо (1500--1502). Г. се као симбол сексуалне настраности јављају и на другом Бошовом триптиху, у Врту уживања, на паноу Пакао (око 1500). Више гајдаша који забављају госте приказано је на сликама Свадбена игранка на отвореном (1566), Сеоски плес (1565--1567) и Свадбена гозба (1568) Питера Бројгела Млађег. На слици Уроша Предића Весела браћа -- жалосна им мајка (1887) гајдаш предводи тројицу пијаних мушкараца који гацају и посрћу по сеоском блату. На слици Весели Банаћани (1911) Стевана Алексића гајдаш са братијом која игрa и пије смештен је у кафански ентеријер, на једном од његових аутопортрета гајдаш је приказан као костур који свира (Весели боем, око 1917), а човек који свира г. постаје и самостални мотив (Гајдаш, 1911).

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, „Скопске гајдарџије и њихови музички инструменти", ГСНД, 1926, 1, 1--2; З. Марковић, Народни музички инструменти, Бг 1987; А. Гојковић, Народни музички инструменти, Бг 1989; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I, Бг 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈДОБРА

ГАЈДОБРА, село у југозападном делу Бачке, 13 км североисточно од општинског средишта Бачке Паланке, у унутрашњости бачке плеистоцене терасе уз једно исушено фосилно корито Дунава, на око 85 м н.в. Село се налази на путу Бачка Паланка -- Врбас, а северно од њега је раскрсница железничких пруга Нови Сад -- Оџаци -- Сомбор и Кула -- Бачка Паланка. Године 1975. обустављен је саобраћај на траси између Г. и Куле. Претпоставља се да је зачетак Г. у селу Добра, једном од неколико малих села која су постојала у ужој околини средином XVI в. Оно је крајем XVII в. расељено, да би било обновљено почетком XVIII в. Прво становништво били су Срби. Од 1784. почиње масовно насељавање Немаца и они су до XX в. чинили четири петине популације. После II светског рата Немци се исељавају и на њихово место долази 3.279 колониста, већином из Босне и Херцеговине. Тиме је популација увећана и до 1961. године имала је 4.056 чланова. Године 2011. било је 2.578 становника, од којих су 94,4% били Срби. Тада су аграрна занимања ангажовала 12%, а прерађивачка индустрија 41,8 % активног становништва. У селу су земљорадничка задруга и три мала индустријска погона, али највећи број непољопривредног становништва ради у оближњем граду. Основа села има крстаст облик, који чине две унакрсне улице, трасиране дуж главног и једног локалног пута. Кратке улице, које урастају између њих, нису пореметиле ову форму. У центру је највећи број јавних установа (основна школа, амбуланта, апотека, месна канцеларија, дом културе, пошта и неколико продавница мешовите робе). На јужној периферији села су нова православна црква и спортска хала.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Општина Бачка Паланка -- географска монографија, Н. Сад 1997; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈЕСКОВ, Јоца

ГАЈЕСКОВ, Јоца, новинар, национални радник (Петрово Село код Темишвара, 27. Х 1948). Већ у петом разреду основне школе био је дописник емисије за децу Радио Темишвара на српском језику. Редовно је извештавао за недељник Банатске новине. Емигрирао је из Румуније 1974. и ухапшен на југословенско-аустријској граници. После затворске казне од осам месеци емигрира у Аустралију, у коју стиже 1980. Радио је у фабрици за израду картонске амбалаже. Студирао журналистику у Сиднеју. Активиста Српског националног савеза и Српске народне одрбане. Учесник српских демонстрација 90-их година у Аустралији. Радио је у листовима досељеника Карпати и Српско село, а као технички уредник од 1984. и потом главни уредник Новости. Дописник румунских медија. Сарађивао је са часописом Сувобор из Сиднеја и Српским новинама из Мелбурна. Данас је репортер Српског гласа. Живи у Сиднеју.

ЛИТЕРАТУРА: Срби у Аустралији, Н. Сад 2013.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИН, Александар

ГАЈИН, Александар, глумац (Нови Сад, 23. XI 1965). Дипломирао глуму 1987. на Академији уметности у Новом Саду, у класи Петра Банићевића. Члан Драме СНП постао 1988. и ту остварује запажене, жанровски разнородне улоге, како у домаћем (Баћа у драми Свети Георгије убива аждаху, Подстанар у комедији Балкански шпијун Д. Ковачевића; Ђока у комедији Сумњиво лице Б. Нушића; Кумић у комаду Мрешћење шарана А. Поповића; Јован у Покондиреној тикви Ј. Ст. Поповића; Ујка Васа у комедији Госпођа министарка Б. Нушића и др.), тако и у иностраном репертоару (Момчић, Жан у комедији Магарац Ж. Фејдоа; Син у Стакленој менажерији Т. Вилијамса; Мортимер Брустер у драми Арсеник и старе чипке Џ. Кеселринга; Дух Хамлетовог оца у трагедији Хамлет В. Шекспир и др.). Као гостујући глумац играо је у Позоришту „Бошко Буха" у Београду и у више представа у продукцији: Савеза драмских уметности Војводине; YU ФЕСТ у Суботици; Јорик трупе, СКЦ и Битеф театра у Београду. Режирао је Крајности В. Мастросимонеа, Културни центар Нови Сад (2000). Играо је у више филмова и телевизијских серија: Бајке света (Би-Би-Си), Херој улице, Сеобе (1989), Љубавно писмо, Јевреји долазе (1992), Пет векова манастира Крушедол, Као рани мраз, Сва та равница (2010), Il Scandalo della Banca Romana (РАИ 1, 2010) и др. Одлично се сналази у свим жанровима, посебно у комедијама, са изузетном способношћу прилагођавања редитељским захтевима. Био директор Драме СНП (2014--2016). Добитник је годишње награде СНП (1994), Награде „Предраг Пеђа Томановић" (1996), Награде „Зоранов брк" (2004).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Николић, „Пуковнику некад и пишу", Дневник, 11. X 1994; М. Кујунџић, „Закон тупавости и простоте", Политика, 24. X 1994; В. Крчмар, „Одличан драмски предложак", Позориште, Н. Сад, 1999, 1--4; М. Живановић, „Хор (ситних) пљачкаша", Дневник, 19. XI 2000; Д. Николић, „Без лажи и без милости", Дневник, 11. X 2001.

М. Лесковац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИН, Симо

ГАЈИН, Симо, новинар (Равно Село код Врбаса, 11. IV 1929 -- Београд 23. XII 2017). Матурирао у Мешовитој гимназији „Јован Јовановић Змај" у Новом Саду, где је почео да се бави новинарством као дописник београдског дневног листа Глас. Студирао на Правном факултету у Београду. У Телевизији Београд запослио се 1958. као репортер, a током година био је коментатор, водитељ и уредник програма. Посебно ангажован на три програмска циклуса. Од 1965. дo 1973. пратио је масован одлазак наших радника у иностранство. Од репортажа за ТВ Дневник из Аустрије, Немачке, Швајцарске, Холандије и Белгије настала је документарна серија Милион људи са коферима. Oд 1990. дo 2001. у политичком магазину За и против (ЗИП) и емисијама Времеплов наших дана и Отворени студио покривао је дешавања на Балкану. Добитник је више друштвених признања, а међу њима и Ордена рада са златним венцем (1978), награде зa животно дело „Светозар Марковић" Удружења новинара Србије (1993), те Октобарске награде града Београда (1996).

ИЗВОР: Архива РТС.

М. Чутурило

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Алекса

ГАЈИЋ, Алекса, стрип-аутор, илустратор, аниматор (Београд, 20. V 1974). Дипломирао 1998. на Фaкултету примењених уметности у Београду, у класи Растка Ћирића, колор стрип-албумом Технотајз (Technotise). Још као студент објављује своје прве стрипове и постаје стални сарадник Политикиног забавника. Пуну афирмацију на пољу стрипа донела му је сарадња са француском издавачком кућом „Солеј", за коју је са сценаристкињом Валери Манжен 2000--2006. креирао шест колорних стрип-албума Бич божји (Le Fléau des Dieux), објављених у још осам земаља. У Србији је осим ових албума објавио и два издања албума Технотајз (2001, 2009), према сценарију Дарка Гркинића, као и неколико краћих стрипова. Илустровао је више књига за разне издаваче и као илустратор сарађивао у многим часописима и магазинима. Аутор је неколико музичких и економскопропагандних видео-спотова, затим низа рекламних памфлета, летака, новинских огласа, реклама, календара, плаката итд. Учествовао је на више колективних изложби, а приредио је и четири самосталне, од којих је најзначајнија одржана 2005. у Музеју примењене уметности у Београду. Од 2006. до 2009. ради на свом првом, истовремено и првом српском дугометражном анимираном филму за одрасле, Технотајз: Едит и ја. Филм је приказан на преко 20 фестивала и више пута је награђиван. Након тога (2011--2012) по сценарију Валери Манжен реализује два албума стрипа Драко (Drakkо) за француског издавача „Квадрантес". Почетком 2013. представио је јавности кратки анимирани филм Успон и пад уметности. У последње време ангажован је на концептуалном пројекту Чудесни стрипови, у оквиру којег су настали У шрафовима, Скреп бук и Пљоснати стрип, које је објавио „Систем Комикс", као и награђени Камени стрип и Премотавање. За свој рад на стрипу и илустрацији добио је више награда и признања: награду за иновацију (2011, 2012) и гран-при (2012) на Међународном салону стрипа у Београду, плакету на Међународном Златном перу Београда (2013) и награду за илустрацију на Београдском сајму књига (2013).

З. Зупан

У погледу технике, Г. се служи акварелом, тушевима у боји, дрвеним бојицама и темперама, али из оквира класичног излази својим мултимедијалним варијацијама. Користећи разноврсне материјале попут камена, дрвета, текстила, стакла, различитих предмета из свакодневног окружења, он излази из сфере очекиваног у домену стрип-уметности и ствара стрип-објекте. У својим радовима често комбинује илустрацију, компјутерску 3D анимацију и видео-едитинг. Г. рад карактерише спектар различитих сензибилитета и стилова, прилагођен тематици и изражен прецизним цртежом и допадљивим формама.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: А. Туцаков, „О аутору", Алекса Гајић: виртуелна реалност -- реална виртуелност, Бг 2005; A. Гајић, Eпски хероји и град будућности, Н. Сад 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Борислав

ГАЈИЋ, Борислав, механичар, виши научни сарадник (Владимирци, 31. I 1970). Дипломирао 1993. на Математичком факултету, на смеру Механика крутих тела, где је магистрирао 1997. и докторирао 2002 („Интеграција Ојлер-Пуасонових једначина алгебарско-геометријским методама"). Од 1994. запослен је на Математичком институту САНУ, од 2008. у звању виши научни сарадник. Поред рада на Институту обављао је наставне активности на Математичком и Саобраћајном факултету у Београду, као и у Математичкој гимназији. Био је секретар редакције часописа Publications de l'Institut Mathematique (2006--2015), који издаје Математички институт САНУ, и Theoretical and Appled Mechanics (од 2015), који издају Српско друштво за механику и Математички институт САНУ. У периоду 2009--2011. био је секретар Српског друштва за механику. Главни научни допринос Г. односи се на геометријске аспекте сложених механичких кретања. Осим тога, дао је значајне резултате у области интеграбилности Хамилтонових механичких система. Аутор је више радова објављених у међународним часописима, међу којима се истичу: и V. Dragović, „L-A pair for the Hess-Apel'rot system and new integrable case in so(4) x so(4)", Proceeding of the Royal Society of Edinburgh, Section: A Mathematics, 2001, 131, 4; и V. Dragović, „The Lagrange bitop on so(4) xso(4) and geometry of the Prym varieties", American Journal of Mathematics, 2004, 126, 5; и V. Dragović, „Systems of Hess-Appel'rot type", Communications in Mathematical Physics, 2006, 265, 2; „The rigid body dynamics: classical and algebro-geometric integration", Зборник радова, Mathematical Institute SANU, 2013, 16, 24; и V. Dragović, „Four-dimensional generalization of the Grioli precession", Regular and Chaotic Dynamics, 2014, 19, 6.

ИЗВОР: Архива Математичког института САНУ у Београду.

Т. Атанацковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Вера

ГАЈИЋ, Вера, текстилни дизајнер, сликар (Крушевац, 16. IV 1922 -- Палм Спрингс, Калифорнија, САД, 13. III 2009). Матурирала у нишкој гимназији; студирала сликарство на Академији за ликовне уметности у Београду. Била службеница у Београду, потом у Немачкој фото-модел, филмски сценограф у „Унион филму". У САД је емигрирала 1955, радила као текстилни дизајнер у више фирми (Ria Herlingen, Forge Mille, Field Crest и др.) у Њујорку; саветник у предузећу „Алва радио", креатор скица за Loford (Монтреал, Канада). Креирала дизајн за мушку и женску одећу као и остале производе од текстила (прекриваче, ћебад, постељину и др.) за цело америчко подручје. У својим креацијама користила је и елементе српског народног стваралаштва у текстилу -- народни вез, тканице и др. Почетком 60-их година почела је да слика портрете и четири пута је побеђивала на ликовним конкурсима у Њујорку и Лос Анђелесу. Врхунац њеног стваралаштва је креација Српске круне, која се сада налази на видним местима у црквама, школама и другим установама српске дијаспоре. У њеној кући краљ Петар II провео је последњих шест месеци живота.

ЛИТЕРАТУРА: Срби у свету -- ко је ко, Бг -- Лос Анђелес 1999. 

О. Белосавић Милановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Даница

ГАЈИЋ, Даница, агроном, виши научни сарадник (Качулице код Чачка, 28. VII 1917 -- Београд, 28. VIII 2005). Дипломирала је на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1946. Докторску дисертацију „Узајамни односи пшенице и кукоља на гајњачи и смоници" одбранила 1964. на Пољ. ф. у Земуну. Активно учествовала у НОП-у од 1941. као борац у бригади „Франце Прешерн", а демобилисана у чину капетана. Одмах после рата запослила се у Заводу за пољопривредна истраживања у Београду, где је радила у агроботаничком одељењу на проблемима селекције културних врста, физиологије и клијања семена. У Биолошки институт Србије (садашњи Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић") прелази 1953. Циљ њеног научног рада била су фитоценолошка истраживања коровске вегетације Србије и експериментална проучавања међусобних односа коровских и културних биљних врста -- у пољским и лабораторијским условима. Провела 1958. шест месеци на специјализацији у Оксфорду (Енглеска). За научног сарадника је изабрана 1961, за вишег научног сарадника 1965, а у овом звању је пензионисана 1976. Блиско је сарађивала са светским ауторитетима у области алелопатије. Дефинисала је комплекс природних супстанци из кукоља и других коровских врста под називом агростемин („Одређивање дејства биорегулатора из кукоља на пшеницу при хетеротрофној исхрани са посебним освртом на Агростемин и алантоин", Fragmenta Herbologica Croatica, 1972, 7; коаутор, „Study of possibility of quantitative and qualitative improvement of wheat yield by Agrostemin as an allelopathic factor", Fragmenta Herbologica Jugoslavica, 1976, 63, 1), а стимулативни утицај кукоља на пшеницу огледа се у знатном повећању раста, приноса семена и обогаћивању земљишта („Интерспецифични алелопатски односи врста заступљених у карактеристичној комбинацији фитоценолошког система коровске заједнице пшенице", Зборник радова Биолошког института, 1966, 10; „Стимулација пшенице и инхибиција кукоља у мешовитој култури као последица деловања алантоина садржаног у семену кукоља", СП, 1968, 14). Агростемин је патентиран, а препарат и поступак заштићен као природни биоценолошки биорегулатор широког дејства. Под именом зоостемин регистрован је и као препарат за повећање меса и његовог квалитета, уз смањивање потрошње хране код домаћих животиња. Ефикасност агростемина донела је велике финансијске резултате код нас и у свету, а посебно у пољопривреди Бразила, где је претежно коришћен на соји, кафи и шећерној трсци. Потврђен је стимулативни ефекат овог препарата код пшенице, кукуруза, соје, сунцокрета, шећерне репе, винове лозе, затим на поврћу и воћу. Универзалност агростемина се огледа у томе што се и после много година од открића и даље примењује у пољопривреди Србије и широм света. Захваљујући овом открићу Г. је добила многа признања код нас и у свету: Плакету града Београда (1984); Плакету Удружења новинара Србије, секција новинара за науку и технику Еурека (1988); и златну медаљу за животно дело Уједињених нација за интелектуалну својину (WIPO) (1987). Одликована је Орденом за заслуге са сребрним венцем.

ДЕЛА: и J. L. Harper, „Experimental studies of the mortality and plasticity of a weed", Weed Research, 1961, 1, 2; „Екофизиологија пшенице и кукоља у чистим и мешовитим популацијама при хетерогеној фази исхране", Зборник радова Биолошког института, 1965, 8.

ЛИТЕРАТУРА: E. Welte, I. Szabolcs, Advances in research on plant-growth bioregulators. Agrostemin -- New source of natural Allelopathic chemicals for better plant growth and plant productivity regulation, Goettingen--Budapest 1987; F. Moussa, Women inventors: honored by the World Intellectual Property Organization, Geneva 1991; I. Djujic, Women Inventors in Serbia -- Efficiency of its Intellectual Property Right Protection and Commercialization, Bg 2003.

А. Динић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Драгица

ГАЈИЋ, Драгица, сликар наивац (Секурич код Јагодине, 19. XI 1944). Слика од 1972. Излагала је на самосталним и групним изложбама у земљи и групним изложбама у иностранству. Њени рани радови углавном представљају сећање на старе завичајне обичаје. Испрва је сликала ентеријере старих сеоских кућа са свакодневим активностима, да би касније прешла на пејзаже на којима преовлађује зелена боја као метафора земаљског раја, заједно са орнаментално-декоративним третманом вегетације. Призоре јој понекад обогаћује бајковита рајска птица која својим крилима наткриљује крошње богате плодовима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић, М. Маширевић, Самоуки ликовни уметници Србије, Торино 1977; Н. Крстић, Наивна уметност Србије, Краг. 2003; Наивна и маргинална уметност Србије, Краг. 2007.

Н. Крстић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Живорад

ГАЈИЋ, Живорад, зоотехничар, универзитетски професор (Доња Трешница код Малог Зворника, 2. III 1933 -- Београд, 28. VIII 2008). На Пољопривредном факултету у Београду дипломирао је 1959, магистрирао 1965, а докторирао 1968. Обавио је вишегодишње специјализације у Великој Британији, Америци, Француској и Данској. У звање асистента изабран је 1961, а за редовног професора 1982. за предмет Зоотехника. Био је шеф Катедре, председник Савета факултета, продекан и декан факултета. У истраживачкој делатности посебно су значајни његови доприноси стварању нових генотипова, раса и линија подесних за наше услове производње. На систематизован начин проучавао је генетски потенцијал раса, фенотипске и генетске параметре, те конструисао селекцијске индексе који се користе у производњи од 1973. при оцени приплодне вредности (Фенотипски и генетски параметри и конструкција селекцијских индекса за перформанс тестирана грла племенитих раса свиња, Бг 1974; Crossbreeding effects on reproductive performance in pigs, Зг 1981; Стварање меснатог типа свиња за југословенске услове производње, Бг 1989). Један је од три аутора у стварању Југословенске беле меснате свиње (Постанак и изглед домаће (југословенске) меснате расе свиња, Н. Сад 1969). Као члан Европске зоотехничке федерације и координатор за анималну генетику за Југославију био је члан радних група за припрему реферата. Као представник Југославије у Организацији за економски развој и сарадњу при ОУН учествовао је у Паризу 1987. на међународном састанку о питањима високошколског образовања у области пољопривреде. Августа 1994. Г. је предложен од стране Организације за храну и пољопривреду УН (FAO) за координатора за Југославију за пројекат „Анимални генетски ресурси у централној и источној Европи", као и за координатора за очување анималних генетских ресурса у Југославији. За члана Њујоршке академије наука изабран је 1992, а за редовног члана Југословенске инжењерске академије 2001. Био је члан Међународне организације за очување животињских раса у региону Дунава са седиштем у Будимпешти (DAGENE) од 1996. и Међународне организације за очување пољопривредних варијетета у Европи (SAVE) са седиштем у Сент Галену од 1997. Одликован је Орденом рада са златним венцем.

ДЕЛА: Савремено свињарство, Бг 1972; Genetic and energy effects on pig meat quality, Zürich 1999; Генетичке модификације у сточарству, Бг 2005; Агробизнис у еколошкој производњи хране, Н. Сад 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Осамдесет година Пољопривредног факултета у Београду (1919--1999), Бг--Земун 1999.

Р. Јовановић; С. Стoјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Зоран

ГАЈИЋ, Зоран, стонотенисер, стонотениски тренер (Београд, 15. II 1942). Почео да игра стони тенис 1956. у стонотениском клубу (СТК) Никола Тесла, 1959. прешао у СТК Младост из Земуна и 1961. учествовао у освајању титуле јуниорског првака Југославије. Oд 1963. до 1971. играо за СТК Партизан с којим је 1966. освојио титулу првака државе, као најуспешнији члан екипе (24 победе, пет пораза). За репрезентацију Југославије наступио је осам пута. На Параолимпијским играма у Њујорку 1984. освојио је две бронзане медаље (класа С9 и отворена класа), а на Европском првенству особа са инвалидитетом 1989. бронзану медаљу у екипној конкуренцији са Светиславом Димитријевићем (класа С10). Као тренер почео је да ради још 1961. са почетницима у земунској Младости где одмах запажа изразити таленат Миливоја Каракашевића, касније га доводи у Партизан и са њим осваја четири појединачне титуле првака Југославије. Преласком у Партизан обнавља рад стонотениске школе која је дала велик број квалитетних играча укључујући државног првака Зорана Косановића. Од 1972. ради као тренер у иностранству, прво у холандској Делти, a 1974. и 1975. као тренер репрезентације Грчке. Затим је завршио вишу тренерску школу у Београду 1979, а 1982. дипломирао на Факултету организационих наука у Београду. Oд 1985. ради у Шведској, прво као тренер Норкопенсарна, а затим оснива СТК Газета с којом је ушао у највиши ранг такмичења и освојио Куп Шведске. Ћерка Јелена, коју је тренирао, освојила је осам титула првака Шведске у млађим категоријама и доцније била репрезентативка СРЈ. Главни тренер репрезентације Холандије био је 1993. У Београду је 2006. основао СТК Стари град, чија је женска екипа у првенству 2009/10. освојила треће место.

ЛИТЕРАТУРА: 50 година Столнотениског савеза Југославије, Зг 1978.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Зоран

ГАЈИЋ, Зоран, одбојкашки тренер (Панчево, 28. XII 1958). Одбојком је почео да се бави 1973. у Младости из Омољице, где је већ 1980. био и играч и тренер. Завршио је Факултет за физичко васпитање у Београду 1983, а магистрирао 2006. Од 1984. био је тренер у Војводини из Новог Сада, а њен први тренер 1989--1993. С њом је 1992. освојио државно првенство, а 1993. и првенство и куп. Касније је водио Арис из Солуна (1993--1995), с којим се пласирао на финални турнир Купа ЦЕВ 1995, Орестијаду из истоименог места (1995--1997), с којом је такође учествовао на финалном турниру Купа ЦЕВ 1996, Олимпијакос из Пиреја (1998--2000), с којим је 1999. освојио и првенство и Куп Грчке, а 2000. био шампион, поново Орестијаду (2000/01), Арчелик из Истанбула (2002--2004), с којим је освојио првенство и куп Турске 2003, Белогорје из Белгорода (2004/05), с којим је био првак Русије 2005, Искру из Одинцова у Московској области (2007--2009), с којом је био трећи у Лиги шампиона 2008. на турниру у Прагу, те Урал из Уфе (2009--2011). Био је и тренер одбојкашица Рабите из Бакуа (2011/12), с којима је победио на Светском клупском првенству у Дохи 2011. и освојио титулу првака Азербејџана 2012. Највеће успехе постигао је као тренер репрезентације Југославије (1995--2002): на Олимпијским играма победник 2000. у Сиднеју и трећи 1996. у Атланти, на светском првенству 1998. у Токију друго место, на европским првенствима првак 2001. у Острави, други 1997. у Ајндховену, а трећи 1995. у Атини и 1999. у Бечу. Као селектор Русије (2005/06) био је европски вицешампион 2005. у Риму, победник Европске лиге 2005. у Казању и Светске лиге 2006. у Москви. Био је и селектор Ирана (2007/08). Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Иван

ГАЈИЋ, Иван, агроном, универзитетски професор (Кула, 25. II 1935). Дипломирао 1960. на Пољопривредном факултету у Београду, где је магистрирао 1964. и докторирао 1973. Радио је као помоћник референта сточарства на Пољопривредном добру „Козара" Нова Кула у току 1953/54, а 1959--1960. био је главни агроном у Земљорадничкој задрузи у Петровчићу. Почетком 1961. изабран је за асистента за предмет Опште сточарство на Пољ. ф. у Земуну, где остаје до 1964, када у Ловно-шумско-пољопривредном газдинству „Јелен" у Београду постаје помоћник директора за сектор пољопривреде, рибарства и пернате дивљачи. Почетком 1972. изабран је за асистента за предмет Биолошке основе сточарства на Пољ. ф. у Земуну, а 1987. за редовног професора за исти предмет. Предмет Ловна привреда предаје од 1990. Током читавог свог активног рада, до пензионисања 2000, бавио се претежно проблемима репродукције и селекције свиња (Evaluation of gilts and sows under field conditions, Stockholm 1978; и Д. Фидлер, „Показатељи директног теста назимица", Сточарство, 1990, 11--12; и Д. Фидлер, „Међусобни односи особина у директном тесту назимица", АПН, 1990, 3; „Савремена проблематика генетског унапређења свиња на породичним фармама", у: Научна достигнућа у сточарству, Бг 1995). Такође, значајан део истраживања обављао је и у домену гајених врста племените дивљачи. Поред тога, бавио се и радио на проблемима активности и понашања животиња (Разлике код неких облика активности одраслих фазана током године, Н. Сад 1976).

ДЕЛА: Биолошке основе сточарства, Земун 1990; Ловна привреда, Земун 1990; „Иновације постојеће и упознавање са новом терминологијом", у: Иновације у сточарству, Бг 1992; и С. Богосављевић Бошковић, С. Митровић, „Утицај система гајења на производне особине бројлерских пилића", Наука у живинарству, 1996, 1--2; и С. Богосављевић Бошковић, Ж. Гајић, „Broiler meat quality characteristics depending on the way of rearing", XLII International Congress of Meat Science & Technology, Lillehammer 1996.

ЛИТЕРАТУРА: Осамдесет година Пољопривредног факултета у Београду (1919--1999), Бг--Земун 1999.

Ж. Гајић; Р. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Иванка

ГАЈИЋ, Иванка, лекар, универзитетски професор (Ћуприја, 18. IV 1953). Дипломирала 1978. на Медицинском факултету у Београду. Специјалиста хигијене 1983; магистрирала 1989, а докторирала 1993. У Градском заводу за јавно здравље у Београду радила је 1980--1993; у Институту за јавно здраље Србије „Др Милан Јовановић Батут" била је начелник, помоћник директора и директор до 2004. На Стоматолошком факултету у Београду на предмету Социјална медицина са хигијеном и епидемиологијом научни сарадник је од 1993, а редовни професор и шеф предмета Јавно здравље од 2006. Усавршавала се у Норвешкој, Великој Британији, Ирској, Мађарској, Холандији и др. Саветник у СЗО, учесник или руководилац у 12 националних и међународних пројеката; члан 11 националних комисија, комитета, друштава и удружења и Њујоршке академије наука; главни уредник часописа Храна и исхрана и Гласника Института за јавно здравље Србије. Председник Секције за превентивну медицину СЛД (2005--2011). Учествовала у изради препорука за исхрану деце у колективном смештају, таблица стандардних висина и тежина деце у Републици Србији (и М. Пецељ Гец, „Процена и праћење гојазности у дечјој популацији", САЦЛ, 1994; 122; „Утицај енергетског уноса и садржаја масти у исхрани на липопротеине деце школског узраста", Храна и исхрана 1995, 36), иницирала доношење уредбе да се деци већ са три године на систематским прегледима мери крвни притисак, да се уведе обавезна вакцинација против хепатитиса, да се октобар обележава као „Месец правилне исхране" у целој земљи, да се формира Асоцијација института за јавно здравље земаља Југоисточне Европе (и П. Довијанић, М. Јањанин, Manual of public health, Bg 1997) и др. Бави се и сликањем (акварели, акрил, уље на платну), имала више самосталних и колективних изложби у Србији. Коаутор у 15 монографија, књига, уџбеника и стручних публикација.

ДЕЛА: коаутор, Социјална медицина са хигијеном и епидемиологијом, Бг 1995; коаутор, Национални водич клиничке праксе, Бг 2002; Basic of public health, Bg 2002; „Гојазност и орално здравље", Зборник радова Првог међународног конгреса хигијене и превентивне медицине, Бг 2013.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Јоксим

ГАЈИЋ, Јоксим, бригадни генерал (Јарушице код Крагујевца, 5. VII 1878 -- Београд, 8. III 1962). По завршетку Ниже школе Војне академије (1898−1900) произведен је у чин пешадијског потпоручника. У чин поручника унапређен је 1904, капетана II класе 1908, капетана I класе 1911, мајора 1913, потпуковника 1915, пуковника 1920. и бригадног генерала 1925. Пензионисан је и преведен у резерву 1927. У балканским ратовима и угушивању арнаутске побуне 1913. учествовао је као командир митраљеског одељења. У I светском рату био је командант 3. батаљона 7. пешадијског пука, до почетка новембра 1915, када је тешко рањен и заробљен. Из заробљеништва је ослобођен новембра 1916, стекавши статус првог српског инвалида из I светског рата. Истовремено, примио је дужност команданта Ђачког батаљона у Француској, а у децембру 1917. постао делегат војног министра у Ници. Председник Сталне лекарске комисије у Тулону био је од јуна 1918. до јула 1919. Шеф V бироа Генералштабног одсека Општег одељења Министарства војске и морнарице био је до 1921, командант Сињске пуковске окружне команде до 1922, а потом је, до пензионисања, био на служби у Историјском одељењу Главног генералштаба, где је радио на објављивању докумената у едицији Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Као пензионер био је најпре председник Надзорног одбора, а потом комесар Удружења официра и ратника. У Априлском рату 1941. као добровољац био је на служби у Штабу Врховне команде. Заробљен је и у логору се определио за НОП. Из заробљеништва се вратио 1945. Примио је девет домаћих и два страна одликовања, међу којима Карађорђеву звезду са мачевима IV и III степена, панамску Медаљу солидарности и француску Легију части.

ДЕЛО: Допунски извештај Комесара при удружењу Резервних официра и Ратника ђенерала у пензији и резерви, Бг [1935].

ИЗВОРИ: Војни архив; СВЛ, 1898, 1900−1901, 1903−1904, 1907−1908, 1910−1911, 1913−1915, 1919−1922, 1925, 1927; Распореди и ранг-листе официра и војних чиновника за 1901−1926; Шематизам Србије, 1901−1912, 1914.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850−1925, Бг 1925; Политика, 9. III 1962; Т. С. Влаховић, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Бг 1990; Ј. Варјачић, Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после њега, Бг 2003; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918−1941, Бг 2004.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Љиљана

ГАЈИЋ, Љиљана, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 17. XII 1951). Студије математике завршила 1974. на Природно-математичком факултету у Новом Саду. На ПМФ у Београду магистрирала 1980. На ПМФ у Новом Саду докторирала 1982. дисертацијом о теореми о непокретној тачки у неким класама векторских тополошких простора. Редовни професор ПМФ у Новом Саду је од 1983. Област њеног научног рада је теорија непокретне тачке са применама. На почетку свог научног рада, као сарадник Олге Хаџић, бавила се Шаудер-Тихоновом теоријом непокретне тачке, теоријом селекције и теоријом степена пресликавања у векторским-тополошким просторима који нису обавезно и локално конвексни простори (и O. Hadžić., „A Fixed Point Theorem of Multivalued Mappings in Topological Vector Spaces", Fundamenta mathematicae, 1980, 109). Од 1995. бави се теоријом непокретне тачке у метричким и генерализовано метричким просторима за разне класе контрактивних и уопштено контрактивних пресликавања (и V. Rakočević, „Quasi contraction Nonself-Mappings on Convex Metric Spaces and Common Fixed Point Theorems", Fixed Point Theory and Applications, 2005, 3; и Z. Lozanov Crvenković, „On mappings with contractive iterate at a point in generalized metric spaces", Fixed Point Theory and Applications, 2011, 2010). Аутор је или коаутор седам универзитетских уџбеника.

ДЕЛА: „A Topological Degree of Multivalued Mappings of K-compact Type", Nonlinear Analysis, Theory, Methods and Applications, 1997, 30, (1); и M. Stojaković, „On Ćirić generalization of mappings with a contractive iterate at a point in G-metric spaces", Applied Mathematics and Computation, 2012, 219 (1).

А. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Љубиша

ГАЈИЋ, Љубиша, атлетски тренер, статистичар, публициста (Мајур код Јагодине, 5. III 1957). Атлетиком се бави од 1973. као такмичар у АК Каблови, а тренер је од 1981 (хонорарно) и 1987--2002 (професионално) у Кабловима који 1992. мењају име у АК Вожд. Од 2002. запослен је у Спортском савезу Јагодине, а као хонорарни тренер, специјалиста за спринт и трчање преко препона ради у АК Вожд. Однеговао је 12 репрезентативаца Југославије, његови такмичари поставили су 19 државних рекорда, освојили 60 титула државних првака, а Марина Филиповић, Марија Павловић и Слободан Мирић наступали су на светским и европским првенствима. Као међународни атлетски судија три пута је судио на куповима Европе, четири пута на балканским играма и три пута на првенствима Балкана у кросу, био је координатор такмичења на Европском олимпијском фестивалу младих у Београду 2007, на Универзијади у Београду и Јуниорском првенству Европе у Новом Саду 2009, те на Европском првенству у кросу у Београду 2013. Од 1995. редовни је члан Међународне федерације атлетских статистичара (АТФС) и сарадник у њиховим публикацијама, аутор више статистичких публикација из домаће атлетике и књига које се баве историјом југословенске атлетике. Као атлетски радник био је члан Стручног савета Атлетског савеза Србије (1988--1995) и у два мандата члан Председништва (1988--1996) као представник Савеза атлетских тренера Србије. Добитник је Мајске награде СОФК Србије (1987), Златних плакета АСЈ (1992) и АСС (1998), те Октобарске награде Града Јагодине (2011).

ДЕЛА: Двадесет пет година атлетског клуба Каблови, Свет. 1984; Златна књига југословенске атлетике, Јаг. 2000; Првенства Југославије у атлетици, Јаг. 2003; Сениорска првенства Југославије, Јаг. 2007; Таблице сто најбољих, Јаг. 2009; Седамдесет година АК Раднички, Краг. 2010; Крос у Југославији, Јаг. 2012; и В. Репић Ћујић, Ж. Баљкас, Крос-контри у Србији од 1921. до 1941, Бг 2013.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српске атлетике, Бг 1988; Јагодински биографски лексикон, Јаг. 2006; Спортски савез Србије 1945--2013, Бг 2013.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Љубомир

ГАЈИЋ, Љубомир, сликар, универзитетски професор, публициста (Богутово Село код Бијељине, 10. I 1948). Прве сликарске поуке примио је као искушеник у манастиру Чокешина од 1958. до 1963. Наставио је богословско школовање, а потом завршио Академију ликовних уметности у Београду, у класи Недељка Гвозденовића и Раденка Мишевића. Усавршавао се на студијским путовањима у Италији, Француској, Њемачкој и Холандији. Постдипломске студије из Социологије културе похађаo код Ратка Божовића на Факултету политичких наука у Београду. Аутор је већег броја ликовних приказа и расправа о култури и умјетности. Један је од оснивача Академије умјетности у Бањалуци, на којој је као професор цртања и сликања извео прву класу младих умјетника. Редовни је професор методике наставе ликовне културе на Филозофском факултету у Бањалуци. Оснивач је и први предсједник Удружења ликовних и примијењених умјетника Републике Српске. Бавио се рестаурацијом и израдом зидних слика и иконописом. Почевши од 1966. излагао је на преко 60 колективних и 50 самосталних изложби у Бањалуци, Бијељини, Београду, Новом Саду, Загребу, Љубљани, Милану, Лугану и др. Његује особену поетику експресионистичке фигурације у којој је доминантан мотив људска фигура (акт и портрет) којој учитава снажно психолошко значење. У новијим радовима на особен начин фрагментира и преплиће мотиве -- портрет, пејзаж, крстове, демоне, митолошке и хришћанске садржаје -- из којих, упркос стилизацији, не ишчезавају елементи представљања и асоцирања. Његове слике обиљежава снажан, убједљив гест и богато и звучно колористичко ткиво.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђукић, „У ликовној поетици и свијету умјетности Љубомира Гајића", Словеса, 2001, 2; М. Арсић, „Трагичне коинциденције", Књижевник, 2004, 1; С. Лукић, Бијељина кроз вијекове, Бијељина 2011.

Љ. Шево

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Милица

ГАЈИЋ, Милица, музиколог, библиотекар (Велико Градиште, 25. III 1957). Дипломирала 1982. на Одсеку за музикологију и етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду. Као стипендиста чешке владе усавршавала се 1989/90. у Прагу у областима архивског и библиографског рада и истовремено истраживала о чешким музичарима који су деловали у Србији. Радила као музички уредник на II програму Радио-телевизије Београд, уређивала и водила емисију Класику, молим и велик број музичких емисија и серија Школског програма (Рађање српске музичке културе). Била је уредник часописа 4Ф Универзитета уметности у Београду, члан уредништва првог часописа студената ФМУ у Београду Музика и реч и вишегодишњи сарадник RILM**-**a (Répertoire International de Littérature Musicale), најобухватније светске музичке библиографије. Допринела је оснивању Легата Ј. Славенског и Легата В. Перичића. Од 1997. библиотекар је у Библиотеци ФМУ у Београду. Звање вишег библиотекара стекла је 2008. Њена научна активност усмерена је на проучавање старије музике Боке которске и Црне Горе, делатности чешких музичара у Србији током XIX и прве половине XX в. („Написи о српском музичком фолклору у чешкој музичкој периодици Мокрањчевог доба", НЗ, 1993, 1; „Допринос чешких музичара српској музичкој сцени до Првог светског рата (са посебним освртом на капелнике СНП у Новом Саду)", у: Српска музичка сцена, Бг 1995; „Some issues of studying the activities of Czech musicians in Serbia in the 19th century", Musicological annual, Ljub., 2009, XLV/1), заштиту и презентацију оставштине Ј. Славенског („Прашке године Јосипа Славенског (1920--1923)", Meђимурје, 1985, 7; „Библиографија написа о Јосипу Славенском у Србији после 1984. године", Јосип Славенски и његово доба, Бг 2006) и В. Ђорђевића („Документација о делатности Владимира Ђорђевића у Француској за време Првог светског рата сачувана у његовом Легату у Библиотеци ФМУ у Београду", ЗМССУМ, 1999, 24--25; „Легат Владимира Ђорђевића у Библиотеци ФМУ у Београду", Читалиште, 2011, 19). Објављује написе о поставци и начинима пропагирања музичких легата.

ДЕЛА: „Јубилеј Београдске филхармоније -- 75 година од оснивања (први, Христићев период 1923--1936)", НЗ, 1998, 12; „Часопис Звук 1932--1936. Документ о делатности 'прашке генерације' српских музичара", у: Праг и студенти композиције из Краљевине Југославије, Бг 2010; „Библиографија прилога у часопису Мокрањац 2000--2010", Мокрањац, 2011, 13.

И. Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Милован

ГАЈИЋ, Милован, шумарски инжењер, универзитетски професор (Београд, 3. XI 1926 -- Београд, 13. II 1994). Учесник је НОБ од 1944, на Сремском фронту је тешко рањен и остао са трајним инвалидитетом. Дипломирао на Шумарском факултету у Београду 1951, где се и запослио исте године, на предмету Ботаника, у својству приправника млађег шумарског инжењера, а 1953. изабран је за асистента на предмету Ботаника са генетиком. Докторирао је 1958. на тему „Фитоценозе и станишта планине Рудник и њихове деградационе фазе", а у звање редовног професора, као први редовни професор послератне генерације, биран је 1971. Поред изузетног доприноса на проналажењу и систематизацији флоре и вегетације Југославије, годинама је био члан редакције и главни уредник часописа Гласник Шумарског факултета (1976--1992), члан одбора за израду флоре СР Србијe САНУ, члан Музеја шумарства и лова, Савета Института за проучавање лековитог биља, савета ОШ „Јосиф Панчић", где је запажено његово ангажовање у раду биолошке секције. Веома плодан и истакнут научни радник. Учествовао је на више научних скупова у земљи и иностранству (Лењинград, Софија, Минхен) и објављивао научне и стручне радове углавном из области фитоценологије, флористике и биљне географије (Фитоценозе и станишта планине Рудник и њихове деградационе фазе, Бг 1961; Ботаника: систематика биљака, Бг 1973; Шумарска ботаника са анатомијом дрвета, Бг 1980). Посебно је значајан његов допринос капиталном делу српске ботанике Флора СР Србије (I--X, Бг 1970--1986), у издању САНУ, као аутора великог броја фамилија, родова и врста, али и цртежа свих биљака обухваћених овим делом. Осим тога Г. је аутор, коаутор и редактор неколико студија о флори Кошутњака (1972), Делиблатске пешчаре (1983), Гоч-Гвоздац (1984), Мајданпећке Домене -- Црне реке (1985), Суботичко-хоргошке пешчаре (1986), Голије и Јавора (1989), Таре (1990), те Равног Срема и Обедске баре (1991). Као учесник НОБ одликован медаљом за храброст а касније и орденом рада са златним венцем. Награђен екипном Октобарском наградом за дело Флора СР Србије, као и Седмојулском наградом 1988.

ДЕЛА: „Реликтне врсте у Флори Србије", Гласник Природњачког музеја, серија Б, 1980, 35; „Преглед врста флоре СР Србије са биљно-географским ознакама", ГШФ, серија А (Шумарство), 1986, 54; „Биљногеографске одлике букових шума Србије", у: Пленарни реферати и изводи саопштења / VII конгрес биолога Југославије, Бечићи 1986.

М. Голубовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Михајло

ГАЈИЋ, Михајло, стоматолог, универзитетски професор (Крушевац, 16. IX 1952). Диплoмирао на Стоматолошком факултету у Београду 1977. Магистрирао 1983, а докторску тезу „Флуороза зуба у Србији" одбранио 1989. на Стом. ф. у Београду. Специјалиста за превентивну и дечју стоматологију од 1987. Асистент на Стом. ф. у Београду од 1984, а редовни професор од 2000. за предмете Превентивна стоматологија и Дечја стоматологија. На Стоматолошком факултету у Панчеву је од 2005. Усавршавао се у Данској. Посебан допринос дао је у областима стоматолошких проблема деце са посебним потребама, флуорида у стоматологији и трауматологији зуба (и Р. Стевановић, Хендикепирано дете у стоматолошкој ординацији, Бг 2002; Флуориди у превентивној стоматологији, Бг 2002; М. Гајић, Дечја стоматологија, Пан. 2011). Председник Секције за дечју и превентивну стоматологију СЛД 1992--1996, продекан Стом. ф. у Београду 1996--2000, декан Стом. ф. у Панчеву од 2010. Учесник више научноистраживачких пројеката Републичког фонда за науку Србије. Добитник је многобројних признања, међу њима и Годишње награде СЛД за организацију здравствене службе 1997. Предавач по позиву у Јеревану и Пекингу, те на више стоматолошких факултета у Југославији.

ДЕЛА: и Р. Стевановић, М. Вучетић, „Dental Health Care for Handicapped Children", International Dental Journal, 1996, 46; коаутор, „Does oral health counseling effectively improve oral hygiene for orthodontic patients", European Journal of Paediatric Dentistry, 2012, 13(3); коаутор, „Знање о оралном здрављу и здравствено понашање родитеља и деце школског узраста", Медицински преглед, 2013, LXVI, 1--2.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Младен

ГАЈИЋ, Младен, инжењер рударства, универзитетски професор (Клечањ, Мачва, 7. X 1907 -- Бор, 30. XII 1985). Студије рударства завршио је 1941. на Техничком факултету у Љубљани. До завршетка студија радио је као радник и службеник у Државним железницама у Љубљани. Као инжењер радио је на оперативним и руководним пословима у Руднику лигнита Косово (1941--1943), Руднику олова и цинка Трепча (1943--1945), Руднику угља Алексинац (1945), Руднику антимона Зајача (1945--1948). Године 1948. прелази да ради у Рудник бакра (РБ) Бор, где је обављао послове управника површинског копа, главног инжењера и техничког директора Рудника и топионице бакра. По позиву, са избором у звање редовног професора за предмет Методе експлоатације лежишта минералних сировина, 1961. почиње да ради на тек основаном Рударско-металуршком факултету (РМФ) у Бору, где је обављао дужности декана (1961--1969) и продекана (1969--1975). Велик допринос дао је изградњи РБ Бор и подизању РМФ у Бору. Пензионисан је 1978. За доприносе и остварене резултате у струци и школству носилац је многобројних признања (Октобарска награда Града Бора, Награда „Инжењер Шистек" и др.) и одликовања (Орден рада V реда, Орден рада III реда, Орден рада II реда, Орден рада I реда са златним венцем; Орден рада са црвеном заставом).

ИЗВОР: Архива Тех. ф. у Бору.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку, Бг 2004.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈИЋ, Стеван

ГАЈИЋ, Стеван, банкар (Доњи Милановац, 1863 -- Београд, 21. IV 1950). Основну школу завршио у Доњем Милановцу а школовање наставио у Бечу. По повратку из Беча чиновник Привилеговане народне банке у Београду (1889--1895), шеф књиговодства Народне банке (1896--1910). Током I светског рата радио у банкама Француске и Швајцарске. Директор Народне банке и Класне лутрије био од 1920. до пензионисања 1931, када су уведене многе новине кредитирања у Народној банци и стабилизован динар чија је вредност пала током I светског рата. Члан и потпредседник Надзорног одбора Извозне банке и Надзорног одбора Српског бродарског друштва (1907--1909), члан Главног одбора Друштва Црвеног крста Краљевине Југославије (1922--1923), редовни члан Београдског певачког друштва и члан његовог Финансијског одбора. Учествовао је у спасавању имовине Народне банке Краљевине Србије током I светског рата. Одликован орденима Белог орла, Св. Саве I степена, Српске круне итд.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1889--1914; Лична архива.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица београдског певачког друштва приликом прославе педесетогодишњице, Бг 1903; Народна банка: 1884--1934, Бг 1934; Споменица 1876--1936: Друштво Црвеног крста, Бг 1936; Политика, 22. IV 1950; С. Илић, „Спасавање трезора Народне банке у Првом светском рату", Архив, 2014, 1--2.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈОВИЋ, Љубодраг

ГАЈОВИЋ, Љубодраг, архитекта (Губеревац код Кнића, 14. IX 1935 -- Крагујевац, 29. IX 2010). Дипломирао 1961. на Архитектонском факултету у Београду. Радни век провео у Крагујевцу као један од плоднијих градитеља друге половине ХХ в. Од 1960. до пензионисања запослен у предузећу „Крагујевац" (касније „Застава инжењеринг" и „Застава пројект инвест"). Међу његовим значајнијим делима у Крагујевцу издвајају се: зграда Завода за запошљавање (1961--1962); стамбени комплекс на тргу „Мала вага" (1975--1976); основна школа у насељу Аеродром (1979--1980); зграда Царинарнице (1979--1980); Дом ученика у привреди „Артем" (1984--1985); Образовни центар „Тоза Драговић" (1984--1985); Основна школа „Радоје Домановић" (1985--1986) и доградња Основне школе „Вук Караџић" (1986--1987).

ИЗВОР: Лична архива.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈРЕТ

ГАЈРЕТ, културно-просвјетно друштво и лист у издању тога друштва. Прво и најзначајније муслиманско културно-просвјетно друштво основано је у Сарајеву 20. II 1903. Оснивање овог друштва резултат је преданог рада малобројне муслиманске интелигенције образоване у западном духу, која је крајем XIX и почетком XX в. настојала да муслиманску заједницу путем културе и просвјете покрене и усмјери на стазу нових, европских вриједности и мјерила која је у Босну донијела аустроугарска власт. Као претходница овог друштва почео је да излази лист за поуку и забаву Бехар (1900), намијењен муслиманској породици, чији су покретачи били Едхем Мулабдић, Осман Нури Хаџић и угледни муслимански интелектуалац тога времена Сафвет-бег Башагић, који је касније изабран и за првог предсједника Г*.* Најважнији циљ Г. био је стварање услова за школовање муслиманске младежи у средњим и вишим школама, подизање образовања и културе, као и свијести муслиманског свијета о сопственом идентитету. За разлику од нешто раније основаног истородног српског друштва Просвјета и хрватског друштва Напредак (1903), која су била усмјерена на подизање националне свијести и његовање културне традиције Срба и Хрвата, Г. се, због још неизграђене националне свијести Муслимана (касније Бошњака), првенствено ангажовао на афирмисању посебности живота и културе муслиманског човјека и на њој засноване јаке самосвијести муслиманске заједнице. Лојалност покретача Г. и одсуство било каквог националног и политичког програма у његовим оснивачким актима нису изазивали веће подозрење аустроугарских власти све до 1907, када је друштво преузео егзекутивни одбор опозиционе Муслиманске народне организације, а његов секретар постао Осман Ђикић. У складу са владајућим схватањима о неподударности категорија вјере и нације, те неопходности „национализације" Муслимана прихватањем српске или хрватске националне свијести, активност Г. одвијала се у знаку српског националног идентитета. Због тога су аустроугарске власти непосредно пред I свјетски рат суспендовале његов управни одбор, а управљање друштвом предале државном комесаријату. Таква национална и политичка оријентација задржана је и између два рата: од 1923. Г. носи заштитни знак куће Карађорђевића, јер му је престолонасљедник Петар био протектор, а од 1929. друштво је преименовано додавањем српског националног предзнака и званичан назив био је Српско муслиманско просвјетно и културно друштво Г. Истовремено, у Београду је 1931. подигнут дом Г., чији је покровитељ изградње био краљ Александар Карађорђевић. Због такве оријентације Г. је забрањен чим су 1941. усташке власти дошле у Босну. Послије ослобођења 1945. основано је ново муслиманско друштво Препород, које је, заједно са српским друштвом Просвјета и хрватским Напредак, неколико година касније интегрисано у новоосновани Савез културно-просвјетних друштава БиХ.

Путем стипендија, зајмова и разних других потпора Г. школовао се највећи дио муслиманске средњошколске и високошколске омладине у првој половини XX в. У фази до I свјетског рата друштво је на разне начине омогућило школовање 545 ђака и студената. Узимајући у обзир и период између два рата, тај број се попео на преко 6.000 полазника средњих, стручних и високих школа што је чинило 2/3 муслиманске интелигенције у БиХ и Санџаку. Друштво је имало и осам сопствених, мушких и женских интерната, од којих су неки били заједнички са друштвом Просвјета путем којих се просјечно школовало 300--400 ученика годишње. Од школске 1926/27. у Београду је основан интернат и за женску универзитетску омладину. Уз помоћ београдског огранка Г. „Осман Ђикић" студије је завршило преко 300 студената. Посебну заслугу друштво има за еманципацију муслиманске жене, што је нарочито дошло до изражаја на конгресу муслиманских интелектуалаца 1928. У оквиру своје широке, просвјетне, културне и социјалне активности Г. је покренуо истоимени лист, издавао календаре, покренуо своју библиотеку, организовао разне течајеве, пропагирао задругарство, основао сопствену банку итд. За разлику од Просвјете и Напретка чији је рад обновљен у новим државно-политичким приликама крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог вијека, Г. се, упркос великом значају за просвјетно-културни развој и идентитет Муслимана, није нашао међу институцијама које су обновиле рад.

Лист Г. представља најзначајнији издавачки подухват овог друштва. Излазио је с прекидима у периоду од 1907. до 1941 (1907--1914, 1921--1922. и 1924--1941). Штампан је ћирилицом и латиницом (у заглављу 1911--1914. и 1921--1922. и арабицом). Формат, учесталост излажења и број страница су се мијењали. На уредничким мјестима су се смјењивали: Едхем Мулабдић, Мустајбег Салихбашић, Осман Ђикић, Мурад Сарић, Авдо Сумбул, Шукрија Куртовић, Абдурезак Хифзи Бјелевац, Хамид Кукић и Хамза Хумо. Већ за вријеме Ђикићевог уредништва Г. се прикључује знатан број млађих муслиманских писаца, првенствено некадашњих сарадника часописа Бехар, али се јављају и писци хрватске, а нарочито српске књижевности. До 1914. Г. је већ представљао значајно књижевно гласило са приличним бројем сталних сарадника. У 1921. и 1922. уочљивији је пораст броја књижевних прилога, али је мали број муслиманских писаца па долази до неспоразума између редакције листа и управе друштва због пренаглашене просрпске оријентације гласила. Пуну афирмацију Г. у области књижевног стваралаштва означава период 1924--1930, за шта је увелико заслужан Хамза Хумо. Поред представника старије генерације муслиманских писаца запажена је сарадња млађих писаца (Х. Диздар, Х. Хумо, Х. Кикић, И. Добарџић, С. Бурина, А. Мурадбеговић). Редовни сарадници листа су и Б. Јевтић, В. В. Тмуша, Ј. Палавестра, М. Мирон, Ј. Кушан. Међутим, од 1930. литерарни прилози су мање заступљени, тако да се Г. поново претвара у друштвени гласник који готово искључиво прати извјештај о раду друштва. Тек посљедњих година, од 1937, уласком Хамида Диздара у редакцију, поново се поклања пажња књижевности, па до краја излажења лист успијева да окупи већину ранијих сарадника, као и неке нове (Ј. Међедовић, Ћ. Сијарић и др.). Међу књижевним прилозима домаћих аутора, као и у већини листова овог доба, доминира поезија. Проза је заступљена с нешто мањим бројем прилога, док најзначајније прилоге из области драме представљају дјела А. Мурадбеговића. Прилично је обимна и грађа из области народне књижевности, коју су у сталној рубрици прикупљали и презентовали Г. сарадници.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица двадесетипетогодишњице„Гајрета"1903--1928, Сар. 1928; И. Кемура, Улога „Гајрета" у друштвеном животу Муслимана Босне и Херцеговине 1903--1941, Сар. 1986; Д. Миличевић, „Гајрет 1907*--1914; 1921--1912; 1924--*1941", у: Библиографија књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине 1850--1918, Сар. 1991.

С. Тутњевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЈЧАНИН, Петар

ГАЈЧАНИН, Петар, архитекта (Иланџа код Алибунара, 31. VII 1932). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1961. Од 1971. до пензионисања био запослен у пројектантском бироу „Јединство" и предузећу „Беоплан". Најзначајније место у његовом опусу припада Стамбеном насељу „Филмски град" (блокови 50, 53 и 54) у Београду (1987--1996), а запажене су и стамбене групације у Војном насељу у Ул. Пере Велимировића, стамбено насеље „Макиш" (доњи ред), стамбена групација Ц 4 у насељу Кнежевац-Кијево и др. Његови пројекти, махом стамбене намене, реализовани су крајем 1970-их и у Приштини (зграде у стамбеним насељима „Дарданија" и „Сунчани брег") и Краљеву (солитери у Ул. Војводе Мишића).

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАК

ГАК (Nycticorax nycticorax), омања, сива, збијена ноћна чапља из породице Ardeidae, чији је назив ономатопеја гласа. Дуг је 58--65 цм а распон крила је 105--112 цм. Теме и леђа одраслих су упадљиво црни, а лице бело. Млади су одозго смеђи са белим пегама, а одоздо сивкасти са мрким пецкама. У Европи живи у умеренотоплом и субтропском појасу. Живи поред плитких слатководних стајаћих и споротекућих вода (језера, баре, вештачка језера, рибњаци, канали, реке, потоци) а храни се и по ритовима, влажним ливадама и поплављеним подручјима. Дању мирује у неком густишу, најрадије у крошњи дрвета, а у сумрак одлази на места где лови, осим кад храни младунце у гнезду, па је активан и дању. У Србији се гнезди првенствено у панонском делу и у Великом Поморављу. Према проценама из 2000--2002. у Србији се гнездило 2.100--2.400 парова уз тенденцију пораста, тако да се сматра да је десетак година доцније популација порасла на близу 4.000 парова. После гнежђења, у јулу и августу г. најпре скита (често на север и запад), а затим се у септембру и октобру сели у северну Африку. Враћа се у марту и априлу. Г. лови поглавито водоземце, рибу и инсекте, било да их тражи гацајући по плиткој води или чека у заседи. Најчешћи глас му је појединачно продорно, грлено грактање. Јаја полаже у априлу, а родних година има и друго легло. Гнезди се колонијално, често са другим врстама чапљи и вранаца, у врбама или другом грмљу, ређе на вишем дрвећу или у тршћацима. Гнездо је у виду чврсте платформе или набацане гомиле грања и трске. Јаја (3--5) дугуљаста су и бледо плавозеленкаста. Инкубација је 21--22 дана, а млади полећу са 40--50 дана. У Србији је строго заштићена врста.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др. „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови: 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; М. Шћибан и др., Птице Србије: Критички списак врста, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАК, Славко

ГАК, Славко, ватерполиста (Београд, 9. VI 1980). Ватерполом почео да се бави у Црвеној звезди. Као њен првотимац 1998/99. позван је и у А репрезентацију. Прешао је у Приморац из Котора (1999/2000), а затим три сезоне играо за Партизан (2000/01, 2001/02, 2002/03), с којим је освојио првенство и куп 2002, па се вратио у Приморац, где је провео још једну сезону (2003/04). Наредне две сезоне (2004/05. и 2005/06) био је у Јадрану из Херцег Новог с којим је оба пута освојио првенство и куп СЦГ 2005. и 2006. Одатле је отишао у Бољаско (Италија) и тамо играо 2006/07. и 2007/08, а потом у Будванску ривијеру 2008/09. с којом је освојио Куп Црне Горе. У Партизану је 2009/10. освојио првенство и куп Србије, а 2010/11. провео је у Вуљагменију (Грчка). Као играч Галатасараја из Истанбула освојио је 2011/12. првенство и куп Турске, после чега је прешао у Раднички из Крагујевца и освојио Куп Европе 2013. Играчку каријеру завршио је у децембра 2013, када је постављен за секретара Секретаријата за омладину и спорт града Београда. У државној репрезентацији одиграо је 96 утакмица и дао 44 гола, а највећи успех у каријери постигао је 2009. када је као члан репрезентације Србије освојио златну медаљу на Светском првенству у Риму. Исте године је с нашом репрезентацијом тријумфовао и на Медитеранским играма у Пескари (Италија). Са студентском репрезентацијом 2003. освојио је друго место на Универзијади у Даегуу (Јужна Кореја).

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Баљкас, Д. Стевовић, Спортски савез Србије 1945--2013, Бг 2013.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Братислав

ГАКОВИЋ, Братислав, архитекта (Београд, 12. XI 1948). Студирао на Архитектонском факултету у Београду и Љубљани, на којем је и дипломирао 1979. Професионално искуство започео је у Београду 1981, у оквиру бироа „Инвест-инжењеринг" (до 1984), након чега као водећи пројектант прелази у Центар за просторно планирање развоја -- ЦЕП (1984--1989), где се интензивно бавио урбанизмом (детаљни планови за Калварију, Буљарице, Лепетане, Ђурашевиће). Истовемено се укључује у водеће јавне југословенске конкурсе, најчешће у тимском саставу. Године 1989. прелази у Велику Британију, где најпре ради за „John Taylor & Associates" (1989--1991), а потом и за „Austin Smith & Lord" (1991), „EGS" (1996--1998), „John S Bonnington Partnership" (1998) и „Downs Variava Architects" (1999--2006), бавећи се пројектовањем и управљањем пројектима. Године 2010. основао је, заједно са арх. З. Лазовићем, групу „Architectural Alchemy", у оквиру које се бави конкурсним радовима. Последњих година поново је активан у београдској средини.

ЛИТЕРАТУРА: А. Миленковић, Критичке филозофеме архитектуре, Бг 1987; И. Штраус, Архитектура Југославије 1945--1990, Сар. 1991; Каталог 19. Салона архитектуре, Бг 1994.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Душан

ГАКОВИЋ, Душан, вајар (Сарајево, 25. X 1934 -- Београд, 10. VI 1996). Уметничко образовање стекао је на београдској Академији за ликовне уметности на чијем вајарском одсеку је дипломирао 1958. у класи Јована Кратохвила, а постдипломске студије завршио 1960. код Сретена Стојановића. Самостално излагао у Београду 1971. и 1973, као и на многобројним колективним изложбама (УЛУС; Октобарски салон; Скулптура у слободном простору; НОБ у делима ликовних уметника Југославије; Трећи тријенале југословенске уметности, 1967; Међународна изложба мале скулптуре у Хагу, 1966; Изложба младих уметника рођених у БиХ, Сарајево, Београд, 1970; Ликовни сусрет, Суботицa, 1973). Учествовао на симпозијумима за обраду камена у Цазину 1970. и Босанској Крупи 1971. Његова вајарска дела чувају се у Историјском музеју Србије, Галерији Дома ЈНА и Умјетничкој галерији БиХ у Сарајеву. Образујући се код мајстора као што су С. Стојановић и авангардном емоцијом прожети Ј. Кратохвил, Г. је изградио особен стил негујући експресионистички, драматични пластички језик узнемирене, каткад разбијене форме, понекад изграђене од заварених делова машина, остајући у границама фигурације. Тежио је да афирмише примарну димензију пластичке мисли, лишене претераних литераризација. Истраживао је могућности различитих материјала, међу њима и оних „невајарских", као и њихових комбинација. Добитник је откупне награде АЛУ на Октобарском салону 1968, друге награде за скулптуру ЈНА на изложби НОБ-а у делима ликовних уметника Југославије 1971, те награде Ливнице „Пластика" на Октобарском салону 1971.

ДЕЛА: Рањеник, 1965; Владар, 1966; Прометеј, 1969; Таштина агресора, 1974; Јама, 1976.

ЛИТЕРАТУРА: 3. тријенале ликовних уметности, Бг 1967; Душан Гаковић, Бг 1973; Умјетност Босне и Херцеговине 1945‒1974, Сар. 1974; Т. Јовановић Чешка, Скулптура: Збирка Историјског музеја Србије, Бг 2009.

В. Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Зоран

ГАКОВИЋ, Зоран, архитекта (Никшић, 1. VII 1955). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1981. Самостални аутор (1984--1987, 1990--1991), aли и запослен у Саобраћајном институту ЦИП (1987--1990), у „Енергопројекту" (1991--1993), предузећу „Омниструктуре" у Москви (1993--1994) и поново у „Енергопројекту" (1994--2001). Од 2001. ради самостално у Београду, али пројектује и за Русију, Канаду и Македонију. Током 80-их година учесник је многих конкурсних надметања ширих тематских области, најчешће у тиму са својим братом, арх. Станком Гаковићем. Међу његовим реализованим радовима издвајају се: стамбено-пословни објекат у Призрену (1991--1998); Кајзер дом у Москви (1993); ентеријер пословног објекта „Србија шуме" у Београду (1996--1997); ентеријер биоскопа „Шумадија палас" у Београду (2001); ентеријер пословног објекта „Expocentar" у Москви (администрација и јужни улаз, 2003, 2005) и ентеријер аеродрома у Иркутску (2006--2008). За стамбено-пословни објекат у Вишеградској улици 14 у Београду (1988--1996, и Б. Митровић) добитник је Октобарске награде Града Београда (1996).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марић, „Ново лице старе улице", Политика Експрес, 27. X 1996; З. Маневић, „Догађај у Вишеградској улици", Наша Борба, 31. X 1996; М. Јевтић, „Успорена мистрија", НИН, 17. I 1997.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Милорад Сики

ГАКОВИЋ, Милорад Сики, боксер, боксерски тренер и менаџер (Босанска Крупа 11. VI 1903 -- Београд, 11. IV 1962). Почео да боксује 1919. у Београду, а племенитој вештини учили су га Васа Гајић, Ђорђе Бркић, Ђорђе Остојић и Британац Литвин. Заједно с њима основао је септембра 1921. први боксерски клуб у Београду -- Бокс-клуб „Вожд Карађорђе", а годину дана касније отворио је своју школу бокса. Као аматер имао је 36 борби, а већ 1924. прешао је у професионалце будући да између два рата аматерски бокс у Србији није имао много присталица, па није било ни званичних такмичења. Године 1924. постао је професионални првак Србије у тешкој категорији, а 1926. и Југославије. Од 1926. до 1928. боравио у Паризу (кратко и у Лондону) и завршио тренерски курс (Академија Перде) и курс ортопедске гимнастике и масаже (Институт „Хелена Рубинштајн"). По повратку у Београд радио је као тренер и боксерски менаџер, али и као пливачки тренер у клубу Боб и учитељ скијања у клубу Север. После II светског рата тренер репрезентације Југославије био је 1946. иако му је звање тренера признато тек 1949. Затим је био тренер београдског Радничког (до 1955) којем је донео прву титулу првака Југославије (Зоран Андрејевић, перо категорија, 1947) и титулу екипног првака Београда (1948). Раднички је увео у Прву савезну лигу и 1950. и 1952. освојио друго место. Из Београда преселио се у Крушевац и до смрти радио као тренер боксера „14. октобра". Његов живот Слободан Марковић и Брана Чаловић преточили су у филм Боксери иду у рај.

ЛИТЕРАТУРА: Грађа за енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, Сто биографија, 1, Бг 1969; Укорак с партијом -- Спортско друштво Раднички -- Београд 1920--1980, Бг 1980; Спортски лексикон, Зг 1984.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Никола

ГАКОВИЋ, Никола, инжењер металургије, универзитетски професор (Коњиц, 14. XII 1911 -- Београд, 30. VI 1997). Гимназију завршио у Сарајеву, а Металуршки факултет Монтанистичке високе школе у Леобену у Аустрији 1935. Потом се запослио у Железари Зеница где стиче богато искуство обављајући разне послове, од инжењера топионичара (1935--1940. и 1945--1948) до директора железаре (1951--1952). Радио и у Железари Смедерево као инжењер топионичар (1940--1944) и директор (1944--1945). Захваљујући великом искуству, квалитетном образовању и знању језика, 1947. био је шест месеци у СССР-у као координатор набавке опреме за послератну обнову тешке индустрије ФНРЈ. Потом је радио као главни инжењер и директор плана Генералне дирекције за црну металургију у Министарству тешке индустрије ФНРЈ (1948--1951), те одговорно лице за планирање металуршке индустрије Привредног савета БиХ (1951--1952). Почетком 1953. постављен је за директора Железаре Никшић и на том месту остаје све до лета 1961. Рад у железарама Зеница, Смедерево и Никшић био је препорука за рад на Технолошком факултету у Београду, где је 1961. изабран за редовног професора, а на којем остаје до пензионисања 1978. На ТМФ-у у Београду предавао је Металургију челика, Металургију специјалних челика, Феролегуре и др., и био је дугогодишњи шеф Катедре за металургију гвожђа и челика. Министарство тешке индустрије га је наградило за пуштање у погон нове високе пећи у Железари Сисак и Тешке ваљаонице у Железари Јасенице. Средином 60-их година прошлог века успоставио је сарадњу са Техничким универзитетом у Клаусталу у Немачкој и та сарадња траје и данас, у оквиру које велик број дипломираних студената ТМФ-а има прилику да настави своје стручно усавршавање.

ЛИТЕРАТУРА: С. Шушић (ур.), Монографија о развоју и раду Технолошко-металуршког факултета 1925--1975, Бг 1975; Д. Вучуревић и др., 70 година Технолошко-металуршког факултета у Београду: период 1975--1995, Бг 1995.

Сл. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Роберт

ГАКОВИЋ, Роберт, истраживач, библиотекар (Чикаго, САД, 7. XII 1929 -- Вест Алис, САД, 1. VIII 2016). У Краљевину Југославију из САД дошао 1933. Завршио је средњу школу у Београду а потом се 1948. вратио у САД. Библитекарство је завршио 1960. на Калифорнијском универзитету „Беркли", а затим и магистарске студије (1964) из области славистике на истом универзитету. Радио је као библиотекар на Државном универзитету у Сан Франциску и на Универзитету Мичиген у Ен Арбору. Био је руководилац Славистичке библиографске секције Меморијалне библиотеке Универзитета Висконсин у Медисону. Поводом 200-годишњице државности САД група научника српског порекла на челу са проф. Михаилом Б. Петровићем израдила је неколико студија везаних за историју српског исељеништва у Америци. У ту сврху, Г. и Милан М. Радовић, библиотекари на Универзитету Висконсин, сачинили су општу библиографију, као и посебну библиографију Американског Србобрана као кључног гласила америчких Срба, које је без прекида излазило од 1906. Ове две библиографије представљају темељ најновијег проучавања српског исељеништва у Америци.

ДЕЛА: Russian émigrés in Yugoslavia between two world wars, Berkeley 1964; и M. M. Radovich, Serbs in the United States and Canada: a comprehensive bibliography 1976--1992, St. Paul 1976; и М. М. Radovich, American Srbobran. Selective Index 1906--1976, Minneapolis 1976.

ЛИТЕРАТУРА: M. Blesich, D. Blesich, The Serbian Who is Who, Illinois 1983.

В. Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВИЋ, Станко

ГАКОВИЋ, Станко, архитекта, универзитетски професор (Зеница, БиХ, 22. VIII 1946). Дипломирао (1972) и докторирао (1989) на Архитектонском факултету у Београду. Најпре радио самостално (1969--1975), а потом у Центру за анализу и пројектовање просторних система при Институту за системе планирања и управљања, Нови Београд (1975--1977), као и на Арх. ф. у Београду, напредујући од асистента до редовног професора (1977--1992). Године 1992. одлази у САД, где живи и ради и данас. Почетак његове каријере у Америци обележио је рад у бироу „PBA Architects" (1992--1997), да би 1998. постао професор на Уметничком институту у Хјустону, Тексас. Београдски период у његовом опусу обележили су многобројни тимски конкурсни пројекти најчешће са архитектама Зораном Гаковићем и Милошем Бобићем. Његов знатно плоднији период у смислу реализације наступа у Америци, у којем се посебно истичу: зграда Градске управе, полиције и суда у месту Спрингдејл (Арканзас, 1992--1995, и П. Бућер) и пословна зграда 2340 Green Acres у Фејетвилу (Арканзас, 1996). У Хјустону је, заједно са супругом, основао биро „G! Studio", у оквиру којег пројектује стамбене куће и мање пословне објекте.

ДЕЛО: „Линеарни стамбени блок", Унапређење становања, Бг 1994.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, „Продор нових нараштаја", Политика, 15. VII 1978; И. Млађеновић, Архитектура и њени приврженици, Ријека 1982; З. Маневић, „Једно америчко искуство", Наша Борба, 5. VI 1997.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАКОВО

ГАКОВО, село у северозападном делу Бачке, 15 км северно од општинског средишта Сомбора, изграђено унутар плеистоцене терасе на око 90 м н.в. На овом делу терасе су изворишни краци реке Мостонге, али они нису имали утицај на одабирање положаја села. Кроз Г. пролази стари пут Сомбор--Баја, који после повлачења државне границе између Србије и Мађарске 1918. има само локални значај. Крај села је железничка пруга истог правца и на њој је саобраћај обустављен 1988. Године 1658. овде се помиње пустара, а село је формирано у првој половини XVIII в. и у њему су 1725. живели Шијаци. Године 1748. досељавају се Немци из Апатина и Крушевља. Досељавања су настављена и популација је била највећа 1910 (2.770 лица). Крајем II светског рата немачко становништво се иселило и до 1948. остало је само 62 Срба и Хрвата, а досељено је око 4.000 избеглих егејских Македонаца. Убрзо су се они иселили, а на њихово место насељено је становништво из Мркоњић Града и Пецке у Босни. Године 1953. било је 1.477 становника. Године 2011. у селу је био 1.810 становника од којих су 82,3% били Срби. У селу су велико пољопривредно добро, којем припада највећи део обрадивих површина у околини, и циглана. Највећи део активног становништва био је упослен у пољопривреди (48,5%) и индустрији (16,2%), а већина запослених радила је ван села, највећим бројем у Сомбору. Ово је једно од најстаријих колонистичких села у Бачкој и у њему нису доследно примењени сви принципи планске градње, који ће се касније усталити. Деформације постоје како код облика основе тако и код решеткастог распореда улица. Главна улица формирана је дуж друма. У споредним улицама је мало кућа. У средини главне улице је центар, са неколико старих великих кућа, које одражавају некада богато село. У њима су неке јавне службе. Ту су нова црква и зграда основне школе. На источној периферији села су економске зграде пољопривредног добра и циглана.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Општина Сомбор -- географска монографија, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛ, Вера

ГАЛ, Вера, физичар, биофизичар, универзитетски професор (Крагујевац, 12. VI 1948). Дипломирала на Природно-математичком факултету у Београду, на Одсеку за физику (1971). Била у првој генерацији студената последипломских студија из структурне биофизике на Свеучилишту у Загребу. Магистарску тезу одбранила 1976, радила у Институту „Јожеф Стефан" у Љубљани као стипендиста Института. Докторирала 1983. у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду. Била запослена на Медицинском факултету у Београду, на Институту за биофизику (1973--2013) у звањима од асистента (1973) до редовног професора (2009). У периоду 1983--1990. била спољни сарадник Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић". Као стипендиста IREX-a (International Research & Exchanges Board) радила на универзитету „Johns Hopkins" (САД), 1976/77, а 1980. по позиву била члан научног тима у Националном институту за медицинска истраживања (MRC), „Mill Hill" у Лондону. Jедaн од првих научника у Србији који се бави биофизиком. Њене области истраживања су биле утицај јона на оксигенацију хемоглобина, полимеризација микротубула in vitro коју је проучавала оптичким методама и анализа варијабилности срчаног ритма и крвног притиска. Била ментор у изради магистарских и докторских теза, а од 2000. иницијатор и руководилац групе за проучавање биолошких сигнала у Институту за биофизику Мед. ф. у Београду. Објавила већи број радова у међународним часописима и била коаутор уџбеника и практикума за студенте медицине. Била управник Института за биофизику (1996--2000) и шеф Катедре за биофизику (2000--2012).

ДЕЛА: и D. Trajković, „Effect of gamma-irradiation on microtubule assembly in vitro", International journal of radiation biology and related studies in physics, chemistry, and medicine, 1984, 46; коаутор, „Fast disassembly of microtubule by Mg and Ca", Biochemical and Biophysical Research Communications, 1988, 155; и V. Vuksanović, „Nonlinear and chaos characteristics of heart period time series: healthy aging and postural change", Autonomic neuroscience: basic & clinical, 2005, 121(1--2).

ИЗВОР: Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛ, Иван

ГАЛ, Иван, технолог, универзитетски професор (Нови Сад, 14. IV 1924 -- Београд, 24. IX 1991). Дипломирао је 1951. на Технолошком факултету у Београду. Радио је на Институту за нуклеарне науке у Винчи 1951--1957. и 1960--1972. Докторску тезу је одбранио 1956. на Природно-математичком факултету у Београду. На истом факултету изабран је 1957. за доцента за предмет Термохемија при Катедри за физичку хемију. Од 1972. ради на Хемијском институту (ПМФ) где је 1979. изабран у звање редовног професора за Неорганску хемију. Радио је у угледним научним установама: на Масачусетском институту за технологију, MIT (Кембриџ, САД) као научни сарадник (1965−1966), на Универзитету у Салфорду као гост Британског савета (1970), затим 1979. на Универзитету Мериленд (САД) као гостујући професор. Области истраживања су му неорганска хемија и хемијска термодинамика. Међународни углед стекао је у проучавању кинетике јонске измене и адсорпције на синтетисаним јоноизмењивачима (првенствено зеолитима). Установио је и један оригинални модел грађењa комплексних једињења у воденим и безводним растопима соли. Научне радове објављивао у међународним часописима, као и више стручних и прегледних радова. Написао је уџбеник Механизми неорганских реакција (Бг 1972). Коаутор је књига Радиоактивни изотопи и зрачења (Бг 1968) и Radiochemical Procedures (Cambridge, USA, 1963). Одликован је медаљом заслуга за народ.

ДЕЛА: и I. J. Zsigrai, R. M. Nikolić, „Thermodynamics of Metal Complex Formation in Aqueous Melts of Calcium Dinitrate -- Amonium Nitrate", Journal of the Chemical Society, Dalton Transaction, 1978, 549; и D. Stojić, R. M. Nikolić, „Cadmium Chloride Complexes in Anhydrous Calcium Nitrate -- Potassium Nitrate Melts", Inorganic Chemistry, 1979, 1378; и R. Hercigonja, V. M. Radak, „Sorption of n-Hexane on Cation-Exchanged X and Y Zeolites Containing Some Divalent Transition Metal Ions", Colloids and Surfaces, 1988, 111.

ИЗВОР: Архива Хемијског факултета.

С. П. Совиљ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛ, Ласло

ГАЛ, Ласло (Gál László), књижевник, новинар, преводилац (Доњи Ковиљ, 29. XII 1902 -- Нови Сад, 13. VII 1975). Од 1904. живи у Херцегфалву, касније у Будимпешти. Учествовао је у мађарској револуцији 1919, емигрирао у Беч 1920, школовање наставља у Риму, одакле извештава за мађарске листове. Од 1930. живи у Суботици, сарадник је часописа Híd и Kalangya. Покреће свој сатирични лист Grimasz (Гримаса, 1935--1941), забрањен за време мађарске окупације. Један је од оснивача-уредника (1944), аутор сатиричне рубрике (1963) и доживотни сарадник листа Мagyar Szó. Између два рата пише бунтовне песме; ангажованoм поезијом о преображају и изградњи после ослобођења достиже висок домет војвођанског мађарског револуционарно-социјалистичког песништва. Објавио преко 15 књига песама, новела, репортажа, сатиричних позоришних и радио драма, што је представљено у књизи A nagy utazás (Н. Сад 1986). У Новом Саду објављене су му изабране песме (Rozsdás esték, Н. Сад 1972) и изабрана дела (Sziklaévek. Hátrahagyot versek 1969--1975. G. L. művei, Н. Сад 1983). Преводио је на мађарски Б. Ћопића, Бранка В. Радичевића и Ј. Ј. Змаја. На српском су објављене његове збирке Песме (прев. И. Ивањи, Н. Сад 1963) и Ипак (избор и превод С. Бабић, Н. Сад 1974). Добитник награде НР Србије (1948) и награде часописа Híd (1968).

ДЕЛА: новеле и песме: Novellíra, Будимпешта 1922.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бабић, „Песниково ипак", у: Л. Гал, Ипак, Н. Сад 1974; Z. Csuka, „Jugoszláviai körkép", Jelenkor, 1975, 11; И. Бори, Књижевност југословенских Мађара, Н. Сад 1976.

М. Циндори Шинковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛ, Ференц

ГАЛ, Ференц (Gaál Ferenc), технолог, универзитетски професор (Ада, 4. VIII 1941 − Нови Сад, 6. IX 2011). Дипломирао је 1964. на Технолошком факултету у Београду. Магистрирао 1968. и докторирао 1977. из хемијских наука на Природно-математичком факултету у Београду. На ПМФ у Новом Саду изабран за асистента Аналитичке хемије 1965, а за редовног професора за Инструменталну анализу 1990. Предавао је и предмет Хемијска анализа материјала. Био је један од оснивача и у више наврата шеф Катедре за аналитичку хемију. Истакао се као покретач и дугогодишњи организатор научних скупова студената са међународним учешћем. Бавио се фундаменталним истраживањем у аналитичкој хемији, посебно каталитичким титрацијама, применом метал-металоксидних индикаторских електрода у неводеној средини (основа за развој аналитичких поступака за лекове), референтним материјалима, аутоматизацијом аналитичких поступака и решавањем различитих проблема у заштити околине. Руководио је израдом више међународних, савезних, републичких и покрајинских научних пројеката. Био је почасни члан Српског хемијског друштва (2001), као и Хемијског друштва Војводине чији је био први председник (2001). Био је секретар Уније хемијских друштава Југославије и представник земље у Радној групи за аналитичку хемију Европске федерације хемијских друштава (WPAC/FECS) и др. Добитник је Јубиларне медаље Српског хемијског друштва (1997), Повеље ПМФ (1985), као и Плакете науке и информатике АП Војводине за науку (1990).

ДЕЛА: и B. F. Abramović, „Contributions to the theory of catalytic titrations -- III. Neutralization catalytic titrations", Talanta, 1985, 559; „Catalytic Titrations", Analyst, 1987, 739; коаутор, „Some electrochemical characteristics of boron- and phosphorus-doped glassy carbon electrodes", Electroanalysis, 2003, 878.

ИЗВОР: Архива ПМФ у Новом Саду.

Б. Абрамовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛ

ГАЛ, Фрања (Gaál Ferenc), композитор, пијаниста, диригент (Сакачањ, данашња Словачка, 27. III 1860 -- Суботица, 10. XII 1906). Завршио одсекe за клавир и композицију на Музичкој академији у Будимпешти 1882. Школске 1882/83. био је професор и директор Музичке школе у Суботици, а од 1883/84. предавао је и певање у Гимназији, Школи за девојке и у неколико основних школа. У настојању да унапреди наставу у Музичкој школи, предложио је отварање одсека за клавир, побољшање наставе из теорије музике и продужење учења инструмената са дотадашње три на шест година, а Градско веће је те предлоге прихватило 1888. Био је диригент хора и оркестра у Цркви Св. Терезе, први диригент Суботичког индустријског хорског друштва основаног 1898, а сарађивао је и са суботичким Српским певачким друштвом. На пијанистичким концертима у Будимпешти, Бечу, Цириху, Берлину, Минхену, Паризу, Лондону и Риму, поред сопствених дела, свирао је виртуозне композиције Ф. Листа, Ф. Шопена, Ф. Менделсона. Од 1884. наступао је на концертима Добротворне задруге Српкиња у Суботици и Новом Саду. У Србији и Бугарској је наступао 1887. потписујући се као Галовић. Највећу популарност имала су његова хорска дела, посебно за мушки хор, као и соло песме и клавирске композиције На конкурсу за хорске композиције Националног хорског друштва из Будимпеште добио је 1896. две прве награде, а за хорска дела Миса у Ц-дуру и Папска химна медаљу папе Лава XII. У његовим клавирским минијатурама са програмским насловима и у играма (Мазурка, Успаванка, Лабудова песма) осећа се утицај Ф. Шопена, а у виртуозним салонским делима (Цигански плес, Мађарска рапсодија, Мађарска фантазија) утицај Ф. Листа. За клавир у четири руке компоновао је Српску концертну фантазију, коју је посветио Даници Коњовић. Сем мађарским народним напевима био је привржен и словенском мелосу. У композицији Свита на руске и чешко-моравске песме за две виолине, чело, бас, хармонијум или клавир користио је народне напеве из родне Нитре. Српске мелодије обрадио је у музици за мелодраму Марко Краљевић и Арапин (текст В. Миљковић), премијерно изведену 1894. у Суботици. Музику за мелодраму Јадна мајка (Ј. Ј. Змај) посветио је „Господину и побратиму Стеви Ст. Мокрањцу". Компоновао је музику и за комад Буњевка (текст Б. Атанацковић). Транскрипције српских песама објављивао је у листу Zenélő Magyarország. Поводом 25-годишњице рада у Суботичком позоришту је 1903. одржан концерт на којем је дириговао своју Свечану увертиру. Остала дела: хорови Епилог (Az Epilóg) и Љубав (A szerelem); соло песме Протужила Пембе Ајша и За тебе је срце моје; Размишљање над најлепшим песмама Данка Пишта (Merengés Dankó Pista legszebb dalai felett) и Смеса српских песама за клавир; Српски потпури за велики оркестар; Српски секстет (Szerb szextett).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Шамбек, „Фрања Гал", Српски музички лист, 1903, 5--6; Б. Х. Војнић, Грађа за живот и дело Гала Ференца музичара 1878--1906, Суб. 1969; M. Kenyeres Kovács, Régi nóta, híres nóta..., Szabadka 1976; A. Влашкалин, Др Јован Пачу и његов круг, Н. Сад 1996; Р. Пејовић, Српско музичко извођаштво романтичарског доба, Бг 1991; Z. Dévavári, Régi házak, régi történetek, Szabadka 2000; Д. Петровић, „Српски музичари у Будиму и Пешти у XIX и почетком XX века", Из историје српско-мађарских културних веза, Н. Сад -- Будимпешта 2003; Д. Јеремић Молнар, Српска клавирска музика у доба романтизма (1841--1914), Н. Сад 2006; П. Тибор, 140 година Музичке школе у Суботици, Суб. 2007; 100 година Суботичке филхармоније 1908--2008, Суб. 2008.

М. Кокановић Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛАТАСАРАЈСКИ ЛИЦЕЈ

ГАЛАТАСАРАЈСКИ ЛИЦЕЈ (тур. Mekteb-i Sultânî), елитна државна гимназија у Османском царству основана 1868. у Истанбулу с идејом да се у њој образују ученици из различитих конфесионалних и националних заједница. Програм лицеја био је базиран на позитивним наукама, креиран тако да одговара савременим интелектуалним потребама ученика и базиран на тежњи реформских турских политичара ка стварању и неговању специфичног државног патриотизма -- османизма, којим би се превазишле религијске и националне поделе. Лицеј је имао отворену подршку Француске и настава се одвијала на француском и турском језику. Први директор био је Француз. Наставни програм Г. л. послужио је као основа за конципирање наставе у мисионарским школама које су отваране широм Османског царства под покровитељством великих сила. У овој гимназији знање су стицали многи турски научници, књижевници, политичари и дипломате. Известан број ученика Г. л. потицао је са Балкана -- из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније. Међу најпознатијим ученицима Г. с. су Богдан Раденковић и Миливоје Чолак Антић.

ЛИТЕРАТУРА: М. Теодосијевић, „Познаваоци турског језика код Срба", у: Оријенталистика 70, Бг 1997; E. Ihsanoglu (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, I, Сар. 2004; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham--Toronto--Plymouth 2010.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛВАНОТЕХНИКА

ГАЛВАНОТЕХНИКА, процеси електролизе који се примењују при обради површина металних, ређе неметалних, предмета електролитичким таложењем метала са циљем побољшања његових својстава. Назив потиче од имена италијанског физичара и лекара Луиђија Галванија, чији су експерименти са биоелектрицитетом били основ даљег истраживања италијанског физичара Александра Волте и његовог открића електрохемијских ћелија или галванских ћелија. Први примери наношења металних превлака датирају од пре више од 2.000 година и представљају таложење урањањем, или таложење заменом, које се данас назива таложење цементацијом. То је спонтана појава таложења племенитијег метала из раствора који садржи његове јоне на подлогу од мање племенитог (електронегативнијег) метала. Ово је први вид наношења металних превлака којим су добијане декоративне превлаке бакра на гвозденим предметима или превлаке злата на предметима од бакра, као што су маске, вазе, накит и разне посуде. Знатно касније јавља се хемијско, такозвано аутокаталитичко, таложење металних превлака, које данас представља посебну област г. И овај процес таложења се одиграва без спољашњег извора струје или напона, потпуно је вођен хемијском реакцијом и одиграва се уз присуство неког редукционог средства. Поступак може да се примени и за таложење проводних превлака на непроводним подлогама, као што је на пример метализација пластике. За таложење цементацијом и хемијско таложење није потребна примена спољашњег извора струје/напона, тако да су се они појавили далеко пре открића Александра Волте.

Електрохемијско таложење је најстарији процес наношења превлака који је примењен у индустрији. После открића галванске ћелије 1800, били су могући и први експерименти наношења металних превлака електролитичким таложењем. Основни принципи овог процеса таложења су постављени на почетку XIX в., на бази открића енглеског физичара и хемичара Мајкла Фарадеја и дефинисања закона електролизе. Данас је ово најчешћа техника наношења превлака на различите подлоге из функционалних или декоративних разлога. Наношењем релативно танких слојева металне превлаке (0,25--1 μm код декоративних и 0,01--25 μm код заштитиних превлака) добија се производ битно измењених својстава површине. Овим се омогућава да се поједини предмети израђују од јефтинијих метала или легура, чији се естетски изглед и физичко-хемијска својства касније побољшавају наношењем одговарајуће металне превлаке.

Г. обухвата два подручја електрохемијског таложења метала: галванизацију (галваностегију или електроплатирање), односно електрохемијско таложење металних превлака; и галванопластику (електроформирање), односно електролитичко уобличавање металних и неметалних предмета. Постоје разне врсте металних превлака добијених електрохемијским таложењем: заштитне превлаке с анодним карактером заштите од корозије (нпр. превлаке цинка и кадмијума на челику) и са катодним карактером (нпр. превлаке никла или калаја на челику); заштитно-декоративне превлаке, чији је главни задатак да улепшају површину (бакар, месинг, хром, сребро, злато и њихове легуре); превлаке које повећавају површинску тврдоћу и отпорност на хабање (превлаке хрома, гвожђа, никла, родијума, разне композитне превлаке и неке легуре); превлаке које повећавају рефлектујућу способност, тзв. сјајне превлаке (превлаке сребра, родијума, злата, никла, хрома); превлаке које повећавају електропроводна својства површине (превлаке бакра, сребра, калаја, никла и неке легуре); превлаке које површини обезбеђују антифрикциона својства (бакар, калај, сребро олово, индијум, хром и њихове легуре); композитне превлаке, односно превлаке које у себи садрже дисперговане фине честице неорганских или органских супстанци, чиме се постижу различита карактеристична својства ових превлака у зависности од својстава примењених диспергованих честица.

У процесу галванизације, тј. електрохемијског таложења танак слој метала или легуре наноси се на подлогу применом спољашњег извора струје, при чему је потребно да превлаке остваре добру адхезију са подлогом. Предмет на који се превлака наноси ставља се у електролит који садржи јоне одговарајућег метала и везује се у коло електричне струје као катода. У електролиту се налази бар још једна електрода повезана са катодом преко извора струје. Електрони не могу да се преносе кроз раствор директно од једне електроде до друге, него се на једној електроди они преносе на одређену супстанцу у електролиту а ослобађају се на другој електроди. Електрода на којој је вишак електрона је катода (негативан пол) и на њој се одиграва реакција редукције, односно таложење метала, док је електрода са мањком електрона анода и на њој се одиграва реакција оксидације (позитиван пол). Овакав процес који се одиграва када се електрична енергија, у виду једносмерне струје ниског напона, наметнута из спољашњег извора, трансформише у хемијску енергију назива се електролиза и одиграва се у електрохемијском систему који се назива електрохемијски реактор (електролизер или ћелија за електролизу).

У електрохемијском таложењу постоје две врсте анода. Растворне аноде су од истог материјала као и превлака која се таложи, као на пример при таложењу цинка, бакра и никла. Анода се током електролизе раствара, па стога раствор за таложење не може да се исцрпи током таложења, али је аноде потребно заменити новим у одређеним временским интервалима. Нерастворне (инертне) аноде су обично превлаке племенитог метала на титану, графитне или су од легура олова. На њима се током електролизе најчешће одиграва реакција оксидације воде при чему се издваја кисеоник. Када се користе нерастворне аноде неопходно је контролисати раствор за таложење и повремено додавати соли метала који се таложи (кориговање састава електролита).

Електрохемијским поступком таложења је могуће добити велик број металних превлака, као и превлака легура и композитних превлака. На основу састава превлаке оне могу бити превлаке елемената (Fe, Co, Ni, Cu, Zn, Rh, Ag, Au и др.), превлаке двојних и тројних легура (Cu-Au, Ni-P, Ni-Mo, Zn-Ni, Zn-Co, Zn-Fe, Cr-Ni-P, Zn-Co-Ni и др.), композитне превлаке (Cr -графит, Cu-Al2O3, Ni-SiC, Ni-Al2O3, Ni-TiO2), двослојне превлаке (Ni + Cr) и многе друге.

Поред катодног, електрохемијско формирање превлака може да буде и анодно, када се метал подлоге у колу веже као анода. Процес се зове анодизација и представља раст оксидног слоја услед оксидације анодно повезаног метала. Анодизација се најчешће примењује на алуминијуму, магнезијуму и њиховим легурама, титану, танталу и ниобијуму (ређе на челику, бакру и цинку). Ови метали су увек прекривени танким оксидним слојем дебљине 0,001--0,1 µm, који је прилично компактан и слабо порозан, па штити површину од блажих агенаса корозије. Ако се оксидне превлаке добијају анодном оксидацијом или хемијским путем, њихова стабилност може вишеструко да се повећа.

Електрохемијско таложење металних превлака је могуће и на непроводним материјалима, нпр. пластици, гипсу или дрвету, при чему је површину непроводне подлоге неопходно активирати. У том смислу прво се врши храпављење и нагризање подлоге, потом активација, односно постизање електричне проводљивости непроводне подлоге (наношењем слоја лака који садржи графит или метални прах, таложењем металне превлаке напаравањем или хемијским путем) и коначно наношење превлаке. Наношењем металних превлака на непроводне предмете обједињују се добра својства обе врсте материјала: мала маса, велика тврдоћа, мала топлотна проводљивост а велика електрична проводљивост површине.

Технологије у оквиру г. се примењују са циљем побољшања својстава металног или неметалног материјала, односно добијања веће отпорности према корозији, хабању, високим температурама, лакшег подмазивања и боље лемљивости. Први примењени електролити у XIX в. били су углавном базирани на цијанидним растворима и отровни, те се од тада непрестано трага за новим растворима, безбедним и по здравље људи и еколошки прихватљивим. Поред традиционале примене металних превлака, са појавом технолошке револуције средином XX в. и микроскопа са скенирајућом сондом који дају слике велике резолуције, могуће је детаљније праћење процеса на електродама и даље унапређивање електролитичких поступака. Области примене електролитичких металних превлака се знатно шире и данас се металне превлаке примењују у наноелектроници, биотехнологији и електронској индустрији. Комбинација г. и других процеса довела је до појаве потпуно нових врста наноструктурних материјала: магнетних превлака за чување података у компјутерима (NiFe, CoFe), полупроводничких чипова који представљају пресудне компоненте у ери информационе технологије и примени у модерним аутомобилима, авионима, медицинским и кућним уређајима, мобилним телефонима и др. Поред електрохемијског таложења и галванопластике, г. изучава и многобројне начине електрохемијске обраде метала, нпр. електролитичко полирање, електрохемијско нагризање, анодну оксидацију и др.

Галванизерски погони. У њима се електрохемијским поступком добијају металне превлаке и данас су они углавном потпуно аутоматизовани. Избор погона (постројења) за галванизацију зависи од величине предмета на који се наноси метална превлака, као и од количине предмета. Електрохемијско таложење на велике предмете (плоче, траке, жице) врши се у кадама за електролизу (електролизери) док се мањи предмети (нитне, вијци, матице) електролитички обрађују у бубњевима. Каде су најчешће у облику квадра, запремине обично око 100--2.000 л. Предмети који се галванизирају уносе се у каде с електролитом закачени на катодне шипке, док се аноде вешају на анодне шипке и често се налазе у платненим врећама. Бубњеви су перфорирани и обично до две трећине запремине напуњени предметима. Ако је бубањ метални, он истовремено служи и као катода, а ако је од пластичне масе, контакти се налазе унутар бубња. Током таложења металних превлака бубањ полако ротира у електролиту, предмети периодично долазе у контакт са катодама и на њима се таложи превлака. У погонима се налазе и каде за хемијску припрему материјала.

На територији Србије погони за галванизацију су се највише развијали у периоду после II светског рата, нарочито у другој половини XX в. По обиму производње, квалитету и улози у развоју галванске технике у Србији најзначајнији су били: „Крушик", „Елинд" и „Градац", Ваљево; „Инса", Земун; Фабрика металних и пластичних производа „Фамипа", Призрен; Фабрика ауто-тракторских делова и прибора „Фадип", Бечеј; Заводи „Црвена застава", Крагујевац; Индустрија каблова „Елмос", Јагодина; „Прва петолетка", фабрика технолошко-металуршке обраде, Трстеник; „Сартид 1913", Смедерево; „Бели лимови", Шабац; „Нисал", Ниш. Данас се у Србији галванске превлаке наносе углавном на мање делове опреме и део су одређене шире производње. Свако значајније металопрерађивачко предузеће и предузеће графичке индустрије има већи или мањи погон галванизације. Поред већих предузећа која се баве галванизацијом, као што су: „Стублина д.о.о.", Аранђеловац; „Вабис", Алексинац; Завод за израду новчаница и кованог новца -- Топчидер; „Капитал д.о.о.", Чачак; „Алфина", Нова Пазова, распрострањене су и мање галванизерске радионице: „Галванотехник", Београд; „Барок", Стара Пазова; „Галва", Крагујевац; „СЕМ", Чачак; „Атда--Илић", Стари Бановци.

Галванопластика (електроформирање), специфичан вид примене електрохемијског таложења металних превлака у којем се она таложи у дебљем слоју на предмет, калуп или матрицу, а од које се на крају поступка може одвојити. Галванопластика је почела да се развија паралелно са г., почетком XIX в. За разлику од г., у којој се на предмет таложи танка превлака која треба да има добру адхезију са подлогом, у галванопластици се таложи дебља превлака метала на катоди која представља одређени модел, са циљем да се она после процеса користи као посебан, декоративно или функционално обликован предмет, који је верна копија модела (калупа). Пошто је превлаку потребно одвојити од подлоге није потребно остварити јаке везе, тј. приањање металне превлаке за подлогу, него само минималну адхезију која ће бити довољна да метална превлака остане везана за подлогу само током таложења и која ће се потом лако одвојити од ње. Електроформирањем је могуће добити предмете са микрометарском тачношћу димензија, која зависи од тачности израђеног модела. Овај процес је погодан за масовну производњу идентичних предмета, који верно репродукују фине детаље, њиме је могуће добијање како веома ситних предмета, микрометарске величине, тако и оних крупних. Електроформирање се раније користило за прављење матрица, за израду грамофонских плоча, а данас се примењује за израду уређаја микро и нано величина, предмета за умножавање (копирање), ваљака за штампање текстила, за израду игала за инјекције, фолија, листова, израду финих сита и мрежица, нпр. за апарате за бријање, за израду музичких инструмената, управљаче радарских таласа, као и многе друге предмете које је тешко или немогуће добити другим поступцима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђорђевић, Металне превлаке, Бг 1970; F. A. Lowenheim, Electroplating, New York 1978; С. Ђорђевић и др., Галванотехника, Бг 1998; M. Paunovic, M. Schlesinger, Fundamentals of Electrochemical Deposition, New Jersey 1998; Modern Electroplating, New Jersey 2000; Ј. Бајат, Инжењерство површина материјала, Бг 2015.

Ј. Бајат

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕБ

ГАЛЕБ, птица надрода Larus (са родовима Larus, Ichthyaetus, Chroicocephalus, Hуdrocolоeus, укључујући род Rissa и неке друге), а у ширем смислу -- свака птица породице Laridae или чак подреда Lari реда жалара (Charadriiformes). Г. су водене птице светлог перја, махом средње величине или крупне, масивног тела, дугих крила, кратког репа, снажних али не дугих ногу са три предња прста повезана кожицама. Кљун им је јак, оштрог и повијеног врха. Одрасли су најчешће бели одоздо и сиви (од сасвим светлосивог до црносивог) одозго. Неке врсте имају упадљиву сезонску промену боје перја и тада им је с пролећа глава тамна. Млади су заштитне боје -- мрке мрље, пецке, пеге и пруге на светлој подлози, а боју зрелих птица постепено добијају током 3--4 године. Г. одлично и истрајно лете, пливају и ходају али не могу да зароне у дубину. Врло су прилагодљиви, а храну (живе или мртве водене животиње и њихове делове) узимају с површине воде и испод ње, али исто тако и на копну или у ваздуху. Лове птице у лету и хватају плен који друга птица случајно или принудно испусти. Крупне врсте су врло грабљиве. Често пљачкају гнезда других птица. У насељеним крајевима хране се првенствено отпацима на ђубриштима. Гнезде се у колонијама, понекад огромним и удружени с другим врстама. Од већег броја врста, две стално бораве у Србији у великом броју. Обични г. (Chroicocephalus (Larus) ridibundus) живахан је, омањи (34--37 цм са распоном 100--110 цм), распрострањен у већем делу Евроазије и на источним обалама Канаде. У време гнежђења има чоколадносмеђу „мачевалачку маску" на глави. Чест је на свим већим водама у Србији, а гнезди се углавном на панонским барама, језерима и рибњацима. Према проценама за 1998--2002. у Србији се гнездило 2.500--3.700 парова са продуженим трендом раста популације, па се сматра да је од тада њихов број прешао 4.000 парова. Али то је само мали део -- нарочито зими, негнездећих птица у Србији има сваке године стотину пута више. Двоструко крупнији је белоглав и жутоног сињи г. (Larus michahellis, 59--67 цм, распон 140--158 цм), распрострањен у Европи, Северној Африци и на Блиском Истоку. Иако се преко целе године десетине хиљада ових г. држе великих комуналних депонија, још није потврђено њихово гнежђење у Србији Међутим, мањи црноглави г. Larus (Ichthyaetus) melanocephalus (36--38 цм, распон 92--100 цм) почео је крајем ХХ в. да се гнезди на острвцима панонских језера у колебљивом броју од 0--150 парова. Остале врсте г. не гнезде се у Србији а појављују се редовно: сиви г. (L. canus), сребрнасти г. (L. argentatus), мали г. (L. minutus) или повремено црни г. (L. marinus), мрки г. (L. fuscus), велики црноглави г. (Larus ichthyaetus), тропрсти г. (Rissa trydactyla).

ЛИТЕРАТУРА: „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови: 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; Ј. Гергељ и др., „Динамика бројности парова и миграција црноглавог галеба Larus melanocephalus са колоније на Палићком језеру", Ciconia, 2005, 13; М. Шћибан и др., Птице Србије: Критички списак врста, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕБ, Бранислав Бранко

ГАЛЕБ, Бранислав Бранко, физичар, универзитетски професор (Надинићи код Гацка, 10. IX 1911 -- Сарајево, 11. I 1971). Математику је студирао на Факултету у Београду, где је дипломирао 1936. Враћа се у Сарајево, где бива постављен за професора на Трговачкој академији. Као активни учесник Народно-ослободилачке борбе, хапшен је у Сарајеву 1941. и 1942. да би затим био заточен у логору Јасеновац, а касније у логору Сајмиште код Београда. После ослобођења земље, када је у Сарајеву основана Педагошка академија, враћа се у Сарајево, где предаје физику. По оснивању Филозофског факултета у Сарајеву, изабран је за професора физике. Године 1954--1955. одлази на специјалистичке студије у Гетинген (Немачка) код чувеног физичара екепериментатора Пола. Издвајањем Природно-математичких студија са Филозофског факултета, Г. на њему наставља професуру. Са архитектом Најдхартом из Сарајева ангажује се на пројекту изградње Института за хемију и физику на ПМФ у Сарајеву и опремању физичке лабораторије. Од оснивања па до краја живота, био је директор Института за физику на ПМФ у Сарајеву. Своја предавања спремио је за штампу, али га је смрт спречила да ту намеру оствари. На ПМФ био је први изабрани декан. Посебну улогу Г. је имао и у оснивању Медицинског факултета у Сарајеву, где је са својим сарадницима градио апаратуре, да би опремио физички кабинет и демонстрациони практикум. После његове смрти, његови сарадници приредили су на ПМФ у Сарајеву изложбу апарата, које је лично пројектовао и изградио. Велики амфитеатар на ПМФ у Сарајеву назван је његовим именом.

ИЗВОР: Лична архива.

Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕНИКА, Београд

ГАЛЕНИКА, Београд, фармацеутско предузеће основано 1945. Као државно предузеће настало је преузимањем имовине лабораторија „Одол" и „Мишковић и Комп.", као и фармацеутско--хемијских лабораторија „Стано -- лабораторија" и „Рене Дуонд", а први директор био је мр фарм. Венцеслав Павлов. Развија се у перспективног произвођача лекова, а већ 1949. произведена је прва бочица пеницилина. Освајањем производње пеницилина, стрептомицина, хлорамфеникола, Г. се сврстала у ред познатих произвођача фармацеутских и хемијских сировина. То је резултирало посетом проналазача стрептомицина, добитника Нобелове награде Селмана А. Ваксмана 1958. који је одао Г. пуно признање за постигнуте резултате. Године 1952. Г. проширује пословање на производњу хемијских и хигијенских производа. Научноистраживачки институт окупља младе истраживаче пре свега из редова даровитих студената Београдског универзитета од којих су неки касније постали познати научници. Интензивни развој и експанзија Г. одвијају се на више поља: 1953. оснива се извозно одељење, 1955. одељење фитофармације и фластерско одељење, а 1956. Биолошка лабораторија у саставу Контролне службе фабрике. Након низа реконструкција и повећања капацитета погона који су пуштени у рад током 1959, долази до интеграције са фармацеутским колективима „Пролек" и „Ескулап", а 1962. на новој локацији граде се нови погони као и складишта и радионице за службу одржавања. Након 30 година пословања, 1977. завршава се изградња нове фабрике што је један од највећих инвестиционих подухвата. Фабрика почиње са радом 1978. Још један значајан успех је Фабрика за производњу ибупрофена BOOTS -- Г., отворена 1984. Током 1990. наступа историјска прекретница у развоју Г., потписивањем уговора са америчком фармацеутском компанијом ICN и постаје ICN Г. интернационална компанија са светским реномеом произвођача лекова у којој је запослено 4.000 радника. Г. а.д. је од 2007. у Министарству за науку и технолошки развој Републике Србије уписана у регистар иновационих делатности, као истраживачко-развојни центар. Данас Г. поседује стару и нову фабрику за чврсте дозиране облике лекова као и погон за течне фармацеутске облике и масти.

Д. Крајновић; Ј. Манојловић

Г. је прва фабрика фармацеутских производа на овим просторима, а добила је име по Галену, зачетнику научне фармације, који је живео у II в. н.е. Компанија је приликом оснивања имала само 43 запослена. Основна делатност компаније је производња лекова, фармацеутских сировина, парафармацеутике и денталних производа. Г. је брзо освајала домаће тржиште, а преломни корак развоја била је изградња нове фабрике и почетак њеног рада 1978, што је омогућило искорак изван националних оквира. Током последње деценије XX в. наступио је тежак период, пун политичко-економских проблема, који су пратили и отежавали рад Г. Kомпанија је тада прошла кроз разне структуралне, организационе, власничке и друге промене значајне за статус и пословање. Гoдине 2005. улази у следећу фазу развоја, а средином друге деценије XXI в. има стабилно и унапређено пословање, јасно дефинисан ток развоја и остварене резултате који се, осим у добијеним наградама, виде и у показатељима пословања. Успешно је завршена и сертификациона провера усклађености пословања Г. са међународним стандардима: ISO 9001:2008, EN ISO 13485:2003/AC:2007 и HACCP системом. Сертификати су издати за развој, производњу и продају медицинских и дијететских производа и производа опште намене. Провером је потврђена модернизација целокупног пословања и сходно томе Г. има право да користи „CE" знак на производима фабрике дентала и фабрике парафармацеутике. Такође, Г. је добила и „GMP" сертификат, у складу са позитивним налазом Министарства здравља Републике Србије, што потврђује да је производња цефалоспоринских капсула, односно лекова који се употребљавају у хуманој медицини, у складу са смерницама добре произвођачке праксе.

Поред инвестиција, од којих је најновија изградња нове фабрике вредне близу 50 милиона евра, која је свечано отворена 2010, Г. има још неколико капиталних пројеката у завршним фазама планирања. Поред унутрашњих инвестиција, други стуб стратешког развоја компаније је и проширење извозног тржишта. Компанија са дугогодишњом традицијом производње фармацеутских препарата је временом креирала производе који су готово прерасли своју компанију и постали синоним за очување здравља и лечење, као што су: Прилазид, Бенседин, Диклофен, Пентрексил, Лонгацеф, Олиговит, Бевиплекс, Дефринол, Пантенол, Јекодерм. Г. данас има око 2.700 запослених, од чега је 8 доктора наука, 30 магистара, 50 специјалиста, 713 универзитетски образованих, 140 са вишом школом, 1.086 са средњом школом и 160 ВКВ радника.

Фабрика чврстих фармацеутских препарата од 2010. има капацитет производње од 2 милијарде таблета и 100 милиона капсула на годишњем нивоу. Процесна опрема за чврсте облике се континуирано проширује и укључује високо смицајне гранулаторе, флуидизационе сушнице/гранулаторе, вакуум процесор, машине за блендирање сировина, комплетну компресиону опрему укључујући двослојне таблетне пресе, машину за пуњење капсула, линије за облагање филмом и шећером. Производни капацитети Г. укључују производњу обложених, необложених, двослојних таблета и таблета са контролисаним ослобађањем пакованих у разним форматима. Г. је такође стручна у производњи тврдих капсула. Поред нове Фабрике чврстих фармацеутских препарата, производња је организована и у следећим фабрикама: Фабрика лекова -- Земун, Фабрика парафармацеутике -- Земун, Фабрика денталних производа -- Београд, Фабрика фармацеутских сировина -- Земун, Фабрика цефалоспорина -- Галеника Црна Гора ДОО Подгорица, Погон фабрике парафармацеутике -- Нова Варош. Производња чврстих фармацеутских облика, таблета и капсула одвија се од активне сировине до финалног производа, целокупним технолошким поступком, и заузима главно место у производњи Г. Као једина од фармацеутских кућа у Србији, компанија је акредитована за послове испитивања: амбијенталних услова средине, стабилности температурног поља, интегритета микробиолошких филтера, броја обртаја, интензитета осветљаја и јачине буке, као и за послове еталонирања мерила притиска. Радионица и испитна лабораторија које су саставни део Г. баве се ремонтом и поправком електро-уређаја у противексплозивној заштити. У испитној лабораторији Г. пружа услуге испитивања -- контролисања из више области које се тичу електричних мерења (контролисање громобранских инсталација, уземљења у објектима, одвођења статичког наелектрисања и контролисање антистатик подова).

Научноистраживачком раду се у Г. придаје велик значај. О томе се водило рачуна и код свих трансформација и измена закона. Током 1960. и посебно 1961, Г. је реорганизовала научноистраживачки рад, оснивањем Развојне лабораторије за научна истраживања у органској и фармацеутској хемији. Пратећи трендове у науци, Г. је од 2007. у Министарству за науку и технолошки развој Републике Србије уписана као истраживачко-развојни центар, а тиме је добила могућност да учествује у националним и међународним научно-истраживачким пројектима. Институт за истраживање и развој има четири службе, и то: за фармацеутске технологије, за израду шаржне документације, за аналитичка испитивања, за биотехнологију и биомедицинска испитивања. У саставу Института налази се и библиотека.

Т. Атанацковић

ИЗВОР: Архива предузећа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стојићевић, В. Павловић, З. Черековић, ICN Галеника -- пола века постојања, Ва 1995.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕНИТ

ГАЛЕНИТ, сулфидни минерал олова састава PbS и најзначајнија руда олова. Један од најраспрострањенијих сулфидних минерала у земљиној кори. Оловносиве је боје, непровидан и интезивног металичног сјаја. Кристалише тесерално и најчешће се јавља у кристалима облика хексаедра (коцке), октаедра, комбинације коцке и октаедра и зрнастим и масивним агрегатима. Има савршену цепљивост по коцки (100) по којој се лако препознаје. Оловносивог блиставог огреба, тврдине је 2--3 по Мосовој скали, специфичне масе 7,4 -- 7,6. Настаје хидротермално при различитим температурама и контактно-метасоматски, ређе пегматитски или магматски. Јавља се у асоцијацији са сфалеритом и другим сулфидним минералима образујући Pb-Zn минерализације и лежишта. Релативно је непостојан минерал на атмосферским условима, подлеже процесима оксидације и трансформише се у друге минерале, најчешће у карбонат и сулфат олова. Употребљава се за добијање олова. Теоријски садржи 86,6 мас.% Pb и 13,4 мас.% S, а у његов састав могу ући и примесе Ag, Sb, Se, Te и Bi. Посебан значај код г. имају примесе сребра које се могу јавити у значајним количинама. Г. је коришћен и као полупроводник у ранијим бежичним комуникационим системима и као један од првих детектора инфрацрвеног зрачења. Широко распрострањен минерал у Србији и заједно са сфалеритом и другим сулфидима гради многа скарновско-хидротермална Pb-Zn лежишта, међу којима су најзначајнија у Шумадијској металогенетској области (Рудник, Црвени Брег, Бабе), Копаоничкој области (Трепча, Кижница, Ајвалија, Бело Брдо, Ново Брдо, Кижевак итд.), Подрињској области (Велики Мајдан, Рујевац итд.), источној Србији (Тенка, Ваља Сака, Кучајна) и јужној Србији (Леце, Грот). Крупни и лепи кристали г. јављају се у руднику Трепча.

ЛИТЕРАТУРА: С. Урошевић, „Цинабарит из Рипња, галенит са Рудника и целестин из Босне", ГАБП, 1892, II, 1; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003.

А. Пачевски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА

ГАЛЕРИЈА (лат. galeria), просторија у којој се излаже збирка уметничких дела, као и установа која се бави изложбеном делатношћу. Прве познате г. биле су збирке слика (пинакотеке) на Пропилејима атинског Акропоља и у Царској палати у Риму. Средњовековне г. биле су смештене у црквеним ризницама које крајем XIV в. постају самосталне колекције. Прве приватне г. ренесансних владара јављају се у италијанским градовима (породица Медичи), а папа Јулије II прву јавну уметничку збирку, Капитолски музеј, преуређује у Ватикански музеј. У XVII в. г. огледала у Версају била је дугачка, добро осветљена и раскошно украшена просторија за пријеме и свечаности, док г. као збирка уметнина настаје у XVIII в. (Лувр, Ермитаж, Уфици).

Заметак прве дворске г. слика код Срба, изложене 1836. у Топчидеру, представљала су „разна светска изображенија", међу којима и „француске голицаве слике" или копије митолошких тема великих мајстора пренете из конака кнеза Милоша у Крагујевцу. У жељи да се покаже највећим покровитељем и познаваоцем уметности, кнез Милош своју збирку увећава копијама европских сликара (Рубенс, Коређо) и делима домаћих мајстора (А. Теодоровић, Ј. Стајић Тошковић). За другу дворску г. слика кнеза Александра Карађорђевића, Урош Кнежевић 1852. ради први портрет, копију Вожда Карађорђа по В. Л. Боривиковском. Било је планирано да се у г. нађу и слике осталих јунака Првог српског устанка израђене према расположивим подацима и документима. У г. портрета који су 1855. били изложени на Двору нашле су се слике владарског пара и кнежеве мајке Јелене Карађорђевић. Основна идеја била је да се овековече устанички прваци, али и да у збирку уђу и ликови из династије Обреновић (кнез Милош, књегиња Љубица, Милан Обреновић). И поред примедби на фалсификовање неких ликова (црногорски војвода Петар Вукотић позира за лик Хајдук Вељка Петровића), г. портрета Уроша Кнежевића има не само друштвено-историјски значај и документарну вредност него представља и прву велику сликарску поруџбину световног карактера. Г. портрета обновљене Србије чинили су и Јаков, Прота Матеја, Јеврем, Сима и Алекса Ненадовић (књегиња Персида је потицала из овог дома), Доситеј Обрадовић, Аврам Петронијевић, Узун-Мирко Апостоловић, архимандрит Милентије, као и три кнежеве сестре -- Сава Пљакић, Сара Бојанић и Стаменка Чарапић. Планирано је да г. обухвати и посебну збирку народних одела из свих округа и срезова Србије. Г. слика кнеза Александра заједно са Друштвеном галеријом уметности при београдској Митрополији (1865) касније је припојена збирци Народног музеја.

Основан 1844, Народни музеј у Београду је 90-их година XIX в. спојен са Музејом савремене уметности који је био смештен у Конаку кнегиње Љубице, да би се већ првих деценија ХХ в. назвао Историјско-уметничким музејом. Настављајући са радом као Музеј кнеза Павла у здању Новог двора (1936), Народни музеј је после II светског рата био подељен на више збирки (Галерија домаћих уметника, Галерија страних мајстора, Галерија југословенске скулптуре, Кабинет графике), које су се, обогаћене и нешто измењене, задржале до данас. При Народном музеју у Београду основана је 1904. Југословенска уметничка галерија. Оставши без средстава, она се након неколико година гаси, али се већ 1909. оснива Г. Велимиријанум, названа по Велимиру Теодоровићу, ванбрачном сину кнеза Михаила Обреновића. Мада је ова задужбина располагала значајним новчаним фондом намењеним откупу дела савремене уметности ради формирања националне збирке, и њено деловање престаје убрзо по оснивању. Ипак, Велимиријанум је упамћен као претходница Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла. Најстарија галеријска установа у Србији је Галерија Матице српске у Новом Саду, настала на предлог секретара Матице српске Теодора Павловића (Пешта, 1847) да се оснује Српска народна збирка -- Музеј. Велик део фундуса Г. представљају поклони, прилози и завештања данас разврстани у поклон-збирке њених дародаваца.

У саставу народних музеја, културних центара и домова културе, током друге половине ХХ в. отвара се много мањих г. и уметничких збирки. Као седишта масовног окупљања, оне кроз организовање креативних радионица и пропратних програма све више добијају образовну и научну улогу. Убрзано увећање фундуса доводи до поделе на сталну поставку, студијску збирку и депо. Својим вишедеценијским радом, јасно профилисаним и препознатљивим програмима на културној мапи Србије свој неизбрисив траг, између осталих, оставиле су г. Студентског културног центра, Дома културе Студентски град, Централног дома Војске Србије, УЛУС-а, Куће легата, '73, РТС-а, Задужбине Илије М. Коларца у Београду и Стара капетанија у Земуну, али и г. Јована Поповића у Опову, Рима у Крагујевцу, Tеrra у Кикинди, као и градске г. Ужице, Пожега, Пожаревац, Смедерево, Смедеревска Паланка, Лесковац и Димитровград. Последњих година у ликовном животу Београда све присутније су приватне, независне, и г. у реструктурирању, међу којима предњаче Прогрес, Ремонт, ArtGet, New Moment, Звоно, Перо, Хаос, Озон, 212, Ликовни круг Академија 28. Г. се данас називају и специјализоване продавнице слика, скулптура, графика и предмета уметничког занатства без сопственог уметничког фонда.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Симић, „Кнез Милош и српска уметност", Гласник СПЦ, 1960, 10; В. Ристић, В. Петровић, Музеји и галерије у СР Србији, Бг 1982; О. Микић, „Галерије у Војводини: 140 година музеја и галерија у Војводини", Спона, 1987, 30; „Архијерејски портрети у двору епископа будимских у Сентандреји", СЗб, 1987, 1; Л. Шелмић (ур.), Галерија Матице српске, Н. Сад 2001; К. Митровић, Топчидер: двор кнеза Милоша Обреновића, Бг 2008; Група аутора, Музеј кнеза Павла, Бг 2009; Н. Јовановић, Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842--1858, Бг 2011; Ј. Миловановић, „Галерије у Србији", у: Културно благо Србије, Бг 2012.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА ГРАФИЧКИ КОЛЕКТИВ

ГАЛЕРИЈА ГРАФИЧКИ КОЛЕКТИВ, културна установа у Београду, основана јуна 1949. као графичка радионица-атеље. Године 1952. добила је и изложбени простор на Обилићевом венцу 27. Основала ју је прва генерација Графичког одсека тадашње Академије ликовне уметности у Београду, међу којима су били Бошко Карановић, Мирјана Михаћ, Драгослав Стојановић Сип, Миле Петровић и Драгољуб Кажић, сви из класе Михаила С. Петрова. После приређивања Прве мајске изложбе графика 1952, Колектив почиње да се бави и изложбеним активностима, а прикључују му се и значајна имена српске уметности -- Стојан Ћелић, Младен Србиновић, Михаило Петров, Марио Маскарели, Лазар Вујаклија и Александар Луковић, који се 1953. региструју као уметничко удружење од 11 чланова. По пројекту Предрага Ристића, марта 1964. отвара се Г. Г. к. са основом у облику грчког крста, ламперијама у доњем и великим огледалима у горњем делу које простору дају интимни карактер с елегантно спојеним ентеријером и екстеријером. Галерија додељује три годишње награде: „Велики печат" (од 1963) за најбољу графику, „Мали печат" (од 1991) за најбољу графику малог формата и „Грифон" (од 1996) за најбољи графички дизајн. Г. Г. к. поседује колекцију од преко 5.000 графика, издаје алманах Круг, као и мале монографије, каталоге и графичке мапе уметника. Сваке године организује се и размени више од двадесет изложби домаћих и иностраних графичара и графика. Као и у другој половини ХХ в., ова установа не само да промовише и популаризује графику, графички дизајн и друге видове визуелног стваралаштва него је и била и остала жижа окупљања младих уметника и једно од централних места критичке рецепције различитих феномена савремене уметности. Од 1981. њен уметнички директор, уредник и кустос је историчарка уметности Љиљана Ћинкул.

ЛИТЕРАТУРА: Круг Галерије графички колектив 1949--1964, Бг 1965; Круг Галерије графички колектив, Бг 1970; Графика београдског круга 1976, Бг 1976; Љ. Ћинкул, Између страха и одушевљења: примери графичког дизајна у Србији 1950--1970, Бг 2009; Мала графика, Бг 2013; „Препород у 'Нојевој барци': 65 година Графичког колектива", Политика, 6. XII 2014.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА „ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ"

ГАЛЕРИЈА „ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ", културна установа у Сремској Митровици, основана 1973. Ова меморијална и завичајна установа почела је са радом у просторијама некадашње Галерије Срема, у делу зграде Српске народне школе (Српског дома), изложбом слика и цртежа Лазара Возаревића (1925--1968), рано преминулог сликара наше прве послератне генерације. У сталној поставци је педесетак уметникових уља на платну, цртежа и колажа насталих између 1954. и 1968. Галерија чува оригиналне слике, цртеже, колаже и материјале везане за Лазара Возаревића, али их и излаже и у свом простору (160), и у другим галеријама и музејима у земљи и иностранству (20). Она организује и манифестације Сремскомитровачки (Војвођански) салон, бијенале ликовне и примењене уметности и архитектуре, регионални Ликовни салон Срема, као и Ликовну колонију „Лазар Возаревић". Галерија је од 1970. до 1990. објављивала каталоге о дешавањима у примењеној уметности и архитектури. Детаљна обнова и реконструкција зграде отпочела је 2013.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Рајаковац, „Галерија 'Лазар Возаревић' у Сремској Митровици", Спона, 1974, 11; С. Мишић, „30 година Галерије 'Лазар Возаревић' у Сремској Митровици (1973--2003)", Сунчани сат, 2004, 12.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ГАЛЕРИЈА ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ -- ПОКЛОН ЗБИРКА РАЈКА МАМУЗИЋА, установа културе музејско-галеријског типа, основана у Новом Саду 1974. Она представља легат ликовних дела прве послератне генерације југословенских уметника који је сакупио и Новом Саду поклонио Рајко Мамузић. Г. је за јавност свечано отворена 1974. у једној од најлепших вила у Новом Саду (Васе Стајића 1). Уговором и правилником регулисани су начин даљег попуњавања збирке, организовање изложби, вођење документације итд. Збирка је и касније увећавана донацијама и кроз откупе дела уметника које је одредио аутор концепције колекције -- дародавац Мамузић. Са првобитних око 400, фонд је данас увећан до око 1.000 предмета. Учесник рата од 1941, Мамузић је још као млад човек започео дружење са углавном још неафирмисаним уметницима и од њихових дела постепено формирао колекцију. Издвајајући скромне суме као моралну подршку младим ствараоцима, који су напустили позиције соцреалистичког израза, подржавао је индивидуализам и право уметника на лични став. Касније су ови уметници постали носиоци нашег послератног модернизма, а Мамузићева колекција радова 35 ликовних уметника београдског, новосадског и париског круга (Децембарске, Задарске групе, Самосталних, Једанаесторице -- уметности шесте и седме деценије), хронолошки се надовезујући на Спомен-збирку Павла Бељанског смештену у близини, на Тргу галерија, добија велик значај. Г. има развијену изложбену делатност. Стална поставка из фонда се допуњује, проширује, мења. Свим уметницима, заступљеним у колекцији, организоване су самосталне изложбе. Осим ретроспективних, самосталних, ауторских и монографских, приређују се и тематске, проблемске изложбе аутора чија се дела чувају у Г. Изложбену прати и издавачка делатност започета још при отварању Г. Један од аутора многобројних значајних изложби, као и каталога, била је Надежда Јовановић. Уз редовно и професионално обављање музеолошке делатности везане за колекцију, али и документарну грађу о ауторима из фонда, организују се и предавања о њима, представљања уметника, разговори о уметности, округли столови, семинари, стручни скупови, концерти, музичко-поетске приредбе, пројекције филмова итд. Размењују се програми са другим сродним институцијама. Г. од 1992. има статус споменика културе и значајног покретног културног добра.

ЛИТЕРАТУРА: Збирка Рајка Мамузића, Н. Сад 1968; Група аутора, Галерија ликовне уметности -- поклон збирка Рајка Мамузића, Н. Сад 1974; Група аутора, Галерија ликовне уметности. Поклон збирка Рајка Мамузића: 30 година Поклон збирке Рајка Мамузића 1974--2004, Н. Сад 2004.

Ј. Межински Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА МАТИЦЕ СРПСКЕ

ГАЛЕРИЈА МАТИЦЕ СРПСКЕ, национални уметнички музеј који делује као самостална посебна установа Матице српске у чијем је окриљу настала и за коју је и данас везана. Он је модерно уређен премда је најстарији српски музеј у панонском простору. Сва права и дужности њеног оснивача врши Матица српска у чијем је власништву уметнички фонд ГМС. Формирала се кроз четири развојна периода. Први период (1847--1933) започиње њеним оснивањем као Музеума или Сербске/Српске народне збирке у окриљу Матице 14/26. X 1847. у Пешти, на иницијативу Теодора Павловића, а у складу с одлуком о прикупљању српског културног наслеђа. Oд оснивања деловала je као музеј комплексног типа са археолошком, етнографском и ликовном збирком, чије језгро чини 11 породичних портрета великог добротвора Матице, Саве Текелије, завештаних 1842/1843, уз друге драгоцености, некретнине, библиотеку. Приликом сеобе Матице српске из Пеште 1864. у Нови Сад пренет је и Музеј. Усвојен је оснивачки акт Музеја у којем су дефинисани његови циљеви и задаци, пописују се уметничке слике. После застоја у раду током I светског рата, Матица 1920. усваја нови Устав. Отпочиње систематско истраживање новије српске ликовне уметности. Поводом јубилеја стогодишњице Матице српске приређена је Изложба старог српског сликарства у Војводини (1927), објављено је и прво издање Музеја -- Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења (В. Петровић, М. С. Петров), као и књига Српска уметност у Војводини (В. Петровић, М. Кашанин). Управник Музеја Матице српске тада је био Миленко Шербан. С пресељењем Матице у задужбину Марије Трандафил од 1928. у тој згради је и Матичин музеј.

Други период деловања Музеја Матице српске и Галерије у његовом саставу (1933--1947) обележен је отварањем за јавност 1933. у згради М. Трандафил. Организују се изложбе. Музеј није имао редовне државне субвенције, али се збирка у првој години рада увећала за 145 дела, 1937. повећан је број изложбених просторија, а у поставци је учествовао И. Табаковић. Управник Музеја пред рат био је Фрањо Малин. После периода под надзором мађарских окупатора током II светског рата, 1945. за кустоса Музеја изабран је М. Шербан. Конституисан је нов Музејски одбор, организују се стручне службе. Збирка има 1.300 предмета (од тога ликовних -- 427).

Трећи период (1947--1958) дефинисан је институционалним развојем ГМС као посебног одељења Матице српске. По издвајању Библиотеке и Архива 1947. реорганизује се и Матичин Музеј, све његове збирке прелазе у новооснован комплексни Војвођански музеј (Музеј Војводине), а ликовна збирка добија статус посебне збирке Матице српске као -- Галерија Матице српске (потврђено Матичиним статутима 1949--1957). Војвођански музеј и ГМС су отворени 26. XII 1948. у згради Матице српске. После исељења Музеја Војводине из зграде Матице српске 1953, ГМС стављено је на располагање више просторија на првом спрату, а 1954. додељена јој је бивша зграда Продуктне берзе (1928. реализован пројекат новосадског архитекте Л. Дунђерског на Тргу Пролетерских бригада / раније Кнеза Михаила / потом Трг галерија 1, преуређен 1955--1957. под надзором Ђ. Табаковића и И. Здравковића). Обезбеђени су и њено стално финансирање, средства за место кустоса и рестауратора, али и за набавку уметничких предмета. У периоду 1947/48. за кустоса, па за управника долази Миливој Николајевић. Као кустос асистент од 1953. ради Олга Микић. Савет ГМС оснива се 1954. Организују се изложбе појединих српских и војвођанских сликара XVIII--XX в. Почиње проучавање црквене уметности на територији Војводине и Славоније. Већа пажња уметности XVIII в. први пут се посвећује 1954. на Изложби српског сликарства XVIII и XIX века. Прва стална поставка отворена је 1958. у новоадаптираној згради бивше Продуктне берзе.

Четврти период развоја почиње после 1958. ГМС делује финансијски и административно одвојено од Матице од 1959. Прима се нови кадар, кустоси Љиљана Живановић, Динко Давидов и др. Резултати истраживања црквене уметности Будимске епархије приказани су на студијској изложби Иконе фрушкогорских зографа, а организовано је и проучавање српске графике (Д. Давидов и др.). Траје истраживање српске уметности XIX в., али и савремене југословенске и војвођанске уметности. Статутом из 1970. ГМС сужава делокруг на проучавање српске уметности XVIII и XIX в. За кустоса 1970. примљена је Лепосава Шелмић. Посебна Педагошко-пропагандна служба формирана је 1980. Изложбеном делатношћу ГМС и даље представља сопствени фонд, уз сталну поставку, организују се повремене изложбе савремених ликовних стваралаца, откупљују се и њихова дела. Доградња изложбене сале на другом спрату 1992, по пројекту С. Суботина, омогућила је отварење изложбе Српско сликарство прве половине ХХ века. Поводом 150. годишњице ГМС, 1997. отворена је поставка Српска уметност друге половине XX века. Едукативни програм за децу покренут је 2006. Управници ГМС били су: М. Николајевић (1950--1976), Милан Соларов, О. Микић, Л. Шелмић и Бранка Кулић, а од 2010. Тијана Палковљевић Бугарски.

ГМС обавља делатност чувања националне баштине -- од конзервације и рестаурације, преко проучавања, истраживања, до интерпретације и излагања у сталној поставци и на периодичним изложбама српске уметности новијег доба (XVI--XXI в.), посебно српског сликарства, графике и цртежа XVIII и XIX в., а поседује и дела аутора са ширег југословенског простора. У фонду се чува око 7.000 уметничких дела, од тога трећину чине поклони и завештања. Збирке, доступне јавности у хронолошки подељеној, адаптираној и редовно допуњаваној сталној поставци, формирале су се око колекције портрета Матичиних часника, добротвора и значајних личности српске културе и историје, од дела набављаних за украшавање Матичиних просторија, до радова савремених ликовних уметника чланова Матице, прикупљаних као поклони уметника, колекционара, донатора, поруџбинама, откупом, позивом на донирање, а од краја шесте деценије ХХ в. и плански -- копирањем зидних слика из цркава, сакупљањем икона са подручја Карловачке митрополије, отискивањем графика са старих графичких плоча. Експонати њеног фонда учествују у многим изложбама сродних установа у земљи. Активно се сарађује са другим институцијама културе у земљи и иностранству. У оквиру рада са публиком организују се едукативни програми, популарна тумачења сталне поставке, стручни скупови, предавања, промоције књига, креативне радионице, концерти, пројекције филмова и др. ГМС објављује каталоге изложби, али и друге публикације и монографије из области националне уметности новијег доба. ГМС је 1973. додељен Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, 1990. Орден Светог Саве другог степена, 2001. Орден Вука Караџића првог реда, а награда НК ИКОМ-а Србија додељена јој је 2010. за радове на адаптацији изложбеног простора и формирању нове сталне поставке.

ЛИТЕРАТУРА: М. Николајевић, Д. Давидов, О. Микић, Галерија Матице српске -- Српско сликарство XVIII и XIX века, Н. Сад 1972; Љ. Живановић, „Сто двадесет пет година Галерије Матице српске", РМС, мај 1972, 4; О. Микић, „Галерија Матице српске (1847--1977). Стварање, развој, поставка и обрада уметничког материјала", Спона, 1977, 17--18; Л. Шелмић (ур.), Галерија Матице српске, Н. Сад 2001; В. Зеремски, Библиографија Галерије Матице српске, Н. Сад 2004; Б. Кулић, Уметност XVIII века у колекцији Галерије Матице српске, Н. Сад 2013.

Ј. Межински Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА „МИЛАН КОЊОВИЋ"

ГАЛЕРИЈА „МИЛАН КОЊОВИЋ", културна установа у Сомбору основана 1966. са циљем да постане центар за изучавање дела Милана Коњовића и да његову уметност приближи што ширем кругу људи. Идеју о оснивању своје галерије сликар je изнео 1958, одлучивши да шездесетак слика, из периода 1914--1957, са своје изложбе у Градском музеју у Сомбору, поклони родном граду. Док je адаптирана Галеова кућа за Г. (Трг Светог Тројства 2), Коњовић доноси одлуку да донацију прошири на 500 радова из периода 1913--1963. Коначан уговор потписан је 1966, уз сагласност уметникове кћери Вере Коњовић Амиџић и предвиђање могућности увећавања легата новим поклонима, који пристижу већ од 1968. од самог аутора, али и његове кћери и других дародаваца. Свечано отворена 1966, Г. чува преко 1.000 предмета. Прву поставку, као и монографију са потпуним каталогом легата и репродукцијама, уз биобиблиографију уметника, припремила је Катарина Амброзић, уз учешће самог Коњовића. Стално се тежи новим тумачењима његовог опуса кроз допуњаване и измењене, хронолошке, ретроспективне поставке и повремене тематске изложбе, за шта се позајмљују дела и од других власника. Изложбе Г. одлазе и у друге градове у земљи и иностранству, дела из фонда позајмљују се другим музејима. Стручно обрађена, збирка Г. проглашена је уметничком збирком од великог значаја 1991, када Г. добија Вукову награду Културно просветне заједнице Србије. Г. чува и прикупља и драгоцени документациони материјал; евиденцију продатих и дарованих слика сам Коњовић је почео да води од 1923, хемеротека броји више од 5.000 новинских вести, позивница, каталога (од 1914). Развијена је издавачка делатност (каталози, монографије, зборници радова о Коњовићу, позивнице, плакати изложби, графички листови и репродукције његових дела и др.). Редовна делатност Г. је допуњавана и округлим столовима, скуповима о личности и делу Коњовића, концертима, промоцијама књига, ауторским вечерима итд. Као кустос и директор око четири деценије у Г. је радила Ирма Ланг, а реализацији програма Г. је непосредним ангажманом до краја живота доприносио сам Коњовић.

ЛИТЕРАТУРА: К. Амброзић, Милан Коњовић (Монографија ГМК), Со 1965; Зборник саопштења и прилога са скупа посвећеног личности, делу и легату Милана Коњовића: Тридесет година Галерије „Милан Коњовић" Сомбор, 29. октобар 1996, Со 1997; В. Зеремски, Милан Коњовић, библиографија, Со 1999; И. Ланг, Милан Коњовић (1898--1993), Со 2010.

Ј. Межински Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ

ГАЛЕРИЈА МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ, културна установа у Пожаревцу основана 1961, са циљем афирмисања и популаризације уметничког опуса Милене Павловић Барили. Г. функционише као изложбени простор и информационо-документациони центар, усмерен на очување, обраду, проучавање, презентовање, те даље ширење фонда радова и документације о уметници. Убрзо после изненадне смрти своје кћери М. Павловић Барили (1945) Даница Павловић се уз сагласност свог супруга, Милениног оца, Бруна Барилија, ангажовала на оснивању њеног меморијалног музеја. Уз неколико измена и допуна даровног уговора и тестамента, у периоду 1953--1959, Миленина мајка Пожаревцу поклања радове своје кћери, њене књиге, намештај, кућу и др., са захтевом да се у породичној кући њеног оца, Милениног деде, Стојана Павловића, у Пожаревцу (данас ул. Воје Дулића), где се Милена и родила -- оснује музеј. Г. под њеним именом -- Миленин дом -- основана је крајем 1961. Део куће је срушен и подигнут је галеријски простор, а преостали део је адаптиран за потребе музеја, са око 150 квадрата изложбеног простора. Г. је за јавност отворенa јуна 1962. Непосредно после смрти Данице Павловић (1965), Савет Г., која је до тада деловала као самостална установа, доноси одлуку о припајању Народном музеју у Пожаревцу (реализовано 1966). Одлуком Скупштине општине Пожаревац Г. је 1997. издвојена из састава Народног музеја и опет конституисана под називом Фондација Миленин дом -- Г. Данас се у фонду Г. чува преко 890 уља, пастела, темпера, акварела, графика и цртежа М. Павловић Барили, као и предмети примењене уметности из породичне заоставштине. Опширна документација о животу и раду уметнице (преписка, хемеротека, фотографије, спискови слика) преузета је из заоставштине Д. Павловић, а касније и из САД. Прва стална поставка је на отварању Г. представила 38 радова уметнице, а уређена је и њена радна спомен-соба с оригиналним намештајем и сликарским прибором, личним стварима, књигама, породичним успоменама. Данас експозиција од педесетак радова (обнављана и допуњавана 1972, 1974, 1981. итд.) даје хронолошки пресек кроз Миленин опус 1926--1942. Г. организује и тематске изложбе Милениних дела. Изложбе њених радова гостују у земљи, региону и иностранству, а Г. развија и издавачку делатност. Дугогодишњи кустос и руководилац збирке била је Јелица Милојковић. На отварању Г. 1962. покренута је уметничка манифестација -- Бијенале „Сан и машта", настављена тек 1983. под именом „У светлости Милене" (од 1997. има међународни карактер), са намером да окупља уметнике чија се поетика надовезује на уметнички опус М. Павловић Барили. Колекција њихових радова је део фонда Г.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Несторовић, „Галерија Милене Павловић Барили", Политика, 25. VI 1962; М. Миленковић, М. Б. Протић, Ј. Милојковић, Милена Павловић Барили, По 1990; Ј. Милојковић, Звезданим трагом. Милена Павловић Барили (Пожаревац, 1909 -- Њујорк, 1945), По 2009.

Ј. Межински Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА НАИВНЕ УМЕТНОСТИ

ГАЛЕРИЈА НАИВНЕ УМЕТНОСТИ, културна установа у Ковачици код Панчева основана 1955. са циљем неговања наивне уметности. Пошто је у овом јужнобанатском селу (50 км од Београда) Мартин Палушка са Михалом Бирешом и Јаном Соколом установио 1951. ликовну секцију Културно-просветног друштва „Покрок" (Напред), поводом обележавања 150-годишњице оснивања места и доласка Словака у ове крајеве, 1952. оснива се ковачичка сликарска школа. Као прва сеоска галерија у бившој Југославији, Г. н. у. почиње са радом 1955. у тамошњем Дому културе, првобитно под називом Галерија сељака сликара у Ковачици. Њени чланови испрва нису сликали мотиве из сеоског живота, него су пресликавали разгледнице са венецијанским гондолама, тиролским пејзажима и афричким тигровима. Уз помоћ панчевачког академског сликара Стојана Трумића, они од 1953. јарким бојама почињу да сликају ентеријере, пејзаже, портрете и жанр сцене. Општинским откупом једне куће у центру, Г. н. у. 1989. добија зграду у којој је смештена и данас. Уз осниваче, њени чланови били су ковачички сликари: Мартин Јонаш, Јан Књазовиц, браћа Јан и Ондреј Вењарски, Зузана Халупова, Алберта Чижикова, Ева и Ана Хусарикова, Павел Хајко, као и Јан Хусарик и Махаил Поволни из суседног села Падине. Захваљујући почетном импулсу који је афирмацији Ковачице дао Ото Бихаљи-Мерин, она од 1961. постаје метропола светске наивне уметности, а њени сликари равноправно излажу у највећим светским музејима и галеријама. Круг чланова Г. н. у. све више се шири, па она 2009. прераста у самосталну институцију од националног значаја. Галерија организује бијенале сликара наиваца, традиционалну смотру „Ковачички октобар", а прикупља и излаже дела својих наивних уметника. Осим уља на платну, стаклу и лесониту, поседује и аквареле, пастеле, акрилике, графике, интарзије, осликане тиквице, јаја и шамлице. Централно место у Спомен-соби Зузане Халупове заузимају њена бронзана биста и штафелај. Сваке треће године Г. н. у. расписује конкурс за избор нових чланова. Како сваки члан сваке године оставља Галерији један свој рад, њен фонд данас броји преко 800 предмета.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Рељић*, Каталог Галерије сељака сликара у Ковачици*, Ковачица 1974; Ј. Ћендић, Галерија наивне уметности, Ковачица 2002; Галерија ликовне уметности Ковачица, Ковачица 2012.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА НАИВНОГ СЛИКАРСТВА

ГАЛЕРИЈА НАИВНОГ СЛИКАРСТВА, културна установа у Уздину (10 км северно од Ковачице), основана 1963. са циљем неговања наивне уметности. Формирана је на иницијативу Адама Доклеана и Петру Димче, а 1990. пресељена је у нов простор Дома културе „Доина". У њој се излaже стотинак радoва уздинских наиваца, претежно жена домаћица и везиља Румунки, које на поетичан и улепшани начин приказују догађаје из свакодневног живота села (како га оне виде или га се сећају). Најистакнутије сликарке су: Анујка Маран, Марија Балан, Флорика Пуја, Флорика Кец, Софија Доклеан, Мариоара Моторижеску, Ануца Долама, Анка Ончу, Илеана Олђе и Виорика Јерупа, које приказују обичаје и фолклор свога народа невештим, скоро дечјим цртежом у разиграним бојама везених ношњи, као и Адам Мезлин препознатљив по бајколиким и нестварним пејзажима. Представници уздинске наиве излагали су са ковачичком сликарском школом, али и самостално како у Србији и СФРЈ (Београд, Загреб) тако и у иностранству (Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Минхен, Венеција, Гетеборг, Милано, Темишвар, Беч, Рим, Стокхолм). Њихово златно доба су шездесете и седамдесете године ХХ в., док је данас на сцени трећа генерација уздинске школе наивног сликарства. Улога Г. н. с. у Уздину јесте да уметничко благо румунског народа сачува од заборава, стално подстиче и широм отвара домаћој и светској културној јавности.

ЛИТЕРАТУРА: М. Малуцков, „Галерија наивног сликарства и етнографске збирке у Уздину", Спона, 1972, 2; I. Bulic (ур.), Pictura naivă din Uzdin, Uzdin 2002; V. Barbu, „Uzdin: eterna patrie e picturii naive", Floare de latinitate, 2011, 3.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА

ГАЛЕРИЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, установа САНУ основана у Београду 1989. са циљем популаризације науке и технике. Пошто је САНУ 1989. основала Музеј науке и технике, он 1997. добија на коришћење преуређени приземни простор од 100 м² у оквиру Академијине зграде у Улици Ђуре Јакшића 2. Њеним радом испрва руководи Институт техничких наука, да би од 2006. самостално почео да приређује пригодне, тематске и јубиларне изложбе из свих области науке и технике. Г. промовише и популаризује науку и технику нарочито међу младима приређивањем изложби и предавања, издавањем каталога, промоцијом књига и приказивањем филмова. Један део простора Г. заузима Библиотека Музеја науке и технике САНУ у коју је приступ слободан. Осим о Николи Тесли, Михаилу Пупину и Михаилу Петровићу Аласу, Г. је организовала изложбе о историји хемије, физике, рударства, геологије, геодезије, ваздухопловства, радиодифузије, метеорологије, електрификације и рачунарства, али и о пејзажној архитектури, индустријском наслеђу, исхрани у неолитској Винчи и хидроенергетском систему Ђердап. Први директор Г. био је Александар Маринчић, а од 2011. Зоран Љ. Петровић.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак САНУ, Бг 1989--.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА ПАВЛА БЕЉАНСКОГ

ГАЛЕРИЈА ПАВЛА БЕЉАНСКОГ → СПОМЕН-ЗБИРКА ПАВЛА БЕЉАНСКОГ

ГАЛЕРИЈА ПЕТРА ДОБРОВИЋА, културна установа у Београду, основана 1974. са циљем афирмисања и популаризације сликарског опуса Петра Добровића. Налази се у реконструисаном стану-атељеу у Улици краља Петра 36/IV у Београду, у којем је живео и радио један од главних протагониста српског модернизма. На основу уговора који је склопила његова породица са Скупштином града Београда, збирка је поверена на чување Музеју савремене уметности, као његов депанданс. Тестаментом његовог сина Ђорђа, збирци су 2002. прикључени и други предмети из сликареве заоставштине. Први фонд збирке чинила су 124 његова дела, од којих су 64 уља на платну, по пет темпера, акварела и пејзажа, као и 45 цртежа. У просторијама Г. одржавају се тематске изложбе из сликаревог опуса, са пратећим монографијама чији је она издавач. Осим актова, портрета и пејзажа, збирку чине и аутопортрети и мртве природе, као и документи и картотека везани за Добровићев живот и рад, које је сакупила и начинила његова супруга Олга Добровић.

ЛИТЕРАТУРА: О. Добровић, Галерија Петра Добровића, Бг 1989; Ж. Гвозденовић, Ремек-дела Петра Добровића, Бг 2010; Пејзажи Петра Добровића, Бг 2012; Инспирација Олгом: Галерија Петра Добровића, Бг 2016.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ, културна установа у Нишу, oснована 1970. са циљем да приређивањем изложби, семинара и предавања приближи дела савремене ликовне уметности грађанима Ниша и југоисточне Србије, а прикупљањем уметничких дела својих уметника културно афирмише регион. Њен први руководилац био је Лазар Трифуновић а први председник Савета сликар Иван Табаковић. Између 1975. и 1980. Г. је радила у саставу Народног музеја у Нишу, а пре и после тога као самостална институција културе. Осим управних просторија са седиштем од 1981. на Кеју Кола српских сестара 1/II, Г. у свом саставу има сликарску конзерваторску радионицу и три изложбена простора: од 1970. „Павиљон" у нишкој тврђави смештен у турском арсеналу саграђеном 1857, рестаурисаном и адаптираном 1971, намењен ауторским изложбама од 1982; „Салон 77" у преуређеној Бали-беговој џамији из 1523. у Тврђави која служи за камерне самосталне изложбе млађих уметника; од 1994. Галерију „Србија" на Тргу краља Милана у центру града, у адаптираном приземном угоститељском објекту из прве половине XIX в., у којој се одржавају велике ретроспективне и колективне изложбе. Збирка Г. данас броји преко 1.200 уметничких дела савременог сликарства, графике, цртежа, скулптуре, радова нишких уметника и радова из области проширених медија. За 40 година рада приредила je преко 1.000 изложби домаћих и иностраних уметника из прве и друге половине ХХ в. Од својих почетака организује манифестацију „Ликовна колонија Сићево", а 2006. установљује Графичку радионицу „Сићево" и објављује месечни дигитални интернет часопис за визуелну уметност.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Галерија савремене ликовне уметности Ниш: 1970--2010, Ниш 2010.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА СЛИКА „САВА ШУМАНОВИЋ"

ГАЛЕРИЈА СЛИКА „САВА ШУМАНОВИЋ", културна установа у Шиду, основана 1952. са циљем афирмисања и популаризације уметничког опуса Саве Шумановића. За јавност је отворена 1952, о десетогодишњици Шумановићевог трагичног убиства, а на темељу даровног уговора уметниковe мајкe Персидe Шумановић. Она је поклонила граду Шиду легат од преко 400 дела С. Шумановића: уља, темпера, акварела, пастела, цртежа из последње две деценије његовог опуса -- углавном из шидског периода и мање радова из Париза које је уметник вратио у Шид. Ради финансирања будуће галерије, уметникова мајка је поклонила и породичну кућу (у којој је до тада био смештен Срески суд, данас Светог Саве 7) и друге некретнине, а Општина се обавезала да у дарованом простору отвори Г. Адаптацију зграде у изложбени простор од око 400 м² обавио je новосадски архитекта Милоје Милошевић. Г. изложбени простор 1989. проширује на 600 м². Првобитна идеја била је да се стална поставка мења на сваких шест месеци; најновији избор од стотинак дела Шумановића 2014. осмислила је и представила Весна Буројевић. У Шиду је 1962. основан „Меморијал Саве Шумановића". Општина од наследника откупљује и породичну кућу Шумановића, у којој је сликар провео детињство и последње године живота и ту, у близини Г., 1982. отвара за јавност спомен-кућу славног уметника с оригиналним комадима намештаја и предметима из његовог атељеа. После смрти дародавца Персиде Шумановић Г. добија и обимну документацију значајну за проучавање уметниковог опуса. Г. уступа дела из свог фонда другим установама ради излагања, изложбе Г. гостују у другим галеријама (Спомен-збирка Павла Бељанског -- Нови Сад, Дом војске -- Београд, Музеј савремене умјетности Републике Српске -- Бањалука и др.). Уз изложбену, Г. развија и пратећу издавачку делатност, организује промоције књига, концерте итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кујунџић, „Галерија Саве Шумановића у Шиду", ЛМС, 1952, 370; М. Б. Протић, Сава Шумановић 1896--1942, Бг 1996; В. Буројевић, Галерија слика „Сава Шумановић", Шид, Шид 2009; В. Буројевић, Љ. Јукић, После 70 година, 1939--2009, Шид 2009; Р. Сремац, Сава Шумановић лично, породично, национално, Шид 2012.

Ј. Межински Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

ГАЛЕРИЈА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, установа САНУ основана са циљем да организује изложбе ликовних уметника чланова САНУ и да представља пројекте одељења САНУ. У сарадњи са еминентним стручњацима, а под руководством надлежних одељења САНУ, ова јединица САНУ, у складу са програмом Стручног савета Галерије, промовише делатност Академије и њених чланова, као и других врхунских стваралаца у свим областима културе. Она сарађује и са другим институцијама, представља и гостујуће изложбе из земље и иностранства, а њени пројекти гостују у земљи и ван ње. Публикују се каталози изложби, плакати, позивнице, флајери, разгледнице, репродукције уметничких дела итд. ГСАНУ обавља музеолошке послове везане за Уметничку збирку САНУ, прикупља документациони материјал, организује предавања, скупове, вођења по изложбама, пројекције филмова, промоције књига, као и концертну делатност. Поред ГСАНУ у Београду, у згради Академије, САНУ има изложбени простор и у свом Огранку у Новом Саду, у здању Платонеума.

Од оснивања Друштва србске словесности 1841, касније Српског ученог друштва, постојала је потреба за обављањем послова везаних за галеријску и музејску делатност. Збиркама „старина" руководио је Ј. Шафарик тежећи да од њих формира музеј. СУД, а касније и Српска краљевска академија у једном периоду, воде бригу о Народној библиотеци и о Музеју. Први изложбени пројекти Академије били су „Излози Српског ученог друштва" на којима су М. Валтровић и Д. Милутиновић представили резултате својих истраживања споменика старе српске архитектуре и живописа организованих под руководством СУД. Уследиле су и изложбе савремене ликовне уметности које је Академија подржала (Ђ. Крстић, П. Јовановић, У. Предић). У време планирања изградње новог Дома Академије у Кнез Михаиловој 35, док је Академија деловала у Бранковој улици број 15, постојала је идеја да се у оквиру Академије смести и музејска уметничка збирка са изложбеном галеријом и Народна библиотека (планови К. Јовановића почетком ХХ в.), што није реализовано у изведеном пројекту Д. Ђорђевића и А. Стевановића (1912--1924). Академија ову зграду за своје активности добија тек после II светског рата. Руски емигрант Г. Самојлов 1949--1952. ентеријер САНУ прилагођава смештају њене управе, Архива, Библиотеке и института. И даље је организовање изложби ликовних уметника преминулих чланова САНУ било спорадично, док су радови новоизабраних чланова излагани у Свечаној сали. Непосредан предлог за оснивање „Академијине галерије" поднео је на седници Одељења ликовне и музичке уметности 1950. Тома Росандић. Предлог је реализован пројектом Галерије Г. Самојлова из 1967. Исте године именован је Уметнички савет Галерије Академије са Недељком Гвозденовићем на челу. Прва изложба Српски уметници XIX века -- академици отворена је у пролеће 1968, касније следе поставке Римски царски градови у Србији, Фотографија код Срба, Међу јавом и мед сном, Српски импресионисти, Из прошлости манастира Хиландара, Службено одело у Србији, Знамења Карловачке митрополије, Канон Милутина Миланковића, многобројне изложбе ликовних уметника академика итд. Уредник првих публикација у едицији „Галерија САНУ" 1968--1980. био је Н. Гвозденовић, а наследио га је Стојан Ћелић, те академици управници Галерије. Подсерија едиције ГСАНУ под називом Изложбене свеске, почиње да излази 1974, а 1980. покренута је нова серија Изложбене новине. Графичка решења за прве каталоге давао је Иван Табаковић. Крајем 1968. за кустоса у Галерију долази Оливера Миљковић, касније аутор графичке опреме публикација, па руководилац и конзерватор Уметничке збирке САНУ; кустос педагог је Мирјана Петровић; 1970. ангажована је као кустос Гордана Харашић, а прима се и техничко особље.

Уметничка збирка САНУ формирана је паралелно с Академијом. Она настаје поруџбинама, откупом и поклонима репрезентативних портрета владара, председника Академије и њених истакнутих чланова, у оквиру задужбина -- од портрета задужбинара и добротвора, ређе куповином дела из наменских фондова за подршку младим ауторима. Украшавање уметничким делима ентеријера обновљене палате Академије средином ХХ в. поново је истакло потребу за дефинисањем критеријума за формирање Збирке САНУ. Уз Две музе -- науку и уметност Ђ. Јовановића из ранијег периода, композиције у Свечаној сали -- Наука П. Лубарде и Уметност М. Милуновића, као и Мртва природа с глобусом Ђ. Андрејевића Куна из 1952. допуњују језгро колекције. Будући концепт формирања Уметничке збирке дефинисан је 1953. када је Одељење ликовне и музичке уметности закључило да САН убудуће треба да купује само уметничке радове својих чланова и да се у буџету Академије предвиде средства намењена откупу који ће одобравати комисија. Од тада се Збирка увећава и систематским откупима које подржава Републичка заједница културе. Љубица Сокић, на скупу Одељења 1969, предлаже да запослени у Галерији попишу уметничка дела у власништву САНУ према музеолошким принципима. Највећи број радова улази у Уметничку збирку САНУ током осме и девете деценије ХХ в. У Збирци САНУ чувају се, као веће дароване целине, легат радова И. Радовића, поклони Н. Гвозденовића, Љ. Сокић, А. Дерока; у XXI в. је примљен поклон О. Јеврић. У време формирања Уметничке збирке чинило ју је око 90 дела, а 2014. броји око 3.000 каталошких јединица, дела уметника академика и радова других домаћих и страних аутора. Најстарији датован рад је графика из средине XVIII в., а најновије су аквизиције активних чланова Одељења ликовне и музичке уметности с почетка друге деценије XXI в. Збирка поседује слике, цртеже, графике, скулптуре, фотографске портрете итд. Публика је први пут дела из Уметничке збирке САНУ могла да види, окупљена у поставку, јуна 1982. Поставка се од тада преуређује, допуњава и повремено излаже, више пута и изван САНУ. Пројектом адаптације и проширења Галерије архитекте Б. Миловић, 1978--1982. руководио је И. Антић. Тада су изграђени депо за смештај уметничких дела Збирке и радни простор Галерије.

Редовну концертну активност у ГСАНУ уређивао је композитор Станојло Рајичић од 1982. до 2000, а од тада композитор Дејан Деспић. Кустос руководилац музичке делатности је Марија Цветковић. У току сезоне, од почетка октобра до краја јуна, концерти се одржавају два пута недељно. У почетку су приређивани ауторски концерти чланова САНУ, касније је преовладао стандардни репертоар. Од 1984. организују се аудиције за младе таленте. Фонд „Станојло Рајичић" за награђивање најбољег солистичког концерта у једној сезони основан је 2001. Штампају се пратећа издања (месечни репертоари, плакати и програми концерата).

Галеријом су, после Станислава Живковића, руководили Драгослав Срејовић, Гојко Суботић, Динко Давидов и Душан Оташевић. Као кустоси Галерије радили су и: Слободан Илић, Ивана Кузмановић Нововић, Ненад Макуљевић, Рада Маљковић, Јелена Межински Миловановић.

ИЗВОР: Документација ГСАНУ.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак СКА, САН, САНУ; Друштво српске словесности 1841--1864, Српско учено друштво 1864--1892, Српска краљевска академија 1886--1936, (Споменице, VII), Бг 1939--1941; Задужбине и фондови, (Споменице, VIII), Бг 1936; Група аутора, Академици -- ликовни уметници: из Уметничке збирке Српске академије наука и уметности, Бг 2011.

Ј. Межински Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА ФРЕСАКА

ГАЛЕРИЈА ФРЕСАКА, културна установа која ради при Народном музеју у Београду са циљем да прикупља, чува и излаже копије српских средњовековних фресака, икона, минијатурног сликарства, али и одломака архитектуралне скулптуре и макета споменика српске и византијске уметности. Ту се на једном месту налазе највиши домети средњовековне уметности настали на територији средњовековне Србије и околних балканских народа који су данас или веома угрожени или неповратно уништени. Прву иницијативу за копирање фресака дао је Комитет за културу и уметност Владе ФНРЈ 1947. Пошто је у Паризу 1950. одржана изложба Југословенске средњовековне уметности са 160 фресака и 105 архитектонских одливака, наменска зграда Г. ф. изграђена је 1952. на земљишту на којем се до 1944. налазила синагога Бет Израел, које је Јеврејска општина уступила граду Београду за културну намену (Цара Уроша бр. 20). Први директор Г. ф., саграђене и отворене 1953, био је Милан Кашанин који је њен почетни фонд увећао са 441 копијом. Од 1962. у оквиру Г. ф. ради и сликарско-вајарски атеље, а 1973. она се организационо прикључује Народном музеју у Београду. Г. ф. располаже са око 1.500 копија фресака од XI до XV в. као и са око 300 одливака српске монументалне скулптуре и епиграфских споменика. Све копије фресака су дела академских сликара-кописта и одликује их верност оригиналима и у начину израде и у њиховим оштећењима. Поред сталне поставке, у Г. ф. се одржава манифестација духовне музике „Хорови међу фрескама", као и тематске изложбе везане за поједине средњовековне споменике, сликаре-кописте, али и издвојене садржаје фресака (трпеза, пејзаж, свети ратници, орнаменти, занатство, портрети, представе жена и деце).

ЛИТЕРАТУРА: M. Kaшанин, Н. Комненовић, Средњовековне фреске: изложба копија из збирке Галерије фресака у Београду, Бг 1960; Н. Комненовић, Галерија фресака, Бг 1979; „Галерија фресака у Београду (1953--1973)", ЗНМ, 1987, 13, 2.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈА

ГАЛЕРИЈА-ЛЕГАТ МИЛИЦЕ ЗОРИЋ И РОДОЉУБА ЧОЛАКОВИЋА, културна установа у Београду основана 1980. Смештена је у реконструисаној и адаптираној једноспратној породичној вили у Улици Драјзеров пролаз (Родољуба Чолаковића) 2 на Дедињу коју је 1980. Милица Зорић Чолаковић поклонила граду Београду. Поверена је на старање Музеју савремене уметности. После ненаменског коришћења 90-их година, затварања и судског спора, Галерија је поново отворена за јавност 2004. У њој се чувају 92 дела најзначајнијих југословенских уметника и српских сликара прве половине ХХ в. (Надежда Петровић, Петар Добровић, Марко Челебоновић, Милан Коњовић, Зора Петровић, Петар Лубарда, Недељко Гвозденовић), али и скулптуре, стилски намештај, оријентални теписи, стакло и порцелан. Ту се одржавају мање изложбе студијског карактера, почевши од прве којом је отворена, Српско сликарство 1900--1920, преко прегледа југословенског цртежа, акварела, графике и таписерија, југословенских уметника -- прашких ђака, колористичког експресионизма, поетске фигурације, визуелне поезије и мејл-арта, до изложби графика Борута Вилда и Друштва уметника „Зограф 1927--1940". Поред изложбеног простора изграђени су модерни атељеи за гостујуће уметнике, радионице, сала за пројектовање, административни део и депо. У њој је 2011. отворен Центар за фотографију, а у припреми је и оснивање студијске библиотеке.

ЛИТЕРАТУРА: М. Зорић, Уметничка дела из Легата Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, Бг 1980.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛЕРИЈЕ

ГАЛЕРИЈЕ (Caius Galerius Valerius Maximianus), римски цар (околина Гамзиграда, око 250 -- Сердика?, после 30. IV 311). Његова мајка, варварка Ромула, побегла је под налетима Скита из Дакије на десну обалу Дунава, где се породица бавила сточарством. Због ниског порекла злобни савременици наденули су му надимак Говедар (Armentarius). Војничку каријеру је започео под императорима Аурелијаном и Пробом, да би под Диоклецијаном стекао виши официрски чин. У пролеће 293. Диоклецијан га је у Никомедији поставио за цезара. У оквиру идеолошко-религијске поставке тетрархијског система, по којој су августи и цезари земаљски заступници Јупитера и Херкула (Iovii et Herculii), Г. је, заједно са Диоклецијаном, постао члан Јупитерове божанске породице. Развео се од своје жене, са којом је имао ћерку, да би се оженио Диоклецијановом ћерком Валеријом. Био је задужен да штити Дунавски лимес, па је за седиште војних операција одабрао Сирмијум, мада ни писани ни археолошки извори не потврђују да је у овом граду имао резиденцију. По Диоклецијановој жељи је 296. прешао у Сирију, да би водио рат против Персијанаца. После почетних неуспеха и поновне регрутације војске у Илирику, 298. потукао је персијског краља Нарзеса, после чега су Римљани склопили повољан мир са Персијом, а Г. стекао надимак Persicus и прославио тријумф у Антиохији. Ова победа овековечена је на славолуку Г. у Солуну, где је имао резиденцију. У зиму 303. започео је, свакако у договору са Диоклецијаном, велики прогон хришћана, тако да је у делима хришћанских писаца представљен у крајње негативном светлу. Исте године у Риму је и званично прослављен његов тријумф над Персијанцима, али у склопу прославе виценалија и деценалија свих тетрарха, тако да је његова победа стављена у исту раван са победама његових савладара. Зато је за њега тријумф у Антиохији остао значајнији и утицао је на његову владарску идеологију и пропаганду. У свом родном крају, у Гамзиграду, започео је градњу велелепне утврђене палате, у коју је намеравао да се повуче после силаска са власти. Декоративни програм њеног украшавања посвећен је величању тетрархије као система власти, али и слављењу Диониса, с којим се Г. поистовећивао, сматрајући да је и он сам, попут античког божанства, син Јупитера и смртнице. Палату је назвао Ромулијана по својој мајци Ромули, што је потврђено натписом Felix Romuliana на архиволти, откривеној 1984. Од његове монументалне статуе од црвеног камена, египатског порфира, у палати у Гамзиграду је нађена глава и рука са глобом у шаци. На овом портрету Г. на глави носи специфичну инсигнију, комбинацију тријумфалне круне са драгуљима и свештеничке круне са бистама божанстава. Та божанства су, у ствари, сами тетрарси који, својом суштином, представљју Јупитера и Херкула. Судећи по откривеним деловима, статуа од порфира представљала је Г. као космократора и првосвештеника своје божанске породице. Подигнута је или непосредно после тријумфа над Персијанцима 298. или поводом заједничког тријумфа свих тетрарха, слављеног 303. Галерије је 1. V 305. проглашен за августа, после чега је започео дуг период сукоба са осталим тетрарсима. Године 310. смртно је оболео. Дана 30. IV 311. објавио је едикт о толеранцији према хришћанима. Умро је неколико дана касније, вероватно у Сердици, те сахрањен, према Псеудо-Аурелију Виктору, у свом родном месту Ромулијануму, иако је за њега већ био припремљен маузолеј у Солуну. На брду Магура, недалеко од утврђене палате у Гамзиграду, откривен је меморијално-сакрални комплекс. У његовом склопу су два консекративна споменика и два маузолеја. Сматра се да они представљају места на којима су, прво Ромула, а затим и сам Г., ритуално спаљени и уздигнути међу богове.

ИЗВОРИ: F. Pichlmayr (прир.), Sexti Aurelii Victoris Liber de Caesaribus, praecedunt Origo gentis Romanae et Liber de viris illustribus urbis Romae; subsequitur Epitome de Caesaribus, Lipsiae 1911; J. L. Creed (ур. и преводилац), Lactantius, De mortibus persecutorum, Oxford 1984.

ЛИТЕРАТУРА: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Stuttgart 1930; A. H. M. Jones, J. R. Martindale, J. Morris, The Prosopography of the Later Roman Empire, I: A.D. 260-395, Cambridge -- London -- New York -- Melbourne 1975; D. Srejović, „Diva Romula, Divus Galerius", у: D. Srejović (ур.), The Age of Tetrarchs. A Symposium held from the 4th to the 9th October 1993, Bg 1995; А. В. Поповић, „Писани извори о Галерију", у: И. Поповић (ур.), Felix Romuliana -- Гамзиград, Бг 2010; А. Madgearu, Împaraˇtul Galerius. Caius Galerius Aurelius Valerius Maximianus, Târgovişte 2012.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЈА

ГАЛИЈА, музички састав који је 1977. основао Ненад Милосављевић, композитор, гитариста и певач (Ниш, 6. II 1954). Каријеру је започео као солиста пратећи се на акустичној гитари и усној хармоници. Са Г. је у почетку креирао музику на трагу симфо рока. Временом су се оријентисали на поп-рок звук, а кроз групу је прошао велик број нишких и београдских музичара. Уз Милосављевића, кључни аутор музике био је клавијатуриста Бата Златковић. Текстове су најчешће писали Предраг Милосављевић и Радоман Кањевац. Г. je снимила плоче Прва пловидба (1979), Друга пловидба (1980), Ипак верујем у себе (1982), Без наглих скокова (1984), Дигни руку (1986), Далеко је Сунце (1988), Корак до слободе (1989), Историја, ти и ја (1991), Караван (1994), 13 (1996), Волети волети (1997), Јужњачка утеха (1999), Добро јутро, то сам ја (2005) и Место поред прозора (2010). Милосављевић je компоновао позоришну музику за преко 80 представа зa које je добио многобројне награде. Урадио је музику за филмове Зона Замфирова, Пљачка III Рајха и Врати се, Зоне. За диск Нечујна звона (2009) обрадио je косовске народне песме које је отпевала Милица Милисављевић Дугалић.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, Екс ЈУ рок енциклопедија, Бг 2007.

П. Јањатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИПОЉСКА БИТКА

ГАЛИПОЉСКА БИТКА, битка у којој је Турска извојевала победу над византијском војском 1354. Галипољ је град на европској страни мореуза Хелеспонт (Дарданели), а представљао је својеврстан мостобран између Мале Азије и Тракије, односно Европе. У позновизантијској епоси нарочито је добио на значају. Страховити земљотрес у ноћи између 1. и 2. III 1354, чију разорну снагу речито осликава чињеница да је неколико трачких утврђења једноставно нестало са лица земље, а зидине Цариграда биле видно оштећене, донео је Византији двоструку несрећу. Земљотрес је био пропраћен олујним ветром и леденом кишом у којој су многи, лутајући ноћу у потрази за уточиштем, умрли од смрзавања. Теже од последица елементарне катастрофе било је османлијско поседање Галипоља, 2. III 1354, најјаче тврђаве на европској страни Хелеспонта, која је представљала кључ Цариграда са запада. Део становника разореног града прихватио је брод који је пловио за Мореју, али је, променивши курс, преплашене житеље одвезао у Цариград. На другој страни, Османлије, предвођене престолонаследником Сулејманом, не оклевајући, са малоазијске стране прешле су дарданелски теснац и без борбе ушлe у разрушени Галипољ и неколико околних мањих тврђава чији су житељи у паници напустили пострадалу област и потражили прибежиште у градовима поштеђеним земљотреса. Запоседање Галипоља био је догађај од великог историјског значаја, а ушло је у легенду и на византијској и на турској страни. Према предању, неки локални чобанин, иначе Грк, Османлијама је показао пут те су они заузели околна насеља; Турци су сматрали да им је помогао сам Алах, па је сачувано веровање да је Сулејман био надахнут сном у којем му је прелазак са једног на други континент био обасјан месечевом светлошћу.

ИЗВОРИ: Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum I--IV, III, cura L. Schopeni, Bonnae 1832; N. Gregorae, Byzantina Historia, I, Bonnae 1835; F. Giese, Die аltosmanischen anonymen Chroniken, II, Übersetzung, Leipzig 1925; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, VI, Ср. Карловци 1926; Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927; P. Schreiner, Die byzantinischen Kleinchroniken, I, Wien 1975.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium 1261--1453, London 1972; Х. Иналџик, Османско царство. Класично доба 1300--1600, Бг 1974; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Р. Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332--1391), Бг 2013.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИПОЉСКИ СРБИ

ГАЛИПОЉСКИ СРБИ, српска исељеничка заједница коју су Турци насилно преселили почетком XVI в. у запустела села под планином Куру Даг, на почетку Галипољског полуострва. Неверници прогнани из Срема, око 2.000--3.000 српских становника који су се бавили земљорадњом и сточарством, уписани су први пут 1530. као царско добро (хас) у нахији Евреше у Галипољском санџаку у девет села: Бајрамич, Болавади, Еврен, Гејгелди, Гелџик, Халачдереси, Караагач, Теке, Учдере. Та села укључена су 1567--1568. у задужбину (вакуф) Сулејманије џамије у Цариграду као Хасови острва Срем у Галипољском санџаку, са укупно 500 становника. Исто стање забележено је и 1601. Опште предање Г. С. углавном је у складу с подацима из турских извора. Живели су прво у селу Учдере, потом су се иселили у Бајрамич, Јагач, Караџу и Шарћој. Убрзо су подлегли грецизацији. Само у Бајрамичу успели су да сачувају националну свест, језик и усмену књижевност све до XX в. По завршетку балканских ратова, у Бајрамичу је било 118--120 српских кућа чији су житељи и имања били стално угрожени одмаздом Турака за ратне губитке и поразе. Услед тога преко српског и руског посланика у Цариграду успели су да добију одобрење да се врате у Србију. Сеоба је започела 1914, али је због ратних збивања и мукотрпног лутања трајала све до 1922. Тада су се 73 породице Г. С населиле у селу Пехчево у северозападној Македонији. Одвојени од матичног залеђа, постепено су се утапали у македонску средину. Данас су као српска исељеничка група готово сасвим ишчезли. Г. С. су једна од ретких српских исељеничких група која је етнографски и лингвистички исцрпно проучена. Вековима одвојени од матичне земље са својеврсним успореним развојем и дуготрајним опстанком, Г. С. представљају окамењену слику и пример истих појава у матичном подручју српске земље у XVI в.

Г. Томовић

Говор Г. С. Због честих сеоба тешко је само на основу народног предања одредити постојбину Г. С. Неки научници сматрају да су из Срема, а други из Јагодине, одакле су у првој половини XVII или пред крај XVI в. пресељени најпре у село Учдер, а потом у XVIII в. у Барјамич. После низа перипетија 1922. насељавају се у Пехчево у источној Македонији. Особине говора дате су на основу грађе сабране 1950. и 1951. Порекло говора Г. С. је на основу језичких чињеница непобитно доказано и оно се слаже са њиховим усменим предањем да су из Јагодине.

Говори Г. С., Рекаша и Банатске Црне Горе сведоче о некадашњим особинама смедеревско-вршачких говора. У те старе особине на првом месту спада кановачки акценат (жéна, пóток), који се јавља у околини Вршца и Беле Цркве, у Шумадији од Авале до северно од Аранђеловца и источно од Младеновца и од доњег тока Колубаре до близу Тополе и Раче Крагујевачке. Затим, у дат. и лок. јд. заменичко-придевске промене ж. р. јавља се аналошки наставак -ом (Намиˉгн¦во ©кетом утdм лK*^и^пdм жéни*; у божјdм к%ћи), који је познат и осталим српским говорима у космајском крају, у јужном, југозападном и северном делу источне Шумадије, у Жабарима код Тополе, Чумићу и Церовцу. У супстратске црте С-В дијалекта спадају и једносложни прилози са /[´]{.smallcaps}/ (гóр, вóд), при чему се у говору Г. С. касније изгубила тонска опозиција код дугих акцената (гdр, вdт). Свакако треба споменути и јат у корену глагола вид- (вé^и^ди `видех`, в"^и^ђам).

Наставак -ама у дат. и инстр. мн. именица ср. р. (јар+њама), а код Галипољаца и м. р. (в%ковама), повезује говоре Галипољаца, Банатске Црне Горе (БЦГ), Банатских Хера (БХ) и Радимне. Такође, говори Г. С., БЦГ, Рекаша и Шумадијске Колубаре чували су јат, код Галипољаца под акцентом (млé^и^ко) и неакцентованом дужином (п&дK*^и^ли*), што их је повезивало са шумадијско-војвођанским дијалектом, а одвајало од косовско-ресавског. Поред сачуваног јата у говору Г. С., у појединим категоријама, јавили су се и икавизми Ш-В типа (н;је; дb је; ов+м ј?дма; тhпbли; прb < пр"), који су у том дијалекту (Ш-В) егзистирали са скоро доследном заменом те фонеме у е. Старом цртом може се сматрати и скраћивање // на отвореној ултими (ков!, муз!), што је познато и у космајском крају, у североисточној и факултативно у источној Шумадији, затим у југоисточном Банату са Банатском Клисуром, и у Ресави.

У говору Г. С. налазе се и неке језичке црте које се случајно поклапају са стањем у другим дијалектима. Тако у њему изостају типичне К-Р особине (с човекем; јунаце, бубрезе; с моном; дат. и лок. јд. ж. р. ове жене), а јављају се: предлози врз, рас; тéжак б&лес и др. Са југоисточним говорима везују га облици: плáдне, сbрутка; отр%ла `отровала`; изг%бен; 3. л. мн. през. %знKју; д)ш < дажд. Са банатским говорима говор Г. С. везан је следећим цртама: зевам се - ж"^и^шам сe; п?жа; с ким -- ис к+м га bзмири `чиме`; капнило -- капнbло `капнуло`; отој -- утdм `тој`. Знатан број заједничких црта уочен је нарочито у говорима централне и источне Шумадије.

Под утицајем несловенског језичког окружења (грчког и турског) у говору Г. С. дошло је до низа промена на фонетском, морфосинтаксичком и лексичком нивоу (д(скалос). Тако се /[´]{.smallcaps}/ (в+но, п"так) и кановачки факултативно замењују // (ј"зик; н) дно). У турским позајмљеницама (јастьк < yastık) јавља се полуглас. Већина вокала има неустаљен изговор и широко артикулационо поље (лисbца, ли^е^сbца, ле^и^сbца, лесbца). Покретљив вокализам, јаке редукције ненаглашених вокала и промене е > и и о > у одлика су северногрчких говора, који су имали снажан утицај на говор Г. С. На тракијском терену дошло је до замене љ у ј (жéја, ч!шја, зéмја). У примарном слогу иза лабијала или велара а испред у дошло је до замене љ у л (пл%јес, кл#ч). Под утицајем тракијског грчког факултативно се јавља умекшано л` испред и (л^,^+же). Под утицајем грчког, код појединаца, факултативно се јавља замењивање шуштавих (ш, ж, ч и џ) пискавим (с, з, ц и s) сугласницима са низом прелазних варијанти (ч^ц^/ц^ч^), што сведочи о новијем датуму утицаја грчког на говор Г. С.

Компарација придева је аналитичка (Мdј бр(т ду мин! је ј&ш мл)т `мој брат од мене је млађи`). Компаратив је калкиран према турском моделу daha güzel `још леп`, уп. и грч. ακόμη > κόμ καλός `још добар`, а суперлатив се гради помоћу речце нај- (Н(ј м)ло ми дé^и^те бóно).

Систем глаголских облика је прилично сложен, као и у грчком и турском језику. У просте глаголске облике спадају: презент, прост футур, имперфекат и аорист; императив; гл. прилог садашњи, радни гл. придев и променљиви инфинитив; трпни гл. придев и гл. именица. Сложени гл. облици су: перфекат (ја сам дустbгаво), плусквамперфекат (ја б"^и^ву дустbгаво), футур (ја ћем дустbћем), хабитуал (ја би дустbгаво) и потенцијал (ја ћ)в дустbћем). Код свих гл. врста у 3. л. мн. презента уопштен је наставак -еју (bдеју, &реју, в+кнеју, каз%јеју, м&леју, дhж"ју), осим у VI, где је наставак -ају (bграју), уп. и дBд%, јK*^и^д*%. У императиву глаголи VI врсте немају ј (п+та, п+тате). У 2. л. мн. презента и императива, под утицајем грчких говора, јавља се партикула -н: ако м&жете(н) не квBрbте(н). Наставци за имперфекат су: 1. л. јд. и 3. л. мн. -ву/-во (мbслBву / мbслBво), у 2. и 3. л. јд. -ше (м&гBше), у 1. л. мн. -(х)мо (bђBмо, брáмо / бирáмо < берахмо), у 2. л. мн. -сте/-ште (bмBсте / гутáште). У аористу су следећи наставци: 1. л. мн. -(х)мо, 2. л. мн. -сте/-ште и 3. л. мн. -ше. У гл. прилогу садашњем појављују се два наставка: -аћем (чешће) и -аћим који се додају на инфинитивну основу (в,к)ћем / јиђáћим). Вокал а, као знак имперфективности (јавља се и у имперфекту и гл. именици), из VI врсте ширио се на остале. Финално -м добијено је аналогијом према прилозима за начин (силом). У трпном гл. придеву наставци са т, тј. н углавном слободно варирају (убóден / убóдет). Од глагола са инфинитивном основом на -а код гл. именица уопштен је наставак -ање (сигр)ње, м&лBње). Радни гл. придев има следеће наставке: -о, -ла, -ло; -ли. Више је начина градње футура: (а) прост је чувала само старија генерација (запQс(ћем ако се с!^и^тим; дNћ!тен, дNћ!ју); (б) ни сложен футур са променљивим инфинитивом, односно простим футуром, није више био чест (ј) ћем ти к,пbћем, уп. грч. θέλω αγοράσω `хоћу купим`), (в) чест је сложен футур са(да) + през. (С( ћем да bдем / ће да bдемо / с( ће ти к)жем, уп. грч. τώρα θα σου πώ). Потенцијал се гради на два начина -- од имперфекта гл. хтети и променљивог инфинитива (да ћ)в га нáћем) или да + презент (ћ)ву да п%кнем), што је чешће. Oве конструкције су донете у Тракију, а потом су подржане сличним у грчком језику (ήθελα αγοράσει / ήθελα να αγοράσω `шћах купити / шћах да купим`).

У синтакси је нарушен однос падежа правца и места тиме што се шири поље употребе лок. и инст. ЖKн( му т;шла на пут&ку; Ед)н в"лик п)њ ће да донесéмо пр цgквом). Уочено је и ширење употребе партитивног генитива (Уч"р ја убр(ћBву трBв! `јуче ја превртах сено`, Тр)жеју путdка дибNкb `траже дубоке потоке`). Уместо посесивног генитива чешће се користе конструкције типа кbка ми `мој стриц` и у синтагми кbкина ми кућа `кућа мога стрица`. Замена предлога од са до десила се на тракијском терену, где је снажно присутна афереза (од обојака > д-о-бојака). Он има веома широко поље употребе, будући да су многе грчке конструкције калкиране у говору Г. С. (Ду уч+ је пузн( = από τα μάτια τήν γνωρίζει `по очима је познаје`, П&сле је dн уф)ти ду рук! да је изв(ди ду каз(на = πιάνει από το χέρι `ухвати за руку` итд.). Вероватно под утицајем турске синтаксе у инстр. се изгубио предлог с и у значењу средства (Ф(ћали так+м вbлама) и друштва (Ј) ће д-bдем бBјdм ми `са својим оцем`). Уочено је и удвајање објекта личних заменица (Мин" ми ни тр!^и^бује). У конструкцијама ди је користи се интензификатор га (Дb је га áскер). Уместо конструкције ја и ти користи се ми с тобом (Мb с тобdм смо побр(ткиње). Уместо инструментала чим користи се с ким (с к+м ћу да помет"м).

У постпозицији јавља се да у значењу `и` (Иди га удрb т+-да `удари га и ти` али и са и: Удр+ га и т+-да).

Значај овог исељеничког говора је вишеструк. На првом месту, на време је описан и докуметован један српски говор који је данас скоро ишчезао. Затим, он даје слику говора у северној Србији из периода у којем нема много писаних језичких података из те области. Њиме је потврђен и јужнији ареал С-В дијалекта. За историју народног језика значајно је да се јат чувало све до XVI, a можда и до XVII в. Такође је битно да су уз ту фонему егзистирали и икавизми Ш-В типа. Добијена је и потврда да су у то време чуване и предакценатске, али и послеакценатске дужине, као и да је у северној Србији већ био формиран кановачки акценат.

Ж. Бошњаковић

Литература: М. С. Филиповић, Галипољски Срби, Бг 1946; Д. Бојанић Лукач, „О прошлости Галипољских Срба", ЗМСДН, 1967, 48; Р. Тричковић, „Галипољски Срби и Јагодина", ИЧ, 1982--1983, 29--30; П. Ивић, О говору Галипољских Срба, Ср. Kарловци -- Н. Сад 1994; Ф. М. Емецен, „Историја једне миграције с почетка XVI стољећа. Сремски изгнаници на Галипољу", ИЧ, 1995--1996, 42−43; П. Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Ср. Kарловци -- Н. Сад 2009; Б. Челиковић (прир.), Галипољски Срби, Бг 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Галис, Арне

Галис, Арне (Gallis, Arne), слависта, универзитетски професор (Андебу, Норвешка, 29. XI 1908 − Осло, 31. I 1997). На универзитету у Ослу започео студије латинског и немачког језика. Као студент политички се ангажовао у организацијама социјалиста и пацифиста Кларте и Мот Даг, где је добио задатак да за радничке часописе пише чланке о Совјетском Савезу и Источној Европи. Студије славистике започео 1930. код Олафа Брока. Магистрирао 1936. тезом о црквенословенским елементима у руском књижевном језику. Од 1930. до 1957. радио је као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Ослу. Године 1957. био је аташе за штампу у Норвешкој амбасади у Београду. Исте године постао је професор словенских језика на Универзитету у Ослу. Најзначајније поље његовог проучавања је историјска синтакса српскохрватског језика и тој теми посветио је две обимне монографије The Syntax of Relative Clauses in Serbo-Croatian: viewed on a historical basis (Осло 1956) и Beiträge zur Syntax der Richtungsverba in den slavischen Sprachen: besonderes im Serbokroatischen (Осло 1973). Током деценија обавештавао је норвешку јавност о српској култури. Заједно са С. Комадинићем објавио је књигу о југословенско-норвешким културним везама Jugoslavia-Norge: en bibliografi (Осло 1953). Г. је био пасионирани проучавалац културе словенских народа. Био је члан Норвешке академије наука (од 1949) и инострани члан Српске академије наука и уметности (од 1980).

ДЕЛА: Études sur la comparaison slave, Oslo 1946; Kulturliv på Balkan. Utvalgte artikler, Oslo 1978; Yugoslavia in Norwegian literature 1952--1980: contributions towards a bibliography, Oslo 1989.

ЛИТЕРАТУРА: S. Mønnesland, „Minnetale over professor dr. philos. Arne Gallis", Arbok Det Norske Videnskaps-Akademi, 1997; M. Ивић, „Arne Gallis", ЈФ, 1997, 53; E. Egeberg, „Arne Gallis zum Gedachtnis (1908--1997)", Scando Slavica, 1997, 43, 1.

Г. Радојчић Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЋ, Војислав

ГАЛИЋ, Војислав, протојереј-ставрофор, песник (Сантово, Мађарска, 17. IX 1956). Завршио је богословију у Београду 1976. У чин свештеника рукоположен је 1981. и примио парохију у месту Чип на Чепелској ади (1981--1986), а потом у Сентандреји (од 1986). Осим парохијске службе секретар је Српске православне епархије будимске и заменик епископа будимског чије је седиште у Сентандреји. Чин протојереја добио је 1998, а 2007. одликован је правом ношења напрсног крста. Дуго година уређује рубрику „Православље" у листу Српске народне новине, сарађује у Гласнику СПЦ и Православљу, новинама српске патријаршије. Рано је почео да пише песме, и то само на српском језику, бавећи се сакралним темама, Сентандрејом, својим сународницима, њиховом прошлошћу и садашњошћу, мотивом српских сеоба, те природом и биљним и животињским светом. Песмама је заступљен у антологијама: Где нестаје глас (Будимпешта 1984), На другој обали (Ва--Бг 1984), Боготражитељи (Д. Брајковић, Бг 2001) и Небесница (Р. Перић, По 2005).

ДЕЛО: Вертоград на Дунаву, Будимпешта 1993.

ЛИТЕРАТУРА: П. Милошевић, Огледи и критика -- о савременој књижевности Срба и Хрвата у Мађарској, Будимпешта 1991; В. Павковић, „Са друге обале (О савременој поезији Срба у Мађарској)", Свеске, Пан., 1992, 12; П. Степановић, Записи једног читаоца, Будимпешта 1994.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЋ, Љубинко

ГАЛИЋ, Љубинко, протојереј, песник (Сантово, Мађарска, 20. I 1922 -- Баја, 26. VIII 1983). После завршене гимназије у Баји и богословије у Сремским Карловцима, службу је почео као учитељ у Новом Сентивану код Сегедина. Потом је радио у Сантову, где је пред крај II светског рата постао секретар Народног одбора и покрајински секретар Антифашистичког фронта Словена у Баји, а касније и организациони секретар фронта. У чин свештеника рукоположен је 1946. у барањском селу Борјаду, потом је прешао у Будмир (1947--1949), те у родно Сантово где је остао до краја живота. Од 1950. до 1954, у времену Ракошијеве комунистичке диктатуре, често је осуђиван и затваран у Сегедину, Вацу и Татабањи. Сва тројица његових синова (Илија, Бранислав и Војислав) српски су свештеници у Мађарској и песници. Г. је писао песме у духу националног романтизма, под песничким утицајем Б. Радичевића и Ј. Ј. Змаја, а последњих година живота покушао је да раскине са романтизмом. Највећа признања стекао је као песник за децу, мада није објавио песничку збирку. Своје песме објављивао је у Народним новинама и Народном календару, касније у будимпештанском недељнику Српске народне новине, а заступљен је у антологијама: У коло (Будимпешта 1969), Сунчана поља (Будимпешта 1980) и На другој обали (Ва--Бг 1984).

ЛИТЕРАТУРА: П. Милошевић, Огледи и критике -- о савременој књижевности Срба и Хрвата у Мађарској, Будимпешта 1991; М. Дујмов, Листа свештеника Епархије будимске, Будимпешта 2013.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЋ, Милан

ГАЛИЋ, Милан, фудбалер, правник (Старо Ђурђево код Темерина, 8. IV 1938 -- Београд, 13. IX 2014). Одрастао је по дечјим домовима у Војводини (Нови Сад, Кањижа, Мол, Тител) јер му је отац умро пре његовог рођења, а мајку (која га је с осталом децом одвела уочи II светског рата у Малешевце код Босанског Грахова, у породични завичај) усташе су заклале 1944. Фудбалом је почео да се бави у Зрењанину, где је 1952. постао члан Пролетера. Већ са непуних 16 година регистрован је за први тим, а да би то могло, у клубу су му додали да је старији месец дана. Тај датум, 8. III 1938, и Босанско Грахово као место рођења, што је он пријавио приликом уписа у дечји дом, воде се у свим његовим биографијама. Врло брзо је привукао пажњу стручњака, па је био капитен омладинске репрезентације Југославије, која је 1956. играла на Европском првенству у Мађарској. Пошто је у квалификацијама за улазак у Прву лигу 1958. Пролетеру измакло прво место, прешао је у Партизан из Београда за који је играо до 1966. За то време освојио је четири првенства Југославије (1961, 1962, 1963, 1965) и играо у финалу Купа шампиона 1966. Играчку каријеру наставио је у Стандарду из Лијежа (1966--1970), с којим је освојио Куп Белгије (1967) и два пута био првак државе (1969, 1970), а завршио у Ремсу из Француске (1970--1973). За репрезентацију (1959--1965) одиграо је 51 утакмицу, а са 37 голова други је на листи њених стрелаца. Био је капитен на првом Купу европских нација (Европско првенство) у Француској 1960. када је Југославија била друга (дао гол у полуфиналу против Француске коју је наша репрезентација после великих преокрета победила са 5:4 и у финалу против СССР, када је изгубила на продужетке са 2:1). Исте године, на Олимпијским играма у Риму, освојена је златна медаља, а Г. је био стрелац на свих пет утакмица (укупно седам голова). Предводио је нашу репрезентацију и 1962. на Светском првенству у Чилеу када је заузела четврто место (стрелац три пута). Био је тренер само једну сезону (1975/76) и то у зрењанинском Пролетеру, тадашњем друголигашу. Као дипломирани правник (дипломирао на Правном факултету у Београду 1973) запослио се у београдском Водоводу, а од 1979. до пензионисања 2005. радио је као правни саветник у Фудбалском савезу Југославије. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОР: Документација Фудбалског савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903--2005), Бг 2005.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЋ БАР,

ГАЛИЋ БАР, Дојна, неуропсихијатар, писац, сликар (Букурешт, Румунија, 19. I 1932 -- Чикаго, САД, 30. X 2010). Потицала је из угледне породице, отац Стојан био је трговац, а мајка Јелена лекар. Породица Хаџи-Галић је у Београду имала задужбине и многобројне палате, међу којима је и један од симбола престонице, кафана „Три листа дувана". Отац Стојан је у младости са браћом отишао у Америку и тамо стекао богатство, а потом се вратио у завичај и ту наставио да се бави трговином. Током једног пословног боравка у Букурешту, упознао је Јелену Наум, девојку српског порекла. Г. је завршила Медицински факултет у Београду, а специјализацију из области психијатрије и неурологије у Чикагу. Потом се запослила и постала прва жена директор у историји болнице „Маунт Синај". Била је и професор на Универзитету Илиноис. Позната као стручњак психијатрије за децу. Као директорка једне од највећих и најмодернијих чикашких болница, често се сретала с бизнисменима и политичарима, па се удала за сенатора Илиноиса републиканца Вилијама Бара. Аутор је многих стручних телевизијских емисија, чланака у престижним часописима и научних студија. Заљубљеник у историју, уметност, археологију, антропологију и друге хуманистичке дисциплине, добар познавалац светског културног наслеђа, Г. је била стваралац ретке мултидисциплинарности. Школована пијанисткиња и пасионирани сликар мртвих природа, али и писац романа, који спајају њену отаџбину и савремени свет. Романи Г., објављени најпре на српском, а потом и енглеском језику (роман Звона и ветар објављен је и на руском језику) одражавају потресе и патње појединца и народа. Постхумно јој је (2010) додељена Златна значка Министарства за дијаспору Републике Србије.

ДЕЛА: романи: Анђели без лица, Бг 2004; Плави голуб, Бг 2005; Звона и ветар, Бг 2006; Ана Ли, Бг 2007; Куглица, Бг 2008; Кућа сломљених огледала, Бг 2008; Пасија, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: М. Зековић, „Дојна Галић Бар -- мелодија љубави", Стил магазин, 2011, 228; www.riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic-932.0 (2014).

М. Вучићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЦ, Зита

ГАЛИЦ, Зита, рукометашица (Ада, 26. VII 1962). Рукометом је почела да се бави 1973. у РК Потисје (променио име у Халас Јожеф) у Ади, у којем је провела највећи део каријере и пет пута била најбољи стрелац Савезне лиге (1984/85 -- 1988/89), а у сезони 1984/85. и најбољи стрелац Европе са 288 голова. У француски АСПТТ Мец отишла је 1989. и за шест сезона освојила четири шампионске титуле (1989/90, 1992/93, 1993/94, 1994/95) и два пута победила у Купу Француске (1989/90, 1993/94), а свих шест сезона била најбољи стрелац Првенства Француске. По повратку из Француске у сезони 1995/96. играла је за Југоинспект из Новог Сада и опростила се од рукомета. За репрезентацију Југославије одиграла је 97 утакмица и постигла више од 350 голова. На Омладинском првенству света 1979. у Приштини са репрезентацијом Југославије освојила је треће, а 1981. у Канади друго место. На Првенству света за сениорке у Мађарској 1982. освојила је треће место, 1986. шесто, а на Олимпијским играма у Сеулу 1988. четврто место. Дипломирала је на Спортском менаџменту у Новом Саду (1997), запослена је у Мецу, као саветник. Била је члан Председништва Савеза социјалистичке омладине Југославије (1986--1988) и члан Стручног савета за женски рукомет Рукометног савеза Србије (2008--2010). Добитница је Октобарске награде Аде, а за најбољег спортисту Аде проглашена је 1987. Национално спортско признање за посебан допринос развоју и афирмацији спорта добила је 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984; Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЦА

ГАЛИЦА, строго заштићена птица рода Pyrrhocorax породице врана (Corvidae). Средње величине, друштвена планинска чавка је потпуно црног перја, коралноцрвених ногу, виластих (прстастих) врхова крила и изврсних летачких способности. Храни се првенствено бескичмењацима које лови на високопланинским и планинским пашњацима са ниском травом. Гнезда од гранчица, коренчића и вуне гради углавном у шупљинама стена, јама и понора, а у њих женка полаже 3--5 белих, ситно-пегавих јаја. Не сели се. Главним узроком угрожености сматра се обрастање пашњака услед опадања екстензивног високопланинског сточарства. Две су врсте у Србији: жутокљуна и црвенокљуна г. Жутокљуна, P. graculus (дужина 37--39 цм, распон крила 75--85 цм), витког стаса, ситне главе и малог, повијеног жутог кљуна, заобљених крила и троугластог репа (обрис у лету налик боји „мак" у картама). Глас јој је кликтај сличан чавкином. У Србији се гнезди још само на малом броју места (укупно 200--300 парова) у југоисточној, југозападној Србији и на Косову и Метохији, у високим планинама, али понекад и ниже, у кршким понорима. Прилази човеку, па се гнезди и на грађевинама неких скијалишта, а зими се храни на депонијама. Гнезда нису строго колонијална, мада на погодним местима нису удаљена једна од других. Женка у мају почиње да лежи 2--3 недеље. Младунци остају у гнезду још око четири и по недеље, а полетарци се одмах придружују јату, где их хране не само родитељи него и други саплеменици. Ипак је популација у Србији у сталном опадању. Црвенокљуна г., P. pyrrhocorax (дужина 39--40 цм, распон крила 73--90 цм), снажније је грађе, дужег, повијеног црвеног кљуна и више правоугаоног облика крила (крстаст обрис у лету). Глас јој је продоран звиждук. Гнезди се колонијално у Србији само на висинама од око 2.000 м и више, тако да је има једино на Шар-планини и на Проклетијама (30--40 парова). Женка крајем маја почиње да лежи на јајима две и по недеље, али младунци остају у гнезду још око 5--6 недеља.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови: 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; М. Шћибан и др., Птице Србије, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЦИЗАМ

ГАЛИЦИЗАМ (лат. gallicus: галски, француски), реч или израз француског порекла у језику примаоцу. Француски лексички утицај у српском језику последица је интензивнијег додира између француске и српске културе у XIX в. и у првој половини XX в. До позајмљивања је долазило и посредно, преко немачког језика, нпр. манжетна, група, контрола, биста. Г. су у српском језику пролазили кроз фонолошку, морфолошку и, каткад, семантичку адаптацију. Тако се од marchande de mode добија машамода, речи beret и champagne добиле су деривационе наставке (беретка, шампањац), а глагол friser који у француском значи коврџати у српском језику односи се на дотеривање косе. Г. у српском језику највише се односе на уметност (атеље, портрет, гваш), моду (трико, костим, блуза), храну (желе, пире, помфрит, бујон), војску (аташе, митраљез, бомба), технику (екран, кабл, инжењер), администрацију (амандман, режим, шеф), апстрактно мишљење (домен, амбиција, авантура). Највише су преузимане именице, али и придеви (морфолошки адаптирани као бруталан, елегантан и неадаптирани као фаше, егал), глаголи (дезавуисати, бомбардовати, ангажовати) или прилози (а пропо, ан пасан, ан женерал). У граматикама француског језика г. значи обрт својствен француском језику, попут презентатива voilà, voici (ево), израза il y a (има) и перифрастичког времена за означавање блиске прошлости le passé récent (venir + de + inf). У француској лингвистичкој традицији г. је и старији назив за идиоматске изразе у француском језику чије значење није резултат комбиновања значења речи које чине такав израз, будући да се такви изрази односе на јединиствени појам (нпр. prendre la mouche, дословно узети муву, у значењу: наљутити се, или petit ami, дословно мали пријатељ, у значењу: љубавник).

ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, Речи француског порекла у српском језику, Бг 2005.

Т. Ашић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛИЧ

ГАЛИЧ (Галица), српска средњовековна тврђава. У походу против побуњених Срба 1149, који описује Јован Кинам, византијски цар Манојло I Комнин разорио је тврђаву Рас, потом потчинио друга утврђења у области Никаве (Рожаја) и стигао до тврђаве Галице, коју посадници нису хтели да предају, уздајући се у неприступачност места и своју бројност. Пошто су три дана непрекидно гађали стрелама и каменим пројектилима браниоце спољних бедема, Византинци су силом освојили тврђаву. Затечено мноштво људи, како наоружаних тако и простих војника, одатле је одведено, а потом расељено у Сердику (Софију) и друга места. Судећи по Кинамовом опису, средином XII в. утврђење Галица налазило се на тешко приступачном узвишењу, имало је спољне и унутрашње бедеме, те структуру која је могла да прими знатан број наоружаних чланова посаде, као и да издржи тродневну опсаду војске византијског цара.

Сматра се да се тврђава Галица налазила на купастом узвишењу Г. (684 м), на десној страни Ибра, јужно од Лепосавића, на граници између села Сочанице и Добраве. Брдо Г. помиње се у Светостефанској хрисовуљи (1314--1316), као међник између поседа локалног властелина Мутиводе и светостефанског села Селчанице (данашње Сочанице). Приступ брду могућ је са источне и западне стране, а отежан је према Добрави и Сочаници. На Г. је било старих грађевинских остатака; 1876. ту се налазио турски шанац. Данас се могу уочити само контуре бедема. На супротној страни Сочаничке реке на стрмом и каменитом брду Сокољача (Крш махала у селу Сочаница), изнад ушћа Раковачког потока у Сочаничку реку, налазе се остаци римског и средњовековног утврђења трапезасте основе (XII в.). Трагови утврђења на Г. и на Сокољачи нису истражени. Оба утврђења штитила су римски провинцијски рударски центар у Сочаници, где су откривени трг, терме, базилика, разне грађевине, епиграфски споменици и четири некрополе (Municipium Dardanorum, II--IV в.). Укључена у властелинство Св. Стефана у Бањској почетком XIV в., та два утврђења штитила су ибарски пут и средњовековне руднике на Копаонику (Копорићи, Јелакце).

Извори: A. Meineke (ур.), Ioannis Cinnami Epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis gestarum, Bonnae 1835; Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Бг 1971; Ђ. Трифуновић (прир.), Повеља краља Милутина манастиру Бањска -- Светостефанска хрисовуља, I, Фототипија изворног рукописа, Пр--Бг 2011.

Литература: А. Н. Поповић, „Горњи Ибар средњега века", ГНЧ, 1906, 25; E. Чершков, Муниципиум ДД код Сочанице, Пр--Бг 1970; В. Јовановић, „Косовски градови и дворци, XI--XV век", у: Задужбине Косова, Пр--Бг 1987; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 1999; Г. Томовић, „Властелинство манастира Светог Стефана у Бањској", у: Ђ. Трифуновић (прир.), Повеља краља Милутина манастиру Бањска -- Светостефанска хрисовуља, II, Фототипије издања и пратеће студије, Пр--Бг 2011.

Г. Томовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛОГАЖА, Слободан

ГАЛОГАЖА, Слободан, пјесник, публициста, преводилац (Сарајево, 20. XI 1918 -- Београд, 2. XI 1984). Славистику и право студирао у Београду (1936--1941). Као студент био осуђиван и затваран због припадности напредном студентском покрету, а за вријеме рата 1941--1945. због учешћа у антифашистичким активностима. Послије рата радио као новинар, члан редакције листа Омладина (1944--1946) и уредник културне рубрике Радио-Београда (1946--1948); од 1948. уредник у издавачким предузећима „Ново поколење" и „Нолит". У његов књижевни опус спадају пјесме за дјецу, краће прозне лирске форме, књижевно-критички текстови, чланци о култури и сл. Припада генерацији писаца који су се формирали и даље развијали на искуству лирског ентузијазма и друштвених књижевних захтјева непосредно послије ослобођења 1945. године (Зоре над цестама, Бг 1949; Тренуци трајања, Бг 1955; Изгубљене речи, Бг 1957; Пред прагом поноћи, Бг 1962). Превођен на италијански, мађарски, француски, енглески, пољски и чешки језик. Преводио је поезију с руског.

ДЈЕЛА: Лирика ведрина и сјенки, Бг 1939; Постојбина снова, Бг 1951; Лутања поред узнемирених гнезда, Бг 1955; Лирика, Сар. 1970; Песме друкчијег свитања, Бг 1974.

ЛИТЕРАТУРА: З. Мишић, „Зора над цестама", Књижевност, 1950, 10; Р. Тошовић, „Лутање поред узнемирених гнезда", Младост, 1952, 2--3; С. Велмар-Јанковић, „Тренуци трајања", Дело, 1955, 1, 111; Д. Јекнић, Од данас -- од сутра. Текстови о пјесницима из Босне и Херцеговине, Сар. 1973.

С. Тутњевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛОГАЖА, Стеван

ГАЛОГАЖА, Стеван, књижевник, публициста (Поникве код Топуског, Хрватска, 20. II 1893 -- Јасеновац, 1. X 1944). Похађао школе у Загребу, Карловцу, Петрињи и Београду. Послије оптужбе за атентат на бана Цуваја пребјегао у Србију (1912); са српском војском прешао Албанију. Права студирао у Паризу (1916--1919), одакле се вратио у Загреб (1919) и развио марксистички опредијељену интензивну уредничку и издавачку дјелатност, као политичко-страначки публицистa и преводилац, покретач часописа и листова (Југословенски гласник, Ниш 1915; Критика, Зг 1920--1921, 1928; Ведрина, Зг 1923; Литература, Зг 1931--1933; Књижевни савременик, Зг 1936*.* и Култура, Зг 1937--1938), уредник библиотека у којима штампа марксистичке књиге. Објавио двије збирке новела: с видним траговима експресионистичке (Чудне силуете, Зг 1927; 1928; Бг 1954; Зг 2003), а потом социјалне оријентације (Новеле, Зг 1931). Експресионистичка поетика се препознаје у напуштању реалистичке перспективе, продору фантастике, разбијању континуитета текста. Проза му је везана за искуство I свјетског рата у Србији, са фрагментарним сликама, анегдотским структурама, успјелим хумористичко-критичким ефектима, са уочљивим неслагањима око ратних циљева и идеала. Као критичар одбацује све што не одговара класно-марксистичким мјерилима (М. Црњански, надреалисти, Бергсон, Кроче, Хајдегер). Прошао је пут од југословенског национализма, естетизма и апстрактног експресионизма до нове стварности и концепта пролетерске културе, гдје је остао претежно пропагандиста.

ДJЕЛА: Сабрани списи 1--2, Зг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: С. Кораћ, Прилог Кордуна књижевности хрватској и српској, Зг 1972; Р. Вучковић, Поетика хрватског и српског експресионизма, Сар. 1979; „Стеван Галогажа у књижевности и култури двадесетих година", КИ, 1997, 29; Д. Иванић, Књижевност Српске Крајине, Бг 1998.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЛУН, Андрија

ГАЛУН, Андрија, композитор, оргуљаш, универзитетски професор (Београд, 19. II 1945 -- Београд, 23. XII 2004). Композицију дипломирао 1968. и магистрирао 1972. на Музичкој академији у Београду у класи Станојла Рајичића. Kао стипендиста италијанске владе, истовремено је похађао Летње музичке курсеве за оргуље у Венецији 1965. у класи Феруча Вигантелија и у Сијени 1967. у класи Фернанда Германија. Од 1967. био је професор теоријских предмета у Музичкој школи „Јосип Славенски", а од 1968. у Музичкој школи „Мокрањац". На Факултету музичке уметности у Београду радио од 1972. као асистент, а затим на Катедри за теоријске предмете прошао сва наставна звања до редовног професора 1993. Његовом заслугом уведене су студије оргуља на ФМУ, од 1980. као курс, а од наредне године и као новоустановљено студијско усмерење. Предавао је и на Академији уметности у Новом Саду (Оргуље, Хармонија, Полифонија). Његов композиторски опус обухвата солистичка, камерна и оркестарска дела, која су у време настанка изазивала велику пажњу стручне јавности и критике. Издвајају се Четири хумореске за клавир (1964), Соната за клавир (1965), Соната за оргуље (1974), Карактерне варијације за чембало (1975), Варијације за виолину и клавир (1966), Гудачки квартет (1967), Музика 68 за симфонијски оркестар (1968), Симфонијски став (1970), Концерт за клавир и оркестар (1972). Значајно место у његовом опусу заузимају дела за оргуље Соната фантазија, Два комада за оргуље, Clavis organi. Дела су му извођена на Фестивалу студената Југославије, Југословенској музичкој трибини у Опатији и у угледним концертним дворанама широм света. За композицију Музика 68 (дипломски рад) добио је Награду „Стеван Христић". Већина дела је снимљена за потребе Радио-телевизије Београд, али и у другим музичким центрима. Био је изузетно активан као оргуљаш, а у Београду је од 1965. до 1975 (односно, док оргуље у Дому синдиката нису дефинитивно пропале) имао читав низ веома успешних концерата. Свирао је широм Југославије (Љубљана, Загреб, Нови Сад, Сомбор, Суботица, Дубровник, Осијек, Сплит, Сарајево), а у више наврата гостовао је у Швајцарској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији, Француској и СССР (Москва, Лењинград, Кијев, Рига). Наступао је и у различитим камерним ансамблима. На репертоару његових концерата налазила су се дела различитих епоха, од барока до савремене музике, а посебно је био окренут промоцији савременог српског стваралаштва. Добитник је Златне плакете и Сребрне медаље, највиших признања Универзитета уметности у Београду.

ИЗВОР: Архива ФМУ у Београду.

А. Сабо

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАМЗИГРАД

ГАМЗИГРАД, село у источној Србији, у Црној Реци, на десној обали Црног Тимока (лева саставница Тимока, слив Дунава). Северно од села је магистрални пут, који повезује општинско средиште Зајечар (9 км) и Параћин. Током друге половине ХХ в. дошло је до депопулације. Године 1948. било је 1.223, а 2011. 683 становника, од којих су 70,3% били Срби, а 21,5% Власи. У пољопривреди је радило само 44,1% активног становништва, а непољопривредно становништво (у здравству 16,4% и индустрији 10,3% и др.) највећим бројем је радило у Гамзиградској Бањи и Зајечару. Насеље је на десној страни реке и у долини њене мале притоке на 160 до 190 м н.в. Збијеног је типа, основа је овалног облика, а распоред улица је мрежаст. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАМЗИГРАД

ГАМЗИГРАД, археолошко налазиште касноантичког и рановизантијског утврђења у источној Србији, у долини Црног Тимока, 14 км западно од Зајечара. У савременој науци ово налазиште Г. идентификовано је као царска резиденција тетрархијског периода Felix Romuliana, коју је почетком IV в. н.е. подигао римски цар Галерије. Г. је од 2007. на Листи светске културне баштине УНЕСКО. Етимологију српског имена утврђења П. Скок изводи од глагола гмизати, те је оно познијег датума, настало када је запустела тврђава постала станиште змија и других рептила. Г. су први посетили и описали као римски кастел барон фон Хердер 1835. и Феликс Каниц 1860. и 1864.

Систематска ископавања на Г. започела су 1953, као пројекат Археолошког института у Београду под руководством Ђорђа Мано-Зисија, кустоса Народног музеја у Београду, на иницијативу директора Народног музеја у Зајечару Вјекослава Поповића. Ђ. Мано-Зиси је био руководилац археолошких истраживања Г. до 1961, када је ову функцију преузео Ђорђе Стричевић, директор Археолошког института у Београду, све до 1967. У периоду 1968--1969. ископавања врше Љубинка Вуковић, директорка Народног музеја у Зајечару, и Анка Лаловић, кустос археолошке збирке истог музеја. Одбор за археологију САНУ започиње истраживања Г. 1970, када је Драгослав Срејовић именован за директора пројекта. Он је руководио археолошким ископавањима царске палате на Г. до 1996. и најзначајнији је истраживач овог комплексног вишеслојног налазишта. Од 1997. Одбор за археологију САНУ поверио је гамзиградски пројекат Археолошком институту у Београду, који га реализује у сарадњи са Народним музејом у Зајечару и Филозофским факултетом у Београду. Координатор археолошких истраживања Г. 1997. био је Петар Петровић, научни саветник и директор Археолошког института, а од 1998. до 2007. ову функцију вршио је Милоје Васић, научни саветник и директор Археолошког института. Руководилац археолошких истраживања у периоду од 2002. до 2009. била је Софија Петковић, виша научна сарадница Археолошког института у Београду, а од 2010. Стефан Поп-Лазић, научни сарадник исте институције. Од 2004. археолошка истраживања на Г. ван бедема царске палате одвијају се у оквиру међународне научне сарадње Археолошког института у Београду и Римско-германске комисије Немачког археолошког института у Франкфурту, а са немачке стране коруководилац пројекта је Герда фон Билов.

Научна мишљења о Г. еволуирала су током последњих 60 година од претпоставке да се овде налазио велик војни логор или villa rustica, преко мишљења да се ради о резиденцији високог чиновника или повременом царском боравишту из периода позног Римског царства, до ставова да је реч о епископском центру или административном средишту касноантичког Илирика. Као најистакнутије ауторе ових хипотеза треба поменути Ђ. Мано-Зисија, Андреаша Мочија, Ноела Дивала и Милку Чанак Медић, која је истраживач архитектонских споменика Г. и аутор обимне монографије о архитектури овог локалитета. Међутим, 70-их година прошлог века Д. Срејовић износи мишљење да Г. треба идентификовати са Ромулијаном, родним местом императора Галерија. Ова хипотеза коначно је добила и материјалну потврду 1984. када је у грађевини у југозападној четврти утврђења откривен део архиволте са натписом Felix Romuliana. Истраживањима из 1989--1993. на брду Магура, које се уздиже на истоку изнад Г., откривен је консекративно-меморијални комплекс, који су чинили два царска маузолеја и два одговарајућа консекративна тумула, велика сакрална грађевина мегаронског типа, северозападно од њих, а даље на западу тетрапилон, четворострука почасна капија на раскршћу путева, од којих је један водио ка царској палати, а други ка фунералном простору са маузолејима. Глава порфирне статуе цара Галерија, откривена током ископавања 1993. у термама, у југоисточној четврти Ромулијане, употпунила је слику о овом касноантичком царском комплексу.

Према касноантичком писцу Епитома, Псеудо-Аурелију Виктору, цар Галерије је у свом родном месту подигао резиденцијални комплекс, назвавши га Romulianum у част своје мајке Ромуле. Монументална утврђена палата и консекративно-меморијални комплекс са маузолејима подигнути су у кратком року, од 306. до 311. Terminus post quem почетка изградње утврђења је 305/306, о чему сведочи декорација пиластара источне капије, на којима су приказани владари Друге тетрархије и сцене из Дионисовог култа. Утврђена царска палата на Г. и консекративно-меморијални комплекс на Магури чине јединствену архитектонску целину, непоновљену на територији Римског царства, која одражава идеологију тетрархије, као и личну идеологију цара Галерија, цезара Прве и августа Друге и Треће тетрархије. Монументално утврђење палате, које чине моћни бедеми, дебљине од 3,6 м, високи око 20 м, са 20 полигоналних кула, пречника 22--26 м, високих око 30 м, има симболично значење. Предимензионирана тврђава представља величину, снагу и моћ римске империје и самог цара. У унутрашњости нема зграда за смештај војске, многољудне посаде овако моћног утврђења, него план палате одражава намеру тетрарха Галерија да, после прославе двадесетогодишњице владавине (vicenalia), абдицира и настави живот у Ромулијани са најужим кругом блиских сарадника и рођака, заштићен реформисаном државом и божанском наклоношћу.

Према распореду грађевина и два храма: „Великог храма" посвећеног Јупитеру и Херкулу, односно тетрархији и култу самог Галерија и „Малог храма" посвећеног некој хтонској богињи типа Magna Mater, која се поистовећује са дивинизованом Ромулом, види се да је Ромулијана пројектована као духовно-религијско средиште, где би цар у последњем периоду живота био посвећен спиритуалном усавршавању. Галеријеву идеологију чини гностички систем идеја, отелотворен у представама на мозаицима који су украшавали палату у Ромулијани. Представа лавиринта, у виду шестоугаоне тврђаве са шест кула и две капије, у приступној дворани палате, можда најбоље илуструје Галеријев мистицизам. У украсном пољу ван тврђаве-лавиринта налазе се симетрично постављени кантароси, који означавају бесмртност душе и дионизијску реинкарнацију, односно мистично сједињење са Дионисом у екстази и апотеозу, те пелте, симболи снаге, моћи, ратничке врлине и победе. Тврђава је боравиште душе у којем се она сједињује с богом, место спиритуалне сигурности, склониште од свих искушења и зала овог света, док је лавиринт пут мистичке иницијације која води у њено скривено средиште. Овај пут искушења, са безброј стрампутица, управо чини мистичку иницијацију и на његовом крају је спознаја бога. На представи лавиринта из Ромулијане само једна капија води из лавиринта до жељеног циља, друга је затворена и представља крај стрампутице, коју бира душа поклекла на путу мистичке иницијације. У средишту тврђаве-лавиринта је тачка мистичне прекретнице, где, у борби са добром и лошом људском природом, душа бира себи пут.

Под коридора, који је спајао приступне дворане палате и атријум са портиком, био је украшен са 11 мозаичких панела, који су, такође, имали симболични садржај везан за духовно усавршавање. Овде су приказане сцене лова на дивље звери, које симболизују мистични пут прочишћења душе кроз овоземаљска искушења и борбу са анималним делом људске природе. Плен ове спиритуалне борбе је бог, највероватније Дионис, који је приказан на улазу у главну просторију палате, триклинијум. Он је оличење новог аспекта овог божанства, који се може повезати са Митром, односно култом Непобедивог Сунца (Sol Invictus), а којем хришћанство дугује иконографију новог спаситеља, Исуса Христа. У триклинијуму Галеријеве палате приказан је бог изражене људске природе, што се огледа у реалистички, готово натуралистички наглашеној пути младог Диониса. Он јаше на леопарду, у десној руци држи кантарос, као обећање бесмртности душе, а левом држи тирс, као копље или скиптар божанске моћи. Дионис има плави нимб око главе, а винова лоза уоквирује читаву представу. Подизање консекративних тумула и маузолеја на брду Магура, требало је да Ромулијани после Галеријеве смрти обезбеди статус духовног средишта, где би се, уз култ цара и његове мајке, поштовала божанства Јупитер, Херкул, Дионис, Magna Mater и одавала почаст тетрархији и Риму, као држави са божанским устројством.

Од 309. до своје смрти у мају 311, тешко оболели Галерије боравио је у Сердици (Serdica), данашњој Софији, заокупљен припремама за прославу двадесетогодишњице владавине 1. III 312. После цареве смрти, извршена је величанствена апотеоза на Магури и он је сахрањен у маузолеју, раније саграђеном поред Ромулине гробнице. Бригу о Ромулијани и породици Галерије је завештао свом пријатељу, саборцу и савладару, Лицинију. Не знамо да ли је изградња царског комплекса на Ромулијани настављена после Галеријеве смрти. Археолошка истраживања су потврдила да су најзначајнији простор, теменос „Великог храма", као и сам Јупитеров храм и моћна фортификација са 20 гигантских кула остали недовршени. У годинама после 311. радови на Ромулијани су нагло прекинути и она је потпуно напуштена у наредних пет деценија. Узрок томе је био прекид добрих односа између августа Лицинија и Константина, који је кулминирао 316. у бици код Цибала (Cibalae), данашњих Винковаца. Константин је са побеђеним Лицинијем 1. III 317. потписао споразум у Наису (Naissus), данашњем Нишу, којим га је обавезао да му преда Наис, Сердику и Солун, као и Ромулијану, која је припала Источном Илирику.

Мржња хришћана из околине Ромулијане према моћном сународнику Галерију и његовој мајци Ромули, нарастала је од времена прогона 303--304, који су коинцидирали са подизањем храмова на Г. и консекративно-меморијалног комплекса на Магури. По напуштању Ромулијане, хришћани, афирмисани Константиновим Миланским едиктом из 313, рушили су и пљачкали маузолеје и хумке на Магури, уништавали рељефе који су красили фасаде утврђења и палате, ломили скулптуре паганских божанстава и Цара. Делови статуа и рељефа, нађени археолошким ископавањима, сведоче о некадашњем сјају и лепоти Галеријеве Ромулијане -- глава Јупитера, глава Херакла, торзо Диониса, делови скулптура Асклепија и Атене, уснула Аријадна и, коначно, делови порфирне групе, глава са дијадемом и лева рука са глобусом цара Галерија.

Најновија археолошка истраживања на Г. осветлила су периоде пре подизања касноантичке утврђене палате и по њеном напуштању. Римско насеље на Г. основано је у II в. н.е. Северно од бедема Ромулијане откривени су геофизичким снимањима његови остаци. Насеље је било четвороугаоне основе, опасано бедемом са заобљеним угловима, са капијом на истоку, фланкираном квадратним дефанзивним кулама. Делимично су истражене две грађевине овог насеља: велики кружни сакрални објекат са перистилом од 16 монументалних стубова -- највероватније подијум за тријумфални стуб или царску статуу, тржница, дуга преко 100 м -- basilica urbana, низ радионица и дућана дуж источног бедема -- tabernae и велика резиденција у југозападном углу насеља -- villa urbana. Крајем III в. подигнуто је ново велико утврђење јужно од овог насеља, на месту потоње царске палате, са 12 квадратних кула и по две полигоналне куле на источној и западној капији. У унутрашњости Ромулијане откривено је више објеката који су припадали овој фази градње, међу којима је и велика грађевина са пилоном и атријумом (претпоставља се да је principia) испод Галеријевог купатила (thermae) у југоисточном делу утврђења. Бедеми старијег утврђења су срушени пре изградње Галеријеве палате, али су куле сачуване, вероватно из практичних разлога, као привремена складишта и простор за смештај градитеља, највероватније припадника Пете македонске легије (Leg V Macedonica).

После напуштања амбициозног пројекта изградње комплекса Felix Romuliana живот на Г. је замро до последње трећине IV в., када, у време владавине Валентинијана и Валенса, палата постаје утврђени царски домен са војном посадом, највероватније рударско-металуршки центар и средиште за складиштење житарица и друге робе потребне за снабдевање војске на Дунавској граници Царства. После битке код Хадријанопоља 378, где су Римљани поражени од Гота, а цар Валенс изгубио живот, његов наследник Теодосије I 381/382. насељава на Г. „варваре" регрутоване у помоћне јединице римске војске, што је потврђено археолошким налазима из овог периода. У периоду од последње четвртине IV до средине V в. у Ромулијани је подигнута прва хришћанска базилика (базилика I) у западном делу Галеријеве палате (коридор, просторија D), као и мања једнобродна црква са крстионицом у источном делу царске резиденције (просторија R). Велик број амбара за жито и складишта за друге пољопривредне производе, као и знатан број радионица -- ковачница, радионица за дување стакла, за израду и бојење тканина, за резбарење предмета од рожевине, сведоче о економији касноантичке Ромулијане, која се заснивала на пољопривреди и малим занатлијама. У насељу насталом унутар бедема Галеријеве палате крајем IV в. уочавају се тенденције које ће довести до краја античке цивилизације и настанка новог средњовековног друштва: са једне стране, милитаризација, варваризација и христијанизација становништва, а са друге, рурализација економије и урбаних центара. Касноантичко утврђено насеље Romuliana/Romulianum разорено је у најезди Атилиних Хуна у Подунавље 441/443. Током друге половине V в. Г. је служио као прибежиште -- refugium за околно, сеоско становништво, које је у временима опсаде своје мртве сахрањивало унутар бедема, о чему сведоче археолошка ископавања.

Крајем V или почетком VI в. почиње обнова Ромулијане, као значајног утврђења Источног римског Царства. У југоисточном углу утврђења откривен је велик археометалуршки комплекс из овог периода, са пећима за топљење гвоздене руде. Рановизантијска Ромулијана је уништена и спаљена упадима варвара на Балканско полуострво средином VI в., о чему сведоче трагови разарања. Међутим, пошто је утврдио северну границу Источног римског царства на Дунаву, цар Јустинијан I је обновио градове и утврђења у унутрашњости Илирика, а међу њима, Ромулијану у области Аква (Aquae), данашњег Прахова. На садашњем степену истражености није могуће тачно дефинисати карактер утврђеног насеља из друге половине VI -- прве половине VII в. Археолошки подаци говоре о свеобухватној обнови бедема и кула, те прокопавању одбрамбеног рова дуж јужне и западне стране утврђења. У унутрашњости тврђаве обновљене су старе и подигнуте нове грађевине, међу којима су најмаркантније две базилике -- тробродна базилика са тетраконхалном крстионицом на месту претходне цркве у западном делу палате (базилика II) и тробродна базилика у јужном делу Ромулијане, западно од Галеријевих терми. Осим њих, у источном делу палате је обновљена једнобродна црква из претходног периода, којој је додата и крстионица са крстообразном писцином. Поред три хришћанска храма унутар утврђења, током најновијих геофизичких и археолошких истраживања откривене су још три базилике западно од западне капије Ромулијане, највероватније из VI в. Велик број цркава у касноантичкој и рановизантијској Ромулијани навео је неке од истраживача да Г. сматрају за ранохришћанско епископско седиште, иако за то нема потврде у касноантичким историјским изворима. Без сумње, Ромулијана је још једном у својој историји засијала пуним сјајем у рановизантијском периоду, о чему сведоче многобројни, често луксузни археолошки налази. Рановизантијска Romuliana разорена је средином VII в., али је повремено служила као refugium, о чему сведоче поједини археолошки налази. Међутим, Г. је запустео у следећих 200 година, јер су археолошким истраживањима потврђени трагови живота тек с краја IX в. Средњовековно насеље је формирано унутар утврђења царске палате, са стаништима прислоњеним уз зидове античких грађевина, заштићено бедемима и кулама Галеријеве палате. Рановизантијска базилика са тетраконхалном крстионицом је обновљена и око ње је формирана некропола. Гробље из X--XI в. откривено је и ван бедема, око северне куле источне капије. Крајем XI в., после устанка Константина Бодина против византијске власти на Балкану, под ударом упада номадских народа Печењега и Кумана, гаси се живот на Г. Ипак, моћне римске зидине служиле су околном становништву у немирним временима као прибежиште, све до XV--XVI в., о чему сведоче спорадични археолошки налази.

С. Петковић

Средњи век. Интензиван живот потврђен je на читавом простору старе касноантичке палате. Полуукопана станишта су подигнута на површинама унутар зграда, а поједина су прислоњена уз спољна лица зидова. Реч је о једноставним објектима за чију градњу је коришћен махом грађевински материјал из касноантичких рушевина, који је слаган у сухозид или везиван блатом. Унутар и око станишта налажене су претежно керамичке посуде, уломци лонаца различитих облика и, у мањој мери, здела. Керамика је рађена на ручном витлу, посуде су претежно дебелих зидова. Нарочито су многобројни и разноврсни тзв. амфороидни крчази, који су израђивани у радионицама у околини тада најзначајнијих средишта Бугарске државе, Плиске и Преслава. На простору насеља местимично су откривене скупине гробова, груписаних углавном око већих касноантичких грађевина. Главна некропола овог насеља, са преко 100 гробова укопаних на редове, откривена је испред источне капије утврђеног комплекса. Покојници су полагани у правоугаоне раке, оријентисани претежно у правцу запад--исток. Мање од трећине гробова је имало налазе, и то накит, дугмад са одеће. Међу врстама накита честе су огрлице састављене од нанизаних перли, некада са бронзаним привеском, затим гроздолике наушнице и прстење са плочастом главом на којој је нарочито чест мотив пентаграма.

В. Бикић

ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак Медић, „Гамзиград, касноантичка палата. Архитектура и просторни склоп (Résumé: Gamzigrad, palais bas-antique. Architecture et sa structuration)", Саопштења, 1978, 11; Ђ. Јанковић, „Словенски град", у: Гамзиград -- касноантички царски дворац, Бг 1983; Д. Срејовић (ур.), Гамзиград. Касноантички царски дворац (Gamzigrad. An Imperial Palace in the Late Classical Times), Бг 1983; D. Srejović (ур.), Roman Imperial Towns and Palaces in Serbia, Bg 1993; D. Srejović, Č. Vasić, Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia), Bg 1994; D. Srejović, „Diva Romula, Divus Galerius", у: D. Srejović (ур.), The Age of Tetrarchs. A Symposium held from the 4th to the 9th October 1993, Bg 1995; В. Бикић, „Средњовековна трпезна керамика из Гамзиграда: порекло и радионице", у: М. Лазић (ур.), Археологија источне Србије, Бг -- Доњи Милановац 1997; С. Јовановић, „Ромулијана -- средњовековна некропола испред Источне капије", Развитак, 2000, 40; И. Поповић (ур.), Felix Romuliana -- Гамзиград, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАМЗИГРАДИТ

ГАМЗИГРАДИТ, минерал хорнбленда која се јавља у виду крупних фенокристала у андезитима у источној Србији. Овај назив је у геолошку литературу 1861. увео А. Брајтхаупт (August Breithaupt) сматрајући да се ради о новом минералу из групе амфибола. Описао га је као амфибол црне боје са високим садржајем мангана који образује крупне кристале у стени. Ову стену је такође одредио као нову врсту и дао јој назив тимацит. Стену је назвао по римском називу Тимока -- Timacum, а минерал по римском каструму, Гамзиграду. Касније је утврђено да г. и тимацит нису нове врсте минерала и стене, него да је г. заправо минерал хорнбленда, а тимацит вулканска стена хорнбленда -- биотитски андезит. Међутим, ови називи остали су и даље у неформалној употреби. Термини г. и тимацит значајни су за геологију Србије, јер се помињу и у међународној литератури, а обележили су и једну епоху геолошке науке у Србији. Сем тога ови термини истичу особеност и значај вулканске стене у источној Србији која је у непосредној вези са стварањем Борске рудоносне области.

ЛИТЕРАТУРА: A. Breithaupt, „Timazit, neue Gesteinsart, und Gamsigradit, ein neuer Amphibol", Berg- und Hüttenmännische Zeitung, 1861, 20; Ј. Жујовић, Геологија Србије II -- еруптивне стене, Бг 1900; В. Јовић*, Из историје геологије у Србији*, Бг 2002.

А. Пачевски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАМЗИГРАДСКА БАЊА

ГАМЗИГРАДСКА БАЊА, бањско лечилиште у источној Србији, западно од Зајечара. Налази се у близини античке царске палате Felix Romuliana и каснијег, византијског Гамзиграда. Извори термоминералне воде јављају се на око 160 м н.в. на раседима и делом се директно празне у корито реке Црни Тимок. Примарни водоносни хоризонт у којем се воде формирају су доњокредни кречњаци (ургонске фације), а повишена температура вода резултат је вулканске активности која се одвијала током горње креде и терцијара. Појаве извора су на контакту кречњака и излива андезита и пратећих пирокластита. Бушењем до око 300 м дубине значајније је повећан капацитет бањских природних извора и захвата се око 10 л/с. Температура воде варира од 32 до 43 ^о^С. Воде су хидрокарбонатно--земноалкалне, маломинерализоване. Изградња бањског купатила завршена је 1920, док је Специјална болница за рехабилитацију „Гамзиград" отворена 1978. Воде се користе за лечење обољења крвних судова, реуматизма, неуралгије, кожних болести и гинеколошких обољења.

З. Стевановић

Балнеолошки центар се налази у непосредној близини клисуре Баба Јона и саобраћајно је добро повезан са околином. Извори термоминералне воде, предиспонирани великим блиндеринским раседом, били су познати Римљанима. Поред пет природних извора постоји и неколико хидрогеолошких бушотина. Први савремени писани подаци потичу из 1835, а прва терапијска купања из 1890. У Г. б. је боравио Јосиф Панчић са својим ученицима. Детаљне хемијске анализе воде од значаја за балнеотерапију обавио је Сима Лозанић 1922. Лековита својства воде заснивају се на микроелементима калијума, стронцијума, магнезијума, рубидијума, баријума, флуора и фосфора.

Ст. Станковић

ЛИТЕРАТУРА: Бање, морска и климатска места у Југославији, Бг 1936; Н. Милојевић, „Хидрогеологија Гамзиградске бање", ГАБП, 1976, 40; С. Станковић, М. Протић, Ј. Миљковић, „Туристичке функције Гамзиградске бање", Зборник радова Географског факултета Природно математичког факултета Универзитета у Београду, 1992, 40.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАМС

ГАМС , Андрија, правник, универзитетски професор (Суботица, 6. I 1911 -- Београд, 3. X 1997). Дипломирао на Правном факултету у Суботици 1933, а докторирао на ПФ у Београду 1938. До избијања II светског рата бавио се адвокатуром у Београду. Са чином резервног потпоручника пријавио се добровољно у Југословенску војску, али је убрзо био заробљен и одведен у логор Оснабрик-Офлаг VI ц, а затим у Аксладорф. После окончања рата и повратка у Југославију био је помоћник покрајинског јавног тужиоца у Новом Саду. На ПФ у Београду изабран је 1948. за доцента, а 1960. за редовног професора на Катедри за грађанско право. За време дискусије о амандманима на Устав СФРЈ из 1963. у Аналима Правног факултета (1971, 3) објавио је расправу „Амандмани на Устав: научно -- збрка, историјски -- промашај", која је допринелa забрани овог броја. Потписао је петицију за помиловање осуђеног професора Михаила Ђурића. Обележен је као „морално-политички неподобан". Да би избегао даља понижења, раскинуо је радни однос са ПФ у Београду. Превремено је пензионисан 1973. Проучавао је проблеме општег дела грађанског права, стварног права, опште теорије права и социологије права (Стварно право, Бг 1949; Увод у грађанско право, Бг 1952; Основи стварног права, Бг 1955). Његова дела из области права доживела су више издања и представљају изузетан допринос науци грађанског права и правној теорији уопште. Изградио је теорију о друштвеној својини као подељеној својини која се састоји од две групе овлашћења -- јавноправних и грађанскоправних. Због свог научно оправданог мишљења у објашњењу својине и других института грађанског права доживљавао је критике и неугодности од колега који су бранили владајуће социјалистичке теорије. Написао је више дела из области стварног права, психоанализе и социјалне филозофије, а занимали су га и специфичност и историјска судбина Јевреја (У трагању за богом: трагичан историјски пут јеврејства, Г. Милановац 1994), однос Библије и друштвеног контекста (Библија и друштво, Н. Сад 1979; Библија и модерна друштвена мисао, Бг 1993) и др. Писао је и говорио на српском и (матерњем) мађарском језику. Држао је предавања на Кингс колеџу у Енглеској. Пети сусрет Копаоничке школе природног права 1991. био је посвећен делу Г. Удружење правника Србије прогласило га је 1997. за свог почасног члана. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом 1963, а за монографију Својина (Бг 1987) добио је 1987. Нинову награду за публицистику.

ДЕЛА: Одговорност за радње трећих лица у приватном праву, Бг 1940; Брачно и породично имовинско право, Бг 1966; Библија у светлу друштвених борби, Бг 1970; „Marx, Freud and Alienation", Co-Existence, Glasgow, 1980, 1; О својини, Бг 1984; Фројд о друштву, Бг 1988; Друштвена норма -- постанак, значај и значење, Бг 1990; Нагон и норма -- путеви и беспућа културе, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гамс, Библија и модерна друштвена мисао, Бг 1993; К. Чавошки, „Сенима Андрије Гамса"; Р. Ђурковић, „Професор др Андрија Гамс (1911--1997)"; М. Орлић, „Андрија Гамс", АПФБ, 1997, 4--6; А. Дарваш и др., Знаменити Јевреји Србије -- биографски лексикон, Бг 2011.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАМУЛЕСКУ, Дорин

ГАМУЛЕСКУ, Дорин (Gămulescu, Dorin), лингвиста, сербокроатиста, универзитетски професор (Шијаку, Румунија, 4. IV 1936). Студирао на Филолошком факултету у Букурешту, на Одсеку за српскохрватски језик (1953--1957). После завршених студија боравио је 1957/58. и 1963/64. на специјализацији у Београду, Новом Саду, Загребу, Сарајеву, Љубљани и Скопљу. Предавао је на Катедри за словенске језике Фил. ф. у Букурешту. Био је лектор румунског језика у Софији (1969--1972). Дао је значајан допринос проучавању српско-румунских језичких и културних веза, посебно у области ономастике („Топоними румунског порекла у Црној Реци", ЗМСФЛ, 1976, 19/2), етимологије („Etimologii româneşti /Contribuţii la studiul unor cuvinte de origine slavă în limba română/", Studii şi cercetări linguistice, Bucureşti, 1967, 18), лексикологије („Termes serbo-croates du vocabulaire de la peche empruntes au roumain", ЗМСФЛ, 1982, 25/2), међујезичких контаката („Неколико запажања о румунско-српскохрватским интерференцијама на језичком плану", НССВД, 1977, 6), фолколористике и преводилаштва („Присуство Вукових дела у румунској филологији и фолклористици друге половине XIX и почетка XX века", НССВД, 1974, 3).

ДЕЛА: и M. Sevastos, Basme sârbocroate, Bucureşti 1965; Elemente de origine sârbocroată ale vocabularului dacoromân / Елементи српскохрватског порекла у дакорумунском речнику, Bucureşti--Pan. 1974.

ЛИТЕРАТУРА: Romanoslavica, XLVII, 1, Bucureşti 2011.

Д. Радовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАНГА

ГАНГА, кратка лирска усмена песма, углавном десетерачки дистих (ређе осмерац и др.), највише распрострањена међу српским становништвом у планинским пределима Босне и Херцеговине, као и досељеницима с тог подручја у Војводини. Преовлађује љубавна или шаљива тематика; често се прилагођава и намени, односно поводима за извођење (обреди и обичаји, колективни послови, испраћај регрута, црквене свечаности и сл.). Приликом извођења стихови се нижу по одређеном редоследу, а обично започињу: „Зашто не би запјевали, кад смо вако посједали"; „Кад смо здраво, зашто не пјевамо" и сл. Према извођачима деле се на мушке и женске, мада се могу изводити и тако што се група младића натпевава (наизменично пева) са групом девојака. Сматра се да је назив настао по специфичном начину извођења, пошто спада у групу вишегласног (заједничког/групног) певања без музичке пратње: један певач започиње песму, а остали прихватају (преузимају стих), или пак сви остали певају само као пратња првог извођача путем гангања, односно певања у истом ритму на слогове (ган-ган). Овакав начин извођења описан је у следећим стиховима: „Гангај, брате, ја ћу изговарат, / па ћемо се тако разговарат."

ЛИТЕРАТУРА: Ц. Рихтман, „Полифони облици у народној музици Босне и Херцеговине", Билтен Института за проучавање фолклора у Сарајеву, 1951, 1; Ј. Радош, Ганга, Бачка Паланка -- Н. Сад 2012.

Ј. Јокић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАНОВИЋ, Бранимир

ГАНОВИЋ, Бранимир, архитекта (Београд, 9. XII 1940). Дипломирао 1966. на Архитектонском факултету у Београду. Био запослен у Пројектном бироу Грађевинског предузећа „Аутопут" (1964--1970) и „Енергопројекту", где је пензионисан. Своју зрелу стваралачку фазу остварио је у „Енергопројекту", службујући у Замбији и Ираку. У свом првом реализованом делу, Дому здравља у Будви (1979--1980, и Н. Крнета, С. Жорић), показује поштовање контекста и локалних градитељских карактеристика, уз неприкосновеност савременог израза и материјализације. Наредна самостална дела -- Банка у Пећинцима (1980), Робна кућа у Ћуприји (1982) и Хотел „Амара" у Ираку (1984, пројекат) -- показују развој његовог ауторског стила. Уследили су: „Findeco Building" у Лусаки (1986, и Д. Миленковић); Хотелски коплекс „Јадран" у Улцињу (1988, конкурсни пројекат, и М. Гец); Електродистрибутивни центар у Новом Београду (1990, објекат у изградњи, и М. Јобст) и Конференцијски центар у Акри, Гана (1991).

ЛИТЕРАТУРА: З. М.[аневић], „Хотел ʹЈадранʹ у Улцињу", Изградња, 1988, 6.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАОВИЦА

ГАОВИЦА, гавчица (Rhodeus amarus), мала слатководна риба из породице шарана (Cyprinidae). Њена просечна дужина износи 5--6 цм, а максимална 9,5 цм. Достиже старост до пет година. Распрострањена је у највећем делу Европе. У Србији живи у водама сва три слива: Црног, Егејског и Јадранског мора. Тело је високо, бочно спљоштено, леђа су сивомаслинаста, бокови сребрнкасти, са зеленкастом пругом у задњем делу тела, крљушти крупне, а бочна линија некомплетна. Мужјаци у мресту имају ружичасто-љубичасто-црвенкасту боју. Женка у време мреста поседује дугачку легалицу за икру (овипозитор). Живи у споротекућим рекама и језерима са густом воденом вегетацијом и песковито-муљевитим дном. Храни се кончастим алгама и бескичмењацима, најчешће ларвама инсеката и рачићима. Полну зрелост достиже са 2--3 године. Мрести се од априла до јуна. Женка помоћу легалице полаже икру у плаштану дупљу шкољки. Нема риболовни значај, понекад се лови као мамац за друге рибе, а може се држати и у акваријуму.

ЛИТЕРАТУРА: M. Kottelat, J. Freyhof, Handbook of European freshwater fishes, Cornol 2007.

Ј. Крпо Ћетковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАВИ СОКАК

ГАРАВИ СОКАК, поп група коју је 1987. основао Бранислав Бане Крстић (15. II 1960). Група је названа по истоименој збирци песника Мирослава Антића, једног од Крстићевих песничких узора. Пре тога је предводио групу Па шта!, а репертоар му се састојао од песама Битлса и познатих домаћих састава, пре свих Бијелог дугмета и Парног ваљка, као и неколико хитова народне музике из опуса Томе Здравковића. Упоредо радећи на ауторским делима, Крстић ће у годинама које су наилазиле, уз Ђорђа Балашевића, постати најкомерцијалнији и најуспешнији кантаутор војвођанске равнице. Све то наговестио је деби албумом Гарави сокак (1989), који је продат у невероватних 100.000 примерака. Веома вешто комбинујући богато војвођанско фолклорно наслеђе са елементима поп музике, Крстић је креирао препознатљив звук. До сада је објавио десет студијских албума: Гарави сокак (1989), Гарави сокак 2 (1990), Да се врате срећни дани (1992), Слова твога имена (1994), Добро је (1996), Саградићемо брод (1998), Довиђења, туго (2001), Свако има неког кога више нема (2003), Ја бих за тебе дао све (2008), Зрнце љубави (2014). На сваком од њих налази се по неколико хитова, од којих се као највећи издвојио Ко те има тај те немa (2003), добрим делом захваљујући тамбурашкој верзији Звонка Богдана и чињеници да са од тада налази на репертоару свих тамбурашких оркестара у региону. Средином 90-их Г. с. био је на турнеји по Србији, у оквиру које је наступао искључиво у позориштима, а крајем исте деценије реализовао је још једну оригиналну турнеју -- ,,Село у срцу" -- у оквиру које је одржао 20 концерата у селима у која је ретко који од певача и група залазио. Осим у региону, Г. с. је наступао у Аустралији (турнеја), Канади (у три наврата), Француској, Немачкој, Аустрији, Румунији и Мађарској. Године 2003. Крстић је покренуо издавачку кућу ,,Vojvodina Music". Написао je музику за филм Зла жена и за неколико позоришних представа. Учествовао је у преко 100 хуманитарних акција широм Србије и бивше Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Мијатовић, НС рокопедија: новосадска рок сцена 1963--2003, Ср. Каменица 2005; Илустрована енциклопедија рок музике у Војводини 1963--2013, Ср. Каменица 2013.

Б. Мијатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАИ, Бела

ГАРАИ, Бела (Garay Béla), глумац, редитељ, позоришни писац (Суботица, 14. II 1897 -- Суботица, 7. II 1987). Прву улогу одиграо је у трупи Јожефа Надашија у Суботици 1913, а по завршетку I светског рата прикључио се трупи Нандора Хелтаија. Након њеног распада основао је сопствену дружину, издавао позоришне листове Színházi Újság и Színház. Између 1921. и 1924. био је члан печујског позоришта. На позив свог родног града, априла 1924. дошао је у Суботицу и постао први човек аматерског позоришта „Népkör" које је од 1936. наставило рад под именом Мађарска читаоница. Захваљујући суботичким аматерима и Г. који је деловао и као глумац и као редитељ, позоришни живот Мађара у Краљевини СХС успешно је превазишао вакуум који је настао као резултат геополитичких промена. Након завршетка II светског рата постао је члан-оснивач новооснованог Војвођанског народног позоришта (Vajdasági Magyar Színház) у Суботици, а након 1951. и Мађарске драме Народног позоришта, у којем је радио све до пензионисања 1954. Рад са аматерима није прекинуо. Режирао је у Сомбору, Бачкој Тополи, у Дечјем позоришту у Суботици, као и у Радио-драми на мађарском језику новосадског радија. Педесетих година XX в. водио је глумачки студио при суботичком театру. Преводио је и драмска дела јужнословенских народа, махом са српског и хрватског језика. Написао је неколико књига о уметности глуме (A színjátszók kézikönyve, Н. Сад 1950; A színjátszás művészete, Н. Сад 1950; А színpadi beszéd, Н. Сад 1952) и о позоришној прошлости Мађара у Војводини (Az ekhósszekértől a forgószínpadig. A szabadkai magyar színjátszás története, Н. Сад 1953; A kulisszák világában, Суб. 1970; Színészarcképek, Н. Сад 1971; Festett világ, Суб. 1977; Magyar műkedvelők az őrhelyen, Суб. 2012). Значајније улоге: Освалд (Х. Ибзен, Авети), Лилиом (Ф. Молнар, Лилиом), Ромео (В. Шекспир, Ромео и Јулија), Адам (И. Мадач, Човекова трагедија), Банк бан (Ј. Катона, Банк бан), Глембај (М. Крлежа, Господа Глембајеви). Режије: Ф. Р. Присли, Неочекивани гост; Б. Шо, Занат госпође Ворен; П. О. Бомарше, Севиљски берберин; Б. Џонсон, Волпоне; Н. Макијавели, Мандрагора; В. Шекспир, Укроћена горопад; Л. Хелман, Лисице; Б. Нушић, Покојник, Ожалошћена породица; Д. Добричанин, Заједнички стан; и оперете: В. Јакоби, Девојачки вашар; А. Сирмаи, Мишка Магнаш; И. Калман, Грофица Марица.

ЛИТЕРАТУРА: A szabadkai Népszínház magyar társulata, 1945--1970, Н. Сад 1970; E. Lévai, „Egy érdemes életút -- a nyolcvanéves Garay Béláról", Létünk, 1978, 1--2; K. Káich, Az újvidéki magyar nyelvű színjátszás története és repertóriuma 1836--1918, Н. Сад 1983; Magyar színházművészeti lexikon, Budapest 1994.

К. Каич

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Драга

ГАРАШАНИН, Драга, археолог (Париз, 6. IV 1921 -- Београд, 12. X 1997). Дипломирала 1946. на Филозофском факултету у Београду на групи Класична филологија и археологија, докторирала у Љубљани 1953. са темом Старчевачка култура (Бг 1954). Као волонтер радила у Музеју кнеза Павла (1943--1944), где је завршила музејски течај, а затим у Музеју града Београда као кустос (1944--1947) и управник (1947--1950). Од новембра 1950. радила у Народном музеју као руководилац праисторијског одељења све до јуна 1978. када је пензионисана у звању научног саветника. Г. припада малој групи школованих стручњака која је, стасавши за време и одмах после II светског рата, упутила српску археологију у правом смеру, како организовањем многобројних ископавања и сређивањем и објављивањем нагомиланог и непознатог материјала по музејима и збиркама тако и научним вредновањем тог материјала и његовим смештањем у одговарајуће европске оквире. У Градском а још више у Народном музеју учинила је велик напор да се праисторијска збирка са великом количином несређеног и непубликованог материјала, сакупљеног кроз дуги низ година, идентификује, уреди и објави. О томе говори велик број њених радова, пре свега капитални Каталог метала (Бг 1954). Од посебног значаја су у том смислу две серије њених чланака „Студије из металног доба Србије", објављиване у Старинару (V/VI, 1954/55; IX/X, 1958/59; XI, 1960) и „Miscellanea Illyrica" у Зборнику Народног музеја (IV, 1964; V, 1967; VI, 1970, VII, 1973; X/1, 1983). Са Милутином Гарашанином објавила је Археолошка налазишта у Србији (Бг 1951), где су сакупљени подаци о свим до тада откривеним локалитетима у Србији и која је постала приручник за сва даља археолошка истраживања у Србији. Била је организатор више великих изложби од ширег значаја у Народном музеју: „Неолит Централног Балкана" (1968), „Илири и Дачани" (1971), „Бронзано доба Србије" (1972) итд. Заједно са М. Гарашанином водила је ископавања у Жаркову, Супској (и М. Гарашанин, Супска, Стублина: праисторијско насеље винчанске културе, Бг 1979), Параћину, Белотићу и Белој Цркви (и М. Гарашанин, „Ископавања тумула у Белотићу и Белој Цркви", ЗНМБ, 1956/57, 1), Добрачи код Крагујевца, Павловцу, Сараорцима, Носи код Суботице, Кривој Реци и Ражани, као и у Македонији у Анзабегову, Радањи (и М. Гарашанин, „Археолошка ископавања у селу Радању, на локалитету Криви Дол", Зборник на Штипскиот Народен музеј, 1959, 1) и Таринцима код Штипа, на локалитетима свих праисторијских периода од раног неолита до латена. Врстан познавалац свих праисторијских периода, огледала се како у проблемима неолита, енеолита, бронзаног и гвозденог доба, тако и у питањима праисторијске религије и етничких односа, и ту поставила одређене стандарде који су и данас на снази (и М. Гарашанин, „Црна Гора у праисторијско доба", „Црна Гора у освит писане историје", „Црна Гора у доба Римског царства", у: Историја Црне Горе, 1, Тг 1967; „Etat actuel et problèmes de la préhistoire et de la protohistoire du Sud-Est européen", II Congrès international des études Sud-Est européen, Athènes 1970; Праисторијске оставе у Србији и Војводини, I, Бг 1975).

Дела: „Прилог проучавању Дупљајских колица", Старинар, 1951, 2; „La Serbie à l'époque de hallstatt", Atti dеl VI Congresso internazionale delle Scienze preistoriche e protohistoriche III, Roma 1966; „Трансданубијска група са инкрустираном керамиком", „Појава културе гробних хумака у Бачкој", у: Праисторија југославенских земаља IV, Сар. 1983; „Zum Problem der Paonier", Палеобалканска племена између Јадранског и Црног мора од енеолита до хеленистичког доба, I илиро-трачки симпозијум, Ниш--Благоевград 1989; „Kultstätten und Heiligtümer im Neolithikum des mittleren Balkans und Südosteuropas", ГЦБИ, 1991, XIX, 27; „Zu den Problemen der Gruppe Donja Brnjica -- Gornja Stražava auf dem mittleren Balkan", у: The Yugoslav Danube Basin and the Neighbouring Regions in the 2nd Millenium B.C., Vršac 1996.

литература: С. Миленковић, „Биографија и библиографија Драге Гарашанин", ЗНМБ, 1991, 14.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Илија

ГАРАШАНИН, Илија, државник, политичар (Гараши код Крагујевца, 28. I 1812 -- Гроцка код Смедерева, 22. VI 1874). Породица се доселила у Србију из Црне Горе крајем XVII в. под вођством кнеза Вукашина Бошковића. Његов унук Сава настанио се у селу Гараши, а по њему је породица добила презиме Савић. Савин син Милутин Савић, трговац и устаник, који је пред крај живота додао свом презимену Гарашанин, оженио се Пауном, сестром Арсенија Ломе, и имао две кћери и три сина, Михаила, Луку и Илију. Милутин је синовима доводио приватне учитеље из Срема, а Г. одвео у грчку школу у Земуну, а потом у немачку у Ораховици. Потом се Г. вратио у село и браћи и оцу, који је у међувремену путовао у Јерусалим и постао хаџија, помагао у трговачком послу. На позив кнеза Милоша, хаџи Милутин му је за државног чиновника послао најпре сина Луку, али га је 1833. заменио Илија, који је био ожењен Софијом (Соком) Данић, са којом је имао синове Светозара и Милутина. У то време већ су живели у Гроцкој, где је кнез Милош хаџи-Милутину поклонио имање због улоге коју је одиграо у гушењу Ђакове буне 1825. Септембра 1837. кнез је именовао Г. за заповедника тек основане „војне полиције" са чином пуковника, као и за члана Совјета. После абдикације кнеза Милоша 1839. и ступања кнеза Михаила на престо, Г. се са оцем придружио уставобранитељима и постао члан Уставотворне комисије. Са Вучићем, Петронијевићем, Стојаном Симићем и Стефаном Стефановићем Тенком у марту 1840. правио је тајни план против Обреновића. Подржан од Порте, кнез је у јулу сакупио најоданије чланове Народне скупштине који су оптужили уставобранитеље за изазивање побуне, а Г. за напуштање војске и издају земље. За подстрекавање побуне оптужени су и Милутин и Лука Гарашанин. Укупно 38 уставобранитеља, укључујући и тројицу Гарашанина, било је присиљено да оде у изгнанство у Цариград.

Г. се вратио у Београд тек 1842, када су, са Милутином Савићем Гарашанином на челу, уставобранитељи почели убрзане припреме за рушење кнеза Михаила. У сукобу регуларне војске и групе побуњеника коју су предводили Милутин и Лука Гарашанин, група је разбијена, а Лука и Милутин убијени. У грађанском рату који се затим распламсао, побуњеници, предвођени Вучићем, поразили су кнежеве присталице, а кнез Михаило је у ноћи 7/8. септембра прешао у Аустрију. Вучић је Г. у одсуству именовао за члана Државног савета, а потом је изабран за помоћника попечитеља, па и за попечитеља (министра) унутрашњих дела. На том положају остао је готово целу деценију. Г. је образовао постојан и послушан бирократски апарат, ефикасну полицију, малу али добро припремљену регуларну војску. И на осталим пољима осетио се напредак. Г. је успео да овлада ситуацијом у земљи, а затим је, уз сагласност кнеза Александра и других уставобранитеља, сазвана нова Народна скупштина која је под будним оком војске и полиције јуна 1843. једногласно потврдила избор Карађорђевића за кнеза Србије. Поставши и формални министар унутрашњих послова, Г. је увео најстроже мере против покретача, учесника и помагача противвладиних и противдинастичких побуна. За сва та дела предвиђана је смртна казна. И после Вучићевог повратка у Србију, Г. је остао главна личност уставобранитељског режима, што је за последицу имало хлађење њихових односа већ од 1845.

Најтрајнија тековина његове водеће улоге у време уставобранитеља било је Начертаније, национални и државни програм који је израдио за Кнежевину Србију 1844. Историјске корене Начертанија треба тражити у идејама Српске националне и социјалне револуције (1804--1815) о ослобођењу и уједињењу српског народа у независну националну државу. Посредним путем с њима су биле упознате владе Велике Британије и Француске, али и водећи кругови политички утицајне пољске емиграције, коју је у Западној Европи предводио гроф Адам Чарториски, некада министар иностраних послова руског цара Александра I. Ради организоване и европски широке антируске и антиаустријске акције у циљу ослобађања Пољске, Чарториски је у Лондону, а посебно у Паризу (Hotel Lamberе), образовао своје обавештајне и пропагандне центре за повезивање са ослободилачким покретима других европских народа и утицања на њихове активности. Ради испитивања прилика у Србији и на словенском Југу, Чарториски је почетком 40-их година послао у Турску и на Балкан неколико обавештајних мисија. Г., као најистакнутијој политичкој личности у Србији, упутио је 1843. посебног изасланика, Чеха Франтишека Заха са својим „Саветима", на основу којих је Зах сачинио план националне и државне политике Кнежевине Србије и уручио га Г. у мају 1844. У њему је било језгро Начертанија. Захов план изражавао је тежњу пољске емиграције да малену Србију претвори у средиште политичког и војног окупљања Јужних Словена -- Срба, Хрвата и Бугара -- из којег би кретала борба против Османског царства, али се наносили ударци и интересима Русије и Аустрије. Не одбацујући изричито Захове замисли о уједињавању свих Јужних Словена, Г. им је претпоставио ослобођење и уједињење српског народа, пре свега оног под турском влашћу. Прерађени и српским тежњама прилагођени Захов план претворио је у свој програм националне и државне политике Србије. Завршивши Начертаније крајем 1844, почетком наредне године га је, као највећу тајну, предао кнезу Александру Карађорђевићу као програм будуће српске државе. У тој држави окупиле би се Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија (Рашка земља, Косово и Метохија, делови Македоније). Тиме би била завршена прва фаза борбе за ослобођење и уједињење српског народа, која би била вођена постепено, откидањем дела по дела Османске империје у процесу њеног незаустављивог пропадања. Поменуте земље ујединиле би се у јединствену државу на чијем би челу стајао кнез, без прецизирања његове династичке припадности. Што се тиче Баната, Бачке и Срема, он их, из опреза према Аустрији, није помињао као делове уједињене српске државе, али је испољио бригу за очување националног идентитета ових области. Земљама ослобођеним од Турске управљали би њихови људи, које Србија треба на време да припреми за тај посао, дајући при том посебан значај сународницима католичке вере. Ова фаза националног програма била би, по концепцији Начертанија, изведена позивањем на „свето историческо право", мада нису искључивана ни „ватрена чувства народности", заснована на заједничком пореклу и језику, без обзира на верску припадност. Овако „обновљена" српска држава могла би у другој фази свог развитка и учвршћивања ући у савезну државну заједницу са најсроднијим јужнословенским народима, Бугарима и Хрватима, из све три њихове покрајине: Славоније, Хрватске и Далмације. У реализацији обе ове фазе српског националног програма главни непријатељ Србије, поред Турске, била би Аустрија, с којом би Срби кад-тад ушли у одлучујући обрачун. За тај случај је, као и његови пољски саветодавци, рачунао на подршку Француске и Британије, али је најважнију помоћ очекивао од Русије. Зато је, за разлику од Заховог плана, Начертаније врло уздржано и обазриво говорило о могућим неугодностима с руске стране.

Г. је без великог оклевања почео предузимати прве кораке за остваривање Начертанија. успостављајући везе са српским срединама и прикупљајући податке о расположењу српског и других народа у њима. У самом Београду створио је тајни Одбор за пропаганду противтурске акције, чији је главни циљ била Босна. У сарадњи са Г. већ су били и неки припадници Илирског покрета (Гај, Чавловић), као и познати босански фрањевац Иван Франо Јукић. Око њега се у току 1845. ради пропагирања идеја јужнословенске сарадње окупило двадесетак сарадника, који су покренули и лист југословенске оријентације Бранислав. На изграђивању обавештајне и устаничке организације на територији Босне и Херцеговине, у Бугарској, Старој Србији и Хрватској до 1848. резултати су скромнији. Догађаји 1848/49. дали су овим подухватима снажнији подстицај, а његова највећа пажња била је усмерена према српском покрету у Угарској. Политичар конзервативних схватања и противник револуција и европских идеја либерализма, он се у себи ипак радовао могућности пропасти или бар великог слабљења Аустрије. Његов најважнији циљ, постављен на самом почетку револуције, којег се чврсто држао у току целог њеног трајања, био је да Србија „у миру и добром поретку остане". Тога ради је у пролеће 1848, уз помоћ Миливоја Петровића Блазнавца и предусретљивости хрватских власти бана Јелачића, у корену сасекао намеру кнеза Милоша Обреновића да, на крилима револуционарних догађаја, изазове покрет у Србији и поново се докопа кнежевске власти. Г. је на време разумео да српски народ у Угарској национално угрожава искључив и непомирљив мађарски национализам, те да сународницима треба пружити делотворну помоћ. Стална му је брига била очување политичког јединства и стабилности у самој Србији. Са тим циљем донет је Закон о јавном поретку 1850. и „Априлски циркулар" из 1852. који су имали да онемогуће деловање обреновићевске и вучићевске (проруске) опозиције владајућем режиму. Прихватајући овакву Г. замисао, кнез Александар га је септембра 1852. именовао за свог представника (председника владе) и министра иностраних дела. Тај потез изазвао је отворени сукоб са већ незадовољном Русијом, у који се умешао и сам цар Николај I. У Г. он је однекуд препознао човека наклоњеног опасним револуционарним тенденцијама, повезаног са пољском и мађарском емиграцијом. Од тог тренутка отпочели су снажни руски притисци на кнеза Александра да га уклони са било које водеће политичке позиције. Кнез је неко време одолевао, уважавајући Г. мишљење да се Србија може одбранити и од руске и од аустријске доминације образовањем федерације балканских земаља, чије би она била средиште. Спремајући се за разарање Турске, руски цар је управо такву тежњу бескомпромисно одбијао и почетком 1853, на ултимативан начин, појачао притиске на српског кнеза, који је 26. III 1853. сменио Г. с положаја председника владе и министра иностраних послова и именовао га за члана Савета, што је он одбио и у 41. години први пут отишао у пензију. Ови догађаји нису од њега начинили непомирљивог непријатеља Русије, али су допринели појачавању скепсе према улози Русије у Источном питању и несебичном залагању за ослобођење балканских хришћана од османске власти. Зато је за читаво време Кримског рата (1853--1856) доследно заступао став о неутралности Србије, тим пре што је био с правом уверен у опасност аустријске окупације у случају уласка Србије у рат на страни Русије.

Слабог здравља, нападнут неколиким болестима, у оно време и неизлечивим (екцем коже, гихт, стомачни проблеми), морао је падати и у расположења у којима му је више од свега било до личног мира и самоће. Нашавши се 1853. у положају пензионера, није мировао и прешао је у опозицију према кнезу Александру Карађорђевићу. Разлози за то нису били пре свега личне, него политичке природе. Нервирала су га кнежева настојања да влада деспотски, а посебно његово све отвореније ослањање на Аустрију и у унутрашњој и у спољној политици те је после 1855. почео говорити и о промени династије у Србији, искључујући при том повратак Обреновића. Кнез и дворска камарила осећали су колико је опасно имати га за непријатеља те му је у марту 1858. понуђено место министра унутрашњих послова. У међувремену измирен са Вучићем, понуду је прихватио, али са скривеном намером да положај искористи за организовање легалног уклањања Александра с престола. Определио се за сазивање Народне скупштине која се није састајала од 1848. План је био да Скупштина свргне кнеза Александра, а онда би, играјући на карту неслоге међу његовим противницима, управу у земљи до избора новог владара преузели Г., Вучић и Миша Анастасијевић. Део чланова Савета прихватио је предлог о сазивању Скупштине, свргавању кнеза и поверавање власти намесништву. Кад је одлука о сазивању Скупштине донета, Г. је с пуним ауторитетом, помоћу своје полиције и администрације, али и либералне младежи, организовао изборе на којима је за посланике изабрана већина противника кнеза Александра. При томе је изгубио из вида да ће у Скупштини међу незадовољницима бити превише обреновићеваца, а превидео је и њихово брзо повезивање са београдским либералним интелектуалцима. Све до отварања Скупштине на дан Светог Андреје (11. XII 1858) Г., бескомпромисно решен да руши Карађорђевића, држао је цео подухват под контролом. Многе значајне личности тадашњег политичког живота Србије већ су виделе у њему једног од најозбиљнијих кандидата за будућег кнеза, мада је он сам то порицао. Либерали и обреновићевци, чврсто решени да спрече „олигархе" Г., Вучића и Анастасијевића да се дограбе власти, једни другима обећали су уступке: либерали да подрже повратак кнеза Милоша, а обреновићевци да прихвате извесне либералне реформе. Сложили су се и да власт, до повратка кнеза Милоша у Србију, као овлашћени заступник врши одани обреновићевац и угледни политичар Стевча Михаиловић.

Порта је 15. I 1859. потврдила Милошев избор за кнеза, а неколико дана касније Г. је поднео оставку на положај министра унутрашњих дела и по други пут отишао у пензију. Од тада па до смрти кнеза Милоша (септембар 1860) био је у немилости власти, борио се са болестима и породичним дуговима, али није престајао да се занима за политику. Његов повратак на власт уследио је кад се почео приближавати кнезу Михаилу критиком либералних реформи и залагањем за што јачу кнежевску власт. Кнез му је фебруара и марта 1861, са младим Јованом Ристићем, поверио мисију у Бечу, Пешти и Сремским Карловцима, ради утицања на положај Срба у Угарској после укидања Војводства Србије и Тамишког Баната и одржавања Српског народно-црквеног (Благовештенског) сабора, али су ови покушаји мађарско-српског измирења и сарадње у борби против бечког централизма остали без резултата. Без конкретног успеха остао је и његов пут у Цариград, у који га је кнез упутио већ у априлу да преговара о промени Устава из 1838. и о евакуацији, односно подвргавању српским законима Турака који су живели изван турских тврђава у Србији. За то време водио је тајне разговоре с грчким представником Ренијерисом о могућности савеза Србије и Грчке, а ти су се разговори у будућности показали плодоносним. За рад на истим питањима кнез Михаило је после тога у Цариград, у својству сталног српског заступника на Порти (капућехаје), упутио Јована Ристића, а њега позвао да преузме најодговорније место кнежевог представника и министра иностраних послова. Ступајући децембра 1861. на највишу дужност, кнезу је одмах показао текст Начертанија. Кнез га је без приговора прихватао стављајући до знања да му је стало до што шире, југословенске акције Србије. У то време кнез је окупио сараднике конзервативне политичке оријентације и решио се несугласица с либералима. Са Г. је водио активну спољну, а са Николом Христићем чврсту аутократску унутрашњу политику. Г. је, уз пуно одобравање кнеза Михаила, велику националну политику мислио да води бирократски: тајно, из своје канцеларије, уз помоћ групе поверљивих агената и пропагандиста, а не са „неразумном гомилом" српског народа.

Зато је почетком 1862. обновио Српски одбор за пропаганду и организовање устанка у српским земљама. Поново је стварана мрежа организација у Босни, финансирана је пропаганда и у Бугарској, а у Ваљеву је средином 1862. образован одред од 2.000 добровољаца из јужнословенских земаља и једна „Бугарска легија" од 300 бораца. Г. влада је одмах предузела кораке за наоружавање војне силе Србије, која је требало да се састоји од 3.000 припадника стајаће и близу 50.000 народне војске. Те мере су узрујале Турке и биле (јуна 1862) главни узрок разорног четвородневног бомбардовања Београда са 200 топова из Београдске тврђаве. Изгледало је да је српско-турски рат неизбежан, али је захваљујући Г. ипак избегнут, а пред велике силе најзад је постављено питање исељавања турског становништва из Србије. На конференцији представника великих сила у предграђу Цариграда Канлиџи (22. VII -- 4. IX 1862), није прихваћен захтев Београда за рушење турских тврђава у Србији (осим Ужица и Сокола), али је Турска обавезана да исели своје становништво из српских градова. Турци су се обавезали да убудуће не смеју поновити војне мере, а Срби да ће распустити ваљевске добровољачке одреде и исплатити одштету исељеним Турцима. Г. је ипак настављао припреме за рат, па је крајем 1862. и почетком 1863. у Русији набавио и преко Румуније, у сарадњи с кнезом Кузом, у Србију допремио око 40.000 пушака за наоружавање српске војске и устаника у околним земљама. Тај догађај побољшао је српско-румунске односе, али и узнемирио дипломатију великих сила. У наредне три године Г. и кнез Михаило вршили су стални притисак на Грке и Румуне да побољшају војну спрему као предуслов општег напада на Турску, а Г. је са својим сарадницима и даље радио на плановима великог устанка у Босни, Херцеговини и Бугарској, као и на обнављању преговора о савезу с Грчком, Румунијом и бугарском емиграцијом. Постигнуто је само превазилажење неспоразума с Црном Гором, али друга Г. настојања у правцу стварања Балканског савеза остала су без резултата.

Током 60-их година до Г. су стизале вести о плановима Наполеона III да се Аустрији уступи Босна и Херцеговина у замену за Венецију коју би ова препустила Италији. То га је 1865. посебно забринуло и нагнало на покушај да од такве комбинације одврати Италију, али отуда је остао без одговора. Заузврат, он и кнез Михаило су се оглушили о пруско-италијанске позиве да Србија с њима уђе у коалицију против Аустрије. Овакво држање за Србију је имало ту добру страну што је одобровољило Порту према њој, јер је и она страховала од западних рачуница на Балкану. То је створило повољне услове да Србија, у условима тешких европских сукоба и избијања устанка против Турске на Криту 1866, у Цариграду отвори питање повлачења турске војске из њених тврђава. За тај захтев добијена је и дискретна подршка британске дипломатије, а њој су се придружиле и остале велике силе. Г. је оживео иницијативу за стварање Балканског савеза, али једини успех у том моменту било је потписивање тајног споразума Србије и Црне Горе 5. X 1866, који је свесрдно подржала Русија. И поред тога, Јован Ристић је у октобру 1866. захтевао од кнеза и Г. овлашћење да енергично покрене питање градова. Г. се у почетку устезао бојећи се негативне реакције Турске и неких сила, али је кнез такво овлашћење Ристићу дао. Порта и султан су средином фебруара донели одлуку о прихватању захтева Србије под условом да кнез Михаило учини подворење сизерену. Пошто је овај то и учинио, „кључеви" утврђених турских градова свечано су му предати 18. IV 1867. у Београду, а до 6. маја последњи турски војник напустио је Србију. И после тога Г. није напуштао своју идеју о ослобођењу и уједињењу целог Српства и о потреби настављања напора за стварање Балканског савеза. Био је врло расположен за споразумевање са Хрватима о судбини Босне и Херцеговине и о сарадњи на „уједињењу свију југословенских племена у једну државу". У том погледу са прваком хрватске Народне странке Јосипом Јурјем Штросмајером постигао је у мају 1867. не сасвим формални споразум о заједничкој радњи на уједињењу југословенских народа, уз хрватску сагласност да Босна и Херцеговина припадну Србији. За обе стране овај споразум био је само једна од варијаната решавања властитих националних питања. Истог месеца у Београду је постигнут и договор са Бугарским одбором из Букурешта, који је предвиђао образовање Југословенског царства после ослобођења од Турске. Последња тековина кнежеве и његове заједничке акције на стварању Балканског савеза био је уговор Србије са Грчком, потписан августа 1867. Када је у фебруару 1868. дошло и до српско-румунског споразума, стварање Првог балканског савеза било је заокружено. Г. више у томе није учествовао. Иако је савез у ствари остао мртво слово на хартији, он је имао трајне историјске последице. Г. је у његовом стварању играо прворазредну улогу.

Почетак краја његове државничке каријере треба тражити у подели до које је дошло у српској влади у лето 1867. о питању рата. Неколицина министара које је заступао министар војни М. Блазнавац тражила је одлагање рата и решавање српског националног питања мирним преговорима с Турском, уз помоћ великих сила. Г. и његове присталице залагали су се за радикално решење -- ратом у савезу с осталим балканским народима. Кнез Михаило држао се неодређено и неодлучно, а онда је 25. августа дошло до његовог загонетног разговора у четири ока са председником угарске владе Ђулом Андрашијем, на кнежевом имању Иванка у Словачкој. Иако је био с Михаилом у Иванки, на ове петочасовне разговоре Г. није позван, што га је дубоко повредило. Шта је Андраши при том обећао кнезу Михаилу да би га одвратио од оружане националне акције Србије, историографија никад није до краја разјаснила. На основу каснијих догађаја и посредних извора, сасвим је реална претпоставка да га је уверио да би Србија, уз пуну подршку Аустроугарске, на миран начин од Турске могла да добије на управу Босну и Херцеговину или бар њен највећи део. Ова примамљива понуда навела је кнеза Михаила да дубоко размисли о основним стратешким правцима спољне политике Србије, да се одлучи за њихову промену и определи за антиратну струју у самој земљи. То је неизбежно морало да га одвоји од Г. Одлука о томе сазрела је већ почетком јесени, тим лакше што је Г. у то време био и највећа препрека његовој намери да се, након развода од кнегиње Јулије, ожени младом рођаком Катарином Константиновић. Показујући према Г. све већу хладноћу, кнез је само чекао згодан повод да га уклони са власти. Нашао га је у доиста непромишљеној индискрецији Г. блиског сарадника Антонија Орешковића, па је 14. XI 1867. донео одлуку о Г. смењивању са свих дужности и слању у пензију. Тако је он у 57. години окончао државничку мисију, што је примио наизглед мирно и спокојно. Највеће незадовољство изражавала је Русија, али то кнеза Михаила није поколебало у новој оријентацији српске националне политике. Да је Г. незаинтересованост за државничке функције ипак била привидна, показаo je његов покушај да се докопа власти приликом убиства кнеза Михаила 10. VI 1868. Tом приликом је, као кнежев ађутант, рањен и његов син Светозар. Нашавши се у том тренутку у непосредној близини крвавог догађаја и заборављајући бригу о сину, он је својим кочијама у највећој брзини одјурио из Топчидера у седиште владе у Београду, одакле је алармирао министре и војно-полицијске снаге да спремно дочекају даље акције атентатора. Док се спремало oбразовање привременог кнежевског намесништва, он је, иако без икакве формалне дужности, опет био апсолутни господар ситуације у Србији, али само за кратко. Већ следећег дана министар војни Блазнавац војним ударом за кнеза је прогласио четрнаестогодишњег Милана Обреновића, дојурио је на седницу владе и из ње буквално избацио Г. и издиктирао решења ситуације. Остатак пензионерског живота провео је у Гроцкој, болешљив, мрзовољан, огорчен на либерале и њихове реформе, у материјалној оскудици и под сталном присмотром полиције. Са породицом која му се придружила у Гроцкој отворио је млин, али од њега није стекао никакву корист. Кад је умро, српска влада му је организовала опело у Саборној цркви у Београду. После тога обичним колима враћен је у Гроцку и скромно сахрањен.

ДЕЛО: „Начертаније", у: Р. Љушић, Књига о Начертанију, национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Бг 1993.

ИЗВОРИ: АС; АСАНУ; Архив Чарториског у Кракову (Пољска); Записи Јеврема Грујића, I--III, Бг 1922--1923; С. Михаиловић, Мемоари Стефана--Стевче Михаиловића, I (1813--1842), II (1842--1858), Бг 1928; Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, I--II, Бг 1931; В. Ј. Вучковић, Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859--1874, Бг 1965; Дневник Бењамина Калаја 1868--1875, Бг -- Н. Сад 1976; В. Јовановић, Успомене, Бг 1988; В. Крестић, Мемоари Стефана--Стевче Михаиловића (1861--1878), Бг 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијег доба 1848--1873, I--III, Бг 1887--1901; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Д. Павловић, Србија и српски покрет у Јужној Угарској 1848 и 1849, Бг 1904; В. Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона III, Бг 1925; M. Handelsmann, La Question d'Orient et la politique yоugoslave du Prince Czartoryski après 1840, Paris 1929; Д. Страњаковић, Влада Уставобранитеља 1842--1853, Бг 1932; Д. Страњаковић, „Политичка пропаганда Србије 1844--1858", ГИДНС, 1936, IX; Љ. Алексић, Став Француске према Србији за време друге владе кнеза Милоша и Михаила 1858-1868, Бг 1957; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Бг 1958; Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила, Бг 1963; Д. Ђорђевић, Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804-1914, Бг 1965; В. Крестић, „Југословенска политика Јосипа Јурја Штросмајера", ИГ, 1969, I; Ослобођење градова у Србији од Турака 1862--1867, Бг 1970; Љ. Алексић Пејковић, Политика Италије према Србији до 1870, Бг 1979; Д. Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Бг 1987; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790--1918, I--II, Бг 1989; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада -- Друга Влада Милоша и Михаила, Сабрана дела, III, Бг 1990; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, (1868--1878), Сабрана дела, IV, Бг 1990; Илија Гарашанин (1812--1874), међународни научни скуп 9. и 10. децембра 1987, Бг 1991; В. Крестић, „Начертаније" -- српски, југословенски или великосрпски политички програм, предговор у: Начертаније, Јаг. 2003.

Ч. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Лука

ГАРАШАНИН, Лука, трговац, председник окружног суда (Гараши код Крагујевца, ? -- Гроцка код Смедерева, 4. IX 1842). Стекао је образовање уз приватне учитеље, које је отац, познати трговац Хаџи Милутин Савић Гарашанин, доводио из Хабзбуршке монархије. Са старијим братом Михаилом помагао је оцу у трговачким пословима. Кратко време је био цариник у Вишњици (1833--1834), где га је наследио млађи брат Илија, а он се вратио трговини. Био је и закупац десечарског меда 1833. Приклонио се уставобранитељима 1839. У време Намесништва био је председник суда Рудничког округа (1839--1840). Под притиском обреновићеваца напустио је положај у пролеће 1840. и побегао у Београд. Одржавао је везе са Вучићем и након што се он повукао у Београдску тврђаву, али се касније и сам тамо склонио. Марта 1840. предложен је за члана делегације пред којом би се кнез Михаило Обреновић изјаснио којој ће се политичкој струји приклонити. Припадао је групи тзв. вучићеваца, водећих уставобранитеља против којих је 4. VIII 1840. Портином емисару Муса-ефендији поднета тужба Народне скупштине, која их је теретила да су изазивачи тешке политичке кризе у земљи. Када је пропао покушај Муса-ефендије да помири кнеза и уставобранитеље, отишао је у емиграцију у Цариград (октобра 1840) с оцем Милутином, братом Илијом, Томом Вучићем Перишићем, Аврамом Петронијевићем, Лазаром Теодоровићем и протом Матијом Ненадовићем, где је остао до 1841. С оцем је био један од организатора буне 1842. против кнеза Михаила (тзв. Вучићева буна), али су присталице почеле да га напуштају. Покушао je да потеру кнежевих људи заобиђе код Сопота, али је ухваћен на њиви код Гроцке и убијен. Глава му је одсечена и са запаљеним чибуком у устима набијена на колац пред кућом у Гроцкој. Тело је касније сахрањено у Гроцкој.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Д. Страњаковић, Вучићева буна 1842. г, Бг б. г. [1936]; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Б. Перуничић, Насеље и град Смедерево, Смедерево б. г. [1976]; Д. Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Бг б. г. [1987]; Р. Љушић, Прво намесништво (1839--1840), б. м., б. г. [Бг 1995]; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Бг 2003.

Б. Миљковић Катић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Милутин

ГАРАШАНИН, Милутин, државник, дипломата (Београд, 22. II 1843 -- Париз, 5. III 1898). Син Илије Гарашанина. Студије почео на Природно-техничком одељењу Лицеја (1859), а изучавање математике наставио на париском лицеју Сен Барб (1860) и на Политехници (1863). Завршио артиљеријску школу у Мецу (1865−1868) и стекао чин артиљеријског потпоручника. У Народну скупштину улази 1874. као посланик Грочанског среза. Говорима у Скупштини истакао се као предводник млађе генерације политичара, названим „млади конзервативци", а критика Устава из 1869. донела му је наклоност кнеза Милана. У марту 1876. у Атини преговарао о могућем савезу у рату против Османског царства. За време првог српско-турског рата командовао је чачанским бригадама Ибарске војске и био рањен августа 1876. у бици на Огоријевцу. Рат 1877−1878. провео је на дужности помоћника начелника артиљерије Шумадијског корпуса. После рата повлачи се из војске у чину пуковника. Политици се вратио почетком 1880. у оквирима уједињене опозиције младоконзервативаца и будућих радикала. У влади Милана Пироћанца (1880−1883) обављао је дужност министра унутрашњих дела. Један је од оснивача Напредне странке. У првим месецима рада владе био је најзаслужнији за одржавање првих слободних посредних избора у историји Србије јер је био номинални предлагач слободоумних закона о штампи и удружењима и зборовима. Међутим, сукоб са радикалима допринео је редукцији политичких слобода, доношењу рестриктивнијег закона о штампи и успостављању чувара јавне безбедности. Био је упознат са потписивањем Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. После Тимочке буне 1883, постављен је за посланика Србије у Бечу, а убрзо, у фебруару 1884, за председника владе у којој је вршио и дужност министра иностраних дела. Толерисање радикалске емиграције уз српску границу и све снажнија пропагандна делатност Бугара у Источној Румелији и Македонији допринели су да у Г. и краљевим погледима Бугарска постане најзначајнији спољнополитички непријатељ Србије на Балкану. Заслужан је за стварање плана пропагандне делатности Србије у Османском царству, у марту 1885. Спречио је краља Милана да абдицира после пораза у рату против Бугарске 1885. и преузео организацију одбране, нову мобилизацију и припреме за нови рат. Оптерећен ратним поразом и политички изолован после споразума Пироћанац--Ристић, поднео је оставку у марту 1886. Сукоб унутар странке решен је његовим избором за председника Напредне странке. Нову владу образовао је у априлу 1886. Њену делатност оптерећивало је финансијско стање услед одлива новца за отплату зајмова. На спољнополитичком плану успех је представљало потписивање конзуларне и железничке конвенције са Османским царством, односно отварање конзулата у Солуну и Скопљу, те пуштање у саобраћај железничке линије ка Солуну. У сукобу краља Милана и краљице Наталије Г. је подржавао краљицу, што је проузроковало пад владе у јуну 1887. Биран је за посланика на скупштинским изборима 1890. и 1893. Био је упознат са припремама за државни удар у априлу 1893. У мају 1894. постављен је за посланика Србије у Паризу. За време напредњачке владе Стојана Новаковића (1895−1896) вршио је дужност председника Скупштине. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1893. Умро је вршећи дужност посланика Србије у Паризу.

ДЕЛА: Зарад истине и правде, Бг 1890; Порекло наших невоља, Бг 1892; Доколице, Бг 1892; Последњих шест година наше новије историје, Бг 1892; Два намесништва, Бг 1893; Једно намесниковање, Бг 1894; Приступна беседа академика М. Гарашанина, Бг 1894.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Жујовић, „Милутин Гарашанин", Годишњак СКА, 1898, 12; M. Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули, Бг 1901; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, I−IV, Бг 1923−1925; Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; „Милутин Гарашанин (10/II 1843 − 21/II 1898)", предг. у: М. Гарашанин, Доколице, Бг 1939; Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; В. Ј. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885−1886), Бг 1956; Историја српског народа, V/1, VI/1, Бг 1981, 1983; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, I−II, Бг 1990; Влада Александра Обреновића, I−II, Бг 1990; Владе Србије 1805−2005, Бг 2005; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице. Србија против Бугарске 1878−1886, Н. Сад 2008.

М. Самарџић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Милутин В.

ГАРАШАНИН, Милутин В., археолог, универзитетски професор (Београд, 11. IX 1920 -- Београд, 4. IV 2002). Дипломирао је 1946. на Филозофском факултету у Београду на Групи за класичну филологију са археологијом. Прве службене дужности је обављао као управник Музеја града Београда (1945--1946), као асистент у Народном музеју у Београду (1946--1950), те као асистент и научни сарадник у Археолошком институту САНУ (1950--1957). За ванредног професора ФФ у Београду изабран је 1958, а за редовног 1963. Исте године изабран је за дописног, а 1976. за редовног члана САНУ. Дисертацију Хронологија винчанске културе (Бг 1951) одбранио је 1950. на ФФ у Љубљани. Књига је представљала прву хронологију винчанске групе, са оригиналним решењима која су порицала основна гледишта Милоја Васића, истраживача Винче. Г. је био изванредно плодан писац, а упоредо је радио на више пројеката из праисторије, посебно винчанске културе. Објављивао је истраживачке резултате код многих страних издавача, тако да се његов рад може најбоље пратити по изласцима из штампе најважнијих монографија, чије међувреме објављивања покривају многобројне студије, расправе или разрешавање мало познатих проблема ове најзначајније културне појаве на Балкану и у Југоисточној Европи. Истовремено је напредовала и његова професионална каријера, обављана у одговарајућим установама или на актуелним пројектима, затим у вођењу стручних екипа на археолошким локалитетима Централног Подунавља или Доњег Поморавља, највећим делом из различитих праисторијских периода, али такође и римског доба, махом у сарадњи са Драгом Гарашанин (Жарково, Супска, Бубањ, Велика Хумска Чука, Белотић, Бела Црква, Толисавац, Бањевац, Ликодра, Медијана, Радање, Ражана, Крива река итд.). Био је руководилац Одбора за археолошка истраживања на Винчи и руководилац ископавања на Понтесу (Трајанов мост). Посебно су запажена његова ископавања археолошких локалитета у Македонији, у зони контакта Централног и Јужног Балкана; у старијем и раном неолиту Вршник код Штипа, Анзабегово - Овче поље, Зелениково код Скопља, Шуплевец код Битоља. Наведени радови су допринели формирању групе Анзабегово--Вршник као прелазне етапе у образовању првих земљорадничких насеља. Према резултатима које је постигао у систематском проучавању ране праисторије Балкана, усмерене на две преломне производне фазе: доместикацију житарица и прву појаву археометалургије, именовао је носиоце те дуготрајне еволуције на овом простору -- старије неолитску старчевачку културу, односно неолитску и рано енеолитску винчанску културу.

Бавећи се теоријским расправама о пореклу најстарије земљорадње, заступао је гледиште о источном пореклу балканског неолита, чије матично или полазно подручје припада по томе Месопотамији и Источном Средоземљу. Увео је у европску праисторију термин „сукцесивна миграција", којим је протумачио колонизацију Балкана, Панонске низије и Доњег Подунавља, путем постепене експанзије неолитске земљорадње. Уследиле су његове расправе о даљем развоју балканских праисторијских култура са посебном пажњом усмереном на бронзано и гвоздено доба. Ово последње нарочито према начину образовања њихових све сложенијих форми друштвене организације, оличених у племенским савезима у VI и V в. п.н.е. Постигнуте резултате овог систематски вођеног истраживања сажео је у својим многобројним научним радовима и списима, објављеним у домаћој и страној литератури. Био је исто тако добро познат и као уредник актуелних монографија и часописа који су обрађивали праисторијске културе средњег Подунавља, Поморавља и Повардарја. Његови радови, објављени у другој половини прошлог века, поставили су темељ хронологије и стратиграфске поделе праисторијских култура Источног и Централног Балкана, као и Подунавља Карпатског басена.

Заслужан је за оснивање Националног комитета за балканологију у саставу Македонске академије наука и уметности у Скопљу. Био је дописни члан Баварске академије наука, дописни члан АНУБИХ, члан Македонске академије ван радног састава, почасни доктор Универзитета у Букурешту, члан Траколошког института у Софији, члан Немачког и Аустријског археолошког института и многих других научних институција у земљи и иностранству. Био је генерални секретар САНУ (1977--1981), председник Асоцијације за истраживања Југоисточне Европе (AISEE), председник Међународног савета за филозофске и хуманистичке науке, члан Уређивачког одбора УНЕСКО: Историја културе и науке, аутор и уредник издања за Југоисточну Европу.

ДЕЛА: и Д. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; „Neolithikum und Bronzezeit in Serbien und Makedonien", Bericht der Römisch-Germanischen Kommission 39, Frankfurt/M 1958; „Chronologische und ethnische Fragen der Eisenzeit auf dem Balkan", Atti dеl VI Congresso internazionale delle Scienze preistoriche e protohistoriche I, Roma 1962; и Д. Гарашанин, „Црна Гора у праисторијско доба", „Црна Гора у освит писане историје", „Црна Гора у доба Римског царства", у: Историја Црне Горе, 1, Тг 1967; Праисторија на тлу СР Србије, I, II, Бг 1973; „Централно-балканска зона", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, II, Сар. 1979; и Д. Гарашанин, Супска, Стублина, праисторијско насеље винчанске културе, Бг 1979; Праисторија (Уметност на тлу Југославије), Мостар 1982; „Панонско-подунавска регија", „Централнобалканска регија", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, IV, Сар. 1983; „Настанак и порекло Илира", у: Илири и Албанци, Бг 1988; „Problèmes de l'ethnogénèse des peuples paléobalkaniques. Régions centrales et occidentales de la Péninsule", Палеобалканска племена између Јадранског и Црног мора од енеолита до хеленистичког доба, I илиро-трачки симпозијум, Ниш--Благоевград 1989; В. Милетин, „Библиографија Милутина Гарашанина", Старинар, 1989/90, 40--41. „Der Übergang vom Neolithikum zur Frühen Brоnzezeit auf dem Balkan und an der unteren Donau. Ein Rückblick nach dreiβig Jahren", у: J. Lichardus (ур.), Die Kupferzeit als Historische Epoche, 1, Bonn 1991.

Литература: В. Кондић (ур.), Зборник Милутина Гарашанина, Старинар, 1989/90, 40--41; С. Бабић, М. Томовић, Милутин Гарашанин, разговори о археологији, Бг 1996; N. Tasić, C. Grozdanov (ур.), Homage to Milutin Garašanin, Bg 2006.

Бо. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Светозар

ГАРАШАНИН, Светозар, пуковник, ађутант, народни посланик (Београд, 1840 -- Београд, 18. II 1886). Старији син Софије и Илије Гарашанина, а имао је млађег брата Милутина. Прву мушку гимназију завршио је у Београду 1850, а Војну академију, артиљеријски смер, у Паризу. По повратку у земљу радио је од 1862. као поручник у Артиљеријској школи у Београду. Брзо је напредовао у служби па је 1863. постављен за команданта четврте батерије у Дивизионом штабу, а 1865. унапређен у капетана прве класе и постављен за ађутанта кнеза Михаила Обреновића. Био је у кнежевој свити 1867. приликом посете Цариграду, када је добијен ферман о предаји кључева турских утврђених градова Србима. Током церемоније предаје 18. IV 1867. водио је први одред војника који су заменили турску стражу на бедемима Београдске тврђаве. Био је у кнежевој пратњи и на дан убиства у Топчидеру (10. VI 1868). С кнежевом стрином Томанијом Обреновић био је иза кнеза и покушао да атентаторе спречи сабљом, пошто није имао ватрено оружје, али је рањен у руку и пао у несвест. Због несналажења приликом атентата, сумњичен је за несавесно вршење дужности, али му није суђено. После атентата повукао се на породично имање у Гроцку, крај Београда. Није учествовао у политичком животу, али је напредовао у чину. Као артиљеријски потпуковник стављен је на располагање Министарству војном током Првог српско-турског рата (1876--1877), али нема података да је учествовао у важнијим биткама. Пензионисан је после рата. Живео је у Гроцкој и Београду, а 1882. изабран је за народног посланика Грочанског среза.

ИЗВОР: Календар са шематизмом за 1862--1868, 1877, 1883, Бг б. г.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара, Бг 1896; Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839--1939, Бг 1939; Успомене и доживљаји Димитрија Маринковића 1846--1869, Бг 1939; Ил. Н. Ђукановић, Убиство кнеза Михаила и догађаји о којима се није смело говорити, I, Бг б. г.

Р. Ј. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШАНИН, Хаџи Милутин (Савић)

ГАРАШАНИН, Хаџи Милутин (Савић), трговац, члан Државног савета (Гараши код Крагујевца, око 1762 -- Барајево код Београда, 1. IX 1842). Пореклом је био из Црне Горе (Бјелопавлићи), одакле му се отац Сава Бошковић доселио у Гараше. Оженио се Пауном, сестром Арсенија Ломе. Презиме Савић одбацио је 1829. На хаџилуку је био 1837. Имао је две кћери и три сина: трговце Михаила, Луку, те Илију, потоњег министра унутрашњих послова, председника владе и творца Начертанија. Током Аустро-турског рата 1787--1791. Г. је служио у фрајкору Михаила Михаљевића, истакавши се у боју на Крушевцу. Када се вратио из рата почео је да се бави трговином. Учествовао је у Првом српском устанку. Оптужен 1812. да је запалио неко сено и побегао у хајдуке, због чега му је породица по Карађорђевој наредби пресељена у Београдску тврђаву, а имање у Гарашима спаљено. Доказавши невиност, убрзо се вратио и обновио имање. Тајно је 1813. отишао у манастир Фенек да наговори Карађорђа да се врати и покрене нови устанак. Почетком 1815. био је на састанку у Рудовцима, где је донета одлука о покретању новог устанка. Ипак се пре уговореног дана сукобио с Тур-цима, убивши у селу Докмир озлоглашеног Турчина Ингриза. Учествовао је у скоро свим важнијим биткама другог устанка (Липар, Љубић, Чачак, Пожаревац), а код Дубља је био и рањен. Био је кнез Јасеничке кнежине 1815--1825. и један од стубова Милошеве управе, у потпуности одан кнезу. Због тога је кнез толерисао његову бахатост и злоупотребе (глобљење обор-кнеза Илије Марковића 1817, коришћење државног новца за сопствене и синовљеве трговачке послове 1823). С Јованом Обреновићем требало је да угуши Ђакову буну 1825, али му се одред побунио. На захтев устаника смењен је с дужности јасеничког кнеза, али му је имање у Гарашима ипак опљачкано и запаљено. Кнез му је помогао да се пресели у Гроцку и обнови имање. И као кнез бавио се трговином, користећи положај да би значајно увећао иметак. У послове је укључио и старије синове. Био је члан првог Државног савета формираног по Уставу из 1838, а напустио га је због сукоба око висине плата и напредовања чиновника. Помогао је Томи Вучићу Перишићу приликом гушења буне маја 1839 (тзв. Јованова буна), за шта је од Савета награђен с 500 дуката. Искористио је велик број повереника које је имао као богати марвени трговац, агитујући с Вучићем у корист уставобранитеља. Током буне 1840. покушао је да се склони у Гроцку, али је за њим послата потера, па се вратио у Београд и склонио у тврђаву. С групом оптужених за изазивање нередовног стања у земљи, одбио је да ступи пред иследну комисију, па је са синовима Луком и Илијом морао да оде у изгнанство у Цариград. Ту је остао до априла 1842, јер кнез није дозволио њему, Вучићу и Стојану Симићу да се врате с осталим емигрантима. По повратку у Србију, учествовао је са сином Луком у побуни против кнеза Михаила 1842 (тзв. Вучићева буна). Потера кнежевих катана сустигла га је близу села Барајево. Погинуо је одупирући се хапшењу. Одсечена му је глава и однета кнезу, а тело следеће ноћи сахрањено у близини. Касније је пренето и сахрањено код цркве у Гроцкој.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I (1813--1820), II (1821--1826), Бг 1908, 1909; Д. Страњаковић, Вучићева буна 1842. г, Бг 1936; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Д. Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Бг 1987; Р. Љушић, Прво намесништво (1839--1840), Бг 1995.

Б. Миљковић Катић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШИ

ГАРАШИ, село у Шумадији у Качеру, на западним обронцима планине Букуље, на десној страни долине реке Букуље (слив Колубаре). У долини је пут, који повезује општинско средиште Аранђеловац (9 км) и Љиг. Староседелачко становништво досељено је у XIX в. из околине Бијелог Поља, Бајине Баште и Сјенице. Током друге половине XX в. дошло је до нагле депопулације. Године 1953. било је 1.290, а 2011. 482 становника од којих су 97,9% били Срби. У пољопривреди је радило 64,1% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа и простире се од долинског дна на 260 м до долинских страна на 380 м н.в. У њему су основна школа, амбуланта и месна канцеларија. На сеоском подручју су рудник и флотација аранђеловачке фабрике „Шамот".

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРАШИ

ГАРАШИ, језеро настало 1976, на западној страни Букуље, 6 км од града Аранђеловца. Код села Гараши, на путу Аранђеловац--Белановица--Љиг изграђен је систем хидроакумулација од река Велике и Мале Букуље и Речине, које извиру на Букуљи. Укупна запремина акумулације је 6.270.000 м³, од које се 5.270.000 м³ користи за снабдевање Аранђеловца водом за пиће. Дужина бране језера Г. је 380 м, а површина језерског слива 16 км². Водозахват пумпне станице је на надморској висини од 352 до 364 м. Површина језера варира у зависности од водостаја, али најчешће се креће око 65 ха. Састоји се од три крака: Милићевићи, Лекићи и Врбе, који су добили називе по потопљеним засеоцима села Гараши и Јеловик. Карактеришу га стрме обале са јужне и источне стране, а ниске са западне и северне стране. Највећа дубина је око 20 м. Крај језера су изграђени терени за одбојку на песку и мали фудбал, као и ресторан са тремом. Направљени базени за децу и одрасле имају значајну улогу у летњим данима. Језеро је више пута порибљавано те је омиљено састајалиште риболоваца. У језеру има шарана, штуке, амура, смуђа, клена и више врста беле рибе. Одржавање језера је поверено Риболовачком савезу Аранђеловац. Популаризацији језера, риболова, риболовног туризма и кулинарства посвећена је манифестација „Гарашки котлић", у оквиру које се одржава такмичење риболоваца у лову рибе на пловак и прављењу рибље чорбе и паприкаша.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Станковић, Језера Србије, Бг 2005.

Ст. Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРДА

ГАРДА, посебна војна формација намењена обезбеђењу владара и председника Републике у Србији и Југославији. У Србији је формирана 1829. наредбом кнеза Милоша Обреновића, који је за своје лично обезбеђење одабрао 73 момка из најугледнијих кућа у Кнежевини Србији. Исте године, у г. је примљено још 76 младића. Наредне године је у Пожаревцу формирана Гардијска школа са 149 гардиста-пешака, а 1831. посебна гардијска музика. Коњички ескадрон г. образован је 1832. У време владавине кнеза Михаила Обреновића постојао је гардијски вод као лично обезбеђење владара, а 1875. поново је формиран гардијски коњички ескадрон. Променом закона о војсци 1883. он је прерастао у Краљеву гарду којом је командовао први краљев ађутант. Посебним краљевим указом из 1893. она је прерасла у пук Краљеве гарде са два коњичка ескадрона и резервом коју су чинили ранији војници г. Реорганизована је 1901, када је дотадашњи гардијски пук постао 4. коњички пук, а у склопу г. формирана посебна пешадијска чета која је, отказавши послушност владаоцу, имала важну улогу у Мајском преврату 1903. Следећу реорганизацију г. је доживела на Солунском фронту 1917, када је поред постојеће чете пешадије формирана још једна, те су две пешадијске чете, музика и група дворских жандарма чинили гардијски батаљон. Посебним указом регента Александра г. је 1919. подигнута у ранг бригаде и у свом саставу имала новоформирани пешадијски пук, музику и вод жандарма. Убрзо је доживела још једно увећање. Марта 1924. устројена је у рангу дивизије, у чији су састав ушли гардијски пешадијски пук, новоформирана коњичка бригада од два пука, артиљеријски пук, као и самосталне пионирска, жандармеријска и аутомобилска чета. Гардијске јединице су носиле посебну униформу. Од краја I светског рата до 1934. на челу Краљеве гарде се налазио генерал Петар Живковић, личност од највећег поверења краља Александра. Након пораза у Априлском рату на Блиском истоку је од Срба и Словенаца образован један гардијски батаљон, али је убрзо расформиран. Током II светског рата формирана је пратећа јединица партизанског Врховног штаба, која је новембра 1942. прерасла у Пратећи батаљон. Од њега је у новембру 1944. формирана посебна гардијска бригада, која је у новембру 1946. прерасла у Гардијску дивизију. Новом реорганизацијом Југословенске армије у марту 1948. створена је Команда гарде у рангу војне области, што је представљало највишу формацију г. током читавог њеног постојања. У свом саставу је имала 4. гардијску дивизију, 118. специјални гардијски пук, официрску чету, команде војних добара, војну болницу, војнодисциплински суд, оркестар и дом гарде. Услед смањења бројног стања ЈНА 1953. формација г. је враћена на ниво бригаде. Придодати су јој морнарички одред на Брионима и одред гардијских бродова на Дунаву. Уз различите преформације и измене унутрашње структуре остала је на бригадном нивоу до почетка велике реформе војске 2006, када је поново формирана као Г., такође бригадног састава. Све време њени задаци остали су непромењени, везани за физичко обезбеђење председника Републике, Министарства одбране и Генералштаба.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; П. Дамјанов, М. Младеновић, Летопис Гарде 1830--2000, Бг 2002; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007; www.vs.rs.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРДА, Спаса

ГАРДА, Спаса, четнички војвода (Станча код Прилепа, Македонија, око 1880 -- Бакарно Гумно, Македонија, 25. X 1912). Породично презиме му је Павловић. У комитске (четничке) одреде ступио 1904. и био један од оснивача четничке организације у Македонији. Са војводама Јованом Станојковићем Довезенским, Крстом Прешевским и Јованом Бабунским поставио је темеље четничком покрету у кумановском и прешевском крају. Сматран је најпознатијим повереником и највештијим путовођом првих комитских чета које су из Србије прелазиле на турску територију. Због велике храбрости и сналажљивости 1906. Г. је проглашен за четничког војводу. Учествовао је у већини борби које су четници водили с турском војском и полицијом на левој обали Вардара. Вешт и храбар вођа, а при томе и способан организатор, нарочито се истакао у разбијању бугарске комитске организације. Честим нападима на турске органе власти систематски је радио на рушењу њиховог ауторитета код српског народа. Балкански рат затекао га је на планини Козјаку са четничким командантом Војином Поповићем, војводом Вуком. У бици на Куманову је рањен, али није хтео да напусти борбени строј, него је на челу своје чете ушао у Прилеп. Дан касније, погинуо је у борбама за Бакарно Гумно и сахрањен у Прилепу.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 1912, 3167, 3; Споменица прославе тридесетогодишњице четничког покрета у јужној Србији, Ск 1938; Историја македонског народа, II, Бг 1970; М. Златановић, „Четнички (комитски) покрет 1904−1912", ЛЗ, 1992, 33.

Д. Илић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРДАШЕВИЋ, Благота

ГАРДАШЕВИЋ, Благота, протојереј, богословски писац (Убли код Цетиња, 7. III 1908 -- Београд, 4. VIII 1993). Завршио је цетињску богословију и Богословски факултет у Београду на којем је 1946. докторирао са темом Хришћанско право азила у Византији: у вези са милостивом интервенцијом (Бг 1946). Од 1947. на БФ је доцент за Црквено право, од 1952. ванредни професор. Истовремено студира на Правном факултету и завршава курс међународног права. Био на усавршавању у Оксфорду (1955) и Кембриџу (1960). Заступник факултета у многим акцијама: у прослави 1.900 година од доласка апостола Павла, за дијалог са Англиканском црквом, на свеправославним конференцијама у Београду и Женеви, пратио патријарха Германа приликом његове званичне посете Румунској цркви. Аутор је више од четрдесет стручних радова, неких на захтев СА сабора, синода или факултета, објављених у стручној литератури, а неких и посебно. Са Сергејем Тројицким и Бранком Цисаржом за потребе СА Сабора СПЦ израдио је елаборат o расколу Македонске православне цркве. Одликован је Орденом Св. Саве I реда.

ДЕЛА:; „Правда и неправда по Горском вијенцу", у: Споменица стогодишњице Горског вијенца, Бг 1947; „Улога првих хришћанских општина у организацији цркве", Зборник Православног богословског факултета, Бг, 1950, 1; „Црква као институција", Зборник Православног богословског факултета, Бг, 1951, 2.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Шарчевић, „Упокојио се у Господу др Благота Гардашевић", Гласник СПЦ, 1993, 9.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРДИНОВАЧКИ, Мирјана

ГАРДИНОВАЧКИ, Мирјана, глумица (Читлук код Крушевца, 25. V 1950). Глумом почела да се бави аматерски, у полупрофесионалном позоришту у Крушевцу. Драмски студио у Новом Саду завршила 1970. и исте године добила стални ангажман у СНП. Удала се 1972. за глумца Стевана Гардиновачког. Снажна као личност, широког глумачког дијапазона, изразито тамно обојеног баршунастог гласа са беспрекорном дикцијом, остварила је велик број значајних улога у матичном позоришту, међу којима су и Ева (М. Крлежа, Вучјак), Водоноша Маца, Породиља, Жена која сања (З. Петровић, Сакуљани, а о капиталу), Султана (Ј. Ст. Поповић, Зла жена и џандрљиви муж), Амелија Бечин (Ђ. Лебовић, Долња земља), Велинка Милошев (М. Николић, Светислав и Милева), Зеленићка (Ј. Ст. Поповић, Родољупци), Госпава (Љ. Симовић, Чудо у Шаргану), Лепа (Д. Ковачевић, Сабирни центар), Госпођа Пернел (Молијер, Тартиф), Рајна (Д. Ковачевић, Урнебесна трагедија). Играла је у више филмова, између осталих и у: Доручак са ђаволом (М. Антић, 1971), Стићи пре свитања (А. Ђорђевић, 1978), Последње лето детињства (Б. Гвојић, 1987), Зла жена (П. Зец, 1998) и др. Наступала је у многим емисијама, од дечјег до драмског програма Радија Нови Сад. Више пута је награђивана на Сусретима професионалних позоришта Војводине (Сомбор 1974, Вршац 1984, Сремска Митровица 1993). Добитница је Стеријине награде за улогу Јуце у представи Кир Јања Ј. Ст. Поповића (1993) и за улогу Ристане у представи Јанез С. Ковачевића (1995), те Годишње награде (1993) и Златне медаље „Јован Ђорђевић" (2002) СНП.

ЛИТЕРАТУРА: К. Савић, „Једна породица -- хоризонтално и вертикално", Позориште, Н. Сад, 1971, 8; Д. Поповић, У позоришту, Н. Сад 1973; К. Савић, „Најважнији је рад", Позориште, Н. Сад, 1974, 8; „У посети Мири и Стевану Гардиновачки -- Жеља за добрим представама", Позориште, Н. Сад, 1978, 5--6; М. Кујунџић, „Дупло голо", Дневник, 12. XI 1985.

М. Лесковац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРДИНОВАЧКИ, Стеван

ГАРДИНОВАЧКИ, Стеван, глумац (Београд, 20. XI 1936 -- Нови Сад, 29. VI 2011). Глумом се бавио аматерски у гимназији у Зрењанину, потом похађао Драмски студио СНП у Новом Саду, у класи редитеља Јована Путника. Први ангажман добио је 1961. у Народном позоришту / Népszínhaz у Суботици, у којем остаје до 1965, када прелази у Народно позориште „Тоша Јовановић" у Зрењанину. У СНП je од 1969. и ту врло брзо постаo један од водећих глумаца. Првак-доајен Драме од 1991, а њен директор 1996--1999. Даровит, марљив и дисциплинован, глумац без фаха, веома разноврстан и реалистичан, са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима, свакој улози, без обзира на њен обим и значај, прилазио је са много пажње и са потпуном концентрацијом. Остварио је многобројне улоге, међу којима су и Антоније (В. Шекспир, Богојављенска ноћ), Серебрјаков (А. П. Чехов, Ујка Вања), Мате Букарица (И. Брешан, Представа „Хамлета" у селу Мрдуша Доњa), Др Нинковић (Б. Нушић, Госпођа министарка), Јован (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква), Карлос (Ж. Фејдо, Буба у уху), Кир Дима (Ј. С. Поповић, Тврдица), Ђура Чворовић (Д. Ковачевић, Балкански шпијун), Јерген (Х. Ибзен, Хеда Габлер), Нинко (Д. Ковачевић, Свети Георгије убива аждаху), Жутилов (Ј. С. Поповић, Родољупци), Момчило Јабучило (А. Поповић, Бела кафа), Антун (Н. В. Гогољ, Ревизор), Борко (А. Поповић, Мрешћење шарана), Станко (У. Шајтинац, Право на Руса). Играо је у више филмова: Стићи пре свитања (А. Ђорђевић, 1978), Широко је лишће (П. Латиновић, 1981), Живот је леп (Б. Драшковић, 1985), Балкан експрес 2 (П. Антонијевић, А. Ђорђевић, 1988), Заборављени (Д. Бајић, 1988) и др., као и у многим ТВ серијама, те ТВ и радио-драмама. Добитник је Златне арене за епизодну улогу на Фестивалу југословенског филма у Пули (1978), Октобарске награде Новог Сада (1988), Стеријине награде за глумачко остварење (1991), Гран-прија „Ћеле кула" и Награде публике на Фестивалу глумачких остварења у Нишу (1994), Златне медаље „Јован Ђорђевић" СНП (1996) и др.

ЛИТЕРАТУРА: С. Божовић, „Глумачко поверење у домаћу драматургију", Вечерње новости, 2. IV 1973; П. Марјановић, „Човек успеха међу својима", Позориште, Н. Сад, 1976, 5; К. Савић, Глумцима, с љубављу, Н. Сад 1980; М. Кујунџић, „Манијаштво дугог даха", Дневник, 3. I 1984; „Код неспокојне даме", Дневник, 7. XII 1984; А. Милосављевић, „Стеван Баја Гардиновачки", Сцена, Н. Сад, 2011, 3; „Одлазак господина глумца", Лудус, 2011, 175--176.

М. Лесковац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРДИНОВЦИ

ГАРДИНОВЦИ, село на југоисточној периферији Бачке, на граници плеистоцене терасе и алувијалне равни Дунава на око 79 м н.в. Дунав је 3 км јужно од насеља. Са Новим Садом (33 км) и општинским центром Тителом (19 км) Г. су повезани локалним асфалтним путевима. Прва сведочанства о селу потичу из 1369, а било је насељено током турске владавине. Године 1698. забележено је као расељено, а већ наредне године имало је 91 „кућног старешину". Припадали су Шајкашком батаљону Војне границе. Дуго су Г. били мало село, а број становника је знатније порастао тек по укидању Војне границе. У време II светског рата мађарска власт је доселила Мађаре из Буковине и за њих је на северној периферији насеља изградила две нове улице са типским кућама. Они су се крајем рата иселили. Максимум од 1.828 становника достигнут је 1948. Године 2011. село је имало 1.297 становника од којих су 95,5 % били Срби. Овде је пољопривреда основна привредна грана и ангажовала је 35% активног становништва. Највећи број неаграрног становништва радио је у индустрији и грађевинарству, већина у Новом Саду. Таласаста површина плеистоцене терасе није дозволила доследну примену планске градње. Улице су праве, али нису међусобно идеално паралелне нити се са попречнима секу под правим углом. Начелан облик основе села је правоугаони. Северно од њега је мало насеље Телеп изграђено током II светског рата. Центар села није формиран, а у главној улици су на знатним растојањима православна црква, основна школа, амбуланта, месна канцеларија, пошта и неколико продавница мешовитe робe.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Бачкој до краја 18. века, Бг 1952; Б. Букуров, Географска монографија општине Тител, Н. Сад 1986; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРЕ

ГАРЕ, село у средњој Босни, у Федерацији БиХ, у општини Завидовићи, изграђено на десној страни долине ријеке Криваје. Смјештено је на сјеверозападној периферији планине Коњух, на висинама од 280 до 500 м. Оно је дисперзивног типа. Дуж долине је пут Завидовићи--Олово, а Општински центар је удаљен око 20 км према сјеверозападу. Током послијератног периода број становника је растао до 1971 (888 лица), а до 1991. смањен је на 570 лица од којих су 54,6% били Срби, а 42,1% Муслимани. Основне дијелатности становништва су били пољопривреда и шумарство.

Т. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРЕВСКИ, Томислав

ГАРЕВСКИ, Томислав, архитекта (Београд, 3. XI 1940). Пошто је 1966. дипломирао на Архитектонском факултету у Београду, одлази у Париз, где 1975. завршава студије на Школи лепих уметности, а две године раније отвара сопствени биро за пројектовање „Axe Architectes", у којем ради заједно са братом, арх. Борисом Гаревским. Бави се архитектуром у најширем тематском опсегу, од урбанизма до ентеријера. У његовом стваралаштву посебно се истичу хотели високе категорије, комерцијални и пословни простори, луксузни резиденцијални и туристички објекти. Дела Г. изведена су махом у Француској: „Hôtel du Cap Eden Roc" у Антибу на Азурној обали (1987), Хотел „Ambassadeur" у истом граду (1991), Пословна зграда „Louis Vuitton" у Паризу (око 1990), али и у Саудијској Арабији, Уједињеним арапским емиратима и Либану (Хотел „Интерконтинентал" у Таифу, Саудијска Арабија, 1977; Хотел „Шератон" у Таифу и Медини, Саудијска Арабија, 1978).

ИЗВОР: Архива З. Маневића.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРЗИЧИЋ, Бранимир

ГАРЗИЧИЋ, Бранимир, молекуларни биолог, универзитетски професор (Београд, 22. IX 1926 -- Београд, 13. IV 1998). Биологију на Природно-математичком факултету у Београду дипломирао 1955. Исте године је изабран за асистента-истраживача у Лабораторији за експерименталну онкологију Института за онкологију на Медицинском факултету у Београду. Током 1956. обучавао се за рад на in vitro културама ткива у лабораторији Петра Мартиновића у Винчи. Усавршавао се у Институту „Gustave Roussy" у Паризу 1958, Академији медицинских наука Совјетског Савеза у Москви 1963--1964, цитогенетичким лабораторијама у Паризу 1969. и Институту „Maкс Планк" у Минхену 1978. Формирао Лабораторију за културу ткива, као и Лабораторију за примену радиоактивних изотопа у дијагностичке и терапеутске сврхе у Институту за онкологију у Београду. Докторирао је 1965. на ПМФ (Биологија) у Београду, а исте године почео да ради као истраживач-сарадник у Институту за биолошка истраживања у Београду. После тешке саобраћајне несреће, 1966, иако реконвалесцент, у Лабораторији за хуману генетику у Институту за ментално здравље у Београду поставио темеље развитку превентивне медицинске генетике у Југославији. У Институт за биолошка истраживања враћа се 1970, где ускоро формира Лабораторију за хуману генетику. Исте године ангажован је као предавач на последипломским студијама из генетике на ПМФ у Београду. У оквиру пројекта о инактивацији Х хромозома код женке сисара, интензивно ради на детерминацији и диференцирању пола код човека. У овом периоду Г. се бави истраживањем пренаталне дијагностике хромозомских болести. Учествује у формирању генетичког саветовалишта у Педијатријској клиници Мед. ф., чији консултант остаје све до средине 1980. Био је предавач на курсу из Хумане и медицинске генетике на Биолошком факултету у Београду од 1980. Био оснивач и од 1983. начелник Лабораторије за медицинску генетику у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије, једне од најбољих установа те врсте у региону. За ванредног професора на Биолошком факултету у Београду изабран је 1985. Касних 80-их година уводи прве методе молекуларне генетике у дијагностику моногенских болести сарађујући са молекуларним биолозима из научних институција у Београду. После пензионисања 1991. радио је неко време у Онколошком институту у Београду.

ДЕЛА: и M. Guć, N. Lah, „A 19/15 translocation", Genetika, 1981, 13, 1; и M. Veljković, M. Guć, „Effects of Bleomycin and Rubomicin on dictyate oocytes maturing in vitro", Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 1984, 20, 1; „Effect of cycloheximide on dictyate oocyte in vitro", Iugoslavica physiologica et pharmacologica acta, 1986, 22, 3; коаутор, „A case of monosomy 21", Annales de Génétique, 1988, 31.

М. Гућ Шћекић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРИ

ГАРИ, село у Западном Поморављу, на развођу долина Западне Мораве на северу и Расине на југу. Локалним путем према североистоку, Г. су спојени са општинским центром Крушевцем (7 км). Село се помиње од средине XIX в. Током друге половине XX в. трајала је блага депопулација. Године 1953. село је имало 615, а 2011. 540 становника, од којих су 98,9% били Срби. У пољопривреди је радило 2,7% активног становништва, док је већина осталих радила у Крушевцу (у прерађивачкој индустрији 41,8 %). Насеље је у врху долине Гарског потока (притока Западне Мораве) на 240 до 280 м н.в. и чини га неколико заселака. У њему су четвороразредна основна школа и месна канцеларија коју користи и суседно село Церова.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРИБАЛДИ ДИВИЗИЈА

ГАРИБАЛДИ ДИВИЗИЈА, дивизија Народноослободилачке војске Југославије формирана од италијанских заробљеника који су прешли на партизанску страну. После капитулације Краљевине Италије, крајем септембра и почетком октобра 1943. на простору Црне Горе партизанским снагама су се придружиле италијанска дивизија „Венеција" и делови дивизије „Тауринезе". Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ стављене су под команду Другог ударног корпуса. Обе су реорганизоване 29. X 1943, тако да је тада дивизија „Венеција" у свом саставу имала пет, а дивизија „Тауринезе" две бригаде. Током октобра и новембра 1943. дивизија „Венеција" водила је одбрамбене борбе против немачких снага на територији Санџака, а дивизија „Тауринезе" на правцу Никшић--Даниловград. Ради лакшег прилагођавања партизанском начину ратовања, 2. XII 1943. од снага те две дивизије формирана је Дивизија „Гарибалди" у чијем су се саставу налазиле три партизанске бригаде, свака јачине 1.300 бораца. За време немачких операција у зиму 1943/44. дивизија је заједно с јединицама Другог корпуса водила одбрамбене борбе против немачке Прве брдске дивизије на правцима Беране -- Бијело Поље, Пријепоље -- Бијело Поље и Пљевља--Чајниче. По наређењу Врховног штаба, Трећа бригада је 23. II 1944. додељена Трећем босанском корпусу, који је оперисао на простору источне Босне. Средином марта 1944. ушла је у састав 17. дивизије која је водила борбе у рејону Власенице. У пролеће те године Трећа бригада је водила тешке борбе против немачких снага у којима је претрпела велике губитке. Осим тога, јединицу је захватила и епидемија пегавог тифуса, па је због огромних губитака убрзо расформирана. Остатак њених снага се вратио у састав матичне дивизије. За то време, главнина дивизије је оперисала на простору Санџака. У Дурмиторској операцији, августа 1944, водила је тешке борбе против делова немачке Прве брдске дивизије и Седме СС брдске дивизије „Принц Еуген" на територији Санџака и Црне Горе. Крајем истог месеца њена Прва бригада је с јединицама 3. дивизије учествовала у поновном ослобађању Берана и Колашина. За то време се у рејону Велимља прикупљала главнина дивизије у коју су упућени италијански војници из састава 3. и 37. дивизије, као и из неких мањих приштапских јединица. Од новопридошлог људства формирана је Четврта бригада. У августу 1944. Друга бригада је упућена у састав 29. дивизије. У исто време, штаб дивизије и Друга бригада су садејствовали Приморској оперативној групи у офанзивним операцијама у Црној Гори и на Црногорском приморју и учествовали у ослобађању Грахова, Цетиња, Ријеке Црнојевића и Подгорице. Почетком 1945. целокупна дивизија се прикупила на простору Велимље--Билећа, а потом била пребачена у шири рејон Дубровника. По наређењу Врховног штаба, одатле је од 1. до 6. III 1945. бродовима с комплетним наоружањем и војном опремом пребачена у Бари, а потом у Монополи. Затим је упућена на Сицилију, где је као посадна јединица дочекала завршетак II светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, Југославија 1941--1945, Бг 1978; М. Цолић, Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату (1939--1945), Бг 1992.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРИЊЕ

ГАРИЊЕ, село у јужној Србији, на источној страни Грделичке клисуре. На западној граници села, уз корито Јужне Мораве налазе се аутопут и железничка пруга Ниш-- Скопље (железничка станица је у суседном селу) и локални пут истог правца. Општинско средиште Владичин Хан је 10 км према југозападу. Г. је формирано у првој половини XIX в. досељавањем становништва из околине Гњилана. Током друге половине XX в. дошло је до благе депопулације. Године 1961. било је 657, а 2011. 483 становника од којих су 99,6% били Срби. Готово целокупно активно становништво (99%) радило је у непољопривредним делатностима ван села. Предњачиле су услужне и занатске делатности. Насеље је дисперзивног типа изграђено на десној долинској страни на 320 до 730 м н.в. У близини села, крај аутопута, саграђен је мотел.

ЛИТЕРАТУРА*: Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРЈАНСКИ, Владимир

ГАРЈАНСКИ, Владимир, песник, критичар (Осијек, 2. VII 1959 -- Прешов, Словачка, 3. VII 1996). На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирао русински језик и књижевност 1987, а магистрирао с тезом „Граничне ситуације у делу Данила Киша" 1991. На истом факултету био асистент за русинску књижевност 1988--1992. Потом је у Прешову и Кошицама до краја живота био асистент и предавач јужнословенских књижевности на Универзитету „Павел Јозеф Шафарик". У истом поетичком оквиру и једнако успешно писао на русинском и српском језику поезију, књижевну критику и есејистику. Његова поезија заснива се на тамном, алогичном говору, на надреалистичкој и симболистичкој поетици. Осим апстрактне имагинације, актуелизује митски контекст у којем је веза ликова и за њих везаних судбина прилично лабава. У хришћанском митском универзуму и доживљају природе је смисаоно проходан, али многобројни екскурси у друге, хришћанству далеке митологије, остављају утисак страног тела у целини песме. У бољим песмама („Писмо Јосифу Бродском", „Сеча") препознаје се чисто изведена конструктивна идеја песме, а метафизички план сажима се у јасан симбол. Читљива је веза изванјезичке стварности, фолклора и урбаних ситуација, а текст се раслојава на природни језик, жаргон или метајезик науке. У књижевној критици и есејистици од интерпретације и анализе не стиже до описа индивидуалне поетике. Добитник наградa „Стражилово", Печат вароши сремскокарловачке и „Микола М. Кочиш".

ДЕЛА: на русинском: Рисунок слунка, Н. Сад -- Руски Крстур 1982; Цверчок у коцки ляду, Н. Сад -- Руски Крстур 1987; Курнява, Н. Сад -- Руски Крстур 1990; на српском: Жрвањ, Титов Врбас 1985; Сеча, Ириг -- Н. Сад 1989; Коњ од чудесне ноћи, Титов Врбас 1991.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Цап, „Градза за библиографию В. Г.", Шветлосц, 1997, 1--2; Ј. Тамаш, Историја русинске књижевности, Н. Сад 2002.

Ј. Тамаш

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАРОЊА РАДОВАНАЦ, Славица

ГАРОЊА РАДОВАНАЦ, Славица, историчар књижевности, фолклориста, књижевник (Београд, 2. III 1957). Школовала се у Београду, где је 1986. дипломирала на Катедри за југословенске књижевности Филолошког факултета, 1987. магистрирала („Прилози проучавању народне поезије 1934--1939") и одбранила 2004. докторску дисертацију (Српско усмено поетско наслеђе Војне Крајине у записима 18, 19. и 20. века, Бг 2008). Од 1986. радила је у Универзитетској библиотеци ,,Светозар Марковић" при одељењу за народну књижевност (легат В. М. Јовановића Марамбоа), а 1991. изабрана је у звање сарадника-истраживача. Предавала је српски језик и књижевност у средњој школи (1992--2005). На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу запослена је од 2005. у звању доцента, а 2010. изабрана je за ванредног професора. Држи више курсева на основним, мастер и докторским студијама. Бави се истраживањем српске фолклорне баштине, посебно Војне Крајине, Лике, Баније, Кордуна и Славоније, а приредила је више издања и фототипских издања регионалних српских збирки умотворина из XIX в., али и неколико дела писане књижевности (Народне песме Славонске границе, Бг 1987; Српске народне пјесме из Западне Славоније, сакупио М. Обрадовић, Н. Сад 1995; Народне приче са Папука, Н. Сад 1996; Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге у записима С. Д. Милеуснића, Зг 1998; Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Бг 2000; Српске народне пјесме из Лике и Баније, сакупио Н. Беговић, Бг 2001; Српске народне песме из Славоније, сакупио Ђ. Рајковић, Бг 2003; Спиридон Јовић, Етнографска слика Славонске војне границе, Бг 2004; Милка Жицина, Кајин пут, Бг 2006; В. Красић, Успомене из Горње Крајине, Бг 2011).

С. Д. Самарџија

У књижевном раду подједнако се ослања на аутобиографско искуство и књижевну прошлост, посебно на важне тренутке из биографија познатих књижевница. Тематски је везана за успомене на живот у западној Славонији, које прерастају (после изгона српског народа из тих крајева) у баладну евокацију детињства и младости (роман Повратак у Аркадију, Бг 2014; награда „Печат времена"). Приповетке из београдског живота повремено су инспирисане аутобиографским доживљајима и опсервацијама о сложеном положају жене у њему (Изидина копча, Бг 2013). У критичким радовима највише се бави тумачењем књижевних дела српских писаца из Хрватске (Српска књижевна Крајина, Н. Сад 2015) и делима и ауторкама женске књижевности (Жена у српској књижевности, Н. Сад 2010).

М. Недић

ДЕЛА: студије и критике: Из сенке, Бг 2003; Од Цариграда до Будима: аспекти српског усменог песништва, Н. Сад 2014; роман: Под месечевим луком, Бг 1992; путопис: Девета кућа, Бг 1994; поезија: Исповедање тишине, Бг 1996; Мој предак је дрво, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, Врела у врлети, Зг 2009; Љ. Пешикан-Љуштановић, „О женском стваралаштву", ЛМС, 2010, 486, 5; С. Томин, „Српске списатељице", ЗМСКЈ, 2010, 58, 3; Љ. Шоп, „Изидина копча или архивирање стварности", у: С. Гароња, Изидина копча, Бг 2013; Ј. Калајџија, „Као да никада нису ни постојали", ЛМС, 2015, 495, 5.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАС

ГАС → НАФТА и ГАС

ГАСИФИКАЦИЈА

ГАСИФИКАЦИЈА, процес претварања угља у гориви гас, као и изградња мреже за дистрибуцију природног гаса од места производње или складиштења до крајњих потрошача, индустрије, јавних објеката и домаћинстава.

Претварање чврстог у гасовито гориво. Главни производи гасификације као термохемијског процеса су CO (угљен-моноксид), H2 (водоник), CO2 (угљен-диоксид) и CnHm (угљоводоници) и негасификовани продукт пиролизе. Гориви гас је откривен у процесима производње челика раних 1800-их година. У Европи су током 1840. развијени гасни генератори који користе угаљ, тресет, дрво и кокс у производњи оваквог гаса. Разлози за развој ове технологије су коришћење, осим расположивог угља, и отпадне материје, као што су отпадна влакна, куглице памука, плева итд. Данас процес г. биомасе постаје све значајнија тема развојних истраживања у енергетици. Биомаса је обновљиво и CO2 неутрално гориво, чијом г. може да се добије гориви гас, применљив у различите сврхе. Гориви гас произведен г. угља и дрва се врло успешно користи у постројењима за грејање, па чак и за погон возила. Г. биомасе нуди виши степен корисности процеса при производњи електричне енергије коришћењем гасних мотора и турбина у односу на класична постројења за сагоревање биомасе и парни циклус, те омогућава знатно ниже емисије штетних гасова и честица. Г. чврстог горива представља термички процес разградње чврстих материјала при повишеним температурама и притисцима у присуству медијума за г., ради добијања гасовитог горива. Као медијум за г. најчешће се користе: ваздух, водена пара, кисеоник, угљен-диоксид и водоник. Овај процес почиње ослобађањем волатила (супстанце претворене у пару) из загрејане чврсте материје остављајући кокс. При процесу г. чврста биомаса се преводи у гориве гасове, који задржавају највећи део почетне гориве вредности. Састав гаса може да се мења у зависности од температуре, притиска и атмосферских услова, као и од врсте процеса који се користи. Г. се води са циљем добијања максималне количине горивог гаса, а пиролиза се води ради добијања максималног коксног остатка. Пиролиза је поступак продукције горивог гаса и кокса термичком деструкуцијом горива без оксиданаса, а г. се изводи на сличан начин, али у присуству оксиданаса. Пиролиза је саставни део г., као што је и саставни део сагоревања свих чврстих горива уопште.

Изградња мреже за дистрибуцију природног гаса. Главни састојак природног гаса је метан (80--90%), а остало су тежи угљоводоници и мањи удео угљен-диоксида. Он је без боје, укуса и мириса, није отрован и лакши је од ваздуха. Ушао је у ширу употребу тек у првој половини XX в. Природни гас је био у ограниченој локалној употреби још у XIX в., али је технологија градње цевовода ипак одложила његову ширу употребу. До тада су као енергенти коришћени углавном течно гориво, већ традиционални угаљ и гориво дрво. Као и друга фосилна горива настао је пре мнoго милиона година од органског материјала у условима високог притиска без присуства кисеоника. Налазишта природног гаса су подземна и подводна, најчешће из нафтних лежишта, мада могу бити и самостална.

У садашњости природни гас учествује са око 21% од укупне потрошње примарне енергије у свету, што га чини стратешким енергентом. Потрошња природног гаса се исказује у јединицама нормални кубни метар (нм^3^) или стандардни кубни метар (см^3^). Специфичност ових јединица је што оне дефинишу количину гаса која се налази у запремини од једног кубног метра, при задатом притиску и темпертатури. За нормални кубни метар (нм^3^) температура је 0 ºC, а притисак 1,01325 бара, док је за стандардни кубни метар температура 15 ^o^C, а притисак је исти. Основна предност природног гаса у односу на друга горива је његово одлично мешање са ваздухом, велика брзина сагоревања без дима, чађи и чврстих остатака. Тиме је и загађење околине минимално.

Врло је ретко да је природни гас из лежишта довољне чистоће да би се могао директно упутити ка потрошачима. Обично гас садржи неприхватљиве количине тежих угљоводоника у течном стању, али и друге нечистоће. Поред тога обично је на врло ниском притиску. Због тога се сирови гас подвргава вишестепеној обради, ради одвајања течности и нечистоћа. Пошто природни гас пролази вишестепену компресију потребно га је и охладити пре његовог упумпавања у транспортни цевовод. Присуство воде и водене паре у сировом гасу ствара посебан проблем. У примени је неколико поступака за одвајање воде из гаса пре његовог утискивања у транспортни цевовод. Модерни транспортни системи природног гаса данас се граде различитих пречника, али су највећи пречници од 56 инча (140 цм). Толики је пречник највећих руских гасовода у којем је притисак на потису чак 80 бара. Аутоматске компресорске станице налазе се на приближно сваких 100 км цевовода и у њима се повећава притисак, неопходан за савладавање механичких отпора струјању природног гаса.

Русија је највећи светски извозник гаса и изградила је више од 160.000 км транспортних цевовода са капацитетом од више од 600 милијарди м³ природног гаса годишње. Србија већи део сопствених потреба обезбеђује увозом руског гаса (око 70%). Сопствена производња природног гаса је око 30%.

Од преузимања сировог гаса из бушотина до крајњег потрошача обавља се процес пречишћавања или прераде сировог природног гаса и прилагођавање његових параметара потребама транспорта (преноса), дистрибуције и крајњих корисника.

Од гасовода високог притиска полази дистрибутивни гасовод (локални гасовод средњег притиска 8--12 бара) и гасно-дистрибутивна мрежа која преко главних мерно-регулационих станица дистрибуира гас до великих потрошача. Дистрибутивни систем природног гаса чине мрежа цевовода, други енергетски објекти, телекомуникациона, информациона и друга инфраструктура неопходна за дистрибуцију природног гаса радног притиска мањег од 6 бара. Саставни део дистрибутивног система природног гаса може бити и део мреже цевовода и других енергетских објеката. Мрежа ниског притиска је обично од полиетиленских цеви у којима је притисак 2--4 бара, а почиње са мерно-регулационим станицама широке потрошње и завршава се кућним мерно-регулационим сетом. Мерно-регулациона станица уграђује се на местима предаје природног гаса већим потрошачима (индустријски погони, широка потрошња). Из њеног назива се препознаје да она служи за мерење потрошње и регулацију параметара природног гаса, али и као сигурносни уређај. Кућни мерно-регулациони сет поставља се на доступном месту потрошње. Садржи бројило за очитавање утрошка гаса, регулатор притиска и сигурносни вентил и филтер. Притисак се у овом сету смањује са 2--4 бара до натпритиска од свега око 25 милибара, колико користе кућни потрошачи. Из безбедносних разлога се обавља процес одоризације природног гаса. Одорант је нешкодљиви гас, јаког и непријатног мириса, који се додаје ради лаког препознавања евентуалног присуства гаса у ваздуху, где му није место. Доња топлотна моћ природног гаса се креће у границама од 33 до 37 MJ/см^3^ или 8,4--13,1 KWh/см^3^.

Делатност транспорта и управљања транспортним системом у Србији обављају ЈП „Србијагас" и АД „Yugorosgaz", док дистрибуцију осим тих фирми обављају још 32 дистрибутивна предузећа.

Дужина траспортне мреже у Србији је 2012. била 2.391 км. Капацитет тог система је око 20 милиона см^3^ на дан, а притисак у њему је 16--75 бара. Снага свих компресорских станица је 4,4 MW. Број улаза у траснпортни систем је 16, од тога један из другог транспортног система, један из подземног складишта гаса у Банатском Двору и 14 са производних поља (домаћа производња). Број излаза из транспортног система је 160. Подземно складиште гаса у Банатском Двору користи исцрпљено лежиште капацитета 3,3 милијарде м^3^ природног гаса. Пројектовани капацитет складишта је 800 милиона м^3^, а пројектовани производни капацитет природног гаса је 5 милиона м^3^ на дан. Присуство складишта у систему природног гаса Србије значајно унапређује сигурност енергетског снабдевања.

ИЗВОРИ: Агенција за енергетику, Београд; NATURAL GAS -- Transportation Process and Flow, The U.S. Energy Information Administration (EIA), www.eia.gov.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гвозденац, Б. Накомчић Смарагдакис, Б. Гвозденац Урошевић, Обновљиви извори енергије, Н. Сад 2010.

Д. Гвозденац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАС-МАСКА

ГАС-МАСКА, средство за заштиту од удисања честица (АЕРОСОЛ и прашине) и штетних гасова који се налазе у ваздуху. Сем у заштити од атомских, биолошких и хемијских дејстава А-Бе-Ха-заштита (→ Бојни отрови), г. м. се користе при излагању отровним гасовима код гашења пожара, затим, на радним местима где настаје ситна или токсична прашина, где се у ваздуху налазе штетне хемикалије или штетни микроорганизми. У принципу, користе се кад је концентрација неког штетног састојка ваздуха виша од максимално дозвољене на радном месту. Г. м. треба чврсто да приања на лице да би се спречило продирање ваздуха са штетним састојцима до носа и уста, а тиме и до дисајних органа и крвотока. Посебан проблем у заптивању јесте код особа са брадом, или при ношењу наочара. Поред ових, једноставнијих, полумаски, користе се г. м. које обухватају и предео чела са очима, ради њихове заштите. Тело г. м. се израђује или од силиконских полимера (код очију се налазе прозори од стакла) или поликарбонатне пластике. Кључни део сваке г. м. која ради на принципу удисања спољашњег ваздуха јесте филтер, чија је улога да задржи штетне састојке из ваздуха. Принцип дејства неког филтера јесте: (а) механичко задржавање честица; (б) везивање гасовитих супстанци адсорпцијом, на пример, на зрнима активног угља; и (в) везивање гасовитих супстанци хемијском реакцијом, нпр. редукција хлора садржаног у удисаном ваздуху са натријум-тиосулфатом. Филтери су углавном специфични: не пружају заштиту од било ког штетног састојка ваздуха, него само од одређених група супстанци, нпр., филтер за честице штити само од честица. Постоје и филтери који штите од више врста супстанци. Према томе, потребно је знати која се штетна супстанца налази у ваздуху да би се на г. м. стављао одговарајући филтер. Илустрације ради, фирма Дрегер производи око 15 врста филтера којима је обухваћена заштита од преко 250 врста хемикалија. Сваки филтер има одређени капацитет везивања и кад се он исцрпи, заштита нестаје. Исто тако, постоји рок трајања филтера. У неким областима, нпр., при гашењу пожара, користе се г. м. које се снабдевају ваздухом из једног преносног резервоара, а не удише се спољашњи ваздух. Благи натпритисак који се ствара у таквој г. м. спречава улажење спољашњег загађеног ваздуха. У Србији је производња г. м., по чешкој лиценци, почела 1935. у фабрици „Обилићево" (касније „Милоје Закић") у Крушевцу, a по лиценци САД почела је 1968. Од 70-их година ту се производе војне и цивилне г. м., по сопственом нацрту.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија 5, Бг--Љуб. 1973; В. Вулетић, З. Пејчић, Основи атомско-биолошко-хемијске одбране, Бг 1982; www.en.wikipedia.org/wiki/Gas_mask (2014).

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАСНИ МОТОРИ

ГАСНИ МОТОРИ, врста клипних мотора с унутрашњим сагоревањем која користи гориво у гасовитом стању. Иако је започео још у XIX в., развој г. м. посебно је постао интензиван током II светског рата, када је намера била да се, због несташице нафте и њених деривата, искористе продукти гасификације или пиролизе угља и дрвета. Један од продуката рафинације сирове нафте је и течни нафтни гас -- ТНГ (енглески LPG Liquefied petroleum gas), који је мешавина пропана и бутана. У резервоарима бензинских станица и возила је, због повишења притиска, у течној фази. Ото мотори, у којима се овај гас користи, само су делимично прерађени за коришћење ТНГ. При изласку из резервоара и експанзије гаса долази до снижења температуре па је неопходно да се гас загрева да би се спречило замрзавање. Коришћење ТНГ за погон возила је у Србији широко прихваћено крајем XX и почетком XXI в., а мрежа пумпи за напајање овим горивом је распрострањена. У посебно прерађеним Ото моторима користи се природни гас који садржи преко 95% метана. Он је и у резервоарима у гасовитом стању, на притиску око 230 барa. Широко је прихваћена ознака CNG (енглески Compressed natural gas). При коришћењу CNG остварује се мања емисија загађујућих материја, а посебно азотних оксида -- NOx, те је погодан за коришћење у возилима која се крећу претежно у урбаним срединама. Недостатак његове примене је то што је енергетска густина природног гаса, чак и на високим притисцима, ниска, те је мала и аутономија возила (број пређених километара без пуњења резервоара). Ови мотори широко се примењују за погон возила градског превоза и возила за доставу у насељима. Почетком XXI в. уведено је коришћење CNG за погон аутобуса за градски саобраћај у Београду и Новом Саду. Очекује се проширење примене и у другим градовима и другим, посебно комуналним, возилима. Крајем XX и почетком XXI в. посебна пажња посвећена је развоју г. м. који су намењени за коришћење биогаса, као последица значајног пораста броја биогас постројења као обновљивог извора енергије. Биогас се састоји од 55--70% метана, а остатак је претежно угљен-диоксид. Ови стационарни мотори користе се у постројењима за комбиновано генерисање електричне и топлотне енергије, когенерацију. Најчешће се за биогас користе Ото мотори посебне конструкције, прилагођени овом гориву, који су почетком XXI в. достигли снагу и до 4 МW. Поред тога, посебно за називне електричне снаге когенеративних постројења до 500 кW примењују се и дизел мотори с иницијалним паљењем (енглески Pilot injection engines, немачки Zündstrahlmotoren). На овим моторима у радни простор се доводи мешавина биогаса и ваздуха, а да би се остварило паљење, пре достизања горње мртве тачке клипова, убризгава се 2--10% дизел горива, биодизела или биљних уља. Иста додатна горива користе се за стартовање и загревање мотора до радне температуре. Иако је принцип рада оваквих мотора дуго познат, зрелост за практичну примену достигнута је тек у првој деценији XXI в. Уколико се из биогаса издвоји угљен-диоксид, добија се гас који је по саставу идентичан природном гасу -- биометан. Он може да се утискује у мрежу природног гаса, те да се користи за погон транспортних средстава са моторима подешеним за коришћење CNG. На тај начин од биогаса се добија биогориво за транспортна средства. У току је развој мотора који могу да користе дизел гориво или да раде као г. м. са самопаљењем, а као основно гориво користе биометан (енглески Dual fuel diesel engines). Њима би се омогућила примена биометана као горива за тракторе. Изградња биогас постројења у Србији започела је у XXI в., након доношења уредби којима се регулише посебан статус произвођача и виша цена електричне енергије генерисане из обновљивих извора. На тај начин Србија остварује међународно прихваћене обавезе о подстицању коришћења обновљивих извора енергије. Планира се да у другој декади XXI в. започну производња и коришћење биометана.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мартинов, К. Kовач, Ђ. Ђатков (ур.), Биогас технологија, Н. Сад 2012; Биометан, Н. Сад 2012.

М. Мартинов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАСТРОЕНТЕРОЛОГИЈА

ГАСТРОЕНТЕРОЛОГИЈА → ИНТЕРНА МЕДИЦИНА

ГАСТРОНОМИЈА

ГАСТРОНОМИЈА (грч. gasthvr: стомак, novmo": закон; фр. gastronomie), уметност припреме, аранжирања и конзумације хране према француском схватању појма, односно вештина управљања стомаком према грчком тумачењу. Понекад се неправилно изједначава с термином гастрологија који се односи на кулинарску вештину. Појам је први пут употребио 1801. у истоименој песми „La Gastronomie" француски песник и хумориста Жозеф де Бершо. Француски извори сугеришу да је г. условљена повезивањем теорије и праксе, а често се схвата као уметност доброг живота. Жан Антелм Брил-Саварен у својој Физиологији укуса из 1825. даје дефиницију г. каo наукe која се бави свиме што је од значаја за исхрану човека, а у циљу побољшања и очувања квалитета његовог живота. Трансформацијом друштва и схватања исхране, модерна г. је много више од лепо аранжираног стола и укусно припремљених, многобројних јела која се дегустирају с истанчаним осећајем познаваоца. Она инкорпорира слојевита знања из области историје и производње хране, кулинарских техника, антропологије, етнологије, хемије, физике, па и политичке економије и других области. Савремена г. обухвата и специјалистичке дисциплине какве су гастрохеритологија и гастрономска дипломатија. Гастрономска херитологија (гастрохеритологија) јесте научна дисциплина која се бави изучавањем гастрономског наслеђа на темељу упоредног коришћења метода различитих хуманистичких и природних наука, а са циљем свеобухватнијег поимања процеса везаних за храну и културу обедовања у прошлости, у оквиру истраживања средњовековне г. Србије (Т. Огњевић). Гастрономска (кулинарска) дипломатија подразумева употребу хране и кулинарства као државне стратегије у циљу бољег разумевања и зближавања међу различитим културама.

У српској култури г. је најчешће повезана с кулинарским мајсторством и исхраном елите по узору на француску традицију. Код нас се чешће говори о националној кухињи или о традиционалној исхрани, а израз српска г. је појам новијег датума у којем се често мешају традиционално кулинарство и модерна гастрономска схватања. У правилу се погрешно везује за типичне специјалитете у туристичкој понуди (пршута, кајмак, ајвар, ћевапи, сарма и сл.), иако је у питању неупоредиво комплекснија област која обухвата производњу, припрему, сервирање и конзумацију хране унутар одређених културних образаца, који се разликују сходно подручју, географским специфичностима, клими, навикама, друштвено-политичким кретањима, историјским околностима, па и уверењима становништва, које одређени начин исхране и културу обедовања препознаје као своје, односно традиционалне. Недовољно проучена и често идеализована, српска г. представља синтезу различитих утицаја (оријенталних, централноевропских, италијанских, француских, јеврејских, цинцарских, итд.) у локалној кулинарској интерпретацији условљеној намирницама и технолошким могућностима. По правилу она подразумева руралну културу исхране прилагођену градским условима и у споју са појединим кулинарским и културним обрасцима са стране, што је последица касног настанка самосталне националне државе у XIX в. и великих миграција сеоског становништа у градове. Њени примарни носиоци су у прошлости биле градске кафане, а на таласу брзе хране у савременим условима живота то су специјализовани ресторани. У новије време српска г. је под снажним утицајем глобалних гастрономских трендова посредованих модерним медијима, унутар којег се могу пратити још увек малобројни, али драгоцени покушаји експериментисања појединих гастронома који у домаће, традиционалне методе уводе високо кулинарство и новије технике припреме, аранжирања и конзумације хране.

ЛИТЕРАТУРА: J. Berchoux, La Gastronomie ou l'homme des champes à table, Paris 1801; S. H. Katz (ур.), Encyclopedia of Food and Culture, 2, New York 2003; S. Chapple-Sokol, „Culinary Diplomacy: Breaking Bread to Win Hearts and Minds", The Hague Journal of Diplomacy, 2013, 8, 2; J. A. Brill-Savarin, The Physiology of Taste: Or Meditations on Transcendental Gastronomy, Adelaida 2014; Т. Огњевић, „Огледи о гастрономији српских земаља у средњем веку", у: Гозба, Бг 2014.

Т. Огњевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАЛИЦА

ГАТАЛИЦА, кратка, шаљива прича на граници народне игре и загонетке. Термин је увео В. Врчевић 1868, али је при поновљеним издањима својих збирки назив променио, а корпус придружио варалицама. Сличне варијанте текстова је Т. Влајић 1850. сврстао међу загонетке. Овакви прилози А. Стојковића штампани су у Даници 1865. и 1866. као ,,народне досјетљиве бесједе", а С. Новаковић је загонеткама додао засебно поглавље: ,,Загонетке у опкладу (с причањем) и рачунске". У структури г. долази до инверзије уобичајеног поретка између приче (као фиктивног догађаја) и конкретног (раз)говорног чина (приповедања као догађаја). Ипак, препознају се сви наративни сегменти (наратор, публика, јунаци, хронотоп, махом алогичне ситуације). Истакнут је директан контакт између ,,питаоца" -- типског приповедача (момак весељак, један шаљивац, шаљџија на сијелу) и групе (сви: ,,Почну сви мислити"; ,,Мнозиња се оклади са гатаоцем"; ,,Сви у смијех"). Уочавају се и рудиментарне дидаскалије, графичко издвајање питања и одговора. Загонетна формулација се прекрива развојем суштински небитног догађаја. Разломљен на низ констатација, потпитања и коментара, опис се привидно ,,пребацује" у радњу. Некада се уместо решења ,,проблема" узвраћа одшалицом. Често дословно схваћен исказ почива на граматичком обрту, игри речи и логичким задацима (превожење козе, вука и купуса; како ће поделити три јабуке један деда, два оца, два сина и један унук и сл.). Финални члан лабавог склопа разрешава неспоразум. Г. се приближава подругачици када обрт--одгонетка представља гатаочевог саговорника као глупог и достојног подсмеха. Г. не смењују загонетке него обе форме трају напоредо. При казивању г. дезинтегришу се и загонетка и прича. Проучавања нису разрешила основне дилеме у тежњи да г. превасходно одреде припадност у оквиру усвојених усмених облика, а недовољно подвлачећи њихову динамичку наративну специфичност.

ИЗВОРИ: Т. Влајић, Србски венац, Бг 1850; В. Врчевић, Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве, Бг 1868; С. Новаковић, Српске народне загонетке, Бг 1877; В. Врчевић, Народне хумористичке гаталице и варалице, Дубр. 1884.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јемершић, Народне хумористичке гаталице и варалице, ЗНЖОЈС, 1904, 9, 2; В. Ћоровић, „О Врчевићевој подјели српских народних шаљивих приповиједака", СКГ, 1905, 15, 5; М. Кнежевић, Антологија говорних народних умотворина, Н. Сад -- Бг 1972; Н. Милошевић Ђорђевић, „Гаталица, Речник усмених књижевних родова и врста", КИ, 1977, 8, 37; Т. Р. Ђорђевић, Наш народни живот, IV, Бг 1984; З. Карановић, Народне приче у Даници, Н. Сад -- Бг 1992; С. Самарџија, „Особености 'приче без приче' у усменој књижевности", Зборник МСЦ, 2009, 38, 2.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАЛИЦА, Александар

ГАТАЛИЦА, Александар, књижевник, музички критичар, преводилац (Београд, 1. II 1964). Дипломирао на Катедри за општу књижевност Филолошког факултета у Београду (1989). Радио је у БИГЗ-у, Мадлениануму, Народној библиотеци и РТС. Музичку критику објављивао је на Радио Београду и у дневним листовима Глас и Вечерње новости. Прозно дело му је тематски и жанровски разнолико. У првом кругу су збирке приповедака: Београд за странце (Бг 2004) и Дневник поражених неимара (Бг 2006). У књизи Београд за странце Г. је писац однеговане имагинације и завидне књижевне културе којег занима смисао историјских мена и њихов удео у судбинама људи. Циклус сродне тематике у Дневнику поражених неимара на двострук начин прелама и везује судбине књижевних јунака, који као таоци мира после II светског рата, настојећи да дотадашње навике одрже у паралелној стварности која је гротескна као и њихови животи чудака на Неимару, постају губитници не само личним и породичним причама него и злехудом вољом историје. Подлогу приповедака Г. у књизи Мимикрије чине прозни текстови на благо пародичан начин преобликовани персифлажом. Збирку Мимикрије (Бг 1996) творе приповетке, али она, обликована помоћу парафразе и пародијског тона, заузима нарочито место у његовом опусу. Књига Век (Бг 1999) има форму романа са сто и једном причом, а по наслову амблематична, као и друге књиге Г., ова збирка прича-роман јединствена је по томе што представља призматичну и слојевиту слику минулог столећа. Новелистички романи су: Линије живота (Бг 1993), Наличја (Бг 1995), Крај (Бл 2001) и Еурипидова смрт (Бг 2002), док је Дијалог са опсенама роман-диптих (Бг 2006). У новелистичким романима укрштене су, некад и огледалски преломљене, биографије јунака суочених с другим у себи, са лицем и наличјем свога живота. На сличној основи драматизована је прича у диптих-роману Дијалог са опсенама. Форме великог обима чине романи Невидљиви (Бг 2008), Велики рат (Бг 2012) и Соната за лошег човека (Бг 2015). У своја три права романа (роман-писмо Невидљиви, роман-хроника Велики рат и роман-портрет Соната за лошег човека), обликује мозаичну наративну повесницу XX в. Прозу Г. одликује култивисана урбана осећајност: грађена је од стварног, али и псеудоисторијског факта и сугестивне, одуховљене чулности, с моделом позномодернистичке поетике помереним ка књижевности парафразе, те истовремено прихвата и превреднује оно што чини књижевну традицију. Приказани свет исказује се причом кроз коју се прелама сложена и невесела судбина човека. Поред књига прозе, објавио је и драму Чиода са две главе (Бг 2009, играна на сцени Београдског драмског позоришта), а начинио је и драматизацију романа Процес Ф. Кафке (Вш 2011), те књиге есеја, Говорите ли класични? (Бг 1994), Црно и бело, кратке историје славних пијаниста XX века (Бг 1998), Артур Рубинштајн против Владимира Хоровица и обрнуто (Бг 1999) и Писац не станује овде (Вш 2013). Роман Велики рат преведен је на енглески и француски, а Век на немачки и италијански, Београд за странце на немачки, Еурипидова смрт на мађарски. Добитник је Нинове награде, те награда „Иво Андрић" „Меша Селимовић", „Милош Црњански", „Стеван Сремац" и награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу.

ДЕЛА: приче: Најлепше приче, прир. П. Пијановић, Бг 2003; 20 прича за 20 година, Н. Сад 2013; преводи: Три грчке трагедије (Есхил: Прометеј у оковима, Софокле: Господар Едип, Еурипид: Алкеста; Бг 1993; Уметничка лирика старе Грчке, Бг 1994); Двојица јамбичара, Бг 1998; Хеленска поезија, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: В. Павковић, „Комплексне визије судбине", у: А. Гаталица, Крај, Бл 2001; С. Илић, Нешто се ипак догодило, Зр. 2005; М. Весковић, Место вредно приче, Бг 2008; О. Елермајер Животић, „Александар Гаталица и Арнолд Шенберг", Књижевни магазин, 2014, 14, 154/157; П. Пијановић, Расправа о Гаталици, Вш 2015: Д. Ређеп, Земља равна, људи случајни, Н. Сад 2015; Р. Гикић Петровић, А где је Чехов, Сремска Каменица 2015.

П. Пијановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАЛИЦА, Ангелина

ГАТАЛИЦА, Ангелина, вајар (Београд, 22. III 1924 -- Београд, 11. XI 2001). Студије вајарства (1951) и специјални течај (1953) на Академији ликовних уметности у Београду завршила код И. Коларевића. Била је стипендиста Фонда за унапређење ликовне уметности Моша Пијаде. Самостално излагала у Београду (1953, 1956, 1958, 1961, 1967, 1965, 1985), Ужицу (1955), Херцег Новом (1977), Бихаћу (1980) и Новом Саду (1985), а почев од 1951. и на многим колективним изложбама. Била је члан Београдске групе и групе Самостални. Учествовала је у раду уметничких колонија и вајарских симпозијума у Ечки, Прилепу, Аранђеловцу, Бихаћу и др. Добитник је Награде УЛУС-а (1969, 1973) и Награде Октобарског салона (1980). Њени радови чувају се у београдским музејима (Народни музеј, Музеј савремене уметности и Историјски музеј Србије), а неки су постављени у јавном простору у више градова у Србији (Материнство у Аранђеловцу, Надежда Петровић и Лежећи акт у Београду, Девојка са лутњом у Панчеву) и некадашњој СФРЈ (Прилеп, Бихаћ), као и у Рио де Жанеиру. Користећи класичне вајарске материјале, Г. је без великих осцилација радила портрете, фигуре и анималистичке мотиве. У њеном опусу честа је тема материнство. Била је заговорник класичног схватања фигуре коју доживљава на интимистички начин примерен београдској школи, њој близак од почетка скулпторске каријере. У лирској транспозицији сведеног облика и затворених компактних форми, створеног у маниру њеног монументалног синтетизма, успевала је да очува основне атрибуте својих модела. Бавила се и медаљерством.

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, Ангелина Гаталица, Бг 1975; Н. Тодоровић, Медаље и плакете у Србији 1945‒1975, Краг. 1978; Љ. Ракић, Ангелина Гаталица, Бг 1982; Г. Каљаловић, Ангелина Гаталица, Бг 1985; Т. Јовановић Чешка, Скулптура: каталог изложбе Историјског музеја Србије, Бг 2009.

В. Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАЛО, Данило

ГАТАЛО, Данило, министар, бригадир, пуковник (Мостар, 20. I 1866 -- Мостар, 12.VI 1935). Школовао се у Црној Гори, чији је био државни питомац, потом у Београду и Загребу, а 1889. упућен је у Петроград, где је завршио Артиљеријско-техничко училиште и Михајловску артиљеријску академију. У чин потпоручника руске војске произведен је 1896, а у чин артиљеријског поручника црногорске војске исте године. У чин бригадира унапређен је 1916. У црногорској војсци био је наставник и старешина у артиљерији. Био је министар војни у првој црногорској парламентарној влади (1906--1907). После пада Владе именован је за почасног ађутанта књаза и враћен је на претходну дужност. Исте године постављен је за шефа Статистичког одсјека Ђенералштабног одјељења Министарства војног. Пензионисан је 1909, јер се у току Бомбашке афере определио за Клубаше. Због угрожене личне безбедности склонио се у Мостар, а затим 1910. у Београд, где је стављен на располагање Министарству војном. У балканским ратовима и у гушењу Арнаутске побуне 1913. учествовао је као добровољац-четник у српској војсци, при чему је организовао Црногорску комитску легију. Априла 1914. реактивиран је у црногорској војсци и био њен главни интендант до почетка 1916, када је постао командант новоформиране Херцеговачке добровољачке бригаде. Са Бригадом се повлачио од Подгорице до Љеша, где је око 1.650 добровољаца распоређено у српску војску, а он упућен у Италију, а затим у Париз. Постао је члан Црногорског одбора за народно уједињење (1917) од дана његовог формирања, ангажујући се у Женеви. Тамо је био одговорни уредник Уједињења, листа за политику, просвету и привреду (1917--1918), а обављао је и друге послове у вези с уједињењем Србије и Црне Горе. Зато је од стране државног тужиоца Црне Горе, заједно с осталим члановима Одбора, оптужен за злочин против суверенитета Црне Горе. У Војску Краљевине СХС преведен је 1920. са чином пуковника и најдуже је био начелник артиљерије Јадранске дивизијске области. Постао је члан одбора књижевног друштва „Горски вијенац", један oд истакнутијих оснивача Акционарског друштва Никшићка штампарија, те члан Надзорног одбора. Примио је више домаћих и страних одликовања: Орден Таковског крста IV реда, Орден Св. Саве IV реда, ордене Белог орла III и IV реда, црногорски Орден Данила III реда, руски Орден Св. Ане III реда, турски Орден Османлија III реда и бугарски Орден Александра V реда.

ЛИТЕРАТУРА: В. Иветић, „Гатало Ристана Данило", Добровољачки гласник, 2003, 21.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАЊЕ

ГАТАЊЕ, традиционални начин сујеверног предвиђања будућих догађаја. Иако су на овај начин најпре тумачени необични природни знаци као наговештаји онога што ће доћи, г. је постало и метод откривања будућности помоћу инсценираног распореда одређених елемената схватаних у кључу традиционалне симболике. Гаталачка пракса се заснивала на вештини тумачења извесних знакова који су се испољили у одређеним догађајима, попут помрачења Сунца и Месеца, или у понашању појединих животиња. Будућност се прорицала по гласовима и по лету птица, помоћу снова, гледањем у плећку јагњећег и свињског печења, бацањем боба или пасуља. Тако се кукавичино кукање сматра рђавим предзнаком неке несреће, а њено оглашавање на нечијој кући најава да ће у њој неко умрети. Низак лет ластавице наговештава кишу, а висок лепо време. Улетање ове птице у кућу био је предзнак среће, а њено бежање из куће наговештај њеног рушења. Сви традиционални облици откривања будућности заснивају се на паганском веровању у судбинску предодређеност догађаја и могућности да се утврђеним поступцима та судбина сазна. Схваћена као одређени сценарио по којем се одвија људски индивидуални и колективни живот, г. се судбина чита, а уколико је неповољна, онда се магијским утицајем коригује и дописује. Необични знаци су повод да се у њима види наговештај будућности, веза између онога што јесте и онога што ће бити. Настојање да се завири у будућност посебно је изражено у кризним, неизвесним и несигурним временима као начин стицања потребне извесности у сазнавању долазећег. Особе које се баве г. називају се гатаре, док су оне које су утицале на промену судбине биле врачаре. Пословицом „Ако није врач, а он је погађач" истиче се разлика између ових активности, али су у пракси често оне обједињене у једној личности.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба, Бг 1951; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Б. Јовановић, Магија српских обреда, Н. Сад 1993; Вукове народне пословице с регистром кључних речи, Бг 1996.

Б. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАРСКЕ КЊИГЕ

ГАТАРСКЕ КЊИГЕ, састави који припадају апокрифној књижевности, испуњени веровањима да се ближа или даља будућност или људска судбина могу предсказати према појавама у природи или на човечјем телу. Заснивају се на сујеверјима и вештинама потеклим из древних цивилизација Средњег истока. Превођене су на словенски углавном са грчког језика. Најстарије српске потврде ових дела налазе се у препису ХIII в. у Зборнику попа Драгоља. Познате су следеће гатарске врсте: Звездочатац или Зодијак (будућност се предвиђа према кретању сунца и месеца); Луновник (предвиђа се какав ће бити који дан током месеца, то јест луне, и упућује се на то шта ће бити приликом трговине, врсте посла, рођења, болести, здравља, садње воћака, одбеглих људи, изгубљених предмета и времена испуњења сањаног сна); Громовник (предсказивање се ослања на појаву грмљавине у зависности од периода зодијака па се према томе предвиђају годишњи приходи усева, врсте болести, ратови и друге невоље које могу задесити људски род и поједине врсте живог света); Коледник (предвиђа се добра или лоша будућност у току једне године зависно од тога у који дан током седмице буду коледа, тј. Божић); Сановник и трепетник (будућност се предвиђа према сновима и треперењу, тј. дрхтању појединих делова тела). Посебна врста гатања изводила се преко отворних књига у којима се налазе многобројни краћи апокрифни састави са магијским предодређењем. Гатар би ставио отворну књигу пред заинтересованог за своју будућност и када би је он отворио насумице, према датом саставу на тим страницама тумачено му је шта би га очекивало. Неки од наведених гатарских састава задржали су се и до најновијих времена.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Средовјечни лиекови, гатања и врачања", Старине ЈАЗУ, 1878; В. Качановскиј, „Апокрифне молитве, гатања и приче", Старине ЈАЗУ, 1881; Ј. Милчетић, „Коледа у Јужних Словена", ЗНЖОС, 1917, XXII; Б. Јовановић Стипчевић, „О зимама и коледама у Зборнику попа Драгоља", АПр, 1980, 2; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; М. Анђелковић, „Два нова преписа трепетника", ЗМСКЈ, 2002, L, 1--2; М. Анђелковић, „Кад Луна предсказује", Наслеђе, Кг 2004, I; Т. Јовановић, Хрестоматија средњовековне књижевности, I, Бг 2012.

Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТАЧКО ПОЉЕ

ГАТАЧКО ПОЉЕ, крашко поље у северној Херцеговини које се простире правцем северозапад-југоисток између планина Бјелашнице и Сомине на југозападу и Лебршника на североистоку. Дугачко је око 24 км, широко до 4 км, а површина је око 60 км². Надморска висина дна је на око 950 м. Обод поља изграђен је од кречњака и доломита тријаске старости а дно је прекривено неогеним седиментима у којима су знатни слојеви лигнита и бентонита. Угаљ се експлоатише дневним коповима у северном делу поља и користи се у локалној термоцентрали капацитета 300 MW. На североисточној страни поља и на планини Лебршник је већи број извора и са те стране дотичу две највеће реке Мушница и Грачаница. Долина Мушнице је на два места преграђена бранама иза којих су формирана вештачка језера, мање Врба--Улиње, формирано 1983. и веће Клиње формирано 1896, површине 26 ха. Њихове воде се користе за наводњавање. Реке теку према југозападној периферији поља где пониру. Оне повремено плаве дно поља. Воде Мушнице извиру око 30 км јужније као врело Требишнице. Земљишта Г. п. чине ритске црнице, црвенице и смеђа тла. Биљни свет по ободу поља чине шуме, највише букове (изнад 1.000 м н.в.), а има и храста сладунца, медунца и китњака, цера, јасена, граба и дрена. Животињски свет чини ниска и висока дивљач, птице, рибе -- поточна пастрмка и ендемска врста гаовица. Највеће насеље и општински центар је Гацко (4.584 стан. 1991) на североисточном ободу поља. Остало су мала села, такође изграђена по ободу поља. Најважнија саобраћајница пресеца поље правцем север--југ и повезује јужно Подриње са Дубровником. Споредни попречни пут води до Невесиња и Никшића.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Физичка географија Југославије. Бг 1968; Ј. Ђ. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1972.

Б. Ђерчан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАТКА

ГАТКА, врста усмене приповетке која се у савременој класификацији жанровски одређује као бајка, а коју Вук, називајући је ,,женском", дефинише као причу о ,,којекаквим чудесима што не може бити" („Предговор", Српске народне приповијетке, Беч 1853). Међу одредницама из Српског рјечника (Беч 1818, 1852) Вук је значења појмова г. и гатња шире тумачио, упућивањем на приповедање уопште, док се именица гатало везује за приповедача. Смисао глагола гатати сужава се само на врачање. Појмови гатар и гатара односе се на особе вичне тој вештини, тј. примени оностраних знања и магијских радњи. Широк распон значења наводи се и у савременим речницима. Аутори прегледа и историја српске књижевности од краја XIX в. наводе термине г. или бајка као синониме, а и упоредо. Уз њих је заступљена и одредница ,,женске приче о чудесима". Некад се засебно издваја животињска г. Непрецизност у одређењу појма је и последица утицаја Прегледа српске књижевности П. Поповића (Бг 1931), који истиче фантастична својства ,,озбиљних" прича: ,,гатке, бајке, женске приповетке". Значења г. померају се и ка другим формама. Г. се везала за особен жанр драмске литературе. Драмским гаткама Р. Младеновића (Синџир и Даћа, 1926; Гривна, 1929) Р. Вучковић (1982) придружује поједина дела Б. Нушића, М. Настасијевића и Т. Манојловића, а одређује их као историјско-синтетичке г.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1975; Р. Вучковић, Модерна драма, Сар. 1982; Б. Стојановић Пантовић, Тајанствена близина Младеновићевих ,,Драмских гатки", пог. у: Р. Младеновић, Драмске гатке, Бг 1989; Н. Милошевић Ђорђевић, Од бајке до изреке, Бг 2000.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЋЕ

ГАЋЕ, доњи део одеће, доњи веш. У прошлости г. као обавезни део доњег веша нису ношене у свим крајевима Србије. Прокопије у опису Словена наводи како су по доласку на Балканско полуострво носили искључиво само широке г. У традиционалној народној ношњи г. представљају доњи део мушке одеће, најчешће заступљене у панонском културном појасу, израђене од кудељног, ланеног или памучног платна. Могу бити различитог кроја -- уже или шире, краће или до глежњева. Веома широке мушке г. (као део летње и радне одеће), носиле су се у панонском културном појасу (Војводина, делови Мачве и северни део Шумадије) и биле су сашивене од по неколико пола тканине (ширине 50 цм) тако да у једној ногавици може бити и до шест пола, а целе г. и по дванаест пола (Банат, Бачка). Ивице г. на ногавицама, нарочито код млађих особа, могу бити украшене везом или чипком, док су старији носили г. непорубљених ивица. Горњи део г. има разрез, а везују се учкуром, памучном врпцом око струка. Преко г. се носила бела дужа кошуља до струка или бедара. У шумадијским селима у XIX в. г. су ношене зими испод панталона, чакшира. С предње стране су имале разрез, а ногавице су биле уске. У крајевима где су их носили дечје г. шивене су са разрезом позади, док су женске, шивене од памучног платна, биле шире, набране, дужине до колена или половине бутина и закопчавале су се дугмићима на куковима (Банат). У гружанским селима г. су биле разрезане по средини. И мушке и женске су израђиване у кућној радиности и шиле су их жене. У народном говору г. могу бити ознака и за мушке панталоне.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. М. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1984; Ј. Бјеладиновић, Народне ношње Срба у XIX и XX веку, Бг 2011.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЋЕША, Никола

ГАЋЕША, Никола, историчар (Штикада, Грачац, Лика, 14. XII 1924 -- Нови Сад, 2. XII 2007). Због избијања рата 1941. прекинуо је завршавање више гимназије, a 1942. прикључио се партизанском покрету. По изласку из војске 1946. окончао је учитељску школу у Осијеку. Средином 1947. отпочео је студије историје на Историјском факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов", али је након Резолуције Информбироа враћен у земљу, а недуго потом упућен на издржавање казне у логоре у Билећи и на Голом отоку. По одслужењу четворогодишње робије наставио је студије на Групи за историју Филозофског факултета у Београду, на којем је дипломирао 1954. Каријеру је почео као наставник у основној школи у Каћу (1954--1959), а потом је био професор историје у новосадској гимназији (1959--1965). У том периоду започео је бављење научним радом и 1965. на Универзитету у Београду одбранио докторску дисертацију Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918--1941 (Н. Сад 1968). Рад на тој проблематици наставио је књигама Аграрна реформа и колонизација у Банату 1919--1941 (Н. Сад 1972) и Аграрна реформа и колонизација у Срему 1919--1941 (Н. Сад 1975). Исте процесе у периоду после II светског рата приказао је у капиталном делу Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945--1948 (Н. Сад 1984). Од 1965. био је сарадник у Институту за историју Војводине у Новом Саду, а 1975. постаје професор историје на Групи за географију Природно-математичког факултета у Новом Саду. Потом је на ФФ у Новом Саду, од 1987. до пензионисања 1993, био у звању редовног професора Историје Југославије и шеф Катедре за историју. Бавио се проучавањем економске, али и шире привредно-друштвене историје југословенских земаља у XIX и XX в., с тежиштем на аграрној историји и миграцијама. Био је управник Рукописног одељења Матице српске, уредник часописа Свеске Матице српске, а у тој установи имао је и низ других задужења. Председавао је Друштвом историчара Војводине, био активни учесник у раду хуманитарне организације „Привредник", а учествовао је у изради монографије Српско привредно друштво „Привредник" (1914--1997) (Н. Сад 2004). У књизи Радови из аграрне историје и демографије (Н. Сад 1995) даo је пресек својих најважнијих научних интересовања и праваца истраживања. С групом сарадника различитих профила као коаутор и уредник приредио је волуминозну Историју банкарства у Војводини (Н. Сад 2001), чиме је остављено сведочанство о кретању новца, делатности новчаних завода и целокупног привреднополитичког и правног амбијента од средине XIX до почетка XXI в., написао је монографију Привредна комора Војводине (1919--1999): настанак, развитак и делатност (Н. Сад 1999), а у књизи Земљишни и власнички односи у Војводини уочи Другог светског рата (Н. Сад 2007), с обиљем географских карата, графичких показатеља и многобројних других корисних додатака, пружио је драгоцен допринос изучавању историје Војводине пред ратну катастрофу 1939--1945. Као коаутор писац је више уџбеника историје, сарадник је у многим угледним научним часописима, зборницима радова и енциклопедијским публикацијама.

ДЕЛА: Споменица 1962--1982, Н. Сад 1983 (непотпуна, до 1981); М. Антоловић, „Селективна библиографија др Николе Л. Гаћеше", Истраживања, 2008, 19; Библ. у: Природно-математички факултет, Институт за географију, Н. Сад 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЋЕША, Симеон

ГАЋЕША, Симеон, економиста, универзитетски професор (Дарувар, 25. II 1895 -- Загреб, 10. V 1978). Школовао се као питомац Српског привредног друштва „Привредник". Био је иницијатор оснивања посебног „Привредниковог" одељења Српске читаонице у Дарувару, те његов књижничар (1912). Уз помоћ стипендије Матице српске, студирао на Трговачкој академији у Загребу, где је завршио Високу школу за трговину и промет, те Економско-комерцијалну високу школу. Академску титулу доктора наука стекао 1931, одбранивши тезу „Новије студије у пословној кореспонденцији". Од 1912. до 1916. радио је у приватној служби у Вуковару, од 1916. до 1918. у канцеларијама јавних бележника у Дарувару, Вуковару и Загребу, 1919. у Осигуравајућој задрузи „Croatia" у Загребу и 1920. у Српској банци у Загребу. У наредним деценијама био је средњошколски и универзитетски професор књиговодства и банкарског и трговинског пословања у просветним установама Хрватске и Србије: у Трговачкој академији у Осијеку (1922--1925), гимназији у Грачацу (1925--1926), Трговачкој академији у Земуну (1926--1930) и Загребу (1930--1938), Економско-комерцијалној високој школи у Загребу (1936--1938), Економско-комерцијалној вишој школи у Београду (1938--1945), Економском техникуму (1948--1951) и Средњој техничкој школи дрводељске струке у Загребу (1954--1956), те на Економском факултету у Загребу (1956--1963). Краћи период провео је као просветни инспектор у Министарству трговине и снабдевања Народне Републике Хрватске (1946--1948). Био је сарадник познатих часописа из области економије: Банкарство, Привреда, Економист, Робни промет, Информатор и Економски преглед. Један је од потписника Апела српском народу против комуниста (1941). Писао је о проблемима књиговодства (Књиговоћство, Н. Сад 1930) и, посебно, о пословној кореспонденцији (и А. Климент, Сувремено дописивање у привреди, Зг 1960; и А. Климент, Комерцијално дописивање, Зг 1965).

ДЕЛА: Државна трговачка академија у Загребу: 1833--4 1933--34, (ур.), Зг [1934?].

ЛИТЕРАТУРА: Р. Калуђерчић, „Књиговодство и кореспонденција за Грађанске школе", ГЈПД, 1940, 6; 60 година Економског факултета у Загребу 1920--1980, Зг 1980; М. Јанићијевић, Стваралачка интелигенција међуратне Југославије, Бг 1984; П. В. Крестић, Српско привредно друштво „Привредник" (1897--1918), Бг 2002.

С. Божић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЋЕША, Слободан

ГАЋЕША, Слободан, инжењер технологије, универзитетски професор (Загреб, 15. V 1935). Студије технологије завршио 1959. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. Након краткотрајног искуства у пракси у фабрици алкохола у Србобрану запошљава се 1961. као асистент на новооснованом Прехрамбено-технолошком факултету у Новом Саду на предмету Технологија пива и слада. Са усавршавања 1967. у пивари „Henninger" у Франкфурту доноси у пиваре широм југоисточне Европе искуства и технолошке иновације на којима је засновано светски признато немачко пиварство. Блиску сарадњу са праксом наставља током целокупног радног века као прегалац Југословенског удружења пивара, уредник часописа Пиварство, те кроз пројекте које је реализовао за потребе пивара и сладара. Кроз сарадњу са водећим оплемењивачима јечма значајно је допринео стварању сорти јечма које су поред високих приноса окарактерисане и изванредним својствима у производњи слада и пива. Био је дугогодишњи члан и председник комисије за оцену квалитета пива у организацији Центра за потрошаче Београд, сајма пића „Скендерија" Сарајево и Новосадског сајма. За собом је оставио велик опус стручне литературе из области технологије слада и пива укључујући ауторска дела, али и многобројне преводе најпризнатије светске литературе (са немачког, енглеског и руског) из ове области. Важнији наслови: и В. Крајован, О. Ивков Грујић, Приручник за лабораторијске вежбе из технологије пива (Н. Сад 1972); Технологија слада са сировинама за технологију пива (Бг 1979); и М. Клашња, Технологија воде и отпадних вода (Бг 1994); коаутор, Биогас -- производња и примена (Н. Сад 1985). Г. је као зрео научни радник поред Катедре за технологију пива и слада, успоставио и Катедру за технологију воде и отпадних вода. Био је вођа тима који је у име покрајине Војводине 1980. боравио на Универзитету Waterloo у Канади на развоју перспективне технологије производње алтернативних извора протеина применом савремених биотехнолошких поступака.

ИЗВОР: Архива Технолошког факултета у Н. Саду.

Р. Маринковић Недучин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЋИНОВИЋ, Владимир

ГАЋИНОВИЋ, Владимир, револуционар, политичар, књижевник (Качањ код Билеће, 25. V 1890 -- Фрајбург, 11. VIII 1917). Као гимназијалац у Мостару био је члан тајних ђачких организација „Матица" и „Слобода". У сарајевској гимназији основао је 1906. тајно ђачко друштво, већ тада се истичући интелектуалним способностима, мистичним визионарством и јасном националном мишљу. Као седамнаестогодишњак почео је у Српској ријечи и Народу да објављује огледе о савременим српским књижевницима. Послије проглашења анексије БиХ (1908) пребјегао је у Црну Гору, а затим у Србију, гдје је ступио у комите, очекујући рат са Аустроугарском. Након анексионе кризе, довршио је гимназијско школовање у Ваљеву и Београду, а у јесен 1910. уписао први семестар студија књижевности. Истовремено, 1911. објавио је текст под насловом „Млада Босна", у којем је овај назив први пут употријебљен за омладински покрет у БиХ. Други семестар студија уписао је у Бечу, а затим одлази у Женеву, гдје је дошао у додир са руским револуционарима. По преласку у Лозану сусрео се са вођом руских лијевих есера М. А. Натансоном, који је утицао на његове револуционарне погледе, посебно схватање улоге личности у историји и прихватање става о индивидуалном терору као облику политичке борбе. Ово се сасвим јасно види у програмским текстовима које је писао послије повратка у земљу („Крик очајника" и „Онима који долазе"). Управо у овим идејама нашао је пуно идеолошко оправдање свјесног саможртвовања Богдана Жерајића, поставши творац његовог култа и идеолог „косовског тираноубиства" међу омладином. Оштро је осуђивао политику „српског реализма" у БиХ, оличену у покушају појединих српских политичара да воде компромисну политику с аустроугарском окупационом управом. У јесен 1911. ступио је у организацију „Уједињење или смрт", радећи на организовању њених тајних ћелија и кружока. Са групом српских омладинаца основао је 1912. у Сарајеву друштво „Српска омладина", чији је Централни одбор покренуо истоимени лист, који је пропагирао „радикално национално становиште и кооперацију омладине српске: православних и муслимана". Питање српско-хрватског јединства сматрао је неактуелним, а југословенску идеју као „мијешање хрватске воде у српско вино". Као добровољац учествовао је у опсади Скадра током Првог балканског рата, након чега је поново отишао у Лозану, гдје се уписао на Филозофски факултет и одатле руководио омладинским акцијама. Имао је пресудан утицај на револуционарну омладину и одржавао везе са сарајевским завјереницима, посебно са Данилом Илићем, Мехмедом Мехмедбашићем и Гаврилом Принципом. Заједно са њима спремао је атентат на земаљског поглавара БиХ Потјорека, али није био директно укључен у организацију атентата на Франца Фердинанда у Сарајеву нити је дао сагласност за његово извршење. По избијању рата, четири мјесеца је био добровољац у француској морнарици, а затим је до августа 1915. боравио у Паризу, копајући ровове да би зарадио за живот. Потом је отишао у Швајцарску, гдје је наставио студије. Одржавао је контакте са руским револуционарима, постао пријатељ Лава Троцког и примио понешто од њихових идеја. Маја 1916, са Пером Слијепчевићем отишао је у Америку, гдје су, уз свесрдну помоћ српских научника Николе Тесле и Михаила Пупина, развили широку акцију на ангажовању добровољаца за српску војску и прикупљању новчаних прилога за избјеглице и пострадале у БиХ. Одржали су велик број зборова, објавили више брошура, а на крају и обновили рад СКПД „Просвјета" у Америци. Након повратка из Америке одбио је понуду руских револуционара да априла 1917. заједно са њима у њемачком блиндираном возу иде у Русију, јер је сматрао да му то национална част не дозвољава. Умјесто тога, наставио је студије филозофије у Фрајбургу, писао дипломски рад „Гијоова етика" и крајем јула 1917. положио професорски испит, али се убрзо напрасно разболио и умро. Сумња се да је отрован. Сахрањен је у Женеви, а посмртни остаци су му 1934. пренети у Сарајево.

Д. Мастиловић

Поред политичких чланака, у периодици Г. испрва објављује књижевне приказе (П. Кочић, Ј. Дучић, М. Ускоковић, С. Ћоровић, О. Ђикић и др.), а касније и песме у прози прожете експресионистичком атмосфером побуне и визионарског заноса. Као критичар он је непосредно разматрао националну проблематику и политички учинак књижевних дела, али у вредновању је настојао да очува аутономију књижевности у односу на друштвени и политички контекст. Тачност у расуђивању, вештина у портретисању писца и стилски ефектно излагање карактеришу овај квантитативно малени критички опус.

Д. Хамовић

ДЕЛА: Смрт једног хероја, Бг 1911; Т. Крушевац (прир.), Огледи и писма, Сар. 1956.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Владимира Гаћиновића, Сар. 1921; С. Мољевић, „Жерајићев атентат", Развитак, 1936, 3, 2; В. Богићевић (прир.), Млада Босна, писма и прилози, Сар. 1954; Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, Бг 1961; П. Палавестра, Књижевност Младе Босне I--II, Сар. 1965; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; Ц. Ђ. Поповић, Владимир Гаћиновић и Сарајевски атентат, Сар. 1966; М. Шамић, „Интелектуално формирање и књижевна оријентација Владимира Гаћиновића", Зборник радова посвећених успомени Салке Назечића, Сар. 1972; Писци као критичари пре Првог светског рата, I, Н. Сад -- Бг 1979; П. Слијепчевић, Сабрана дјела, 6, Друштво и култура, Бл--Бг 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЋИНОВИЋ, Војислав

ГАЋИНОВИЋ, Војислав, свештеник, народни посланик, публициста (Качањ код Билеће, 22. V 1896 -- Београд 19. XII 1980). Гимназију завршио у Београду, гдје је затим уписао Богословски факултет. Школовање је прекинуо по избијању I свјетског рата, када се као добровољац јавио у четнички одред В. Танкосића. Учествовао је у борбама у Србији, а затим се 1915. повлачио са српском војском преко Косова и Албаније до Драча. Одатле је евакуисан у Бриндизи, а затим је преко Корзике отишао у Швајцарску, гдје му је боравио брат Владимир. Послије изненадне Владимирове смрти 1917, отишао је у Енглеску и довршио богословске студије на Кадздан колеџу крај Оксфорда, гдје је Англиканска црква дала просторије за наставу ђацима Београдске богословије, који су због рата морали напустити Србију. Након рата вратио се у Сарајево и радио у СПКД „Просвјета". Био је и уредник Календара „Просвјета". Преселио се 1925. у Београд гдје је био уредник опозиционог земљорадничког листа Новости. За свештеника је рукоположен 1926. и упућен на службу у САД. Службовао је као парохијски свештеник у Омахи (1926--1927) и Лос Анђелесу (1927--1932). Потом се вратио у земљу и именован је за свештеника у Скопљу (1932--1938). На изборима 1935. изабран је за народног посланика на листи Б. Јевтића за срез билећки. Припадао је Независном клубу у Народној скупштини. Залагао се за демократске слободе и оштро иступао против владиног пројекта Конкордата. Био је посланик до 1938, а након тога опет одлази у САД и службује као свештеник у Њујорку (1938--1941) и Питсбургу (1941--1948). У међувремену је постао близак љевичарским организацијама и отворено се залагао за сарадњу са комунистима. Током рата је у САД организовао хуманитарне акције, био члан југословенских удружења у САД, говорио на зборовима и конгресима широм САД, те сарађивао у исељеничкој штампи. Предавао је на Питс-буршком универзитету српскохрватски језик и културу америчким официрима који су слати у војне мисије у Југославију. За те заслуге одликован је Орденом братства и јединства. Због прокомунистичког дјеловања владика америчко-канадски Дионисије га је рашчинио, а након што се вратио у земљу 1948. патријарх Гаврило је поништио ово рашчињење. Иако више није служио у цркви, као свештено лице је обављао одређене дужности у Београду (1948--1952), Солуну (1952--1953) и поново у Београду, до пензионисања 1954. Након пензионисања писао је огледе, највише о Младој Босни и њеним припадницима. Живио је једно вријеме у Паризу и Тунису, након чега се вратио у Београд.

ИЗВОРИ: Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Југославије, 6, 4, Бг 1937, LVIII редовни састанак, држан 19. јула 1937; Биографија Војислава Гаћиновића (саставила К. Гаћиновић), рукопис у библиотеци СКПД „Просвјета" у Билећи.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. М. Митриновић (ур.), Сенат, Народна скупштина, Ск 1935; С. Вуковић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891--1941, Кг 1994; Р. Грђић, Записи из Херцеговине, Бг 2012.

Д. Мастиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЦЕТА

ГАЦЕТА → НОВАЦ

ГАЦКО

ГАЦКО, град и центар општине у источној Херцеговини, у Републици Српској, смјештен на сјевероисточној периферији Гатачког крашког поља, између планине Лебршник на сјевероистоку и планине Бјелашнице на југозападу. Главни саобраћајни правац је пут који повезује Подриње код Фоче са јадранским приморјем код Дубровника. Савремени друм је изграђен 1958. Попријечни путеви су мање прометни и повезују Г. на југоистоку са Никшићем, а на западу са Мостаром. Ово је старо насеље које је било једна од станица на дубровачком трговачком путу према унутрашњости Балканског полуострва. Нови правци развоја успостављени су послије Анексије БиХ, када су вршени мелиорациони радови у пољу, које је било периодично плављено, поправљани су путеви, отворени су основна школа, болница и пошта. Околина је била позната по ћилимарству у домаћој радиности. Године 1948. то је била мала варош са 1.170 становника. Током послијератног периода у околини је отворен дневни коп угља који се користио за рад термоцентрале. Развиле су се све административне службе општинског центра и број становника је до 1991. у граду порастао на 4.584 од којих су 49,1% били Муслимани, а 46,8% Срби. Према претходним резултатима пописа становништва из 2013. у Г. је живјело 5.784 становника у 1.682 домаћинства. Град је имао 2.055 кућа -- станова. Насеље је на висини од око 950 м, издужено по ивици поља и има линеарну структуру.

М. Мандић

У средњем веку Г. се налазило на дубровачком трговачком путу (Via Ragusa). Жупа Г. у области Подгорје први пут се спомиње у Летопису попа Дукљанина, а 1276. се наводи као место сукоба између краља Уроша I и његовог сина Драгутина. Припадала је држави Немањића у време цара Душана, да би од краја XIV в. припадала Босни. Не зна се поуздано када је насељено место преузело име жупе, али вероватно јесте до прве половине XV в. Налазило се у оквирима поседа Сандаља Хранића (до 1435) и Стефана Вукчића Косаче (1435--1465). Након пропасти средњовековне босанске државе, Г. је 1465. пало под османску власт. Од средине XIX в. било је седиште кадилука, а од 1875. округа са мутесарифом хришћанином на челу. У време аустријске владавине (1878--1918) било је средиште среза. Током I светског рата од добровољаца из Г. и околине био је формиран Гатачки добровољачки батаљон, који је ратовао у саставу црногорске војске у оквиру Херцеговачког одреда. По завршетку рата Г. је ушло у оквире југословенске државе, где поново постаје средиште среза, а касније и административна јединица у оквиру Зетске бановине. После слома Краљевине Југославије у Априлском рату у Г. је ушла италијанска војска, одакле се повукла 18. V 1941, након споразума између Италије и НДХ. Читав Гатачки срез/котар је административно припао Великој жупи Дубрава у оквиру НДХ, а усташка власт у Г. је успостављена 24. V 1941. Убрзо након тога, започињу прогон српског становништва, хапшења, малтретирања и убијања. У првим данима јуна у Гатачком срезу је убијено око 150 људи, највише у селима Корита, Автовац, Заградци, Михољаче, Самобор, Грачаница и Надинићи. Као одговор на покоље становништва од стране усташа, у околини Г. избија устанак 6. VI 1941. Устаници су напали оружничке постаје у Казанцима, Степену и Јасенику и створили слободну територију. Нове масовне покоље српског становништва у Г. и најближој околини усташе су извршиле 23--25. јуна, када је убијено око 100 људи. Устаници су 28. јуна заузели Автовац, али покушај ослобађања Г. није био успешан. У ноћи 5/6. IX 1941. устаничке снаге су поново напале Г., продрле у варошицу и заузеле Пољопривредну станицу. У септембру је дошло до смене власти у граду, те се уместо усташа враћају Италијани, који ту остају до марта 1943, када су контролу над градом закратко преузели четници Милорада Поповића. Од 2. априла до 1. маја био је у рукама партизана, а средином маја дошли су Немци. Коначно је ослобођен 2. IX 1944, када је у њега ушла 2. бригада 29. херцеговачке дивизије НОВЈ. Г. је био први ослобођени град на подручју Херцеговине. Услед слабе развијености од 1961. постепено опада број становника на простору општине. Знатнији привредни развој забележен је након отварања термоелектране 1983. Према попису из 1991. општина Г. имала је 10.844 становника, од чега је Срба било 62,4%. Према процени Републичког завода за статистику из 2009, на територији општине Г. живи 10.129 становника. У Г. се налази православна црква Свете Тројице, подигнута 1884.

М. Гулић

ИЗВОР: С. Скоко, М. Граховац (прир.), Злочини Независне Државе Хрватске и немачког окупатора у Херцеговини 1941--1945, Гацко--Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Бг 1964; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979; Н. Мандић Студо, Гацко кроз вијекове. Прилози историји Гацка, I, Гацко 1985; Спомен књига палих бораца НОР и жртава фашистичког терора из општине Гацко 1941--1945, Гацко 1986; С. Скоко, Покољ херцеговачких Срба '41, Бг 1991; Крваво коло херцеговачко 1941--1942, I, Бг 2000; П. Б. Мандић, Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941, Гацко 2003; Н. Мандић Студо, Добровољци из Гацка 1912--1918, Гацко 2003; Н. Асановић (прир.), Кроз источну Херцеговину, Требиње 2011; Херцеговина кроз вијекове. Прилози за историју Херцеговине, Билећа 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЦКО ПОЉЕ

ГАЦКО ПОЉЕ, велико крашко поље у Лици. Протеже се правцем северозапад--југоисток на дужини од око 26 км, а широко је у централном делу око 8 км. Има површину од 80 км². Дно поља је на око 450 м надморске висине и покривено је песковима и глином. Са њега се уздижу кречњачки хумови, који га деле на неколико делова, а највећи је Подум у централном делу висок 795 м. Мањи издвојени делови Г. п. су Шпилничко, Ратно, Српско, Гушића и Швицко поље. Ободни делови поља су од кретацејских кречњака и доломита. Североисточно од поља је планина Мала Капела, а југозападно Сењско било. Кроз поље тече понорница Гацка. Врело реке је на југоисточној периферији и прво тече јужним ободом до првог од три понора код села Швица. Око 4 км узводније одваја се споредно корито према северозападној периферији поља, где су у малим Гушића пољу и Српском пољу друга два понора. У јесен и пролеће су извори и врела који снабдевају поље водом издашнији, па је поље често плављено, за разлику од лета када је суво а подземне воде су на већој дубини. Да би се спречиле поплаве између централног дела поља код Оточца и Гушић језера на његовој северозападној периферији изграђени су канал и тунел за одвод сувишних вода. Најнижи делови поља су влажни током целе године и користе се као ливаде и пашњаци. Већи део поља се користи за производњу пшенице, зоби, ражи, кукуруза и кромпира. Ободни делови крашког поља прекривени су храстовом шумом. Мала села изграђена су по ободним оцедитијим деловима поља, а централна насеља Оточац (10.411 становника 2001) уз јужну границу његовог централног дела. Кроз поље пролазе путеви ужег регионалног значаја, који га на западу повезују са Сењом, на југу са Госпићем и Карлобагом, а на истоку са магистралним путем који од Карловца води за Задар и Шибеник.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Бошњак, Лика -- привреда, саобраћај и насеља, Бг 1937; Ј. Ђ. Марковић, Физичка географија Југославије, Бг 1968; Ј. Ђ. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1972; М. Шашек, Горска Хрватска, Географија СР Хрватске, Зг 1974; Ј. Роглић, Географске регије Хрватске и суседних земаља, 5, Зг 2005.

Б. Ђерчан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЧАЦ

ГАЧАЦ (Corvus frugilegus), врста птица из породице врана (Corvidae), сродна гаврану и чавки. Дугачак је 45--47 цм, а у распону крила широк 81--94 цм. Потпуно је црног перја, нарочито сјајног (са плаво-љубичастим одсјајима) на глави, врату, леђима, крилима и репу. Ноге су црне, а кљун тамносив. Код одраслих птица кожа око корена кљуна оћелави све до очију и добија упадљиву белосивкасту боју. Младе птице ту одлику немају, па на први поглед личе на црну врану (Corvus corone), од које се лако разликују по ситнијој глави, тањем кљуну и гаћасто растреситом перју на батацима. Глас му је продорно гакање (при чему се, ако стоји, клања и шири реп), али у јату у лету чује се и пријатније кликтање. Г. је првобитно степска птица, данас распрострањена широм евроазијског умереног појаса. У Србији се од краја XIX и почетка XX в. постепено ширио са севера, тако да се данас гнезди у свим пространијим низинским пределима, обично испод 700 м (нема га у југозападној Србији, али има на КиМ). Популација у Србији је процењена стабилном са око 40--80 хиљада гнездећих парова, али регионално осцилира. Г. из Србије је станарица која зими скита, али за хладних зима у Србију долазе селице са североистока (Русија). Храни се првенствено глистама и ларвама инсеката које ископава дугим кљуном, али једе и ситне сисаре, птице, њихова јаја и младунце, гуштере, воће, жиреве, орахе, као и зрневље житарица. У Србији међутим, у великој мери се храни отпацима по насељима и на ђубриштима. Г. је друштвен и гнезди се колонијално, у горњим и периферним деловима крошњи дрвећа, најрадије у издвојеним шумским забранима усред поља, али најчешће по парковима и уличним дрворедима. Крајем фебруара или у марту женка почиње да лежи до три недеље на 3--5 јаја. Полетарци напуштају гнездо после 5--6 недеља, а још пет месеци се о њима старају родитељи. Цео живот проводи у јату, често у друштву са чавкама, с којима радо дели заједничка масовна ноћилишта, на којима се окупљају г. из више колонија (понекад преко 10.000 јединки). Карактеристичне су јесење и зимске ваздушне игре великих јата, нарочито „карусел" (кад се стотине г. спирално пењу у небеске висине).

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови: 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; М. Шћибан и др., Птице Србије -- критичка листа врста, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЧИЋ, Бранко

ГАЧИЋ, Бранко, неуропсихијатар, виши научни сарадник (Ниш, 21. VIII 1931 -- Београд, 2. III 2014). У Београду је завршио Медицински факултет 1958. Од 1963. радио у тада основаном Заводу за ментално здравље. Специјалистички испит из неуро-психијатрије положио је 1966, 1975. постао примаријус а 1986. виши научни сарадник. Докторирао је на Мед. ф. у Београду 1977. дисертацијом „Породична терапија у лечењу алкохолизма". Године 1973. у Институту за ментално здравље организовао је први програм системске породичне терапије алкохолизма (Терапија породичне и социјалне мреже), a 1978. основао је специјализовани Центар за породичну терапију алкохолизма у оквиру Института за ментално здравље. Средином 80-их година, као виши научни сарадник, на Мед. ф. организовао и водио прве последипломске студије из болести зависности. Од 1985. био је експерт СЗО за алкохолизам. Био је оснивач и први председник (1985--1997) Југословенског удружења за брачну и породичну терапију (YAFTA), првог таквог удружења у Југоисточној Европи. Објавио је око 200 стручних радова и две књиге: Породична терапија алкохолизма (Бг 1978) и (заједно са П. Кастелом и Ј. Потребићем) Алкохолизам: болест појединца и друштва (Бг 1985). У току четири деценије од оснивања Института за ментално здравље 1963, најпре као сарадник а од 1976. као главни истраживач, учествовао је у многим научно-истраживачким пројектима. Од 2014. Центар за породичну терапију алкохолизма Института за ментално здравље у Пауновој улици у Београду носи назив по свом оснивачу -- Дневна болница за болести зависности -- Прим. др Бранко Гачић.

И. Младеновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЧИЋ, Владислав Пеша

ГАЧИЋ, Владислав Пеша, новинар (Шабац 15. VIII 1927 -- Торонто 15. VIII 1991). Похађао гимназију у Шапцу. Емигрирао у Италију 1945. и боравио у избегличком логору Еболи и у Милану. Радио је као грађевински радник. Преселио се 1952. у Канаду са статусом расељеног лица. Завршио је студије новинарства на Универзитету Торонто и вишу школу за физиотерапеута. Радио је као грађевински радник, новинар и физиотерапеут. Био је власник Клинике за физиотерапију у Торонту, где је живео. Оснивач је, главни уредник и новинар Наших новина (1973--1991)  у Торонту. Сарадник српских емигрантских листова у Канади и САД. Писац је историјских студија и књига. Био је активиста Југословенског савеза у Канади, организатор прослава државних празника СФРЈ и сарадник хуманитарних друштава. Први је у Нашим новинама покренуо и водио кампању за упис Зајма за препород Србије (1989).

ДЕЛА: Историја исељене Србије, Торонто 1983; Усташки крвник Андрија Артуковић, Торонто 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Наше новине, Торонто 1991.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЧИЋ, Петар

ГАЧИЋ, Петар, архитекта (Чумић код Крагујевца, 14. XI 1878 -- Београд, 3. IV 1949). Дипломирао на Техничком факултету у Београду 1902. Запослен у Министарству грађевина (1905--1929), где напредује до шефа инспектора Одсека за индустријске и привредне зграде (1924). Период прекида рада у Министарству (1905--1909), забележен у оновременим српским службеним листовима, могао је бити период његовог усавршавања у Бечу, за шта има назнака у изворима. Од 1909. помиње се као архитекта у Управи за грађење нових железница, када пројектује и гради велик број железничких станица у Србији (Књажевац, Прахово, Срвљиг) у српско-византијском стилу. Током 1920-их година руководио је изградњом нове зграде Универзитета (касније Филолошког факултета) на Студентском тргу у Београду. Остала његова позната дела су: кућа инж. Павла Денића (1922--1923), атеље Пашка Вучетића (1923--1924) и кућа проте Бранислава Цветковића (1928) у Београду; зграда Банског двора у Бањалуци (1930--1931, и Ј. Панковић, Ј. Бончић Катеринић, А. Павловић и Д. Симић); спомен-школа Први српски устанак у Орашцу (1927--1932) и доградња Среске зграде (Бановине) у Нишу (1936).

ЛИТЕРАТУРА: С. Стојановић, Српски неимар, Бг 1912; „Освећена је нова палата Моравске бановине у Нишу", Политика, 7. IX 1936; Б. Несторовић, „Градитељи Београда од 1815. до 1915", у: Историја Београда, 2, Бг 1974; „Преглед споменика архитектуре у Србији 19. века", Саопштења, 1974, 10; Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАЏИН ХАН

ГАЏИН ХАН, насеље у југоисточној Србији, на северној периферији Заплања, у долини Кутинске реке (лева притока реке Нишаве). Насеље је локалним путевима повезано на северозападу са долином Нишаве (Ниш 22 км), на југозападу са долином Јужне Мораве код Пусте Реке и на југоистоку са Лужницом. Г. Х. је средиште општине површине 325 км² са 34 насеља у којима је 2011. живело 8.389 становника. Ово је младо насеље формирано средином XIX в. Током друге половине XX в., сагласно са снажењем централних функција, број становника је растао. Године 1948. био је 931, а 2011. 1.223 становника, од којих су 95,3% били Срби. Највише активног становништва радило је у прерађивачкој индустрији (21,9 %) и државној управи (17,8 %). Насеље је смештено на саставу долине Кутинске реке са долинама три њене притоке на око 270 м н.в. Збијеног је типа и радијално се развијало дуж четири пута, са малом густином градње. У њему су основна школа, библиотека, дом здравља и општинска надлештва. Најзначајнија привредна предузећа су фабрике конфекције, арматура, пластике, грађевинско предузеће и пољопривредно добро.

С. Ђ. Стаменковић

У римско доба Г. Х. је значајна раскрсница јужно од Ниша, где се главни пут, који је полазио од Скупа (Scupi) ка Наису (Naissus), рачвао ка западу, ка утврђењу и станици Ad Herculem (Житорађа) и ка истоку, ка граду Ремесијани (Remesiana), данашњој Белој Паланци. Источни крак је скраћивао деоницу од Наиса ка Ремесијани за 10 римских миља (скоро 15 км) у односу на пут кроз Сићевачку клисуру преко станица Radices и Ulmus. О томе сведоче остаци римског пута у долини Кутинске реке, јужно од савременог насеља Г. Х. Траса овог пута може се пратити и даље на југоисток, где је била брањена кастелом неправилне основе, димензија 130 х 50--60 м, који је смештен на узвишењу Карлички камен, у подножју западне стране Суве планине. Југоисточно од римског утврђења констатовани су остаци цивилног насеља, које се пружало дуж трасе римског пута. Из околине Г. Х. потичу бронзане статуете Марса и Аполона, као и сребрни реликвијар у виду минијатурног саркофага из VI в. н.е., данас у Народном музеју у Нишу.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985); Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, IV, Naissus -- Remesiana -- Horreum Margi, Bg 1979; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Археолошко благо Ниша од неолита до средњег века, Бг 2004; В. П. Петровић, Дарданија у римским итинерарима, Градови и насеља, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАШИЋ, Жарко

ГАШИЋ, Жарко, спортски радник, правник (Шабац, 27. III 1904 -- Београд, 2. VIII 1973). Још као студент права у Београду заинтересовао се за коњички спорт и никада га није напустио. Био је добар јахач и такмичар у препонском јахању, али много више успеха имао је као спортски радник, стручњак за коњички спорт и узгајивач. Други светски рат затекао га је на месту секретара Коњичког клуба „Свети Ђорђе", а по његовом завршетку неуморно је радио на обнови коњичког спорта и изради свих правилника. Обављао је низ одговорних функција у коњичком спорту. Био је тренер, секретар Београдског хиподрома, стручни секретар Коњичког савеза Југославије (1955--1973), уредник Коњичке ревије, међународни судија за прескакање препона и председник Удружења судија коњичког спорта Југославије. Био је иницијатар и један од реализатора идеје организовања балканских коњичких шампионата, израдио је Статут и протокол о сарадњи за ово такмичење, а будући да је важио за једног од најбољих уређивача паркура, та му је дужност поверена на Балканском шампионату у Београду 1971. Истовремено, велик труд уложио је у стварање домаће такмичарске расе за препонско јахање, али та идеја није остварена јер је лакше било увозити такмичарска грла. Био је и сарадник на Алманаху југословенског спорта 1943--1963, Алманаху југословенског спорта 1964--1968. и Алманаху југословенског спорта 1969--1972.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАШИЋ, Марко

ГАШИЋ, Марко, историчар, политички аналитичар, српски лобиста (Илкли, Јоркшир, 27. XI 1957). Потомак Митра Гашића из Босанског Грахова и Милене Гашић из околине Бањалуке, који су као сарадници Динарске дивизије и војводе Момчила Ђујића емигрирали у Енглеску. Са четири године га селе у Лондон. Дипломирао је модерну европску историју и руски језик (1980) на Сасекс универзитету код Брајтона. Студирао је годину дана на Филолошком факултету у Београду. Ради као политички аналитичар за Балкан у британским медијима. Почетком деведесетих са Михајлом Гавриловићем и Јованом Ратковићем оснива Српски информативни центар у Великој Британији, са седиштем у Лондону. Као портпарол центра оглашавао се често у многим британским и светским медијима. Учесник у дебатама о СРЈ и КиМ у британском парламенту. Организатор хуманитарне помоћи српском народу и демонстрација против НАТО бомбардовања. Учесник Сабора Срба из расејања „Дијаспора 99." у Београду, после којег је дао отказ јер је одбио да подржи Слободана Милошевића, 21. VII 1999. Оснивач је Српске информативне канцеларије, коју је водио са Михајлом Гавриловићем. Живи и ради у Лондону.

ИЗВОР: Архива Српске информативне канцеларије.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гашић, Мирослав

Гашић, Мирослав, хемичар, универзитетски професор (Београд, 30. XII 1932). Дипломирао је 1959. на хемијској групи Природно математичког факултета у Београду, за асистента је изабран 1960. а докторску дисертацију је одбранио 1964. на истом факултету. Исте године одлази на постдокторске студије у САД, прво у Вустерску фондацију за експерименталну биологију а затим још годину дана на Калифорнијски универзитет у Лос Анђелесу. По позиву, школску 1972/73. проводи на Универзитету Индијане у Блумингтону. За редовног професора на ПМФ у Београду изабран 1983. Предавао је Органску хемију, Хемију природних производа и Одабрана поглавља примењене хемије. Шеф Kатедре за органску хемију био је од 1985. до пензионисања 1997. Научно-истраживачки рад Г. развијао се у више области. Почев од доктората бавио се синтезом и трансформацијама стероида, у којима је добијен нови тип стероида, познатих као секостероиди са средњим прстеновима („Seco-steroids, A New Type of Steroid Derivatives Containing a Ten-membered Ring", Tetrahedron Letters, 1964, 5, 28; „Synthesis, Structure and Reactions of Secosteroids Containing a Medium-sized Ring, Part 17. Structure -- Reactivity Relationship in the Solvolysis of 5, 10-Secosteroidal 3-Tosylates", Perkin Transactions 1980, 2, 9). У другу групу спадају проучавања реактивности и конформацијских промена цикличних молекула и природе реакционих интермедијера у јонским реакцијама („Nonclassical Homoallylic Cations and Homoallylic Ring Expansions", Journal of the American Chemical Society, 1967, 89, 24; „Synthesis of the Tetracyclo (11.1.^03,5^ . ^07,9^) tetradecan 11-ols. Possible Heptahomotropylium Ion Precursors", Journal of the American Chemical Society, 1972, 94, 7). У следећој групи, у сарадњи са Институтом за физиолошку хемију Универзитета у Мајнцу (Немачка) истраживања су усмерена на изоловање, структуру и проучавањe антитуморне, антибактеријске, антивирусне активности природних производа („Potent Antileukemic Activity of the Novel Cytostatic Agent Avarone and its Analogues in Vitro and in Vivo", Cancer Research, 1985, 45, 10; „Reactivity and Biological Activity of the Marine Sesquiterpene Hydroquinone Avarol and Related Compounds from Sponges of the Order Dictyoceratida: review article", Molecules, 2006, 11, 1). Четврта група радова обухвата биохемијску карактеризацију нових лектина из морских организама („A D-mannose-specific lectin from Gerardia savaglia that inhibits nucleocytoplasmic transport of mRNA", European Journal of Biochemistry, 1987, 169, 1, 97). На предлог Националне академије наука у Вашингтону одржао је две серије предавања на универзитетима y САД. За дописног члана САНУ изабран 1985, а за редовног 1994. Од 2002. секретар Одељења хемијских и биолошких наука и члан Председништва САНУ. На ПМФ био управник Одсека за хемијске и физичко-хемијске науке (1982--1984). Био је председник прве Комисије САНУ (2012) за доделу Награде за допринос хемијским наукама; секретар, затим председник Српског хемијског друштва (1998−2001), као и почасни председник; председник Уније хемијских друштава Југославије (1993−1997) и члан комисије за номенклатуру Међународне уније за чисту и примењену хемију (IUPAC). Носилац је Октобарске награде Града Београда (1988), Ордена рада са црвеном заставом и др. Члан је Америчког и Немачког хемијског друштва.

ИЗВОР: Архива Хемијског факултета; Архива САНУ.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАШИЋ, Олга

ГАШИЋ, Олга, хемичар, универзитетски професор (Кикинда, 31. I 1935 -- Нови Сад, 12. VIII 2002). Дипломирала на Природно-математичком факултету у Београду (1959), магистрирала (1965) и докторирала је на ПМФ у Новом Саду (1974) у области биохемије. Радила је као шеф лабораторије у Ливници железа и темпера у Кикинди (1959), затим као асистент на Аналитичкој хемији на Пољопривредном факултету у Земуну (1960), асистент у Институту за воћарство у Чачку (1960), хемичар за специјалне анализе у Институту магнохрома у Краљеву (1961). Од 1962. асистент је на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је бирана за доцента (1974). Реорганизацијом Универзитета у Новом Саду (1977) прелази на ПМФ, где је бирана за редовног професора (1984), али је и даље држала предавања и обављала истраживачки рад на Пољ. ф. у Новом Саду до 2000. Била је дугогодишњи шеф Катедре за Биохемију и Хемију природних производа на Институту за хемију ПМФ у Новом Саду. Развила је нову област биохемије биљака и дала је значајан научни допринос познавању гајених и самониклих биљака посебно у примени њихових лековитих супстанци у фитофармацији (Основи биохемије биљака, Н. Сад 1979; Биохемија биљака, Бг 1992; и М. Поповић, Р. Ђурковић, Биохемија домаћих животиња, Н. Сад 1998; коаутор, Biologically active compounds of plants in the Fruška gora mountains, I Alkaloids, Н. Сад 1997; коаутор, „Effect of some biochemical Parameters on olive yield and oil content: Peroxidase activity and lipid peroxidation", Olive 1998, 71). Аутор је многобројних запажених научних публикација, које су произашле из сарадње са светским Универзитетима у Халеу, Берлину, Софији и Атини као и King's College и Royal Botanic Gardens у Лондону и др. Била је уредник часописа Свеске Матице српске за природне науке. Носилац је више стручних признања, као и Златне плакете за животно дело у образовно-педагошком раду (1999).

ДЕЛА: и М. Петровић, Н. Чанак, „Determination of microelements in soil and investigation of their correlation with quantity of total isolated alkaloids and colchicin from Colchicum autumnale L., collected from various regions", Planta medica 1978, 33, коаутор, „Alkaloids of a new chemotype of Thalictrum minus L.", FITOTERAPIA, 1989, 60.

Литература: Животопис награђених професора за животно дело на Универзитету у Новом Саду, Н. Сад 1999.

М. Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАШИЋ, Радоман

ГАШИЋ, Радоман, сликар конзерватор (Црквичко Поље код Пиве, 10. I 1935 -- Београд, 9. XII 1994). Ликовну академију завршио 1962. у Београду, у класи Зоре Петровић и Мила Милуновића. У Републичком заводу за заштиту споменика културе запослен од 1964. Рестаурацију је специјализирао 1969. у амстердамскоj Централнoj лабораторији за уметност. Током три деценије радио је на конзервацији живописа 36 цркава и манастира: црква Св. Арханђели у Борачу, Св. Арханђели у Завоју, Св. Ахилије у Ариљу (презентација живописа из XIII в. започета 1971), Бела црква Каранска (1971--1978), црква Св. Николе у Брезови (1971), Стара Павлица (1971--1977), Бања код Прибоја, Благовештење Кабларско, Благовештење Рудничко, Горња Каменица (1968--1970), Давидовица (1969), Јошаница (1969--1970), Крепичевац (1968--1974), Милешева, Богородичина црква у Студеници (1965--1968), Св. Арханђел Михаило у Аранђелову код Требиња (1994). Уз конзерваторски рад бавио се и сликарством и скулптуром. Имао је више самосталних и колективних изложби.

ДЕЛА: Р. Гашић, „Конзервација живописа манa-стира Јошанице", „Конзервација живописа у цркви Св. Арханђела у Борчу", Саопштења, 1970, 9.

ЛИТЕРАТУРА: З. Зековић, „Радоман Гашић (In memoriam)", ГДКС, 1995, 19; Чувари баштине: 50 година рада Републичког завода за заштиту споменика културе, Бг 1998.

Б. Гугољ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАШПАРОВ, Антун

ГАШПАРОВ, Антун, лекар, гастроентеролог, универзитетски професор (Задар, 16. I 1914 -- Задар, 21. VI 1997). Завршио Медицински факултет у Загребу 1941, специјализирао у Загребу (1942--1944), Новом Саду (1947--1948) и Београду (1949--1950). Након усавршавања и рада на тези за титулу асистента Париског универзитета 1954, постављен је за начелника Интерног одељења Прве армијске болнице у Београду 1956. Оснивач је и први начелник Института за гастроентерологију ВМА (до 1977). Први је у Југославији увео нове дијагностичке методе (биохемијске анализе и рендгенолошке налазе) у обради болесника са абдоминалним тегобама. Формирао је паразитолошку и копролошку, као и хистолошку лабораторију ВМА и на тај начин осавременио гастроентеролошку дијагностику. Од посебног значаја је то што је увео биопсију слузнице желуца, као и ректосигмоидоскопију као рутинску методу прегледа (1957). Објавио је преко 50 научних и стручних радова („Biological diagnosis of ulcer and cancer of the stomach", Archives des maladies de l'appareil digestif et des maladies de la nutrition, 1955, 44, 5; коаутор, „Treatment of the painful crisis of ulcer with sulpiride", Therapeutique, 1972, 48, 2). Објавио књиге из области здравствене културе Како заштитити органе за варење (Бг 1985) и Болести органа за варење (Бг 1982). Пензионисан је 1978. Носилац је Ордена заслуга за народ III и II реда, Ордена за војне заслуге са златним мачевима, Ордена рада са златним мачевима и др.

ДЕЛО: коаутор, „Medical, economical and social problems in digestive tract diseases in Yugoslavia; search for an organized gastroenterological service", ВП, 1973, 30, 3.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГАШПАРОВИЋ, Жељко

ГАШПАРОВИЋ, Жељко, архитекта (Београд, 23. IV 1952). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1977, када почиње да ради у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Градитељ је стамбених објеката који се креће линијом савременог архитектонског пројектовања. Најзначајнија дела: школе и дечја установа у насељу Церак 2 (1982, и Д. и М. Марушић, Н. Танкосић); Стамбено-пословна зграда у Блоку „Стара пивара" у Чачку (1980--1986); Стамбене зграде у Ул. В. Гаћиновића и Палацковој у Београду (1986--1987, и Д. и М. Марушић); Резиденцијални комплекс за Његово Краљевско Височанство престолонаследника принца од Ал Аина, Уједињени Арапски Емирати (1988, конкурсни пројекат, коаутор); Стамбени блок „Цвећара" у Београду (1989--1993, и Д. и М. Марушић). Посебно писао о проблемима завршних спратова и надградње вишеспратница („Завршна етажа на вишеспратним стамбеним зградама: аспект организације простора", Завршни радови у грађевинарству, 1988, 2--3; „Надградња вишеспратних стамбених објеката у Београду: критеријуми вредновања материјализације", Унапређење становања, Бг 1998). Добитник је Борбине награде за архитектуру за Стамбену групацију „АЦ" на Дедињу у Београду (1993, и Д. и М. Марушић).

ЛИТЕРАТУРА: С. Поповић, „Склад амбијента и урбанистичког концепта", Борба, 18. II 1994; М. Митровић, „У врху стамбене културе", Политика, 26. II 1994; М. Јевтић, „Дупла круна", НИН, 4. III 1994; М. Митровић, „Ко је кључар?", Политика, 18. VI 1994; В. Милић, „Ecce home", Реч, 1994, 3; „ʹЦвећараʹ, дело Миленије и Дарка Марушића и Жељка Гашпаровића", АУ, 1994, 1; М. Јевтић, „Време осеке", НИН, 6. I 1995.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГБУРЧИК, Петар

ГБУРЧИК, Петар, метеоролог, универзитетски професор (Сремска Митровица, 30. Х 1931 -- Београд 29. Х 2006). Дипломирао 1955. и докторирао 1960. на Катедри за метеорологију Природно-математичког факултета у Београду и завршио постдокторску специјализацију на Институту за метеорологију у Дармштату (Немачка) 1961--1962. Радиo je у државној метеоролошкој служби 1955--1960. и 1968--1989, на Катедри за метеорологију ПМФ у Београду у звању доцента 1961--1968. као и на Шумарском факултету у Београду у периоду 1989--1997. На истом факултету је 1993. изабран за редовног професора. У периоду 1989--2005. држао је наставу на Пољ. ф. у Београду, Пољ. ф. у Приштини и у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду. Истраживао је у областима стварања циклона у Ђеновском заливу („The Influence of Alps on the Change of Vorticity, over the Gulf of Genoa", Pure and Applied Geophysics, 1960, 45), моделирања атмосфере, енергетских ресурса атмосфере и климе, атмосферске дифузије, урбане климе и намерних и ненамерних утицаја на време и климу. Године 1970. уводи у рад државне метеоролошке службе први математички модел прогнозе времена, чиме се наша земља сврстала у групу од десетак земаља у свету са компјутеризованом прогнозом времена (и N. Đorđević, S. Panin, „Amelioration des cartes prevues de surfaces au-dessus de la Yugoslavie", La Météorologie, 1968, 10--11; и F. Nancy, „Prognostic Model with Orographic Influences", Idöjárás, 1971, 1--2). Био је члан експертских комисија и радних група Светске метеоролшке организације.

ДЕЛO: и F. Wippermann, W. Klug, „Zur Eulerschen und Lagrangeschen Statistik sehr grossraeumiger atmosphaerischer Bewegungsvorgaenge", Beitraege zur Physik der Atmosphaere, 1963, 36.

ИЗВОР: Архива Шумарског факултета у Београду.

М. Б. Гаврилов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВАРДИЈА

ГВАРДИЈА, регуларни оружани одред у Црној Гори који је формиран 1831. на почетку владе Петра II Петровића Његоша. Представљала је извршни орган Сената смештеног на Цетињу, који је основан у исто време. Њена основна функција је била полицијска: да одржава ред, умирује размирице међу племенима и појединцима, проналази и хвата починиоце тежих преступа, предаје их у даљу судску процедуру, прикупља глобе, чува границе. У њеној надлежности су се налазили и судски послови, али само за мање спорове, док су већи упућивани на Сенат, који је био врховни суд у земљи. Г. је осим извршне функције у спровођењу државног поретка у Црној Гори имала и улогу локалних органа власти, у чему је њен велики историјски значај. Број чланова г. није био сталан, него се током времена мењао. У време оснивања било је 156 припадника, да би се три године касније, како је борба државне власти против племенске самовоље и крвне освете захтевала јаче снаге, број људи повећао на 388, са 18 капетана. Организована је по нахијама и племенима на подручју читаве земље. Сваки припадник је за службу добијао плату из државне касе и одређену количину намирница. Увођењем световне власти, односно проглашењем Црне Горе за књажевину 1852, г. је била укинута.

Литература: П. И. Поповић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Бг 1951; Б. Павићевић, Стварање црногорске државе, Бг 1955; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Србија и Црна Гора -- нововековне српске државе, Н. Сад 2001.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВАРДИЈСКА ШКОЛА

ГВАРДИЈСКА ШКОЛА, прва војна школа у Кнежевини Србији основана у Пожаревцу 25. IV 1830. Стварање организоване војне оружане снаге и њеног командног кадра започело је у Првом (1804) и Другом српском устанку (1815), али све до оснивања Г. ш., која је припремала будуће официре, за војне вође бирани су виђенији људи и угледни домаћини који су били способни и одважни у борбама с турском војском, а касније младићи из угледнијих српских породица. Право на оснивање војне школе кнез Милош добио је Хатишерифом из 1830. којим је Кнежевина Србија постала вазална држава у оквиру Турске са делимичном унутрашњом аутономијом у области организовања законодавства, економије, школства и војске. Г. ш. је најпре имала 73, да би 1. октобра 1830. било примљено још 76 кадета. Наставни програм био је осмишљен тако да се кадети функционално описмене и добију најопштија војна знања. Настава је трајала током целог дана: пре подне су се учили читање, писање и рачун -- први учитељ био је Илија Мандић, Србин из Војводине, a када се повећао број кадета, ангажован је још један учитељ, Мојсило Јанковић; после подне учио се војни егзерцир -- војну обуку у почетку су држали капетан Илија Момировић и Илија Миленковић, а убрзо је примљен још један, капетан Михаило Павловић. Школа је имала и своје лекаре, Глигорија Рибакова и Ђоку Новаковића. Оснивање Г. ш. представља почетак институционалне организације војног образовања у Србији. Након њеног затварања 25. новембра 1833, кнез Милош је послао у Русију 30 младића да заврше трогодишњу војну школу. По њиховом повратку у Кнежевину Србију у Пожаревцу је 1837. основана Књажеско-сербска војена академија, која је наредне године премештена у Београд, а месец дана касније у Крагујевац.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије од 1842. године, I, Бг 1897; М. Пршић, „Стварање и развој војног школства у Србији од 1830. до 1919. године", ЗИМС, 1992, 6.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВАРДИОЛ, Горан

ГВАРДИОЛ, Горан, сликар (Београд, 24. V 1948 -- Београд, 14. III 2011). Дипломирао 1973. на Факултету ликовних уметности у Београду, на Oдсеку за сликарство у класи Љубице Цуце Сокић. Од тада редовно излаже на колективним изложбама у земљи и иностранству. Приредио је преко двадесет самосталних изложби широм Србије, Хрватске, Црне Горе и Мађарске. Његова дела се налазе у многим јавним уметничким колекцијама у Београду, Никшићу, Новом Саду, Задру и Панчеву. Препознајући у његовом делу оригиналност и посебност, критичари савремене ликовне сцене високо су га котирали и уврстили у значајније појаве српског сликарства с краја ХХ в. Основни мотив његовог сликарства, препознатљивог по снажном експресивном потезу, јесу људске фигуре, тела груписана у збијене скупине са изражајним и сугестивним лицима која исказују духовне кошмаре човека данашњице. Његови сликани кадрови подсећају на фриз ратника савремене апокалипсе, који оштрим и опорим контрастима контура лица и руку фиксирају стање бића*.* Као кафкијански сведоци, они преносе архетипске слике страха, страдања, отуђености, егзистенцијалне угрожености и ништавила. У центру стваралачких интересовања Г. је фигура која као у негативу одражава колективно људско страдање од Нојеве барке преко Христове Голготе до Чернобила. За свој рад добио је 1975. награду „Крста Шумановић Ђорђевић" као најдаровитији млади уметник, откупну награду XVIII Октобарског салона 1977, а награду за сликарство XXXII Октобарског салона 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ћинкул, „У Београду у марту месецу у 63. години преминуо сликар Горан Гвардиол", III програм Радио Београда, 12. III 2011.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЖЂЕ

ГВОЖЂЕ (Fe, лат. ferrum), хемијски елемент, четврти по распрострањености у Земљиној кори, метал, редни бр. 26, густина 7,87 g/cm^3^, тачка топљења 1.538 ^o^C, атомска маса 55,845, електронска конфигурација [Ar] 3d^6^ 4s^2^. Због своје реактивности према кисеонику, у природи се не налази у чистом стању, осим у остацима метеора Најзначајнији минерали у рудама г. су: хематит (Fe2O3), магнетит (Fе3О4), сидерит (FеCО3), лимонит (Fе2О3∙nH2О) и пирит (FеS2). У Србији руде г. има у рудницима Стари Трг (Косово), Мачкатица и Крива Феја (Сурдулица) и Велики Кривељ (Бор). Сирово г., које садржи 2,14−5% угљеника, уз нешто силицијума, мангана, фосфора, сумпора и др., добија се поступком оксидационо-редукционог топљења уз помоћ кокса, кречњака и предгрејаног ваздуха у постројењу које се зове висока пећ (ВП). Као руде у ВП углавном се користе хематитне и магнетитне. ВП је противструјни реактор у којем се чврста шаржа креће на доле, а врели гасови на горе. Оксидни минерали г. бивају редуковани угљен-моноксидом и угљеником из кокса у елементарно г. То се дешава преко великог броја физичких промена и више стотина хемијских реакција које дају крајње производе: течно сирово г., шљаку (растоп трансформисаних пратећих састојака руде и топитеља) и горивни гас. При спором хлађењу сировог г. и уз присуство веће количине силицијума (2,5%) добија се сиво сирово г. са угљеником који се након очвршћавања лива издваја у облику љуспастог графита одакле му и потичу боја и име. Ово г. иде на даљу прераду у ливнице. Супротно томе, при брзом хлађењу и уз присуство мање количине силицијума добија се бело сирово г. код којег је угљеник везан са г. у виду карбида г. (цементит, Fе3C). Бело сирово г. иде на прераду у челичане где се претвара у челик, најважнији производ металургије г. Према последњим подацима, највећа ВП на свету има запремину 5.500 m^3^, производи 5 мил. т. сировог г. годишње и припада компанији „Shougang Jing Tang United Iron and Steel Ltd." у Кини. Чисто г. је релативно меко и има ограничену употребу, нпр. за електромагнете. Рекордна производња г. у железари у Смедереву била је 850.000 т/год.(„Сартид", 1998) и 1,68 мил. т/год.(„U. S. STEEL-Serbia", 2008. и 2009). У зависности од кретања цена на светском тржишту, рудне сировине и кокс су углавном увожени из Украјине, Перуа, Аустралије, Јужне Африке, Пољске, Румуније, Русије, Босне и Херцеговине (Омарска, Љубовија, Лукавац) итд. Прерађивана је и руда из Мајданпека. Због еколошких прописа, цене и дефицитарности кокса, развијене су алтернативне методе добијања г. непосредном редукцијом са гасовима (угљен-моноксидом -- CО и водоником -- H2), добијеним из угљоводоника, наjчешће из природног гаса -- CH4 у присуству катализатора (HYL, MIDREX, COREX), затим, редукцијом са чврстим редукционим средством или редукционим топљењем у плазма-пећима (PLASMA MELT, INRED) и др.

С. Марковић

У свакодневној пракси треба разликовати појам г., које се у области хемије и медицине односи на чист хемијски елемент Fe, и појам г. који се у металургији, инжењерству, свакодневној примени и говору односи на његове легуре. Из тог разлога у металургији и технологији се користи појам железо за хемијски елемент Fe, док се под појмом г. подразумева група легура на бази железа.

У периодном систему елемената Fe припада VIIIB групи прелазних метала. Алотропни је метал са три модификације. Алфа модификација (αFe) стабилна је до 912 °C и има запремински центрирану кубну структуру; гама модификација (γFe) стабилна је између 912 °C и 1.394 °C и има површински центрирану кубну структуру; док је делта модификација (δFe) стабилна изнад 1.394 °C па до тачке топљења и има запремински центрирану кубну структуру. Феромагнетично је до температуре од 770 °C (Киријева тачка) у алфа модификацији (αFe). Изузетно је важан биоелемент неопходан за живе организме, јер је саставни део хемоглобина који преноси кисеоник у телу. Чисто Fe (железо) припада групи материјала ниске чврстоће (<250 MPa) и нема значајну техничку примену. Користи се углавном за неке специјалне намене, као нпр. у хемији и хемијској индустрији, у облику разних једињења, код процеса производње или за готове производе (боје, електроде, инсектициде итд.). Користи се и у медицини и фармакологији у виду разноврсних хемијских једињења за разне врсте лекова (антианемици, адстрингенси и др.).

Насупрот томе, легуре на бази железа, челици и г., имају добра механичка својства и веома широко подручје употребе у свим гранама индустрије, грађевинарству, пољопривреди, саобраћају, занатству, као и у свакодневном животу. Њихов допринос развоју цивилизације огледа се у чињеници да је тренутна годишња количина произведених челика и ливених г. у свету око десет пута већа од укупне произведене количине свих осталих метала и легура (годишње се произведе више од 1.500 милиона т челика и 75 милиона т ливених г.).

Основне информације о односу железа, као главног елемента, и угљеника, као најважнијег легирајућег елемента, за индустријски произведене челике и г., даје двојни фазни дијаграм Fe-C. Овим дијаграмом су се бавили, а и данас се баве многи металурзи света. Први дијаграм експериментално је израдио В. Ч. Робертс-Остин (1897) по којем је γ-чврсти раствор добио име аустенит. Основни изглед дијаграма сада је тачно утврђен, али како због све чистијих легура и прецизнијих мерења, тако и због термодинамичких модела и прорачуна, тачке и температуре у дијаграму се константно коригују. Из дијаграма Fe-C се види да се угљеник, иако нема тачку топљена (сублимира), у течном стању неограничено раствара у железу. У чврстом стању, међутим, гради три ограничена интерстицијска чврста раствора: ферит (α‑чврсти раствор са макс. 0,02% C на 727 °C), аустенит (γ‑чврсти раствор са макс. 2,11% C на 1.148 °C) и делта ферит (δ‑чврсти раствор са макс. 0,09% C на 1.494 °C), чинећи тиме челике и г. полиморфним материјалима, што је изузетно значајно за њихову термичку обраду, топлу пластичну прераду и за примену. Угљеник може да буде и слободан у виду графита или везан у једињењу -- цементит (Fe3C са 6,67% C). При дугом загревању на повишеној температури Fe3C се распада на Fe и стабилнији графит, због чега се систем Fe-Cgr назива стабилни, а Fe-Fe3C метастабилни (потхлађени) систем. Поред подручја чврстих раствора (α, γ и δ), дијаграм показује и линије трансформације (ликвидус, солидус и солвус), као и три реакције са тројном равнотежом: перитектичка на 1.495 °C, када се ствара аустенит; еутектичка на 1.148 °C, где се ствара еутектикум ледебурит, као механичка смеша аустенита и цементита; и еутектоидна реакција на температури 727 °C, када настаје еутектоид перлит, такође механичка смеша између ферита и цементита. Легуре у Fe‑Fe3C систему, до 2,11%C називају се челици, а од 2,11% до 6,67%C зову се г., односно бела г. када припадају Fe-Fe3C систему, а сива за систем Fe‑Cgr. Г. се називају још и ливена г., јер се због кртости и недеформабилности обликују искључиво ливењем. За изучавање техничких челика који су вишекомпонентни (угљенични челик садржи C, Si, Mn, S, P, а легиран још и легирајуће елементе) дијаграм Fe-Fe3C, иако двокомпонентан ипак има велик практични значај. Познавањем механизама и процеса стварања фаза и микроструктура, при очвршћавању, легирању или пластичној деформацији и термичкој обради полупроизвода и готових производа са различитим хемијским саставима, може се утицати и усмерити ток стварања микроструктура, чиме се утиче на добијање техничких производа изузетних особина (затезна чврстоћа и до 3.000 MPa) са веома широким опсегом комбинација механичких својстава.

Производња челика и ливених г. започиње редукцијом железних руда у високој пећи. Основне сировине за добијање су оксидне руде хематит и магнетит, кокс или дрвени угаљ као гориво и креч као топитељ. Производи високе пећи су растопљено г., течна шљака и високопећни гас. Растопљено г. у ствари представља полазну сировину за добијање челика и ливова. Ако има више Мn онда је то бело г. и служи, један мањи део, за одливке од белог лива, а већи, за добијање челика у конверторима, Сименс-Мартиновим пећима и електропећима, те за добијање специјалних челика додатном рафинацијом у електропећима. Ако садржи више Si, онда служи за добијање ливеног г. са графитом, претапањем и ливењем. Полупроизводи од челика се добијају топлом прерадом (ваљање, ковање, пресовање и сл.), а мањим делом накнадним претапањем за добијање одливака од челичног лива.

Пошто су челици и г. суштински вишекомпонентне легуре, концентрација раздвајања челика и г. према ISO 4948/1 је 2%C. Такође, стандард одређује и граничне вредности за све друге елементе које дефинише као легирајуће елементе, пратиоце и нечистоће. Постоји више начина класификације и систематизација челика. Према намени челици се деле на конструкционе, алатне и специјалне; према хемијском саставу на угљеничне и легиране (ниско и високо легирани); а према положају у дијаграму Fe-Fe3C на подеутектоидне, еутектоидне и надеутектоидне. Према квалитету на обичне, квалитетне, племените и високо квалитетне челике; према начину производње на Сименс-Мартинов челик, Бесемеров, Томасов, ЛД-челик, електро-челик; према начину прераде, сирови челик, ливени челик, ковани, ваљани, вучени, пресовани; а према микроструктури на перлитни, ледебуритни, аустенитни, феритни, беинитни, мартензитни, феритно-мартензитни итд. Сматра се да тренутно постоји око 6.000 врста челика у употреби.

Код ливених г. се услед повећаног садржаја угљеника (>2%) путем еутектичке реакције може створити графит или цементит. Нуклеација и раст графита у течним ливовима су веома отежани, иако је графит термодинамички стабилна фаза. Због тога, да би се постигла већа температурна разлика између стабилне и метастабилне еутектичке реакције и да би се у техничким ливеним г. са графитом (сиви лив, нодуларни лив, компактни лив) са сигурношћу образовао графит, неопходан је додатак силицијума. С тиме, тројни дијаграм Fe‑C‑Si, за ливена г. постаје изузетно важан. Током еутектичке реакције да ли ће се створити различити облици графита или Fe3C, зависи од више фактора. Најважнији су количина Si, начин хлађења и додатак инокуланата (центра кристализације). У односу на бели лив, код ливова са графитом, количина Si је већа, хлађење је споро уз обавезан додатак инокуланата. У сивом ливу графит је у облику ламела, у нодуларном у облику нодула (сфера, куглица), а у компактном или вермикуларном, у облику вермикула (црвића). Метална основа ових ливова након ливења може да буде: феритна, феритно-перлитна, перлитна и аустенитна, а након термичке обраде, мартензитна, међустепена структура отпуштања, беинитна и аусферитна. Ако се садржај фосфора у сивом ливу повећа, онда се ствара фосфидни еутектикум у облику мреже, чиме се постиже велика отпорност на хабање. Темпер лив се добија жарењем одливака од белог лива на високој температури ради стварања графита у облику пахуљица. Жарењем у неутралној атмосфери добија се црни темпер лив са феритном или перлитном металном основом, док код белог темпер лива због оксидационе атмосфере током темперовања површина се разугљеничава и постаје феритна без угљеника, а средина перлитна, са темпер графитом. Постоји и тврдокорни бели лив, са Fe3C издвојеним само на површини, док је у унутрашњости издвојен графит. Производња ливених г. и челичног лива у Србији према подацима часописа Modern Casting за 2012. износи 37.251 т/год. сивог лива, 15.162 т/год. нодуларног лива, 10.328 т/год. темпер лива, и 9.050 т/год. челичног лива.

Л. Шиђанин

У Србији примена г. датира од најранијег периода металног доба, када се користи и као хладно ковано и као ливено за израду оружја и оруђа. Почев од друге половине XIV в. г. из рудника из околине Ђавоље Вароши употребљавало се за израду оруђа, оружја и употребних предмета, као и за ковање новца. У градитељству г. налази примену за затеге код лукова, као и за розете и решетке на прозорима и вратима цркава и манастира. Касније се највише примењује при изградњи мостова. За бродску преводницу у Бечеју и велики гвоздени мост у Зрењанину постоје индиције да су пројектовани у бироу чувеног Александра Густава Ајфела. Једно од врхунских техничких достигнућа са прелаза из XIX у XX в. јесте брана на ушћу Великог бачког канала у Тису из 1898, изграђена по плановима младог инжењера Алберта Хајнца. Ковано г. у српској архитектури у XIX в. примењује се углавном као декоративни елемент на оградама степеништа и балкона, као нпр. у Амиџином конаку у Крагујевцу (1818). Саграђен у балканском оријенталном стилу, он има подрумска врата са звекиром од кованог г., а лучни подрумски прозори украсне гвоздене решетке. Кућа Јеврема Обреновића на Великој пијаци (1835--1836) у Београду имала је капије и ограде на тераси од кованог г. Дворац у Савамали из 1837 (Министарство финансија), са балконима на конзолама од кованог г., одраз је утицаја ренесансног обликовања у рундбоген стилу. Ливница у Гајевој улици у Земуну, основана 1854, лила је звона за црквене торњеве и сатове. Позната је розета од кованог г. на цркви Св. Пантелејмона у селу Жлне, у близини Књажевца. Стигавши са дипломом грађевинског инжењера из Беча у Београд, Виктор Азриел у сецесионистичком стилу користи ковано г. на фасади Булијевог Робног магацина (1907). Зграда Ректората Београдског универзитета (1858--1863) грађена је по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. У пространом холу некада су били метални стубови који су подупирали крстату таваницу. За своје време били су то прави архитектонски подвизи у једној од првих зграда изведених после турске епохе. Већ читав век примат у формирању конструкције објеката носи челик, док се г. и даље користи као декоративни елемент за капије, ограде, решетке, али и као омиљени материјал савремених скулптора.

С. Станковић

Г. се у народним обичајима најчешће користило као апотропејон у одбрани од злих сила, натприродних бића и демона. Магијска снага г. позната је готово свим народима у Европи. У критичним периодима живота заједнице или њених чланова прибегавало се ритуалним радњама заштите коришћењем различитих предмета од г. као што су вериге, звона, ножеви или други оштри метални предмети. Своју магијску снагу, како се верује, г. дугује вези са доњим светом, светом демона и мртвих, па као хтонски елемент одбија зле демоне. У традицијској култури Срба, у појединим крајевима, новорођенче су провлачили испод верига. Магијска снага верига појачана је симболиком домаћег огњишта и заштитном улогом предака јер се веровало да је огњиште место на којем бораве душе предака. Демони и змије одбијани су лупањем у металне предмете, а звоњава звона, лупање у оштре металне предмете или вериге имали су улогу одбијања града и других временских непогода. Ова претхришћанска веровања су пренета и у хришћанство па је звоњава црквених звона, између осталих, имала и ту улогу. У традицијској култури се веровало да одбојна снага г. може да отера и добре духове. Тако се у појединим крајевима Србије ни данас у обредима после сахране и на даћама не користе ножеви приликом обеда, јер би могли да отерају духове умрлих којима је намењено остављено јело и пиће. Иста забрана важи и за Бадње вече будући да се душе умрлих гласно позивају да дођу на гозбу. Г. се користило и као заштита од урока и злих очију. Комадићи г. или гвоздени предмети ушивани су у одећу или ношени као хамајлије од урока; израђивани су и минијатурни земљораднички алати, а у појединим крајевима се веровало да би требало да их изради ковач у глуво доба ноћи од потковице мртве кобиле. Најпознатија су веровања у заштитну моћ коњске потковице која се закивала на кућама или другим објектима, а веровало се да штити децу од епилепсије. Веровања у моћ потковице су редукована, премда се и данас, као симбол среће и заштите, могу видети окачене на аутомобилима или појединим објектима.

Л. Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: И. Бах, Б. Радојковић, Уметничка обрада метала, I--II, Бг 1956; Група аутора, Енциклопедија модерне архитектуре, Бг 1970; Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Ф. Харт, В. Хен, Х. Зонтаг, Атлас челичних конструкција: високоградња, Минхен--Бг 1987; H. Okamoto, „The C-Fe (Carbon-Iron) System", Phase Diagram Evaluations: Section II. Journal of Phase Equilibria, 1992, 13, 5; Б. Мишковић, „Гвожђе и челик", у: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997; F. X. Kayser, J. W. Patterson, „Sir William Chandler Roberts-Austen -- His Role in the Development in Binary Diagrams and Modern Physical Metallurgy", Historical Paper in Journal of Phase Equilibria, 1998, 19, 1; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; L. Greene, Ironmaking Process, I, Washington 2000; K. Bugayev и др., „Iron and Steel production'', у: Book for Business, New York 2001; J. Lamut, „Tehnološki razvoj metalurgije železa in jekla", Zbornik Med železom in kulturo: naša dediščina, naša pot, Ravne na Koroškem 2007; В. Трујић, Н. Митевска, Металургија гвожђа, Бор 2007; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗД

ГВОЗД, село и седиште општине у Хрватској, на Кордуну, смештено на североисточним падинама планине Петрове горе, у долини реке Велика Трепча. До 1997. звало се Вргинмост. Вргинмост се налази на железничкој прузи и магистралном путу Карловац--Сисак, а жупанијско средиште Карловац удаљено је 40 км према северозападу. Припада Сисачко-мословачкој жупанији. Насеље је компактно на висини од око 140 м н.в. Формирано је на раскрсници локалних путева и добило је радијалан облик основе и размештај улица. На југоисточној периферији је дрвни комбинат. Током II светског рата усташе су разориле насеље и у општини убиле 8.778 Срба. У селу је 1948. живело 1.634 становника од којих су 95,7% били Срби, а 3,9% Хрвати. Током грађанског рата дошло је до велике депопулације. Године 2001. било је 3.779 становника од којих су 58% били Срби, а 39,7% Хрвати, а 2011. Г. је имао 3.008 становника.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДАНОВИЋ, Василије

ГВОЗДАНОВИЋ, Василије, управник спахилука (?, друга половина XVIII в. -- Шид, 1833). Потиче из племићке породице из Жумберка. Племство му је потврђено маја 1815. у Загребачкој жупанији. По струци је био правник, а радио је као житничар. Затим је био управник шидског спахилука. Незадовољни Шиђани оптужили су га прво 1818. а затим 1832. због суровости и злоупотреба. Оптужбе су одбачене као неосноване. Био је грко-католичке вероисповести и будући веома образован, био је поуздана личност Крижевачке грко-католичке бискупије у Срему. Био је добар познавалац прилика у Срему, а овдашњим Србима није био наклоњен. Пратећи догађаје у Србији, запазио је слободарски дух Срба и њихову веру у непобедивост Русије, али и неке негативне црте њиховог менталитета: величање туђег и потцењивање свог, неслогу. Вође Првог српског устанка ставио је готово у исти ред с разбојницима и израбљивачима народа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „Једно приватно писмо о пропасти Србије 1813. године", ЗМСДН, 1956, 15; „Класна борба на Шидском властелинству", ЗМСДН, 1958, 19; Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века, Бг 1960; Војводина и Србија у време Првог устанка, Н. Сад 1974; М. Атлагић, Грбови и племства у Славонији и Војводини у новом веку, Пр 1997.

С. Божић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДАНОВИЋ, Драгутин

ГВОЗДАНОВИЋ, Драгутин, физико-хемичар, универзитетски професор (Нови Сад, 6. II 1930 -- Абердин, Шкотска, 15. Х 2015). Студирао физичку хемију на ПМФ у Београду, где је дипломирао 1954. Докторирао 1970. у Лидсу, у Енглеској, на Oдељењу Медицинске физике. Запослио се у Институту за нуклеарне науке „Винча", а ту је био укључен у процес изградње истраживачке опреме сопственим снагама: реактора, акцелератора, детектора, рачунарских, електронских средстава и др. Г. је радио на отварању проблематике масене спектрометрије и градњи масених спектрометара, једној од стубова на којима је Институт истраживачки касније почивао. Године 1958. ради као пројактант у Предузећу за aутоматику и елекронику Београд, па у Институту за медицину рада, у лабораторији службе за мерење радиоактивности. У Енглеску одлази 1965, где је ангажован у звању научног сарадника у Одељењу медицинске физике на Универзитету у Лидсу. Од 1972. ради на истом универзитету, у Одељењу за истраживања реуме, на проблемима подмазивања људских зглобова. У Лидсу ради велику студију о распрострањености ^232^Th у животној средини. Године 1975. прелази у Шкотску, на место професора у Одељењу медицинске физике на Универзитету у Абердину, где све до 1995. држи редовни курс Радијационе физике студентима на последипломским студијама Медицинске физике. По доласку у Абердин 1975. ради на методама примене радиоактивних обележивача у дијагностици људских обољења. Постојећи Бројач целога тела (Whole Body Counter -- WBC), у сарадњи са супругом Смиљом, модификује, те повећава осетљивост за добијање података о расподели радиоактивних обележивача. То је омогућило отварање целе нове области истраживања садржаја радиоактивности у човеку и његовој околини.

ДЕЛА: Source d'ions sans champ magnetique auxiliaire pour le spectometre de masse, Bg 1958; A method for the mass spectrometric isotopic analysis of Mg, Zn and Cd using reduction of oxides by charcoal in the ion source furnace, Bg 1958; коаутор, „Investigation of long-term in-vivo tracer distribution patterns using an ultra-high-sensitivity scannig system", International Atomic Energy Agency -- SM, 1980, 247, 147.

Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДАНОВИЋ, Еуген

ГВОЗДАНОВИЋ, Еуген, диригент, композитор, универзитетски професор (Петроварадин, 10. IV 1933 -- Нови Сад, 31. VII 2005). Студије композиције завршио је на Музичкој академији у Загребу (класа М. Ципре, С. Златића), док је дириговање дипломирао на Музичкој академији у Београду (класа П. Милошевића). Од 1958. био је шеф хора, потом диригент Опере СНП у Новом Саду, а 1973--1977. и њен директор. На концертном подијуму често се појављивао као клавирски сарадник многих истакнутих домаћих вокалних солиста (Иван Кнежевић, Рудолф Немет, Мирјана Врчевић Бута, Ирена Давосир Матановић, Вера Бердовић, Вера Ковач Виткаи). Био је музички уредник Радио Новог Сада (емисије „Са оперске сцене", „Музичка сцена 20. века"), а деловао је и као музички критичар. Од 1982. предаје на Академији уметности у Новом Саду предмете Познавање хорске литературе и Оперски студио (редовни професор од 1995). Као Шеф Одсека музичке уметности (1987--1991), а потом и продекан (1998--2000), посебно се ангажовао на афирмацији различитих облика концертних активности Академије. Био је диригент хора КУД „Светозар Марковић" и хора Музичке омладине Новог Сада (чији је, 1982, био оснивач), те члан жирија многобројних музичких такмичења. Битно је допринео унапређењу војвођанског хорског аматеризма. Дуго година био је руководилац Музичке омладине Новог Сада, потом председник Музичке омладине Војводине и у једном мандату председник Музичке омладине Југославије. Из његовог композиторског стваралаштва издвајају се: Дивертименто за гудаче, Соната за виолину и клавир, Песма о смрти на стихове Густава Крклеца за солисту, хор и велики оркестар.

ИЗВОР: Архива Академије уметности у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996.

Б. Ђаковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДАНОВИЋ, Јадранка

ГВОЗДАНОВИЋ, Јадранка, лингвиста, универзитетски професор (Загреб, 1. VII 1947). Дипломирала на Филозофском факултету у Амстердаму 1970. Радила као демонстратор на Одсеку за лингвистику (1968--1970), а затим као предавач на Одсеку за славистику (1970--1997). Докторирала 1979. Редовни професор за словенске језике (тежиште на руском и јужнословенским језицима) на универзитету у Манхајму (1997--2003), декан ФФ у Манхајму (2000--2003), од 2003. редовни професор за словенске језике и упоредну словенску лингвистику на универзитету у Хајделбергу. Сарађивала је с многим лингвистима из Србије, учествовала на међународним славистичким конференцијама у Србији („Фонолошка анализа ијекавске изговорне норме у стандардном српскохрватском језику", НССВД, 1980, 10/1; „Када одступамо од граматичког рода и броја?", НССВД, 1984, 13/1). Водила је истраживачки пројекат који је финансирала Немачка фондација за науку „Sprachwahl und Sprachwandel" (2000--2004). Амерички савез предавача словенских и источних језика (AATSEEL) прогласио је 2010. њену књигу Celtic and Slavic and the Great Migrations. Reconstructing Linguistic Prehistory (Heidelberg 2009) најбољом књигом у словенској лингвистици претходне године.

ДЕЛА: Tone and Accent in Standard Serbo-Croatian. With a Synopsis of Serbo-Croatian Phonology, Wien 1980; Language System and its Change. On Theory and Testability, Berlin -- New York -- Amsterdam 1985; и Th. Janssen, The Function of Tense in Texts, Amsterdam -- Oxford -- New York -- Tokyo 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971--2000, Бг 2005; www.slav.uni-heidelberg.de/personal/jgvozdanovic.html.

М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДАНОВИЋ, Смиља

ГВОЗДАНОВИЋ, Смиља, физичар (Угриновци, код Земуна, 4. VII 1929 -- Абердин, Шкотска, 2. II 2011). Студије физике похађала је на ПМФ у Београду, дипломски рад је радила у нуклеарном Институту „Борис Кидрич" у Винчи, потом на ПМФ дипломирала 1953. Докторску дисертацију одбранила 1970. на Одељењу медицинске физике Универзитета у Лидсу, у Енглеској. Научну каријеру започела је у групи проф. Александра Милојевића, припремајући методе за апсолутна мерења активности радионукида у Винчи, за потребе нуклеарног реактора RA-Винча у изградњи. Почела је развој коинцидентне методе, коју је касније развио Ђ. Бек‑Узаров. Развијена коинцидентна β-γ мерна метода, са 4π проточним пропорционалним бројачем, представљала је Југославију 1964. у једином облику научне сарадње, коју је Југославија имала у току 100 година од потписивања конвенције, са Међународним бироом за тегове и мере у Севру (Француска). Године 1957. ради у одељењу Радиологије на Војној академији у Београду, затим 1958. у Савезној нуклеарној комисији до 1961. када прелази на рад у Институт медицине рада. Од 1965 до 1972. је у Британији, на Универзитету у Лидсу, па у Абердину, као научни сарадник у Одељењу медицинске физике Универзитета у Абердину. У сарадњи са супругом Драгутином, постигла је посебне резултате, примењујући бројаче за мерења радиоактивности у целом телу. Решила је проблеме метаболизма радионуклида елемената: цинка, бакра, гвожђа, као и природног калијума у целом телу човека.

ДЕЛА: коаутор, „The mutual inhibitory effects on their bioavailability of inorganic zinc and iron", Progress in Clinical and Biological Research, 1983, 129; коаутор, „Reduction of radiocaеsium absorption by sheep consuming feed contaminated with fallout from Chernobyl", Veterinary Record, 1988, V/1, 22.

Ђ. Бек-Узаров

ГВОЗДАЦ, село на западној периферији Србије, у Подрињу, на југозападним падинама планине Буковице, уз долину Гвоздачке реке (слив Дрине). На јужној периферији села, уз Дрину је магистрални пут Лозница -- општински центар Бајина Башта (16 км). Село је основано крајем XVIII в. Током друге половине XX в. популација се смањивала. Године 1961. било је 1.062, а 2011. 518 становника од којих су 98,1% били Срби. У пољопривреди је радило 85,3% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа на висини од 220 до 850 м. У њему су стара и нова православна црква и четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕН, Владимир

ГВОЗДЕН, Владимир, проучавалац књижевности, компаратиста, преводилац (Нови Сад, 12. V 1972). Дипломирао 1996, магистрирао 2003. и докторирао 2010. на Филозофском факултету у Новом Саду, где је од 1998. био у звању асистента-приправника и асистента, а за доцента је биран 2011. Био је гостујући предавач на Универзитету у Регензбургу, предавања по позиву је држао на универзитетима у Бамбергу, Гисену, Прагу и Лондону. У студији Јован Дучић путописац: оглед из књижевне имагологије (Н. Сад 2003), комбинујући марксизам, структурализам и феноменологију, изложио ново читање опуса познатог песника, док је у обимном раду Српска путописна култура 1914--1940 (Бг 2011) поставивши у средиште истраживања многобројне путописе и путописне репортаже, на темељу сличних методолошких поставки, осветлио конфигурацију српске културе у једном динамичном раздобљу, показавши како се „криза стварности" одразила на судбину књижевног поља. У књигама Чинови присвајања: од теорије ка прагматици текста (Н. Сад 2005) и Књижевност, култура, утопија (Н. Сад 2011) бави се савременим токовима у компаративној књижевности, друштвеним наукама, култури, политици и економији. Превео књиге Линде Хачен (са Љ. Станковић), Алберта Мангела, Вила Кимлике, Сајмона Блекберна, Волфганга Закса, Џин Х. Бел-Виљаде и др. Добитник је награде ДКВ за превод године (2005), Награде „Лаза Костић" (2012) и награде ДКВ за књигу године (2012).

ДЕЛА: коаутор, Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, Н. Сад 2011; Nine Serbian Poets: Anthology of Contemporary Serbian Poetry / Девет српских песника: Антологија новије српске поезије, Н. Сад 2012; коаутор, Гордост, Н. Сад 2014; Књижевност и отпор, Н. Сад 2015.

ЛИТЕРАТУРА: I. Fried, „Vladimir Gvozden: Jovan Dučič putopisac", Helikon: Irodalomtudományi Szemle, 2004, 4; Г. Раичевић, „Изазови суочавања", ЗМСКЈ, 2006, 2; И. Перишић, „Четврта рука: један поглед на академску критику у Србији 1991--2007", Сарајевске свеске, 2008, 17; Д. Проле, „Жанровске финесе путописа (Српска путописна култура)", Путопис: часопис за путописну књижевност, 2012, 1, 1--2.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕН ЧОВЕК

ГВОЗДЕН ЧОВЕК, лик из истоимене бајке први пут објављене у посмртном издању Вукове збирке 1870. Вуку је приповетку казивао Г. Механџић, трговац из Сентомаша, 1829. Спада у веома распрострањене међународне типове комплексних бајки о зачараном бићу (нпр. жаби; у јужној Србији и -- корњачи) које у браку добија људски лик (АТU 402; ATU 465, H. J. Uther, The Types of International Folktales. A Classification and Bibliography. Based on the System of Antti Aarne and Stith Thompson. FF Communications, 284, Helsinki 2004). Захваљујући нераскинутом споју с оностраним, невеста повезује мужа с натприродним помагачем (својим оцем, братом, рођаком) који му омогућује да оствари „неизвршиве" задатке. Појавивши се у финалном сегменту приче, помагач (г. ч. -- код Вука и у збирци Д. Ђорђевића; „човек од чеперка"; „човек од педи", зависно од варијанте) непосредно кажњава прогонитеље. Паралеле г. ч. у белоруском зелезны чоловек и бугарском железен човек, као и место његовог живљења -- бара, мочвара, језеро, могу указивати на нека веровања везана за древну праксу вађења гвоздене руде из мочвара. Одатле могу потицати и ликови за плашење деце -- гвоздензуба и баба железњачка. У именовању овог лика не треба искључити и могући утицај прасловенског назива за шуму -- гвоздъ.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија. Нови крајеви, Бг 1884; В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг 1927; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, Бг 1988; В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, Бг 1988.

Љ. Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНАЦ, Душан

ГВОЗДЕНАЦ, Душан, машински инжењер, универзитетски професор (Нови Сад, 16. XII 1948). Факултет техничких наука, Одсек термотехнике, завршио је у Новом Саду 1973, магистрирао 1978. у области Технике хлађења. Докторску дисертацију „Аналитичка решења ефективности неких вишеходних унакрсних топлотних размењивача" одбранио је 1981. на Машинском факултету у Београду. По завршетку студија запошљава се на ФТН-у и остаје да ради на њему у целом радном периоду. Од 1997. до 2002. повремено је радио у фирми „Enconet" и на Технолошком универзитету Тонбури у Бангкоку, где је и данас гостујући професор. Од 2002. до 2003. био је директор Агенције за енергетску ефикасност при Влади Републике Србије. Више од 30 година Г. ради као консултант на пројектима из области енергетике у више земаља Европе, Африке и Далеког, Средњег и Блиског истока. Пројекти су рађени за Развојни програм Уједињених нација, Организацију уједињених нација за индустријски развој, неколико програма Европске уније, Немачко удружење за техничку сарадњу, Агенцију САД за међународни развој, Европску банку за обнову и развој и др. Крајем 80-их година Г. преузима вођење великог регионалног пројекта UNDP/UNIDO Project DP/RER/83/003: Regional Cooperation in the Field of Industrial Energy Conservation (1985--1991), у којем је поред тадашње Југославије учествовало још девет земаља. Г. је током вишегодишњег боравка у Тајланду, где је обучавао инжењере за обављање енергетских прегледа, али и сам обавио многобројне прегледе, успоставио стандард за овакве прегледе, који се још увек примењује. Радом на пројекту у области когенерације створени су услови за унапређење националне регулативе за мала когенерациона постројења (до 90 МW електричне снаге). Водио је или је био члан тима у преко 200 енергетских прегледа у индустрији и зградарству и тиме стекао богато практично искуство које је делом садржано и у књигама које је објавио: и Z. Morvay, Applied energy and environmental management (New Jersey 2008; превод на кинески језик); и М. Кљајић, Ј. Петровић, Мерење и регулисање у термопроцесној техници (Н. Сад 2009); Криогена техника (Н. Сад 2010); и И. Вањур, Расхладна техника (Н. Сад 2010); и Б. Накомчић Смарагдакис, Б. Гвозденац Урошевић, Обновљиви извори енергије (Н. Сад 2010; превод на енглески језик); и Б. Гвозденац Урошевић, З. Морвај, Енергетска ефикасност (индустрија и зградарство) (Н. Сад 2012); и Д. Урошевић, Инжењерски прорачуни енергетских апарата и уређаја (Н. Сад 2014); и З. Морвај, Ж. Томшић, Суставно господарење енергијом и управљање утјецајима на околиш у индустрији (Зг 2016). Г. је добитник плакете Друштва за КГХ 2015.

ИЗВОР: Архива ФТН, Н. Сад.

Т. Атанацковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНИ ПУК

ГВОЗДЕНИ ПУК → ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК

ГВОЗДЕНО ДОБА

ГВОЗДЕНО ДОБА, праисторијски период који је наступио после бронзаног доба и у којем је оруђе и оружје израђивано од гвожђа. Већ у другој половини XIX в. г. д. је хронолошки правилно одређено и подељено на старије, односно халштатско доба, названо према насељу и некрополи у Халштату у аустријским Алпима, које се датује од 800. до 500. године п.н.е., и млађе, или латенско доба, према сојеничарском насељу код Нојшатела у Швајцарској, које обухвата период од 500. године до краја старе ере. Почетком XX в. немачки археолог Паул Рaјнеке начинио је хронологију металног доба средње Европе при чему је поделио бронзано, старије гвоздено и млађе г. д., свако на четири хронолошке фазе А, Б, Ц и Д. Ова подела добрим делом остала је до данас у употреби. Треба, међутим, имати на уму да фаза халштат А одговара последњим вековима II миленија п.н.е., времену када гвожђе још није било у употреби, фаза халштат Б одговара првим вековима I миленија п.н.е. када се гвожђе јавља, док фазе Ц и Д представљају старије г. д. у правом смислу те речи. Иако је ова подела раширена у Европи, треба имати у виду да поједине области имају своје хронологије које одговарају њиховом културном развоју: то, пре свега, важи за Италију, Скандинавију, Македонију итд., а њихови поједини периоди су према потреби усаглашени са Рајнекеовим.

У г. д. сточарство је главна привредна грана но већа и разноврснија експлоатација привредних богатстава подстиче развој прерађивачких центара, занатства и трговине, што доводи до појачаних популационих кретања на ширем простору, до честих немира и сукоба. Насеља се подижу на утврђеним узвишењима -- градинама, некрополе се састоје од хумки са инхумираним, ређе спаљеним покојницима, и издвајањима у породице и родове. Крајем старијег г. д. јављају се велики тумули са сложеним погребним ритуалом, мањим бројем сахрана и богатим прилозима у злату, сребру, увезеном оружју и металном посуђу, који говоре о појави племенске аристократије са већим ауторитетом и влашћу над саплеменицима. Латенски период се одликује напреднијом технологијом прераде гвожђа и савршенијом израдом керамике, чији су носиоци били келтска племена која су се из западне Европе ширила по читавом континенту, при чему се хронолошке фазе раздвајају на основу типолошког развоја материјалне културе, оружја, накита и керамике.

На нашој територији прихваћена је хронолошка подела г. д. која је важила за Средњу Европу, с тим што је 60-их година XX в. Милутин Гарашанин предложио нешто другачију поделу која се и даље заснивала на Рајнекеовој хронолошкој скали и то: г. д. I (Халштат А и Б), г. д. II (Халштат Ц), г. д. III (Халштат Д) и г. д. IV (млађе г. д.). Ова подела, где је г. д. I означавало почетак културних процеса који ће довести до г. д. али не саму појаву гвожђа, прихваћена је од већег броја српских археолога и у употреби је и данас, мада све више преовлађује подела старијег г. д. на рану (X--VIII в.), развијену (VIII--VI в.) и касну фазу (VI--IV в. п.н.е.). Ова подела на три фазе јасно се рефлектује и на археолошком материјалу. У раној фази гвожђе се јавља али су у материјалној култури још присутне раније форме; у развијеној фази гвожђе доминира, форме су нове, масивне и грубе; док се у касној фази под грчким и италским утицајима облици профињују, а злато и сребро су у честој употреби. Млађе г. д. обележава долазак Келта на Балкан на прелазу из IV у III в. п.н.е., тако да овај праисторијски период у Србији почиње тек око 300. године п.н.е. Материјална култура се карактерише керамиком рађеном на грнчарском колу, новим облицима накита и оружјем израђеним напреднијим технолошким процесима које су донели Келти, мада се запажа и задржавање неких ранијих домаћих форми, посебно у накиту.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, Праисторија на тлу Србије, Бг 1973; Р. Васић, Културне групе старијег гвозденог доба у Југославији, Бг 1973; The Chronology of the Early Iron Age in Serbia, Oxford 1977; J. Collis, The European Iron Age, London 1984; А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, V, Жељезно доба, Сар. 1987; K. Kristiansen, Europe before History, Cambridge 1998.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ

ГВОЗДЕНОВИЋ, село у северној Србији, у југозападном делу Тамнаве, на месту где се завршава њен северни равничарски део и почињу побрђа ка југу. На том месту се неколико потока слива према реци Кладници (десна притока реке Колубаре, слив Саве). Г. је сеоским путем спојен са путем, који повезује општинско средиште Уб (13 км) и Ваљево. Староседеоци су досељени у XVIII в. из Дробњака, Баната, Старог Влаха, Азбуковице и Колубаре. Током друге половине XX в. владала је депопулација. Године 1948. било је 868, а 2011. 405 становника, од којих су 98% били Срби. У пољопривреди је радило 79,4% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа на теренима од 180 м до 280 м н.в. У њему су четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Анто

ГВОЗДЕНОВИЋ, Анто, лекар, генерал, политичар (Ћеклићи код Цетиња, 14. I 1854 -- Ћеклићи, 2. IX 1935). Похађао Медицински факултет у Петрограду 1871--1879, али је своје студирање више пута прекидао због устанка у Херцеговини 1875. и руско-турског рата 1877--1878. Овај рат провео је у Бугарској, као добровољац при руској санитетској служби. После дипломирања 1879. обављао је војно-санитетску службу. Учествовао је у експедиционом корпусу генерала Скобељева приликом похода у Туркменији, где је стекао чин мајора и био постављен за гарнизонског лекара. У пратњи генерала Скобељева налазио се и 1881. приликом вођења преговора око разграничења са Персијом. Активну војну службу окончао је 1900. пензионисањем. Почетком Руско-јапанског рата 1904. поново је активиран. У почетку је обављао дужност шефа санитета у корпусу генерала Рененкамфа у Манџурији, да би потом био прекомандован у Главни штаб врховног команданта генерала Куропаткина. У лето 1904, у бици код Лиао Јанга био је рањен и контузован. Након рата, 1906. пензионисан је и унапређен у чин генерал-лајтнанта. Вратио се 1911. у Црну Гору, а већ у јесен следеће године постављен је за ађутанта и саветника краља Николе. Почетак I светског рата затекао га је у Паризу, где је под командом генерала Жофра, наредних годину дана вршио дужност помоћника начелника санитета француске војске. У јесен 1915. упућен је у Русију, али се, ометен бугарским уласком у рат, вратио у Црну Гору. Одатле је, после њене капитулације, прешао у Француску. Током емиграције 1916--1918. поново је био ађутант краља Николе, посланик и опуномоћеник у Вашингтону. Био је члан црногорске делегације на конференцији у Версају (1919) и члан међународне конференције у Ђенови (1922). Председник црногорске владе у емиграцији био је у периоду 1922--1925. Након тога вратио се у Краљевину СХС, где је последњу деценију живота провео у Београду, Цетињу и родном месту. Био је полиглота, писац и преводилац. Пратећи В. Џ. Стилмана, дописника лондонског „Тајмса", помогао му је да прикупи материјал, потом и преведе његову књигу забелешки о Херцеговачком устанку (превод са енглеског: В. Ј. Стилман, Херцеговина и последњи устанак, Бг 1932). Такође је 1929. објавио и своје путописне белешке са похода на Туркменију (Кратке путничке биљешке, Бг 1929). Одликован је већим бројем домаћих и страних одликовања. Носилац је ордена Данила 1, 3. и 4. степена, Св. Станислава 1. и 3. степена са мачевима, Св. Ане 3. степена, Персијског лава и Сунца 3. степена, као и многих других медаља и одличја.

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњег дана, Пан. 1876; М. Вукићевић, „В. Ј. Стилман, Херцеговина и последњи устанак, превео Анто Гвозденовић", Записи, 1932, 2; А., „Генерал др Гвозденовић", Политика, 3. IX 1935; П. Шоћ, „Сјећање на генерала Анта Гвозденовића", Време, 6, IX 1935, 6; Д. Вујовић, „Рад српске владе у емиграцији на уједињењу Црне Горе и Србије", ИЗ, 1960, 4; Уједињење Србије и Црне Горе, Тг 1962; Н. Миљанић, „Путописац и преводилац др Анто Гавриловић", Стварање, 1965, 11--12; „Др Анто Гвозденовић", САЦЛ, 1969, 4; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Цт 1969; Д. Мартиновић, Генерали из Црне Горе у руској војсци, Пг 2002.

М. Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Ђорђе

ГВОЗДЕНОВИЋ, Ђорђе, публициста, писац (Ријека Црнојевића, 6. IV 1898 − Цетиње, 9. III 1955). Био је чиновник Министарства трговине и индустрије (1920−1923) и Чиновничке банке у Београду (1923−1924). По одслужењу војног рока, службовао је у Трговачкој банци на Цетињу (1925−1927). Новинарством и књижевношћу активно се бавио од 1927. до почетка II светског рата. Током рата није радио, а од 1946. био је референт за трговину и хотелијерство у Министарству трговине и снабдевања Црне Горе. Сарађивао је у листовима Црна Гора (1925−1929) и Народна ријеч (од 1926), уређивао Цетињски вјесник (1932) и Народну штампу (1933), био дописник Политике, Југословенске поште (1923−1930), Правде (од 1930) и Времена (од 1931). Са групом новинара 1932. покренуо је недељни лист Цетињски одјек и био један од уредника. После II светског рата сарађивао је у листу Побједа. Осим новинарским радом, бавио се и другим списатељским пословима: писао је приповетке, козерије, фељтоне, позоришне критике, драме и рецензије. Комад из студентског живота који је написао 1934, Драма у драми, исте године два пута је приказан у Народном позоришту на Цетињу. Користио је псеудоним Језерац.

ДЕЛО: Цетиње град банкета, Пг 1931.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Ј., „'Драма у драми' од Гвозденовића", СМ, 15. VII 1934, 4; Н. С. Мартиновић, Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493−1945, Бг 1965; С. Перовић, „Преглед црногорске драмске књижевности", Стварање, 1974, 11; Ђ. Пејовић, Просвјетни и културни рад у Црној Гори 1918−1941, Тг 1982; Н. Рацковић, Прилози за лексикон црногорске културе, Цт 1987.

Т. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Ђуро

ГВОЗДЕНОВИЋ, Ђуро, агроном, научни саветник (Врањско код Босанске Крупе, 21. V 1949). Дипломирао је (1975), магистрирао (1981) и докторирао (1984) на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Радио је у комбинату „Панонија" (Бачка Топола), а од 1978. у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду, где је 1982. биран за асистента у научном раду на оплемењивању поврћа, а у звање научног саветника 1998. Од 2006. редовни је професор на предметима Опште повртарство и Посебно биоповртарство на Факултету за Биофарминг Мегатренд универзитета (Београд) а за те предмете је написао уџбенике (коаутор, Посебно повртарство Бг 2007; Опште повртарство, Бг 2008). Био је управник Завода за повртарство (1982--2012) и помоћник директора Института за ратарство и повртарство у Новом Саду (2002--2006). Истакнути селекционар поврћа, посебно паприке (и С. Цвејић, Оплемењивање паприке, Н. Сад 2009; Паприка -- монографија, Н. Сад 2010; коаутор, „New pepper varieties in the long and triangular type", Scientific Session of Jubilee -- 120 years Agriculture Science in Sadovo, Sadovo--Plovdiv 2003), значајно је допринео развоју повртарства у Србији и научних области селекција и семенарство поврћа (коаутор, Семенарство повртарских врста, Н. Сад 2011). Значајан је његов рад на научно-техничкој сарадњи на проблемима селекције и семенарства поврћа са великим бројем институција у свету. Створио је 30 сорти поврћа признатих у Србији и 36 признатих у иностранству. Од тога наводимо сорте паприке: Новосађанка (1996), Анита (1997), Пламена (2000), Амфора (2001) затим сорте салате Анушка (1998), сорте першуна НС -- Молски (2003) и купуса Орион (2007).

ДЕЛА: коаутор, „Inheritance of fruit mass in hybrid pepper (Capsicum annuum L)", Journal of Horticultural Science, 1996, 28, 1--2; коаутор, Macroelements content in several pepper cultivars, I, Sadovo 2007.

ЛИТЕРАТУРА: 60 година у служби пољопривреде, Н. Сад 1998; 70 година рада Института за ратарство и повртарство, Н. Сад 2008.

Б. Лазић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Жана

ГВОЗДЕНОВИЋ, Жана, историчар уметности, ликовни критичар, кустос (Београд, 14. XI 1951). Дипломирала 1979. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, код Лазара Трифуновића. У Музеју савремене уметности ради као кустос галерија-легата (1988--1989) и Салона МСУ (1990--1991), потом као кустос за међународну сарадњу (1992--1994), а од 1995. је руководилац Збирке сликарства прве половине ХХ в. Звање вишег кустоса стиче 2002, док музејски саветник постаје 2010. Ликовне приказе, есеје и критике објављивала 1994--2002. у Борби, Књижевној речи, Свескама, Политици, Дометима, Пројекту и Ликовном животу. Аутор је многобројних предговора за изложбене каталоге београдских уметника, као и изложби и студијских текстова о Апстракцији/Асоцијацији (1986), Београдском графичком сегменту (1987), Волите ли 80-е? (2001), Душану Јуначкову (2001), Милошу Голубовићу (2003--2004), Ивану Радовићу (2008--2010), Милени Павловић Барили (2009--2010), ремек делима Петра Добровића (2010--2011), Друштву уметника „Зограф" (2011--2013) и пејзажима Петра Добровића (2012--2013). Бави се истраживачком и критичком рецепцијом српског сликарства прве половине ХХ в., класичним вредностима савремених сликарских тенденција, као и стандардизацијом и организацијом музејских послова. Била је председник Извршног одбора Музејског друштва Србије (2001--2004) и члан је југословенске секције Међународног удружења ликовних критичара AICA (од 1996). Добитница је Награде „Михаило Валтровић" (2004), а са Миленом Марјановић признања ,,Лазар Трифуновић" (2017).

ДЕЛА: Милош Голубовић: у потрази за легендом свакодневице, Бг 2004; ур., Сликари, ратници, сведоци: сликарство и фотографија у Србији 1914--1918, Бг 2017.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Љиљана

ГВОЗДЕНОВИЋ, Љиљана, анестезиолог, универзитетски професор (Нови Сад, 25. VI 1959). На Медицинском факултету у Новом Саду дипломирала 1983, специјализовала анестезиологију са реаниматологијом 1990, одбранила магистарску 1987. и докторску тезу 1992. Усавршавала се у Канади, Њујорку и Бостону. Од 1985. ради на Клиници за анестезију и интензивну терапију Института за хирургију у Новом Саду. Редовни професор анестезиологије на Мед. ф. у Новом Саду од 2007. У стручним и научним радовима описивала искуство из властите праксе (коаутор, „Стрептококни токсични шок синдром", МП, 2010; 63, 7--8; коаутор, „Incidence and outcome of ventilator-associated pneumonia (our experience) ", The Brazilian Journal Of Infectious Diseases, 2012, 16, 6; коаутор, „National estimates of severe sepsis (our experience in Novi Sad, Serbia)", The Brazilian Journal Of Infectious Diseases, 2013, 17, 3), а као аутор или коаутор учествовала у изради 18 монографија. Члан председништва Секције за анестезиологију и реанимацију СЛД, Европског друштва за интензивно лечење и Европског удружења за трауму и ургентну хирургију и Академије медицинских наука СЛД (2010). Добитник Дипломе и Плакете СЛД за вишегодишњи успешни рад и постигнуте резултате на развоју анестезије.

ДЕЛА: коаутор, „Effect of fentanyl, ketamine and thalamonal on some biochemical parameters in ethanol-treated and untreated dogs", Human Exp. Toxicol., 1993, 12, 4; коаутор, „Preoperative evaluation in the era of laparoscopic surgery", Медицински гласник (Зеница), 2013, 10, 1.

ИЗВОР: Архива Медицинског факултета у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг -- Торонто 2005.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Милош

ГВОЗДЕНОВИЋ, Милош, сликар, ликовни педагог (Кастрат код Куршумлије, 13. III 1926 -- Београд, 28. V 2006). Студирао сликарство на Академији ликовних уметности у Београду, код М. Милуновића, И. Табаковића и Ђ. А. Куна, а дипломирао 1950. и магистрирао 1968. код Н. Гвозденовића. Био је сарадник у Државној мајсторској радионици Ђ. А. Куна (1951‒1955) и професор у Школи за индустријско обликовање (1963‒1983). Усавршавао се у Паризу (1955). Студијски обилазио Италију, Аустрију, Мађарску, Чехословачку, Немачку, Грчку и друге европске државе. Редовно учествовао на заједничким ликовним смотрама од 1950. и излагао самостално од 1957. Добитник је Златне медаље за сликарство града Венеције на VII међународном конкурсу у Равени (1959), Награде УЛУС-а за сликарство (1973) и I награде на изложби „Београд -- инспирација сликара" (1990). Његови значајни радови налазе се у Музеју савремене уметности, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда и другим музејско-галеријским установама Србије, а мозаици, фреске и таписерије у јавним просторима у Београду, Бору, Зајечару, Крушевцу, Доњем Милановцу, Новом Пазару и Бачкој Тополи. Као и остали чланови групе Бразда, неговао је вредности традиције. Припада уметницима лирског усмерења, који су се опирали актуелним тенденцијама, али се нису у потпуности издвојили од главних токова савремене уметности. У почетку је обрађивао мотиве са села и понеки портрет у духу умереног експресионизма и поетског реализма (Аутопортрет, 1954; Пролеће, 1957). У свом ликовном говору наглашавао је повезаност са реалним у доба апстракције, редукцију палете до једноставних композиционих решења, као и тежњу ка узвишеном миру и хармонији. Током седме деценије градио је енигматичне композиције одмереним колористичким сазвучјима, свођењем и поједностављењем форме (Портрет И. Г., око 1970). Од средине 70-их занемарио је наглашене контуре блиске графици и окренуо се пиктуралности и сликарској материји. Палету је редуковао на белу, црну и валерске градације зелене или жуте, ређе сиво-плаве или црвене. Без људи и сувишних детаља, крајње сажето и прочишћено, пределима је давао изглед симбола духовних простора. Највише је сликао синтетичне пределе и мотиве из околине Старог сајмишта, испуњене атмосфером различитих годишњих доба (Поглед на Београд са Старог сајмишта, 1975; Београдска јесен, 1987), али и стилизоване мртве природе са метафизичком димензијом (Мртва природа I, 1976). Почетком девете деценије, поводом осамдесет година од Церске битке, урадио је серију монументалних композиција предела са фигурама војника на положајима, у колонама и после битке, такође и са људима у збегу. Полазио је од документарних фотографија да би подсетио на истине о страдању српског народа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Београд на Ушћу, Бг 1975; Милош Гвозденовић -- Гвозден: Слике, Бг 1987; M. Поповић, „Поводом нове серије слика Милоша Гвозденовића", С. Бошњак, „Синтетички реализам Милоша Гвозденовића", у: Милош Гвозденовић -- од историје до слике: поводом осамдесете годишњице Церске битке (1914‒1994), Бг--Смед. 1994.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Миодраг

ГВОЗДЕНОВИЋ, Миодраг, одбојкаш (Жабљак, 19. IX 1944). Као гимназијалац у Никшићу бавио се разним спортовима, када га је приметио Вукашин Вукаловић и позвао у Одбојкашки клуб Босна из Сарајева, тадашњи члан Републичке лиге, у који је прешао фебруара 1965. Само месец дана по доласку у клуб, као изузетно даровит играч, добио је позив да дође на припреме репрезентације, чији је тренер био Сава Гроздановић. Врло брзо се усталио у државном тиму за који је играо око 300 пута, по чему је био рекордер. Као домаћин квалификационог турнира 1965. Босна је победила и ушла у Прву лигу. Г. је 1968. прешао у Спартак из Суботице. Док је био на одслужењу војног рока клуб је испао из Прве лиге, али кад се Г. вратио, поново је ушао у најјачу југословенску лигу и био првак државе 1975, а наредне године је заузео треће место у Купу европских шампиона на турниру у Минхену. Године 1977. играо је за Хитс из Феникса као професионалац и био првак САД. Вратио се у Спартак, који је у међувремену опет испао из Прве лиге. Са Г. је клуб поново постао прволигаш, али је због несугласица с руководством клуба 1979. поново приступио Босни, где је и завршио играчку каријеру 1984. Био је капитен репрезентације која је на Европском првенству 1975. у нашој земљи (први део је Југославија играла у Скопљу, а финални у Београду) освојила прву медаљу у мушкој конкуренцији. Са изванредним одразом, изузетно јаким смечом и срчаношћу, био је један од најзаслужнијих за тај историјски успех. У Купу шампиона је појачао зрењанински ГИК Банат (1972/73) и београдски Партизан (1973/74). Још као играч био је и тренер, а по завршетку играчке каријере водио је и Ал Васел из Дубаија 1986, када је освојио прво место у Азијској лиги првака и 1987. Последњи пут био је тренер у Спартаку 1987/88. Дипломирао је на Факултету за физичку културу у Сарајеву 1982. и радио као наставник. Од 1986. до пензионисања 2013. радио је на Економском факултету у Суботици. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Одбојка -- Европска првенства 1948--2005, Бг 2006.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Недељко

ГВОЗДЕНОВИЋ, Недељко, сликар, ликовни педагог (Мостар, 9. III 1902 -- Београд, 31. I 1988). После завршеног школовања у мостарској класичној гимназији (1922), није положио пријемни испит на Уметничкој академији у Минхену него је цртање и акварел учио у приватној сликарској школи Ханса Хофмана (1922--1924). Вратио се у Мостар због финансијских тешкоћа и проблема у породици. Издржавао се сликајући по поруџбини. Непрекидно се самостално образовао и почео да користи технику уља. Пошто се настанио у Београду (1926), одмах је уписао, али не и похађао студије историје уметности на Филозофском факултету. Аскетски се посветио сликарству и преживљавао дајући часове латинског, немачког и француског језика, као и математике, физике и хемије, све док није добио место професора сликарства на Академији ликовних уметности (1940‒1972). Један је од оснивача уметничких група Дванаесторица (1938) и Шесторица (1954). Изабран је за члана САНУ (дописног 1963, редовног 1970) и АНУБИХ (1986). Са дугогодишњим пријатељем Иваном Табаковићем предложио је оснивање Галерије САНУ и био њен први председник Стручног савета. Боравио је у Паризу (1926, 1936), Венецији, Фиренци, Риму и Напуљу (1952). Студијски је обишао Француску, Белгију и Холандију (1953‒1954), Венецију, Париз, Брисел и Лондон (1958), касније и друге центре европске културе. Посећивао је најважније ликовне смотре светске уметности. Редовно је излагао на заједничким ликовним смотрама (од 1929) и двадесет седам пута самостално (од 1934). Ретроспективну изложбу приредио му је Музеј савремене уметности у Београду (1970). Његова дела уврштена су у сталне поставке наших најугледнијих музеја и антологијске прегледе приређене код нас и у иностранству. Заступао је српску и југословенску уметност на Светској изложби у Паризу (1937), XXVI бијеналу у Венецији (1952), IV бијеналу у Токију (1957), 22. међународном бијеналу акварела у Бруклину (1963) итд. Између осталог добитник је Награде Већа Савеза синдиката Југославије (1953), Политикине награде (1959), Награде за сликарство на II меморијалу Надежде Петровић (1962), Седмојулске награде Србије (1968) и Награде АВНОЈ-а (1983). Његова дела чувају Народни музеј, Музеј савремене уметности и Галерија САНУ у Београду, Музеј града Београда, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду, Галерија савремене ликовне уметности у Зрењанину, Умјетничка галерија на Цетињу, Умјетничка галерија у Сарајеву и Галерија сувремене умјетности у Загребу, као и многе музејско-галеријске установе Србије. Слике које је даровао Београду (1980) излагане су у Галерији Недељка Гвозденовића, затим поверене на чување Кући легата. Оставио је своја дела и Умјетничкој галерији у Мостару (1976) и САНУ (1982, 1983).

Већ код најранијих радова исказао је зрелост и склоност ка поетском реализму и интимизму (Аутопортрет, 1924; Шахисти, 1924; Улица у Минхену, 1924; Аутопортрет, 1925; Шваља, 1925). Значајан је представник тзв. Београдске школе: не само даровит него и образован, а спада у ред сликара-интелектуалаца. Његово стваралашто се логички развијало кроз четири основна раздобља. У првом раздобљу (1929‒1936) сликао је у духу поетског реализма прожетог умереним експресионизмом, претежно светлом палетом и разиграним потезима који разлажу форму и доприносе вибрантности површина. Најчешће је обрађивао мртве природе, пределе и мотиве Београда -- улице, тргове, кровове, паркове, трамвајске станице, свакодневне призоре (Башта, 1929; Продавац леда, 1929/30; Купус и роткве, 1932; Поврће, 1932; Зечја кожа, 1933; Дрвара, 1933; Улица, 1936), портрете и фигуре (Глава девојке, 1933; Човек у фотељи, око 1933). У другом раздобљу (1936‒1950), које почиње у Паризу под утицајем интимизма Бонара и Вијара, окренуо се свом најближем окружењу, најчешће фигурама у ентеријеру (Жена поред стола, 1938; Жена пред полицом, 1943), мртвим природама (Зелена мртва природа, 1938) и пределима сагледаним и доживљеним са прозора атељеа (Поглед из мог атељеа, 1938; Плави прозор, 1938). Сводио је форму, користио гушће намазе пасте, подједнако валерске градације и снажније колористичке контрасте, али увек остваривао лирску атмосферу. И у доба социјалистичког реализма није одступио од сопствене поетике. Наставио је да слика фигуре у ентеријеру и портрете (Девојка у плавом, 1947; Кројачка радионица, 1948; Зидари, 1948; Девојка у ентеријеру, 1950; Мали Милан, 1951) и мотиве, наизглед блиске захтевима времена, који не глорификују радни елан него проистичу из дотадашњих особених искустава, тако да нису прихваћени од критичара револуционара (Грађевина, око 1948; Грађевина, 1949). У трећем раздобљу (1951‒1960) редуковао је палету и цртеж, а све већи значај давао материји (Парк, 1950--1952). Тежио је једноставности приказа, хроматској уздржаности, јасности линеарне структуре, ритму геометризованих поља и извесном занемаривању треће димензије (Мртва природа с ножевима, 1956; Велики атеље, 1960; Мртва природа, 1960; Предмети у атељеу, 1960). У четвртом стваралачком раздобљу (1960‒1987) сажима палету на рафиниране тонове или истанчане колористичке односе са понеким добро одабраним звонкијим акцентом, рационалније гради композиције, елементе из природе геометризује, преводи у знакове и ритам рафинираних бојених површина (Композиција у плавом, 1965; Црвена мртва природа, 1967; Бели зидови у зеленом пределу, 1967; Плава мртва природа са птицом, 1968; Скулптуре и паравани, 1969; Мртва природа с црвеном позадином, 1970; Сиво на сивом, 1973; Атеље, 1976; Бела скулптура на црном подијуму, 1977; Модели скулптуре, 1984). Успешно је повезао линеарне арабеске са широким плохама, усагласио рационално и интуитивно, успоставио равнотежу свих чинилаца пластичне грађе и потврдио изузетан хроматски сензибилитет.

ЛИТЕРАТУРА: M. Б. Протић, Недељко Гвозденовић, Бг 1970; С. Ћелић, Недељко Гвозденовић, Бг 1972; Л. Трифуновић, Недељко Гвозденовић '80 Мостару, Мостар 1980; Поклон збирка Недељка Гвозденовића граду Београду, Бг 1983; Н Кусовац, Г. Харашић, Недељко Гвозденовић: Универзитет уметности, Бг 1987; Н. Кусовац, Недељко Гвозденовић: у походу на сликану површину, Бг 2014.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ, Славомир

ГВОЗДЕНОВИЋ, Славомир, књижевник, преводилац, национални радник (Белобрешка, Румунија, 10. III 1953). Студије српскохрватског језика и књижевности завршио на Универзитету у Букурешту (1976), докторирао 2000. с темом о поезији Васка Попе. Радио као уредник у Банатским новинама и главни уредник у часопису Књижевни живот у Темишвару (од 1985), уредник двојезичног часописа Збиља--Reality из Београда (1997--2003), а од 1996. предаје српску књижевност на Универзитету у Темишвару. Спада у најзначајније песнике српске дијаспоре. Поезија му је превођена на: румунски, руски, мађарски, лужичкосрпски, пољски, немачки, италијански, енглески и др. Активан је и као песник за децу (Јуначење речима, Букурешт 1986), антологичар (У плавом кругу звезда: српска поезија у Румунији, Н. Сад 1990; Из дечје собе, избор из српске књ. за децу у Румунији, са Д. Зорићем, Ужице 1993; Глинени голуб: живи српски песници у Румунији, са Л. Алексиуом, Темишвар 1998) и др. Преводи српску поезију на румунски и румунску на српски језик. Г. је песник модерног израза и наглашеног националног осећања (Српска молитва у Темишвару, Н. Сад 1991; Колико Косова у мени, Темишвар 2007; Црњански у Темишвару, Бг 2002; Крст и крик, Темишвар 2003; Обраћање Београду, Бг 2015). Активирајући језичко и историјско национално памћење у песмама, он остаје отворен и према традицији и према модерном изразу, подједнако се ослањајући на искуство српске народне поезије и модерне поетике. У његовој тематски разуђеној поезији преплићу се мотиви митско-паганских, обредних, завичајних и других садржаја. Посебно пева о Банату и другим српским крајевима, свестан да језик представља суштину националног бића („мој језик је кућа"). Један је од оснивача Савеза Срба у Румунији, његов председник (2004--2012), а потом и почасник председник. Г. је био посланик у Румунском парламенту (1992--2016), у којем се активно залагао за национална и културна права српске заједнице у Румунији. Био је генерални секретар румунске делегације при Интерпарламентарној унији (2004--2008). Први је председник Скупштине Срба дијаспоре и Срба у региону (2010--2011). Добитник је већег броја признања за поезију, УКС, Удружења књижевника Републике Српске, Српске православне цркве, Националне награде Савеза писаца Румуније.

ДЕЛА: Крила и помало ватре, Букурешт 1975; Песме пред зору, Темишвар 1977; Лирика, Букурешт 1981; Ведро отварање камена, Букурешт 1983; Подвлачење црте, Бг 1988; Уџбеник о видаревој кући, Букурешт 1988; Реч и светлост, Темишвар 1994; Рађање претка, Бл 1997; Александријске школе, Смед. 2005; Јављање на Нери, Бг 2010; Корњача силази на Дунав, Бг 2013; Са српског лимба, Темишвар 2016; Господе, развесели, Темишвар 2017.

ЛИТЕРАТУРА: А. Б. Лаковић, „Подвлачење црте", Стремљења, 1989, 29, 10; Ч. Мирковић, Суботњи дневник II, Пр. -- Г. Милановац 1991; С. Игњатовић. „Красно слово Славомира Гвозденовића", у: С. Гвозденовић, Црњански у Темишвару, Бг 2002; С. Бугарски, Ж. Милин, Лексикон Срба књижевника са данашње територије Румуније 1705--2015, Темишвар 2015.

З. Опачић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДЕНОВИЋ СИМОВИЋ, Вјера

ГВОЗДЕНОВИЋ СИМОВИЋ, Вјера, стоматолог, универзитетски професор (Даниловград, 20. XII 1929). Дипломирала на Стоматолошком факултету у Београду 1956. Докторску дисертацију одбранила 1976. Асистент на Клиници за Ортопедију вилица 1957, а редовни професор од 1987. Специјалиста Ортопедије вилица од 1966. Усавршавала се у Великој Британији (1968. и 1970). Управник Клинике за Ортопедију вилица Стом. ф. од 1979. до пензионисања 1995, а у исто време и руководилац предметне наставе, председник Комисије за полагање специјалистичких испита у Београду, Новом Саду и Нишу. Посебно се бавила изучавањем параметара раста и развитка код деце са ортодонтским аномалијама и деце са нормалном оклузијом, као и повредама зачетака сталних зуба и секутића у раном детињству. Код нас је прва применила гермектомију трећих молара у лечењу и превенцији малоклузија, што је касније постала рутинска метода лечења. Члан је Европског ортодонтског друштва. Објавила више радова и књига, уџбеник Ортопедија вилица (Бг 1992) као и три уџбеника за средњу школу медицинске струке који су доживели више издања. Добитник је Октобарске награде за науку 1987. и више других признања.

ДЕЛА: коаутор, „Висина непца у деце са загрижајем I класе", Билтен Удружења ортодоната Југославије, 1980, 12; „Компаративна анализа денталног доба, телесне висине и телесне тежине у деце са малоклузијама", СГС, 1986, 4; и М. Спајић, О. Зелић, „Малоклузије и промене у пародонцијуму", СГС, 1986, 32; коаутор, „Резултати истраживања малоклузија у становништва Београда", СГС, 1986, 3.

ИЗВОР: Лична архива.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЗДИЋ, Светозар

ГВОЗДИЋ, Светозар, правник, државни саветник, министар (Пожаревац, 29. I 1847 -- Београд, 12. V 1907). Завршио право на Великој школи у Београду 1868. Студије наставио у Минхену, Хајделбергу и Лајпцијгу, а у Паризу завршио дипломатију. Пошто се вратио у Србију, крајем 70-их ступио у дипломатску службу, 1879. унапређен за секретара посланства у Цариграду, да би се након годину дана вратио у Београд. Ту је прво радио у царинској служби, а 1884. постао секретар Царинског одељења Министарства финансија. Затим је био начелник Поштанско-телеграфског одељења у Министарству привреде, па управник Управе фондова. Министар народне привреде био је од августа 1892. до марта 1893. Краљев посланик у Народној скупштини постао је по указу 1895. У Финансијски одбор Народне скупштине изабран је 1899. Био је и секретар Министарства просвете, владин комесар при Народној банци, председник Управног одбора Класне лутрије, да би потом постао члан Државног савета. Био је прво потпредседник од 1901, па председник од 1903. Управног одбора Самосталне монополске управе. Пензионисан је 1905. Уређивао је Поштанско-телеграфски весник. Припадао је самосталним либералима. Био је члан Главног одбора Црвеног крста Србије. Одликован је Таковским крстом II реда.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 12. V 1907, 2; Д. Петровић, „Прилози за биографије знаменитих Пожаревљана: дипломате Браничева у XIX веку", Међународни научни скуп Браничево у историји Србије: Зборник радова, По--Бг 2008.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГВОЈИЋ, Борислав

ГВОЈИЋ, Борислав, филмски и телевизијски редитељ, глумац (Осијек, 21. III 1928 -- Нови Сад, 17. IX 1995). Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1952. и глуму на Академији за позоришну уметност у Београду 1954. Наступио у главној улози у једном од првих југословенских послератних филмова Живот је наш (Густав Гаврин, 1948), а одиграо запажене улоге и у филмовима Капо (Ђило Понтекорво, 1960) и Прекобројна (Бранко Бауер, 1962). Као глумац био је ангажован у Народном позоришту у Нишу, Београдском драмском позоришту, те у позориштима у Шапцу и Суботици. За новосадску филмску кућу „Неопланта филм" режирао је, између 1967. и 1975, осам документарних филмова, обично по свом сценарију. Најпознатији је филм Случајна биографија (1973) о напуштеној и усвојеној деци. За истог продуцента радио је и као сценограф, организатор, помоћник и асистент редитеља у низу документарних и играних филмова. Био је косценариста и помоћник редитеља популарних телевизијских серија Салаш у Малом риту и Зимовање у Јакобсфелду (Бранко Бауер, 1974, 1975). Од 1977. био је запослен у телевизији Нови Сад где је снимио већи број играних и документарних филмова, те научних, образовних и дечјих емисија. Као даровит сликар, графичар и дизајнер, био је аутор многобројних шпица и плаката за филмове.

Ж. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕА

ГЕА, научно-популарни часопис са географском тематиком, који су од децембра 2001. издавали Институт за географију, туризам и хотелијерство Природно-математичког факултета у Новом Саду и Подружница Српског географског друштва у Новом Саду. Главни и одговорни уредник је био Лазар Лазић. Часопис је излазио двомесечно до 2009. Укупно је објављено 46 бројева. Објављивани су чланци о интересантним географским појавама и процесима код нас и у свету и о новостима у географској науци.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕБАУЕР, Ервин

ГЕБАУЕР, Ервин, педијатар, хематолог, универзитетски професор (Бач, 3. IX 1935). Дипломирао 1960. на Медицинском факултету у Загребу, где је и магистрирао 1969. Као студент уређивао је студентски стручни часопис Медицинар у Загребу. Докторирао 1972. на Мед. ф. у Новом Саду, на тему утицаја сидеропенијског стања мајке на појаву анемије одојчета у нашој средини, а хабилитовао 1974. на Мед. ф. у Ријеци. Од 1960. запослен у Бачу као лекар, а касније и као директор Дома здравља. Од 1969. радио на Клиници за дечје болести Института у Новом Саду. На Мед. ф. у Новом Саду изабран за асистента 1970, а прошавши сва научно-наставна звања, за редовног професора биран 1987. Бавио се хематолошко-онколошким болестима деце и општом педијатријом, а оснивач је дечје хематолошко-онколошке службе у Војводини и Центра за хематологију и онкологију на Институту за здравствену заштиту деце и омладине у Новом Саду. Редовни члан Академије медицинских наука СЛД. Гостујући предавач на Мед. ф. у Ријеци 70-их година ХХ в. и на Мед. ф. у Будимпешти у више наврата, од 1993. до 2011. Дугогодишњи члан и председник Научног одбора за хемофилију и хемостазу Србије. Допринео организовању антихемофилне заштите у Србији. Носилац многих научно-истраживачких пројеката. Дугогодишњи члан уређивачког одбора Медицинског прегледа. Уредник два уџбеника педијатрије (Педијатрија, уџбеник за студенте медицине, Н. Сад 1987; Клиничка педијатрија, Бг--Зг 1988). Сарадник у више књига и монографија (коаутор, Педијатрија I--III, Зг 1994; Крварења и тромбозе -- поремећаји хемостазе код деце, Бачки Петровац 2008; коаутор, Инфекције у неонаталном узрасту, Н. Сад 2008). Носилац је плакете СЛД.

ДЕЛА: коаутор, Хитна стања у медицини и стоматологији -- приручник за лекаре приправнике, Н. Сад 1988; Болести крварења у деце, Н. Сад -- Ср. Карловци 1997.

ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Новом Саду.

Б. Белић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕБЕЛ, Карл

ГЕБЕЛ, Карл (Göbel, Karl), сликар (Беч, 26. II 1824 -- Беч, 10. II 1899). Пореклом из уметничке породице, школовао се на Академији у Бечу, на којој је 1848. добио награду за композицију. Након завршених студија почиње да ради у акварелу у којем је најчешће приказивао сцене лова и портрете. На својим путовањима по Шпанији, Италији, Русији, Угарској и Србији посећивао је дворове, али је израђивао и представе народних обичаја, створивши особени етнографски жанр историјско-уметничких вредности. Његови контакти са српским поручиоцима одвијали су се у два наврата. Први пут Г. је посетио Београд 1860, после чега израђује графички лист (1862) са портретом кнеза Михаила Обреновића. Године 1865. у акварелу овековечује један обичан дан на Калемегдану. Рушевине капије Принца Еугена Савојског представљају слику оријенталног Београда, виђеног из перспективе европског човека. Богатство колорита и приказ хришћана и Османлија дају овој сцени својеврстан ванвременски патос типичан за оријенталистичке представе. Године 1881. Г. поново посећује Београд и израђује портрет кнегиње Наталије у акварелу. Сликар документарно представља кнегињин костим, потврђујући своју занатску вештину у садејству са идеализацијом стварности. Том приликом израдио је и серију акварела, међу којима су Београд -- Тврђава, Концерт пред Конаком у Топчидеру и Светковина (Коло) у Топчидеру. Концерт пред Конаком у Топчидеру је идеална слика јавности у монархијском систему, представљена као место сусрета владара и јавности. Кнежевски пар је дискретно скрајнут, чиме је показано да владар није апсолутна жижна тачка јавног живота него само један, мада најважнији, његов сегмент. На другом акварелу из исте године, Светковина (Коло) у Топчидеру, владарски пар је смештен у јавни спектакл какав је сабор крај Топчидерске цркве. Владар постаје поштовалац и део народне културе, што указује на све шири опсег јавности са којом је двор морао да се суочи. Шаренило боја и филигранска обрада потврђују Г. као следбеника Петера Фендија и Јозефа Данхаузера, сликара бидермајера који су пресудно утицали на његово уметничко формирање.

ЛИТЕРАТУРА: Österreichisches biographisches Lexikon 1815--1950, 2, Wien 1959; Н. Кусовац, Српско сликарство XVIII и XIX века, Бг 1987; Л. Шелмић (ур.), Галерија Матице српске, Н. Сад 2001; К. Митровић, Топчидер: двор кнеза Милоша Обреновића, Бг 2008.

И. Борозан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕДЕОН (Јуришић)

ГЕДЕОН (Јуришић), игуман, писац (Ириг, 24. I 1809 -- манастир Раковица, 26. II 1872). Рођен је под световним именом Георгије, а образовање стицао по фрушкогорским манастирима. Свом монашком имену додавао је и име свога оца -- Јосиф. У Србију дошао 1829. поставши ђакон на двору кнеза Милоша у Крагујевцу. Кнез га је убрзо пребацио у манастир Савинац, своју задужбину, где је постао јеромонах. Када су уставобранитељи на престо довели Карађорђевиће, једно време био је у тамници, после чега је 1844. отишао у Бугарску, потом у Дечане. Путовао по Црној Гори, Албанији и Далмацији, што је описао на 140 страна у Дечанском првенцу приказавши тешко стање српског народа, манастира и историјских споменика у турском ропству. Патријарх Јосиф (Рајачић) преместио га је 1852. у манастир Крушедол, а 1857. на препоруку кнеза Михаила у манастир Бешеново где је 1859. постао игуман. У Далматинску епархију одлази 1864. где постаје игуман манастира Подластве, а 1866. манастира Савина. Често је као владичин изасланик путовао по паштровским манастирима. У Србију се вратио 1870. и постао старешина манастира Раковице код Београда, где је унапредио богослужбени поредак и манастирску економију. Удавили су га разбојници који су дошли да опљачкају манастир.

ДЕЛО: Дечански првенац, Н. Сад 1852.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Гедеон Јосиф Јуришић: игуман и писац Дечанског првенца: 1809--1872", Архив за историју Српске православне Карловачке митрополије, 1913, 3; Д. Батаковић, Савременици о Косову и Метохији: 1852--1912, Бг 1988.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕДЕОН (Никетић

ГЕДЕОН (Никетић), епископ (Будим, 1736 -- Решинар код Сибиња, Румунија, 17. ХI 1788). Почео је службу као парохијски свештеник. Када је остао удовац, замонашен је у манастиру Раковцу 1775. и произведен за архимандрита манастира Шишатовца. За епископа православних Румуна у Аустријској царевини хиротонисан је 1784. што указује на то да је знао румунски језик. Боравио је у великом румунском селу Решинару, као и ранији ердељски епископи. Своју епископију уредио је по угледу на српске епископије Карловачке митрополије. Учествовао је у раду Архијерејског сабора Карловачке митрополије, те као његови претходници морао да води велику борбу против унијаћења и других сметњи које су им чинили римокатолици и аустријске власти. У српским изворима епархија је називана Ердељска, Трансилванска и ређе Решинарска, по седишту. У одбрани од унијаћења служио је и српски манастир Бистрица у Ердељу, у којем је постојао јак преписивачки центар у XVI в. Из тог времена сачуване су неке од његових књига.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Прилози историји одношаја с Румунима у XVIII веку, Ср. Карловци 1906; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕДЕОН (Петровић)

ГЕДЕОН (Петровић), епископ (Сомбор, 12. XI 1770 -- Нови Сад, 10. XI 1832). Рођен под световним именом Ђорђе. Граматикалну школу завршио у Сомбору, хуманистичке науке у Сегедину, а филозофију у Печују. Радни век започео је као канцелариста у Сомбору, али је после две године отишао у Пешту где је завршио правне науке и потом богословију у Сремским Карловцима. У чин ђакона рукоположен је 1798, а следеће године у чин свештеника. Замонашен је у манастиру Крушедол 1800, а 1801. произведен за архимандрита крушедолског. До 1805. био је учитељ Богословског завода у Карловцима, када је постављен за администратора упражењене Епархије бачке. Хиротонисан је 1807. Заједно са добротвором трговцем Савом Вуковићем пресудно је допринео да се 1810. отвори православна гимназија у Новом Саду и да се у њу доводи квалитетан наставни кадар. Основао је Фонд за свештеничке удовице и свештеничку сирочад Епархије бачке. Волео је науку и препоручивао књиге свештеницима и народу. Подржао је Магарашевића у издавању Летописа и препоручио га свештенству. Сахрањен је у новосадској Саборној цркви.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ћирић, Кратка историја бачког владичанства, М. Шевић, Епископи Бачке епархије, у: Шематизам Епархије бачке за 1896. годину, Н. Сад 1897; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЗЕМАН, Герхард

ГЕЗЕМАН, Герхард (Gesemann, Gerhard Friedrich Franz), слависта, фолклориста, универзитетски професор (Лихтенберг, Немачка, 16. XII 1888 -- Бад Телц, Немачка, 31. III 1948). Студирао је у Минхену, Берлину и Килу германистику, класичну филологију, индологију и славистику. Докторирао је у Килу 1913. са темом из области етнографије. У Берлину је упознао своју супругу Марију Магу Магазиновић. У Београд је дошао 1914. и запослио се као гимназијски професор. Повлачио се 1915/16. са српском војском преко Албаније, негујући болесне и рањене, а дневник о овим догађајима објавио је доцније (Die Flucht, Мünchen 1935; Са српском војском кроз Албанију, Бг 1984). Студије славистике наставио код Ериха Бернекера у Минхену и 1920. хабилитовао је радом о Ерлангенском рукопису (Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Ср. Карловци 1925). Професор славистике у Прагу био је 1923--1943. Послат је у Београд 1940. да оснује Немачки научни институт, а после напада Немачке на Југославију напустио је Београд и вратио се у Праг, из којег је избегао 1945. У ратним неприликама уништени су његова велика библиотека, кореспонденција и рукописи. До краја живота написао је један роман и нешто новела. Г. се бавио, пре свега, српским и балканолошким темама (уз руске, у мањем обиму). Народне песме најзначајније су подручје његових истраживања. Узорно приређен за штампу, Ерлангенски рукопис најзначајнији је извор за познавање предвуковске десетерачке усменопоетске традиције. Следе студије о Хасанагиници (ASPh, 1923, 38) и рад Српскохрватска јуначка песма (Der Schönhof. Blätter für Weltanschaung und Kunst, 1924, 9). Централно место у опусу радова који се односе на народно песништво заузимају Studien zur südslavischen Volksepik (Reichenberg 1926; Студије о јужнословенској народној епици, Бг -- Н. Сад 2002), у којима је изучавао генезу сижеа/фабуле анализом јужнословенских варијанти велике просторне и временске распрострањености. Увођењем термина композициона схема и епско-херојска стилизација омогућио је систематско изучавање народних песама са аспекта удела певача, значаја импровизације, социокултурног утицаја средине и слушалаца. Организовао је представљање гуслара Танасија Вућића у Прагу, Берлину и Франкфурту, те снимање плоча са његовим репертоаром (1929). Сакупио је и објавио у преводу збирку црногорских народних прича (Helden, Hirten und Haiduken, Мünchen 1935). Под утицајем Јована Цвијића и Владимира Дворниковића, захваљујући добром познавању балканских крајева (које је обилазио пешке, у настојању да се сроди са народном психологијом и обичајима), настали су Г. радови из области етнологије, односно социологије и народне психологије, међу којима је најзначајнија књига Heroische Lebensform. Zur Literatur und Wesenkunde der balkanischen Patriarchalität (прво издање објављено у Прагу 1934. односи се само на црногорску патријархалну културу; друго издање објављено у Берлину 1943. укључује на компаративној основи брђане у Шкотској, Маињане на Пелопонезу и Корзиканце; у нас преведено као Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цт 1968). Посредничкој улози између српског (јужнословенског) и немачког говорног подручја припадају радови Г. о култури и књижевности Јужних Словена, а најважнији су: Die serbokroatische Literatur (Berlin --Potsdam 1932; Српскохрватска књижевност, Бг 1934), Kultur der Südslaven (Bulgaren, Serben, Kroaten, Slowenen) (Potsdam 1936). Под утицајем нашег фолклора писао је и приповетке објављене под насловом Germanoslavica: Geschichten aus dem Hinterhalt (Frankfurt a. M. 1979; Приче из заседе, Вш 2004).

ДЕЛА: Die glücklichen Hugen, Zürich 1954; Gesammelte Abhandlungen, München--Neuried 1981.

ЛИТЕРАТУРА: С. Кољевић, Ка поетици народног песништва, Бг 1982; Т. Бекић, „Герхард Геземан и његов допринос изучавању наше књижевности и културе", у: Студије о јужнословенској народној епици, Бг -- Н. Сад 2002.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЈЗИРИ

ГЕЈЗИРИ, извори топле воде који избацују воду у одређеним интервалима од неколико минута до неколико дана. Избачени млаз воде најчешће има висину и по неколико десетина метара. Назив потиче од имена исландског г. -- Geysir, изведеног од глагола geysa који значи куљати, шикљати, брзо истицати. Њихове воде су алкално неутралне, на површини земљишта топле 76--80 °С. Г. се налазе на местима сада активне или на местима старе вулканске активности, па уз фумароле, солфатаре, суфионе и мофете представљају поствулканске појаве. Једино место у Србији на којем постоји појава слична г. је Сијеринска бања, југозападно од Лесковца, у Јабланици, на северној подгорини планине Гољак. Ту се вода појавила 1954, приликом истражног бушења земљишта, у виду стуба високог 8 м. Издашност је 3--5 л/сек. а температура воде 68 °С.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Пешић, Општа геологија, Ендодинамика, Бг 1995*.*

Б. Ристановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕКИЋ

ГЕКИЋ, Кемал, пијаниста, универзитетски професор (Сплит, 16. II 1962). Студије клавира, започете 1977. на Музичкој академији у Загребу, наставио 1978. на Академији уметности у Новом Саду, у класи Јакутхон Михаиловић. Дипломирао 1983, а магистрирао 1985. Од 1983. до 1999. био је професор на Академији уметности у Новом Саду. Након тога настањује се у Мајамију (САД) и предаје на Међународном универзитету „Флоридa". Професор је и на „Musachino" универзитету у Токију, а држи и многе мајсторске курсеве широм Јапана. Његова међународна каријера започела је 1985. када је добио специјалну награду Немачког Шопеновог удружења из Хановера за најбоље извођење сонате на XI Међународном пијанистичком конкурсу „Фредерик Шопен" у Варшави. Делујући превасходно као солиста, од тада наступа широм бивше СФРЈ, као и у европским земљама, Русији, Канади, САД, Египту, Кини, Јапану и државама Јужне Америке. Велик успех остварио је снимцима са Међународног пијанистичког конкурса „Фредерик Шопен" објављеним 1985. у Немачкој и Јапану у тиражу од преко 140.000 примерака, те CD и DVD издањима дискографских кућа Victor (Chopin Recital, 1985; Kemal Gekic Plays Liszt, 1989; Kemal Gekic Plays Mozart, 1989; P. I. Tchaikovsky, Piano concerto No. 2, S. V. Rachmaninov, Piano concerto No. 2, 2009), VAI music (Works by Chopin & Liszt, 1999; Piano duos, 2003), Naxos (Liszt, Rossini Transcriptions, 1997), JVC Classics (Liszt, Etudes d'execution transcendante, 1997; Liszt, Piano Concertos No. 1 & No. 2, Totentanz, 2002), Palexa records (Liszt, Années de Pèlegrinage Deuxième Année, Italie, 2000; Handel, Liszt, Scriabine, 2006), Gama Media LC (Tokyo Recital, 2002; Erlking, 2006; Debissy, Fauré, Ravel, 2008; Chopin Etudes, 2012; Fauré, Works for Cello and Piano, 2013) и Navona records (Fredrick Kaufman, Guernica, Piano concerto and other orchestral works, 2013). Његов пијанизам одликују слободније интерпретације којима изналази нове изражајне и драматуршке димензија дела. У композицијама епохе романтизма Г. открива потенцијал за различита иновативна озвучавања која проистичу из изражајних могућности савременог инструмента. Његова тумачења карактеришу одступања од конвенционалних приступа, посебно у делима Ф. Шопена и Ф. Листа. Изразитих виртуозних способности, посебне домашаје остварио је у тумачењима комплекснијих дела ових композитора.

ИЗВОР: Архива Академије уметности у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: www.kemalgekic.com; http://miamipianofest.com/blog/kemal-gekic-mipf/.

С. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЛЧИЋ (Јелчић/Ђелчић), Јосип

ГЕЛЧИЋ (Јелчић/Ђелчић), Јосип, историчар (Котор, 26. XI 1849 -- Горица, 4. II 1925). Послије завршене гимназије у Дубровнику 1869. студирао и дипломирао историју, географију и италијански језик у Грацу. Радио десетак година у Наутичкој школи у Дубровнику, а потом на тршћанској Трговачкој и поморској академији, гдје је и пензионисан (1909). Бавио се историјом, архивистиком, палеографијом и епиграфиком. То му је омогућило да буде именован за првог конзерватора за дубровачко и которско подручје, а затим му је повјерена дужност инвентарисања и чувања грађе Дубровачког архива. Научну радозналост посветио је изучавању културне, политичке и поморске прошлости Боке которске, Дубровника и источнојадранске обале. Посебно га је занимала историја Бокељске морнарице. Његова обимна монографија о развоју дубровачког поморства, утемељена на главним прописима којима је Дубровник правно нормирао поморску дјелатност, и данас је у много чему непревазиђена. Уз вјешто дат пресјек политичке историје, понудио је добро илустровани опис дубровачких културно-историјских архитектонских споменика. Писао је о братовштинама далматинских градова, дубровачким тополивцима, посебно Рабљанину Ивану Крститељу, те о дубровачким поморцима и њиховом учешћу у шпанској флоти у XVI в. и расвијетлио околности млетачког завојевања Дубровника на почетку XIII в. Посебно су му биле блиске теме о поморском школству у Дубровнику, Далмацији и Трсту. На основу извора дубровачке и которске провенијенције упознао је средњовјековну историју Хума, Зете и Албаније и међу првима почео да се бави повијешћу словенских насеобина на Апенинима. Захваљујући теренским истраживањима, пронашао је, транскрибовао и објавио многобројне епиграфске споменике с подручја Доње Неретве, Дубровника и највише Боке, а истраживао је остатке некрополе уз темеље фрањевачког самостана на Пилама. Први је приступио стручном сређивању, обради и инвентаризацији Дубровачког архива, па је издао његов сумарни инвентар (објављен у Гласнику Земаљског музеја БиХ, 1910), са установљеном структуром и називима архивских серија, који је и данас најбољи „водич" кроз многобројне збирке у депоу овога архива. Уз све то, упућен у палеографију (нарочито латинску) и као врстан познавалац латинског и италијанског језика, Г. се дао и на публиковање нове и дотад непознате архивске грађе. Одабрао је и у издању Мађарске академије наука објавио збирку извора о политичким односима Дубровачке Републике с Угарским Краљевством (Будимпешта 1887), а у издању ЈАЗУ одлуке дубровачких вијећа из XIV в. (Загреб 1896--1897). Као аутор обимног и разноврсног научног опуса, Г. је био цијењен у стручним и научним круговима и као такав изабран 1893. за дописног члана ЈАЗУ.

дела: Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara 1880; Delle istituzioni maritime e sanitarie della Repubblica di Ragusa, Trieste 1882; Diplomatarium relationum reipublicae Ragusanae cum regno Hungariae, Budapest 1887; Monumenta Ragusina. Libri reformationum IV--V, Zagreb 1896--1897; La Zedda e la dinastia dei Balšidi, Spalato 1899 (превод: J. Јелчић, Зета и династија Балшића, Пг 2010); „Дубровачки архив", Гласник земаљског музеја у Сарајеву, 1910, 22.

Литература: T. Поповић, „Професор Јосип Ђелчић", Записи, 1927, 1--6; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Хрватски биографски лексикон, 6, Зг 2005.

Ђ. Тошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНАДИЈЕ

ГЕНАДИЈЕ, митрополит арадски (Пријепоље, ? -- Арад, после 1581). Помиње се 1580. као архијереј који руководи духовним животом Срба, Влаха, Грка и Русина. Пре тога радио је у штампарији Божидара Вуковића у Венецији. Са Теодосијем трудио се око Вуковићевог издања Октоиха петогласника који је завршен 1537. и у чијем поговору каже да је параеклисијарх манастира Милешеве родом из Пријепоља. Његов долазак на катедру ердељских епископа у Араду треба довести у везу са обновом рада Пећке патријаршије 1557. чије су границе тада допирале далеко на север, тј. колико се турска власт проширила. У намери да духовни и културни живот својих епархијана побољша, а сличан је замах био на целој територији Пећке патријаршије, иницирао је и помогао оснивање штампарије у Сасшебешу, јужно од Ердељског Београда. По његовом налогу ту је 1580. прештампан Зборник, односно Празнични минеј Божидара Вуковића, издање у Венецији из 1536--1538. Приликом штампања задржана је српска редакција, српски свеци и цео поговор Божидарев. Једино се као наредбодавац не јавља Божидар него „освештени митрополит кир Ђенадије ерђелски". Штампао је и зборник проповеди преведен са грчког Поученије избраноје от светаго Јевангелија (Сасшебеш 1581).

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: У. Мађаревић, „О Генадијеву зборнику", БГл, 1908, 3--4; Д. Руварац, „Генадијев зборник", БК, 1914, 15, 4; Р. Грујић, „Духовни живот", у: Војводина, I, Н. Сад 1939; Пет векова српског штампарства 1494--1994, Бг 1994; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНАДИЈЕ СВЕТОГОРАЦ (Доместик)

ГЕНАДИЈЕ СВЕТОГОРАЦ (Доместик), јеромонах, доместик (хоровођа), писац (? -- Света Гора, ?). Највероватније је у време пада деспотовине Ђурђа Бранковића дошао на Свету Гору, неизвесно у који манастир (Велика Лавра, Ватопед, Ивирон). Оба његова списа, с краја девете или почетка последње деценије XV в., посвећена првом атонском монаху и пустињаку, Светом Петру Атонском (IX век), Синаксарско житије и Служба, сачувана су у Хиландару (рукопис Хил. 463). У Служби Светом Петру Атонском Г. не скрива ауторство -- његово име јавља се у наслову саме службе, потом у наслову канона, али и у акростиху (крајегранесију) који творе почетна слова осам Богородичиних тропара. Ова исихастички уздржана, једноставна и непосредна служба представља један од ретких сачуваних аутографа старих српских песника. У истом овом рукопису налази се и пространо Житије Св. Петра Атонског, превод са грчког, које је Г. преписао и на крају потписао тајнописом, тако обједињујући све култне списе посвећене овом светитељу.

ЛИТЕРАТУРА: Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII века), прир. Ђ. Сп. Радојичић, Бг 1960; Ђ. Трифуновић, „Служба Светом Петру Атонском Јеромонаха и доместика Генадија", у: Генадије Светогорац, Служба Светом Петру Атонском (прир. Ђ. Трифуновић), Кш 1995.

З. Витић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНАДИЈЕ СХОЛАРИЈЕ

ГЕНАДИЈЕ СХОЛАРИЈЕ, цариградски патријарх (?, -- после 1456). Г. је био учени византијски државник и цариградски патријарх. Као присталица уније, учествовао је 1439. на унијатском сабору у Фиренци, али је од 1442/43. био против уније. Као цивил имао је титулу општи судија Ромеја и био је лични секретар цара Јована VIII Палеолога (1425--1448). Пошто се 1450. замонашио, боравио је у цариградском манастиру Пантократор. У време турске опсаде Цариграда 1453, побегао је из града, али су га Турци ухватили ван градских зидина и у Једрену продали као роба. Султан Мехмед II Освајач (1451--1481) вратио га је у Цариград и почетком 1454. поставио за патријарха. Добивши повељу из руку турског цара, признао је ново стање, па је тако наставила живот некада славна, сада поробљена, Цариградска васељенска патријаршија. Подучавао је Мехмеда II хришћанству, а његова Исповест вере сачувана је, поред грчког оригинала, и у турском преводу. Пошто је 1455. Пећ, седиште српског патријарха, пала под турску власт, деспот Ђурађ Бранковић (1427--1456) обратио се патријарху Г. с питањем да ли „може државни поглавар и Сабор епископа поставити архиепископа и патријарха и када је изгубљено место где је пре била њихова столица." Добио је потврдан одговор, с тим да у месту „где пребива такав архиепископ или патријарх, не може ту бити други прави епископ." Да би поткрепио тврдњу да се може изабрати поглавар цркве, иако је изгубљено његово седиште, учени Г. навео је неколико примера. То је било довољно српском деспоту да изабере патријарха у преосталом делу своје државе. Као побожан и образован човек, који се целог живота занимао за богословска питања, деспот Ђурађ се даље распитивао код цариградског патријарха о часном крсту, о Јуди, о трећем небу, о светом хлебу Великог четвртка и о другим литургичко-обредним и догматичким питањима. Сам Г., под притиском разних оптужби, у мају 1456. напустио је патријаршијски положај и повукао се на Свету гору.

ЛИТЕРАТУРА: E. V. Dobschütz, „Ein Schreiben des Patriarchen Gennadios Scholarios an dem Fürsten Georg von Serbien", ASPh, 1905, 27; Д. Анастасијевић, „Питање најпобожнијег Деспота српског Господина Ђурђа, Његовој Светости Васељенском патријарху Господину Генадију Схоларију -- одговори Патријархови", Гласник СПЦ, 1946, XXVII, 10--12; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНБАЧЕВ КРТОЛИЦА, Олга

ГЕНБАЧЕВ КРТОЛИЦА, Олга, биолог, научни саветник (Београд, 4. IV 1941). Дипломирала 1964. на oдсеку биологије Природно-математичког факултета у Београду. Магистрирала 1967. на Ветеринарском факултету у Београду, докторат је одбранила 1973. на oдсеку биологије ПМФ у Београду, у области молекуларне ендокринологије и цитологије. Усавршавала се у Лабораторији за ћелијску физиологију и репродукцију у Паризу (Collège de France) 1968--1969, Лабораторији за репродуктивну медицину на Универзитету у Бриселу 1969, Лабораторији за молекуларну ендокринологију Универзитета Јејл (Њу Хејвен, САД) 1973--1974. Од 1964. до 1992. била je запослена у Институту за примену нуклеарне енергије (ИНЕП) у Београду, где је прошла сва научна звања до научног саветника 1983. Била је шеф Лабораторије за електронску микроскопију (1973--1978) и директор јединице за хуману репродукцију у Одељењу за ендокринологију и имунологију (1985--1992). Предавач на Мед. ф. у Београду на постдипломским студијама из Физиологије хумане трудноће 1979--1988, на Интер-универзитетској школи за изучавање патофизиологије трудноће у Дубровнику (1986--1991), на Универзитету Рочестер, Њујорк, САД 1991--1993. Од 2004. до сада почасни је професор на Универзитету Валенсија, Шпанија, а од 2005/06. почасни професор на Универзитету Коимбра, Португалија, као и од 2009. на Универзитету у Београду. Била је председник научног већа у Институту ИНЕП, Београд 1988--1991. Након пресељења у САД, од 1993, радила је на Стоматолошком факултету Универзитета Калифорније у Сан Франциску. Члан је Друштва за перинаталну медицину, почасни члан Асоцијације друштава за ултразвук у медицини и биологији, Њујоршке академије наука, Краљевског медицинског друштва у Лондону, Америчког друштва за биологију ћелије и Интернационалног друштва за истраживање матичних ћелија. Била је члан редакција три часописа (Early Pregnancy: Biology & Medicine, Trophoblast Research и Regenerative Medicine Journal) и рецензент радова 17 водећих часописа. Добитник је Награда за специјални допринос развоју Института ИНЕП 1988, Медицинске Југословенске асоцијације, Друштва за ткивну вијабилност; Асоцијације за рехабилитацију из Лондона, Трећег Миленијума у биохемији, Католичког универзитета из Сантјага, Чиле, Српског биолошког друштва. Припада кругу данас најцитиранијих српских научника у области медицине и биологије. Њен дугогодишњи интерес била су молекуларна истраживања имплантације и почетних стадијума ембрионалног хуманог развића и карактеризације ембрионалних матичних ћелија. Истраживала је улогу и механизам дејства Л-селектин система, као и in vivo и in vitro ефекте лекова и ксенобиотика (никотин и пушење) на развиће плаценте и њихових ефеката у првом триместру трудноће. Последњих година њено интересовање везано је за ембрионалне матичне ћелије, њихово порекло, карактеризацију и могућу примену. Г. је била прва у нашој земљи која је применила плацентни екстракт за лечење рана и амнионских мембрана за лечење опекотина.

ДЕЛА: коаутор, „Regulation of human placental development by oxygen tension", Science, 1997, 277; коаутор, „Trophoblast L-selectin-mediated adhesion at the maternal-fetal interface", Science, 2003, 299(5605); коаутор, „Serum-free derivation of human embryonic stem cell lines on human placental fibroblast feeders", Fertility and sterility, 2005, 83(5); коаутор, „Disruption of apical-basal polarity of human embryonic stem cells enhances hematoendothelial differentiation", Stem Cells, 2007, 25(9).

К. Кртолица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕАЛОГИЈА

ГЕНЕАЛОГИЈА → РОДОСЛОВ

Генеaлошка класификација језика

Генеaлошка класификација језика, изучавање и груписање језика света према њиховим заједничким особинама, односно на основу порекла из претпостављеног прајезика. Истраживање генеалошких веза међу језицима и групама језика врши се компаративном методом, изучавањем системских корелација на свим нивоима (фонолошком, морфолошком, лексичком, синтаксичком). Тиме се утврђују не само основне сродничке везе него и хронологија иновација. Према сродности језици се сврставају у групе, у виду „породичног стабла", којим се представља и релативна хронологија издвајања и осамостаљивања појединих дијалеката у посебне језике. Иновативни процеси, који се најбоље могу представити теоријом таласа Ј. Шмита, доводе до даљег гранања, те дијалекти временом постају прајезици за нове језике. Класификација укључује и реконструкцију прајезикā, будући да они по правилу припадају дописменим епохама. Ређе о њима постоје писана сведочанства (нпр. латински, у случају романске групе). За реконструкцију су битне најстарије писане форме језикā, и она је тим сложенија што су писани извори временски удаљенији од прајезика, те изузетно тешка уколико их нема или је грађа сведена на ономастички материјал записан у страним изворима. Отежавају је и други чиниоци: историјски нестанак многих система, што је довело до постојања језичких „изолата", који међу живим или историјски потврђеним језицима немају блиских сродника (нпр. у Европи баскијски, у Азији јапански); развој језичких савеза, чије је откривање у историјској перспективи проблематично; међујезички утицаји и позајмљивање појединих микросистема чак и у домену основне лексичке грађе (нпр. јапански је бројеве од 1 до 6 преузео из кинеског) и др. Покушаји груписања језика старији су од лингвистике као самосталне дисциплине, а прва размишљања о овом питању актуелна су још у средњем веку. М. Кашгари се бавио туркијским језицима (XI--XII в.), а арапски и јеврејски филолози су поредили семитске језике. До XVII в. у Европи доминира идеја о моногенези језика, утемељена на библијском миту о Вавилонској кули, те о јеврејском као претку свих језика, што је први одбацио Лајбниц. Крајем XVIII в. долази до појачаног занимања за класификацију језика, када су и ударени темељи за утврђивање сродности индоевропских (В. Џоунс, 1786) и угрофинских језика (С. Ђармати, 1799). Током XIX и XX в. већина језика света класификована је у породице. Иако постоје и разлике међу лингвистима, данас је најшире прихваћена подела на следеће језичке породице: индоевропска, уралска, алтајска, кавкаска, ескимско-алеутска, дравидска, кинеско-тибетска (синотибетска), аустроазијска, аустронезијска, индо-пацифичка, аустралијска, на-дене, америндијанска, афроазијска (семитско-хамитска), конго-сахарска, нигер-кордофанска, којсанска. Међу овим породицама уочене су дубље сродности (везе уралских и алтајских језика, уралских и дравидских, на-дене и синотибетских, индоевропских и семитско-хамитских, као и уралских и др.), из чега је потекла и хипотеза о макросистемима (ностратички, палеоевроазијски и америндијански), те и о њиховој могућој дубљој вези. Српски језик спада у јужнословенске језике, односно словенске језике, као подгрупу индоевропских језика.

Литература[:]{.smallcaps} W. P. Lehmann, Historical Linguistics: An Introduction, Routledge 1992; Р. Бугарски, Језици, Н. Сад 1993; Вяч. Вс. Иванов, „Генеалогическая классификация языков", „Языки мира", у: Лингвистический энциклопедический словарь, Москва 1994; M. Ruhlen, The Origin of Language: Tracing the Evolution of the Mother Tongue, New York 1994; Атлас језика, Вараждин 2004; J. H. Greenberg, Genetic Linguistics: Essays on Theory and Method, Oxford 2005.

J. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕКС (Генералекспорт)

ГЕНЕКС (Генералекспорт), специјализовано државно предузеће за реекспортне и друге спољнотрговинске послове, основано Одлуком Владе НР Србије од 30. V 1952. под називом Генералекспорт. Предузеће је настало када је расформирано Министарство спољне трговине, а Југославија почела да развија економске односе са Западом, за шта су биле потребне чврсте (конвертибилне) валуте, па је 19 радника малог увозно-извозног предузећа „Морава" пребачено у фирму за којом се јавила потреба. Истовремено формирана су реекспортна предузећа и у другим републикама, изузев Црне Горе. Први директор био је Михајло Жупањевац, али као најзаслужнији за настанак и успон истичу се Владимир Вишњић, помоћник министра за увоз-извоз НР Србије, и Ратко Дражевић, пуковник УДБ-е, који су у Г. почели као саветници. Иако тада Југославија није производила робу за западноевропско тржиште, Г. је почео да ствара организациону мрежу представништава у иностранству: „BSE Company Ltd." (основано је у Лондону 1954), „Combick Frankfurt GmbH" (1955), „Centroproduct Milano S.p.A." и „Impex Overseas Corp." (1956), „Yugoscandia AB Stockholm" и „Yougo-Arab Beirut" (1960, при чему је ова друга фирма касније пребачена на Кипар). По нормализацији односа са СССР-ом и источним блоком отварају се представништва Г. у Москви (1963), Прагу (1970), Берлину (1971) и Будимпешти (1972). У почетку се Г. бавио извозом пољопривредних производа и увозoм луксузне и робе широке потрошње, да би временом спољнотрговинско пословање проширио на туризам, саобраћај, грађевинарство и финансије. У оквиру Г. оснивају се „Југотурс" (1956) и „Авиогенекс" (1968). Директор Вишњић је смењен 1972, у оквиру сламања „техно-менаџерско-либералних" привредних и политичких руководилаца, који је био усмерен само против српских кадрова. Почетни импулс је била једна Титова опаска из октобра 1972, на састанку с политичким активом Србије, а на рачун реекспортера. На делу су били тзв. децентрализација и стварање националних економија, у оквиру које је југословенска оријентација Г. била велика сметња.

Ипак, под новим директором Миодрагом Савићевићем, који је прошао школу Г. од помоћног референта до директора дирекције, задржана је водећа позиција Г. у спољној трговини, и поред њене „децентрализације" крајем 70-их година, када у Хрватској део његових послова преузимају „Астра" и „Бродокомерц", у Словенији „Емона", у Војводини „Агровојводина", а и у Београду добија јаке конкуренте („Инекс", затим „Прогрес" и др.). Савићевић је тада окупио низ способних људи, од којих ће неки постати и остати водећи српски бизнисмени. Г. 1979. гради први хотел де лукс категорије у земљи -- „Интерконтинентал", део међународног ланца, а 1980. подигнута је по пројекту Михајла Митровића у бруталистичком стилу административно-стамбена зграда Западна капија или Г. кула, други по висини солитер у Београду (115 м), који је постао један од симбола Београда. Почетком 80-их једном од највећих инвестиција Г. Копаоник се претвара у најатрактивнији зимски туристички центар југоистока Европе. У овом периоду Г. прераста у једно од највећих предузећа у Југославији, које је крајем 1989. остваривало око 12--13% од укупног спољнотрговинског биланса Југославије и 27% Србије. Годишњи промет овог предузећа за 1990. износио је 6,87 млрд. долара. Са готово 6.500 запослених и преко 70 предузећа и представништава у земљи и иностранству (од Западне и Источне Европе преко Кине, Индије, Блиског и Средњег истока, Америке, делом Африке, а било је у току и стварање мреже на Далеком истоку) и с посредничком мрежом коју је чинило 1.500 светских агенција, Г. је преко туристичког предузећа „Југотурс" доводио у Југославију у просеку више од 800.000 туриста годишње, а промет ове туристичке фирме био је 350 мил. долара. „Авиогенекс" је имао осам авиона, обрт од 65 мил. долара и превозио је годишње више од 600.000 путника. Осим хотела и апартмана (хотел „Интерконтинентал" у Београду, Г. апартмани, Г. хотели на Копаонику), Г. је имао објекте и на хрватском и црногорском приморју.

Значај и утицај Г. били су и већи него што показује његово пословање. Још у време директоровања В. Вишњића, уз претходну политичку сагласност и подршку Слободана Пенезића Крцуна и Драже Марковића, Г. је, у периоду 1960--1963, својим новцем изградио „Маракану", стадион ФК Црвене звезде (од 2014. стадион „Рајко Митић"), на месту старог стадиона СК Југославија, отвореног 1927. Под Вишњићем Г. је фактички надрастао државу, пошто су друге земље уместо од НБЈ гаранције узимале од Г., а сам Г. је Народној банци повремено одобравао позајмице. Касније, 80-их година у Југославију је после шеснаестогодишњих покушаја доведен „Мекдоналдс", ланац од 24.000 ресторана у свету, као и „Делифранс", позната француска пекарска компанија. Врхунцем се ипак сматра пројект „Југо Америка", када је у неколико година у САД продато око 150.000 крагујевачких аутомобила, иако је тај подухват оставио огромне дугове.

Почетком 90-их, које су обележили ратови на просторима некадашње Југославије и увођење економских санкција међународне заједнице Србији, долази до драстичног пада пословања и несагледивих штетних последица по овај гигант. Због политичких сукоба и „непослушности" (одбио да на директорско место постави Зорана Тодоровића Кундака, од 25 мил. долара колико му је тражено за зајам за привредни препород Србије уплатио је пет и поклонио три, и најзад успротивио се да се уместо „Сименса", дугогодишњег партнера ПТТ-а, доведе француски „Алкател"), смењен је дугогодишњи директор М. Савићевић, а послове Г. преузимају друге друштвене („Прогрес" и „Инекс") или приватне фирме („Делта"). Током 90-их представништва у иностранству прерастају у приватне спољнотрговинске фирме, а судбина несталог новца није разјашњена. Истовремено започиње (рас)продаја фирми и имовине Г. („Југотурс" је продат грчкој фирми „Травелвеј", „Мекдоналдсу" су продате акције, Ненаду Ђорђевићу, односно ЈУЛ-у, зграда у улици Ђуре Ђаковића, предратног власника Владе Илића, продат је део флоте „Авиогенекса", „Делифранс" је ушао у састав приватног предузећа). Године 1998. покренут је предстечајни поступак. Од 2000. Г. потресају афере изазване несавесним пословањем руководства, а од 2005. налази се у реструктурисању са свега шест запослених. Под Радоманом Божовићем 1999. доносе се одлуке да дугови фирме буду остављени у старом предузећу с десетак запослених, а здравији хотелски део и имовина пребачени у ново предузеће „International CG д.о.о." (ИЦГ). Одлуке су спроведене, после неколико неуспелих покушаја, под Савићевићем, који је био и директор нове фирме, 2003. када је пренет капитал Г. („Интерконтинентал", Г. апартмани, „Авиогенекс", Туристички центар Копаоник, „Југотурс", Хотел „Алет" у Бечићима, и сва потраживања Г. према другим компанијама) на компанију „International CG". На ИЦГ је пренето готово 99% имовине Г. То је оцењено као незаконито, као и издавање у закуп на 99 година парцеле грађевинског земљишта површине 1,2 ха у блоку 20 у Новом Београду без расписаног тендера, слободном нагодбом Конзорцијуму „Неимар--Б", „Кемоимпекс" и „Ирва" 2004, што је био разлог хапшења М. Савићевића, Петра Новаковића, Ивице Лукића, Владимира Гајића и Небојше Премовића 2007. У 2006. Хотел Београд „Интерконтинентал" изгубио је лиценцу и 2007. преименован је у „International CG" а затим „Continental Hotel Belgrade". Године 2008. купује га „Делта холдинг" и укључује га 2013, након реконструкције, у ланац „Crownе Plaza". Г. апартмани, енергана и тениска хала у Београду продати су компанији „Delta Real Estate". Имовина Г. на Копаонику -- хотел „Гранд" и апартмани „Сунчани врхови" продати су конзорцијуму који чине „МК група" и аустријска туристичка група „Falkensteiner Michаeler". Директори Г. били су: М. Жупањевац (1952; први формални директор и кум предузећа), В. Вишњић (1952--1973), М. Савићевић (1973--1990. и 2000--2005), Андрија Дозет (1990--1999), Р. Божовић (1999--2000), П. Новаковић, В. Гајић (генерални директор фирме „International CG"), И. Лукић и Н. Премовић (директор Туристичког центра Копаоник, у саставу компаније „International CG").

ИЗВОРИ: Документација ПКС; Б. Степановић, „Држава у држави", НИН, 30. III 2000; Д. Боаров, „Крај једног мита", Време, 11. X 2007; „Био једном један Генекс", Блиц, 6. IV 2008; З. Секулоски, „Како је разграбљен Генералекспорт", Маркс 21, 1. II 2009; М. Љ. Поповић, „Генекс кула тражи купца", Вечерње новости, 29. VIII 2016.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Како смо смењени, Бг 1989; Д. Боаров, Дебеле књиге и дебеле мачке, Бг 2011.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕРАЛНА УНИЈА

ГЕНЕРАЛНА УНИЈА, финансијско друштво које су, под називом Union Générale, у Лиону 1875. основали католички монархисти, с прокламованим циљем да представљају конкуренцију јеврејским банкарима (пре свега Rothschild-Creditanstalt-у) и да их истисну из Европе. Друштво је обновљено у Паризу 1878, с капиталом од 25 милиона франака, у великој мери захваљујући ангажовању Пола Ежена Бонтуа (1820--1904), тада директора Јужних железница, већ познатог на тржишту вредносних папира. Бонту је извесно време радио у компанији Џејмса Ротшилда Ломбардски путеви (тзв. Јужноаустријска железница), а познанство с Ротшилдима искористио је за реализацију разних махинација, које су 1873. донеле и њему и Ротшилдима велике губитке из послова с грофом Анријем де Шамбором. После тога Бонту се посветио играма на берзи: емисијом вредносних папира од 3,5 милиона франака ради инвестирања у аустријске руднике, остварио је велик успех па је постао самостални професионални учесник тржишта вредносних папира.

Брзи успон и пад Г. у. повезан је са Србијом и једном од највећих афера у њеној привредној историји (→ Бонтуова афера). Када су након кризе и ратова у другој половини 1870-их закључени најпре Сан-Стефански а затим Берлински мир, Аустроугарска је добила прилику и могућности да ојача утицај на Балкану, између осталог и да реализује стару идеју о изградњи железничке пруге која ће пролазити кроз Србију (Београд--Ниш, с огранцима до Врања и Пирота), а што је Србија преузела да сама изгради као обавезу на Берлинском конгресу. По окончању Берлинског конгреса у Србију су долазили захтеви из Беча да се Аустроугарској да статус најповлашћеније нације, под претњама царинским ратом и затварањем српског тржишта. Тадашњи председник владе Јован Ристић покушавао је да проблем реши склапањем трговинских уговора с Русијом, и одбијајући да Аустроугарској да тражени статус, али је на крају поднео оставку 26. X 1880. Ипак, његова влада издејствовала је да Скупштина 5. VI 1880. усвоји Железничку конвенцију, с концесионим моделом изградње пруге Београд--Врање, уз избор путем надметања, с претходно прописаним условима и роковима (градња је према погодбама Ристићеве владе требало да почне 15. XII 1880. а рок за завршетак био је 15. VI 1883). Као најозбиљнији понуђачи у надметању јавили су се чувени градитељ железничких пруга Рус Самуил Соломонович Пољаков и Француз Фремије. Стручни одбор Владе оценио је да ниједна понуда није повољна и надметање је пропало. У новим преговорима с кредиторима влада је добила 8 понуда: три из Француске, две из Британије, једну из Белгије, једну руско-белгијску, и понуду Пољакова, за којег је министру Чедомиљу Мијатовићу Бењамин Калај већ рекао да је Аустроугарска изричито против. Влада се мимо стручног одбора одлучила за понуду Г. у., с којом су 22. I 1881. закључена три уговора: о зајму за грађење железнице (у номиналном износу од 100 мил. франака и роком отплате од 50 година), о грађењу железнице (за сваки километар Г. у. добија 198.000 фр., што доноси добит од 45.000) и о експлоатацији железнице (дато право Г. у. на експолатацију 25 година, уз накнаду српске државе од 2.831.400 динара за редовна два воза дневно). Ови уговори усвојени су 22. III 1881, после неколико дана расправе у Народној скупштини и то под притиском напредњака и кнеза Милана, за којег се у народу причало да је од председника Г. у., Бонтуа, примио мито од једног до три милиона. Аранжмани са Г. у. били су и неповољнији од уговором предвиђених: уместо 100 мил. добијало се стварних 71,4%; уговорена камата била је 5%, а стварна 7%; Г. у. није преузимала све трошкове око грађења итд. Поред тога, новац од зајма даван је Г. у. на зајам по стопи од 4,5% за њене друге послове (то је Г. у. доносило зараду од 2,5%, или годишње 1.785.000 динара), а са Г. у. је 1. априла закључен још један (тзв. лутријски) зајам од номиналних 33 мил. франака (по Недељковићу, Бонту наводи 30 мил.), односно стварних 24.585.000, с номиналном каматном стопом од 5% (стварном 6%). Лутријски зајам је наводно склопљен ради отплате ратног дуга Србије, али је његов циљ заправо био да Г. у. и нашој влади набави новац за железничке радове.

У време склапања тих уговора Г. у. је била у узлету, који је уследио након почетних застоја и тешкоћа пред крај 1880. Бонту тада ствара с француским капиталом Лендербанку у Бечу, која је заједно с намераваном банком у Пешти требало да му послужи да тежиште послова Г. у. пренесе на Балкан, оцењујући, као директор Јужних железница, да се на градњи нових железница може зарадити. Највећу подршку Бонту и Г. у. добили су од кардинала Јакобинија, секретара папе Лава XIII, од 1.000 акционара из Лиона, повезаних с лионском банкарском групацијом (поред марсејске једном од највећих у Француској тог времена), али једнако вредна била је и подршка Калајевог колеге Тафеа, аустроугарског министра финансија. Вредност Бонтуових акција порасла је од 1878. до 1881. са 500 до 3.000 франака, а фондови Г. у. достигли су 200 мил. франака. Након што је Бонтуа признала Банка Француске, настао је финансијски мехур од 125 директно или посредно с њим повезаних уреда с вредношћу актива од 5 млрд. франака. На рачун шпекулативног капитала капитализација финансијског тржишта у Француској повећала се у 1881. на укупно 14,5 млрд. франака. Као и сваки сличан мехур, и овај је стваран откупљивањем сопствених акција. Истовремено, Бонту је развијао активности и у Русији, на Средњем Уралу. Од кнеза Голицина узео је у аренду 1879. на 49 година земље и фабрике Нитвинског и Пашијског округа (данас у Пермској покрајини). Новооснована Анонимна акционарска компанија Француско-руско-уралско друштво (Франко-Русское Уральское общество) Шарла Баруена и Сергеја М. Голицина експлоатисала је локалне ливнице гвожђа, а 1880. отворила је нову фабрику (данас Чусовски металуршки комбинат). Међутим, почетком 1882. аустроугарска влада одбила је да подржи Лионску банку у стварању Морске банке Трста, што се одмах 4. јануара одразило на пад цена акција са 3.400 франака крајем 1881 (односно, 1.800 као последње децембарске цене) на 1.040, а затим 13. на 540 франака. Г. у. је покушала с откупом сопствених акција, али се испоставило да је у активе фиктивно приписано 26,6 милиона, тако да банка није имала резерве за такву операцију. Г. у. је банкротирала 29. I 1882, а неколико дана касније Бонту је ухапшен и осуђен на пет година затвора и 3.000 франака, али је побегао у Шпанију, одакле је ширио гласине да су слому акција кумовали јеврејски банкари у сарадњи с франкомасонима (тј. банкарима протестантима). Исте тврдње поновио је и у књизи L'Union Générale (Paris 1888). Уралско друштво обу- ставило је рад пред крај 1882, „због недостатка средстава" и 16. децембра је ликвидирано. Имовина арендована од Голицина прешла је 1884. у располагање Друштва Камских челичних и железопрерађивачких фабрика, које је такође припадало Французима и било финансирано Лионским кредитом, а границе његовог утицаја знатно су се прошириле обухвативши велик део Лисвенског рударског округа.

И поред пословног неуспеха, Г. у. је обезбедила остварење главних стратешких корпоративних циљева светског олигархијског капитала: дестабилизација банкарског сектора и појачана интеграција француских банака у светску зеленашку мрежу; ограничење утицаја Русије на Балкану, кроз изградњу железничке пруге, која је без обзира на кризу била завршена 1888; и пробијање што дубље у Русију, на Урал, с циљем куповања тамошњих предузећа и стварања иностраних или заједничких банака (али уз преовладавање иностраног капитала). У тренутку пада Г. у. дуговала је Србији 34,5 мил. динара, што је било знатно више од годишњег буџета (26 мил.). У преговорима с великим новчаним заводима Србија је договорила да један део обвезница добије назад (9 мил. динара), за један део дуга (12 мил.) париски Есконтни контоар је пристао да обави грађевинске радове на железници, док је за остатак од 12,8 мил. потраживања било предвиђено да се наплати из стечајне масе. И док у Србији пад Г. у. није имао никакве непосредне последице на положај владе и министара, у Француској је довео до пада тржишта капитала и кризе која је трајала шест година, те најзад до пада владе. Пропаст Г. у. изазвала је, ипак, велик одјек у Србији, али и у целој Европи. Велике дискусије вођене приликом усвајања уговора са Г. у., уз отворене алузије о корупцији, настављене су после издавања књиге Бомбе (Т. Ивковић, Бг 1889), у којој су изнете оптужбе и списак људи које је поткупио Бонту: краљ Милан, његов ујак пуковник Ђорђе Катарџи, премијер Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Јеврем Гудовић, као и редакција Видела, напредњачког гласила, и најзад вођа опозиције Никола Пашић (како би у Скупштини обезбедио кворум), све у свему 6 мил. динара у злату и сребру. Други списак подмићених саставио је Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића и познати либерални мислилац. Поред књиге самог Бонтуа, велик успех постигао је Емил Зола романом Сребро (L'Argent, Paris 1891), по многима најбољим романом у XIX в. о финансијским кризама, у којем је фактички дао целокупну историју Г. у. и Бонтуа, кроз Светску банку и главног лика романа -- Сакара. По многим мишљењима, пропаст Г. у., Бонтуова књига и Золин роман допринели су ширењу антисемитизма у Француској, док је код нас, насупрот томе, због афере с подмићивањем и несумњиве штете порастао анимозитет према језуитима. Унутар Србије, пак, све то довело је до огромног пада популарности напредњака, тако да су на изборима, након што су у марту 1882. из владе изашли радикали и либерали, освојили само 5 од 50 упражњених места, а затим у мају опет поражени на следећим допунским изборима. Политичке манипулације одржале су их, ипак, на власти до септембра 1883.

ЛИТЕРАТУРА: E. Bontoux, L'Union Générale, Paris 1888; М. Недељковић, Историја српских државних дугова, Бг 1909; J. Bouvier, Le Krach de l'Union générale (1878--1885), Paris 1960; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића II, Бг 1990; Д. Гњатовић, Стари државни дугови, Бг 1991; С. Г. Марковић, Гроф Чедомиљ Мијатовић: Викторијанац међу Србима, Бг 2006; Д. Ямской, „Фиктивный заговор масонов-банкиров", Economic Anthropology, 2011; Ј. Пауновић Штерменски, Филип Христић -- дипломата и политичар (1819--1905), дисертација, Бг 2013; Е. В. Чиркова, „Финансовый кризис а-ля Золя", www.kommersant.ru/doc/2437816 (2014); Р. Калабић, Грофовска времена, Бг 2015.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕРАЛШТАБОВИ

ГЕНЕРАЛШТАБОВИ, војни органи државе задужени за ратне припреме и употребу оружаних снага. Почели су се формирати у XIX в. због појаве масовних војски са крупним здруженим јединицама, развоја ефикаснијих борбених средстава и извођења ратних операција на знатно већим просторима, мада су штабови војних јединица појединих држава постојали и раније. У Србији је Главни ђенералштаб (ГЂ) формиран 5. II 1876, будући да Општевојно одељење Министарства војног није било у могућности да руководи свим ратним припремама, потребним због Херцеговачког устанка, договарања са Црном Гором ради ослобађања српског народа у Турском царству и све већих ратних изазова у Европи. У надлежности је имао више задатака: организацију, припрему опремања и распоред војске, војнообавештајне послове, ратно планирање и помагање врховном команданту и вишим командантима на стратегијским и тактичким пословима; војногеографске и војноисторијске задатке, за које су били задужени његово 1, 2. и 3. одељење. Даљим радом на развоју војске, у чему су најважнију улогу имали генералштабни официри и ГЂ, посебно на изради Закона о устројству војске и Закона о устројству Војног министарства, донетих 1883, прописивањем и преузимањем и других послова настала је потреба за бољим прописом о ГЂ, што је учињено Уредбом о ђенералштабној струци из 1884. Њоме су одељења добила називе према задацима које су обављала. Оперативно одељење (од 1896. Операцијско) имало је Унутрашњи и Спољни (од 1900. Информативни) одсек, а Географско одељење: Географско-статистички, Тригонометријски, Топометријски и Топографски одсек и радионицу са каснијим спајањима одсека и формирањем Складишног. Задаци целог ГЂ и генералштабне струке проширени су или прецизирани према тадашњем стању војне науке: процењивање потребе за ратном спремом, изучавање војнополитичких питања, усаглашавање употребе родова војске и струка, оспособљавање официра свих родова за командне дужности и издавање војно-научног часописа, а у случају рата улазак у састав Врховне команде. Осим тога, прецизирани су: број генералштабних официра, њихово оспособљавање и полагање испита, превођење у струку или враћање у првобитни род војске, надлежности свих руководилаца ГЂ и генералштабних официра у трупи и, делимично, у Министарству војном, као и део задатака Ђенералштабне комисије.

Српска војска и ГЂ ушли су у рат против Бугарске 1885. неприпремљени, налазећи се у почетним фазама модернизације, што је утицало на то да Уредба из 1884. добије измене 1892. и 1893. ГЂ је од тада био у саставу Министарства војног, а поред својих обављао је и задатке Ђенералштабног одсека Министарства. Нове допуне донете су 1896, 1898, 1900, 1902, 1905, 1906, 1918. и 1919, што показује сталну намеру да се надлежности и рад ГЂ учине што бољим. Према Уредби из 1896, постао је засебна установа, у миру је био потчињен министру војном, а његов је начелник имао положај највиши после министра, док је у рату постајао начелник штаба Врховне команде. Операцијско одељење добило је и Мобилизацијски одсек (1900. назван Саобраћајни), а у Историјском одељењу су као посебни одсеци издвојени Ратна архива и Библиотека. У току постојања Команде Активне војске 1898--1900. и делом 1902, ГЂ није постојао -- његово Операцијско одељење било је у саставу Команде, а друга два у Министарству војном. Посебан одељак био је посвећен Ђенералштабној комисији, која се састојала од руководилаца у ГЂ, а њен председник, начелник ГЂ, имао је право да привремено у рад укључи друге највише руководиоце из војске, зависно од питања које се проучавало. Последња уредба донета је јануара 1903 (по старом календару децембра 1902). Начелник ГЂ добио је тада нове обавезе и права, међу којима је најважнија била „да реферише непосредно Краљу, Врховном команданту војске, о току радова и о свим важнијим пројектима и пословима из круга рада Главног ђенералштаба". Од 1904. то је постала редовна пракса. ГЂ је најинтензивније и најуспешније радио после Анексионе кризе (1908−1909), јер су од тада постојали далеко повољнији услови за његов рад. Међутим, 1913−1914, због настале државне кризе, изазване сукобом војних и цивилних власти у областима припојеним Краљевини Србији после балканских ратова, дошло је до већих пропуста у раду.

ГЂ Војске Краљевине СХС/Југославије је због сличног уставног и законског војног уређења као у Краљевини Србији такође био орган Министарства војске и морнарице и имао готово исте задатке. Промене су настале због квантитативних разлога, унетих ратних искустава, а затим и због опасности од новог рата и његовог почетка. У њему су се интензивније развијале углавном све функције за које је предвиђено да их ГЂ, као језгро Врховне команде, обавља у рату: планирање (мобилизација, концентрација, ратно планирање), организацијски послови, обавештајно-безбедносна делатност, обука и настава, координација, знатним делом командовање јединицама главних родова и контролна функција (до формирања Врховне инспекције војне силе 1940). Наведене основне функције проширивале су се подручним и процесним функцијама, као што је обавештајно-безбедносна, проширена пропагандом. Рад је почео маја 1920, када је престао да делује Штаб Врховне команде, уочи потписавања последњег мировног споразума, а на основу Уредбе од априла 1920. Из Операцијског одељења су тада издвојени Обавештајни и Саобраћајни одсеци, формирана су одељења, а Географско одељење је постало институт. Изричито је наведена обавеза министра војске и морнарице да начелника ГЂ обавештава о питањима државне политике која су се тицала одбране. Наредним уредбама, донетим 1923, 1927, 1939. и 1940. и њиховим многобројним изменама и допунама, формацијама војске из 1923, 1929. и 1935. и формацијским променама (укупно 45), организацијска структура се проширивала сходно повећању надлежности, веза и односа. Наставно одељење је формирано 1923, а поред других задатака било је задужено за издавање часописа Ратник. Развој се нарочито убрзавао од 1937, када се одељења због обједињавања и кординација функција здружују у дирекције, секције прерастају у одсеке, формирају се нова одељења: Организацијско, Материјално и Друго обавештајно, док су Војни музеј и Историјско одељење фиктивно чинили Војноисторијски институт, којим је руководио други помоћник начелника ГЂ. Коначно обликовање ГЂ извршено је 1940, када му се и бројно стање повећавало на 317 припадника. Резултати рада, међутим, нису у Априлском рату 1941. потврђени на бојном пољу онако како је било у историји српске државе. Ипак, представљао је најбољу војну институцију у земљи и извршавао своје задатке, пре свега детаљно информишући државни врх о свим опасностима по земљу и потребним подацима неопходним за доношење одговарајућих одлука.

Г. Југословенске армије / Југословенске народне армије / Оружаних снага СФРЈ формиран је 1. III 1945. од већег дела Врховног штаба НОВЈ (осим политичких органа), представљајући штаб Врховног команданта за командовање и оперативно-планско тело Министарства народне одбране (МНО). Од тада је формирано девет његових одељења. Прописом о надлежностима МНО од марта 1945. одређен му је делокруг рада, који је укључивао све доктринарне радње на припремама војске и територије за одбрану. Реорганизацијом МНО, извршеном марта 1947, начелник Г. добио је и функцију трећег помоћника министра за народну одбрану. Према Уставном закону из 1953, МНО је преименовано у Државни секретаријат народне одбране (ДСНО) и извршене су организацијске промене и у Г. ЈНА. Делокруг рада мењан је прописима из 1958. и 1966. Крупне промене у политичком систему СФРЈ (уставни амандмани и Устав из 1974), доношење Концепције Општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ) и друго, нису сматрани значајним за доградњу Г. Ипак, превасходно због техничке модернизације ЈНА, извесне промене биле су неизбежне. До 1979, на пример, управе родова свих видова здружене су у три сектора којима су руководили помоћници начелника Г. Најважнија промена требало је да буде преношење послова у вези са Територијалном одбраном (ТО) из ССНО (Савезни секретаријат за народну одбрану) у Г. Уведена је дужност заменика начелника Г. за ТО, чиме је руковођење ТО на савезном нивоу девалвирано. Последња организација Г. оружаних снага СФРЈ извршена је 1990, када је имао четири управе, пет сектора, Инспекцију оружаних снага и Одељење безбедности (само за Г.). Начелник Г. је тада био пета личност у ССНО, а на ССНО је пренето вршење штабних послова за потребе врховног командовања.

Г. Војске Југославије одвојен је од Министарства одбране и био је највиши стручни и штабни орган за припрему и употребу Војске у миру и рату, због чега је потчињен председнику СРЈ, који је, по Уставу, командовао Војском у складу с одлукама Врховног савета одбране. Рад Г. обухватао је реорганизцију војске, њену департизацију и увођење професионализма, модернизацију, јачање морала уз веће уважавање слободарских традиција, предузимање радњи и мера због грађанских ратова у окружењу, а посебно у вези с очекиваном агресијом на СРЈ. Последња организација Г. извршена је 1998, када је имао осам сектора, пет управа, Инспекцију ВЈ, Кабинет и Одељење безбедности. У току НАТО агресије 1999. постао је Штаб ВЈ, уз смањење организацијске структуре. После агресије, извршена је потпуна процена ратне штете и настављена реформа војске уз њено смањивање, нарочито после петооктобарских промена 2000. Од тада су настале и друге потешкоће: на основу одлука ВСО (Врховног савета одбране), Савезно министарство одбране је у децембру 2000. постало Министарство Војске Југославије и добило штабне надлежности, те је уз помоћ саветника из НАТО савеза поједине функције обављао паралелно са Г. којем је, супротно још важећем Закону о Војсци Југославије, постајао надређени орган; постојала је колизија два устава, а највиша државна тела нису донела платформе за политику и доктрину одбране, елементе плана за трансформацију Војске и процену ризика по Југославију.

Г. Војске Србије и Црне Горе је Уставном повељом из 2003. имплицитно постао орган Министарства одбране, којем је додељена и функција руковођења Војском. Стратегијом одбране из 2004. потврђено је опредељење за чланство у Програму „Партнерство за мир" НАТО савеза, у НАТО и другим европским и евроатлантским организацијама. Г. је због тога учествовао у преуређењу Војске по НАТО стандардима, проглашеним за најбоље, а Служба војне безбедности је измештена из делокруга његовог рада.

Г. Војске Србије, проглашен 11. XII 2007, по законима о одбрани и Војсци Србије, у саставу је Министарства одбране, а врши послове из додељених му надлежности у складу са законима и овлашћењима председника Републике и министра одбране. Начелник Г. командује и руководи Војском у складу са актима командовања претпостављених. Састоји се од Здружене оперативне команде, надлежне за руковођење и оперативно командовање Војском, девет управа са ознакама од Ј-1 до Ј-9 и Управе војне полиције. Верска служба је у Војску Србије уведена 2011, а верски свештеници на служби у Г. врше управну функцију над војним свештеницима и верским службеницима своје вероисповести, распоређеним у командама нижег нивоа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дамјановић, Историјско развиће уређења нашег ђенералштаба са главним основама уређења наше војске, Бг 1900; Први балкански рат, 1, Бг 1959; Оружане снаге Југославије 1941−1981, Бг 1982; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941, Бг 1984; Развој Оружаних снага СФРЈ 1945--1985, 7, Бг 1989; В. Иветић, Начелници генералштаба: 1876--2000, Бг 2000; Демократска контрола војске, зборник, Бг 2001; М. Хаџић, Реформа војске -- искуства и изазови, Бг 2003; С. Ратковић Костић, „Генералштаб српске војске 1876--1903. године", ВИГ, 2003, 1--2; Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007; С. Ђукић, „Оснивање и рад Главног генералштаба српске војске 1876--1912. године", Војно дело, 2015, 2; С. С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, Бг 2015.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕТИКА

ГЕНЕТИКА (грч. gennhtikov" : који се тиче постања, порекла или наслеђа), наука која утврђује основе, узроке и чиниоце променљивости живих бића, механизме наслеђивања особина између генерација и различитости унутар генерација сродних организама. Сматра се првенствено биолошком дисциплином, али се домени истраживања и примене преплићу са другим природним и друштвеним наукама и информационим технологијама. Основне принципе наслеђивања дао је Ј. Г. Мендел (1866) на основу запажања законитости јављања особина кроз генерације у дугогодишњим експриментима укрштања биљака (грашак). Његов рад, који се сматра првим научно постављеним генетичким експериментом, схваћен је тек почетком XX. в. Сам назив г. увео је В. Батесон 1906. Средином ХХ в. сазнала се хемијска структура генетичког материјала (Маклеод, Ејвери и Макарти, 1946), кроз који се остварује способност саморепликације, експресије и варијабилности генома (Вотсон и Крик 1953). Развитком технологија, из класичне или формалне г., која је до краја 30-их година ХХ в. установила правила и основне механизме наслеђивања и варијабилности наследних чинилаца, развијао се већи број научних праваца у г.: према проучавању нивоа организације живе материје (ћелије, организма, популације); према објекту истраживања (микроорганизми, биљке, животиње, човек); методологији (биохемијска, молекуларна, цитогенетика, квантитативна); области примене (медицинска, пољопривредна, форензичка, конзервациона, еколошка и др.). Савремена г. се проширује на геномику која је настала развојем технологија секвенцирања генома и количине података о геномима многобројних врста, као и на епигенетику која укључује студије експресије гена и настанка особина без промене структуре основног генетичког материјала.

Почеци генетичких експеримената на овим просторима везују се за Ђорђа Радића, првог доктора агрономије, који је 1874. вршио експерименте укрштања на кукурузу и основао у Београду прво пољопривредно друштво, а у Краљеву прву пољопривредну школу. Као професор на Педагошкој академији у Београду и као почасни професор биологије на Медицинском факултету у Београду, биолог Недељко Дивац се бавио г. Курс г. већ средином 1930-их година предавали су Боривоје Милојевић на Филозофском и Иван Стебут на Пољопривредном факултету у Београду. Увођењем у наставни програм најсавременијих научно заснованих сазнања из области г., 1967. установљава се први посебан курс г., на Универзитету у Београду, на којем први предаје Д. Маринковић. Оснива се и Катедра за г. и еволуцију 1971, у оквиру Зоолошког института, а г. се уводи и у последипломске студије. Убрзо, генетички садржаји уводе се као засебан предмет или део курсева у наставне програме свих медицинских, биотехничких и сродних факултета у Србији. Од аутора првих универзитетских уџбеника из појединих области г. на нашем језику, осим превода страних књига, треба споменути: Б. Милојевића (1934), Н. Дивца (1936), А. Стебута (1938), А. Тавчара (1952), П. Радомана (1961), Љ. Берберовића (1966), С. и К. Боројевић (1971), Д. Маринковића (1974), А. Туцовића (1974), А. Мишића (1977), В. Спасојевића (1978), Д. Кораћ (1980). Правци и развој генетичких истраживања на овим просторима синхроно су, у мањој или већој мери, пратили збивања у свету.

У оквиру Српске академије наука у Београду под руководством Синише Станковића, 1947. основан је и Институт за физиологију, развиће, г. и селекцију, који представља део основе данашњег Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић". Од 1986. основан је садашњи Институт за молекуларну г. и генетичко инжењерство, као део Међународног центра за генетичко инжењерство и биотехнологију, што је довело до снажног и брзог развоја молекуларне биологије и молекуларне г. у Србији. 

Примењена и развојна генетичка истраживања у пољопривреди и шумарству унапређена су тек одбацивањем лисјенкистичког приступа о наслеђивању стечених особина у другој половини ХХ в., одвијају се у оквиру више научних института и усмерена су на стварање сорти и хибрида кукуруза, стрних жита, ратарских, повртарских, крмних, индустријских, лековитих и зачинских биљака, воћака, шумског дрвећа и др. Међу њима су Институт за истраживања у пољопривреди „Србија", са центрима, међу којима су: Центар за стрна жита у Крагујевцу, најстарија научноистраживачка установа на Балкану из области пољопривреде (1898), Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду (1938), Институт за кукуруз Земун Поље (1945), Институт за шумарство (1945). У Србији се средином ХХ в., делом као компонента класичних истраживања из области таксономије, екологије, биогеографије, еволуције и оплемењивања биљака, појављују истраживања из популационе и еволуционе биологије заснована на генетичким основама узрока биолошке варијабилности. До значајнијег развијања г. популација у нашој средини долази крајем 60-их и током 70-их година ХХ в., када Драгослав Маринковић (тада наставник г. на ПМФ у Београду), по повратку са докторских студија на Рокфелеровом Универзитету (Њујорк, САД), формира истраживачки тим (Никола Туцић, Марко Анђелковић и Владимир Кекић), који постаје језгро окупљања, школовања и усавршавања нових истраживача у области генетичких популација.

Хумана г. проучава наследне варијације човека и у њеном склопу је медицинска г., која се бави наслеђем, дијагнозом, прогнозом, лечењем и превенцијом обољења изазваних променама наследне основе. Од када Тјио и Леван (1956) утврђују тачан број хромозома човека, а Лејеуне и сарадници (1959) откривају прву хромозомску аберацију, интензивно се и у Србији развија медицинска цитогенетика, која проучава промене хромозомског комплемента и њихову повезаност са различитим патолошким стањима човека. Као резултат сарадње између лекара и биолога, у периоду 1960--1970. формирана је већина цитогенетичких лабораторија. У оквиру ВМА у Београду М. Кичић и В. Марковић (1960) оснивају најстарији центар у Србији за изучавање хромозомских аберација. Центар за медицинску г. Института за ментално здравље формиран је (1964) као цитогенетичка лабораторија, прва у којој је рађен кариотип (С. Морић, Б. Гарзичић, В. Марковић, Ж. Лаћа). У сарадњи са гинеколошким клиникама организовано је и прво саветовалиште и пренатална дијагностика хромозомопатија. У лабораторији за експерименталну онкологију Онколошког института у Београду, Б. Нешковић и његови сарадници Б. Гарзичић, С. Живковић и Б. Солдатовић усавршавају технику културе ткива у циљу добијања препарата хромозома човека и касније оснивају засебне генетичке лабораторије у неколико институција. Лабораторија за цитогенетичка истраживања Института за биологију и хуману г. Мед. ф. у Београду основана је 1965. (М. Анаф, С. Марковић, В. Диклић), а главни правци истраживања су тада били цитогенетичке студије поремећаја репродукције човека. У оквиру Универзитетског клиничког центра у Београду цитогенетичке лабораторије оснивају се на Дечјој клиници (Б. Солдатовић, Б. Гарзичић, Б. Ајдарић, 1966); на Интерној Б клиници (З. Роловић и М. Ћирић, 1968) у изучавању малигнитета у хематологији и изучавању ендокринолошких патологија; те у Институту за гинекологију и акушерство (В. Шуловић, 1972) у репродуктивним поремећајима и конгениталним аномалијама. Крајем ХХ в. генетичка саветовалишта се отварају при већини здравствених установа са пренаталном дијагностиком хромозомопатија. У Институту за здравствену заштиту мајке и детета Лабораторија за хуману цитогенетику је основана ради пренаталне и постнаталне дијагностике хромозопатија (Б. Гарзичић, 1982) и уводе се скрининзи новорођенчади и деце на различите генетички условљене поремећаје. Цитогенетичке лабораторије основане су и у оквиру Мед. ф. у Нишу (В. Савић, 1970) и Новом Саду (А. Крстић, 1986). Ова друга је прерасла у Центар за медицинску г., у којем је развијена прва пренатална дијагностика за територију Војводине. Развијањем и применом метода молекуларне г. у дијагностици наследних обољења проширена су и популационо генетичка истраживања у Србији и генетичка дијагностика на низ обољења и поремећаја (цистична фиброза, неуромишићна, малигна, кардиоваскуларна), а генетичка саветовалишта се данас налазе при многим универзитетским клиникама и здравственим установама. Крајем ХХ в. у Србији се развијају и савремене лабораторије форензичке г., које утврђују идентитет на основу ДНК узорка у сврхе судства.

У оквиру Института за Нуклеарне науке „Винча" Н. Савковић (1967) започиње цитогенетичка истраживања са аспекта деловања јонизујућег зрачења, а од 1973. у цитогенетичкој лабораторији у оквиру КБЦ „Звездара" (Б. Пендић) испитују се генотоксични ефекти јонизујућег зрачења. На Ветеринарском факултету у Београду (Б. Солдатовић 1970) и Институту за биолошка истраживања (В. Спасојевић, Љ. Зечевић, С. Живковић) покренута су проучавања генотоксичних ефеката различитих супстанци на ћелије животиња и биљака, а генотоксикологија се даље развија и на Биолошком и Фармацеутском факултету. Универзитетска настава из генотоксикологије први пут је успостављена 1989. на Биолошком факултету у Београду, а формирали су је и водили М. Анђелковић и Д. Симић. Друштво генетичара Србије је, као чланица Савеза Друштава генетичара Југославије, основано 1968. и истовремено је покренуто издавање часописа Генетика. Рад Друштва генетичара Србије одвија се у оквиру секција из свих области г.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, (ур.), Тридесет година Природно-математичког факултета Универзитета у Београду (1947--1977), Бг 1977; Д. Маринковић, Н. Туцић, В. Кекић, Генетика, Бг 1981; К. Боројевић, Гени и популација, Н. Сад 1991; К. Константинов (ур.), Генетика између два миленијума, Бг 1998; М. Анђелковић, М. Стаменковић Радак, Гени у популацијама, Бг 2013.

М. Стаменковић Радак

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕТИКА

ГЕНЕТИКА, научни часопис генетичара Србије покренут у Београду 1969. Представља званично гласило Друштва генетичара Србије, основаног 1968. у Београду. Званични језици часописа до краја 80-их су српски и енглески, а потом званичи језик часописа постаје енглески. Уласком друштва у састав Унијe научних биолошких друштава Југославије (Yugoslav Union of Biological Sciences), која издаје научни часопис Acta Biologica Iugoslavica -- ABI, часопис излази као АBI -- Serija F -- GENETIKA. Изласком из Уније 2007. Друштво генетичара Србије самостално издаје часопис. Оснивачи првог часописа у области генетике на Балкану су као основни циљ имали информисање научне јавности о резултатима у области генетике у свету и код нас, науке која је мултидисциплинарним приступима у истраживању данас једна од најпропулзивнијих области у биологији. Од оснивања до 1997. главни и одговорни уредик био је Јанко Думановић, научни саветник и редовни професор Биолошког факултета Универзитета у Београду. Чланови Уређивачког одбора били су истакнути домаћи и страни истраживачи у области генетике човека, животиња, микроорганизама, популационе и мутационе генетике и оплемењивања биљака. За главног и одговорног уредника је 1997. именована Косана Константинов, научни саветник. За 45 година постојања у Г. је објављено 1.709 радовa, од чега 330 страних. Часопис има DOI број (digital object identifiers), а 2009. је увршћен на проширену листу *Thompson Reuters-*a (Филаделфија, САД). Од 2011. Г. има импакт фактор и статус међународног часописа (на ISI листи). Радови in extenso, објављени од 2002. налазе се на интернет страници друштва (www.dgsgenetika.org.rs/izdavastvo-casopis-radovi-en.php).

К. Константинов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕТИЧКИ РЕСУРСИ

ГЕНЕТИЧКИ РЕСУРСИ, биљни, животињски и сваки други материјал који садржи функционалне наследне јединице. Овај генетички материјал може имати стварне и потенцијалне вредности, а његов значај се повећава са развојем генетике и посебно генетичког инжењерства. На светском нивоу је појам дефинисан и у извесној мери правно регулисан у оквиру Конвенције о биолошкој разноврсности Уједињених нација из 1992. Тај документ је ратификовала српска скупштина 2001. Биљни г. р. део су биолошке разноликости биљног света. То су биљне врсте и сродници култивисаних врста, који расту спонтано у природи, локалне популације примитивно оплемењеног и локално адаптираног биља и сорте из савремених програма оплемењивања. Овај материјал има вредност у научним истраживањима, у оплемењивању биљака и пољопривредној производњи. Према регулативи Европске уније, биљни г. р. су пољопривредне културе, лековито и шумско биље, као и дивља флора, која може да се користи у пољопривреди. интензификацијом пољопривреде, али од почетка XX в. постепено је дошло до замене локалних популација пољопривредног биља сортама из програма оплемењивања. Интензивне сорте пољопривредних култура довеле су до знатне ерозије биолошке разноврсности, па тиме и биљних г. р. Од 1900. је изгубљено око 75% оригиналних биљних врста, као последица увођења оплемењених сорти. Са губитком ових г. р., нестало је знање и искуство које је било везано за њих. Убрзана ерозија биолошке разноликости, а тиме и г. р. је, у последњих двадесетак година, пробудила свест о потреби очувања овог вредног генетичког материјала. Ово је довело до стварања међународне регулативе у циљу заштите вредне и угрожене генетичке варијабилности.

Србија је потписник низа међународних конвенција, као што су Конвенција о биолошкој разноликости из Рио де Жанеира 1992, Међународни споразум о биљним г. р. за храну и пољопривреду 2002, Картагена протокол о биолошкој сигурности 2006, а 2011. потписан је протокол у Нагоји о употреби г. р. Институционализовање старања о г. р. започето је 1987. пројектом Формирања генофонда Банке биљних гена Југославије и изградњом модерног комплекса за чување, одржавање и проучавање г. р. (руководиоци пројекта Милутин Пенчић, Институт Земун поље, Тихомир Вребалов, Бранка Лазић, Мирјана Милошевић, Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад и 27 института Југославије), када је било 1.314 експедиција, а 4.000 узорака дато је на чување. Организационо обједињавање учињено је оснивањем Завода за биљне и животињске г. р. при Савезном министарству пољопривреде 1996--2003, а 2003. ова институција преименована је у Одсек за г. р. на нивоу Републике Србије и од 2010. налази се у Батајници, у саставу Дирекције за националне референтне лабораторије, под називом Банка биљних гена. Упоредо са покушајима институционализације старања о г. р., донето је преко 60 законских прописа и уредби на нивоу Републике Србије и АП Војводине који делимично регулишу питања везана за заштиту биолошке разноврсности и г. р. Од 2008. ради се на стварању стратегије очувања биолошке разноликости. Министарство животне средине и просторног планирања је у 2011. донело Стратегију биолошке разноврсности Србије за период 2011--2018, а 2012. формирана је Национална радна група за биљне г. р. Група делује при Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде. Задатак јој је израда Националног програма очувања и коришћења биљних г. р. и одговарајућих законских прописа. Ово је нужан приступ јер се Србија карактерише великом географском и биолошком разноликошћу. Србија је један од 158 центара биолошке разноврсности са индексом биодиверзитета 0.718. Према новијим проценама, у Србији се налази 3.662 биљне таксономске групе, 141 фамилија, 766 родова, 3.272 врсте и 390 подврста. Међутим, стање биолошког диверзитета у Србији, иако уопште оцењено као богато, варира зависно од врсте биљних г. р. -- од доброг до угроженог, па и сасвим несталог.

Ратарске, крмне и повртарске врсте. Србија је у шестој деценији прошлог века почела планске и интензивне програме оплемењивања пољопривредних култура, а центри ових активности су биле научне институције. Овај рад је, већ почетком седме деценије XX в. резултовао квалитетним домаћим сортама пољопривредног биља, али је довео и до ерозије фонда актуелних и потенцијалних г. р., што је посебно видљиво код ратарских врста. Током прошлог века дошло је до замене сортимента. Интензивне селекционисане сорте су замениле локалне популације. Овај процес је завршен до краја шесте деценије XX века. Пшеница, која је код нас традиционална хлебна култура, трпела је велику ерозију у домену г. р. Прве форме житарица које су гајене у овом делу Балкана, према археолошким налазима, биле су просо и једнозрнац (T. monococum L.), касније су гајени културни двозрнац (T. dicoccum Schübl.) и T. spelta L, као и T. turgidum L. У раном средњем веку просо и јечам су биле значајније културе од пшенице. Сродници Т. aestivum ssp. vulgare L. су у Војводини, Славонији и другим равничарским крајевима, замењени локалним популацијама већ до краја XVIII в. Ипак, једнозрнац се понегде задржао у култури и до II светског рата, па је средином 20-их година прошлог века нађен код Нове Пазове. Средином 50-их година прошлог века у источној Србији гајени су T. dicoccum, T. durum и T. vulgare, и то под називом крупник и лимац. Локални варијетети пшенице T. vulgare, постепено су замењивали друге врсте овог рода. Ово нису биле класичне оплемењене сорте, него евентуално масовно селекционисане популације, добро прилагођене локалним агроеколошким условима. На преласку XIX и XX в. у равничарским крајевима је сортимент углавном замењен локалним популацијама пореклом од мађарске пшенице, које су имале локалне називе банатска, ченејка, потиска, банијска итд. Радило се о добро адаптираним популацијама малих захтева и доброг квалитета. Ове популације су после I светског рата замењиване оплемењеним сортама понајвише сортом Банкут 1.205, нарочито на крупним земљишним поседима земљопоседника, мада су се локалне популације понегде задржале све до средине прошлог века. Популације пшенице T. vulgare различитих варијетета, како озиме тако и јаре, задржале су се у источној Србији, зависно од предела, све до краја 50-их година прошлог века. Већ после II светског рата дошло је до увођења италијанских и совјетских интензивних сорти пшенице, да би почетком седамдесетих година оне биле замењене домаћим сортиментом. Од дивљих сродника у Србији се налазе Elymus crinitus, Elymus europaeum (Hordeum europaeum), Secale silvestre, Secale montanum (дивља раж), Haynaldia villosa (Triticum villosum) неке од врсте рода Aegilop, који је карактеристичан за подручје Медитерана. Веома ретко може да се нађе Triticum monococcum, Triticum dicoccum, Triticum spelta.

Кукуруз је стигао у Европу са Колумбом 1493, а у Србији се гаји од 1576. У раним фазама интродукције више су биле заступљене локалне популације тврдунаца и кокичара због њихове способности да дуже очувају виталност семена. Педесетих година прошлог века дошло је до лагане замене сортимента и локалне популације, а сорте кукуруза су заменили F1 хибриди. Овим је дошло до нестајања локалних популација, од којих су многе изгубљене заувек. Локалне популације ратарских култура, пре свега житарица (пшенице, јечма, ражи) и кукуруза још су се задржале на планинама и у теже приступачним пределима. На ерозију фонда г. р. утиче и изградња путне структуре, старосна структура произвођача и депопулација села. Забачена маргинална подручја су средине у којима су се најдуже задржали дивљи сродници гајени у култури и локалне популације.

Крмно биље је пролазило сличан пут као и ратарске културе, мада много спорије. До пре пола века су у великој мери биле заступљене локалне популације детелине (Trifolium pratense), луцерке (Medicago sativa) и јежевице (Dactylis glomerata). Дивљи сродници крмног биља, Medicago falcata, Trifolim pratense, Trifolim repens, Trifolium medium, Lotus corniculatus, Dactylis glomerata, Festuca pratensisi, Fesuca arundinasea, Lilium perenne, могу да се нађу у пределима високих планина као што су Ртањ, Копаоник и Гоч. Повртарско биље обухвата већи број биљних врста. У Србији се комерцијално гаји око 30 врста поврћа. Утврђено је 26 врста поврћа са 245 локалних популација, понајвише из фамилија Alliaceae, Brassicaceae, Solanaceae, Fabaceae, Cucurbitaceae и Apiaceae. Локалне популације и старе сорте ових фамилија још увек могу да се нађу у повртњацима у појединим крајевима Србије. У оквиру међународних пројеката 1986--1988. прикупљена је богата колекција врста из фамилија Alliaceae и Brassicaceae (Бранка Лазић, Владан Марковић, Михал Ђуровка, Jелица Гвоздановић Варга).

Колекционисање и чување г. р. је дуги низ година било углавном у научним институтима. Регистровање и прикупљање генетичке варијабилности на терену се одвијало спорадично, активностима институција, појединаца или по домаћим и међународним пројектним задацима. Крајем 50-их и почетком 60-их година XX в. Најдан Миладиновић је прикупио и регистровао низ локалних популација и дивљих сродника пшенице, гајених у култури у пределима источне и југоисточне Србије. Љубо Павићевић je, током 60-их година, на подручју јужне Србије, Херцеговине и Црне Горе колекционисао око 2.000 узорака локалних популација и дивљих сродника житарица. Зачетници интензивних оплемењивачких програма ратарских и повртарских култура Тодор Мишић, Славко Боројевић, Реља Савић, Драган Шкорић, Владимир Трифуновић, Милан Добренов, Јула Шимић били су и зачетници стварања значајних генетичких колекција у српским институтима. Ове колекције, које су садржале домаће локалне популације, стране сорте и популације и дивље сроднике биле су основ за проширење генетичке варијабилности у програмима оплемењивања. У новије време се све више пажње посвећује колекционисању и регистровању г. р. Тако су Миодраг Димитријевић и Софија Петровић током прве деценије овог века по пројекту ресорних министарстава владе СР Југославије и Савезног завода за биљне и животињске г. р, у шестогодишњим истраживањима на подручју Црне Горе, колекционисали око 200 узорака сродника пшенице рода Aegilops, као и локалних популација житарица. Александар Микић и Бранко Ћупина су током 2011. регистровали и сакупљали локалне популације Pisum elatius на планини Козјак и у долини реке Пчиње. Национална колекција садржи око 5.900 узорака пшенице, јечма, овса, ражи и кукуруза, 283 узорка крмног биља и 733 узорка поврћа. Посебно су запажене колекције међународног ранга и то кукуруза у Институту за кукуруз у Земун пољу и сунцокрета у Одељењу за уљане културе Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. У домену очувања г. р, Србија сарађује са низом организација, као што су FAO (Food and Agricultural Organization), SEEDNet (South East European Development Network on Plant Genetic Resources), European Cooperative Programme for Plant Genetic Resources** **(ECPGR). Развојем трансгене технологије и савремених програма оплемењивања, г. р. постају материјал од стратешког значаја. Примена г. р. није само у домену креирања нових сорти, него и у директном коришћењу, посебно у органској пољопривредној производњи. Локалне популације и дивљи сродници садрже вредан генски фонд, који може да буде значајан у светлу климатских промена и све израженијег абиотичког стреса у пољопривредној производњи. Гени које садрже г. р. су подложни патентирању, посебно у развијеним земљама и могу да постану предмет биопиратства. Зато је свест о значају г. р. знак зрелости једне нације и способности да сагледа стратешке токове развоја савременог друштва.

М. Димитријевић

Врсте воћа и винове лозе. Број гајених врста из ове групе биљака у Србији је 48. Аутохтоним се сматрају сорте непознатог порекла, пренете у некој од многобројних миграција становништва, или су спонтано настале у нашој земљи. Током протеклих пет деценија, код воћака и винове лозе у Србији је признато преко 100 новостворених сорти. Поред гајених биљака, укупном биодиверзитету значајно доприносе и самоникле врсте воћака. У оквиру природних екосистема Србије идентификовано је преко 100 самониклих врста воћака које дају плодове изузетног квалитета са широким спектром примене у људској исхрани, медицини и преради хране.

Урбанизацијом и развојем пољопривреде у Србији се уништава драгоцен изворни материјал воћака и винове лозе. Током дугог низа година, нестало је већ доста старих, домаћих (аутохтоних) и локалних сорти. Зато, конзервација генотипова воћака и винове лозе има велик и непроцењив значај за унапређење воћарства и виноградарства, у првом реду због резервоара ненадокнадивих гена. Најпогоднији начини конзервације генотипова су: 1. одржавање врста и форми у месту свог настанка (in situ); 2. одржавање г. р. гајењем на пољима фармера (on-farm); и 3. пребацивање г. р. ван својих природних средина у неку институцију која има банку биљних гена ради њиховог чувања (ex situ). У Србији се највећи број узорака воћака и винове лозе чува у колекцијама ex situ Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду, Института за воћарство у Чачку, Центра за виноградарство и винарство у Нишу, као и Института „ПКБ-Агроекономик" у Београду. Укупан фонд гена ових врста је подељен у неколико подгрупа: јабучасте, коштичаве, језграсте, ситне (јагодасто/бобичасто) и самоникле воћке и винова лоза.

Из категорије јабучастих врста воћака у Србији се гаје јабука (Malus domestica Borkh.), крушка (Pyrus communis L.) и дуња (Cydonia oblonga Mill.). Јабука се на простору Србије гаји вековима. Од значајнијих врста у природној популацији срећу се Malus sylvestris (L.) Mill. и Malus pumila Mill. Аутохтони генотипови јабуке који се гаје in situ / on farm у Србији су: будимка (Ариље, Градац), кожара (Ариље, Градац), шуматовка, зеленика, кабларка (Чачак), крстовача (регион Полимља) итд. Колекције јабуке које се чувају ex situ садрже следеће добро познате локалне и аутохтоне сорте: бедрика, бела колачара, бела крстовача, белија, бихорка, бобовача, будимка, буковка, бутулија, бузлија, циковача, црвена крстовача, ђулица, кисељача, кожара, липовача, ливањска сенабија, лутача, миришљавка, ораховача, памуклија, петровача, расинка, шарунка, шећерка, ситна стрекача, шуматовка, топличанка, тврдокорка, видовача, зеленика, златна краљица итд. Значајне г. р. код јабуке представљају и иностране сорте и њихови мутанти који се препоручују за гајење у производним засадима Србије. То су: јонаголд, златни делишес, црвени делишес, мелрозе, ајдаред, виста бела, акане, елстар, јонатан, глостер, бребурн, гала, грени смит, муцу, фуџи, рубенс, пинк лејди, зестар, топаз, рајка, прима, фридом, флорина, либерти, реси, ревена итд. Генофонд јабуке у Србији употпуњују и новопризнате српске сорте: чадел, чачанска позна, весна, ђердан, румено вретено, зелени драгуљ, смарагд и краљица чардаша.

Најчешће врсте крушака које се срећу у Србији су Pyrus communis L. и Pyrus amygdaliformis Vill. Ареали наведених врста крушке распростиру се у умерено топлим припланинским пределима Старе и Суве планине, Сврљишких планина, Дели Јована, Хомољских планина, Копаоника, Јастрепца, Јелице, Маљена и Повлена, односно у рејонима источне и југоисточне Србије. Традиционалне локалне и аутохтоне сорте крушке се гаје on farm у околини градова: Ваљево, Чачак, Пожега, Ужице, Лесковац, Кикинда и на планинама Хомоље, Гоч и Копаоник или се чувају ex situ у различитим колекцијама. Међутим, стабла старих српских сорти данас се ретко могу наћи у воћњацима. Неки од примера таквих сорти су: јагодарка (јагодњача, мајска крушка), жутица, јечменка (јечменац), лубеничарка, овчарка, караманка, такуша (такиш), јерибасма (воденац, пљускача, бљузгача), арапка и туршијара (сланопађа). За гајење у производним засадима Србије интересантне иностране сорте крушке су: рана моретинијева, тревушка, виљемовка, боскова бочица, абате фетел, красанка, јулска шарена, јунска лепотица, старкримсон, друардова масловка, гиотка, санта марија, калуђерка, тоска, турандот, кармен, етруска, сабина, верди, елиот, каскаде итд. У Србији су створене и три нове сорте крушке: јунско злато, шампионка и тревлек.

Дуња је стара врста воћака, која се гаји преко 4.000 година. Производња дуње у Србији се углавном остварује на малим парцелама и окућницама. Већих засада има спорадично на неколико локалитета у околини Суботице, Младеновца, Горњег Милановца и Краљева. У расутом стању највише је има у долини Западне и Велике Мораве, у Подунављу и око Лесковца и Врања. У производним засадима практично се налазе само две сорте и то лесковачка, као главна сорта, и врањска, као њен опрашивач. Поред њих значајне су и сорте: пазарџијска, хемус, асеница, португалска, тријумф, шампион, ронда, јумбо, аромате итд. У Србији је призната и једна нова сорта дуње (моравица).

Из категорије коштичавих врста воћака у Србији се гаје шљива (Prunus domestica L.), вишња (Prunus cerasus L.), трешња (Prunus avium L.), бресква (Prunus persica L.) и кајсија (Prunus armeniaca L.). Поред великог броја интродукованих и домаћих сорти створених у оплемењивачким програмима, значајан део унутарврсног биодиверзитета односи се на присуство старих, одомаћених и аутохтоних сорти и природних популација ових врста биљака. Шљива је најзаступљенија врста воћака у Србији. Гаји се на територији читаве земље, али се ипак издвајају подручја западне Србије, Шумадије и део јужне Србије, око Прокупља. У сортној структури доминирају домаће, ракијске сорте пожегача (маџарка, бистрица, плава шљива) и црвена ранка (шумадинка, деросавка, црвењача). Поред ове две сорте у шљивицима широм Србије гаје се и следеће аутохтоне сорте: метлаш (драгачевска, округлица, шећерлија), трновача (церовачки пискавац), црношљива (трношљива, дреновка, аранка), моравка (бугарка), сараџем, шарица, фрушкогорска бела, петровача, белошљива и др. Аутохтоном сортом на територији Србије се сматра и џанарика (џенарика, ринглов, мигавац, пљускавац) која у ствари представља природну популацију диплоидне врсте Prunus cerasifera Ehrh. Ова врста има широк ареал распрострањења и расте у дивљем или култивисаном стању. Њени сејанци се користе као подлога за калемљење шљиве и кајсије, а плодови за справљање ракије, сокова и других прерађевина. Од интродукованих сорти најзаступљенија је сорта стенлеј, а од 15 признатих домаћих сорти шљиве масовније се гаје следеће сорте: чачанска лепотица, чачанска родна, чачанска рана, чачанска најбоља и тимочанка.

Вишња се највише гаји у округу града Београда, а затим следе Нишавски, Јабланички, Шумадијски и Западнобачки округ. У засадима је најзаступљенија аутохтона сорта облачинска вишња, која чини готово 85% укупне производње вишње у Србији. Она је пореклом из села Александрова и околине (између Ниша и Прокупља), а назив је добила по месту Облачина, где је први пут подигнут већи засад ове сорте. Облачинска вишња се карактерише средњекрупним плодовима пријатног укуса и високог садржаја бојених материја, који је чине интересантном за кондиторску индустрију, производњу сокова и ликера. Преостали део генофонда вишње у Србији чине интродуковане сорте, од којих су најзаступљеније рекселе, хајманова конзервна и келерис 14, а као резултат оплемењивачког рада створено је и признато осам домаћих сорти: чачански рубин, шумадинка, лара, прима, ленка, искра, невена и софија.

Водеће место у производњи трешње припада округу града Београда, конкретно месту Ритопек. У значајнијем обиму трешња се гаји и у Мачванском, Нишавском, Браничевском и Борском округу. Поред стандардних сорти као што су гермерсдорфска, хеделфингенска, сувенир, бурлат, ван, стела, наполеонова и дроганова жута, као перспективне за гајење у новим засадима издвајају се сорте: кармен, ерли лори, кристалина, самит, кордиа, лапинс, регина, карина, свит харт и др. Поред ових, спорадично се гаје и аутохтоне сорте међу којима су најпознатије ђурђевка, белица, црница и др. У Србији је до данас признато три сорте трешње: асенова рана, чарна и цанетова. Значајан део биодиверзитета налази се in situ у оквиру природне популације дивље трешње. Као појединачна стабла или у мањим групама дивља трешња је присутна у екосистемима листопадних шума широм Србије. Традиционално, сејанци дивље трешње се користе као подлога за трешњу и вишњу, a цењена је у дрвној индустрији и као лековита сировина. Иако је дивља трешња дуговечна врста прилагођена на еколошке услове Србије, она је изложена генетичкој ерозији и сврстана је у категорију угрожених врста шумског дрвећа.

У поређењу са другим врстама воћака брескву карактерише најдинамичнија измена сортимента будући да се сваке године широм света креира око 100 нових сорти. На територији Србије бресква се највише гаји у Подунављу (Гроцка и Смедерево), централном делу Шумадије, северној Бачкој и јужном Банату. У ex situ колекцијама научних институција налази се велик број интродукованих новостворених сорти брескве, док је у плантажним засадима број сорти релативно ограничен. Из категорије обичне брескве најзаступљеније су сорте редхевен, глохевен, санкрест, крестхевен и фајет, из категорије нектарина сорте ерли сангранд, индипенденс, флавортоп, старк редголд и фантазија, а из категорије индустријске брескве сорте јунгерман, везувијум и бебиголд. Једна од особености генофонда брескве на територији Србије је и присуство аутохтоне популације виноградске брескве (Prunus persica ssp. vulgaris). Ова популација настала је и одржавала се спонтано генеративним размножавањем, прилагођавајући се различитим агроеколошким условима, од тренутка када је бресква као врста интродукована на Балканско полуострво па све до данашњих дана, што је резултирало присуством великог броја различитих екотипова и форми. Виноградска бресква одликује се ситним плодом који је интензивног укуса и изражене специфичне ароме. Цењена је за справљање џемова, компота и других прерађевина, а користи се и за производњу генеративних подлога. Укупном генофонду доприноси и осам сорти брескве признатих из домаћих програма оплемењивања (радмиловчанка, чачак, маја, весна, дора, јулија, гоца и грочанка).

Кајсија се спорадично среће широм Србије, док је плантажно гајење ове врсте ограничено на мањи број локалитета (округ града Београда, Смедеревско Подунавље, око Чачка, Ниша, Прокупља и Врања и на територији Војводине). Сортимент је застарео и чини га мали број сорти (мађарска најбоља и кечкеметска ружа), тако да се последњих година интензивно ради на његовом осавремењивању увођењем нових перспективних сорти као што су: лигети оријаш, амброзија, роксана, костјуженскиј, сегеди мамут, харкот и др. Значајан извор генофонда кајсије представља знатна популација сејанаца изражене генетичке варијабилности, настала као резултат екстензивне производње и неконтролисаног, најчешће генеративног размножавања у прошлости. Ово потврђује чињеница да је од десет новостворених признатих сорти кајсије у Србији, њих осам (чачанска пљосната, НС-4, НС-6, новосадска рана, вера, биљана, александар и ружа) створено селекцијом из спонтане популације.

Категорија језграстих воћака обухвата врсте које имају тврду љуску око језгра, а привредно најзначајније у нашој земљи су орах (Juglans regia L.) и леска (Corylus avellana L.). Ове врсте се гаје на скромним површинама, сортимент је релативно застарео и није динамичан као код других врста воћака. Стабла ораха и леске непознатог порекла срећу се готово на читавој територији Србије, као полукултивисана или у спонтаној флори. Због перманентног генеративног размножавања природне популације ових изразито странооплодних врста су веома хетерогене и представљају значајан г. р. Као резултат индивидуалне позитивне селекције из природних популација ораха у Србији створено је пет сорти (шампион, срем, тиса, бачка и мире) и издвојен је већи број перспективних селекција (вујан, ибар, касни родни, мачва, медвеђа, овчар, полимски, расна, сава, тимок 34 и тимок 36). Поред домаћих сорти за плантажно гајење ораха интересантне су и следеће сорте: шејново, јупитер, фернор, фернете и тисачечи 72. За разлику од ораха природна популација леске је недовољно проучена и искоришћена. Водеће сорте леске у новим засадима требало би да буду: енис, тонда ђентиле деле ланге, тонда ђентиле романа, тонда ди ђифони и истарски дуги.

Из категорије јагодастих врста воћака у Србији се гаје јагода (Fragaria anannasa Duch.), црвена малина (Rubus idaeus L.), црна малина (Rubus occidentalis L.), купина (Rubus caesius L.), црна рибизла (Ribes nigrum L.), црвена рибизла (Ribes rubrum L.), бела рибизла (Ribes niveum L.), огрозд (Ribes grossularia L.) и боровница (Vaccinium corymbosum L.). Највећи број сорти које се гаје су стране интродуковане или одомаћене сорте, а мањи број припада групи међуврсних хибрида и домаћих сорти. Производња јагоде концентрисана је око Београда, Смедерева, Шапца, Чачка, Краљева, Крушевца, Ниша, Алексинца, Лесковца и Врања. Целокупан сортимент јагоде који се гаји у Србији чине стране сорте. У екстензивним засадима јагоде доминирају сорте фавет и зенга зенгана, а све више се уводе новије сорте мармолада, мадлен и елсанта. У последње време све су присутније и сорте: клери, маја, квин елиза, алба, ароса, антеа и др.

Скоро целокупан сортимент црвене малине у Србији чине једнородне сорте виламет, микер и тјуламин и једна ремонтантна сорта херитиџ. Гаје се и домаће сорте малине градина, подгорина и крупна двородна, али у јако малом проценту. Водећа малиногорја у Србији су ваљевско и ариљско-ивањичко малиногорје, док су мања: подрињско (Крупањ и Љубовија), шабачко (Мачва), косјерићко (Косјерић и Маковиште), чачанско, пожешко-ужичко, драгачевско (Гуча, Котража и Лучани), краљевачко и горњомилановачко. Због велике конкуренције малина је почела да се шири и у околини Лесковца, Вучја, Грделице и Пирота. Поред малине црвеног плода, у Србији се могу наћи и плодови црне малине, и то сорте Бристол, Блек хок и Камберланд, као и неки међуврсни хибриди, као што су малина × купина (сорте Њу логан и Бојзен) и хибрид [малина × (малина × купина)], којем припада сорта Логанбери.

Важнија производна подручја купине у Србији су: Књажевац, Ваљево, Шабац, Липолист, Осечина, Крупањ, Рековац, Варварин, Алексинац, Чачак, Брус, Александровац, Лесковац, Владичин Хан, Вучје, Београд, Сопот, Драгачево, Бајина Башта, Љубовија и Пожаревац. Сорте које доминирају у производним засадима су торнфри, чачанска бестрна и блек сатен.

Црна рибизла се до појаве вируса атавизма гајила у западној Србији (Пожега, Ариље, Гуча), а мање у околини Ваљева, Чачка, Косјерића и на Власини. После 1970. површине под овом врстом нагло су се смањивале. Најзначајније сорте црне рибизле су: бен ломонд, бен сарек, бен конан, титаниа, чачанска црна и бона. Црвена рибизла се такође највише гаји у околини Пожеге, Ариља и Косјерића. Привредно значајне сорте су: џунифер, рондон, станца, ред пол, ровада и индустрија. Сорте беле рибизле које имају привредни значај су: примус, бланка, зитавиа и вердавиа. Данас се све три врсте рибизле ретко гаје у већим засадима. Оне су углавном заступљене у научно-истраживачким организацијама и на окућницама земљорадника и викендаша.

Огрозд има мали привредни значај у Србији. Најчешће се гаји на окућници. Економски најважније сорте су вајнхајмс индустри, хинонмаки црвени, хинонмаки жути, хинонмаки зелени и инвикта. Поред рибизле и огрозда, у Србији се у мањој мери гаје и њихови мађуврсни хибриди, а један од њих је јоста, настала из укрштања црна рибизла × огрозд.

Гајење боровнице се све више шири у Србији. Најзаступљеније сорте су: дјук, блута, река, нуи, блукроп, блуреј, беркли, торо, брижита блу, аурора и либерти. Центри гајења су: Ужице, Бајина Башта, Љиг, Ариље, Шабац, Младеновац и Књажевац, а у скорије време и околина Власине.

У групу самониклог воћа које се може срести у Србији спадају: Amelanchier ovalis Medik. (мерала), Berberis vulgaris L. (шимширика), Cornus australis C.A.Mey (јужни свиб), Cornus mas L. (дрен), Cornus sanguinea L. (свиб), Cotoneaster intergerrimus Medik. (дуњарица), Cotoneaster tomentosa Lindl. (пустенаста дуњарица), Corylus avellana L. (леска), Corylus colurna L. (мечија леска), Crataegus calycina Peterm. (чашичасти глог), Crataegus heldreichii Boiss. (хејдрајхов глог), Crataegus laciniata Ucria. (источни глог), Crataegus monogyna Jacq. (једносемени бели глог), Crataegus nigra Waldst. & Kit. (црни глог), Crataegus oxyacantha L. (црвени глог), Crataegus pentagyna Waldst. & Kit. ex Willd. (петостубичасти глог), Fragaria moshata Duchesne (китњача), Fragaria vesca L. (шумска јагода), Fragaria viridis Duchesne (јагода пуцавица), Frangula alnus Mill. (крушина), Frangula rupestris (Scop.) Schur. (стањачка крушина), Hippophea rhamnoides L. (вучији трн), Juglans regia L. (орах), Juniperus communis L. (клека), Juniperus oxycedrus L. (црвена клека), Juniperus sibirica L. (клечица), Lonicera alpigena L. (алпско пасије грожђе), Lonicera caprifolium L. (орлови нокти), Lonicera nigra L. (црно пасије грожђе), Lonicera xylosteum L. (црвено пасије грожђе), Malus dasyphila Borkh. (длакаволисна јабука), Malus florentina (Zucc.) C.K.Schneid. (фирентинска јабука), Malus sylvestris (L.) Mill. (шумска јабука), Pyrus amygdaliformis Vill. (сланопађа), Pyrus communis L. (дивља крушка), Pyrus elaegrifolia Pall. (дафинолисна крушка), Pyrus nivalis Jacq. (касна крушка), Prunus amygdalus (L.) Batsch (бадем), Prunus avium L. (трешња врапчара), Prunus cerasifera Ehrh. (џанарика), Prunus fruticosa Pall. (степска вишња), Prunus laurocerasus L. (ловор вишња), Prunus mahaleb L. (магрива), Prunus padus L. (срезма), Prunus spinosa L. (црни трн), Prunus tenella Batsch. (степски бадем), Rhamnus cathartica L. (пасдрен), Rhamnus fallax Boiss. (жестика), Ribes alpinum L. (планинска рибизла), Ribes grossularia L. (огрозд), Ribes multiflorum Kit. ex Roem. & Schult. (китњаста рибизла), Ribes petraeum Wulfen. (рибизла камењарка), Rosa agrestis Savi, Rosa andegavensis Bastard, Rosa arvensis Huds. (пољска ружа), Rosa caesia Sm. (купинаста ружа), Rosa canina L. (шипурак), Rosa dumetorum Thuill. (живична ружа), Rosa foetida Herrm., Rosa gallica L. (галска ружа), Rosa glutinosa Sibth. & Sm. (лепљива ружа), Rosa micrantha Borrer ex Sm*.*, Rosa nitidula Besser, Rosa obtusifolia Desv., Rosa pendulina L. (планинска ружа), Rosa pomifera Herrm. (јабуколика ружа), Rosa rubiginosa L. (винска ружа), Rosa rubrifolia R. Br. (модролисна ружа), Rosa spinossisima L., Rosa tomentosa Sm. (маљава ружа), Rosa vosagiaca Bechst., Rubus caesius L. (купина оструга), Rubus candicans Weihe. (субеласта купина), Rubus canescens DC. (сивкаста купина), Rubus discolor Weihe & Nees (купина), Rubus glandulosus Bellardi (жлездаста купина), Rubus hirtus Waldst. & Kit. (длакава купина), Rubus idaeus L. (малина), Rubus plicatus Weihe & Nees (дивља купина), Rubus saxatilis L. (малина камењарка), Rubus ulmifolius Schott (купињача), Sambucus ebulus L. (бурјан), Sambucus nigra L. (црна зова), Sambucus racemosa L. (црвена зова), Sorbus aria Crantz (мукиња), Sorbus aucuparia L. (јаребика), Sorbus austriaca Hedl. (аустријска мукиња), Sorbus chamaemespilus (L.) Crantz (мукињица), Sorbus domestica L. (оскоруша), Sorbus graeca Pers. (грчка мукиња), Sorbus torminalis (L.) Crantz (брекиња), Sorbus umbellata (Desf.) Fritsch (штитаста мукиња), Taxus baccata L. (тиса), Vaccinium myrtillus L. (боровница), Vaccinium uliginosum L. (плава боровница), Vaccinium vitis idaea L. (брусница), Viburnum lantana L. (црна удика), Viburnum opulus L. (црвена удика) и Vitis vinifera L. subspecies sylvestris (Gmelin) Hegi (шумска лоза).

Винова лоза се на просторима данашње Србије гаји више од хиљаду година. Према новој рејонизацији у Србији се налазе три виноградарска региона за гајење винове лозе: централна Србија, Војводина и Косово и Метохија. У оквиру ова три региона налазе се 22 рејона са 77 виногорја и више виноградарских оаза. Највише винограда се налази у оквиру Рејона три Мораве, а на нивоу општина највише винограда се налази у општини Трстеник. Сортимент винове лозе у Србији данас чине сорте различитог порекла и намене. Према рејонизацији, све сорте се сврставају у следеће групе: 1. препоручене/дозвољене аутохтоне и регионалне сорте; 2. препоручене/дозвољене интернационалне сорте; и 3. препоручене/дозвољене домаће створене сорте. Током последњих неколико деценија велик број аутохтоних и регионалних сорти је неповратно изгубљен крчењем старих винограда. Масовније се гаји само мали број ових сорти као што су: пловдина (сланкаменка црвена), смедеревка, ружица црвена (кевединка), мускат крокан, креаца, багрина, езерјо, фурминт, сремска зеленика, франковка, португизер, тамњаника црна, прокупац, зачинак, кадарка црна (скадарка) итд. Колекције винове лозе које се чувају ex situ обухватају и следеће добро познате локалне и аутохтоне сорте: бакатор бели, бели меденац, бела динка, дренак црвени, кадарка бела, кавчина, криваља, мирковача, пловдина црна, седуша, станушина, тамјаника црвена, тамјаника бела, ћилибарка, зимско бело, чавчица (чавка), месан, шишуља, ранка, грашац, балента, радовинка, ђинђува итд. Важније иностране сорте које се гаје у Србији су: ризлинг рајнски, траминац црвени, совињон бели, пино блан, пино грис, шардоне, мускат отонел, ризлинг италијански, милер-тургау (ризванац), пино ноар, каберне совињон, мерло, гаме, гаме тентурије, аликант енри буше, кардинал, шасла, мускат хамбург, кишмиш молдавски, викторија, мишел паљери, љана, молдова итд. У Србији је признато и преко 60 нових сорти и клонова винове лозе различите намене и времена сазревања од којих су за гајење најзначајније: неопланта, жупљанка, кладовска бела, годоминка, сила, петра, лиза, рубинка, бачка, панонија, морава, пробус, јагодинка, неготинка, жупски бојадисер, крајински бојадисер, демир капија, београдска рана, грочанка, србија, радмиловачки мускат, смедеревски мускат, ласта, кармен, београдска бесемена итд.

Д. Николић; В. Ракоњац; М. Фотирић Акшић

Врсте домаћих животиња. Г. р. обухватају све врсте, расе и сојеве домаћих животиња који имају научни, културни и економски значај за једну државу. Конвенција о биолошкој разноврсности (биодиверзитету) из 1992. специфично одређује да „ће свака страна уговорница, у складу са својим посебним условима и способностима, развити стратегије, планове и програме за конзервирање и одрживо коришћење биолошког диверзитета". Организација за храну и пољопривреду (ФАО) је 90-их година XX в. добила мандат од УН да води, координира и извештава о глобалним г. р. домаћих животиња. ФАО је 1993. донела Глобалну стратегију за управљање, а у Интерлакену 2007. усвојен је Глобални акциони план за животињске г. р., који се састоји од двадесет три стратешка приоритета за њихово очување и одрживо коришћење.

Основни разлози који доводе до угрожености г. р. домаћих животиња су: миграција становништва, урбанизација и њен утицај на традиционалну анималну производњу, болести људи и животиња, политички немири и нестабилност, природне катастрофе, социјалне и економске промене, деградација екосистема, промене захтева тржишта, увођење егзотичних (високо-продуктивних) раса у производњу, укрштање и/или замена локалних раса увеженим расама, краткорочни циљеви очувања, недостатак свести да се препозна значај очувања г. р., неадекватна политика у сточарству итд. Постоје два типа заштите, односно, конзервације г. р.: in situ или on-farm (држање живих животиња у срединама где су и настале) и ex-situ (чување замрзнутих ембриона, сперматозоида, оплођених јајних ћелија, ДНК, соматских ћелија и другог биолошког материјала).

Сточарство Републике Србије у структури пољопривредне производње учествује са близу 42%, док преостали део отпада на биљну производњу, која представља и основ за развој сточарства. Значај домаћих животиња потиче управо од њихове способности да кабаста хранива с ораница, ливада и пашњака и нуспроизводе ратарске производње и прераде прехрамбених производа претварају у високо квалитетну храну за људе, и од њихове улоге као локално расположивог извора хране, вуне, крзна, коже, вучне радне снаге и других сточних производа (ђубриво, гориво итд.). Веома је битна и њихова улога у функционисању екосистема. У Републици Србији најзначајније врсте домаћих животиња су: говече, биво, коњ, магарац, свиња, овца, коза, кокош, патка, гуска и ћурка, са великим бројем раса. Најзаступљенија просечна величина стада код говеда је 1--2 грла, код свиња 3--9 грла и код оваца 3--9 грла.

У говедарству доминирају две расе, сименталска и холштајн-фризијска. У мањем броју заступљене су и товне расе (лимузин, шароле, ангус, херефорд), локално адаптиране расе (буша и подолско говече), од млечних раса brown swiss, као и многобројни систематски и несистематски мелези између споменутих раса. Основни правци производње су млеко и млеко-месо, а код товних раса искључиво месо. Системи држања говеда су углавном стајски, са доминантним везаним системом на малим фармама и слободним системом на средњим и великим фармама. Држање говеда на пашњацима сезонског је карактера. На мањим породичним фармама преовладава производња млека, док је на средњим и већим фармама више присутна специјализација, махом у правцу производње млека, а мање у правцу производње меса.

Статистички подаци указују да се број раса коња које се узгајају у Републици Србији све више смањује. Углавном се узгајају атрактивне расе, које више одговарају спортској употреби (енглески пунокрвњак, лаки енглески јахаћи полукрвњаци, препонаши, касачи), као и оне које представљају статусни симбол, нпр: расе за екипажну вожњу и уметничко јахање (липицанер).

У свињарству, најзаступљеније расе су јоркшир и шведски ландрас, које се користе за производњу Ф1 назимица и даље се укрштају са неком од терминалних меснатих раса, као што су пијетрен, дурок, хемпшир или немачки ландрас. Заступљена су два основна облика организовања производње: на породичним фармама и у пољопривредним предузећима. Породичне фарме су мањег капацитета, са полуинтензивним и интензивним системима држања животиња, док су комерцијалне фарме великог капацитета са интензивном производњом. Држање свиња у екстензивним системима није нарочито заступљено и углавном је везано за држање локално адаптираних раса и производњу одређених специфичних, традиционалних производа.

Овчарство је једина грана сточарске производње која је у Републици Србији базирана на гајењу локално адаптираних раса. Доминантна раса је праменка, са више различитих сојева који су карактеристични за поједине делове земље. Најзаступљенији сој је сјенички, који је раширен у целој држави. Од иностраних раса најпопуларнија је немачка виртемберг раса, а у мањим запатима могу да се нађу и сафолк, ил-де-франс, тексел и др. Доминантан смер производње је месо-вуна, односно производња јагњади, док је производња млека и вуне, иако заступљена, од нешто мањег значаја. Гајење оваца је, углавном, заступљено на породичним фармама различитог капацитета са екстензивним, полу-есктензивним и полу-интензивним системима држања. Највећи број оваца је у пределима изнад 250 м нв. Смештај животиња је стајски, са дужим и интензивнијим коришћењем пашњачких површина током периода вегетације, у оним деловима земље који то омогућавају. У пределима у којима нема довољно пространих пашњачких површина, заступљено је држање оваца током периода вегетације у воћњацима, окућницама и на травним површинама које су ближе стајама за њихов смештај.

Код живине, доминантно је гајење кокоши, док је гајење ћурака, гусака и патака значајно мање заступљено. Гајење живине је у потпуности базирано на иностраним комерцијалним хибридима. Комерцијалне и полу-комерцијалне фарме и предузећа, производе скоро 85% живинског меса и јаја, док је око 15% на мањим породичним фармама које углавном производе за своје потребе, уз евентуалну продају мањих вишкова. Комерцијалне и полу-комерцијалне фарме карактеришу се интензивним системима производње, док су на мањим породичним газдинствима заступљени производни системи различитог интензитета, од екстензивних до полу-интензивних.

Величина популације локално адаптираних раса показује да су многе угрожене и да могу нестати (подолско говече, буша, домаћи биво, домаћи брдски коњ, нонијус, балкански магарац, мангулица, моравка, ресавка, пиротска праменка, бардока, кривовирска овца, каракачанска овца, липска овца, влашко-виторога овца, чоканска цигаја, балканска коза, сврљишка кокош, банатски голошијан, сомборска капорка). Код свих ових раса се спроводи in situ програм очувања од средине 90-их година XX в., са циљем да се спречи негативан тренд популације и повећа број грла. Програм спроводе Министарство пољопривреде и заштите животне средине у сарадњи са Пољопривредним факултетима у Новом Саду и Земуну, Институтом за сточарство, одгајивачким организацијама и селекцијским службама. Ове институције одговорне су за вођење регистра локално адаптираних раса, главних матичних књига, спровођење селекцијског програма и осматрања тренда популације. Криоконзервација се не спроводи ни код једне расе домаћих животиња, а институције које имају капацитете за ову врсту конзервације су центри за репродукцију и вештачко осемењавање (Велика Плана, Темерин, Крњача и Пољопривредни комбинат Београд -- ПКБ). Подаци о бројном стању се на годишњем нивоу уносе у глобални информациони систем о диверзитету домаћих животиња (Domestic Animal Diversity Information System, DAD-IS), а ФАО се редовно извештава о стању г. р. домаћих животиња у Републици Србији; Први извештај о стању анималних генетских ресурса у СРЈ (Сузана Ђорђевић Милошевић, Фрида Бауман, Георги Антов, Милан Теодоровић, Никола Аџић, Нико Милошевић, Слободан Јовановић, Станислав Јастшенски, Срђан Стојановић -- национални координатор за ФАО) поднет је 2002; други извештај о стању животињских генетских ресурса у Републици Србији (Владан Богдановић, Иван Радовић, Мирослав Плавшић, Предраг Перишић, Драган Радојковић, Иван Пихлер, Чедомир Радовић, Срђан Стојановић -- национални координатор за ФАО) поднет је 2014.

Подолско говече потиче од Bos primigenius Bojanus, а буша од родоначелника Bos brachyceros Adametz. Почетком XX в. буша је била заступљена са 68%, а подолско говече са 15% у укупном броју говеда. Обе расе су недовољно проучене, како у погледу млечности и товности, тако и у погледу отпорности на одређене болести и паразите. Главне локације држања подолског говечета су Бачка Топола (село Његошево), Сремска Митровица (Резерват природе „Засавица") и Крчединска ада. Буша је највише заступљена на подручјима општина Нови Пазар, Тутин и Димитровград, а налази се и у околини Лесковца, Ковина и Вршца.

Домаћи биво је једини сродник домаћег говечета који је присутан у Републици Србији. Води порекло од азијског бивола (Bubalus bubalis). На Балканско полуострво биволи су дошли из више праваца: источног, преко Византије, Бугарске и Грчке, северног, путем инвазије Хуна и Авара у Европу, и јужног, преко Италије. На простору Републике Србије биволи су дошли из два правца: с једне стране преко Бугарске и Грчке, а с друге из Мађарске. Манастир Дечани је имао своје „биволаре", који су се бавили гајењем бивола. Главне локације држања домаћег бивола су на подручју општина Нови Пазар и Тутин, где се биволи углавном гаје из религијских разлога, док је њихова улога као радне снаге у опадању.

Домаћи брдски коњ је наша најстарија раса коња, која потиче од малих коња јужне Азије: Equus przewalskii и Equus tarpan. Популација домаћег брдског коња вековима је неплански укрштана грлима тарпанског типа са одликама арапског коња, да би се тек пред крај XIX в. у ергели Борике (данас у Републици Српској) започело са планским радом на селекцији. Створене су две линије пастува: Мишко и Барут, као и близу 30 линија кобила. После II светског рата, запати овог коња за потребе војске и резерви у „живом месу" су постојали на Власини. Домаћи брдски коњ је првенствено товарни, а затим и јахаћи коњ. Нонијус раса носи име по родоначелнику, англонорманском пастуву nonius-у који је у Мађарској ергели Међехеђеш, коришћен као пепињер. Током XIX в., за време Аустроугарске монархије, веома брзо се раширио у равничарским крајевима Војводине. У Републици Србији 1920. основана је државна ергела у Карађорђеву за узгој нонијуса. Селекцијом су створена два типа: лакши, заснован на енглеском пунокрвњаку (финијег костура и живљег темперамента) и тежи, знатно крупнији, намењен за пољопривредне радове и за потребе армије. Главне локације држања домаћег-брдског коња и нонијуса су: ергела Карађорђево, Војна установа Моровић, Стара планина (општина Димитровград).

Домаћи балкански магарац припада подврсти Equus asinus africanus. Парен са кобилом даје мулу (Equus mulus), а магарица парена са пастувом коња даје мазгу (Equus hinnus). Сматра се да су све врсте магараца настале од сивог нубијског и црвенкасто-смеђег сомалског магарца. У прошлости је држање ове расе било карактеристично за сиромашне динарске и друге пасивне планинске крајеве Србије. Углавном су то биле области са оскудним пашњацима у којима је често замењивао коња, за којег није било довољно хране. Поседује чврста и тврда копита, прилагођена каменитим стазама. Специфичан квалитет меса привлачи пажњу дијететичара, али традиција коришћења магарећег меса готово да и не постоји. Главне локације држања домаћег балканског магарца су: Резерват природе „Засавица", Стара планина (општина Димитровград) и Крчединска ада.

Иако је свињарство у нашим крајевима од давнина имало веома значајну улогу, о чему говори и Душанов законик из XIV в., прави развој свињарства отпочео је почетком XIX в. извозом свиња у Мађарску и даље на запад. Од локално адаптираних раса најзначајније су мангулица, моравка и ресавка. Мангулица је настала од некадашње шумадинке и спада у производни тип „масних" раса свиња. Кнез Милош је 1833. мађарском властелину палатину Јожефу поклонио два нераста и 10 крмача. На имању Киш Јене, селекцијом и укрштањем са племенитим расама, створен је бели (мађарски) сој. Ласасти сој селекционисан је у Срему око Руме и назива се још буђановачка свиња. Суботички сој настао је несистематским укрштањем белог соја са линколн расом, вероватно и јоркширом у рејону око Суботице. Моравка је настала укрштањем шумадинке, мангулице, беркшира и јоркшира, док је ресавка настала истовремено са стварањем моравке укрштањем шумадинке и беркшира. Специфичан квалитет меса и сланине због повољног односа „позитивног" и „негативног" холестерола, привлачи интересовање дијететичара за производе од локално адаптираних раса свиња. Главне локације држања су: околина Београда (општина Сурчин), подручје општине Уб, Резерват природе „Засавица", Бачка Паланка, Суботица, Крчединска ада.

Од локално адаптираних раса оваца у Србији заступљене су праменка и цигаја. Праменка означава домаћу примитивну овцу, која је настала у оскудним и лошим условима неге и држања. Праменка има многобројне сојеве (пиротски, сврљишки, кривовирски, бели метохијски-бардока, баљуша, сјенички, липски, каракачански и влашко витороги), који се међусобно разликују по спољашњим особинама и производним карактеристикама. Пиротска праменка се гаји претежно у источној Србији. Распростире се на територији општина Пирот и Димитровград. Млеко пиротске праменке користи се за израду пиротског качкаваља, а вуна за израду пиротских ћилима. Сјенички сој је распрострањен на подручју целе Србије. Спада у наше најкрупније праменке. Име сврљишке овце се везује за Сврљишке планине и место Сврљиг. Првобитни назив је био везан за села Лозан и Гулијан, по којима се најпре звала лозанско-гулијанска овца. Распростире се на брдовито-планинском подручју између Књажевца и Ниша. Спада у крупнији сој праменке. Бардока или бели метохијски сој добила је назив по Метохији, где је највише распрострањена. Осим Метохије гаји се и на подручју општине Димитровград (Стара планина). Један је од најмлечнијих сојева праменке. Баљуша је настала и гаји се на подручју КиМ, око Пећи, Истока, Дечана и Призрена. Влашко-витороги сој се узгаја на подручју општина Вршац и Ковин. Одликује се карактеристичним спирално увијеним, усправним роговима, који су слични роговима неких раса коза. Кривовирски сој је име добио по селу Криви Вир. Узгаја се на подручју Црноречког басена, делимично у долини Мораве и у делу Сокобањске и Зајечарске котлине. Липски сој је добио име по селу Липе, крај Смедерева. Познат је по млечности и квалитетном белом сиру. Цигаја је распрострањена у Војводини и сматра се једном од древних раса оваца. Припада старој културној раси, која је створена у Малој Азији, одакле је преко Кавказа и Босфора доспела на Балканско полуострво. У Србију је увезена из Румуније у XVIII в. Ова раса је најпогоднија за равничарске терене. Постоје два соја: чокански и сомборски. Од млека ове расе се праве познати сомборски бели сир и банатски качкаваљ.

Дивљи родоначелник балканске козе је Capra prisca. Коза се гајила на подручју Балкана још у време старих Римљана. Домаћа балканска коза је данас највише заступљена на Косову и Метохији, у Рашкој области и југоисточној Србији. Од свих врста домаћих животиња она се гаји најекстензивније и скоро читаве године је на испаши. Врло је покретљива и спретна по неприступачним, каменитим теренима.

Све домаће кокошке воде порекло од дивље шумске кокошке - банкива кокошке (Gallus bankiva или Gallus ferrugineus). Наша домаћа кокош је готово нестала, а постојало је неколико сојева: сврљишки, погрмуша или живичарка, зајечарка и др. Данас се ретко може пронаћи у свом нативном облику, јер је неплански парена са разним савременим расама кокоши. Од различитих сојева домаће ћурке, истичу се: јагодинска, паланачка и добричка ћурка. Основна намена ћурке је производња квалитетног меса. Домаћа бисерка је врло слична дивљој. Доста су нетрпељиве према другим врстама живине и увек се подвајају од других врста. Имају врло непријатан, крештав и продоран глас. Најпознатији сојеви домаће гуске су: бела сомборска, дунавска тршава, и новопазарска гуска. Сомборска бела гуска гаји се у већем броју у Војводини, а погодна је за производњу квалитетне масти и јетре. Дунавска тршава гуска (ласаста, астраганска) гаји се у крајевима поред Дунава и мања је од сомборске гуске. Новопазарска гуска је најкрупнија домаћа гуска, а заступљена је у околини Новог Пазара. Домаћа пловка (Anas domestica comunis) настала је директним припитомљавањем дивље патке.

С. Стојановић

ИЗВОРИ: Први извештај о стању анималних генетских ресурса у СРЈ, ФАО, 2002; FAO country report on the state of plant genetic resources for food and agriculture in 2009 -- Republic of Serbia; Republic of Serbia -- Ministry of Environment and Spatial Planning, 2010 -- First national report to the United Nations Convention on Biological Diversity; Republic of Serbia -- Ministry of Environment and Spatial Planning, 2010 -- Fourth national report to the United Nations Convention on Biological Diversity; FAO Commission on Genetic Resources for Food and Agriculture in 2010 -- The Second Report on the State of the World`s Plant Genetic Resources for Food and Agriculture; Други извештај о стању животињских генетских ресурса у Републици Србији, ФАО, 2014.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Мратинић, М. Којић, Самоникле врсте воћака Србије, Бг 1998; С. Стојановић, С. Ђорђевић Милошевић, Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији и Црној Гори, Бг 2003; Д. Иванишевић, Д. Јакшић, Н. Кораћ, Виноградарски атлас, Бг 2015; Д. Николић, Ј. М. Миливојевић, Јагодасте воћке, Бг 2015; С. Продановић, Г. Шурлан Момировић, В. Ракоњац, Д. Петровић, Генетички ресурси биљака, Бг 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕТИЧКО ИНЖЕЊЕРСТВО

ГЕНЕТИЧКО ИНЖЕЊЕРСТВО, технике које омогућују комбиновање наследног материјала и стварање рекомбинантних молекула ДНК. Универзалност генетичког кода пружа могућност комбиновања генетичког материјала пореклом из различитих организама и пренос рекомбинантне ДНК из једног живог система у други. Сматра се да доба г. и. почиње 1968. с открићем Стенлија Кохена који је показао да бактерије поседују плазмиде који имају способност аутономне репликације. Плазмиди су касније широко примењени као вектори (носачи) у процесима стварања рекомбинантних молекула ДНК. Две године касније Херберт Бојер је открио рестрикционе ензиме који „секу" ДНК молекуле на тачно дефинисаним местима стварајући фрагменте жељених дужина, а Мартин Гелерт је открио ензим ДНК лигазу која омогућује спајање фрагмената ДНК. Пол Берг је направио први рекомбинантни ДНК молекул 1972. комбиновањем ДНК пореклом из два различита организма. Годину дана касније научници Стенли Кохен и Херберт Бојер конструисали су први плазмидни вектор у који су уградили ген пореклом из жабе. Овај рекомбинантни ДНК молекул је унет у бактерију E. coli где је успешно експримиран клонирани ген жабе. Након тога ова бактерија постаје лабораторијски модел систем за клонирање страних ДНК и за истраживања у области г. и. Значајан допринос развоју и даљој примени г. и. дали су научници Волтер Гилберт и Фред Сангер који су развили технике секвенцирања ДНК, односно одређивања редоследа нуклеотида у молекулу ДНК. Сангерова метода секвенцирања заснована на терминацији синтезе ланаца ДНК нашла је широку примену у свим фундаменталним истраживањима, а касније је примењена и на великој скали, за секвенцирање генома човека. За достигнућа у проучавању биохемије нуклеинских киселина и развоју технологије рекомбинантне ДНК Пол Берг, Волтер Гилберт и Фред Сангер су 1980. награђени Нобеловом наградом.

Г. и. је пружило основу за манипулисања генетичким материјалом и даљи развој технологија молекуларног клонирања које се заснива на генерисању рекомбинантних молекула који настају спајањем жељених фрагмената ДНК и вектора. Рекомбинантни молекули се затим уносе у ћелије домаћина где се клонирани ДНК фрагмент везан за вектор бесконачно умножава. Умножавање жељених фрагмената ДНК може се постићи и ван живе ћелије независно од коришћења вектора применом ланчане реакције умножавања ДНК (енг. PCR-polymerase chain reaction). Ову методу г. и. открио је истраживач Кари Мулис и за ово откриће је 1993. награђен Нобеловом наградом. Г. и. је, по први пут, омогућило клонирање гена, што је довело до развоја молекуларне генетике која се бави проучавањем структуре и функције гена. Даље анализе засноване на манипулисању генима омогућиле су проучавања регулације експресије и функције коју гени обављају унутар ћелије или организма. Такође, г. и. је омогућило продор нових и ефикаснијих приступа у дијагностици, третману и предвиђању појаве многих болести. Утврђивање промена у генима човека које доводе до појаве патолошког стања отворило је пут за развој генске терапије засноване на примени техника г. и. Генска терапија обухвата различите терапеутске стратегије у којима се гени, сегменти гена или олигонуклеотиди убацују у ћелије пацијената у циљу лечења или превенције појаве болести. Прва успешна генска терапија примењена је 1985. у лечењу тешког облика имунолошке дефицијенције. У експериментима којима је руководио Френч Андерсон, мутирани ген је замењен „здравим", што је омогућило успостављање нормалног имунолошког одговора и излечење пацијента.

Комерцијални потенцијал примене г. и. у коришћењу ћелија као „фабрика" за производњу хормона и протеина први су искористили Роберт Свансон и Херберт Бојер који су 1978. произвели Хумулин (хумани инсулин), који је постао први продукт рекомбинантне технологије који се нашао на тржишту. Са применом техника г. и. почела је да се развија и молекуларна биотехнологија. Примена молекуларне биотехнологије базиране на г. и. омогућила је модификације гена, комбиновање генетичког материјала, пренос гена из једне у другу биолошку врсту и стварање трансгених организама. У области медицине г. и. је допринело развоју и примени нових дијагностичких и терапеутских приступа, развоју предиктивне генетике, фармакогенетике и персонализоване медицине. Данас се успешно трагање за новим лековима и даљи развој фармаколошке индустрије не може замислити без примене г. и. Крајњи циљ је производња лекова који ће бити креирани за сваког појединца понаособ, у складу са његовом генетичком конституцијом и применом персонализоване медицине. Стални напредак у технологијама г. и. отворио је невероватне продоре у пољу генске терапије, геномике, као и у терапеутском и репродуктивном клонирању. Применом техника репродуктивног клонирања заснованим на нуклеарном трансферу 1996. клониран је и први сисар, овца Доли.

Истраживања заснована на примени г. и. присутна су у нашој средини већ дуги низ година. Институт за молекуларну генетику и г. и. основан је у Београду 1986, као прва научна институција у земљи која се бавила истраживањима усмереним на развој и примену метода г. и. у молекуларној генетици. Данас овај институт обухвата лабораторије које се баве проучавањем молекуларних генетичких основа леукемија, таласемијских синдрома, инфламаторних болести црева и фенилкетонурија; фармакогенетиком; идентификовањем мутација и полиморфизама у гену за цистично-фиброзни регулатор трансмембранске проводљивости (CFTR-ген) и применом молекуларне биологије у медицини; функционалном карактеризацијом чланова фамилије мишићних протеина који поседују поновљене анкиринске низове (МАRP) и њиховом потенцијалном улогом у неуромишићним болестима; клонирањем, проучавањем структуре, регулације експресије и функције хуманих SOX гена (сродних гену који одређује пол); филогенетском анализом варијација на нивоу митохондријалне ДНК и анализом географске дистрибуције и диверзитета генетичких варијација; молекуларном генетиком актиномицета и срединских микроорганизама, посебно корисних бактерија, као и изучавањем микробиолошког диверзитета различитих станишта у циљу идентификације нових гена, метаболита и микроорганизама; клонирањем и изучавањем регулације експресије одабраних гена бактерија млечне киселине и псеудомонада (Pseudomonas sp.), као и карактеризацијом и клонирањем гена одговорних за синтезу антимикробијалних једињења код Bacillus sp; испитивањем гена укључених у одговор биљака на различите абиотичке стресове са становишта регулације генске експресије на транскрипционом и посттранскрипционом нивоу; проналажењем нових гена кандидата за селекцију и биотехнолошку примену код агрономски значајних врста.

У Центру за Хуману молекуларну генетику, који је основан 1997. на Биолошком факултету Универзитета у Београду, истраживања су усмерена на изучавање молекуларних механизама настанка динамичких мутација као и молекуларне патогенезе која лежи у основи настанка тешких и неизлечивих болести. Такође, сарадници Центра били су пионири форензичне генетике у нашој земљи.

У Институту за нуклеарне науке „Винча" обављају се истраживања у областима молекуларне биологије, биологије ћелије, биологије репродукције, молекуларне ендокринологије, молекуларне биомедицине и молекуларне радиобиологије, а проучава се и молекуларна генетика малигних болести и генетска епидемиологија масивних обољења популације.

Сарадници Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" баве се испитивањем молекуларних механизама регулације експресије гена еукариота са посебним освртом на улогу регулаторних протеина; испитивањем молекуларних механизама функционисања рецептора за стероидне хормоне; проучавањем целуларних и молекуларних механизама који леже у основи пластичности нервног система, канцера и процеса опоравка након оштећења централног нервног система; анализом орган-специфичних аутоимунских и имуноинфламаторних болести, као и експерименталном онкологијом; детекцијом и праћењем експресије трансгена, као и праћењем генског полиморфизма код различитих врста биљака и гљива.

ЛИТЕРАТУРА: B. Ćurčić, I. Radović (ур.), Symposium „145 years of Biology and 25 years of Molecular Biology in Serbia" (1853--1972--1998), Bg 1998; S. B Primrose, R. M. Twyman, R. W. Old, Principles of gene manipulation, Malden--Oxford--Carlton 2001; J. D. Watson, Recombinant DNA: Genes and Genomes: A Short Course, New York 2007; B. R Glick, J. J. Pasternak, Molecular Biotechnology: Principles and Applications of Recombinant DNA, Washington 2010; T. Strachan, A. Read, Human Molecular Genetics, New York 2010.

М. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЕТИЧКО САВЕТОВАЛИШТЕ

ГЕНЕТИЧКО САВЕТОВАЛИШТЕ, установа у којој појединац или чланови породице добијају адекватне информације о наследним обољењима за која су заинтересовани. Циљ генетичког саветовања је да се појединцима или породици омогући правилно доношење одлуке о ступању у брак и стварању потомства, или пак да се донесе одлука о будућем потомству након рођења једног детета оболелог од наследне болести. Овај процес се делимично заснива на генетичкој евалуацији у току које се поставља или потврђује права дијагноза, а потом се израђује генетички модел на основу којег се заинтересованим странама дају исцрпна објашњења и информације о различитим репродуктивним могућностима, уз одговарајућу стручну, психолошку и социјалну помоћ. Прави одговор на изазове генетичког саветовања може дати само тим искусних стручњака који добро познају тежину и сложеност посла који их очекује, као и последице које могу проистећи из њиховог рада. Поштујући основна начела која из тога произлазе, генетичко саветовање треба да се одвија на принципу сталних чланова експертског тима, који чине педијатар, генетичар и гинеколог-акушер, и променљивих чланова, стручњака одређених специјалности, зависно од проблема који се разматра. Процес генетичког саветовања се одвија етапно у неколико фаза: постављање тачне дијагнозе, давање детаљне информације, регистровање и праћење ризичне породице и трудноће. Када је утврђен ризик за рађање детета, члановима породице се мора дати јасна и потпуна информација о конкретној наследној болести, водећи при томе рачуна о емоционалном стању и интелектуалним способностима особе. Такође им се морају детаљно објаснити њихове репродуктивне могућности и у оквиру тога саветовати пренатална дијагностика или алтернативна репродукција. Индикације за упућивање испитаника на пренаталну дијагностику могу бити различите: дијагностикована балансирана хромозомска аберација код једног од родитеља; претходно дете рођено са хромозомском аберацијом; труднице са и преко 35 година старости; патолошке вредности биохемијских маркера („double", „triple" или „quadriple" тест), анамнеза о постојању наследног моногенског обољења у породици (цистична фиброза, хемофилија итд.), ултразвучни маркери, излагање труднице дејству радијације, токсина, лекова, као и инфекција. Уколико резултати пренаталне дијагностике покажу да плод није нормалан, доношење одлуке о прекиду или наставку трудноће треба препустити трудници након детаљног разговора о проблему, уз поштовање права на приватност, дискрецију и тајност података. Као методе алтернативне репродукције, уколико је то индиковано, могу се заинтересованима понудити „in vitro" фертилизација са донаторском јајном ћелијом, вештачка инсеминација и усвајање детета. На крају саветовања пацијентима се даје писани извештај, који треба да садржи најзначајније податке о природи болести и датим информацијама. Један од најважнијих задатака сваког г. с. је и формирање регистра и електронске базе ризичних породица. Основни циљ г. с. је да се, у случају откривања наследног обољења, савременим методама пренаталне или постнаталне дијагностике, као и њиховом превенцијом или евентуалном благовременом терапијом, омогући рађање здравог потомства, као и заштита репродуктивног здравља жене. У бившој Југославији прво г. с. основано је 1992. у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Републике Србије „Др Вукан Ћупић", а данас у Србији постоји широка мрежа оваквих саветовалишта, која су основана у гинеколошким и дечијим болницама, клиникама и институтима у свим већим градовима у нашој земљи (Београд, Нови Сад, Ниш, Ужице, Крагујевац итд.).

ЛИТЕРАТУРА: М. Гућ Шћекић и др., „Примена нових метода молекуларне генетике у дијагностици наследних обољења", Проблеми у педијатрији '95., Бг 1996, 16, 5, 1; Љ. Стојанов и др., „Генетичко саветовалиште као савремени модел заштите здравља мајке и детета", у: Биоетика код нас и у свету, Бг 2006; A. Milunsky, J. Milunsky, Genetic disorders and the fetus: Diagnosis, Prevention and Treatment, New Jersey 2010.

М. Гућ Шћекић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНИТИВ

ГЕНИТИВ (лат*.* genitivus: родни), као морфолошка категорија представља други облик у деклинационој парадигми именских речи. Као синтаксичко-семантичка категорија у српском падежном систему припада групи централних, граматичких падежа. Појављује се у четири структурна лика: као слободни падежни облик, падежни облик везан предлогом, падежни облик везан детерминатором и као падежни облик везан предлогом и детерминатором. У систему падежа везаних предлогом припада падежима конексије -- остварује се повезивање двеју, иначе посебних појава, по неком специфичном односу. Субјекатски г. -- слободни или предлошки г. као семантички субјекат: у синтагмама с именицом (певање птица) или у реченици: пасивној (Био је напуштен од свих), егзистенцијалној (Нема правде на овом свету), имперсоналној (Нагомилало се невоља). Предикатски г. -- г. с детерминатором или предлогом као део предиката, најчешће као квалификатор субјекта (Данас си лоше воље. Није ми ни до чега. Инвестиција je од великог значаја). Објекатски г. -- слободни г. уз прелазни глагол: с негацијом, словенски г. (Није видео ни сунца ни месеца) или без негације (Увек је имао разумевања. Накуповао је књига), уз глагол са се (Дочепао се туђе имовине), уз глаголску именицу од прелазног глагола (искрцавање робе) или уз именицу типа вршилац радње (произвођач хране). Допунски г. -- као допуна: глаголу објекатско-аблативног типа (Клони се разговора на ту тему. Отргнуо се од алкохола), именици (Уметници имају могућност афирмације), придеву (Била је свесна последица). [Аблативни]{.smallcaps} г. -- у просторном значењу с предлозима од, из, с (Удаљио се од стола), у временском значењу с предлогом од (Нисмо се видели од лета), уз прелазне глаголе као слободни г. (Спасао је пријатеља невоље) или с предлозима од, из, с(а) (Повукао је робу с тржишта). [Партитивни]{.smallcaps} г. -- уз квантификатор (килограм јабука, парче колача), и као хомонимни облик партитивном г. паукал / мала множина уз бројеве од два до четири (два детета, оба момка) и велика множина уз бројеве пет и више и псеудобројеве (пет девојака, неколико ђака). [Посесивни]{.smallcaps} г. -- 1. власништво (слободни г. мн.: свoјина грађана, г. с детерминатором: атеље познатог сликара); 2. однос део--целина (слободни г.: глас спикера, г. с предлогом од: поклопац од кутије); 3. сродство, партнерство (г. с детерминатором: супруга Јована Јовановића); 4. ауторство (г. с детерминатором: роман Слободана Селенића, г. с предлогом од: „Госпођица" од Иве Андрића). Просторни г. -- 1. локативност у простору, 1.1. непосредна локализација -- средиште локализатора: г. с предлогом усред, насред, посред (Судар се догодио усред тунела), периферија локализатора: г. с предлогом накрај, украј, удну (Оставио је чашу накрај стола), сфера живог локализатора: г. с предлогом код (Одсео је код пријатеља), дистрибутивно простирање по локализатору: г. с предлогом широм (Широм земље организоване су свечаности); 1.2. посредна локализација -- неодређена: г. с предлогом ван, изван, мимо, осим, близу, у близини, надомак, негде око (Отишли су ван града), г. с предлогом до, код ‚поред', крај, покрај, поред, мимо ‚поред' (Јован стоји до Марка. Нада седи код прозора. Оставио је ауто поред улаза), г. с предлогом између (Између зграда посађено је дрвеће); одређена: г. с предлогом испред, иза, изнад, испод, подно, ниже (Срешћемо се испред позоришта), г. с предлогом преко пута, наспрам (Зграда је преко пута банке); одређена/неодређена: г. с предлогом дуж (Орнаменти се налазе дуж целе фасаде. Волео је да јаше дуж реке); 2. транслокативност у простору, 2.1. приближавање локализатору -- без податка о циљу (директивност): г. с предлогом пут, у правцу (Кренуо је пут своје куће), са податком о циљу (адлативност): г. с предлогом до, код (Пливао је до обале. Свратила је до/код пријатељице), 2.2. удаљавање од локализатора (аблативност): г. с предлогом од, из, с(а) (Излази из куће), 2.3. пресецање локализатора (перлативност): г. с предлогом преко (Трчи преко улице). Временски г. -- 1. смештање у време 1.1. непосредно -- статично, средиште временског локализатора: г. с предлогом усред (Снег је пао усред лета), или периферија: г. с предлогом почетком, средином, крајем, предкрај, поткрај, и предлогом с уз именице пролеће, јесен, вече(р) (Почетком лета отпутовао је на море. С вечери обично дуне ветар), динамично: г. с предлогом преко, током, у току, за време (Преко зиме смо код куће, а током лета путујемо), г. у бројној конструкцији (Стварао је тридесетих година прошлог века) или г. с предлогом за (Књигу није завршио за живота), са ситуационим обележјем: г. с предлогом приликом (Приликом гласања опозиција је напустила салу), или с обележјем актуализације: г. с детерминатором (Те ноћи није ни ока склопио); 1.2. посредно -- неодређено: г. с предлогом око (Плата стиже око првог), одређено, антериорност: г. с предлогом пре, уочи (Видећемо се пре/уочи Божића), постериорност: г. с предлогом после, након, иза (Путују после Ускрса), интериорност: г. с предлогом између (Прослава је између Божића и Нове године) или двоструки г. с предлозима од и до (Пријаве слати од петог до десетог); 2. одмеравање у времену, 2.1. одмеравање трајања -- лонгитудиналност: г. с детерминатором (Нисмо се видели целе зиме), ингресивност: г. с предлогом од, из (Знамо се од детињства. Слика потиче из 19. века), терминативност: г. с предлогом до (Завршићемо до недеље), одмеравање учесталости -- регуларност: г. с детерминатором (Сваког лета путујемо). Г. особине или начина -- 1. основни тип: г. с детерминатором (Девојка дуге косе. Ходала је уздигнуте главе), и г. с предлогом из, од и детерминатором (Викала је из свег гласа), г. с предлогом из, с (Напали су га из заседе. Ударен је с леђа), г. с предлогом испод, преко (Гледала га је испод ока. Погледао ју је преко рамена), г. с предлогом од (Она је жена од укуса) и слободни г. (догађај века); 2. одсуство карактеристичне појединости: г. с предлогом без (кутија без поклопца); 3. еквативни: слободни г. (ход балерине); 4. г. материје: аблативни г. с предлогом од (торта од ораха). Г. пропратне околности -- г. с предлогом без, из (Отишао је без поздрава. Урадио је то из незнања). Г. количине -- уз именицу, придев, глагол: г. с предлогом од и квантификатором (То је зграда од 50 спратова), г. с предлогом до и детерминатором (Обазрив до крајњих граница), г. с предлогом до, из (Расекао се до крви. Све се променило из темеља). Г. средства -- омогућивач: г. с предлогом помоћу, уз помоћ, путем, преко, посредством (Ваде чамце помоћу дизалице. Пријаве слати путем поште). [Социјативни]{.smallcaps} г. -- 1. г. партнерства: г. с предлогом између (Свађају се између себе); 2. г. друштва: г. с локативом у друштву (Виђен је у друштву лепе жене). Узрочни г. -- 1. директни узрок -- типа изазивач: г. с предлогом од (Премрла је од страха), типа подстрекач: г. с предлогом из (Ради то из ината); 2. индиректни узрок -- типа разлог, повод, мотив: г. с предлогом због, услед, поводом (Одсутан је због болести. Услед ниских температура страдале су воћке. Поводом годишњице одржана је прослава). Г. основа / критерија -- г. с предлогом из и уз локатив на основу (Из анализе закључујемо следеће. На основу захтева странке банка може пренети средства). Г. намере (сврхе) -- г. с предлогом/послелогом ради и локативом у циљу, у сврху (Долази ради договора. Уради тако мене ради). Допусни г. -- г. с предлогом (и) поред, мимо, (и) без, против, преко, код (И поред тешкоћа успео је). Условни г. -- г. с локативом у случају и предлогом без, код (Обавестите нас у случају недоласка. Без воде нема живота). [Ексцептивни]{.smallcaps} г. (искључивање) -- г. с предлогом осим, сем и облицима изузев, с изузетком (Сви су стигли осим Јована). Адитивни г. (придруживање) -- г. у корелативној вези поред ... (још) и, осим/сем ... и, поврх ... и (Поред Јована дошла је (још) и Нада). [Супститутивни]{.smallcaps} г. (замењивање) -- г. с предлогом (у/на)место, и акузативом у име (Место Јована дошао је Марко. У име декана дипломе је предао продекан). [Опозитивни]{.smallcaps} г. (супротстављање) -- г. с предлогом против (Они су против такве одлуке). Поредбени г. -- г. с предлогом од уз компаратив (Бољи је од мене), уз као, попут, спрам (Означили су га као неподобног).

ЛИТЕРАТУРА: К. Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског генитива, Бг -- Н. Сад 1995; И. Антонић, „Синтакса и семантика падежа", у: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика (проста реченица), Бг − Н. Сад 2005.

И. Антонић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНИЋ

ГЕНИЋ, Илија, композитор, диригент (Београд, 11. V 1911 -- Београд, 30. IV 1976). Знања из виолине стицао је код Максимилијана Скалара и Петра Стојановића, а из хармоније код Миленка Живковића. Своју извођачку, а потом и диригентску каријеру градио је, најпре, као члан забавног оркестра Динамо (од 1946), а потом као извођач и помоћни диригент Забавног оркестра РТБ који је 1948. основао Младен Гутеша. На место главног диригента овог оркестра (касније Гудачког забавног оркестра РБ) долази 1954. Сарађујући са многим диригентима (Б. Адамич, М. Прохаска, М. Сепе, В. Симић) и певачима (Н. Кнежевић, Р. Бакочевић, И. Робић, Д. Јакшић, Л. Новаковић, М. Бернес и др.), Г. је током шесте деценије XX в., са Гудачким забавним оркестром РБ, наступао на турнејама у земљи и иностранству. Са Забавним оркестром РТБ снимио је плоче 24 танга (Philips Record 1958) и У ритму танга (ПГП РТБ, 1963), а постхумно су објављени компакт дискови У рану зору са Г. делима и аранжманима популарних мелодија (ПГП РТС 1996) и У ритму танга са ауторским композицијама и аранжманима које је извео са својим оркестром (ПГП РТС, 2001). Компоновао је музику за сцену, филм, радио и телевизију, а као извођач учествовао у реализацији низа студијских албума, компилација и живих изведби домаће џез и популарне музике. Аутор је многобројних аранжмана.

ЛИТЕРАТУРА: Музичка енциклопедија, I, Зг 1984; С. Jаковљевић, Илија Баћко Генић и Забавни оркестар РТБ. У рану зору, Бг 1996; П. Стефановић Гроф, Џез оркестар Радио-телевизије Београд. Првих четрдесет година, Бг 1998; M. Стојковић, Била сам сведок, Бг 2011.

И. Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНОТОКСИКОЛОГИЈА

ГЕНОТОКСИКОЛОГИЈА, примењена генетичка дисциплина која систематски истражује физичке, хемијске и биолошке агенсе из околине и њихов утицај на генетски систем човека, као и последице тог утицаја на будуће врсте Homo sapiens-а*.* Крајем 20-их година XX в. добијени су први експериментални резултати који су недвосмислено показивали да одређени средински фактори могу индуковати мутације, тј. трајне наследне промене на генетичком материјалу. Каснија истраживања пружила су податке да релативно велик број агенса различите природе поседује могућност да директно или индиректно штети генетичком материјалу, односно да може изазвати генотоксичне промене код различитих организама, укључујући и човека. Перманетно повећање броја и количине генотоксичних агенса у природној и животној средини, као и подаци који потврђују да су мутационе промене код људи одговорне за значајан број генетички детерминисаних болести и конгениталних малформација, резултирало је формирањем г. (генетичке токсикологије) као потпуно дефинисане научне дисциплине, почетком 60-их година XX в. Са тако дефинисаним проблемом и софистицираним специфичним методама, генетичка токсикологија добила је значајно место у општој стратегији заштите природне средине и унапређења општег квалитета живота.

Развој г. у Србији испреплетен је са експерименталном мутагенезом која се развијала 50-их и 60-их година XX в., првенствено у оквиру радијационе биологије. Истраживања на том пољу одвијала су се у Институту „Борис Кидрич" у Винчи, Институту за примену нуклеарне енергије у Београду и Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду. Почетком 70-их година XX в. појављују се први радови који проблемски и методолошки припадају истраживањима из г. и од тада се она перманетно развијају у складу са реалним могућностима у оквиру биолошких наука. Истраживачке групе које се актуелно баве проблематиком генетичке токсикологије раде претежно у Институту за нуклеарне науке „Винча", Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", на Биолошком факултету Универзитета у Београду и Факултету ветеринарске медицине Универзитета у Београду. Универзитетска настава из г. први пут је успостављена 1989. на БФ у Београду. У општем корпусу активности у вези са заштитом животне средине формирају се истраживања која синтетишу генотоксиколошки, еколошки и популационо-генетички приступ, тако да долази до формирања нове научне дисциплине -- еко-генотоксикологије. Њени зачеци у Србији датирају од краја 80-их година XX в., а истраживања у тој области интензивирају се у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" и БФ у Београду почетком XXI в.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Б. Зимоњић, Н. Савковић, М. Анђелковић, Генотоксични агенси -- ефекти, принципи, и методологија детекције, Бг 1990; М. Анђелковић, „Генетичка токсикологија", у: Генетика између два миленијума, Бг 1999.

М. Анђелковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНОЦИД

ГЕНОЦИД (лат. genus: род, caedere: сећи, убити), злочин против човечности чија је намера потпуно или делимично уништење читавих националних, етничких, расних или религијских група. Појам г. усвојен је децембра 1946. на Првом заседању Генералне скупштине Уједињених нација. У дугој историји човечанства било је много примера уништавања или покушаја уништавања читавих народа. Мотиви за то били су различити, почев од пљачке, поробљавања и освете па до расних, националних, верских предрасуда и мржње. Током времена уобличавана су схватања која су осуђивала такве видове злочина, а појавили су се у законодавству појединих земаља правни прописи који су таква дела санкционисали. Међународно право је почев од 1907 (IV хашка конвенција) настојало да препозна злочине масовног уништења и да заштити цивилно становништво, али није било јасно дефинисаног појма нити правних прописа који би спречавали и кажњавали наведене злочине. Размере и природа злочина учињених током II светског рата подстакли су и приморали међународну заједницу да дефинитивно правно дефинише и санкционише оне облике који су спадали у најтежу групу злочина против човечанства, а тицали су се уништења или покушаја уништења читавих националних, етничких, верских и религијских група. Било је јасно да се г. који се догодио током II светског рата не може поистоветити са многобројним убијањима људи у прошлости. Правна акта по којима су судили војни судови у Нирнбергу и Токију обухватала су и санкционисање неких битних елемената таквих злочина, али не свих.

Тек је Резолуција Генералне скупштине УН бр. 96 од 11. XII 1946. прогласила г. за „злочин међународног права који цивилизовани свет осуђује", истакла да је кажњавање г. од међународног интереса и да „главни извршиоци, као и њихови саучесници треба да буду кажњени, без обзира на то да ли је реч о приватним лицима, јавним службеницима или државницима и без обзира на то да ли је злочин почињен из верских, расних, политичких или ма каквих других разлога". Под г. се подразумевало „ускраћивање права на опстанак целим људским групама, као што је убиство (хомицид), ускраћивање права на живот појединим људским бићима". Економско-социјални савет УН је Резолуцијом задужен да изради нацрт међународне Конвенције о спречавању и кажњавању злочина г., а државе чланице позване да у својим законодавствима донесу прописе који спречавају и кажњавају злочин г. и да на том плану међусобно сарађују.

Две године касније, на Трећем заседању Генералне скупштине УН 9. XII 1948, усвојена је Конвенција о спречавању и кажњавању г. Документ је дао нову, знатно потпунију дефиницију г., а под тим појмом су се подразумевала дела „почињена у намери да се потпуно или делимично уништи нека национална, етничка, расна или религиозна група: а) убиство чланова групе; б) тешка повреда физичког или менталног идентитета чланова групе; в) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења; г) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе; д) принудно премештање деце из једне групе у другу". Документ је јасније дефинисао сам појам г. и предвиђао кажњивим дела г., споразума о извршењу г., непосредног и јавног подстицања на г., покушаја г. и саучесништва у г. Било је предвиђено да починиоци наведених дела буду суђени и кажњавани „пред надлежним судовима оне државе на чијој је територији дело извршено" или пред међународним кривичним судом. За извршиоце злочина г. екстрадикција из једне у другу државу није се могла одбити уз мотивацију да је у питању политички злочин. Свака држава чланица је имала право да упозори органе УН на постојање злочина г. са циљем да он буде спречен или заустављен. Ипак, наведена Конвенција је имала и своје недостатке. Они су се огледали у таксативном набрајању дела која се означавају г. (дела која нису обухваћена нису ни могла бити кажњива на исти начин), у неприхватању начела садржаног у „Нирнбершким принципима" да поступање на основу унутрашњих правних прописа или наређења претпостављених извршиоце злочина г. не ослобађа кривице, као и чињеници да међународни суд који би санкционисао наведена дела никада није основан. Конвенција није обухватала тзв. културни г. (денационализација, затирање језика и вере, уништавање верских објеката и споменика културе, поништавање културног наслеђа и идентитета народа), као ни физичко уништење група политичких неистомишљеника. Конвенција се, уношењем тзв. колонијалне клаузуле, није могла односити на колоније и злочине г. које су чиниле колонијалне силе.

ФНРЈ је Конвенцију о г. ратификовала 1950. и обавезала се на њену примену (Службени весник Президијума Народне скупштине ФНРЈ, бр. 2/1950). Самим тим, Кривични закон ФНРЈ (касније СФРЈ) предвидео је кажњавање злочина г. као злочина против човечности и међународног права (чл. 141 и 145), а то кривично дело није могло да застари (чл. 100).

Срби су били међу оним европским народима над којим је у XIX и XX в. више пута извршен злочин г. У султановој фетви о вођењу светог рата (џихада) као простор османског ратовања за веру назначена је и Србијa. Када је реч о страдању Срба током I светског рата, елементе г. садржали су већ аустроугарски планови о кажњавању Србије обликовани почев од 1906. Масовни погроми српског становништва у Босни и Херцеговини и Хрватској (хапшења, прогони, физички напади, уништавање имовине, скрнављење светиња, ликвидације), као последица наглашене србофобије, започели су непосредно после атентата на Франца Фердинанда. Од власти инструиране и наоружане католичке и муслиманске масе уништавале су све што је имало српско и православно обележје. Г. су подстицали римокатолички клерикални кругови и франковци тражећи „обрачун", „линч" и „уништење" Срба, убеђени да је наступила идеална прилика да простор својих аспирација (тзв. Велике Хрватске) прошире до реке Дрине и учине га етнички и верски чистим. Примена „ванзаконских мера" према Србима поданицима Аустроугарске монархије подразумевала је забрану употребе националних симбола, српског имена, ћириличког писма, штампе, обустављање рада просветних и културних установа, одузимање грађанских права читавим породицама, употребу репресије, ликвидације, исељавање. Бруталне операције и масовни злочини шуцкора у областима уз Дрину, имале су карактер етничког чишћења. Војне операције против Србије вођене су као казнене експедиције у којима је од војника, под претњом најстрожег кажњавања, захтевано да према цивилном становништву не исказују милост и да предност дају ликвидацијама, а не заробљавању противника. Војне формације Аустроугарске починиле су г. у областима уз Дрину. Основно начело аустроугарске окупационе управе у Србији (1915--1918) било је да ту земљу треба разорити, а Српство сломити и уништити „за дуже време". Из тих разлога укинуте су националне институције, у званичној употреби била је латиница, српски језик је изложен кроатизацији, културна баштина је уништавана и одношена. Реквизиције хране изазивале су глад од које је само у току 1916/17. преминуло преко 8.000 људи. У окупационој зони коју је контролисала Аустроугарска било је 1916. за око пола милиона (тј. 26%) мање становника него на почетку рата. У бугарској окупационој зони, поред физичког, на делу је био и културни г. -- забрана ћирилице, уништавање књига и уџбеника, промена имена и презимена, наметање наставе и црквене службе на бугарском језику, забрана обележавања крсних слава, скрнављење верских објеката, присилно потирање српског и наметање бугарског националног идентитета и др. У масовним репресалијама током и после окончаног Тимочког устанка убијено је око 30.000 Срба, а депортовано у Бугарску преко 20.000. За српско становништво отварани су широм Монархије концентрациони и сабирни логори (Арад, Ашах, Браунару, Кечкемет, Вац, Дрозендорф, Цеглад, Ђенђеш, Нађмеђер, Нежидер...), у које је претежно слато мушко становништво способно за војну службу (од 17. до 55. године старости) и где је смртност досезала и до 80%. У питању су биле прве установе таквог типа у Европи. Према подацима комисија које су образоване на Мировној конференцији у Версају од 280 највећих злочина учињених над становништвом током I светског рата на Србију је отпадало 98, Француску 42, Белгију 39. Све наведено утицало је да Србија у Великом рату 1914--1918. изгуби око 28% становништва (1.247.000).

Г. над Србима имао је огромне размере и током II светског рата, посебно на простору квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ). Самим настанком те нацистичке квази-државе остварена је не само намера хрватске екстремне деснице (усташа) да реализује своје нацистичке програме у којима је србофобија имала значајно место (присуство те појаве може се у континуитету пратити од А. Старчевића до А. Павелића), него и тежња католичке средње Европе (припремана више деценија) да своју границу после рушења југословенске државе успостави на реци Дрини. Непосредно по проглашењу, НДХ је себе дефинисала као „државу новог европског поретка" у којој су одбачене „све досадашње правне теорије да су сви људи већ по својој нарави једнаки", а прихваћен принцип „диференцијације и селекције људства". На тој идеолошкој основи успостављено је „расно законодавство" НДХ које је следило правне обрасце „Нирнбершких расистичких закона". Самим тим уобличен је не само правни оквир, него је извршена и бирократска институционализација за извршење г. На удару званичне политике НДХ, поред Срба, били су и Јевреји и Роми. Када су Срби у питању, колективна свест усташа, формирана на негативним стереотипима који су обликовани деценијама и били веома распрострањени захваљујући политичком и верском чиниоцу, била је од пресудне важности у извршењу г. над тим народом. Цео процес додатно је омогућила пракса националсоцијализма, увелико развијена у Немачкој и доминантна у идеологији усташког покрета. Медији НДХ су свакодневно преносили речи високо рангираних партијских и државних функционера да: „у Хрватској не може бити Срба ни православаца", Хрватска мора бити „земља Хрвата и никог другог", нема метода који усташе неће применити да Хрватску „очисте од Срба", „жидовско-српски капиталистичко-демократски фронт мора заувек нестати из целог света, па и из наше Хрватске", „док постоје Срби и Јевреји, за Хрвате нема опстанка". Другим речима, намере да г. буде извршен и само извршење злочина г. нису скриване.

Усташки покрет је спроводио отворену „националну револуцију" која се поред исказивања усташког државног суверенитета, примене „тисућугодишњег државног права", формирања Велике Хрватске, огледала и у настојањима да се реализује етнички чиста држава. Борба за очување „континуитета" хрватске државности отуда није значила само поништавање свих трагова постојања југословенске државе, него и физичко истребљење српског становништва означеног „страним телом", „реметилачким фактором", „усељеничким слојем", носиоцем „бизантизма" и традиција страних хрватској култури. Ставови попут оних да „Еуропа представља духовни и политички медиј унутар кога се једино хрватски народ може развијати у своју националну особеност", истовремено су значили затирање свега што подсећа на вековну српску присутност и православље. Отуда је злочин г. и отпочео разарањем културног и духовног идентитета -- забраном симбола, разарањем духовне баштине, ударима на Српску православну цркву (девастирање верских објеката, одузимање имовине, ликвидација свештеника), затварањем културних, просветних и верских друштава и организација, проглашењем читавих народа за духовно инфериорне. Терору је била изложена популација од око 1,9 милиона Срба који су живели на простору нацистичке НДХ. Расно законодавство НДХ је давало легалитет процесу биолошког истребљења Срба, а сам чин г. подизало на ниво законске обавезе. На удару се нашло све што је чинило идентитет једног народа -- вера, језик (србизми), писмо (забрана ћирилице), културно наслеђе, имовина. „Коначно решење" српског питања подразумевало је физичку ликвидацију (организованим масовним убиствима у срединама где су живели и у логорима за истребљење), покатоличење, ускраћивање услова за живот, исељавање. Талас масовног терора отпочео је у мају и јуну 1941. Злочини г. вршени су у подручјима Петровог села, Далматинске загоре, Ливна, Госпића, Мостара (села Пребиловци и Тасовчићи), Поповог поља и Требиња (јама Јагодњача), Имотског (Ћелина јама), на планини Озрен, у Лици (јама Јадовно), на Банији (Глина), Кордуну, Срему, Славонији, Босанској крајини и свим другим деловима где је живео српски народ. Веома често су ликвидације добијале облик одмазди и форму ритуалних убистава. Од првих дана формирани су „спискови најугледнијих Срба" са циљем да они међу првима буду ликвидирани, имовина отета, а остало становништво застрашено. Злочин г. извршен је уз „саучесништво" римокатоличке цркве која је саму НДХ од формирања сматрала „светом Хрватском". Доступни подаци показују да су размере злочина г. над Србима у НДХ током 1941. били већи од укупних губитака зараћених страна на Источном фронту у истом временском периоду. Покушаји немачких војних власти да изврше „пацификацију простора", да спрече ширење незадовољстава српског становништва и развој устанка, нису наилазиле на разумевање код челника усташког покрета. У систем логора за ликвидацију (међу којима посебно место имају логор Јасеновац и логори за децу), на стратиштима и јамама на простору НДХ, према немачким проценама, до марта 1944. најсуровије је убијено између 660.000 и 700.000 Срба. Немачка јавност и њени историчари доживљавали су НДХ као „једну огромну крстионицу и уједно џиновску кланицу". Ратови 90-их показали су да се метод г. променио, али да он и даље погађа српски народ. Посебан карактер духовног г. представљају оптужбе упућене Србима као „геноцидном народу" засноване на ревизионистичким тумачењима прошлости и „политичким оценама" ратова из 90-их година ХХ в., међу којима и ратног злочина почињеног у Сребреници.

ЛИТЕРАТУРА: А. Вајс, „Злочин геноцида у међународном кривичном праву", Међународни проблеми, 1949, 1; Војна енциклопедија, 3, Бг 1972; Ф. Јелић Бутић, Усташе и НДХ 1941--1945, Зг 1977; Б. Кризман, Павелић и усташе, Зг 1978; Правна енциклопедија, 1, Бг 1985; В. Новак, Magnum Crimen. Пола вијека клерикализма у Хрватској, Зг--Бг 1986; Геноцид над Србима, Бг 1992.

Љ. Димић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЦ, Лајош

ГЕНЦ, Лајош (Göncz Lajos), психолог, универзитетски професор (Сента, 4. XI 1944). Студије психологије завршио је 1968. на Филозофском факултету у Загребу. Магистрирао је 1976, а докторирао 1980. на ФФ у Београду. На дужим стручним усавршавањима био је на универзитетима и истраживачким институтима у Канади, Немачкој, Мађарској и Словачкој. Од 1973. ангажован је на ФФ у Новом Саду, где је 1992. изабран за редовног професора. Научна интересовања Г. захватају више области психологије: психологију двојезичности и вишејезичности, психологију васпитања и образовања, развој личности, развојну и експерименталну психолингвистику, методологију психолошких истраживања, социолингвистику, истраживање хетерогених заједница, мултикултурализам и интеркултурализам и личност наставника. Синтетизовао је резултате широког спектра истраживања из више области и допринео утемељењу нове области истраживања -- психологије двојезичности. Поред већег броја курсева које је држао на Универзитету у Новом Саду, био је гостујући професор на Универзитету у Сегедину (Мађарска) и професор на докторским студијама на универзитетима у Печују и Веспрему (Мађарска), а предавања је држао и студентима шведских и аустријских универзитета. Од 1981. до 1983. Г. је био продекан за развој ФФ у Новом Саду. Током свог мандата израдио је концепцију, план и програм студија психологије. У више наврата био је шеф Одсека за психологију у Новом Саду. Дописни члан Војвођанске академије наука и уметности постао је 2004, а редовни 2013. Члан је струковних асоцијација психолога и лингвиста. Добитник је медаље за мултикултуралност и интеркултуралност Завода за културу Војводине (2012) и награде за животно дело за истраживачки рад Мађарске академије наука (2014).

ДЕЛА: и др., О емисијама радио-школе Радио Новог Сада на мађарском језику, Н. Сад 1980; Рана двојезичност и когнитивни развој, Н. Сад 1982; A kétnyelvűség pszichológiája: a magyar-szerbhorvát kétnyelvűség lélektani vizsgálata, Н. Сад 1985; A magyar nyelv Jugoszláviában (Vajdaságban), Budapest 1999; A vajdasági magyarság kétnyelvűsége: nyelvpszichológiai vonatkozások, Суб. 2004.

ИЗВОР: Архива ФФ у Новом Саду.

А. Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЧИЋ, Андреја

ГЕНЧИЋ, Андреја, трговац, народни посланик (Велики Извор код Зајечара, ? II 1833 -- Велики Извор, 1903). Унук је Младена Андрејевића, којег је кнегиња Љубица спасла из турског сужањства, и отац државника Ђорђа. После основне школе, бавио се трговином, највише крупном стоком. Као имућан и виђен човек био је у више наврата председник општине (1866--1868, 1887. и 1888). За народног посланика из редова независних либерала за Зајечарски срез биран је више пута (1859--1868, 1888, 1894--1900), а биран је и за председника Народне скупштине. Са своја три сина био је веран династији Обреновић. Када је 1883. избила побуна у овом крају, његова је заслуга што Велики Извор није пристао уз покрет. Након српско-турског рата, када су изгореле обе школске зграде у месту, уступио је своју механу за школске потребе. У његовом млину је 1900. приређен ручак за краља Милана. Био је утемељивач Друштва Светог Саве. Одликован је Таковским крстом.

ИЗВОР: Шематизам Србије, 1888--1889, 1901.

ЛИТЕРАТУРА: Наши посланици (1894--1896), Бг 1897; В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905--1906; С. Калчић, Велики Извор кроз векове, 2, За 1998; В. Рајковић Кожељац, Основна школа у Великом Извору од 1839. до 2000. године, Велики Извор 2000.

М. Бујас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЧИЋ, Бранислав

ГЕНЧИЋ, Бранислав, инжењер рударства, универзитетски професор (Зајечар, 6. VII 1924 -- Београд, 21. X 1990). Дипломирао је 1950. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду, а докторирао 1970. на Рударско-геолошком факултету (РГФ) у Београду. Као инжењер радио је на руководним пословима у Књажевачким рудницима угља, Руднику угља Јунковац (Колубара). У Заводу за нуклеарна и геолошка истраживања у Београду обављао је дужност руководиоца Одељења за истражне радове (1951--1961), са задатком истраживања и изградње Рудника уранијума Кална и постројења за прераду руде у Габровници. На РГФ-у је као хонорарни наставник 1960/61. држао вежбе из предмета Отварање и методе подземног и површинског откопавања. Избором за доцента 1961. почиње да ради на РГФ-у, прво као наставник на предмету Основи експлоатације, а затим на предмету Методе подземног откопавања слојевитих лежишта. У звање редовног професора биран је 1976, а обављао је и дужност шефа Катедре за подземну експлоатацију слојевитих лежишта (1970--1988). Један је од оснивача Смера за подземну експлоатацију лежишта на матичном факултету. Као професор и руководилац израде многобројних дипломских и специјалистичких радова, магистарских теза и докторских дисертација, веома је допринео развоју и подизању нивоа српске рударске инжењерске школе. Аутор је многих научних и стручних радова, књига (Технолошки процеси подземне експлоатације слојевитих лежишта, I--III, Бг 1966, 1972; Откопавање слојева угља мале дебљине, Бг 1967; Основне карактеристике и принципи подземне експлоатације лежишта нуклеарних сировина, Бг 1969), експертиза, студија, инвестиционих програма, пројеката истраживања и експлоатације угљева и уранијума. Инжењерским и научним делом, учешћем у креирању прописа и закона за рударство, решењима мноштва сложених практичних проблема и увођењем нових ефикаснијих и безбеднијих технологија у рудницима са подземном експлоатацијом, опредељујуће је утицао на токове развоја српског рударства у другој половини XX в. Пензионисан је 1989. За доприносе у струци и науци награђиван је и одликован Орденом заслуга за народ и Орденом рада.

ИЗВОР: Архива РГФ у Београду.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЧИЋ, Ђорђе

ГЕНЧИЋ, Ђорђе, политичар, министар (Велики Извор код Зајечара, 4. XI 1861 -- Београд, 19. X 1938). У Бечу је похађао неку трговачку а у Русији војну школу. Био је самоук, али широко образован, бистар и сналажљив у послу. У младости је помагао оцу у привредним и политичким подухватима, а 1889. изабран је за једног од 17 посланика Либералне странке у Народној скупштини Србије. У њој је постао и један од привремених секретара. За генералног конзула у Солуну изабран је 1893, а као врло близак сa краљем Александром и краљем Миланом 1898. доспео је до положаја окружног начелника у Нишу. У време расцепа у Либералној странци на Ристићеву и, двору привржену, „независну" групу Јеврема Андоновића, определио се за ову последњу и тиме стекао још већу наклоност двојице Обреновића. То му је у време Ивањданског атентата 1899. донело положај министра унутрашњих послова, да би се по замисли краља Милана брзо, енергично и немилосрдно обрачунао с радикалима и да би, као искусан полицајац, ушао у траг руским агентима који су стајали иза атентата. Ово је Г. учинило човеком од највећег Милановог поверења. Само годину дана касније, такође као министар унутрашњих послова у кабинету Владана Ђорђевића, нашао се у средишту велике афере настале поводом женидбе краља Александра Драгом Машин. Међу онима који су се овој краљевој одлуци најодлучније успротивили био је и Г. Краљ је обавио венчање, а из службе отерани Г. се склонио у иностранство. Неколико месеци касније, уз краљеву сагласност вратио се у Београд, али је ускоро затим ухапшен и под оптужбом да је са својом женом вређао краљевски дом, осуђен на седам година робије. У децембру 1901. завереници против краља Александра обратили су се Г., који је управо био пуштен из затвора. Г. је одмах прихватио учешће у завери и младим официрима, међу којима је био и његов сестрић Антоније Антић, улио охрабрење и самопоуздање. За кратко време придобио је политичаре Алексу Ненадовића, Драгомира Рајовића, Николу Хаџи Тому и, најпознатијег, али најуздржанијег, Јована Авакумовића. Г. је координирао сарадњу војних и цивилних завереника. После успешно изведеног Мајског преврата (1903), Јован Авакумовић је образовао привремену владу у којој је Г. постао министар привреде, али је после разбијања тзв. нишке контразавере његова политичка каријера завршена. После доласка Петра Карађорђевића на престо Народна скупштина је привремену завереничку коалициону владу заменила легалном радикалном, а Г. као „човека крвавих руку" радикали су потиснули из политике. До 1906. био је народни посланик. Прекинувши односе и са двором, вратио се својим рударским пословима, у којима није био увек успешан. Бавио се и новинарством, пишући повремено за стране листове. Лично је познавао Жоржа Клемансоа, а за време балканских и I светског рата радио је у корист Србије. Последњи покушај да се врати у политику учинио је у време Шестојануарске диктатуре 1929, али у томе није имао успеха.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905--1906; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, I--IV, Бг 1923--1925; Д. Васић, Деветстотрећа. Мајски преврат, Бг 1925; М. Јовановић Стоимировић, Силуете старог Београда, II, Бг 1971; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983.

Ч. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЧИЋ, Јелена

ГЕНЧИЋ, Јелена, редитељ, спортиста, тениски тренер (Београд, 9. X 1936 -- Београд, 1. VI 2013). Дипломирала 1960. историју уметности на Филозофском факултету у Београду. За Телевизију Београд везана је од 1957, док је трајала припремна фаза за увођење телевизије у Србију, будући да је већ била члан Кино-клуба Београд. Од 1961. до 1992. била је стално запослена, прво као секретар режије у Културно-уметничком програму, а од 1979. као редитељ у Школској редакцији. После одласка у пензију наставља хонорарно да ради, до 1999. Годишње је радила и до 50 емисија, а неке од серија на које је ставила свој редитељски потпис су: Буна против дахија (1979), Антиколонијална борба (1982), Карл Маркс -- дело и значај (1983), Метрополитен музеј (1984), Великани светске књижевности (1985), Књига је да се чита (1985), Српско средњовековно минијатурно сликарство (1989), Његош (1991), Дворови Београда (1995), Наслеђе, вера, вечност, будућност (1998). Њене серије добиле су велик број признања, а она Награду Телевизије Београд за 25 година рада и Награду РТС за укупна годишња остварења (1991). Одликована је Орденом заслуга за народ (1972).

М. Чутурило

Рукометом, као голман, почела је да се бави у РК Црвена звезда (1948--1955), бранила затим у РК Локомотива (Вировитица) 1956/57, а каријеру завршила у РК Београд (1958--1963). За репрезентацију Југославије одиграла је 20 утакмица, у великом рукомету учествовала је на другом светском првенству 1956. у Немачкој (пето место), а бранила је гол државне репрезентације и на првом Светском првенству у малом рукомету 1957. у Југославији када је освојено треће место. Тенисом је почела да се бави 1948. у ТК Партизан, којем је остала верна до краја играчке каријере 1976*.* Првакиња Југославије у синглу у јуниорској конкуренцији била је 1953. и 1954, а у сениорској 1958. и 1964. Шест пута освајала је титуле првака државе у женском пару и 12 пута у мешовитим паровима, а седам пута у екипној конкуренцији као члан ТК Партизан. Још 1970. почела је да се бави тренерским послом, превасходно радом са младим тенисерима и током каријере учила основама тениса многе будуће репрезентативце и шампионе, или указивала на њихов таленат, од Татјане Јечменице, Миме Јаушовец, Монике Селеш, Горана Иванишевића, Иве Мајоли до Новака Ђоковића. Од 1981. до 1987. била је савезни капитен женске тениске репрезентације Југославије, а затим савезни капитен за омладинке. Била је и потпредседник Тениског савеза Југославије и ТК Партизан, као и председник Краљевског тениског клуба под патронатом принца Александра Карађорђевића. Добитница је Златне значке СФКЈ (1965) и Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).

Ж. Баљкас

ИЗВОР: „Ко је ко у ТВБ", Редакција за историографију Телевизије Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Грађа за енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, Сто биографија, 4*,* Бг 1976; Спортски лексикон, Зг 1984; Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЧИЋ, Лазар

ГЕНЧИЋ, Лазар, лекар, хирург, санитетски пуковник (Зајечар, 30. IV 1868 -- Београд, 30. IX 1942). Медицински факултет завршио 1892. у Бечу као један од првих војно-санитетских питомаца. Радио као лекар у Шумадијској сталној војној болници у Крагујевцу, а потом специјализовао хирургију (1895--1897) у Бечу код Карла Гусенбауера. После повратка отворио прво Хируршко одељење у крагујевачкој Војној болници. Био начелник Санитетског одељења Министарства војног од 1909, у ратовима начелник санитета Врховне команде Српске војске (1912--1916), а потом инспектор санитета и убрзо пензионисан. Неоправдано критикован за избијање и ширење епидемије тифуса у I светском рату. Био оснивач и први шеф хирургије првог санаторијума у Србији („Врачар", Београд). Говорио неколико језика, а богату библиотеку оставио Хируршкој клиници Опште државне болнице у Београду. Био активни члан СЛД и Друштва Црвеног крста. Одликован Орденом Св. Саве I степена, Белог орла III степена и Орденом Црвеног крста.

ДЕЛА: Предлог за оснивање Англо-југословенске здравствене лиге, Бг 1914; „Зашто је дошло до епидемије и помора у нашој војсци и народу за време ратова 1912--1918", у: В. Станојевић (ур.), Историја војног санитета. Наше санитетско искуство, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, „Пуковник др Лазар Генчић", у: Споменица 1872--1972, Бг 1972; Р. Чоловић, „Пук. др Лазар Генчић", у: Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕНЧИЋ, Миливоје

ГЕНЧИЋ, Миливоје, лекар, хирург, универзитетски професор (Зајечар, 1902 -- Београд, 23. II 1996). Медицину студирао у Бечу, а дипломирао 1929. на Медицинском факултету у Београду, где је специјализовао хирургију (1931--1935) и потом радио до 1944, када је ступио у НОВ. Радио је у Неурохируршком центру Главне војне болнице, био хирург Ваљевске војне болнице (у Шапцу) и шеф Хируршког одељења Војне болнице у Скопљу до демобилизације 1946. Потом се враћа на Прву хируршку клинику у Београду, где је био начелник одељења до пензионисања 1972. За асистента је биран 1937, а за редовног професора 1968. Бавио се целокупном општом хирургијом, а највише колопроктологијом будући да је један од утемељивача ове хирургије у Србији. Објавио је прве монографије из ове области на српском језику и публиковао више од 50 радова у земљи и иностранству (Крипторхизам и његово лечење, Бг 1956; „Neuere Auffassung über die Haemorrhoidalthrombose und ihre Behandlung", Zentralblatt für Chirurgie, 1964, 89; и В. Глиџић, „Lésions traumatiques du rectum", Lyon Chirurgical, 1966, 62, 5; Хемороидално и остала обољења аноректума, Бг 1966).

ДЕЛА: и М. Миленковић, „Bekampfung unertraglicher Schmerzen bei inoperablen Rektumkarzinomen und Burgerscher Krankheit durch intralumbale Alkoholinjektionen", Zentralblatt für Chirurgie, 1974, 99, 29.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, 3, Бг 2006.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФИЈА

ГЕОГРАФИЈА (грч. gh': земља, gravfein: писати), комплекс наука које проучавају природне и друштвене појаве у геопростору, узрочно-последичне везе и односе између њих, као и закономерности које из тога произилазе. Г. проучава законитости развитка динамичких просторних система (геосистема) који су се формирали на површини земље у процесу међудејства природе и друштва и једина је наука која повезано проучава природне и друштвене појаве и процесе на земљи. У посрбљеној форми г. се назива и земљопис.

Подела. Основна подела г. је на општу и регионалну. Општа г. је укупност компонентних аналитичких проучавања геопростора. Она се дели на физичку или природну, која проучава географски омотач и његове структурне елементе (литосфера, педосфера, хидросфера, атмосфера и биосфера) и на друштвену г. или антропогеографију која проучава друштвене појаве (привреду, становништво и насеља). Компонентне науке у оквиру физичке г. су геоморфологија, педологија, хидрологија, климатологија, биогеографија и палеогеографија. Компонентне науке у склопу друштвене г. су привредна г., г. становништва, г. насеља и политичка г. Регионална г. је синтезна научна дисциплина код које се општегеографска знања примењују у проучавању конкретне територије издвојене на основу неког од принципа географске регионализације. Највиши степен географске синтезе је Теоријска г. (метагеографија) која је посвећена теоријским питањима односа географских система, геопростора и географске средине, а њен део је историјска г. Предмети проучавања г. тесно су везани за сфере интересовања великог броја других наука, међу којима су неизоставне неке природне (геологија, метеорологија, биологија и астрономија) и друштвене науке (економија, демографија и статистика). Сва географска истраживања тесно су зависна од резултата премера и картирања земљишта, те израде тематских карата, чиме се бави картографија.

М. Љешевић; Ст. Станковић

Развој. Географска средина, која спада међу најстарије људске преокупације, касно је послужила као предмет проучавања науке типа савремене г. Та знања су дуго била под патронатом историје и других наука. Прва знања о географским карактеристикама српских земаља потичу из путописа, летописа, родослова и житија, која су најчешће карактерисале површност и непоузданост. Знања о многим географским елементима била су мала, помињана су само узгред, а у многима се осећа јак утицај античких текстова, посебно кроз називе крајева, народа и градова. Међу њима ипак постоје веома драгоцени утисци појединих аутора. Најпознатији су: Летопис попа Дукљанина из Бара писан средином XII в., уводни део Житија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа из XV в. и Путописи Челеби Евлије који је путовао по Србији 1660. У време аустријске окупације северног дела Србије 1717--1739, када су кретања и картирања тих територија била слободнија него у време турске владавине, израђено је неколико карата српских земаља. Од аутора треба поменути патријарха Василија Бркић-Јовановића („Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен год. 1771. српским патријархом Василијем Бркићем", Споменик СКА, 1891, 10), историчара Јована Рајића (Историја разних славјанских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов) и митрополита Стефана Стратимировића (Белешке о географији српских земаља). Песник и филолог Павле Соларић објавио је 1804. књигу Ново гражданско земљеописаније у којој је Србији посветио само две стране. Наредне године потоњи председник Матице српске Сава Текелија објавио је карту Земљоображеније Србске, Босне, Далмације, Дубровне, Црне Горе и ограничних предел, која је рађена на основу једне немачке карте из 1788. Године 1820. објављено је дело Адама фон Вајнгартена Über Serbien, које је за то време било веома добро и знатно је утицало како на касније ауторе тако и на састављаче карата. Оно је након две године преведено на српски језик. Писац и путописац Јоаким Вујић је 1825. објавио књигу Новејше земљеописаније целаго света, а 1828. књигу Путешествије по Сербији, које имају вредност сведочанства одређеног историјско-географског тренутка. Године 1818. Вук Стефановић Караџић је у Српском рјечнику изнео низ описа српских земаља и места (тај материјал користио је и Адам фон Вајнгартен у свом раду). Године 1826--1828. Вук Караџић је објавио Географическо-статистическоје описаније Сербије, на 50 страница, у којем су опис земље (границе, површина, планине, равнице, воде, градови, вароши, путеви, поделе) и опис народа (стара историја, турска власт, хајдуци, кнежеви, кметови, домаћи живот, закон, вера и школе). Године 1837. објавио је књигу о Црној Гори Montenegro und die Montenegriner, a 1867. Живот и обичаје народа српскога. Због поузданости података постоје мишљења да је он пионир ове научне гране код Срба, а Јован Цвијић је такође његов рад сматрао изузетно вредним. Из тог времена потиче и рад Ђорђа Магарашевића Путовање по Србији у 1827. Године 1846. филолог и државник Јован Гавриловић објавио је Речник географско-статистични Србије који садржи податке о насељима, броју кућа и становника, о школама, судовима, поштама, манастирима, црквама, о већим рекама и планинама. Он је био коришћен за едукацију, за даља научна истраживања и за практичне потребе државе. Исти аутор је 1850. објавио и Мали земљопис књажевства Србије и Турског царства у Европи. Мерник Јован Бугарски је 1845. године у Бечу објавио Карту Кнежества Серб у размери 1:345.000, која је поред садржаја ранијих карата имала уцртане административне границе и важније путеве. Она је добро примљена и користили су је и каснији састављачи карата. У другој половини XIX в. појавио се велик број радова посвећених географским карактеристикама река (Морава, Млава, Пек), бањама, деловима Србије и новим окрузима (Хомоље, Мачва, Књажевачки округ), планинама, становништву, пољопривреди, рибарству, рудним лежиштима. Припремљено је и упутство за географско и етнолошко прикупљање грађе на терену, неколико планова и карата, као и уџбеника за ученике различитих узраста. То су била углавном описивања предела, без велике научне вредности, али су садржавала грађу корисну за упознавање појединих делова Србије. Међу њима треба издвојити активности професора лицеја Владимира Јакшића, који је започео прва метеоролошка мерења. Он је до 1857. организовао мрежу од 27 метеоролошких станица у Србији, тада најгушћу у Европи, а исте године објавио је Метеорологиско заведеније у Сербији. То су овде били први радови базирани на модерним научним истраживањима. Њима треба придружити и рад правника по струци, а географа по вокацији, Владимира Карића. Његов рад започет је објављивањем две књиге Земљописа, намењене за уџбенике ниже гимназије 1879. Изузетан значај имао је његов уџбеник Земљопис српске земље и Балканског полуострва из 1887. После тога објавио је књиге Српска земља -- опис земље, народа и државе 1887. са драгоценим подацима о свим српским крајевима и књигу Србија 1887. у којој су најпотпунија знања о Србији са великим бројем илустрација и географском картом. О његовом раду Јован Цвијић изражава све похвале. Од краја XIX в. и доласка Јована Цвијића, географска истраживања у Србији све више се заснивају на модерној г. тог времена. У знак поштовања према највећем српском географу Милорад Васовић је приредио Сабрана дела Јована Цвијића у шест књига (Бг 1989--1991).

Ст. Станковић; М. Грчић

Настава г. прво се појавила у школама на територији савремене Војводине, када је она дошла у састав Аустрије (Бачка и западни део Срема после Карловачког мира 1699. а Банат и источни део Срема после Пожаревачког мира 1718). У Сомбору и Баји то се догодило и раније, 1695, а настава је извођена без расподеле градива на наставне предмете по разредима и без седмичног фонда часова. У наставном градиву од 1731. до 1776. изучавао се земљопис, кроз знања о природи и друштву, а основна географска знања садржавао је и Буквар Захарије Орфелина из 1767. Од 1776. земљопис се изучавао у трећем разреду са три часа недељно. Фонд часова овог предмета се временом мењао, али је он стално био присутан у основним школама у Војводини. У другој половини XIX в. помињу се и наставна средства која су се користила (глобус, мапе, телуријум, компас). После првих географских знања из Буквара Захаријe Орфелина уџбенике за основне школе и упутства за извођење наставе написали су Јохан Фелбигер, Ђорђе Натошевић и Никола Вукићевић. У Сремским Карловцима је патријарх Павле Ненадовић 1749. отворио четвороразредну Латинску школу у којој је од 1753. одржавана и настава г. чији се фонд мењао, а у неким годинама она је била обједињена са наставом историје. Од 1791. латинска школа је трансформисана у гимназију, а од 1807/08, када је настава продужена на шест година, г. је предавана у свим разредима. Слична је била настава г. и у новосадској гимназији основаној 1810. У сомборској учитељској школи, још од оснивања Норме Аврама Мразовића 1778, географски садржаји били су присутни од првих дана, са наставом историје, изучава се од 1855/56. школске године, а као самосталан предмет од 1862/63. школске године. Г. је била присутна и у наставним програмима шегртских и виших девојачких школа.

На територији уже Србије формирање основних школа отпочело је на почетку XIX в. у време Првог српског устанка. Тада је успостављено 40 школа са око 1.500 ученика. Настава г. увођена је од 1833. у „редовне или нормалне" школе, заправо трогодишње школе, које су отваране у окружним варошима, а похађала су их деца после завршетка „мале" школе, које су отваране у сваком већем селу и варошици. У школама вишег ранга изучавали су се, поред осталих предмета, и српска граматика, земљопис, историја света и немачки језик. У Београду је отворена трогодишња Велика школа. Од 1844. постојао је и наставни програм предмета, заправо „Наставленије у смотренију учебни предмета", где се у настави г. предвиђају: „Први почеци из числителног и јестественог земљописанија", „Из земљописанија познавања европских држава по земљовиду", „Из земљописанија о турском царству уопште" и „Из земљописанија о Сербији на особ". Упоредо са развојем географске науке у Европи и доспевања тих резултата до Србије, трансформисала се и настава г. и већ од 1850. предају се у основним школама „Основи математичког и физичког земљописанија у питањима и одговорима са употребљенијем земљовида", „Основи грађанског земљописанија са употребљенијем земљовида". Од 1882. Земљопис се у нижим разредима предавао заједно са историјом, а у вишим разредима као посебан предмет. Спајање наставе та два предмета вршено је и у току II светског ратa, од 1942. под именом „Отаџбина и њена прошлост" .

Ранг гимназије имала је Велика школа, која је радила од 1808. до 1813. и у њој је постојао предмет „Свеопште земљописаније", односно „Општи земљопис и Географскостатистичка историја Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пољске, Аустрије, Турске и Статистика Србије". Наставни програми нису били дефинисани и били су препуштени наставницима. Наследник ове школе била је Виша школа (ранга гимназије) која је основана 1830/31. и у њој је изучаван „Општи земљопис". Она је 1833. премештена у Крагујевац, а 1835. реорганизована је у гимназију. У Београду је 1839. основана Прва београдска гимназија која је од 1853. продужена на седам разреда, а г. је предавана у првом, другом и четвртом разреду. Касније се фонд часова г. мењао, али је она била присутна у наставним програмима свих гимназија и већине средњих стручних школа.

После I светског рата, 1924. почела је у Београду са радом Виша педагошка школа, која је имала двогодишњи курс за припремање наставника „грађанских школа" (нижих гимназија, односно виших разреда основних школа). Међу пет одсека постојао је и географско-природњачки одсек. Она је радила до 1987. После II светског рата сличне школе основане су у Новом Саду, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Приштини, Призрену, Ђаковици и Гњилану. Оснивањем четворогодишњих педагошких академија требало је укинути више школе, али академије нису припремале наставнике за предметне наставе. Временом, наставни кадар за више разреде основних школа почели су да припремају филозофски и природно-математички факултети, па су више педагошке школе укинуте.

На Књажеско-србском Лицеју од 1853, на одељењу Јестествено-техническом, професор Вук Маринковић предавао је Физическу г. и метеорологију, њега је наследио Јанко Шафарик, а настава је обустављена 1863, након успостављања Велике школе. Повратак г. у универзитетску наставу обновљен је 1880. када је на Историјско-филолошком одсеку пуковник Јован Драгашевић почео извођење наставе из Упоредне г. са етнологијом. Године 1893. формиран је Географски завод, чији је управник био Јован Цвијић, који је предавао Научну г. Од 1896. студије г. биле су на Филозофском факултету на Историјско-географском одсеку као стручни предмет и на Јестествено-хемијском одсеку као помоћни предмет (Физичка г.). До организационих промена дошло је после прерастања Велике школе у Универзитет и новог груписања наставних предмета по сродности и функционалности. У оквиру V групе предмета били су Физичка г., Геологија, Петрографија и Метеорологија, а у оквиру VI групе Антропогеографија с Физичком г. и Етнологија с Етнографијом. Професори су били Јован Цвијић, од 1907. и Павле Вујевић, а од 1910. и Јевто Дедијер. Највеће промене догодиле су се после II светског рата, када је формиран Филозофски факултет са Катедром за г. и геофизику на којој су изучавани предмети Г. српских земаља, Физичка г., Регионална г., Антропогеографија, Геофизика и Метеорологија.

В. Рудић

Наука. Крајем XIX в. на научну сцену Србије дошао је Јован Цвијић и од тада почињу на овим просторима систематска географска проучавања. Он је почео да објављује научне радове још као студент, а поред личног ангажовања (до 1901. објавио је 34 значајна научна рада) подстицао је и друге на сарадњу и бављење науком. По основном научном опредељењу Јован Цвијић је био геоморфолог и током живота посвећивао је велику пажњу проучавању рељефа српских земаља и читавог Балканског полуострва. Поље његових интересовања било је веома широко. Једна од полазних основа била су проучавања морфотектонских основа рељефа Балканског полуострва, која су касније више заокупила пажњу геолога. Један од првих великих резултата било је констатовање трагова глацијалног рељефа на високим планинама Балканског полуострва, што је у светској глациологији била значајна констатација. Изузетно важне резултате дала су и његова проучавања крашког рељефа у источној Србији и у динарским областима. Она су имала значај за познавање тих феномена у читавом свету и многе српске називе крашких облика, које је дефинисао Јован Цвијић, преузели су и геоморфолози других земаља. Проучавања крашких појава на овим просторима постала су основна научна преокупација неколико наредних генерација географа у Србији међу којима су: С. Милојевић, П. Јовановић, А. Лазић, В. Радовановић, Б. Ж. Милојевић и др. До значајних резултата довела су и Цвијићева проучавања флувијалног рељефа, генезе флувијалних површи и других флувијално-денудационих облика. Његови сарадници или следбеници били су П. Јанковић, П. Јовановић и Б. Ж. Милојевић. Родоначелник модерне климатологије у Србији био је један од првих Цвијићевих сарадника, П. Вујевић. Цвијићева интересовања за хидролошка истраживања била су ограничена на воде у кршу и на неколико великих језера на Балканском полуострву, а она су на ширем плану отпочела тек после II светског рата.

У Цвијићево време значајна су била и истраживања из области друштвене г., тада називане антропогеографија. Из те области он је покренуо највећи пројекат у организацији Српске краљевске академије наука током последње деценије XIX в. Формирао је велику екипу истраживача, од којих нису сви били географи, и објавио је неколико приручника, као што су била Упутства за проучавање села у Србији и осталим српским земљама 1896, Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини 1898. и Упутства за проучавање села у Старој Србији и Македонији 1898, у којима је пажњу истраживача усмеравао на најзначајније антропогеографске појаве и проблеме у тим регијама. Резултати истраживања били су публиковани у Првом одељењу Српског етнографског зборника од 1902, а од 1921. читава едиција ће бити названа Насеља и порекло становништва. Она садржи 35 књига са 90 радова, резултата антрополошких истраживања са територије Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине и Далмације. Најзначајнији прегаоци били су: Ј. Ердељановић, Св. Томић, Т. Радивојевић, Р. Николић, Ј. Дедијер, Р. М. Илић, Б. Ж. Милојевић, П. С. Јовановић, В. Радовановић, Б. Дробњаковић, М. Филиповић и М. Лутовац. Бржи развој науке уследио је после II светског рата, када је број географа постао већи и када је основано неколико научних институција које су организовале и усмеравале научни рад у Србији.

Институције. Године 1876. кнез Милан Обреновић успоставио је Друго одељење Главног ђенералштаба Српске војске ради „осматрања и премера земље, своје и суседне, у погледу географском, топографском и статистичком" које је постало прва српска национална географско-геодетска служба. Од 1878. користи се назив Географско одељење. До тада су војска Србије и географи у научном раду били упућени на коришћење аустро-угарске топографске карте размере 1:300.000. Године 1879. почињу припреме за први систематски премер државне територије у размери 1:50.000 који је послужио за израду топографске карте размера 1:75.000, а затим и у размери 1:200.000, које су биле само привремено решење. Премер је обављен између 1881. и 1891, а ослањао се на аустроугарску и руску тригонометријску мрежу. Већ 1899. почињу радови на успостављању наше тригонометријске мреже и стварају се услови за нови премер и израду нове генерације топографских карата. Рад ове установе прекидали су чести ратови, а окупиране територије често су снимане из ваздуха, чиме је започета пракса коришћења аеро-фото снимака. У време I светског рата рад је настављен у Солуну. После I светског рата, стварањем Југославије знатно се проширује територија на којој се организују премери и картирања. Под руководством генерала Стевана П. Бошковића ово одељење је временом израсло у еминентну војну научну и техничку установу -- Војногеографски институт са седиштем у Београду. После II светског рата институт је опремљен за примену фотограметије и израђене су топографске карте државне територије у размерама 1:25.000, 1:50.000, 1:100.000, 1:200.000, затим прегледне и неке тематске карте. Њихови садржаји се временом ажурирају, израђују се и у дигиталној форми, те пружају, поред осталог, и сигурну картографску базу за научни рад свих других географских институција у Србији. Институт располаже богатим архивом научно-техничке документације и библиотеком.

Изузетно значајан догађај за развој г. у Србији било је оснивање Српског географског друштва 1910. Оно је уследило као последица развоја модерне географске науке захваљујући акцијама Београдског унивезитета и Српске краљевске академије, те стасавања све већег броја географа и научника из г. сродних наука, као што су биле геологија, етнологија, историја, биологија, картографија и др. Сви су они од првог дана прихватили активно учешће у овом друштву. Већ наредне године Друштво је имало 100 редовних и ванредних чланова, а 1922. 319 редовних чланова. Током првих година рада за почасне и дописне чланове изабрано је 20 угледних географа из неколико европских земаља. На оснивачкој скупштини је одлучено да Друштво издаје научни зборник Гласник Српског географског друштва са две свеске годишње. То је била прва периодична географска публикација на Балканском полуострву. Она, с прекидима у време I и II светског рата, излази до данас и разменом се доставља у стотинак библиотека на свим континентима. Први број је објављен 1912, а међу сарадницима седморица су били чланови различитих академија наука и уметности. Активности Друштва биле су веома богате. Између два светска рата веома активан био је Одсек географског друштва у Скопљу, а после II светског рата осниване су подружнице у неколико градова Србије, Војводине, КиМ и БиХ. Веома корисна пракса била је презентација резултата сопствених научних истраживања, коју су проводили многи српски, југословенски и научни радници из иностранства. Године 1924. у оквиру Друштва основана је Спелеолошка секција. На неколико седница тема је била географска настава у нашим основним, средњим школама и на универзитету. Посебно је активирана издавачка делатност Српског географског друштва издавањем 88 географских монографија (до 2015), као посебних издања, затим покретањем часописа Земља и људи, часописа Глобус и књига намењених популарисању географске науке.

За развој г. на Београдском универзитету значајно је било формирање Природно-математичког факултета, 1947, на који су измештене географске студије. Године 1990. географска студијска група издвојена је у Географски факултет, који је био самостални члан Универзитета. Захваљујући дугој традицији, ова установа је окупљала највише географа научних радника и била је важан носилац развоја г. у Србији. Због тога је најпримереније овде приказати и развој географске науке у Србији од Цвијићевих времена до почетка XXI в.

У првој фази развоја геоморфологије у Србији највећа пажња посвећивана је констатацијама морфолошких карактеристика. Каснијим радом она је пренета на геоморфолошке процесе и њихов интензитет. У трећој генерацији српских геоморфолога, који су деловали после II светског рата, најзначајније резултате постигли су: Б. Букуров, Д. Петровић, Ј. Петровић, М. Зеремски, Д. Гавриловић, М. Љешевић и др. Упоредо са развојем науке у свету, најновије генерације српских геоморфолога највећу пажњу усмеравају према климатској, квантитативној и екогеоморфологији и одређивању старости облика, као и брзим геоморфолошким процесима уз коришћење најсавременијих метода (П. Манојловић, С. Марковић, М. Јовановић, П. Ђуровић, С. Драгићевић и др.).

У климатолошким истраживањима после II светског рата значајне радове оставили су: М. Милосављевић, Т. Ракићевић, В. Дуцић, М. Радовановић и др. Најзначајнији хидролошки, потамолошки радови појавили су се после II светског рата, појавом Д. Дукића на научној сцени, а посебно се истиче његова књига Сава -- потамолошка студија (1957). Његов рад наставили су еминентни хидролози Т. Ракићевић, Љ. Гавриловић и Н. Живковић. Посебно значајни су резултати рада С. Станковића из области лимнологије, дисциплине која је у Србији дуго била запостављена. Истраживања хидролошких проблема у кршу, апострофирана у време Ј. Цвијића, одвијала су се и током послератног периода (Д. Петровић, Ј. Петровић, Д. Родић, М. Љешевић). Значајан је био и рад Б. Атанацковића на пољима биогеографије и екологије, а посебно у картирању вегетације у Србији.

Велике промене су се одвијале у антропогеографији од 60-их година XX в, када је она издељена на три основне дисциплине (привредну г., г. становништва, г. насеља) и усталила се као друштвена г. Њен развој у великој мери је олакшан развојем статистичких служби. У почетку ове фазе развоја г. у Србији значајан допринос дали су: Б. Букуров, М. Костић, О. Савић, В. Ђурић, Д. Родић, Ј. Илић, К. Ристић. Током друге половине XX в. појавили су се и нови проблеми везани за економску трансформацију Југославије, оживљавање миграционих кретања и процесе урбанизације. Нове правце истраживања наметнули су грађански рат и распад Југославије, који су покренули масовна протеривања становништва, промене у демографском развоју, деградације или расељавања великог броја насеља. У то време су на научну сцену укључени: Н. Царић, М. Спасовска, В. Рудић, С. Ћурчић, С. Ђ. Стаменковић, М. Степић, М. Грчић и др. Промене до којих је дошло у дисциплинама физичке и друштвене г. неминовно су се одразиле и на концепције и преокупације регионалне г. Најзначајнији допринос дали су: Б. Букуров, М. Васовић, Ј. Марковић, Д. Родић, К. Ристић, а касније М. Павловић и Д. Шабић. У овој географској дисциплини, као и у другим у новије време све више пажње посвећује се регионализацији. Од значајних пројеката у којима су географи узели значајно учешће треба поменути књиге Ј. Ђ. Марковића Географске области Социјалистичке федеративне републике Југославије (Бг 1967) и Б. Букурова Бачка, Банат и Срем (Н. Сад 1978), серију од пет књига СР Србија (Бг 1982--1989), у којој je већи део посвећен г. Половину прве књиге заузима регионални географски приказ Републике Србије, трећа књига говори о Србији, четврта о Војводини и пета о Косову и Метохији. На нове политичке промене у Југославији овај факултет је одговорио објављивањем публикација 1992. Етнички простор Срба. Објављена је и Географскa енциклопедијa насеља Србије у 4 књиге (Бг 2001--2002) под руководством С. Стаменковића, затим монографије сливова река Дрина (Бг 2005) и Морава (Бг 2006), те планина Фрушка гора (Бг 2007) и Рудник (Бг 2013). Факултет издаје четири научна часописа: Зборник радова (од 1954), The Environment (од 1997. издају Катедра за животну средину и Географски информативни систем), Territorium (покренут 2004, а посвећен радовима из просторног планирања) и Демографија (од 2004). До 1967. објављено је 11 књига као посебних издања факултета.

У другој половини XX в. интересовања географа све више су усмерена и према новим дисциплинама као што су Туристичка г., Екологија и Просторно планирање. Уредбом о институтима Српске академије наука 1947. основан је Географски институт „Јован Цвијић", као научна установа при Академији наука. Његов претеча био је Институт за проучавање крша „Јован Цвијић", који је основан 1939. на Филозофском факултету у Београду. У време рата рад у њему је прекинут, а после рата активности су обновљене 1950. Најактивнији чланови били су: С. Милојевић, Д. Петровић, Д. Родић и Ј. Петровић. У раду новооснованог института највећа пажња посвећивана је раду на пројектима чији резултати су у великој мери допринели бољем и целовитијем познавању Југославије и Србије. До краја 2014. истраживачки резултати су публиковани у 88 географских монографија посвећених рељефу сливова река, котлина, планина, већих делова Србије, крашком рељефу, глацијалном рељефу, клизиштима и др. (аутори су били: Б. Ж. Милојевић, Ч. Милић, П. Паунковић, Д. Петровић, М. Зеремски, Р. Ршумовић, Б. Дакић, П. Ђуровић, Љ. Менковић, Ј. Ћалић, М. Миливојевић, М. Милошевић, Ј. Марковић), затим водама (Д. Дукић, А. Милановић, М. Урошев, Ј. Николић, Д. Милијашевић, Т. Ракићевић), клими (М. Лазаревић, М. Оцокољић, М. Радовановић, Ј. Ковачевић Мајкић, Б. Миловановић), проблемима привреде (Б. Букуров, М. Лутовац, Г. Видановић, М. Милојевић), насељима (М. Поповић, О. Савић, Р. Јовановић, З. Ивановић, А. Вељковић, Б. Тошић, М. Бурсаћ, Д. Матијевић, Ј. Тодоровић, А. Спалевић, М. Дробњаковић), становништву (М. Спасовска, М. Весић, Г. Војковић, В. Никитовић, Љ. Марковић, С. Марковић, В. Лукић), о општедруштвеним проблемима крајева и насеља (М. Лутовац, М. Костић), као и неколико регионално-географских студија међу којима треба истаћи оне посвећене српским енклавама на КиМ. На новом институту САНУ изузетно је био значајан Савезни пројекат Геоморфолошка карта Југославије који је рађен између 1980. и 1991, а одвијао се уз сарадњу географских института из свих република и покрајина Југославије. На основу резултата рада објављена је Геоморфолошка карта Југославије размере 1:500.000. Радом је руководио овај институт, односно М. Зеремски. По окончању рада на Географском институту „Јован Цвијић" и на Катедри за географију у Новом Саду настављено је геоморфолошко картирање територије Србије у размери 1:50.000. Институт објављује часопис Зборник радова. У оквиру САНУ постоје и међуодељенски одбори за проучавање становништва, насеља, ономастике, Косова и Метохије, историје Срба у Хрватској и др. у којима је део рада посвећен г.

Територија Војводине до 1918. била је у саставу Аустрије, односно Аустроугарске монархије и у њој се развој г. разликовао од оног у Србији. Највреднији резултати постигнути су у физичкогеографским истраживањима, у радовима мађарских геолога и геоморфолога (Ђ. Дудаш, Ђ. Халавач, Ј. Чолноки, Б. Була, А. Кох и др.). Најкомплетнији регионално-географски прикази ових крајева су објављени у монографијама Бачко-бодрошке, Тамишке и Торонталске жупаније крајем XIX и почетком XX в. поводом прославе миленијума боравка Мађара у Панонској низији. Између два светска рата, након припајања Војводине Србији, та истраживања су прекинута и о овим крајевима је мало радова и ограничени су првенствено на физичкогеографске проблеме (Д. Горјановић, Н. Мирков, П. Вујевић, Б. Миловановић). Систематичнији и обимнији рад почео је после II светског рата, када су истраживања започели београдски географи и када је на овој територији почео да стасава војвођански научни кадар. Организацију географских истраживања преузеле су Матица српска и Катедра, будући Департман за географију Природно-математичког факултета у Новом Саду.

После II светског рата Матица српска је формирала седам научних одељења и покренула низ истраживања. У Одељењу за природне и Одељењу за друштвене науке одвијало се неколико географских пројеката, а резултати су објављивани у два часописа и у посебним издањима Матице српске. Од 1951. покренут је часопис Зборник Матице српске за природне науке (до 2014. објављено 126 бројева) и Зборник за друштвене науке (до 2014. објављено 148 бројева). У првом од њих, у почетку је највећи број чланака био из области г. Резултати већих пројеката штампани су као посебна издања. Међу њима се истичу пројекти који су посвећени мултидисциплинарном проучавању Фрушке горе, Вршачких планина и војвођанским ритовима (алувијалним равнима). Међу географским монографијама о Фрушкој гори су оне посвећене клими (М. Милосављевић и др. 1973), водама (Ј. Петровић и др. 1973), рељефу (Ч. Милић 1973), земљиштима (Н. Миљковић 1975), геологији (К. Петковић и др. 1976) и становништву (С. Ћурчић 1980). На Вршачким планинама проучени су рељеф (М. Зеремски, 1985), земљишта (Н. Миљковић 1986), геологија (А. Кукин и др. 1987), клима (Д. Бугарски и др. 1987) и воде (Д. Бугарски и др. 1988). Један од највећих пројеката Одељења за друштвене науке, Насеља и становништво Војводине, зачет је 1958. проучавањем адаптације послератних колониста на нови завичај. Тада су објављене књиге о досељеним Македонцима (Ј. Трифуновски 1958. и 1961), Црногорцима (М. Васовић 1959) и Личанима (В. Ђурић 1960). На тај рад надовезано је објављивање неколико монографија из различитих дисциплина посвећених становништву неких војвођанских села, делова Војводине (Шајкашка) или покрајини у целини. Међу географским радовима вредно је поменути књиге посвећене броју и размештају војвођанске популације (С. Ћурчић 1996), послератном насељавању Војводине (Б. Ђурђев, 1995), биолошким структурама (старост и пол) становништва Војводине (С. Ћурчић 1995) и етничким и верским структурама становништва Војводине (С. Кицошев и Д. Његован 2013), затим књиге посвећене географским карактеристикама насеља Срема, Баната и Бачке (С. Ћурчић 2001, 2004, 2007), књига Насеља Војводине -- географска синтеза (С. Ћурчић 2010) и Атлас насеља Војводине (Срем, 2012. и Банат, I и II, 2014).

Године 1962. на Ф. ф. у Новом Саду отворена је Катедра за географију, у почетку са три професора Браниславом Букуровим, Јованом Петровићем и Небојшом Царићем, која је радила уз свесрдну помоћ професора са Београдског универзитета. Године 1970. она је издвојена на ПМФ, а од 2002. ради као Департман за географију, туризам и хотелијерство. Кадровским јачањем ове установе започела су и обимнија географска проучавања Војводине. Један од најзначајнијих њених пројеката Географија Војводине установио је Бранислав Букуров 70-их година ХХ в. Он је започет израдом монографија војвођанских општина, а настављен писањем синтеза посвећених рељефу, клими, водама, земљиштима, привреди и становништву Срема, Баната и Бачке (монографије о насељима објавила је Матица српска). До 2014. објављене су 44 географске монографије војвођанских општина и 15 синтезних монографија, а до окончања читавог пројекта потребно је завршити само монографије општина Алибунар и Нови Кнежевац, као и 6 синтетичких монографија. Пројекат је реализовало 53 аутора, запослених на Департману и спољних сарадника. Велика пажња посвећује се проучавању становништва (Б. Ђурђев), геологији и геоморфологији квартара (С. Марковић, М. Јовановић). Постоји веома плодна сарадња у научном раду између Департмана и Матице српске. Департман издаје три научна часописа: Зборник радова (од 1971. до 2014. објављене су 43 свеске), Geographica Pannonica (од 1997. до 2014. изашло је 25 бројева) и Туризам (од 1997. изашла је 31 свеска). Ван ових институција објављено је неколико значајних монографија посвећених Војводини као што су књиге В. Живковића и др. Земљишта Војводине (Н. Сад 1972. са Педолошким атласима Војводине размере 1:50.000 и 1:100.000), П. Катића и др. Клима САП Војводине (Н. Сад 1979). Објављене су и две књиге Б. Букурова Физичко-географски проблеми Бачке (Бг 1975) и Геоморфолошки проблеми Баната (Н. Сад 1984).

Како је значајан део географских истраживања везан за локалну средину сврсисходно је било оснивање географских институција и у другим градовима. Године 1963/64. на приштинском Ф. ф., који је тада радио у оквиру Београдског универзитета, основана је Катедра за г. са наставом на српском језику, а њеним радом руководио је Анастасије Урошевић. Године 1969. основано је и Друштво географа Косова, које од 1979. издаје часопис Географска истраживања. Године 1970. факултет се прикључио новооснованом Приштинском универзитету, две године касније географске студије издвајају се у новоосновани ПМФ, а уведена је и настава на албанском језику. Године 1999. део Одсека за г., на којем је настава одржавана на српском језику измештен је из Приштине и од 2001/02. налази се у Косовској Митровици.

Развој географске науке на територији БиХ такође није текао у континуитету. Зачеци истраживања поклапају се са појавом првих следбеника Јована Цвијића. Један од њих, Јевто Дедијер, рођен је на овом подручју и већи део његовог научног опуса је везан за територију БиХ. Први покушај оснивања Географског друштва у Сарајеву из 1926. завршио се оснивањем секције Српског географског друштва из Београда, а и каснија истраживања била су везана за београдску географску школу. Већи замах тај рад је добио после II светског рата. Први знак било је оснивање Географског друштва Републике БиХ 1947. Већ 1950. отворен је Одсјек за географију на ФФ у Сарајеву. Први професори били су Миленко Филиповић, Милош Бјеловитић, Милош Мишковић, Наталија Мастило, Новак Зубић, Раде Ракита, а касније се тај нуклеус носилаца развоја географске науке брзо ширио (М. Спахић, С. Бакарчић, И. Бушатлија, О. Зупчевић, Р. Гашпаревић, М. Пецељ, Р. Гњато и др.). Тиме су олакшани услови за географска проучавања овог простора. Континуирани рад прекинуо је грађански рат 90-их година ХХ в., када је већина професора Срба избегла из Сарајева и преселила се у Бањалуку или Пале, где су 1994. односно 1999. формирани одсеци за студије г.

Прва проучавања у околини Ниша вршили су географи рођени у овом крају, који су радили у Географском институту „Јован Цвијић" и на Одсеку за г. ПМФ у Београду (Г. Видановић, Ј. Ћирић, М. Костић, Ж. Мартиновић). Знатан допринос дала је и Виша педагошка школа у Нишу која је радила од 1948. до 1974. објављивањем периодичних публикација. Томе је још више допринело отварање Одсека за г. на ПМФ 2000, који је 2011. преименован у Департман за г.

После географских истраживања Јована Цвијића и његових следбеника у Црној Гори 1947. на Цетињу, на Вишој педагошкој школи отворена је Катедра за г., а 1956. основано је Географско друштво Црне Горе. Оно је 1964. покренуло часопис Годишњак. На Економском факултету у Подгорици, 1960. основана је Катедра за г., а 1981. у Никшићу је отворен Наставнички факултет, на којем је и географска студијска група. О географском интересовању за ову регију сведоче и одржавања два конгреса географа Југославије у Црној Гори, 1956. и 1981.

С. Ћурчић

ЛИТЕРАТУРА: Атлас насеља Војводине, 1, Н. Сад 1912; П. С. Јовановић, Јован Цвијић и значај његовог рада, Бг 1948; Н. Габрић, Настава географије у Војводини у XVIII, XIX и почетком XX века (До 1918. године), Бг 2000; М. Грчић, „Развој научне географије у Србији и осталим српским земљама", С. Стаменковић, „О развоју и наставно-научним преокупацијама Географског факултета Универзитета у Београду", М. Бурсаћ, „Географски институт 'Јован Цвијић' Српске академије наука и уметности", Ј. Ромелић, „Развој Департмана за географију, туризам и хотелијерство Природно-математичког факултета у Новом Саду", С. Стаменковић, М. Мартиновић, „Развој Одсека за географију Природно-математичког факултета Универзитета у Приштини", И. Филиповић, И. Раткај, „Развој Одсека за географију Природно-математичког факултета Универзитета у Нишу", Р. Гњато, „Развој географије у Републици Српској на Универзитету у Бањој Луци", Научни симпозијум Србија и савремени процеси у Европи и свету, Тара 2005; В. Рудић, Развој наставе географије у Србији, Бг 2007; 50 година Департмана за географију, туризам и хотелијерство, Н. Сад 2012; С. Станковић, Стогодишњица Српског географског друштва (1910--2010), Бг 2012; С. Стаменковић, Географска наука у Србији у протеклих сто година, Бг 2012; А. Илић, 120 година Географског факултета, Бг 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФИЈА У ШКОЛИ

ГЕОГРАФИЈА У ШКОЛИ, научно-популарни часопис који је издавало Географско друштво Босне и Херцеговине у Сарајеву 1959. Замишљен је тако да сваки број представља тематску цјелину са чланцима једног или више аутора намјењеним наставницима и професорима географије. Године 1959. објављен је први број са темом „Лик наставника географије у реформисаној школи" аутора Милана Јокановића, који је био професор на првој Вишој педагошкој школи у Сарајеву. Усљед финансијских проблема издавање је исте године прекинуто.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјеловитић, „Географско друштво БиХ", Географски преглед, 1986, 30.

Ч. Црногорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФИЈА ШУМА

ГЕОГРАФИЈА ШУМА, наука о односима и законитостима распрострањења шумског дрвећа и шумске вегетације. Део је фитогеографије и биогеографије, а пре свега дендрологије. Дели се на: дендрохорологију која изучава данашње распрострањење врста дрвећа и жбунова; историјску дендрохорологију (палеодендрохорологију), која се као део палеоботанике и историјске фитогеографије бави распрострањењем дрвећа и жбунова у геолошкој прошлости, базирајући се на фосилним налазима и анализама полена у седиментима различите старости; и географију шумских заједница (ценогеографију, силвохорологију) као део науке о вегетацији и екосистемима. Г. ш. повезана је са низом других научних дисциплина: физичком географијом, климатологијом, геологијом, педологијом, палеоботаником, биологијом, пре свега екологијом и генетиком, али и са историјом друштвеног развоја. Реконструкција распрострањења дрвећа и шума у ближој и даљој прошлости могућа је на основу архивских података, па чак и дендрофитонимије. У оквиру економске географије може се издвојити посебно поглавље о економској г. ш. Данашње распрострањење самониклог дрвећа и жбунова може се разумети само на основу геолошких, палеонтолошких, палинолошких и других анализа, као и познавања савремених еколошких услова који су условљени претежно вековним антропогеним утицајима. Истраживања распрострањења дендрофлоре и шумске вегетације имају дугу традицију у Србији, почев од Ј. Панчића и његовог дела Шумско дрвеће и шибље у Србији (Бг 1871), преко радова Н. Кошанина, до оних ботаничара који су изучавали поједине врсте дрвећа, дендрофлору и вегетацију Србије, као што су: И. Рудски, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, Б. Јовановић, В. Мишић, М. Јанковић, А. Динић и др.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 2007.

В. В. Исајев

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФИКА ПАНОНИКА (

**ГЕОГРАФИКА ПАНОНИКА (**Geographica Pannonica), географски научни часопис који у издању Департмана за географију, туризам и угоститељство Природно-математичког факултета у Новом Саду излази од 1997. Часопис излази у годишњим свескама до 2007, 2008. изашле су две свеске, а од 2009. излазе четири свеске годишње. Штампа се у боји, на кунстдруку, на енглеском језику. Главни и одговорни уредници су били: др Бранислав Ђурђев (1997. и 2000--2004), др Раде Давидовић (1997--1999), др Слободан Марковић (2005--2007), др Лазар Лазић (2008--2013) и др Ивана Блешић (од 2014).

М. М. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКЕ КАРТЕ

ГЕОГРАФСКЕ КАРТЕ, пропорционално смањене, математички конструисане и уопштене слике целе Земљине површине или једног њеног дела, на равној површини, које на посебан графички начин приказују распоред, стање и међусобне односе објеката и појава, одабраних сходно намени. Оне су веома практичан и јасан начин приказивања Земље, који даје тренутну информацију о целокупном садржају карте, за шта би било потребно много текстуалних описа. Због тога карте или сличне приказе човек користи веома дуго. Постоје аргументоване тврдње да су се људи картографски споразумевали и пре коришћења писма. Први сачувани прикази Земљине површине, који имају неке елементе савремених г. к., потичу из Месопотамије, а датирају од пре око 4.500 година.

Израда савремених г. к. је сложенија и она претпоставља утврђивање геометријски дефинисаног облика и димензија Земље, математичке методе за коректно трансформисање сферичне земљине површине у раван, тачна утврђивања географских координата, као и инструменте и математичке методе за тачне премере земљишта на великим дистанцама. То је картама дало нове квалитете, а један од најзначајнијих је у томе што су на детаљним (крупноразмерним) картама могућа многа мерења и израчунавања. Све карте поред директног читања унетих података дозвољавају и тзв. посредна читања, односно да се на основу садржаја карте врше веома аргументована закључивања о стањима, појавама, њиховим узајамним везама, условљавањима и процесима који се одвијају или су се одвијали. Овај рад захтева солидна географска знања и знања из наука чији садржаји се тако анализирају. То се издиференцирало у посебан картографски метод научног истраживања који се користи у свим наукама чије су преокупације и просторни односи у географској средини.

Сви захтеви који се постављају пред савремене г. к. остваривани су постепено и релативно касно, тек од почетка XVII в., када су започели поуздани премери земљишта и израда све тачнијих г. к. Приликом њихове израде увек се намеће проблем проналажења најоптималнијег односа између количине уцртаног садржаја и прегледности -- очигледности његовог приказа. То је тесно везано за намену карата. Због тога се практикује израда карата широког спектра размера. Друго решење је у томе да се поред класичних општегеографских карата, које приказују основне природне и друштвене садржаје географске средине, израђују и тзв. тематске карте, на којима је само једна или неколико појава повезаних међусобном сродношћу, неким узрочно последичним односима и сл. (геолошке, геоморфолошке, климатске, привредне, етнолошке и др.). До наших времена израда тематских карата постала је све већа, а достигла је око 80% укупне картографске продукције у свету.

Територија Србије и околних земаља приказивана је на старим картама још од античких времена, али оне нису биле резултат систематских мерења, него су често цртане на основу легенди, предања, путописа, усмених описа и сл. Због тога су оне имале ограничену употребну вредност. О најстаријим од тих карата постоје само писана сведочанства. На пример, Херодот помиње несачувану карту Хекатеја из Милета (550--480 п.н.е.), а на којој су биле приказане реке Сава, Дунав и Морава. Сачуване су средњовековне копије Птолемејеве карте из II в. и Појтингерове карте из времена римског императора Августа Октавијана. И на њима се могу препознати ови крајеви, али са врло мало садржаја. Више карата је очувано из средњег века, али су оне рађене без икакве математичке конструкције, шематизоване су и на већини њих није могућа идентификација појединих делова света. Известан напредак донело је време Ренесансе. Тадашње карте биле су засноване на достигнућима античке картографије, која је била на вишем нивоу од средњовековне. Један од центара развоја картографске продукције биле су Угарска и Аустрија, које су или владале деловима савремене Србије или су аспирирале на њих. Због тога су све те територије биле приказиване на картама из прве половине XVI в. Најстарију сачувану карту израдио је Лазарус Росетус, секретар осрогонског надбискупа, а мерења су отпочела 1510. Основни мерни инструмент био је гномон. Карта је израђена до 1528, а на њој нису тачно приказани, поред осталог, правци пружања река ни међусобни положаји насеља. Сличне недостатке имале су и карте рађене у првој половини XVIII в. Једна од најпознатијих била је и Карта долине Дунава која је до 1701. израђена по налогу генерала Луиђија Фернанда Марсиљија, председника Царске комисије за маркацију границе између Аустрије и Турске. Она је израђена у 16 листова размере 1:103.000 и као прегледна карта размере 1:850.000, а штампана је 1726. уз Марсиљијево дело Панонски и Мезијски Дунав. Скроман прилог овим картирањима био је и бакрорез Захаријe Орфелина, на којем су панорамски снимак и карта „Грунта манастира Крушедола". Године 1805. Сава Текелија је објавио карту Земљоображеније, Српское, Босне, Дубровине, Црне Горе и ограничних предел, која је била израђена на бази једне немачке карте из 1788.

Зачеци тачних премера државних територија и израде релативно тачних карата датирају од почетка XVIII в. и започети су у Француској, у време владавине Луја XIV. Они су се брзо ширили и на друге напредне европске земље. На територији савремене Србије ти послови су започели у Војводини крајем XVIII в., у време првог војног премера Аустријске монархије (1763--1787). Премер је рађен у размери 1:28.800, што је био однос дужина палца (бечког цола) на карти и хвата у природи. Није постојала јединствена легенда за све карте. Други војни премер Аустријске царевине започет је 1806, а прве карте објављене су 1810. Објављивање ове генерације карата трајало је до 1879. И оне су биле штампане у размери 1:28.800, а коришћена је Касинијева трансверзална квадратна цилиндрична пројекција. На основу ових карата рађене су и карте ситнијих размера (1:144.000 и 1:288.000). Ни ова генерација карата није била јединствена за територију читаве монархије. Трећи војни премер Аустријске монархије прешао је на метрички систем размере и њиме је рађена карта смањене основне размере 1:12.500 и јединствене поделе на листове, а затим су изведене карте размерног низа 1:75.000, 1:200.000 и 1:750.000. Премер је трајао од 1869. до 1887, а карте за угарски део монархије биле су израђене између 1872. и 1884.

Током XIX в. биле су израђене и карте неких делова Србије. Међу њима је била најзначајнија Карта Кнежества Серб, коју је 1845. у Бечу објавио мерник Јован Бугарски. На њој су, поред осталих садржаја, биле уцртане административне границе и важни путеви. Најважнији догађај за српску картографију било је оснивање Другог (географског) одељења Главног ђенералштаба Српске војске 1876. Оно је имало задатак премера државне територије, израде карата и „осматрање и проучавање земље своје и суседне у погледу географском, топографском и статистичком". Географско одељење пред I светски рат постаје Топографско одељење Врховне команде Српске војске, а после рата преформирано је у Географски институт Главног генералштаба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и у Географски институт ЈНА и Војногеографски институт. До друге половине XIX в. српска војска је користила карте бечког Војногеографског института размере 1:300.000. Први значајни радови били су израда карте слива Јужне Моравe, односно територија ослобођених током Српско-турског рата 1876--1878, као и припреме за први систематски геодетски премер Србије који је отпочео 1879. Математичку основу првог геодетског премера чинила је аустријска тригонометријска мрежа на западу и северу, те руска тригонометријска мрежа на југу и истоку. На бази њих развијана је графичка триангулација за целу тадашњу територију Србије. Картографски топографски кључ био је преузет од бечког Војногеографског института а затим измењен и допуњен. На основу тог премера биле су израђене топографске карте у размери 1:75.000 и генералне карте размере 1:200.000 и 1:250.000. Од 1899. почиње израда нумеричке триангулације чиме су створени услови за нови топографски премер. Нове карте рађене су у размери 1:25.000 и 1:50.000. Радови су прекидани у време балканских ратова и током I светског рата, али је рад на изради карата настављен на Крфу, а оне су штампане у Солуну. Ти радови су трајали и током ратних операција. После рата државна територија је вишеструко повећана, што је наметнуло нове задатке на усаглашавању и обнови нивелманске мреже и израду јединствених серија карата. Између 1934. и 1940. отпочет је рад на новој генерацији топографских карата који је био завршен после II светског рата 1955. Нова организација и нови задаци прихваћени су и после II светског рата. Читав систем нових топографских, прегледно-топографских, прегледних карата израђен је по јединственим геодетским и картографским стандардима. Он се састоји од основне серије карата размера 1:25.000 и од изведених серија карата размере 1:50.000, 1:100.000 и 1:200.000, затим од карата размере 1:250.000, 1:300.000, 1:500.000, 1:750.000 и 1: 1.000.000 које су поред непосредног коришћења одлична основа за израду општегеографских карата других намена и тематских карата. Ове карте су послужиле као најпоузданија основа за израду г. к. и код других издавача.

У Београду је 1927. почео да ради Завод за умножавање планова са деветоро запослених и скромном техничком опремом. После II светског рата његов рад је проширен и он је прерaстао у Државно картографско предузеће „Геокарта", чија је основна делатност била израда и умножавање геодетских планова, географских и специјалних карата и атласа. Посебан значај имају израде катастарских планова, ситуационих планова, пољопривредне карте у размери 1:10.000 и 1:25.000, основне државне карте у размери 1:5.000. У широј јавности ово предузеће је било најпознатије по изради школских карата, атласа, зидних карата и другог дидактичког материјала. Године 2009. оно је припојено Републичком геодетском заводу као Сектор за картографију и издаваштво.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Радошевић, „Преглед развитка картографије у свету", у: Картографија, Бг 1974; I. Gábor, A. Horváth, A haditérképek históriája, Budapest 1979; Љ. М. Ћоровић, Београд над Дунавом -- према европским картографским изворима XVI--XIX века, Бг 2008; Љ. М. Ћоровић, „Картографска збирка Аћимовић у Библиотеци града Београда -- модели презентације", Глас Библиотеке, 2009, 16; М. Јовановић, Т. Гаудењи, „Цртице из историје картографије везане за подручје Војводине", А. Илић, „Војногеографски институт", у: С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, I, Срем, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић; М. М. Јовановић; Т. Гаудењи; А. Илић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКИ ЗАВОД УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

ГЕОГРАФСКИ ЗАВОД УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ → ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд

ГЕОГРАФСКИ ИНСТИТУТ „ЈОВАН ЦВИЈИЋ" САНУ

ГЕОГРАФСКИ ИНСТИТУТ „ЈОВАН ЦВИЈИЋ" САНУ, научна установа САНУ у Београду, чија је основна делатност организација и систематски рад на унапређивању научних истраживања у области географије. Задатак Института је да проучава просторне појаве, објекте, облике, односе, стања и процесе у географској средини. Истраживањима се обухватају просторне области Србије као и шире територије Балканског полуострва, Европе и света. Основан је 1947, Уредбом о институтима САН, под називом Географски институт. Свој зачетак има у Институту за проучавање крша „Јован Цвијић", који је основан 1939. на Филозофском факултету у Београду. Он је радио до II светског рата, а рад је настављен 1950. Неки резултати истраживања били су објављени у Зборницима радова из 1955. и 1957/58. (двоброј). Најактивнији чланови били су Сима Милојевић, Драгутин Петровић и Јован Петровић. Од 1961. преименован је у Географски институт „Јован Цвијић" САНУ. Један од оснивача и први директор Института био је Петар С. Јовановић. Међу директорима били су и Павле Вујевић, Милисав Лутовац, Душан Дукић, Милован Радовановић и др. Директор, Управни одбор и Научно веће су одговорни органи Института. Они доносе политику, постављају организацију и управљају научноистраживачким радом Института; такође стварају непосредне кадровске, материјалне, финансијске, технолошке и друге услове за постизање научно значајних и друштвено корисних истраживачких резултата, са видљивим научним доприносом и одјеком како на националном тако и међународном плану. Управни одбор има пет чланова, од којих два именује САНУ, два предлаже Научно веће из реда истраживача у научном звању запослених на Институту и једног поставља Влада Републике Србије. Мандат чланова Управног одбора, као и чланова Научног већа траје четири године. Научно веће је стручни орган Института, који чине сви истраживачи у научном звању, запослени у Институту, и три члана САНУ. Председник Научног већа је по правилу академик.

Г. и. радове својих сарадника објављује у едицијама „Зборник радова" и „Посебна издања". До сада је штампано 63 зборникa радова и 83 монографије. Зборници радова излазе у три свеске годишње. Институт организује различите научне скупове на актуелне географске теме и сарађује са географским институцијама у земљи и иностранству, а посебно са институтима из Академија других земаља (Русија, Бугарска, Румунија, Словенија и др.). Кадровски и преко низа пројеката сарадња је најтешња са Географским факултетом из Београда и Српским географским друштвом. Један од најбољих примера међуинститутске сарадње је остваривање пројекта Геоморфолошко картирање Југославије, који је реализован последњих година трајања те државе, а у њему су учествовале географске институције из свих република и покрајина. Институт, такође, учествује у реализацији програма стручног усавршавања запослених у образовању који су акредитовани од стране Завода за унапређење образовања и васпитања. Институт је организован у четири одељења: за физичку географију (заступљене су све физичко-географске дисциплине), за друштвену географију (истраживања насеља, популациона и антропогеографска истраживања), за регионалну географију (просторно планирање и животна средина) и картографију (припрема база података, обрадa података и израда тематских карата). Марта 2014. у Институту је ангажовано 36 сарадникa (међу којима је 13 доктора наука, 13 магистара, 7 мастера, 3 дипломирана географа) и 6 стипендиста који реализују пројекте финансиране од стране Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије и других институција.

ИЗВОР: Архива Географског института САНУ.

М. М. Радовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКИ ЛИСТ

ГЕОГРАФСКИ ЛИСТ, научно-популарни лист намјењен ученицима основних и средњих школа у Босни и Херцеговини који је издавало Географско друштво БиХ у Сарајеву 1975--1991. и 1998--2004. Часопис је започео излажење двобројем, а излазио је у континуитету до 1991, када је угашен због финансијских потешкоћа. Објављена су укупно 72 броја у тиражу од 5.000 до 40.000 примјерака. Године 1998. објављивање је настављено, али само до 2003--2004, до када је изашло седам бројева (до броја 79). Објављени радови били су посвећени географским проблемима земаља и регија у свијету, свјетским метрополама, путописима, темама из физичке, друштвене географије и туризма.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјеловитић, „Географско друштво БиХ", Географски преглед, 1986, 30.

Ч. Црногорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД

ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД, научно-стручни географски часопис у издању Географског друштва Босне и Херцеговине који је покренут 1957, а главни и одговорни уредник прве четири свеске био је Миленко Филиповић. Око половине објављених чланака било је посвећено географским проблемима БиХ, а већина аутора били су тадашњи водећи географи БиХ или афирмисани географи са простора СФРЈ и иностранства. До 1991. објављено је 35 свезака. У вријеме грађанског рата 1992. објављивање Г. п. је обустављено и до 2014. није обновљено.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Гашпаревић, „Поводом десете свеске Географског прегледа", Географски преглед, 1966, 10.

Р. Гњато

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд

ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд, највиша установа за образовање географа на Београдском универзитету. Зачеци ове установе су у Географском заводу, који је отворен при Високој школи у Београду 1893. и у којем је од оснивања радио Јован Цвијић. Од 5. V 1905, када је укинута Велика школа и основан Београдски универзитет, осам професора Велике школе именовано је у професоре новоформираног универзитета. Током првих година постојања Завода на њему су предавале величине наше науке као што су: Јован Цвијић, оснивач прве српске астрономско-метеоролошке опсерваторије Милан Недељковић, геолог Сава Урошевић, зачетник модерне српске зоологије Живојин М. Ђорђевић, етнолог Јован Ердељановић, историчар Станоје Станојевић, први српски школовани археолог Милоје Васић, климатолог и потамолог Павле Вујевић и др. Током балканских ратова и I светског рата настава се није одржавала јер је већина наставника била у саставу српске војске на разним местима и положајима. Рад је обновљен 1919. и тада је студије наставио велик број студената, а обновљена су и научна истраживања. На иницијативу Јована Цвијића београдски професори Петар С. Јовановић и Војислав Радовановић упућени су у Скопље где су на Филозофском факултету (који је припадао Универзитету у Београду) организовали наставу географије и основали географско друштво. До 1922. Институт је радио у Капетан-Мишином здању, а тада је премештен у зграду универзитета, на Студентском тргу број 3, где се и данас налази. Тада је у ред наставника ступила и нова плејада наставника: Боривоје Ж. Милојевић, Војислав Радовановић, Сима Милојевић, Петар С. Јовановић, Атанасије Урошевић и др. Током II светског рата Институт је обуставио рад, а већина професора је пензионисана. Немци су 19. октобра 1944. запалили његову зграду где је изгорела целокупна имовина Института, Српског географског друштва и Цвијићева заоставштина (библиотека, рукописи) која је ту премештена из безбедносних разлога.

Географски завод обновио је рад у јесен 1945. у приземљу зграде Правног факултета, а 1947. године припојен је Природно-математичком факултету као Студијска група за географију, а годину дана касније пресељен је у обновљену стару зграду на Студентском тргу. Поново се акивирао највећи број наставника из предратног периода, а почела је да стасава и нова генерација професора, који су студирали у првим послератним годинама: Милорад Васовић, Душан Дукић, Јован Марковић, Јован Илић, Томислав Ракићевић, Милован Радовановић, Милош Зеремски, Драган Родић, Љубинко Сретеновић, Косовка Ристић, Срећко Николић. Током послератног периода долазило је до низа реорганизација и промена назива: Катедра за географију, Географска група, Одсек за географске науке, Одсек за географију и просторно планирање, а од 1990. Г. ф. са пет студијских група: Институт за географију који постоји од првих дана Завода за географију, Институт за просторно планирање основан је 1976, Институт за туризмологију 2007/08, Институт за животну средину 1987. и Институт за демографију 1964/65. Уз њих постоје и лабораторије за физичку географију, картографију, регионалну географију и регионални развој, за планирање, развој и заштиту простора и инжењеринг, рачунарска лабораторија, лабораторија за животну средину и опсерваторија за политичку географију и геополитику. На Г. ф. ради око 100 наставника, сарадника и службеника, а студира око 2.500 студената. Ова научна установа која има традицију дужу од 120 година стекла је искуства, кадровске и материјалне услове за компетентан научни рад из свих географских и сродних дисциплина. То се види по пројектима, издавачкој делатности и научној сарадњи са великим бројем сродних установа у земљи и иностранству. Посебно плодна сарадња остваривана је са Српским географским друштвом у којем су радници Г. ф. међу најактивнијим и најплоднијим члановима.

ЛИТЕРАТУРА: 120 година Географског факултета, Бг 2013.

Д. Филиповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, стручно и научно удружење основано у Сарајеву 1947. са циљем бржег унапређења географских истраживања, унапређења наставе географије у школама у БиХ и ради издавачке дјелатности. Његова претходница била је Секција Српског географског друштва основана у Сарајеву 1926. Рад новог Друштва био је организован по секцијама и већ на оснивачкој скупштини основане су секције за наставу географије, за географска испитивања, за етнографска испитивања и за популаризацију науке. У почетку су најактивније биле секције за наставу и популаризацију географије. Одржавана су предавања и семинари, а органима просвјетних власти упућивани су приједлози за унапређење наставе географије у школама. Од 1957. тромјесечно је објављиван Билтен којим је чланство било упознавано са протеклим и планираним активностима Друштва, новим књигама, садржинама предавања и сл. У већим градовима су осниване подружнице и организоване екскурзије. То је удвостручило број чланова. Друштво је 1953. успјешно организовало III конгрес географа Југославије, а наредне године објављен је Зборник III конгреса. При Друштву је основана Секција спелеолога, која је касније издвојена у самостално удружење. На семинарима су предавања држали универзитетски професори из других република и из иностранства. Од 1957. почело је објављивање стручно научног часописа Географски преглед и едиције Географија у школи, а од 1975. и научно-популарни часопис Географски лист, намјењен ученицима. Он је излазио до 1991. Од 1977. покренут је методско-дидактички лист Настава географије и објављена су три броја. У вријеме грађанског рата 1992. Друштво је престало са радом. Године 1993. у Бањалуци је основано Географско друштво Републике Српске, а у Сарајеву Географско друштво Федерације БиХ.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Канает, „Петнаест година рада Географског друштва Социјалистичке републике Босне и Херцеговине", Географски преглед, 1962, VI.

Р. Гњато

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, стручно и научно удружење основано током грађанског рата у Југославији 1993. послије пресељавања у Бањалуку професора Срба са Одсјека за географију Природно-математичког факултета у Сарајеву. Иницијатори су били професор Више педагошке школе у Бањалуци Здравко Марјанац, наставник географије Драган Ковачевић, и професори из Сарајева Милош Бјеловитић и Рајко Гњато. Основни циљеви Друштва били су у домену научног и наставног доприноса остварењу националних интереса српског народа у Републици Српској и укупном српском етнонационалном простору кроз издавачку дјелатност, организацију научних и стручних скупова, те кроз научну и остале облике сарадње са водећим струковним организацијама у свијету. Већ наредне године (1994) покренут је научно-популарни часопис Српске земље и свијет и за првих 20 година рада Друштва објављено је 30 бројева. Године 1996. покренут је и научни часопис Гласник и до 2014. године објављено је 17 бројева. Друштво је организовало четири научна скупа и објавило четири зборника са изложеним радовима. Први од њих, одржан 1993, био је посвећен развојним ресурсима Републике Српске, а 2011. одржан је Трећи конгрес српских географа. У протеклом периоду Друштво је објавило и 30 књига као посебна издања. Оно остварује сарадњу са Асоцијацијом географа Руске федерације, а публикације размјењује са сродним установама у Србији, Русији, Пољској, Словачкој, Италији и Француској.

Р. Гњато

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО ЦРНЕ ГОРЕ

ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО ЦРНЕ ГОРЕ, остручно удружење географа (и љубитеља географије) у Црној Гори, основано новембра 1956. у Титограду. Први председник Друштва био је Михајло Баћо Пајковић. Прва година рада била је посвећена организацији Друштва и припремању предстојећег V конгреса географа ФНР Југославије, који је одржан почетком јесени 1958. у Црној Гори. Након тога објављен је зборник радова са конгреса. Године 1964. Друштво је покренуло научни часопис Гласник Географског друштва Црне Горе, а објављено је шест бројева. Географско друштво је, у сарадњи са Савезом географских друштава СФРЈ, организовало XI конгрес географа Југославије 1981. у Подгорици.

М. Љешевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОДЕЗИЈA

ГЕОДЕЗИЈA (грч. gh': земља, daivesqai: делити; gewdaisiva), научна дисциплина која се бави мерењима и представљањем Земље и њеног спољашњег гравитационог поља у тродимензионалном простору који се мења са временом. Савремено схватање проширује ову дефиницију и на остале планете Сунчевог система. Грчки назив „подела земље" потиче од потребе одређивања власништва над земљом, а пре више од 5.000 година у Египту, Месопотамији, долини Инда и подручју Жуте реке настају геодетске методе премеравања. Од давних времена човек је стицао знања о величини, облику и гравитационом пољу Земље, чије разумевање је захтевало одређено познавање г. Током векова једини начин изучавања геометрије Земље представљала су опажања Сунца, Месеца, планета и звезда, а са развојем астрономије упоредо је настајала г. као најстарија геонаука. Мало очуваних докумената о геодетским достигнућима најстаријих цивилизација Сумера, Египћана, Кинеза и Индијаца показују да су извођена веома тачна мерења основних кретања Земље.

За време грчке ере г. је сматрана једном од најизазовнијих дисциплина којом су се бавили неки од највећих мислилаца тог периода. Први документовани трагови г. потичу од Талеса из Милета, оснивача тригонометрије. Његов савременик Анаксимандар био је први који је користио концепт небеске сфере. Ова идеја преживела је векове астрономског мишљења и још увек важи за корисну идеализацију у позицијској астрономији. Учење Питагоре у VI в. п.н.е. прво је које је промовисало сферну Земљу. Крајем VI в. п.н.е. Хекатеј саставља једну од првих познатих карти света. Аристотелу дугујемо први наговештај постојања гравитације, који је уз то у IV в. п.н.е. формулисао и данас важећи доказ за сферни облик Земље. Истовремено, Питеј наслућује да су небеска тела узрок морске плиме, али је степен тадашњег знања био недовољан да то повеже са гравитационим привлачењем. Пошто је идеја о сферном облику Земље постепено прихватана, сферне координате уводи Дикерх крајем III в. п.н.е. Правим оснивачем г. може се сматрати Ератостен, који је одредио величину Земље мерењем разлике астрономских ширина Александрије и Асуана. Са Ератостеном се практично завршила ера оригиналних мислилаца и експериментатора и после тога г. стагнира преко 1.500 година. Једини значајни изузетак представља увођење Јулијанског календара од стране Сосигена под Јулијем Цезаром средином I в. п.н.е., који уз малу грегоријанску реформу 1582. важи и данас. Крајем грчке ере неке од својих веома важних радова изводио је грчки астроном Клаудије Птолемеј и објавио их у монументалном делу о астрономији и г. познатом под својим арапским именом Алмагест, а у подједнако значајном делу о географији, објављеном 150. године, представио је и нову карту света, непревазиђену наредних четрнаест векова.

После пада Римског царства, за време средњег века, г. је заједно са многим другим наукама била под притиском теологије, а грчко учење преживело је то доба углавном у арапским верзијама које су у XII в. пронашле пут у Европу преко Шпаније и биле преведене на латински језик ондашњих интелектуалаца. Међу ретке велике научне резултате за време средњег века спада дело Персијанца Каразмија, од чијег имена је настала реч алгоритам, који је поново одредио величину Земље, објавио карту света сличну Птолемејевој и увео индијске цифре у арапску математику. У XIV в. Тосканели представља нову карту света која је била главни мотив Колумбовог покушаја да плови на запад и нађе нов пут до Индије. Све боље познавање географије захтевало је и бржи развој професије картографа, међу којима је Америго Веспучи, који је израдио прву карту северноамеричке пацифичке обале и по којем је континент назван. Отац модерне картографије Меркатор је веома успешно одговорио на потребу навигатора за картама са најмањим деформацијама.

Знаци поновног оживљавања г. могу се уочити средином XV в., када се појавио низ мислилаца, као што су Никола Кузански и Леонардо да Винчи, који су утрли пут за Коперника и Кеплера. Због неслагања са теолошким схватањима астронома Бруна спаљују и зато што је имао исте погледе као Никола Кузански и Коперник пре њега, а католичка црква изнудила је Галилејево одрицање од хелиоцентричне теорије. Почетак правог научног увида у гравитацију започиње експериментима Стевина и Галилејевом формулацијом првог закона механике. Снелијус 1615. изводи прву тачну триангулацију и истражује рефракцију. Француз Пикар 1670. изводи одређивање величине Земље, а његова вредност полупречника Земље од 6.275 км прво је побољшање Ератостенових прорачуна после 19 векова. Најзначајније откриће ове ере је Њутнов закон универзалног привлачења из 1687, чију исправност по којој је Земља спљоштена дуж екватора су потврдила мерења меридијанских лукова и одговарајућих разлика ширина које је Француска академија наука организовала 1735--1743. Пионирски радови Снелијуса, Пикара и француских експедиција су показали да су терестричка геодетска мерења углова и дужина вредно оруђе за релативно позиционирање. Мреже тачака са хоризонталним положајима одређеним из мерења углова и повремено дужина, познате као тригонометријске мреже, почеле су да се шире свим деловима Европе као основа за израду карата. Инструменти потребни за триангулацију, теодолити и уређаји за мерење дужина као што су жице и пантљике, постајали су све тачнији и лакши за рад, а одређивање положаја тачака из терестричких и астрономских мерења представљао је свакодневни геодетски посао између 1750. и 1950. Гаус, велики математичар раног XIX в., проналази хелиотроп (инструмент са покретним огледалом које рефлектује сунчеве зраке) и врши мерења у геодетској мрежи краљевине Хановер. У ретко насељеној и пространој Америци геодете, као Џорџ Вашингтон, користе посебне методе за позиционирање и израђују прве карте северне Америке 1755. У корак са развојем геодетског позиционирања 1798. Кевендиш користи торзиону вагу и успева да измери „тежину" Земље, математичар Лаплас поставља темеље модерне небеске механике и теорије плиме, немачки астроном Бесел одређује прву тачну вредност за спљоштеност Земље из до тада познатих положаја геодетских тачака, а Гаус дефинише геоид и истовремено са Лежандром проналази теорију најмањих квадрата. Средином XIX в. врше се прва мерења вертикалских отклона, физичар Фуко демонстрира окретање Земље и проналази жироскоп, а немачки геодета Хелмерт чини први покушај синтетизовања математичке и физичке основе г. Ајнштајнова специјална и општа теорија релативитета, као уопштење Њутнове теорије гравитације, директно је применљива и у неким геодетским проблемима. У првој половини XX в. физичар Етвеш изучава градијенте силе теже, а геофизичар Џефриз уводи концепт телулорида којим започиње нови тренд у г. кулминирајући строгим решењем геодетског граничног проблема физичара Молоденског. Средином XX в. на развој геодетских инструмената утиче проналазак радара, а применом електронских рачунара убрзавају се геодетска рачунања, тако да решења проблема која раније нису ни покушавана због огромне количине рачунских операција постају не само изводљива него и веома лака. Вековима су хоризонтални углови имали предност над дужинама због веће тачности и лакшег извођења мерења, али убрзо после II светског рата у широку геодетску употребу улазе довољно тачни и комерцијално доступни електромагнетни уређаји за мерење дужина. Ови инструменти, засновани најпре на поларизованој светлости, затим на радио-таласима и коначно на ласеру, у потпуности су изменили слику геодетског позиционирања. Захваљујући вештачким сателитима први пут су геодете могле да користе активна и пасивна екстратерестричка тела за тачно позиционирање тачака, а да се при томе не поставља услов њиховог догледања, а ниске висине лета сателита пружиле су могућност истраживања геометрије Земљиног гравитационог поља помоћу директних мерења поремећаја сателитских путања. Друго достигнуће космичког програма представљају системи инерцијалне навигације и позиционирања, а они су остварени захваљујући великој тачности сензора. Лакоћа и тачност којима су геодете могле да одређују положаје тачака и параметре гравитационог поља водиле су новим применама, али и постављале нове проблеме, јер оно што је раније могло бити занемарено сада се јављало као ефект који мора да се обрачуна. У циљу ефикаснијег истраживања својих феномена, геофизика, космичке науке, астрономија и океанографија прихватиле су нове геодетске методе и резултате. Брзина тектонских кретања према Вегенеровој хипотези о померању континената довољно је велика да се може директно мерити геодетским методама.

Класичне области г. су геометријска, физичка, математичка и динамичка г., а захваљујући новим технологијама настале су сателитска, инерцијална, маринска и космичка г. Глобална природа г. намеће потребу теоријског рада или на универзитетима или у оквиру државних институција, где се велик део геодетског истраживања обавља и у оквиру геофизике и океанографије. Г. обухвата широк спектар активности, од чисто теоријског аспекта неопходног за постављање теоријских темеља геодетских метода, па до теренског прикупљања података у премеру, катастру непокретности и у инжењерско техничким радовима. За геодетску теорију од великог је значаја међународна научна комуникација формализована кроз Међународно веће научних унија организације UNESCO (Међународна геодетска асоцијација IAG, Међународна федерација геометара FIG).

Први подаци о практичним геодетским активностима у Србији датирају из периода средњовековне државе и односе се на описе граница поседа које су владари у својим повељама завештали манастирима. „Призренска тапија" је први документ из времена цара Душана који означава почетак стварања свести о устројавању својинске евиденције. После аустријске војне скице Београда из 1688, карта Србије аутора Саве Текелије израђена је 1805. После 1833, када су Турци почели да напуштају Србију, праве се регулациони планови за нова насеља уз значајно учешће геодетских стручњака, а у то време почиње и први премер Београда који воде инжењери Емилијан Јосимовић и Стеван Зарић, на основу којег је касније урађен план Београда у размери 1:3.000. После доношења првог српског устава 1835. књаз Милош Обреновић покреће питање систематског премера и класирања земљишта на Спасовској народној скупштини 1837. у Крагујевцу, када започиње изучавање инжењерских дисциплина на Лицеју у Крагујевцу. Због великог значаја донетих одлука и сачуване оригиналне документације, 1837. година се узима као почетак развоја геодетске делатности у Србији. У периоду од 1837. до 1918. покренуте су многе активности за унапређење геодетске струке, посебно за премеравање земљишта. Потреба државе за убирањем пореза на земљиште и зграде довела је 1884. до доношења Закона о непосредним порезима, чијим су допунама 1889. уведене одредбе о изради савременог премера. Милан Андоновић прво оснива Земљомерску школу 1890, а потом и Геодетски завод 1895, који наставља започете радове на премеру вароши у Србији. Већ 1900. успоставља се тригонометријска мрежа Србије. У року од две године рачунају се координате тригонометријских тачака, и врши повезивање са мрежом Војногеографског института у Бечу. За потребе израде војних карата изводи се топографски премер од стране Географског одељења Главног ђенералштаба, које ће 1923. прерасти у Војни географски институт. У реализацији топографског премера учествују током 1881. и 1882. тадашњи приправници генералштабне службе, а касније велике српске војсковође Степа Степановић, Петар Бојовић и Живојин Мишић. У периоду ратова 1912--1918. Топографским одељењем руководи дивизијски ђенерал Стеван Бошковић, академик и познати геодетски научник и стручњак.

После уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснива се 1919. Генерална дирекција катастра, са надлежностима које су обухватале одржавање постојећег премера и катастра земљишта, припремање законске основе и организацију геодетских радова. Заједно са Војним географским институтом, Генерална дирекција развија тригонометријске мреже нижих редова и изводи радове на геодетско-астрономској, гравиметријској и нивелманској мрежи под руководством Николе Свечникова. Генералну дирекцију замењује после II светског рата Републичка геодетска управа са надлежностима које одговарају захтевима за обновом земље и аграрном реформом. После доношења Устава 1974. децентрализација државне управе на савезном и републичком нивоу има веома негативне последице по геодетску делатност, које се отклањају реорганизацијом геодетске службе и оснивањем Републичког геодетског завода 1992. Донет је нов Закон о државном премеру и катастру непокретности, регулисана су одређена подручја г. као што су основни геодетски радови, уведени прописи за коришћење савремене технологије и ојачано партнерство са приватним сектором. Осим тога, реализовани су и многобројни пројекти (Просторни план Републике Србије, оријентација аеродромских писта у међународном навигационом систему, аутоматизација поступка експропријације, успостављање националне референтне мреже и њено повезивање са европском референтном мрежом, реализација активне геодетске референтне основе и локалних референтних мрежа градова, пројекат геодетског информационог система). Све активности изводе савремено образовани геодетски стручњаци који се школују на Универзитетима у Београду и Новом Саду, те Високој грађевинско-геодетској школи у Београду, док се средње образовање спроводи у школама у неколико градова у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: L. A. Brown, The Story of Maps, New York 1949; J. L. E. Dreyer, A History of Astronomy from Thales to Kepler, New York 1953; H. G. Wells, The Outline of History, New York 1961; I. Asimov, Biographical Encyclopaedia of Science and Technology, New York 1972; P. Vaniček, J. E. Krakiwsky, Geodesy: The Concepts, Amsterdam 1986; В. Анђус, Миљоказ, Свет мерења, Бг 1995; Геодетска делатност у Србији 1837--2012, Бг 2012.

Д. Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОДЕТСКE МРЕЖЕ

ГЕОДЕТСКE МРЕЖЕ, скуп тачака материјализованих на површи Земље сталним белегама, чији су међусобни положаји одређени на основу резултата геодетских мерења у оквиру јединственог система координата и висина. Служе као математичко-физичка основа за премер, извођење геодетско-техничких радова и у научне сврхе. Традиционално г. м. спадају у једну од три категорије у зависности од тога како су положаји појединих тачака дефинисани. Мреже тачака дефинисаних само висином изнад средњег нивоа мора познате су као висинске или вертикалне мреже. Мерења у оваквим нивелманским мрежама мере се методама геометријског и тригонометријског нивелмана. Мреже тачака са познатим хоризонталним положајима, на пример геодетском ширином и дужином, називају се хоризонталним мрежама. Координате тачака у оваквим тригонометријским мрежама добијају се мерењем хоризонталних углова и дужина. Разлози за раздвајање на хоризонталне и вертикалне мреже углавном су историјски, а односе се на природу коришћене мерне технологије. Из истих разлога мреже су се делиле на редове, при чему је виши ред значио већу тачност, а у општем случају и већа међусобна растојања тачака. С геодетске тачке гледишта најпогодније је радити са тачкама чије су тродимензионалне координате познате. Овакве мреже могу се успоставити комбиновањем хоризонталних и вертикалних положаја или применом терестричких и екстратерестричких метода мерења да би се тродимензионални положаји тачака добили директно. У том контексту нарочито су погодне сателитске методе, којима је још пре пола века реализована глобална сателитска триангулациона мрежа BC-4. Аналитичка фотограметрија и инерцијално позиционирање даљи су примери успешних терестричких метода за прогушћавање тродимензионалних мрежа.

Радови на стварању висинске мреже на простору Краљевине Србије започели су 1899, када је Војногеографски институт из Беча мерењима одредио висине репера у Зворнику и на Савском мосту. Даље радове на нивелману изводи Географско одељење Главног ђенералштаба од 1905. до 1911, када их прекидају балкански ратови. Од 1946. мрежа се обнавља, али се радови обустављају 1963. јер је закључено да треба приступити њеној ревизији и поновном нивелисању. Нова мрежа нивелмана високе тачности пројектована је 1970, измерена је у наредне три теренске сезоне, а висине репера срачунате су 1986. и данас се налазе у службеној употреби.

Систематско успостављање хоризонталне мреже на подручју Краљевине Србије такође започиње 1899. радовима Географског одељења Главног ђенералштаба на триангулацији 1. реда. У периоду између два рата Војногеографски институт ради на попуњавању мреже, а 1948. завршава рад на њеном успостављању. Анализом добијених резултата Савезна геодетска управа процењује да мрежа не одговара тадашњим захтевима квалитета и иницира пројектовање нове астро-геодетске мреже. Крајем 60-их година завршавају се планирана мерења, али управо у завршној етапи израде долази до укидања Савезне геодетске управе 1974. и прекида радова. На иницијативу Међународне геодетске асоцијације на територији Републике Србије реализована је 1998. сателитска ГПС мерна кампања којом је мрежа од шест тачака укључена у европски референтни оквир. Републички геодетски завод у међувремену успоставља државну тродимензионалну мрежу (СРЕФ) у два наврата, од 1997. до 2002. и током 2011. и 2012. На основу претходно одобреног пројекта, 2012. започиње реализација нове државне нивелманске мреже. Од 2004. до 2009. извршена су мерења у основној гравиметријској мрежи, а 2005. отпочиње комерцијално коришћење мреже стално оперативних сателитских станица Републике Србије (АГРОС).

ЛИТЕРАТУРА: P. Vaniček, J. E. Krakiwsky, Geodesy: The Concepts, Amsterdam 1986; Геодетска делатност у Србији 1837--2012, Бг 2012.

Д. Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОДЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ

ГЕОДЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ, систем образовања из области геодезије и геоинформатике који се у већини земаља одвија на три нивоа: универзитетском, високошколском и средњошколском. Г. о. је кадровска структура која се састоји од научника, инжењера и техничара. Геодетски научник мора имати магистеријум или докторат и то од универзитета који нуди специјализацију у геодезији. Геодетски инжењер премошћује простор између теоретичара, с једне, и геодетског техничара, с друге стране, а мора да познаје језик обе групе и да буде способан да с њима комуницира. Геодетски инжењер мора да има завршен факултет на којем је геодезија водећа област, да је способан да пројектује и надгледа прикупљање података, да изводи рутинску анализу података, па чак и да решава мање проблеме теоријске природе. Геодетски техничар треба да има диплому геодетске средње техничке школе. Он мора бити верзиран у рутинском прикупљању разних података и имати извесног разумевања за то шта са подацима може да се уради. Образовни концепт који данас преовладава тражи да дубина разумевања треба да варира од научника до техничара, али не и ширина разумевања.

Геодетски стручњаци у Србији школују се на нивоу високог и средњег образовања. Високо образовање изводи се на универзитетима у Београду и Новом Саду, те Високој грађевинско-геодетској школи у Београду. Средње образовање спроводи се у систему средњих школа у неколико градова у Србији. Почетак наставе и образовања у области геодезије на високошколском нивоу везује се за 1846. годину када је формирана Инжењерска школа при Лицеју у Београду. Током устројства Високе школе 1863, а затим 1905. и Универзитета, геодетско високо образовање углавном је представљало део општег техничког образовања. Тек Уредбом из 1935. Грађевински одсек Техничког факултета добија геодетску групу. Профил студија био је изједначен са студијама на страним универзитетима, а теоријско и практично знање све више се приближавало начину студирања у другим земљама. Период од 2005. до 2008. карактеришу најзначајније реформе високог образовања, у складу са Болоњским процесом, реализованим Законом о високом образовању из 2005. После веома озбиљних активности на реформи наставе, Грађевински факултет је од школске 2005/06. почео упис студената грађевинарства и геодезије према новим наставним плановима и програмима. Период после 2008. период је акредитовања студијских програма, у складу са Законом о високом образовању и усвојеним стандардима. Студијски програм Геодезија и геоматика Факултета техничких наука у Новом Саду уписује 2007. прву генерацију студената, а 2011. акредитује и докторске студије. Основне и дипломске академске студије из области геодетског инжењерства реализују се у оквиру Департмана за рачунарство и аутоматику и Департмана за грађевинарство.

У време када је основана Виша геодетска школа на иницијативу Геодетске управе НР Србије 1960. постојала је велика потреба за геодетским стручњацима овог нивоа образовања. Она 1996. прераста у Вишу грађевинско-геодетску школу, а као Висока грађевинско-геодетска школа акредитује 2007. између осталих и студијски програм Геодезија--Геоматика по којем се данас образују геодетски инжењери са практичним техничким знањима и вештинама. Геодетска техничка школа у Београду је најстарија школа за средњошколско образовање геодетских кадрова у Србији, које је почело у оквиру Геометарског одсека Средње техничке школе, основане још 1924. Техничка школа у Новом Саду је средња школа општег типа са традицијом која сеже све до 1883. Од 1977. у овој школи поново је успостављен геодетски смер у који се годишње уписује једно одељење. Средње г. о. изводи се, са малим бројем уписаних ученика, још и у Грађевинској техничкој школи у Нишу, Техничкој школи у Панчеву, Посавскотамнавској школи у Владимирцима и Шумарској школи у Краљеву.

Одређена геодетска знања и вештине одувек су били део спреме сваког српског официра. Најпре у иностранству, а од 1850. и на домаћој Артиљеријској школи а касније на Војној академији, српски официри слушали су предавања из триангулације, премера, топографије и геодетске астрономије. Од 1974. кандидати за официре геодетске службе школују се на Геодетском смеру Војне академије Копнене војске, који потом прелази на Војнотехничку академију, где се студије у потпуности прилагођавају цивилном геодетском школству.

ЛИТЕРАТУРА: P. Vaniček, J. E. Krakiwsky, Geodesy: The Concepts, Amsterdam 1986; Геодетска делатност у Србији 1837--2012, Бг 2012.

Д. Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОИНСТИТУТ

ГЕОИНСТИТУТ, институција са седиштем у Београду која се бави геолошко-рударским истраживањима и испитивањима нуклеарних и других минералних сировина. Основана је Уредбом Владе ФНРЈ 20. III 1948. као Управа за координацију рада научних института. Повод за формирање ове установе вероватно је био први проналазак минерала урана у нас. Овим називом покривена је делатност Управе, чији је главни задатак био истраживање урана на територији ФНРЈ. Током времена променио је више назива, али је у основи увек имао научно-истраживачку делатност. Све активности у Г. одвијале су се кроз одељења: проспекционо, истражно, студијско, електронско, минералошко са хемијском лабораторијом и логистичко. Током истраживачких активности откривено је десетак мањих или већих рудних лежишта урана, од којих су у Кални (источна Србија) и на Жировском врху (Словенија) отворени рудници. Пронађен је и читав низ појава на територији Македоније, Србије и Словеније. Током педесетих година уводе се савремене методе истраживања, отварају се модерне лабораторије, набављају се хеликоптери и аутомобили за проспекцију. У периоду 1955--1960, а нарочито после Прве (1955) и Друге међународне конференције о примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, долази до великих промена у организацији и делатности. Г. почиње да ради на истраживању и других минералних сировина, изради геолошких карата итд. Постаје центар за усавршавање и специјализације геолошких стручњака из целог света. Почетком 60-их година XX в. истраживачке активности Г. проширује и на иностранствo: најпре Египaт, затим Иран, Турскa, Либијa, Сомалијa, Тунис, Алжир, Марокo, Венецуелa, Мозамбик, Аустријa итд. Стручњаци Института усавршавају се у СССР, САД, Канади, Француској, Енглеској, Швајцарској, Немачкој, Пољској, Чехословачкој и др. Покреће се научни часопис Радови, који 90-их година XX в., постаје водећи национални научни часопис. У Г. је магистрирало више од 40 и докторирало преко 40 стручњака. Пословање Института било је веома успешно. За 15 година у Ирану је пронађено више значајних рудних лежишта Pb, Zn, Cu, Fe, урађена је геолошка карта на око 60.000 км^2^, реализовано је истражно бушење у обиму од преко 100.000 м. У Турској, током седам година, утврђено је преко 60 мил. т. руда Cu, Pb, Zn и геолошки картирана површина од око 60.000 км^2^. У Либији током 17 година рада Г. је геолошки картирао површину од око 0,5 мил. км^2^. На домаћим теренима, такође су постигнути изузетни резултати, проналаском лежишта руда Fe, Fe-Ti, Pb, Zn, Cu, Mo, угља и низ других у које спадају и неметали. Крајем 70-их и почетком 80-их година ХХ в. Институт је имао преко 400 запослених, од чега инжењера и техничара преко 300. Остварени су замашни приходи, чиме је омогућена набавка модерне опреме за рад. Почетком 90-их година наступа криза услед међународних санкција и блокаде државе 1992. Ипак, захваљујући расположивом високостручном кадру и добрим референцама омогућено је враћање Г. на пројекте у Либији 2005. и то кроз научно-техничку сарадњу са Центром за индустријска истраживања (IRC) у Триполију. Г. је 2005. био иницијатор интеграције геолошких институција и концентрације геолошких кадрова у Србији. Радне организације Геозавода уједињују се са Г. 2005. у нови Г., касније преименован у Геолошки институт Србије, потоњи Геолошки завод Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Поповић, Геоинститут, првих 50 година -- монографија поводом 50 година постојања, Бг 1998.

Р. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОИНФОРМАТИКA

ГЕОИНФОРМАТИКA, технолошка дисциплина која се бави структуром и карактером просторних информација, методама њиховог прикупљања, класификације, квалификације, архивирања, обраде, презентације, интерпретације и дисеминације, укључујући и инфраструктуру која обезбеђује њихово оптимално коришћење, које се постиже комбинацијом геопросторне анализе и моделирања, развојем геопросторних база података, пројектовањем информационих система и коришћењем мрежног окружења, уз пуну интеракцију човека и рачунара. Г. се заснива на технологијама које подржавају процесе прикупљања, анализе и визуализације просторних података, а у том погледу значајно се ослања на геодетску теорију и праксу. У неким земљама користи се и термин геоматика, али се он обично односи на дисциплину код које је тежиште на прикупљању података о простору. На временској скали развоја геодетске делатности и рачунарских технологија може се препознати неколико епоха. Квалитативни помаци, брзине промена и примене рачунарских и мерних технологија нису се увек подударали, све до последње деценије прошлог века, када се скоро сваки напредак у информационо-комуникационим технологијама имплементира и у геодетској делатности. Почецима масовније примене рачунара претходио је период механографске обраде података све до почетка 70-их година прошлог века, а онда је започела епоха електронских рачунарских центара када су писани програми према сопственим потребама корисника. Ова епоха трајала је до почетка 90-их година, а потом је следила епоха персоналних рачунара, која је корисницима омогућила да употребу рачунара прилагоде решавању конкретних задатака. Најновију епоху почетком овог века одликује увођење геоинформационих система, интернет апликација, веб сервиса и геопортала, као и оснивање Националне инфраструктуре геопросторних података. Заједничко за све овако дефинисане епохе јесте стални убрзани развој хардвера, пре свега у повећању брзине процесора и рачунарских комуникација, величине меморијског простора, а у вези са тим и усавршавање оперативних система, корисничког софтверског и радног окружења. Паралелно се развијала и технологија сензора за прикупљање података о простору било са Земље било из ваздуха или из космоса. Почеци геодетског коришћења геоинформатичких технологија у Србији везују се за Републичку геодетску управу и тадашње институције и геодетске организације као што су Геопремер, Завод за фотограметрију, Грађевински факултет у Београду, Војногеографски институт, а од 1992. најинтензивније за Републички геодетски завод. Примери других установа и организација у којима се геоинформатички користила рачунарска технологија укључују „Енергопројект", РТБ Бор, „Партизански пут", „Хидропројект", Рударски институт, Геомагнетски институт и „Планум". Г. се изучава на Одсеку за геодезију и геоинформатику ГФ у Београду, у оквиру двогодишњих мастер студија. Поред геодезије и многе друге области такође имају значајне користи од г.: урбанизам, управљање земљиштем, навигација возила, јавно здравство, анализа и моделирање утицаја на животну околину, војне примене, управљање транспортним мрежама, пољопривреда, метеорологија и климатске промене, океанографија, архитектура, археологија, телекомуникације, авионски саобраћај и водени транспорт. Значај просторне димензије у процени, праћењу и моделирању утицаја на одрживо управљање природним ресурсима такође је глобално препознат. Г. постаје веома важна технологија за доношење одлука у многим дисциплинама, индустрији, комерцијалном сектору, локалној и националној самоуправи, истраживањима и образовању, међународним организацијама (Уједињеним нацијама и др.), хитним службама, криминалистици, транспорту, информационим технологијама, консултантским предузећима, туризму, анализи тржишта, истраживању рудног богатства и др.

ЛИТЕРАТУРА: P. P. Burroughs, R. A. McDonnel, Principles of GIS, Oxford 1998; Геодетска делатност у Србији 1837--2012, Бг 2012.

Д. Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОГИЈА

ГЕОЛОГИЈА (грч. gh': земља, lovgo": реч, говор; наука), породица наука које проучавају Земљу са главним циљем да протумаче њен развој. У ужем смислу г. проучава материјални састав, структуру, ендо- и егзодинамику и историју литосфере ради примене свих тих знања у практичне сврхе. Назив се појавио 1473, у спису Р. де Бурија (R. De Bury), ради разликовања знања о Земљи супротстављених теологији. Током XVI и XVII в. употребљаван је ретко и са различитим значењима (нпр. У. Алдрованди из Болоње у XVI в.; Норвежанин М. П. Ешолт 1657. и др.). Швајцарци Де Лик (J. A. de Luc, 1778) и Де Сосир (H. B. de Saussure, 1779) увели су термин у научну литературу али је његова употреба превагнула тек од средине XIX в. Као јединствена наука г. је формирана у другој половини XVIII в., када су сва дотадашња привидно независна знања о минералима, стенама, рудама, фосилима, слојевима, формацијама, вулканима, земљотресима, различитим процесима и целој Земљи повезана у складну целину. Томе су допринели Бифон (G. L. Buffon), Вернер (A. G. Werner ) и Хатн (J. Hutton). У њеном развоју истичу се три научне револуције које су темељно мењале стања у којима се наука претходно налазила и битно унапредиле њене даље истраживачке токове. Те промене су подразумевале: увођење актуалистичког метода у науку (Ch. Lyell, 1833), примена теорије геосинклинала (J. Hall, 1859) и појава „нове глобалне тектонике" или „тектонике плоча" (1968). Две последње промене омогућиле су систематизацију огромне количине чињеница које су деценијама прикупљане са копна и мора, њихово повезивање у логичне, регионалне целине и глобалне интерпретације. Модерна заједница геолошких наука састоји се од група природњачких, историјских и примењених наука и дисиплина. У првој групи се налазе науке које проучавају материју и процесе на Земљи: геохемија, минералогија, петрологија, седиментологија, планетологија, геоморфологија, регионална г., морска г., динамичка г. и њихове дисциплине. Другој групи припадају: историјска г., стратиграфија, палеогеографија, геохронологија, биостратиграфија и др. У групу примењених спадају: наука о лежиштима минералних сировина (металичних, неметаличних и каустобиолита), економска г., инжењерска г., хидрогеологија и др. Током времена развила су се и интердисциплинарна истраживања: палеонтологија, кристалохемија, петрохемија, петрофизика, тектонофизика, металогенија, екогеологија, космичка г. и др.

Г. у Србији. У периоду од Х до XVII в. међу Србима постојале су две врсте знања о Земљи -- практична и теоријска. Практична знања су потицала из искуства у рударству, грађевинарству, каменорезачком, грнчарском и другим занатима. Нарочито развијено је било познавање минерала и руда, трагање за њима на теренима и праћење при експлоатацији у „рупама". Према Закону о рудницима деспота Стефана Лазаревића, геолошки посао у рударству се називао „узбијање". Теоријска знања о Земљи потицала су из веома популарних световно-сакралних списа познатих под називом „Шестодневи". У њима су се преплитале идеје и тумачења античких филозофа о Земљи и библијска казивања.

Нововековна стручна минералошка и геолошка проучавања Србије почињу радовима странаца: италијанског полихистора Л. Ф. Марсилија (1726), немачког рудара и монтангеолога Ф. Хердера (1835) и француских геолога А. Буеа (1840) и А. Викенела (1842--1844). Нарочит значај имали су резултати испитивања која су извели Хердер и Буе. Страни стручњаци су до краја XIX в. учествовали у истраживању руда у Србији а у другим српским земљама радили су све до 1918. Знања из геологије XVIII в. преносили су Србима З. Орфелин (1783), А. Стојковић (1801--1803), П. Кенђелац (1811) и др. Овај последњи је излагао и своја потпуно оригинална тумачења о постанку света и планина. Домаћу средњошколску наставу из г. почиње професор А. Волни од 1794. у гимназији у Сремским Карловцима. Тада је за потребе наставе у тој школи оформљена и збирка минерала, стена и фосила. То је прва српска геолошка и природњачка збирка која постоји и данас.

Од средине XIX в. г. се развијала на неколико места. Између 1848. и 1858. Мајданпек је био први велики рудник и државни центар за г. и рударство. Страни и домаћи рударски инжењери и геолози из тог центра истраживали су све минералне сировине у Србији и отварали руднике. Међу њима је деловао и рударски инжењер Ђорђе Бранковић који је, после једногодишњег стажа у Геолошком заводу у Бечу, и званично постао први српски геолог. Он је до краја живота радио на рударским и монтангеолошким проблемима у земљи. Други центар за геолошка проучавања Србије успоставио је Ј. Панчић 1853. на Лицеју, када је почео да предаје предмет Минералогија и г. У оквирима тог центра он је изводио скромна геолошка проучавања на теренима Србије, систематски је радио на развоју домаће стручне терминологије и успевао да заинтересује своје слушаоце за г. То је била важна припрема за формирање домаћих кадрова. Овај центар се развијао током времена, мењајући своју организациону структуру, све до данас. Сличан трећи центар настао је у Српској православној гимназији у Новом Саду 1871, када је у њу, после завршених природњачких студија у Будимпешти, ступио Александар Поповић. Он и (нешто млађи) Стеван Недељковић, поред предавања из геологије, предузимали су систематска проучавања и картирања Фрушке горе. Поповић је 1874. радио и на теренима Србије. Двојица младих геолога понашали су се као прави професионалци али, нажалост, један за другим брзо су преминули, па се и овај центар угасио. Његов важан допринос је био у високом квалитету рада истраживача, разрађивању домаће стручне терминологије и критичком преиспитивању Панчићевих предлога. Четврти геолошки центар успостављен је 1891. при Рударском одељењу Министарства народне привреде. Ту је први српски доктор г. и државни геолог Светолик Радовановић оформио Геолошко-рударски музеј и Одсек за израду детаљних геолошких карата Краљевине Србије и геолошко-рударских карата. Из овог центра радило се све што је било потребно за руднике у Србији и то до обнове рударства после I светског рата.

Доласком Јована Жујовића на новоосновану Катедру минералогије и г. на Великој школи (1880) почело је систематско образовање домаћих младих геолога. Поред предавања, он приступа изради прве геолошке карте Србије 1:1.500 000 (1882, 1886), оснива нове катедре (за минералогију и петрографију, те за палеонтологију) и сам или са ученицима и сарадницима (С. Радовановићем, С. Урошевићем, П. Павловићем, Ј. Цвијићем и млађом генерацијом) почиње са детаљнијим проучавањем домаћих терена. Објављивањем резултата тог рада у Геолошким аналима Балканског полуострва (од 1889) и у новооснованом Српском геолошком друштву (од 1891) дефинитивно је утемељена српска геолошка школа. Круна тог посла била је двотомна Геологија Србије (Бг 1893, 1900).

До 20-их година ХХ в. г. је развијана на Универзитету (С. Радовановић и С. Урошевић), у Рударском одељењу Министарства народне привреде (С. Радовановић и Д. Антула), у Природњачком музеју српске земље (П. Павловић) и Сеизмолошком заводу (Ј. Михаиловић). Снимане су детаљне геолошке карте у Источној Србији, одбрањена је прва геолошка докторска дисертација (В. Петковић, 1907) и порасло интересовање младих за студије г. За време I светског рата јако је оштећен и опљачкан Геолошки завод Универзитета. У окупираној Србији на брзину радили су аустроугарски и немачки „ратни геолози", а њихови радови, објављивани тек 20-их година, имају различит квалитет и значај.

После I светског рата Геолошки завод Универзитета је ојачан кадровски В. Петковићем и В. Ласкаревим, а Минералошки Ј. Томићем и Б. Димитријевићем. На Техничком факултету развијала се Катедра за техничку г. (Д. Антула, М. Луковић), а на Пољопривредно-шумарском факултету Катедра за г. (Ј. Жујовић, Б. Димитријевић). Дошло је до још већег интересовања за студије г. Знатно се повећао број младих дипломираних геолога који су постепено замењивали старије. Тако су се стекли услови за оснивање Геолошког института Краљевине Југославије (1930). У њему је млада генерација геолога (М. Луковић, С. Милојевић, М. Протић, М. Павловић, В. Симић, В. Микинчић и К. Петковић) наставила систематско детаљно геолошко картирање земље. На Универзитету су се појавиле нове снаге (К. Петковић, Б. Миловановић, С. Павловић, З. Бешић, Г. Гагарин), па су учестале одбране докторских дисертација. Радило се и у Природњачком музеју (П. Стевановић), било је и појединаца озбиљних самосталних истраживача (М. Гочанин). Овај успешан развој прекинут је II светским ратом.
За време тог рата у малом Геолошком институту у Београду преживљавало је неколико геолога.

По завршетку II светског рата г. у Србији добила је нови замах. При Министарству рударства Србије одмах је формиран Геолошки завод са неколико геолога. На Универзитету, поред Групе за г. и палеонтологију (К. Петковић, В. Ласкарев, П. Стевановић и др.) и Групе за минералогију и петрографију (Ј. Томић, С. Павловић, М. Ристић и др.), као одговор на све веће потребе привреде формиран је посебан Геолошки факултет на Техничкој великој школи (М. Луковић, Б. Миловановић, М. Илић, Д. Михајловић и др.). Почело је интензивно образовање геолога, инжењера геолога и геофизичара. У прво време сваке године завршавало је студије неколико десетина, а касније и стотинак младих стручњака. До 1980. дипломирало је 2.000 геолога. Они су одмах улазили у неколико институција које су се брзо разрастале: Завод за геолошка и геофизичка истраживања НРС, Геолошки институт Српске академије наука (касније Геолошки институт „Јован Жујовић"), Геоинститут, Геосонда, Енергопројект, Нафтагас, Косовопројект, Институт за путеве, Природњачки музеј у Београду и др. У многим предузећима, а нарочито у рудницима, формиране су посебне геолошке службе некада са многобројним стручњацима (Нафтагас, Трепча, Бор, Мајданпек, Колубара, Костолац, Зајача, Љубија, Никшић). Нови послови у земљи и иностранству, нова опрема, искуства, знања и богате библиотеке омогућили су процват г. у Србији од краја 50-их до краја 70-их година. Тада се систематски ради на новом геолошком картирању земље (Основна геолошка карта р. 1:100.000), али се осваја техника рада и у другим важним геолошким пословима (инжењерска г., хидрогеологија, лежишта металичних минералних сировина, угљева, нафте, техничка петрографија и др.). Покреће се низ нових специјализованих геолошких часописа. Тада је изведена и интеграција целокупног геолошког високошколског образовања на Рударско-геолошком факултету у Београду. Од почетка 80-их година, међутим, долази до проблема у финансирању геолошких истраживања, урушавања истраживачких кућа, слабљења кадровског састава и застоја у развоју струке да би 90-их година и распадом СФРЈ дошло до њеног правог колапса. Овај негативни двадесетогодишњи тренд се наставио све до 2006. Тада су сви геолошки институти у Београду спојени у јединствену фирму Геолошки институт Србије. Интеграцијом је заустављено пропадање и почела је консолидација кадрова, опреме, фондова и знања. Коначно 2011. успостављен је Геолошки завод Србије као државна установа са новим задацима и перспективама.

Територија Србије у целини се налази у Алпидима. Стицајем околности баш ту се додирују њихово северно и јужно стабло због чега је геолошка грађа Републике веома сложена. Генерално, међутим, разликују се делови пет великих геолошких целина: Српско-македонска маса (Моравикум), Карпато-балканиди, Динариди (са Вардаридима), Панонски басен и Влашко-понтијски басен. Прва јединица налази се приближно у средини земље, друга на истоку и североистоку, трећа на западу и југозападу, четврта на северу, а пета на североистоку. Српско-македонску масу већином чине кристаласте, метаморфне и магматске стене протерозојске и палеозојске старости. Динариди и Карпато-балканиди претежно су сачињени од палеозојских и мезозојских седиментних и магматских творевина, а у Панонском и Влашко-понтијском басену налазе се веома дебеле наслаге кенозојских седимената. Свака од тих јединица има специфичан геолошки састав, склоп и историју, па се приказују посебно Српско-македонска маса, Карпато-балканиди, Вардариди, Динариди, Панонски басен, Влашко-понтијски басен.

ЛИТЕРАТУРА: К. Петковић (ур.), Геологија Србије, I--VIII, Бг 1977--1987; Б. Ћирић, Геологија Србије, Бг 1996; Л. Пешић, Општа геологија: Егзодинамика, Бг 2001; Општа геологија: Ендодинамика, Бг 2002.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОГИЈА КАУСТОБИОЛИТА

ГЕОЛОГИЈА КАУСТОБИОЛИТА, (грч. kaustovn: спаљено, bivo": живот, livqo": камен), група дисциплина које проучавају фосилна горива или каустобиолите. То су органогене седиментне стене, потповршински флуиди и гасови у Земљиној кори, који се због своје велике топлотне вредности могу користити као гориво, директно или после одговарајуће прераде. Деле се на петробитумије (нафта, земни гас, нафтни пескови), карбобитумије (угљеви) и керобитумије (уљни шејлови), а према свом агрегатном стању на чврсте, течне и гасовите. Настају акумулацијом и трансформацијом исталожених фосилних остатака (алги, планктона, бактерија и копнених биљака), у морским, језерским, мочварним или речним седиментима, на месту (угљеви, уљни шејлови) или после миграције (нафта, гас и нафтни пескови). У састав каустобиолита улазе исти хемијски елементи који се налазе у органској материји: угљеник, водоник, кисеоник, азот и сумпор. Ипак, између три главне групе каустобиолита постоје велике разлике у физичко-хемијским особинама. Поред тога, оне се битно разликују по настанку њихових лежишта и начину појављивања у Земљиној кори па се не истражују и не експлоатишу на исти начин. Због тога се г. к. дели на три посебне дисциплине: геологију нафте и гаса, геологију угљева и геологију уљних шејлова. То су практичне геолошке дисциплине које се баве проучавањем настанка каустобиолита, те формирањем, особинама, проналажењем, истраживањем и експлоатацијом њихових лежишта. Због своје природе, каустобиолити се данас чешће означавају као „фосилна горива", која чине минералне сировине стратешког значаја.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Ђорђевић, Геологија нафте -- општи део, Бг 1961; Геологија каустобиолита: Геологија угљева -- општи и посебни део, Бг 1965; М. Ерцеговац, Геологија уљних шкриљаца, Бг 1990.

Ал. Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКА И ХИДРОМЕТЕОРОЛОШКА ШКОЛА „МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ"

ГЕОЛОШКА И ХИДРОМЕТЕОРОЛОШКА ШКОЛА „МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ" → ГЕОЛОШКИ ТЕХНИКУМ

ГЕОЛОШКА ХРОНОЛОГИЈА

ГЕОЛОШКА ХРОНОЛОГИЈА, део геологије који се бави хронолошким редоследом формирања и старости стена у Земљиној кори, те мерењем геолошког времена. Служи се двема групама метода. Релативним методама утврђује се само шта је старије а шта је млађе. „Апсолутним" (или изотопским) методама одређује се старост у годинама. У првој групи метода (литолошке, суперпозиционе, тектонске, геофизичке и др.) нарочито значајне су палеонтолошке јер омогућавају одређивање старости веома поремећених слојева и њихова упоређивања на великим растојањима. Заснивају се на проучавању фосилних остатака разних родова и врста некадашњих организама и њихових заједница. Резултати таквих студија, познатих под називом биостратиграфија, омогућили су поделу Земљине историје на релативне јединице. Системи таквих јединица појавили су се у другој половини XIX в. Од 1881. разликују се две категорије релативних јединица: геохронолошке и хроностратиграфске. Првима је мерна јединица нематеријална (тј. време), а другима материјална, тј. стене које су настале током неког временског интервала. У хијерархији тих јединица најкрупнији су „еон" и „еонотема", а најмање су „време" и „хронозона".

Ова два система релативних мерних јединица послужила су као хијерархијска основа за израду универзалне стратиграфске схеме. Од многих неуспелих покушаја да се геолошко време одреди у годинама, у употреби су остале само две групе метода. То су методе засноване на радиоактивном распадању изотопа и астрономска метода Милутина Миланковића. Данас је познато неколико низова дугоживећих радиоактивних изотопа који се користе за одређивање старости. Класичном методом проучава се распадање урана и торијума од којих, као стални крајњи продукти, остају хелијум и олово према формулама: U 238 -- 8 He 4 + Pb 206 и Th 232 -- 6He 4 Pb 208. Утврђивањем односа урана (или торијума) према хелијуму или олову у неком минералу добија се време када је тај минерал настао. Ову појаву применио је 1911. А. Холмс за успостављање и даље разрађивање „радиометријске скале времена" на Земљи. У ову сврху користе се и други радиоактивни изотопи, па су у употреби калијум-аргон, рубидијум-стронцијум и угљеник 14 методе за млађе седименте. Миланковићева астрономска метода заснива се на променама осунчавања Земље које имају космичке узроке. На основу израчунавања тих утицаја конструисана је „крива заглечеравања", која представља календар инсолације и заглечеравања Земље у годинама. Тај календар се сада успешно користи само за догађаје и објекте из квартара. Комбинацијом релативне универзалне стратиграфске схеме и радиометријске скале времена на Земљи израђена је Међународна геохронолошка скала која се непрекидно дорађује и поправља (табела).

Стратиграфске системе у српску науку увео је Ј. Панчић 1864. Прво је навео тадашњу поделу Земљине историје на азоично, палеозојско, секундарно, терцијарно и квартарно „доба" са једанаест „формација": доњи и горњи силур, девон, карбон, перм, тријас, јура, креда, доњи и горњи терцијар и квартар. Затим је, 1866, написао да у Србији постоје: карбон, јура, креда, горњи терцијар и квартар. Знатно потпуније то је урадио Ј. Жујовић 1887. који је препознао: „исконске шкриљце" палеозојске шкриљце, „црвени пешчар", тријас, јуру, креду, еоцен, неоген, дилувијум и алувијум. Његови ђаци (С. Радовановић, П. Павловић, Д. Антула, В. Петковић и млађи) даље су развијали и употпуњавали домаћа знања из геохронологије наше земље. Током двадесетог столећа тај посао је потпуно усклађен са светским стандардима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Еремија, Историјска геологија -- општи део, Бг 1983.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ

ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ, графички прикази геолошке грађе неког терена на одговарајућој топографкој основи. Настале су као потреба да се сазнања о Земљи обједине и прикажу у форми довољно јасној и разумљивој не само геолозима, који изучавају Земљину кору и Земљу као планету, него и другим стручњацима, који из различитих, пре свега практичних разлога, истражују неке од елемената њене геолошке грађе. У случају да су на карти представљени састав, старост, склоп и генеза терена, као кључни геолошки елементи, онда карта добија назив Општа г. к*.* Она, заједно са геолошким профилом, представља најбољи начин приказа геологије неког простора. Када се на карти, поред општих, налазе и посебни геолошки садржаји, тада она има назив Специјална г. к. Овој групи припадају г. к. од којих су најважније Инжењерскогеолошке, Хидрогеолошке, Минерагенетске и Геохемијске, али и многобројне друге.

Развој г. к. у свету. Појава општих г. к. и њихов даљи развој био је условљен: порастом општих и специјалних геолошких знања; развојем топографских и географских карата; напретком и отпочињањем систематског картирања државних територија. У историјском смислу г. к. имале су дуг и лаган развој, у којем се могу препознати: доба геолошких скица, *доба ручно колорисаних **г. к. ***и доба штампаних г. к.

Доба скица обухвата период који је трајао од XIV в. п.н.е. до друге половине XVIII в. н.е. Карактерише се израдом графичких геолошких приказа који су прво имали изглед крајње упрошћених, а касније све сложенијих и потпунијих скица. У почетку су на њима, у виду текста или назива, обележаване појаве које имају геолошку конотацију, да би се касније с побољшањем наношења топографских елемената повећао и обим геолошког садржаја. Прва скица, односно први познати цртеж који садржи геолошка сазнања, за који се поуздано зна, потиче из фараонског Египта око 1300. п.н.е. Налази се на папирусу на којем су приказане Синајске планине са текстом исписаним хијероглифима који гласи: „Ово су планине из којих се вади злато и оне су црвене боје". Сличан изглед има и папирус, који се чува у Музеју Египта у Торину, а потиче из доба Рамзеса IV који је владао Египтом око 1150. п.н.е. Овакав начин обележавања геолошких појава одржао се све до друге половине XV в. Отуда, у категорију скица спадају: Појтингерова итинерерска карта Римске империје (на којој је рудник Сребреница означен античким називом Argentaria), затим Фра Маурова карта Европе на којој су обележена геолошка својства средњовековне Србије, те скице које су у XVII в. урадили опат Кулон за територију Француске и опат Каменски за територију Моравске. Обе ове карте садрже приказ вода, стена и минерала, те налазишта фосила.

Даљи развој г. к. био је у тесној вези са општим порастом геолошких знања и напретком географије, топографије и геодезије, а посебно са друштвеном климом, која је владала у старом и средњем веку. Ако се има у виду да су геолошка сазнања представљала еснафске тајне и да су владајуће друштвене класе имале негативан однос према природним наукама, онда је јасно да у том периоду г. к. нису могле имати бржи развој.

*Доба ручно колорисаних **г. к. ***обухвата период од краја XVIII в. до друге половине XIX в. Напретком геодезије и топографије у европским земљама (првенствено у Великој Британији, Француској и Немачкој) створени су неопходни услови за убрзани напредак г. к. То се односило на издвајање литолошких, литостратиграфских и стратиграфских, а у Немачкој, заслугом Г. Фихселa и формационих картираних јединица. Како је карта постала све сложенија, на предлог Мартина Листера, почело се са акварелисањем картираних јединица бојама, које су промениле не само изглед карте, него и филозофију њене израде. Постало је јасно да се у употребу боја мора увести елементарни ред, који ће омогућити лако читање и коришћење г. к. То је водило ка стандардизацији боја, што је званично и одлучено 1881, на Другом Светском конгресу геолога у Болоњи.

Доба штампаних г. к. почело је у другој половини XIX в. и траје кроз цео XX в. Томе су допринели развој штампарске технике и индустријска револуција, која је захватила Европу и Америку и изазвала велику потребу за истраживањем природних минералних богатстава, што је у свим земљама створило оквир за извођење систематских геолошких истраживања. Такве г. к. израђиване су у више европских земаља, а посебно у Енглеској и Француској. Међу истраживачима тога доба истицала се неколицина, од којих се Кристофер Пек (Christopher Pek) прославио израдом г. к. околине Кентерберија. Оне су учврстиле схватање да се у регионалним размерама геолошке формације из простора северне Француске настављају испод Ламанша на подручје јужне Енглеске. У Русији су Доротеј Лебедев и Михаил Иванов између 1789. и 1794. урадили прву карту у размери 1:120.000. Њоме је обухваћено подручје Трансбајкалског региона, у којем је издвојено девет различитих седиментних и магматских јединица. У односу на Енглеску и Француску у осталим европским и ваневропским земљама израда г. к. је била у знатном заостатку.

Развој г. к. у Србији. Колико је до сада познато, прву геолошку скицу Србије урадио је венецијански картограф Фра Мауро 1459. На карти су приказани делови Средње Европе, Апенинског полустрва и Балкана, а означена је и Србија („Seruia"), са пратећим текстом који гласи: Soffe da oro et argento („јаме злата и сребра"). Слична ознака није дата ни на једној од географских карата тога доба, а ни на картама које су израђиване током XVI в. и у првој половини XVII в. То је била последња карта на којој је речима описана геолошка грађа терена.

После Фра Маурове карте, геологија Србије није картографски приказивана све до 1840, када је француски геолог Ами Буе објавио резултате својих истраживања Балканског полуострва. Његово тротомно дело под насловом Европска Турска имало је посебно поглавље о геологији терена и било је праћено ручно колорисаном г. к. У исто време његов сарадник А. Викенел сачинио је г. к. дела Србије и Албаније. Карта је штампана на провизорној географској основи (у размери 1:800.000) због чега је имала малу употребну вредност. У другој половини XIX в. (1884) Ф. Р. Хауер је штампао у боји Г. к. Аустроугарске монархије у размери 1:2.016.000. Њоме је била обухваћена и територија Војводине. Нешто касније (1896) уз монографски рад, А. Кох је објавио Г. к. Фрушке горе 1:100.000. У то време ово је била најдетаљнија, најпотпунија и најбоља г. к. са територије данашње Србије.

Прву г. к. Краљевине Србије у размери 1:1.500.000 сачинио је Ј. Жујовић 1886. као прилог раду Основи за геологију Краљевине Србије (Бг 1886). Карта је имала јединице издвојене и обележене у складу са уобичајеном европском праксом, а послужила је као основа за израду многих каснијих скица и карата ситнијих размера. Њу су искористили Д. Антула и Д. Симовић 1900. за израду Рударске карте Краљевине Србије у размери 1:400.000 поводом Светске изложбе у Паризу. На тој карти приказане су у боји само контуре геолошких јединица, рудници и налазишта минералних сировина. Објављена је као прилог монографији под насловом Преглед рудишта у Краљевини Србији (Бг 1900). Нешто касније, Ј. Цвијић (1902) урадио је оригиналну Г. к. Македоније и Старе Србије у размери 1:500.000, која представља део Геолошког атласа Македоније и Старе Србије (Бг 1903).

Мађарски геолози Лоци, отац (Loczy senior) и син (Loczy junior), публиковали су 1927. два листа Г. к. западне Србије, Санџака и источне Црне Горе у размери 1:200.000. Карта је рађена на основу података прикупљених од стране групе аустроугарских ратних геолога, у периоду 1917--1918, а због ратних прилика и очигледних разлика у знању и искуству између истраживача квалитет карте је крајње неуједначен. Према скици која је штампана на маргини јужног листа, Посавину, Шабачку и Ваљевску подгорину, те зворнички рејон картирао је Лоци јуниор, а ужички крај Лоци сениор, који је у сарадњи са Ф. Косматом картирао и новопазарки регион. Кормош Јенкелиус истраживао је ширу територију Пљеваља, Нопча (Nopcsa), рејон Спужа, Вадас (Vadasz), подручје Пећи и Ругова, а Т. Рот обронке Проклетија. Централни делови Шумадије и подручје Краљева били су пренети са Жујовићеве карте, док је за никшићки крај геологија преузета са Интернационалне г. к. Европе.

У периоду после I светског рата објављено је неколико компилационих прегледних карата, од којих прву чини Г. к. Краљевине Срба Хрвата и Словенаца у размери 1:1.500.000. Карту је урадио Ј. Жујовић 1929. Године 1931. К. Петковић је објавио Г. к. Краљевине Југославије у размери 1:1.000.000, а затим 1938. и умањену верзију те карте у размери 1:2.000.000. М. Гочанин је 1932, уз рад О резултатима геолошког испитивања планине Гоча и његове околине (Бг 1932), урадио и сопственим средствима публиковао црно-белу Г. к. планине Гоча, која међу картама тадашњег доба представља прави драгуљ. На њој је први пут примењен линеарни начин шрафирања, којим су приказани састав и склоп слојевитих и фолијативних стена. Ова изузетно важна идеја је пала у заборав, да би се много година касније поново јавила, прво у европској а затим и у српској геологији.

Израда прегледне Г. к. Србије започета је скромно још 1903. у Ђердапу у оквиру деловања Одсека за израду детаљне г. к. при Геолошком заводу Велике школе. И после I светског рата настављена су картирања несистематично, са прекидима и у различитим размерама. У том периоду спорадично се картирало не само у источној Србији, него и у околини Београда и у старој Рашкој. Више систематичности унето је у картирање земље тек током 1921, када су из државног буџета почела да пристижу скромна али наменска средства. Томе се придружила и новчана помоћ Српске краљевске академије из Фонда професора др Светолика Радовановића. Тада је почео рад у западној и јужној Србији. Картирани су листови Крупањ, Зворник, Шабац, Ваљево, Ужице, Вардиште, Босиљград, Крива Паланка и Прокупље а потпуно завршени листови: Зајечар, Параћин, Доњи Милановац, Ниш и Пирот у размери 1:100.000. Осим тога завршена је г. к. Београда и његове околине.

Све поменуте завршене карте, као и листове који су били започети, преузео је Геолошки институт Краљевине Југославије. У њему је 1931--1936. одштампано 11 листова Г. к. Краљевине Југославије у размери 1:100.000, од којих је девет листова у источној (Пирот, Велико Градиште, Ниш, Добра, Доњи Милановац, Параћин, Зајечар, Кладово и Неготин), а два листа у западној Србији (Вардиште и Сјеница). У истом периоду отварани су и други листови који су послужили за увећавање теренских знања и тестирање методских поступака у картирању. Започет је рад на листу Петровац на Млави, али посао није окончан.

Избијањем II светског рата картирање у Србији је потпуно прекинуто. У поратном периоду почиње велико интересовање за геологију и геолошка истраживања. То је 1952. и 1953. довело до поновљеног, огледног снимања листа Петровац на Млави у размери 1:25.000 који тада није штампан али је при његовој изради знатно унапређено искуство и осавремењена методика рада у домаћој школи геолошког картирања. У то време, као синтеза целокупног геолошког картирања државе до II светског рата, израђена је и 1953. објављена Г. к. ФНРЈ у размери 1:500.000, чији је аутор био В. Микинчић.

Крајем 50-их година прошлог века, израдом Основне г. к. СФР Југославије (ОГК) 1:100.000, обновљена су систематска картирања државне територије. Та карта је имала две фазе: прву -- експерименталну, у којој је теренско снимање било у размери 1:25.000, а финални приказ штампан у размери 1:50.000; и другу у којој је карта објављена у размери 1:100.000. У експерименталној фази је урађено и штампано неколико листова на територији СР Србије (Љубовија, Зворник, Нови Пазар, Косовска Митровица, Ораховац и Лесковац). Пробно штампање тих листова обављено је у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије у Београду крајем 50-их и почетком 60-их година прошлог века а затим, као скупо и нерационално, дефинитивно је напуштено. Од 1964. отпочето је публиковање листова ОГК у размери 1:100.000 по гриничкој подели, а завршено 1989. Укупно је урађено 213 листова од којих у целини или делимично њих 80 припадају територији Републике Србије. Ослоњене на садржај ОГК припремане су и објављиване по листовима Основна инжењерскогеолошка и Основна хидрогеолошка карта у размери 1:100.000. Паралелно са израдом ОГК обављани су и обједињавање добијених резултата и израда прегледних карата, међу којима за Србију имају посебан значај: Г. к. Србије 1:200.000 Б. Миловановића и Б. Ћирића, штампана 1966. и Г. к. СФРЈ 1:500.000, коју је 1972. урадила група неименованих аутора из Геоинститута.

По окончању израде ОГК 1:100.000 систематска картирања су настављена израдом Тематске г. к. СФРЈ, од које су у Србији урађена два неформатизована листа означена као: Г. к. тимочког вулканогеног комплекса 1:50 000 (М. Ђорђевић и др.) и Г. к. Сурдуличког масива 1:50.000 (Н. Васковић и др.). Трансформацијом Тематске г. к. у г. к. 1:50.000 обновљен је циклус израде форматизоване г. к. у Србији. До сада је завршен и одштампан лист Пријепоље 2, чији су аутори: З. Радовановић. В. Настић и А. Попевић. У склопу Геолошког атласа Србије М. Димитријевић је 1992. публиковао погрубљену верзију Г. к. Србије 1:2.000.000, којом су обухваћене територије Србије и Црне Горе. Током 2002, у истој едицији и под истим називом, карта је поново штампана као друго издање, које је урађено знатно професионалније. Као део пројекта израде Г. к. Европе И. Ђоковић, М. Маровић и Б. Ћирић урадили су Г. к. Србије у размерама 1:2.500.000 и 1:5.000.000. Карта је публикована 2006, као саставни део Г. к. Европе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Миловановић, М. Димитријевић, Геолошко картирање, Бг 1953; А., Основна геолошка карта СФРЈ, Бг 1989.

И. Ђоковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ АНАЛИ БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА

ГЕОЛОШКИ АНАЛИ БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА, настарији геолошки и природњачки часопис у нас и у југоисточној Европи. Основао га је Ј. Жујовић 1889. са задатком да се у њему саопштавају достигнућа српских геолога. Све до 1922. излазио је нередовно, а до 2012. објављена су 73 броја у 94 свеске. Прве четири књиге уредио је Жујовић сам, а пету и шесту са редакционим одбором (С. Урошевић и С. Радовановић). Свака књига је имала по две свеске: прву на српском, а другу целу преведену на француски или немачки језик. После рата ГАБП су обновљени седмим и осмим бројем које је уредио В. Петковић са редакцијом (Жујовић, Урошевић и Радовановић), а следећа четири броја је уредио сам. У њима чланци више нису интегрално превођени у другој свесци. Од тринаесте до тридесет и девете књиге (1936. до 1975) уредник је био К. Петковић, већином сам, а од 33. до 36. броја с уређивачким одбором. Укинуте су свеске, садржај постаје све богатији и разноврснији, а обим чланака све већи. Неки бројеви су имали и 600 страница. Од 40. до 64. броја (1976. до 2001) са редакционим одборима ГАБП су уређивали: П. Стевановић (40. до 44. броја), М. Анђелковић (45. до 57. броја), М. Павловић (58. до 61. броја) и М. Судар (62. до 64. броја). У том периоду часопис је делимично излазио у две свеске (53. до 61. броја, осим 54), у редакцију су уведени угледни страни научници, у штампу су примани искључиво оригинални научни радови, чланци су у целини штампани на српском и енглеском језику до 62. књиге, а затим само на енглеском са резимеом на српском језику. Од 65. броја (из 2002--2003), када је уређивање преузео В. Радуловић, изведене су радикалне измене у ГАБП. Традиционални формат часпописа Б5 промењен је у А4, а укинуте су и рубрике које су постојале од првог броја. Уведена су реферисања квалификованих иностраних рецензената и електронска издања часописа (сајтови: Geoscience -- e-journals и DOI Serbia). Тако је часопис постигао још већи међународни углед, па привлачи све већи број страних сарадника.

ЛИТЕРАТУРА: М. Судар, „110 година Геолошких анала Балканског полуострва", ГАБП, 2000, 63.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ ЗАВОД СРБИЈЕ

ГЕОЛОШКИ ЗАВОД СРБИЈЕ, установа са седиштем у Београду која се бави геолошким проучавањем. Формирана је 1946. под називом Геолошко-истраживачки институт при Министарству рударства НР Србије. Током времена ГЗС је прошао кроз многе промене у називу, статусу, организацији, кадровској структури, пословима које је обављао и опремљености. Разликују се четири периода у његовом развоју. У првом периоду (1946--1950) био је мала републичка установа са неколико геолога који су радили само са личном опремом. Указни начелник био је Сретен Милојевић. Године 1948. добио је назив Завод за геолошка истраживања НР Србије и требало је да буде државна установа а претворио се у предузеће за истражно бушење. Имао је велик број бушача и неколико геолога који су пратили њихов рад, а директор је био Живојин Ђорђевић. Други период (1950--1972) је „златно доба" ГЗС јер је био у сталном успону и у развоју свих делатности. Већ 1951. Завод је преузео стручњаке, опрему, фонд, библитеку и послове од Савезног геолошког завода и спојио се са Заводом за геофизичка истраживања у „Завод за геолошка и геоофизичка истраживања НРС". За директора је дошла економиста Загорка Јовановић, која је својим политичиким ауторитетом и упорним ангажовањем знатно допринела наглом и успешном развоју куће. Формирају се одељења, лабораторије добијају модерну опрему, приступа се континуираном издавању властитих публикација (Весник, Расправе, Повремена издања), разгранавају се послови и нагло повећава број стручњака свих профила. Почетком 1950. у Заводу је било само четири геолога а крајем те године десет, да би 1954. у њему радила већ 102 инжењера и 72 техничара. Овај тренд се наставио нарочито после 1959, после интеграције са Геолошким институтом „Јован Жујовић". Када је 1962. Заводу престао статус републичке установе потпуно је прешао на самостално финансирање, али је тада већ кадровски и материјално био веома снажан. Са својих 1.100 запослених, од чега 360 инжењера и техничара и 35 доктора геолошких наука, био је крупна геолошка организација и у европским условима. Имао је три сектора (геолошки, геофизички и технички) са више одељења кроз која су извођене све врсте геолошких истраживања. Највећи пројекти су се реализовали у изради Основне геолошке карте, истраживању минералних сировина и подземних вода, те геофизичким снимањима. Велики послови су извођени у целој Југославији али и у иностранству (Судан, Турска, Либија, Замбија, Етиопија, Пакистан, Јордан, Сирија, Мозамбик, Алжир, Венецуела и др.). Интензивирана је и међународна научна сарадња. У трећем периоду (1973--2005) одвијали су се дезинтеграција, назадовање и пропадање Завода. Све је почело 1973. са поделом куће на три ООУР-а Института. Затим су се издвојили и други ООУР-и па су се постепено претварали у самосталне организације. При томе, Институт за геофизику се одвојио и интегрисао са Нафтагасом из Новог Сада. Тако се 2005. некадашњи ГЗС, под називом „Геозавод", састојао од пет предузећа која су независно радила и међусобно сарађивала на тржишним принципима. Укупно је у њима било 230 запослених са 73% инжењера. Коначно 2006. сви институти Геозавода су се интегрисали са Геоинститутом у нову фирму Геолошки институт Србије д.о.о. као прелазно решење. Овим је започео последњи период у развоју ГЗС. Концентрација свих геолошких кадрова из Београда, опреме, лабораторија и послова у једној фирми деловала је благотворно. Амбијент није био бољи него раније, али је пословање било успешније и ефикасније. Радило се чак и у иностранству (нпр. два пројекта у Либији). Коначно, године 2011. на основу Закона о рударству и геолошким истраживањима, основана је садашња установа: ГЗС. Он је савремено опремљен, има стотинак стручњака, своје задатке извршава кроз четири сектора: Општа геологија и екологија, Геотехника и хидрогеологија, Истраживање лежишта минералних сировина и Техничка оператива. Све послове обавља са буџетским финансирањем и наставља радове у иностранству на принципу научно-техничке сарадње.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Миловановић, Т. Конески, „Развој и делатност Завода за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије", у: Споменица 60 годишњице Српског геолошког друштва, Бг 1954; М. Коматина, „Геозавод -- јуче и данас", Весник Геозавода, серија А -- Б, 48, Бг 1998*.*

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ ЗАВОД УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

ГЕОЛОШКИ ЗАВОД УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ, образовна и научноистраживачка јединица Београдског универзитета, у којој се школују и подижу нове генерације стручњака и научника. Основао га је Ј. Жујовић, прво као скроман кабинет (1883), а од 1889. добио је назив Геолошки завод Велике школе. Мењајући повремено називе и факултете на којима се налазио, одржао је своју делатност до данас. Г. з. обједињава катедре, наставно особље, њихов образовни, научни и стручни рад, издаваштво и имовину. У прво време имао је само две просторије у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Ту је радио Ј. Жујовић уз помоћ добровољаца сарадника и студената. Организовани су први семинари на Великој школи, студентски стручни састанци, формирана библиотека и уређене збирке. Ту су студенти учили, супленти спремали професорске испите, покренут је часопис Геолошки анали Балканског полуострва (1889), основано Српско геолошко друштво (1891) и Одељење за сеизмологију (1900) и отпочело систематско геолошко картирање државе (1902--1903). До 1912. у Г. з. стално су били само управници Ј. Жујовић и С. Радовановић, а делимично и С. Урошевић, П. Павловић, В. Петковић и Б. Поповић. У рату Завод је гранатама тешко оштећен и опљачкан. Обновили су га С. Радовановић, Ј. Жујовић и Ј. Михаиловић. Придружили су им се 1920. В. Петковић и В. Ласкарев а убрзо и њихови ђаци. У прво време то су били М. Луковић, С. Милојевић, М. Павловић и М. Протић. Касније су дошли К. Петковић и Б. Миловановић који су успешно наставили послове у Заводу. До почетка II светског рата најважније делатности у Г. з. биле су рад са студентима, затим у Одељењу за сеизмологију (до 1935, Ј. Михаиловић) у Одељењу за детаљну геолошку карту и објављивање Геолошких анала Балканског полуострва. За време рата Завод је чувао, те на драматичан начин и сачувао асистент З. Бешић. Рад су обновили К. Петковић и В. Ласкарев 1946. уз помоћ асистената. После тога (1948) дошли су П. Стевановић и послератни дипломирани геолози (О. Спајић, Н. Милојевић, Ж. Петронијевић, Н. Пантић, М. Анђелковић и др.), који су допринели успешном раду и угледу завода. Од 1952. Г. з. се налази у Каменичкој 6, а од 1963. у склопу Рударско-геолошког факултета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: К. Петковић, „Историјски развој Геолошког завода Природно-математичког факултета", у: Споменица 60 година Српског геолошког друштва, Бг 1954; К. Петкoвић (ур.), Геологија Србије, I: историјски развој, Бг 1977.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ ИНСТИТУТ „ЈОВАН ЖУЈОВИЋ"

ГЕОЛОШКИ ИНСТИТУТ „ЈОВАН ЖУЈОВИЋ", установа са седиштем у Београду која се, као један од института Српске академије наука и уметности, бавила геолошким проучавањем Србије. Основан је 1947. под називом Геолошки институт САНУ. Задатак му је био теренско, лабораторијско и кабинетско геолошко истраживање Републике. Посао се одвијао кроз неколико одељења: Геолошко-палеонтолошко, Минералошко-петрографско, Микропалеонтолошко, као и у институским лабораторијама. У првим годинама проучавани су: кристалин средњих делова Србије; угљоносне наслаге источне Србије; квартарне творевине Војводине. Касније истраживања су проширена на западну и јужну Србију и Македонију. У стручном раду Института учествовали су стални научни сарадници, хонорарни научни сарадници и асистенти. Број асистената се непрекидно повећавао па их је 1954. било 16. На њима је почивао скоро цео рад Института. Током лета помагали су им стални и хонорарни сарадници, те студенти старијих година. На разним теренима тако је снимљено преко 27.000 км² Србије. Асистенти су теренске радове користили за израду својих докторских дисертација. То је било комбиновано са интензивном међународном сарадњом. Резултати рада у Институту објављивани су систематски у Зборнику радова Геолошког института САНУ (бр. 1 до 10) и Посебним издањима Геолошког института САНУ. Пошто се Институт оспособио за самостално пословање, 1954. одвојио се од САНУ под називом Геолошки институт „Јован Жујовић". Рад у новој фирми се одвијао према уговореним обавезама и још више је интензивиран. Повећан је број сарадника, као и број послова за привреду. На разним теренима снимане су геолошке карте (листови Крагујевац, Босиљград и Врање), обављана су специјална истраживања из примењене геологије и др. Од 1956. пристигле су и одбране докторских дисертација. Девет асистената је добило степен доктора геолошких наука. Коначно, 1959. Институт се интегрисао са Заводом за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије и престао да постоји. Управници Института су били В. Ласкарев (1947--1950) и К. Петковић (1951--1959).

ЛИТЕРАТУРА: К. Петковић, Д. Пејовић, „Постанак и развој Геолошког института Српске академије наука", у: Споменица 60 годна Српског геолошког друштва, Бг 1954.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ ИНСТИТУТ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

ГЕОЛОШКИ ИНСТИТУТ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, установа са седиштем у Београду усмерена на проучавање геолошке грађе бивше Краљевине Југославије. На образложен предлог из Српског геолошког друштва, основан је 1930. посебним Законом. Касније, Уредбом од 1931. тачно су одређени и његови послови. Главни задатак је био проучавање тла и дубљих делова Земље, минералног блага и подземних вода. У ту сврху била је предвиђена израда прегледне и детаљне геолошке и педолошке карте државе. У организацији Г. И. била су четири одсека: Геолошко-палеонтолошки, Минералошко-петрографски, Одсек за примењену геологију и Агрогеолошко-педолошки. Највише сарадника било је у првом одсеку: М. Павловић, В. Микинчић, М. Протић, К. Петковић, С. Милојевић, В. Симић, Ф. Шукље, В. Чубриловић и Р. Јовановић. У другом и трећем били су М. Илић, С. Павловић и М. Спасић. У раду Г. И. учествовали су и истакнути сарадници са стране. Из Београда то су били: В. Петковић, В. Ласкарев, М. Луковић, Ј. Томић, М. Гочанин, Б. Миловановић и др. Они су много допринели раду Института. Установом су руководили: директор Ф. Кох (1930--1933) и в.д. директора Ф. Шукље (1933--1935) и М. Луковић (1935--1941). Саветодавно тело установе био је Геолошки комитет који је усмеравао њен рад, предлагао послове и спремао нацрт буџета. Комитетом су председавали В. Петковић (1930--1935) и С. Бошковић (1935--1941). Г. И. развијао се у веома скромним условима. Недовољна материјална средства за рад, скученост радног простора у институту и неравномеран распоред стручњака по одељењима били су главна препрека за његов потпунији рад. Због тога су сви стални и спољни сарадници радили углавном на изради геолошких карата. Радило се у свим деловима државе, а нарочито тамо где није било довољно геолошких података. Карте су брзо и ефикасно припремане за штампу па је из Србије објављено једанаест листова у размери 1:100.000 (В. Градиште, Добра, Д. Милановац, Мајданпек, Кладово, Неготин, Зајечар, Пирот, Ниш, Сјеницa и Вардиште) и два листа у размери 1:25.000 (Београд). Неке од тих карата, међутим, биле су у разној фази припремљене за штампу у Геолошком заводу Универзитета у Београду још пре формирања Г. И. Уз карте штампани су и концизни „Тумачи". Низ карата остао је у рукопису (листови Аранђеловац, Ваљево, Крупањ, Зворник, Петровац на Млави, Прокупље, Куршумлија, Врање, Приштина, Пећ, Призрен и Нови Пазар). Истраживања из примењене геологије почела су тек пред рат и била су веома скромна. Други важан посао у Г. И. била је издавачка делатност (осам бројева Весника, два Годишњака и пет књига Расправа). За време окупације у II светском рату установа је претворена у јако смањен Геолошки институт, којим је управљао немачки комесар. У њему су имали уточиште С. Милојевић, М. Павловић, В. Микинчић, В. Симић, В. Чубриловић (до 1942) и М. Гочанин (до 1942). Они су радили углавном кабинетске синтезе о минералним сировинама. После рата рад установе је обновљен децембра 1944, при Повереништву за рударство Националног комитета ослобођења Југославије, под називом Научноистраживачки институт. Институт је имао неколико геолога који су се бавили само минералним сировинама. Руководиоци установе су били В. Симић и В. Микинчић. Институт је 1946. претворен у Савезни геолошки завод при Министарству рударства ДФЈ, а 1948. у Савезну управу за геолошка истраживања. Доласком нових стручњака постепено се оспособљавао за све сложеније задатке. Коначно, 1951. Установа дефинитивно постаје Савезни геолошки завод са административно-управним надлежностима, док све стручне геолошке делатности и опрема прелазе у делокруг републичких завода.

ЛИТЕРАТУРА: М. Луковић, „Геолошки институт Краљевине Југославије", у: Споменица 60 година Српског геолошког друштва, Бг 1954; М. Павловић, „Геолошки институт Краљевине Југославије", у: К. Петкoвић (ур.), Геологија Србије, I: историјски развој, Бг 1977.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ ТЕХНИКУМ

ГЕОЛОШКИ ТЕХНИКУМ, средња школа за образовање техничара геолошке струке. Почела је са радом 1947. у Панчеву, као једина школа тог профила у ФНРЈ. Ђаци прве генерације школовали су се три године, а остале генерације четири године. У 1953. Г. т. се пресељава у Београд, у просторије бивше IV мешовите гимназије и добија име Геолошка средња техничка школа (ГСТШ). Крајем 1957. ГСТШ се сели у нову зграду, у којој, поред постојећих збирки минерала, стена и руда, добија и савремено опремљене лабораторије. До 1952. дипломирало је 113, до 1957. 230, а до 1961. 452 геолошка техничара. Школа се 1965. пресељава у адаптирану зграду бивше основне школе, у Есад-Пашиној 26, где се и сада налази, и добија име Геолошка техничка школа (ГТШ). У оквиру прославе 20. година Школе, 1967. одржано је I саветовање геолошких техничара Југославије у организацији Друштва инжењера и техничара Југославије и ГТШ. Као једина у Југославији која образује средњи геолошки кадар, на захтев привреде прераста 1973. у Геолошки школски центар (ГШЦ) и уз геолошке техничаре почиње да школује и геобушаче. По доношењу Закона о усмереном образовању ГШЦ се 1977. трансформише у Образовно-васпитну радну организацију геолошке струке (ОРОГС) која изводи наставу I фазе средњег усмереног образовања (две године „заједничких основа"), а од 1979. и наставу II фазе за школовање геолошких образовних профила III и IV степена стручне спреме. У оквиру IV степена (двогодишње школовање) образује се седам профила техничара (за бушење; геотехничка истраживања; геолошка истраживања; истраживања минералних сировина; геофизичка истраживања; консолидацију терена; хидрогеолошка истраживања), а у оквиру III степена (једногодишње школовање) пет профила (геобушач; инјектирац; фундирац; лаборант за геотехничка истраживања; цртач геолошке документације). Интеграцијом ОРОГС и Хидрометеоролошког школског центра 1979. се формира школа под називом Образовно-васпитна радна организација геолошке и хидрогеолошке струке. Коначно, од 1988. Школа добија садашње име -- Геолошка и хидрометеоролошка школа „Милутин Миланковић". До 1988. образовано је 3.000 техничара геолошке струке. У 1987/88. школској години, реформом образовања у Србији, укидају се „заједничке основе" и у Школи се стручни предмети распоређују у сва четири разреда. У оквиру геолошке струке број образовних профила се своди на два профила IV степена стручне спреме -- геолошки техничар за геотехнику и хидрогеологију и геолошки техничар за истраживање минералних сировина, и један III степена -- геобушач (укинут 2005/06). У оквиру хидрометеоролошке струке школују се два стручна профила (хидролошки техничар и метеоролошки техничар). Од 2005/06. Школа уводи и нови стручни профил -- техничар за заштиту животне средине. ГТ је уз ђаке из Југославије школовао за геолошке техничаре и ђаке из других држава (1981--1985. посебно одељење из Либије). Ђаци раде у геолошким институтима и привредним организацијама, а значајан број ђака завршио је факултете и наставио даље школовање. Као техничари, инжењери, магистри и доктори наука и професори универзитета ђаци ГТ дали су немерљив допринос развоју наше геологије и привреде земље.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дангић, (ур.), Геолошка и хидрометеоролошка школа „Милутин Миланковић" -- 40 година средњег образовања у геолошкој и хидрометеоролошкој струци 1948-1988, Бг 1988; Група аутора, Геолошка и хидрометеоролошка школа „Милутин Миланковић" -- Монографија 60 година школе, Бг 2008.

А. Дангић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОЛОШКИ ЧАСОПИСИ

ГЕОЛОШКИ ЧАСОПИСИ, српска периодична издања у којима се објављују знања о геологији домаћих терена. Делом се штампају и чланци о иностраним теренима и теоријске расправе. Међу различитим часописима који су објављивани, почев од последњих деценија XIX в., издвајају се три категорије. 1. Часописи о геолошким и рударским темама: Билтен ЛМГК (Лабораторија за методе геолошког картирања; 1961--1980), Весник Геолошког института Краљевине Југославије (1932--1940), Весник Завода за геолошка и геофизичка истраживања (1951--2003), Геолошки анали Балканског полуострва (од 1889), Гласник Природњачког музеја (Српске земље), сер. А (1948--1998; Н.С. од 2007), Годишњак Геолошког института Краљевине Југославије (1938--1939), Годишњак Рударског одељења Министарства народне привреде (1892--1913), Записници Српског геолошког друштва (од 1897), Зборник радова Рударско-геолошког факултета (од 1952), Зборник радова Геолошког института САНУ / Зборник радова Института „Јован Жујовић" (1950--1957), Повремена издања Геоинститута (1959--1998), Посебна издања Завода за геолошка и геофизичка истраживања (1957--1995), Посебна издања Геолошког института САНУ / Посебна издања Института „Јован Жујовић" (1951--1957), Посебна издања Геоинститута (1966--1996), Радови Геоинститута (1962--2005), Расправе Геолошког института Краљевине Југославије / Расправе Завода за геолошка истраживања (1933--1995), Рударски гласник (1903--1910), Рударски и топионичарски весник (1919--1941), Рударство (1945--1950), Седиментологија (1961--1963), Техника (Рударство, геологија, металургија; 1949). 2. Часописи о геолошким и темама из других наука: Bulletin Academie serbe des sciences et des arts, Classe sc. mathematiques et naturalles (1933--1949; N.S. од 1950), Глас Српске академије наука и уметности, први разред, природно-математичке науке (1887--1918; Н.С. од 1949), Гласник САНУ (1949--1953), Годишњак САНУ (1888), Гласник српског ученог друштва (1865--1892), Гласник професорског друштва (1921--1941), Дело (1894--1915), Живот и дело српских научника (1996), Заштита природе (од 1950), Зборник Матице српске, серија природних наука (од 1951), Металургија (1950--1952), Наставник (1890--1921), Посебна издања САНУ, природно-математички списи (1900--1958), Просветни гласник (1880--1944), Рад војвођанских музеја (од 1952), Саопштења Института за испитивање материјала (1952--1959), Споменик САНУ (1888--1956), Флогистон (од 1995). 3. Часописи о популарним темама: Галаксија (1972--2001), Земља и људи (од 1950), Наука и живот (1939--1940), Наука и природа (1948--1959), Наука и техника (1945--1954), Природа и наука (1948--1949) и Планета (од 2003). Неки од наведених часописа били су кратког века, али има и дуговечних. Такав је наш најстарији часопис Геолошки анали Балканског полуострва, а делом и Записници Српског геолошког друштва. У поменутим периодичним издањима, али и у другим, непоменутим, налази се огромна количина геолошких информација о Србији и целом српском терену. Лакшем сналажењу у тој литератури помажу геолошке библиографије Југославије и Србије, а пошто већ и тих библиографија има много, састављена је и библиографија свих геолошких библиографија (бивше) Југославије и Србије.

ИЗВОРИ: С. Милојевић, Геолошка библиографија Југославије, I--II, Бг 1954, 1958; Д. Милојевић Крамжар, Геолошка библиографија Југославије, III--V, Бг 1971, 1972, 1976; Д. Милојевић Крамжар и др., Геолошка библиографија Југославије, VI, Бг 1997; Н. Бањац и др., Геолошка библиографија Југославије, VII--X, Бг 1998, 1999, 2003, 2008; А. Грубић, „Геолошке библиографије Југославије", Весник Геозавода, 2000, 50; Н. Бањац и др., Геолошка библиографија Србије, XI--XII, Бг 2009--2010.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОМАГНЕТНЕ КАРТЕ

ГЕОМАГНЕТНЕ КАРТЕ, графички прикази стања одређеног елемента или компоненте Магнетног поља Земље (МПЗ) за дати тренутак посматрања. На њима се налази скуп изолинија које спајају све тачке са истим вредностима посматраног елемента или компоненте МПЗ. Елементи и компоненте МПЗ могу да се мере одговарајућим инструментима. Ако су карте резултат мерења по реткој мрежи, распоређеној по целој Земљиној површини, онда оне дају глобалну представу о променама средњих вредности датог елемента МПЗ за одабрану епоху. Такве карте су ситних размера због чега се губе својства карактера магнетног поља на малим пространствима. Упоређивањем карата истог елемента поља, различитих епоха, уочава се да се центри изолинија померају манифестујући општу западну тенденцију. С обзиром на глобални карактер описаног феномена, његов узрок мора да буде истородан као и узрочник постојања МПЗ, те се сматра да његов највећи део може да се корелише са процесима на граници језгро-омотач Земље. Светска карта деклинације такође је значајна за праћење понашања МПЗ и уско је везана за поменути, западни ход. На њој се јасно уочавају зоне пробоја осе ексцентричног дипола на површини Земље. Карта инклинације показује, такође, карактер промена правца укупног магнетног поља. Највећа промена везана је за средње географске ширине. Поред светских карата елемената и компонената МПЗ, израђују се карте већих размера, којима се дефинише магнетно поље регионалних делова Земље или, пак, знатно мањих територија, често везаних за специфичне геолошке ресурсе.

Једина установа у Србији која се бавила израдом г. к. био је Геомагнетски институт. У овом институту је пројектована и постављена основна мрежа геомагнетских тачака на целој територији бивше Југославије и извршен трокомпонентни геомагнетски премер. На основну мрежу геомагнетских тачака ослањају се сва каснија геомагнетска истраживања, без обзира за какву се сврху обављају. Подаци геомагнетског премера послужили су за израду геомагнетских карата бивше Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Стефановић, Геомагнетске методе истраживања, Бг 1978; М. Старчевић, А. Ђорђевић, Основе геофизике II, Бг 1998.

А. Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОМАГНЕТСКИ ЗАВОД

ГЕОМАГНЕТСКИ ЗАВОД, стручно-научна институција за истраживања из области геомагнетизма и аерономије. Посебном Уредбом Савезног извршног већа ФНРЈ основан је 1957. под називом Завод за магнетска мерења, а почео с радом у селу Брестовик, на територији општине Гроцка у Београду. Имао је посебно изграђену и инструментима опремљену Геомагнетску опсерваторију. У то време на Опсерваторији су биле извођене непрекидне регистрације варијација, те мерења апсолутних и базних вредности компонената магнетског поља Земље, а били су израђивани и класификација варијација и скалирање индекса геомагнетске активности. У периоду 1958--1960. и 1965. важан део делатности Завода било је и регионално геомагнетско картирање државне територије, односно извођење првог геомагнетског премера на мрежи секуларних станица и на мрежи тачака I и II реда. Покренути су били истраживачки пројекти и у области електромагнетизма, магнето-телурике, палеомагнетизма, археомагнетизма и аерономије. У току педесетогодишњег постојања и рада, Г. з. је доживео неколико трансформација прилагођавајући се стално новим условима технолошке модернизације. Од средине 70-их година XX в., тадашњи Завод се реорганизује у државну институцију и научну организацију Г. з. У Савезну јавну установу Г. з. Гроцка трансформише се 1997, а у посебну републичку организацију Г. з. 2007. Коначно, 14. III 2011. формално престаје са самосталним радом и прелази у надлежност Републичког геодетског завода. Данас је некадашњи Г. з. организован у оквиру Републичког геодетског завода, у Сектору за геодетске радове, као Одељење за геомагнетизам и аерономију. Програм Г. з. заснива се на опсерваторијским мерењима и испитивањима варијација магнетског, електричног и електромагнетског поља Земље, у времену и на простору целе државне територије. Сем тога, активна је лабораторија за палеомагнетска испитивања, развијене су методе сеизмомагнетских испитивања, примењују се експерименталне методе испитивања појава и процеса у јоносфери и магнетосфери Земље, а испитују се и везе тих процеса са променама соларно-геомагнетске активности. Сарадници у својим редовним опсерваторијским, лабораторијским, теренским и експерименталним истраживањима користе аутоматизоване, дигиталне инструменте и уређаје, за мерења и испитивања геомагнетизма, електромагнетизма и аерономије. За непрекидна снимања секундних и минутних варијација геомагнетског поља у реалном времену, као и за редовна апсолутна и базна мерења компонената геомагнетског поља, користи се класа трокомпонентних флукс--гејт и Оверхаусерових протонских магнетометара и деклинациони/инклинациони флукс-гејт магнетометри, високе прецизности [dF/dt] = (0.10 nT/sec). Геомагнетска опсерваторија Гроцка је од 2005. стални члан INTERMAGNET-а, мреже светских геомагнетских опсерваторија, са непрекидном разменом минутних вредности компонената геомагнетског поља. У Лабораторији за палеомагнетизам и сеизмомагнетизам изводе се одговарајућа теренска и лабораторијска испитивања. Од 2008. на Јоносферској станици у Гроцкој инсталиран је пријемно-предајни антенски систем дигиталне јоносонде DPS-4D америчке производње. Резултати свих геомагнетских опсерваторијских мерења и испитивања приказују се у годишњацима, у периодичним публикацијама Г. з. Успешно изведени геомагнетски премери целе бивше државе приказани су у неколико серија тематских и прогнозних геомагнетских карата. О свом целокупном раду Г. з. има обимну стручну и техничку документацију, магнетограме, магнето-телурограме, архивску грађу, геомагнетске карте, збирку старих инструмената и уређаја, и други материјал о развоју опсерваторијског геомагнетизма, електромагнетизма и аерономије у Југославији и Републици Србији.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ј. Михајловић, Геомагнетски завод, Република Србија, Бг 2009.

С. Ј. Михајловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОМЕТРИЈА

ГЕОМЕТРИЈА (грч. gh': земља, mevtron: мера), једна од најстаријих математичких дисциплина, која изучава просторне објекте (тачке, линије, површи) и њихове односе. Емпиријски почеци везани су за астрономска посматрања у Месопотамији и премеравања земље у Египту. У Александрији, у III в. п.н.е., настали су Еуклидови Елементи: обухватали су скоро сва математичка знања тог времена и преко две хиљаде година служили као образац математичког мишљења, тако да су до пре сто година коришћени и као уџбеник г. у средњим школама. Истовремено, према Кулиџу, „сумњама око Еуклидовог постулата о паралелним правама и напорима многих генерација мислилаца да разреше те сумње, дугујемо, између осталог, модерни, апстрактни концепт математичке науке" (J. L. Coolidge). Као пример, довољно је навести Хилбертове Основе геометрије (Grundlagen der Geometrie, Leipzig 1899), где се не дају ни опис ни дефиниција тачке, праве и равни. Говори се само о три врсте објеката који задовољавају одређене почетне услове. Диференцијални и интегрални рачун, један од изузетних проналазака људског ума, настао је на основу напора многобројних аутора да одреде тангенте и кривине равних и просторних кривих. Затим су тај рачун Ојлер, Гаус и Риман као и многи други, успешно примењивали на решавање разних геометријских проблема и при том отварали и стварали нове области истраживања. Овде треба споменути и Декартову Геометрију (La Geometrie), као један од три додатка уз његов спис Реч о методи (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences, Leiden 1637), која је, скоро у исто време, једном заувек, повезала алгебру и г. Први уџбеник г. на српском језику је Елементарна геометрія: устроєна за употребленіє слишателя філософіє у Ліцеуму Княжества Сербіє (Бг 1841) Атанасија Николића. Садржај обухвата планиметрију, тригонометрију и стереометрију, а одговара ономе што се и данас из г. изучава у средњим школама. Убрзо по оснивању Математичког института САНУ (1946) преведена су, у оквиру едиције Класични научни списи, три историјска капитална дела из г. То су 13 књига Еуклидових Елемената (1949--1957, превод Антон Билимович), Основи геометрије (1957, превод Ж. Гарашанин) Давида Хилберта и Геометријско испитивање из паралелних линија (1951, превод Бранислав Петронијевић) Николаја Лобачевског. До почетка 30-их година прошлог века на Београдском универзитету г. се није адекватно предавала и неговала.

На Одсеку за математику Филозофског факултета у Београду први курс синтетичке г. установљен је 1938. под називом Елементарна г., да би 1945. била уведена још два курса: Нацртна г. и Виша г. Курс Елементарна г. није само први аксиоматски заснован курс синтетичке г. него уопште прво аксиоматско излагање неке математичке дисциплине на Београдском универзитету. Штавише, у књизи Елементарна геометрија (Бг 1961) насталој на основу овог курса, Милош Радојчић је изложио свој прилаз аксиоматици еуклидске г., заснован на само једном објекту (тачка) и на само две релације (између и подударно). Милош Радојчић је, такође, изградио аксиоматику специјалне теорије релативности (Une construction axiomatique de la théorie de l'espace-temps de la relativité restreinte, Бг 1973). Филозофски факултет у Новом Саду почео је са радом школске 1956/57. Од предмета посвећених г. студенти математике су слушали: Нацртну г., Основе г., Пројективну г., Нееуклидске г. и Диференцијалну г. Прво предавање посвећено г. одржао је академик Радивоје Кашанин, а први наставник била је Милева Првановић. Она је први доктор математике из области г. у Србији, а на Универзитету у Загребу 1955. докторирала је код професора Данила Блануше из области парагеодезијских кривих и парагеодезијских простора. За њеног асистента је 1960. изабрана Јудита Цофман која је 1963. докторирала тезом из области г. и тиме постала први доктор математике са Универзитета у Новом Саду. На Београдском Универзитету прва је из г. докторирала Загорка Шнајдер 1960. Филозофски факултет у Нишу почео је са радом школске 1971/72, а студенти математике су од геометријских предмета слушали: Нацртну г., Основе г., Аналитичку г. и Диференцијалну г. Први наставник г. био је Светислав Минчић. У Крагујевцу је школске 1972/73. почело са радом Одељење ПМФ из Београда, које је 1976. постало самосталан ПМФ у Крагујевцу. Од геометријских предмета студенти математике су слушали: Нацртну г., Основе г. (Еуклидска г. и г. Лобачевског), Аналитичку г., Диференцијалну г.

Развоју г. код Срба на темељу доприноса Н. Лобачевског и његове примене на специјалну теорију релативности дао је Владимир Варићак. На даљем развоју синтетичке г. радили су Драгомир Лопандић и Зоран Лучић, Драгољуб Цветковић, а Мирољуб Милојевић је, полазећи од пројективних модела, разрађивао аксиоматике нееуклидских г. у равни. На методама нацртне г. у простору Лобачевског радили су Загорка Шнајдер и Ћемал Долићанин. Јудита Цофман је добила значајне резултате у теорији коначних пројективних равни. Драгослав Љубић се бавио н-димензионалним групама изометрија. Мирјана Бабић и Срђан Букмировић су поставили и решили неке проблеме визуализације простора Лобачевског. На теорији линкова и чворова радили су Славик Јаблен, Радмила Саздановић и Љиљана Радовић, а Милица Стојановић -- на хиперболичним групама. Класификацији равних дисконтинуираних група посвећен је један рад Зорана Лучића. На визуализацији, анимацији и развоју софтвера, пре свега у домену класичне диференцијалне г., радила је Весна Величковић.

Диференцијална г. је од времена Ојлера, Гауса и Римана до данас постала веома разграната математичка дисциплина. Осим посебних г., као што су Риманова и њена многобројна уопштења (Финслерова, Вејлова, Вокерова, Риман-Отсукијева, Вејл-Отсукијева), изучавају се диференцијабилне многострукости које су снабдевене симетричном или несиметричном афином конексијом, одређеном алгебарском структуром (Хермитове и сличне многострукости), подмногострукости, геодезијска, пројективна, холоморфно-пројективна и конформна пресликавања. Свим овим истраживањима значајан допринос дали су српски математичари: Неда Бокан, Новица Блажић, Љубица Велимировић, Срђан Вукмировић, Мирјана Ђорић, Ђерђи Нађ, Емилија Нешовић, Јованка Никић, Стана Никчевић, Мирослава Петровић Торгашев, Милева Првановић, Невена Пршић, Зоран Ракић, а Ирена Чомић је, осим у Финслеровој г., интензивно радила у области Лагранжових, Хамилтонових као и оскулаторних простора вишег реда, а Мирјана Ђорић у теорији CR-подмногострукости комплексних простора. Ивко Димитрић је обрађивао проблематику подмногострукости коначног типа, а Оливера Миленковић се бавила фином резолуцијом праменова клица векторских поља на реалним и комплексним многострукостима.

Радећи на разним варијантама Јединствене теорије поља, А. Ајнштајн је, почев од 1950, користио несиметричан метрички тензо, чији се симетрични део односи на гравитацију, а несиметрични -- на електромагнетизам. Докторска дисертација Светислава Минчића (1975), а затим и многобројни његови радови посвећени су овој теорији. На њеном даљем развоју и уопштавању, осим С. Минчића, радили су: Љубица Велимировић, Милан Златановић и Мића Станковић. У последње време Бранко Драговић и Зоран Ракић (са сарадницима) баве се проблемима модификације Ајнштајнове теорије гравитације.

На теорији декомпозиција разних кривинских оператора и њиховој геометријској реализацији, радиле су Неда Бокан, Стана Никчевић и Зоран Ракић, а на примени спектралне г. на афину, пројективну и Вејлову г. -- Неда Бокан, Новица Блажић и Стана Никчевић. Геометријске структуре одређене малим геодезијским сферама, изучавале су Неда Бокан и Мирослава Ђорић, а мале деформације површи -- Љубица Велимировић и Милица Илић Дајовић.

Многе особине диференцијабилних многострукости које су снабдевене недефинитном метриком су специфичне и захтевају посебне методе истраживања. Применом Јакобијевог оператора, Владица Андрић, Неда Бокан, Новица Блажић, Срђан Вукмировић и Зоран Ракић изучавали су Осерманове, конформно-Осерманове и Лоренц-Осерманове многострукости, као и принцип дуалности (познат као Ракићев принцип дуалности) таквих многострукости.

Такође су специфични и многи проблеми диференцијабилних многострукости малих димензија. И у овој области, српски математичари су дали значајан допринос. Тако је Мирослава Антић испитивала 3 и 4-димензионе подмногострукости сфере S^6^ -- еквидистантне инволуције хиперболичне равни, низове минималних површи, а Новица Блажић, Неда Бокан и Срђан Вукмировић -- одређене 4-димензионе Лиове алгебре. Примере аутодуалних Ајнштајнових метрика сигнатуре (2,2) дали су Новица Блажић и Срђан Вукмировић, а примере косих површи у близу-Келеровој сфери S^6^ -- K. Обреновић и Срђан Вукмировић. Решење Јанг-Милових једначина на уопштеним Хопфовим свежњевима дали су Блажић и Вукмировић. Показало се да су тзв. δ-кривине (које је раних 90-их година увео Б. Ј. Чен) веома погодне за испитивање и повезивање унутрашњих и спољашњих инваријаната подпростора псеудо-Риманових простора. У овој области значајне резултате добила је Мирослава Петровић Торгашев.

ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, Д. Милинковић, Анализа на многострукостима, Бг 2003; М. Đorić, M. Okumura, CR -- Submanifolds of Complex Projective Space, New York -- Dordrecht -- Heidelberg -- London 2009; З. Лучић, Огледи из историје античке геометрије, Бг 2009; С. Минчић, Љ. Велимировић, Диференцијална геометрија многострукости, Ниш 2011.

М. Првановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОМЕХАНИКА

ГЕОМЕХАНИКА (Механика тла), научна дисциплина која се бави проучавањем приповршинског дела геолошке средине, њене стабилности у природним условима и при оптерећењу грађевинских објеката, као и њеним коришћењем као материјала за израду земљаних објеката. Њено формирање и развој су повезани са периодом индустријализације Европе -- крајем XIX и током XX в. Г. користи лабораторијске и теренске методе испитивања за дефинисање физичко-механичких параметара за геомеханичке, односно геостатичке прорачуне. Претежно су је развијали грађевински инжењери па је у знатној мери занемаривана геолошка суштина проблема. У последње време се развија у правцу технолошког унапређења лабораторијских и теренских инструментарија, те уважавања генетских и постгенетских промена приповршинских геолошких средина. Због тога се све већа пажња придаје теренским испитивањима стена на месту.

Код Срба је г. увео Никола Најдановић, који је објавио први рад из области механике тла (1939), формирао прву лабораторију (1950), превео класичну Терцагијеву Механику тла, а 1953. написао и први уџбеник, на српском језику, који је доживео два издања. Са Радмилом Обрадовићем је објавио и уџбеник Механика тла у инжењерској пракси. На Рударско-геолошком факултету механику тла касније је развијала Душанка Божиновић, а на Грађевинском факултету у Београду Радослав Стојадиновић. На Грађевинским факултетима у Београду, Нишу, Новом Саду, Приштини и Суботици делују њихови многобројни ђаци, који су већ афирмисани наставници и сарадници. Геомеханичке анализе су обавезни део испитивања тла за све пројекте грађевинских објеката.

ЛИТЕРАТУРА: К. Терцаги, Теоријска механика тла, Бг 1971; Р. Обрадовић, Н. Најдановић, Механика тла у инжењерској пракси, Бг 1999.

Д. Сунарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЕВ, Иван

ГЕОРГИЕВ, Иван, архитекта, урбаниста (Градиње код Димитровграда, 8. I 1934). Дипломирао 1960. на Архитектонском факултету у Београду. Радио у предузећу „Пројектбиро" у Пироту (1960--1962) и Заводу за урбанизам у Нишу (1962--1999). Његов плодан опус тематски је фокусиран на урбанизам, при чему се истичу генерални урбанистички планови (Пирота из 1972, Звоначке Бање из 1972, Прешева из 1973, Власотинца из 1975, 1985. и 1995, Беле Паланке из 1976, Ниша (пете измене) из 1984, Димитровграда из 1991, Истока из 1997, Пећке Бање из 1997), просторни планови (Општине Пирот из 1972, Језера „Бован" из 1972, Граничног прелаза „Градина" код Димитровграда из 1992) и детаљни урбанистички планови (Нишке Бање из 1967, Железничке станице „Београд мала" из 1969, Граничног прелаза „Кусјак" -- Ђердап 2 из 1994).

ДЕЛА: „Железнички чвор Ниш", Град у екологији -- екологија у граду, Ниш 1996; коаутор, „Концепт и програмски елементи развоја туризма Метохијске (Пећке) бање и Истока", Стална конференција градова и општина Југославије, Бг--Сокобања 1996.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ (Ђорђе)

ГЕОРГИЈЕ (Ђорђе), властелин, велики војвода (? -- ?). Угледни великаш и дворанин из најближег окружења краља Милутина. Према запажању Теодора Метохита, византијског политичара и учењака, који једини доноси податке о Г., „овај муж беше од најугледнијих а истовремено и од оних одувек врло верних и присних господару [Милутину], делећи са њим његове намере, размишљања и бриге, као и сваку мисао [...] саучествује са њим у свему и руководи и договара се око послова и предлога". Краљ му је поверио чин великог војводе, највишег војног заповедника после владара. У српско-византијским сукобима почетком 80-их година XIII в. заробљен је и провео више година у тамници у Цариграду. Као угледни заробљеник постао је познат и самом цару. По повратку у Србију покренуо је, према Метохиту, преговоре за склапање мира с Византијом и орођавање с царском породицом 1298/99. Милутин му је као човеку од највећег поверења, уз то упућеном у византијске послове, поверио улогу главног преговарача у српско-византијским преговорима, који су окончани успехом. Почетком 1299. више пута је преговарао у Скопљу са византијским послаником Метохитом, о чему је овај оставио непосредна сведочанства. Иако је био један од најугледнијих великаша Милутиновог времена о њему није остало трага у српским изворима. Мало је вероватна претпоставка према којој се поистовећује са властелином Ђорђем, оцем старца Исаије, знаменитог светогорског монаха и дипломате.

ИЗВОР: ВИИНЈ, VI, Бг 1986 (и коментар И. Ђурића).

ЛИТЕРАТУРА: M. Purković, „Der Vater des Starez Isaias", Byzantinische Zeitschrift, 1951, 44.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ

ГЕОРГИЈЕ, ктитор (?, средина XV в. -- ?, после 1500). Припадао је имућној породици. Са супругом Зором и сином Манојлом на почетку XVI в. подигао је цркву посвећену Ваведењу Богородице у манастиру Крепичевац, у долини Радовањске реке, близу села Јабланица у Црној Реци (источна Србија). Црква је обновљена 1679, али је очуван и део фресака из прве половине XVI в., међу којима се налази и ктиторска композиција. На источном зиду припрате налазио се ктиторски натпис који је већим делом уништен. Поред ктиторовог имена стоји да је „Јанов син". По народном предању Г. је био унук Радул-бега, ктитора Лопушника.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, III, Бг 1905.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Бг 1876; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српскога народа, Бг 1950; Ђ. Бошковић, „Средњовековни споменици североисточне Србије", Старинар, 1950, 1; Б. Кнежевић, „Манастири у источној Србији по турским пописима из XV и XVI века", ЗМСЛУ, 1985, 21.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ

ГЕОРГИЈЕ, сликар (?, друга половина XVI в. -- ?, прва половина XVII в.). Један од чланова сликарске групе која је 1607--1608, у време игумана Прохора, живописала цркву Св. Георгија у манастиру Ломници код Шековића. Његово име поменуто је у ктиторском натпису на западном зиду наоса, заједно са именима зографа Николе и Јована. Група је вероватно дошла из северне Грчке, а у Ломници је осликала средње и доње зоне олтарског простора и наоса, као и целу припрату. Није могуће одредити колики је био удео Г. у том послу. Фреске које су насликали Г. и остали чланови групе прикључују се по својим иконографским и стилским особеностима широком кругу балканског сликарства с краја XVI и почетка XVII в.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902,VI, Ср. Карловци 1926.

ЛИТЕРАТУРА: M. С. Филиповић, „Стари српски записи и натписи из североисточне Босне", Споменик САН, 1950, XCIX; М. Филиповић, Ђ. Мазалић, „Црква Ломница у Босни", Споменик САН, 1951, CI; С. Петковић, „Време настанка и мајстори зидне декорације у Ломници", ЗЛУМС, 1965, 1; З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; Љ. Шево, Манастир Ломница, Бг 1999; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века I, Н. Сад 2013.

З. Ракић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГEОРГИЈЕ

ГEОРГИЈЕ, сликар (? -- ?). Године 1619/1620. потписао се на икони Св. Јована Крститеља у манастиру Дечани, заједно са сликаром Козмом. Аутор је и других икона у Дечанима: Св. Никола, Богородица са Христом на престолу, Сахрана и опело Св. Стефана Дечанског, као и три иконе Великих празника, део неког неочуваног иконостаса. Убраја се међу просечно обдарене уметнике свога доба. У цртачком погледу је несигуран, али као колориста доста успешнији, при чему показује склоност према живим бојама. Довођен је у везу са сликаром Георгијем који је сликао фреске у манастиру Ломници 1607/1608. Исто тако помишљало се да су дечанске иконе младалачко дело добро познатог живописца Георгија Митрофановића с почетка XVII в. За обе ове претпоставке нису се могли наћи уверљиви докази.

ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, Мајстори старог српског сликарства, Бг 1955; М. Ћоровић Љубинковић, Пећко-дечанска школа од XIV до XIX века, Бг 1955; М. Татић Ђурић, „Икона Јована Крилатог из Дечана", ЗНМ, 1973, 7; З. Кајмаковић, „Георгије Митрофановић и кир Георгије", Рашка баштина, 1975, 1; М. Шакота, Дечанска ризница, Бг--Пр 1984; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

Ср. Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ (Бранковић)

ГЕОРГИЈЕ (Бранковић), патријарх (Кулпин, Бачка, 13. III 1830 -- Сремски Карловци 17. VII 1907). Рођен је у свештеничкој породици (световно име Ђорђе), а школовао се у Сенти (основна школа), Врбасу (нижа гимназија), Баји и Нађ-Керешу (гимназија) и Сремским Карловцима (богословија). По завршеном школовању рукоположен је 1855. за ђакона, а почетком следеће године добио је свештенички чин и службу у парохији свог оца Тимотеја у Сенти. Четири године касније постао је протопрезвитер у Сомбору и именован је за управника тамошње учитељске школе (1861−1872). Као посланик свештенства на Народно-црквеним саборима активно је учествовао у политичком животу Срба у Јужној Угарској као присталица Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке. Крупне промене у његовој каријери започеле су 7. V 1882, када је постао члан Архијерејског синода. Неколико дана касније се замонашио, пошто је смрћу супруге Јелене (1866) постаo удовац. После замонашења именован је за архимандрита манастира Ковиља, чиме су створени услови за избор и посвећење за епископа Темишварске епархије (1. VII 1882). После смрти патријарха Германа Анђелића (1882−1888), којег су на тај положај поставиле државне власти, изабран је убедљивом већином гласова на Сабору 21. IV 1890. за карловачког митрополита и патријарха српског. Рачунајући на подршку ове саборске већине, која је називана „аутономном странком", покушао је да се избори на саборском заседању 1892. за усвајање тзв. Јединственог статута, који je требало да црквеној јерархији обезбеди превласт у питањима црквено-школске аутономије. Предложени закон није усвојен због великог отпора дела посланика, који су закључили да он одговара једино интересима јерархије и мађарске владе. То је био разлог за распуштање Сабора. Након тога започели су жестоки сукоби представника српских странака са патријархом и његовим присталицама. Водећу улогу у борби против патријарха имала је Радикална странка, односно њен лист Застава. Многе оптужбе против патријарха биле су неосноване, што не значи да је у неким финансијским аферама био без кривице. Такође је неспоран и његов непотизам, јер је свом зету Милану Максимовићу поверио управу над Даљским властелинством и омогућио му да се изузетно обогати. У позадини напада на патријарха била је борба српских странака, првенствено Радикалне, за преузимање контроле и права располагања црквено-народним фондовима и имовином. Пошто се патријарх са делом јерархије томе супротстављао, радикали су чинили све да доведу у питање његов углед и смање утицај. То је посебно дошло до изражаја после 1902, када су освојили већину у Сабору. Упркос отварању нових афера, нису понудили уверљиве доказе о патријарховим огрешењима и успели да га принуде да се повуче са патријарашког трона. Међутим, ови сукоби нанели су озбиљну штету српској народној аутономији, јер су омогућили веће мешање мађарске владе у народно-црквене послове. Патријарх Г. је изградњом неколико велелепних зграда дао коначни изглед градском језгру Сремских Карловаца, чије је обликовање започео патријарх Арсеније IV Јовановић градњом двора и куповином земљишта за црквене потребе. Међу првима саграђен је нови патријаршијски двор, чија је градња започела 1892. и трајала три године. Потом су изграђени Богословски семинар (1900−1901) и зграда Народних фондова (1901−1902). Последња је грађена зграда за смештај питомаца монашке школе -- Стефанеум (1903). Све зграде пројектовао је Владимир Николић.

В. С. Дабић

За време Г. патријарховања сви фрушкогорски манастири генерално су обновљени. Отварањем Монашке школе (1893) у манастиру Хопово допринео је богословском образовању монаха Карловачке митрополије. Када је она престала с радом (1899), отворио је у Сремским Карловцима Манастирски семинар са истим задатком. Осим тога, слао је монахе на даље усавршавање у руске духовне академије и на богословске факултете у Черновицама и Атини. По броју образованих монаха мало која помесна црква могла се поредити са стањем у Карловачкој митрополији. Уопште, црквена просвета била је у центру патријарховог интересовања и рада. Карловачку богословију уздигао је на ранг факултета и факултетски је организовао. Примала је ученике само са завршеном гимназијом, а доценти, редовни и ванредни професори могли су бити ангажовани једино ако имају академску титулу. За напредовање у служби морали су да напишу уџбенике из својих предмета, тако да је његово време изнедрило плејаду богословских писаца чија дела нису ни данас застарела.

Г. је велики народни добротвор и један од највећих задужбинара целог XIX в., који је из својих средстава дао преко милион круна за црквене, просветне и културне циљеве у корист српског народа. Подигао је зграду препарандије у Сомбору, школе у Кулпину (којој је за издржавање поклонио и 30 јутара земље), Даљу, Белом Брду и Баји, у Сантову школу за Шокце који су прихватили православље, у Сремским Карловцима зграду за богословију и богословски семинар (интернат). Отворио је манастирску штампарију у Сремским Карловцима која је радила све до II светског рата.

Основао је „Фонд Светог Саве" од 20.000 круна са циљем да сачува српске вероисповедне школе и обезбеди њихово издржавање, „Проповеднички фонд" у који је уложио 2.000 круна за развој проповедништва, и много мањих заклада разних намена. Помогао је многе цркве и манастире које су га уписале за свог добротвора. У црквеној управи завео је ред и подигао углед цркве и јерархије. Покренуо је лист Српски Сион, који је касније постао званични орган Карловачке митрополије, и под уредништвом проте Димитрија Руварца доносио вредну историјску грађу и богословске радове. Издашно је помагао листове Богословски гласник, Бранково коло и Српски пчелар. По његовој жељи Паја Јовановић је насликао познату слику Сеоба Срба, која је 1911. изложена на светској изложби у Риму. Стална борба га је сломила, изненада се разболео и након само десет дана умро. Сахрањен је у Световаведенском храму (Горња црква) у Сремским Карловцима, у гробници испод олтара коју је сам уредио.

Р. Милошевић

ДЕЛО: Писма патријарха Георгија Бранковића, Краг. 1994 (прир. С. Вуковић).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Магарашевић, Педесет година свештенства Његове светости патријарха Георгија Бранковића, Ср. Карловци 1905; В. Максимовић, „Патријарх српски Георгије Бранковић и духовна просвета", БГл, 1905, 8; Ђ. Магарашевић, Споменица о педесетогодишњици свештеничке службе Његове Светости Георгија Бранковића архиепископа карловачког, митрополита и патријарха српског (1855--1905), Ср. Карловци 1906; Л. Ракић, „Манастирска уредба (1908)", ЗМСИ, 1983, 27; Д. Петровић, Патријарх Георгије Бранковић, Ср. Карловци 2005; Г. Васин, „Ктиторска делатност патријарха Георгија Бранковића у Сремским Карловцима", Споменица Историјског архива „Срем", 2008, 7; В. Ђ. Крестић, Срби у Угарској 1790−1918, Н. Сад 2013; Г. Васин, Патријарх Георгије Бранковић и његово доба 1890--1907, Н. Сад 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ (Зубковић)

ГЕОРГИЈЕ (Зубковић), епископ будимски (Будим, 23. IV 1878 -- Будим, 11. IV 1951). Под световним именом Ђурађ завршио гимназију у Будиму, а потом и Богословски факултет у Черновицама са степеном доктора теологије. Замонашен је у манастиру Бездин (1901) и радио као конзисторијални бележник Епархије темишварске. За будимског епископа изабран је 1911, а 1912. хиротонисан и устоличен. Између два светска рата био је под сталном пресијом мађарских власти да прихвати положај поглавара Мађарске православне цркве коју су тежиле да оснују. Категорички је одбио све претње и сачувао своју епархију у саставу Српске патријаршије, али му је забрањен и онемогућен долазак у Србију. У II светском рату оштећени су катедрални храм и епископски двор у Будиму, на локалитету Табан, а наредбом комунистичких мађарских власти срушени су после рата до темеља. То је био разлог да резиденцију пренесе у Сентaндреју при храму Богородичиног успења. Два пута је (1938, 1950) био међу тројицом кандидата за избор српског патријарха. После 1948. све регуларне везе СПЦ и Г. биле су онемогућене. Јавио се и проблем јурисдикције СПЦ над Будимском епархијом, јер су то мађарске власти оспоравале, а томе је доприносила и Руска црква, којој је Српска црква морала да преда Мукачевско-прјашевску епархију. Власти комунистичке Мађарске нису дозволиле да га сахране у гробници у саборном храму у Сентaндреји коју је за живота спремио, него је сахрањен на будимском гробљу, а тек неколико месеци касније пренет у Сентандреју. Попуњавање упражњене Будимске епархије мађарске власти су спречавале деценијама, све до 1988. Оставио је богату личну библиотеку, а она се чува у Епархијском двору у Сентандреји.

ЛИТЕРАТУРА: „Епископ Георгије Зубковић", БГл, 1912, 22; „Епископ будимски Георгије Зубковић", Гласник Српске павославне патријаршије, 1951, 4--6; Група аутора, Каталог књига личне библиотеке Георгија Зубковића, Бг -- Н. Сад 1994; В. Галић, „Будимска епархија и верски живот Срба у Мађарској", Гласник СПЦ, 1995, 12; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ

ГЕОРГИЈЕ (Летић), епископ банатски, писац, задужбинар (Стари Бечеј, 31. IV 1872 -- Београд, 8. XI 1935). Световно име било му је Ђорђе. После гимназије у Новом Саду завршио је Карловачку богословију и Богословски факултет у Черновицама са степеном доктора теологије. Замонашен је 1895. у манастиру Беочин, а 1901. постао придворни архимандрит. Радио је као професор црквеног права, катихетике и педагогике у Карловачкој богословији, једно време био настојатељ манастира Беочин, патријаршијски скевофилакс (ризничар), члан уредништва Богословског гласника и разних комисија. За епископа темишварског изабран је једногласно 1903, а следеће године хиротонисан и устоличен. Чувар трона карловачких патријараха (1919--1922), који је 1913. остао упражњен мученичком смрћу патријарха Лукијана (Богдановића), истовремено мандатар упражњених епархија Горњокарловачке и Бачке. На његову молбу поништен је његов избор за епископа бачког. Оставши на катедри темишварских епископа 1918--1931, резидирао је у Великој Кикинди. Реорганизацијом Српске цркве по Уставу из те године постао је епископ банатски са седиштем у Вршцу.

Крепкo и хармонично изграђена личност, интелектуално, морално и духовно, отмен и племенит, лако је успостављао контакт са свим слојевима народа. Као епископ сав се посветио архипастирским, црквено-школским и народним пословима. Имао је изразит смисао за конкретно организовање и практичан рад. Прва брига била му је школска просвета. Аутор је реформе верске наставе у школама Карловачке митрополије. За средњошколце је отворио интернате (посебно мушке и посебно женске) у Великој Кикинди и Темишвару. У Вршцу и Великом Бечкереку основао је Васпитне домове за школску омладину. Друга брига били су му манастири -- његовим трудом обновљен је манастир Кусић који су 1788. спалили Турци. Уз манастире обнављао је монаштво. Како у многим местима није било православних храмова, његовом заслугом они су изграђени у селима Велика Греда, Велике Ливаде, Руско Село, Стајићево, Купиник, Милетићево, Дебељача и Вишњићево. У својој епархији основао је монашку школу за образовање монаха. Био је активан у организовању црквеног живота васпостављене Српске патријаршије 1919--1920. као члан Средишњег архијерејског сабора уједињене СПЦ. Један је од тројице твораца Устава СПЦ (поред Гаврила црногорско-приморског и Јосифа битољског) који уз мале измене траје и данас. Редовно је биран за члана СА Синода или Патријаршијског Управног савета.

Књижевним и научним радом почео је да се бави као студент у Черновицама. Написао је велик број чланака, приказа који сведоче о његовој богословској спреми. Писао је архијерејске посланице и богословске радове, те много преводио. Објавио је Катихизис (Ср. Карловци 1900) који је коришћен у основним школама Карловачке митрополије, Босне, Херцеговине и Далмације, доживео неколико издања и био преведен на чешки. Његовом заоставштином подигнут је манастир Св. Меланије у Зрењанину. Сахрањен је у Саборној цркви у Вршцу.

ЛИТЕРАТУРА: „Четрдесетогодишњица свештеничке службе Њ. Пр. еп. Георгија Летића, еп. Темишварског", Гласник, Темишвар, 1934, 1; Д. Најдановић, „†Георгије Летић, епископ банатски", ХМ, 1935, 9; „Некролог епископу банатском Георгију Летићу", Зборник епархије банатске, 1936, 1; С. Вуковић, „Др Георгије Летић епископ банатски -- поводом педесетогодишњице његовог упокојења", Гласник СПЦ, 1985, 9; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ (Николајевић)

ГЕОРГИЈЕ (Николајевић), митрополит дабробосански, писац, добротвор (Јазак, 2. V 1807 -- Сарајево, 20. II 1896). По завршеној Карловачкој гимназији и богословији, те студија права у Пешти, био је учитељ и парох у Дубровнику, а потом професор Задарске богословије. Са тог положаја изабран за саветника конзисторије у Сарајеву, био професор и ректор Сарајевске богословије, а оставши удовац 1885, изабран је за епископа и 1886. посвећен за сарајевског митрополита. Један од највећих добротвора српског народа, дао је око 100.000 форинти у добротворне и просветне сврхе. Као протопрезвитер 1875. основао је фонд за школовање српских младића из Дубровника и Боке которске. Као епископ подигао је задужбину -- храм Св. Саве у Блажују у којем је сахрањен. Био је веома активан на научном и књижевном пољу, оригиналним и преводилачким радом. Преводио је са немачког и објавио Младић како треба да се изобрази (Задар 1840) и Девојчица како треба да се изобрази (Беч 1856). Од историјских радова објавио је биографију Димитрија Милаковића и низ радова у Српско-далматинском магазину, који је уређивао 1842--1861. и којим је утицао на Србе у Далмацији, Херцеговини и даље. Већи део његових богословских радова плод су полемике са Никодимом Милашем, а значајне су расправе Протопрезвитер и његово достојанство (Задар 1878), те Насртање протосинђелово одбија протопрезвитер (Задар 1880) и др. Издао је Шематизам Епархије дабробосанске (Сар. 1882). Од аустријске владе добио је Орден гвоздене круне III и I реда, а од српске Орден Св. Саве I реда.

Р. Милошевић

За време његовог управљања Дабробосанском епархијом обновљено је 55 цркава и четири школе. Први је преписао, одабрао и средио за штампу збирку српских ћириличних исправа средњег века из Дубровачког архива која је, под именом попа Павла Каранотвртковића, 1840. објављена у Београду под насловом Србскиј споменици или Старе рисовуље, дипломе, повеље и сношенија босански, сербски, херцеговачки, далматински и дубровачки краљева, царева, банова, деспота, кнезова, војвода и властелина. Сарађивао је са Друштвом српске словесности на прикупљању података, извора, грађе за српску историју, етнографију, лексикографију, библиографију и нумизматику. Дописивао се с Вуком, претплаћивао на његова дела (Српске народне пјесме, Рјечник), сакупљао претплатнике у Дубровнику и Херцеговини, те прикупљао и народне умотворине, пословице, песме и дубровачке обичаје које је слао Вуку. Покренуо је Дабробосански источник, а маја 1890. у Старој цркви у Сарајеву отворио и освештао црквени музеј. Дописни члан Друштва српске словесности био је од јуна 1842, а Српског ученог друштва од 1864.

М. Станић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Митрополит Ђорђе Николајевић", Годишњак СКА, 1896, 9; Д. Руварац, Животопис Ђорђа Николајевића митрополита дабро-босанског, Земун 1898; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, II, Зг 1903; Т. Крушевац, Сарајево под аустроугарском управом 1878--1918, Сар. 1960; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; М. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1979; Р. Петровић, Национално питање у Далмацији у XIX стољећу, Зг 1982; М. Станић, Митрополит Ђорђе Николајевић и први пописи православних Срба, Бг 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ (Поповић)

ГЕОРГИЈЕ (Поповић), епископ темишварски (Стари Влах, око 1701 -- Темишвар, 1. XII 1757). Иако свештенички син, није имао школско богословско образовање него само монашко стечено у манастиру. Замонашен је у Дечанима, а 1735. посвећен за нишког митрополита. Био је уцењен да на себе прими дуг претходног нишког митрополита, а уз то морао је да се задужи да исплати своје дажбине султановој каси. Придружио се 1739. пећком патријарху Арсенију IV и прешао на територију Карловачке митрополије под аустријском влашћу. Јеврејин Елијоасаф Јањалија, хазнадар Бећир-паше, тужио га је Дворској канцеларији у Бечу и тражио да врати дуг. Иако је доказивао да дуг није његов него нишке митрополије, иако га је патријарх Арсеније IV поставио за епископа лепавинско-северинске епархије, бечке власти му нису дале епархију. Међутим, када је патријарх предложио Јована (Ђорђевића) за епископа темишварског, царица Марија Терезија је 1745. именовала Г. на тај положај имајући у виду његову помоћ у рату против Турака. Румуни тада нису били под јурисдикцијом Карловачке митрополије, али их је тек 1783. цар Јосиф ставио под јурисдикцију Карловачке митрополије. Вредно радећи на црквеном и националном пољу, саградио је у Темишвару епископски двор, Саборни храм Вазнесења Христовог и зграде неопходне за рад школе. Није успео да отвори богословију. Платио је израду триптихона за манастир Студеницу (1750) и израду живописа у олтару храма манастира Крушедола (1751), те тако стекао ктиторска права. Сахрањен је у темишварској Саборној цркви.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Р(уварац), „О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну", СрС, 1905, 15; М. А. Марковић, „Георгије Поповић, епископ нишко-белоцрквански (1735--1737) и темишварски (1745--1757)", у: Преглед цркве Епархије нишке, Ниш 1933; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ (Хранислав)

ГЕОРГИЈЕ (Хранислав), епископ бачки, добротвор (Рума, 8. XI 1775 -- Нови Сад, 22. VI 1843). Под световним именом Гаврило завршио основну школу код домаћих учитеља, затим славеносербску школу, где је учио немачки и латински језик, и гимназију у Сремским Карловцима, те слушао филозофију на Краљевској академији у Великом Вараду. На Пештанском универзитету студирао је права и приватно естетику и дипломатику. На постдипломским студијама у Бечу слушао је права и филозофију. Практикант код дворског угарског агента био је 1801--1804, професор Карловачке гимназије 1804--1812. (предавао поетику, реторику и општу историју) после чега постаје члан клира Карловачке митрополије радећи као нотар, члан конзисторије и разних комисија (1812--1818). Дуго је био ђакон (1812--1818) прошавши звања протођакон и архиђакон. Замонашен је 1816. у манастиру Крушедолу. За протосинђела произведен је 1818, а 1821. за архимандрита манастира Раковца (који је у то време обновљен). Дозволом митрополита вршио је монашења. Професор богословије у Карловцима био је 1818--1827. Митрополит Стефан поставио га је 1826. за представника карловачке конзисторије и фрушкогорских манастира на конгрегацијама сремске жупаније. За пакрачког епископа посвећен је 1829, а 1839. премештен је у Бачку епархију. Администрирао је Карловачком митрополијом 1841--1842, тј. од смрти Стефана (Станковића) до избора Јосифа (Рајачића). У млађим годинама бавио се књижевношћу (под световним именом објављивао класицистичке песме), био је љубитељ књига и поседовао богату личну библиотеку која је за време Мађарске буне 1848. страдала као и епархијска архива. Упамћен је као добротвор омладине, школовао је сиромашне студенте и помагао сиротињу. Сахрањен је у новосадском саборном храму.

ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам, Бг 1979; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996; Н. Грдинић (прир.), Антологија старијег српског песништва: XVIII век, Н. Сад 2005.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Георгије Акрополит

Георгије Акрополит, државник, историчар (Цариград, 1217 -- Цариград, 1282). Потицао је из цариградске породице чији је први познати представник живео у X в. и која је превасходно давала цивилне функционере. У његовом родном Цариграду после 1204. господарили су Латини. Сагласно очевој жељи 1233. прешао у Никеју, тада истинску културну метрополу раздробљеног византијског света, на двор никејског цара Јована III Ватаца (1221--1254). Најпре се школовао код ретора Теодора Хексаптерига, а затим, заједно са будућим царем Теодором II Ласкарисом, који му је постао близак пријатељ, у дворској школи код знаменитог филозофа Нићифора Влемида. Политичку каријеру започео је средином XIII в.: године 1246. добио је титулу логотета геника, пратио Јована III Ватаца у походу против Бугара и у царево име састављао повеље за покорене градове. Одлазио је и у важне дипломатске мисије. За владавине Теодора II Ласкариса (1254--1258) постао је логотет дрома, па је примао иностране посланике и папске легате, с њима преговарао и ратификовао уговоре. У својству царског намесника с титулом претора од 1256. је управљао европским провинцијама Никејског царства. На новој дужности су га 1257. у Прилепу заробили војници Михаила II Анђела и у епирском заточеништву провео је око две године. У међувремену је у Никејском царству дошло до промена: Михаило VIII Палеолог је потиснуо династију Ласкариса, а 1261. освајањем Цариграда обновио Византију. Г. А. је постао велики логотет, односно секретар новог цара. Током 60-их година XIII в. превасходно је био заокупљен предавањима на обновљеној патријаршијској школи. Међу његове најпознатије ученике убрајају се историчар Георгије Пахимер, писац Јован Педијасим и доцнији цариградски патријарх Григорије III Кипранин. Његов најважнији дипломатски подухват било је потписивање Лионске уније (1274) које је обавио у царево име. Последња мисија Г. А. била је путовање у Трапезунт (1282). У браку са Евдокијом имао је двојицу синова: државника и писца Константина и монаха Мелхиседека. Литерарна заоставштина Г. А. обухватала је не само његово историјско дело него и песме, реторске и богословске списе. Његова историја обухвата период од 1203. до 1261. Реч је о врло значајном и веродостојном извору у чијем средишту се налази повест Никејског царства. Он доноси и драгоцене податке за српску историју XIII в.

ИЗВОР: E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, I, Wien 1976.

ЛИТЕРАТУРА: П. Жаворонков, „Некоторые аспекты мировоззрения Георгия Акрополита", Византийский временник, 1986, 47; Р. Радић, „Георгије Акрополит и Срби", у: Краљ Владислав и Србија XIII века, Бг 2003; В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Лексикон писаца, филозофа, теолога антике и средњег века (грчки, латински и византијски аутори): Тускулум лексикон, прев. А. Вилхар, Бг 2003; R. Macrides, Georges Akropolites: The history, Introduction, translation and commentary, Oxford 2007; В. Станковић, „Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера", ЗРВИ, 2009, 46.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ ГРАМАТИК

ГЕОРГИЈЕ ГРАМАТИК, монах (?, XV в. -- ?, почетак XVI в.). Првих деценија XVI в. преписао је зборник житија и служби у којем су се нашли Служба и Житије Стефана Дечанског Григорија Цамблака, Служба краљу Милутину Данила Трећег, Житије краља Драгутина и Житије краљице Јелене Данила Другог. Уз њих су још и Житије Јована Рилског и Житије Јоакима Сарандапорског. Овај рукопис чувао се у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 21, а изгорео је 6. априла 1941. у немачком бомбардовању Београда.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Шафарик, „Живот краља Стефана Дечанског", Гласник ДСС, 1859, XI; Љ. Стојановић, Каталог Народне библиотеке у Београду, Бг 1903; „Житија краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила и других", Глас СКА, 1923, CVI; Ђ. Сп. Радојичић (прир.), Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII века), Бг 1960.

Д. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ ГРК

ГЕОРГИЈЕ ГРК, сликар (? -- Јазак, пре 7. IV 1771). Иконописац грчко-цинцарског порекла делатан између 1764. и 1769. у Срему. Потписао се на икони Христос и Самарјанка, једној од десет певничких икона за цркву манастира Беочина (1768), али је сасвим извесно да је пре тога израдио осам икона за сокл цркве Св. Николе у Старом Сланкамену (1764), део иконостаса у Доњој цркви у Сремским Карловцима (1767) пренетог у цркву Св. Николе у Сибачу, као и иконе за сокл олтарске преграде у цркви манастира Јазак (1769), са српским светитељима. Називан молером Греком, потписао се на грчком, као зограф Георгиос. Радио је истовремено са Стефаном Тенецким (Стари Сланкамен) и Димитријем Бачевићем (Јазак), за које је утврђена велика зависност од западноевропских предложака. Држећи се старозаветних и новозаветних бакрореза из Библије Ектипе Кристофа Вајгла, Г. је, због веома издужених поља већег дела својих икона, фигуративне групе на средини композиције продуживао сликаним бујним тропским растињем или каменитим метеорским пејзажем, за које је узор налазио у истим немачким гравирама. Све ово, заједно са здепастим фигурама несразмерно великих шака и стопала, његови су заштитни знаци због којих су му приписане све непотписане иконописане целине. Упркос еклектичарском опусу невеликог обима и временског распона, његове позадинске пејзаже и сликану архитектуру одликују прозрачност колорита и ширина потеза, као и неочекивано варирање мотива (Бекство у Египат, Кушање Христа) својствено само вештијим српским мајсторима барока и рококоа.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Јовић, „Сликар певница у цркви манастира Беочина", ГПСКВ, 1958, 3; О. Милановић Јовић, „Иконостас Николајевске цркве у Старом Сланкамену", ЗЛУМС, 1970, 6; Б. Тодић, „Георгије Грк", у: Радови о српској уметности XVIII века по архивским и другим падацима, Н. Сад 2010; Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕ КАПАДОКИЈСКИ → СВЕЦИ

ГЕОРГИЈЕ КАПАДОКИЈСКИ → СВЕЦИ

ГЕОРГИЈЕ КРАТОВАЦ

ГЕОРГИЈЕ КРАТОВАЦ, кујунџија, светац (Кратово, 1497 -- Софија, 11. II 1515). Свети новомученик који се у српском месецослову, житију и Србљаку зове по родном месту; у руским Синаксарима и грчким Неомартиролозима стоји „Свети новомученик Георгије Србин". Да је Србин и „српског корена" сведочи житије које је написао поп Пеја, „угледан свештеник српске колоније у Софији у првој четвртини XVI века". Син Димитрија и Саре, по занимању кујунџија (златар), а у срцу и души уверени и богомољни православац. Из родног Кратова преселио се у Софију где је било доста Срба занатлија и трговаца и настанио се код свештеника Петра, који се такође бавио израдом предмета од сребра. Захваљујући свом кујунџијском мајсторству и личној лепоти брзо je постао познат, што је имало кобне последице. Турци су пожелели да буде њихове вере и предложили му да пређе у ислам, што је он одбио и доспео у тамницу. Паметан и у веру добро упућен, вешто је и непопустљиво бранио истине хришћанске вере, убеђен да је и права и боља. Кадија је хтео да га усини и нудио му повлашћен положај, а он њему да призна предности хришћанства и да се крсти. Поп Пеја га је посетио у тамници и објаснио смисао страдања за веру. Његов покушај да га новцем откупи из тамнице није успео. После разних мучења, осуђен је на смрт спаљивањем. У пламену на ломачи Г. се помолио: „Господе Исусе Христе, у Твоје руке предајем дух свој", а тада се појави облак и плаха киша угаси ватру ломаче што Турке забрину и посрами, а охрабри присутне хришћане. Имао је само 18 година када је страдао за Христа, 11. II 1515. по григоријанском календару, у недељу месопусну, на тргу у Софији, за време султана Селима. Хришћани су током ноћи његово тело пренели у храм Св. Георгија, а сутрадан је свештеник Петар добио дозволу да га сахрани. Исте године, на тројичке Задушнице 26. маја (пасхално слово Р, година проста, Васкрс 8. априла) извадили су мошти из гроба, положили их у ковчег и унели у цркву. У Србљаку је његова успомена 11. фебруара. Пренос моштију празнује се 26. маја, али та служба није ушла у Србљак, него се налази у минеју за месец мај штампаном у Русији. Посвећена му је црква у Кратову подигнута 1925. Ликовно приказивање Г. почело је рано. Сликан је у пећкој припрати, Студеници, сремској Петковици, Ломници, у цркви Богородичиног успења на старом смедеревском гробљу, у живопису средином XVI в., а сигниран је као Св. мученик Георгије Нови. Смедеревски златари славе га као свог еснафског заштитника. Налази се у Стематографији Христофора Жефаровића (Беч 1741). Житије и служба који се налазе у Србљаку аутентични су књижевни рад софијског попа Пеје, сведока мучеништва Г. Настали су у времену 1516--1523. Акростих канона „Поп Пеја теби приноси" и акростих Богороди-чина „О, Георгије" изгубљени су приликом превода на савремени српски језик који доноси Србљак. Превод на српски језик извршио је патријарх Павле у време док је био рашкопризренски епископ. Култ Г. ширио се не само по Бугарској и Србији него и по Светој Гори, а захваљујући монасима Прохору и Митрофану чак и по Русији. Честице његових моштију чувају се у Москви, у Драгаљевском манастиру у Бугарској и српским манастирима Хиландару, Студеници, Дечанима и Великој Ремети. У руском минеју 26. маја је служба Г. Новом, мученом „в Средцје градје болгарском, от безбожнаго царја Селима турскаго". То је служба обретења и преноса свечевих моштију у храм. Службу је написао Василије Варлаам из Пскова, а житије Илија из Пскова.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, „Служба и живот светога Ђурђа Кратовца", ГСУД, 1867, 21; Србљак, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Ђорђе Кратовац, светитељ Србин, Бг 1885; С. Душанић, „Презвитер Пеја писац службе и биографије Св. Ђорђа Кратовца", ХД, 1939, 5; Ђ. Сп. Радојичић, Стари српски књижевници XIV до XVII века, Бг 1942; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смед. 1965; Ј. Поповић, Житије светих за месец фебруар, Бг 1973; Д. Богдановић, „Житије Георгија Кратовца", ЗИК, 1976, 10; Г. Суботић, „Најстарије представе светог Георгија Кратовца", ЗРВИ, 1993, 32; И. Калиганов, Георгий Новый у восточных славян, Москва 2000.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Георгије Пахимер

Георгије Пахимер, високи функционер Цариградске патријаршије, хуманиста, историчар (Никеја, 1242 -- Цариград?, око 1310). После стицања основног образовања у Никеји, обрео се у тек ослобођеном Цариграду (1261), где му је учитељ био Георгије Акрополит. Постао је ђакон и угледни члан клира Цариградске патријаршије. На положају oJ didavskalo" tou' ajpostovlou (тумачење Новог Завета) налазио се 1277, 1285. био јеромнимон (12. место и хијерархији), а касније био протекдик (6. ранг у хијерархији Св. Софије). За владавине византијског цара Михаила VIII Палеолога (1259--1282), а захваљујући одличном правном образовању, постао дикеофилакс, (световни) „чувар права". Као особа од великог поверења, присуствовао тајним разговорима између цара Андроника II Палеолога и патријарха Јована XII Козме који су се тицали брака принцезе Симониде и српског краља Милутина. У његовој богатој писаној заоставштини посебно место припада монументалном историјском делу у 13 књига које обухвата период 1255--1307. Савременик је и очевидац догађаја које описује, а објективност је његовој историји обезбедила обележје веома поузданог извора. Писао је извештаченим и тешким стилом, под утицајем античких аутора, превасходно Тукидида, а нарочито су га занимала богословска питања и проблем црквене уније. Драгоцен је извор и за српску историју, пре свега епоху краља Милутина. Осим историје, написао је још неколико дела: трактат о Св. Духу, прогимнасмата (реторичке вежбе), нека врста сажетка Аристотелове филозофије, Квадривијум, парафразе уз говоре и писма Псеудо-Дионисија Ареопагита, писма, аутобиографија написана у хексаметру.

ИЗВОРИ: ВИИНЈ, VI, Бг 1986; E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, IX, Wien 1989.

ЛИТЕРАТУРА: G. Arnakis, „George Pachymeres -- a Byzantine Humanist", The Greek Orthodox Theological Review, 1966--1967, 12; В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Лексикон писаца, филозофа, теолога антике и средњег века (грчки, латински и византијски аутори): Тускулум лексикон, прев. А. Вилхар, Бг 2003; St. Lampavkh", Gewvrgio" Pacumevrh", prwtevkdiko" kai dikaiofuvlax. Eisagwgikov dokivmio, Атина 2004; В. Станковић, „Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера", ЗРВИ 2009, 46.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Арон

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Арон, игуман, писац, преводилац (Земун, 1756 -- ?, после 1817). Замонашен је 1783. и вршио дужност еклесијарха у манастиру Хопово, потом био парох у Ђуру, где је 1791. превео на мађарски Мали катихизис Ј. Рајића. Временом је у манастиру стекао основно богословско образовање и извесно ликовно знање. Игуман манастира Бођана био је 1802--1814, када се посветио литерарном стваралаштву. Написао је Историју манастира Бођана у прози и дело Историја општежитељнаго свјатаго воведенскаго монастира Бођана у десетерцу. Мода писања манастирских монографија у стиху почела је још 1788. када је Везилић написао стиховани каталог фрушкогорских и других манастира у Подунављу. Дела нису штампана, сачувана су у преписима. Смењен са игуманског положаја, јер га је братство оптужило за разне злоупотребе, напустио је манастир и отишао у неку фрушкогорску породицу. У два маха добио је помоћ од манастира Бођана у износу од по 72 форинте.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Ћурчић, „Историја манастира Бођана Арона Георгијевића", ЗМСДН, 1962, 31; Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX века, I--II, Бг 1966.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Димитрије

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Димитрије, прота, писац, преводилац (?, прва половина XVIII в. -- ?, 1815). Није позната његова младост нити школовање, али је његово класично и богословско образовање несумњиво, с обзиром на то да је 1774. предвиђено да у Новом Саду уз све богословске предмете предаје још историју, грчки и јеврејски језик. Као учитељ у Славено-граматическој и Донатическој школи у Сремским Карловцима (1764--1765) предаје језике латински и словенски и просту аритметику. Претпоставља се да је 1770. на славеносербски превео Милорадовићев катихизис. Писао је на славеносербском похвална слова при устоличењу карловачких митрополита, али и писма на латинском језику.

ДЕЛА: Слово в ден торжественија иншталацији јего екселенцији православнаго архиепеископа карловачкаго, Беч 1781; Описаније свјатаго Божија града Јерусалима, Беч 1781.

ИЗВОР: Г. Михајловић, Српска библиографија XVIII века, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Бг 1979.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Душан

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Душан, математичар, универзитетски професор (Зрењанин, 15. VIII 1945). Универзитетско образовање стекао у Београду, на Природно-математичком факултету, где је и докторирао 1979, одбранивши дисертацију o просторима H ^P^ (e) и B ^P^ (E) аналитичких функција („Décompositions de l'espace H ^P^ par des sous-espaces de type spécial", C. R. Acad. Sci. Paris, serie A, 1, 2. VII 1979; „Bases orthogonales dans les espaces H ^P^ (e) et H ^P^ ", C. R. Acad. Sci. Paris, serie A, 2, 9. VII 1979). Професор Математичке гимназије у Београду до 1976, када прелази на Машински факултет Универзитета у Београду. Изабран за редовног професора 2003, а пензионисан 2010. Области његовог научног рада су теорија комплексних функција и функционална анализа. Посебно су му запажени резултати у вези са проблемима интерполације типа Пик-Неванлине и Левнера, који су повезани са многобројним применама у теорији аутоматског управљања, теорији електричних кола и другим областима. Аутор је и коаутор дуго година коришћених средњошколских уџбеника и збирки задатака из математике.

ДЕЛА: „Оn a class of Banach spaces of analytic functions", Publ. Inst. Math. (Belgrade), N.S, 1979, 25, 39; „Solvability condition for a boundary value interpolation problem of Loewner type", Journal d'Analyse Mathématique, 1998, 74; „Matrix valued interpolation and truncated Hamburger moment problems", Integral Equations and Operator Theory, 2002, 42; „Mixed Löwner and Nevanlinna-Pick Interpolation", Integral Equations and Operator Theory, 2005, 53.

А. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Јован

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Јован → ЈОВАН (Георгијевић)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Јоца

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Јоца, индустријалац, трговац, политичар (Вршац, 1882 -- Балатонфиред, Мађарска, 11. II 1952). Завршио је гимназију у Вршцу, затим Високу трговачку академију у Бечу, а похађао је и виноградарску академију у Монпељеу (Француска). По завршетку школовања посвeтио се привреди и постао индустријалац у Вршцу. За време аустроугарске власти био је познат као борац за национална права свог народа и немађарских народа у јужном Банату. У 21. години постао је градски представник и више од 30 година заузимао је разне положаје у Вршачкој општини. После I светског рата постао је председник вршачког Соколског друштва. Био је почасни председник Савеза банатских индустријалаца, председник управе Извозне млинске индустрије у Вршцу, члан Трговачко-индустријске коморе и цензор Народне банке Краљевине Југославије. Kао члан Демократске странке (ДС) изабран је 1927. за обласног посланика Подунавске области. У то време био је председник месне организације ДС у Вршцу. Због неспоразума са панчевачким демократима, са Љубом Михаиловићем на челу, којег је подржавало и вођство ДС, изашао је на парламентарним изборима 1927. са посебном листом, подржан од вршачких демократских дисидената окупљених око демократског гласила Нова зора. Међутим, због поделе гласова ниједан демократски кандидат у јужном Банату није добио мандат. Касније је напустио ДС. На парламентарним изборима 1935. изабран је за народног посланика на листи Богољуба Јевтића, у Вршачком срезу. Политичка групација коју је око себе окупио у Вршцу покренула је априла 1935. своје гласило Народни гласник, који је допринео његовој победи на овим изборима. Пред децембарске парламентарне изборе 1938. пришао је Југословенској радикалној заједници, кандидовао се на листи Милана Стојадиновића и успео да по други пут буде изабран за народног посланика. Од почетка 1939. Народни гласник постао је званични орган ЈРЗ.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Бг--Зг 1928; Сенат. Народна скупштина, Бг 1939; Политика, 21. II 1952; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1984.

М. Маран

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Крешимир

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Крешимир, слависта, преводилац, универзитетски професор (Нова Градишка, 5. I 1907 -- Београд, 14. X 1975). Реалку завршио у Сремској Митровици (1925), студије југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Загребу (1929); у Варшави студирао пољски и књижевност (1930/31), у Прагу чешки и словачки (1933/34). Докторску дисертацију Адам Мицкјевич и српскохрватска народна песма одбранио 1934; у Паризу специјализовао упоредну књижевност (1936/37). Био гимназијски наставник у Сремској Митровици и Новом Саду, те приватни доцент за пољски и чешки на ФФ у Београду (1937--1941). За вријеме окупације отпуштен (1942--1944); од 1944. у просвјетним и школским установама, потом на ФФ у Београду као доцент (1946--1951) и ванредни професор за пољску и чешку књижевност (1951--1956); биран у звање редовног професора за хрватску књижевност (1956--1958). Објавио је низ студија и чланака о књижевноисторијским темама у југославистици, славистици, компаратистици, историји српске и хрватске књижевности (романтизам, реализам), те о њиховим везама с другим књижевностима. Капиталну вриједност има његова монографија Српскохрватска народна песма у пољској књижевности (Бг 1936). Бавио се југословенским писцима XVIII и XIX в. (З. Орфелин, Ј. Рајић, П. Јулинац, С. Живковић-Телемак, В. Караџић, Б. Радичевић, Ђ. Јакшић, С. Марковић, С. Матавуљ, В. Петровић, М. А. Релковић, Љ. Гај, И. Мажуранић, А. Шеноа, Ј. Козарац, К. Ш. Ђалски, Ф. Прешерн и др.). Преводио је с пољског и чешког. У приказима прозних и пјесничких дјела српских и хрватских писаца, испољио је модерне ставове о књижевним вриједностима (М. Настасијевић, Х. Хумо, М. Кашанин). Радио је на школским (читанке) и лексикографским издањима (Граматика чешког језика, 1--2, Бг 1949--1952; редактор Чешко-српскохрватског речника и Пољско- српскохрватског речника). Приредио је антологије хрватске и пољске приповијетке.

ДЈЕЛА: Новија хрватска комедија, Бг 1934; Књижевне студије и огледи, Н. Сад 1950; Преглед чешке и словачке књижевности, I, Бг 1950; Хрватска књижевност од 16. до 18. стољећа у сјеверној Хрватској и Босни, Зг 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Илешић, „Наше књижевне везе са Пољацима (Поводом студије К. Георгијевића: Српскохрватска народна песма у пољској књижевности)", ЛМС, 1937, 347, 1; М. Живанчевић, „Крешимир Георгијевић (1907--1975)", ЗМСС, 1977, 12; В. Матовић, „Критички традиционализам и књижевне идеје К. Г.", у: М. Циндори (ур.), Књижевни север, Н. Сад 1999.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Лука Милованов

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Лука Милованов → МИЛОВАНОВ ГЕОРГИЈЕВИЋ, Лука

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Марко

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Марко, агент, дипломата (Разлог, Македонија, крај XVIII в. -- ?, после 1853). Као посредник за контакте са руским посланством у Бечу ступио је 1821. у службу кнеза Милоша Обреновића. Пошто је крајем исте године опозван, наредне 1822. именован је за базрђан-башу (конзула) у Београду, одакле је српског кнеза снабдевао канцеларијским материјалом, књигама и намирницама, али му je и доводио земунске живописце, лекаре и сл. Услед лоше вођене администрације на београдској царинарници, кнез Милош га је 1824. сменио и именовао за свог грађевинског надзорника. Био је жестоки противник Вука Караџића којег је, заједно са својим братом Михајлом Германом, ометао у писању Српске историје, оптужујући га за германофилство. Отуда потиче и Вукова нетрпељивост према њему, којем је замерао на недостатку патриотизма и бугарофилству. Иначе, обојица су 1831. радили у београдском суду. Захваљујући добром познавању грчког језика кнез Милош га је користио у обрачунима са Грцима. Био је тумач и секретар српске депутације на Порти 1827, где је у доба руско-турске заваде задржан као талац. Крајем 1829. из Цариграда је преговарао са једним енглеским друштвом око објављивања Вуковог превода Новог завета, а самом Вуку је проследио бугарски превод јеванђеља. Наредне године је посредовао у Милошевој комуникацији са Русима, носећи им кнежева писма у Цариград, у којима се изражавала приврженост Русији и негирало постојање деспотске власти у Србији. Јула исте године изнео је руском посланику у Цариграду замерке кнеза Милоша на дебату о тексту хатишерифа. Сарађивао је са Друштвом српске словесности (1853).

ИЗВОРИ: М. Џелебџић, Архивска грађа за историју Народног музеја, I, Бг 1969; Г. Добрашиновић (прир.), Архивска грађа о Вуку Караџићу 1813-1864, Бг 1970.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Попов, Русија и Србија. Од Кочине крајине до Светоандрејске скупштине, I, Бг 1870; В. Ст. Караџић, Грађа за српску историју нашега времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, Бг 1898; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I--III, Бг 1908--1909; Љ. Стојановић, Живот и дело Вука Ст. Караџића, Бг 1924; Г. Јакшић, Европа и васкрс Србије (1804--1834), Бг 1927; Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880--1930, Бг 1931; Класицизам код Срба. Грађевинарство, Бг 1966; В. Караџић, Историјски списи, прир. Р. Самарџић, Бг 1969.

В. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ (Ђорђевић),

ГЕОРГИЈЕВИЋ (Ђорђевић), Мојсије, правник, политичар (Осијек, 19. III 1823 -- Беч, 24. X 1854). Као гимназијалац у родном граду прихватио је идеје Илирског покрета. По образовању био је правник. Одлично је говорио немачки, служио се француским а знао је и латински језик. Као свршени правник и адвокат разишао се са Љ. Гајем, о којем је, као о политичару и човеку, имао неповољно мишљење. Разлаз с Гајем није га одвојио од припадника најистакнутијих чланова Илирског покрета. Од тих илираца, као и од Вука Караџића, којем је помагао у сакупљању и објављивању речи за његово друго издање Рјечника, очекивао је сарадњу у политичком листу Јужнословенске новине, које је намеравао да покрене 1845. и издаје их с књижевним додатком попут Гајевих Новина и Данице. Под утицајем Караџића и његових језичких реформи напустио је идеје Илирског покрета а илирском имену претпоставио је српско име. Заступао је напредна схватања и демократска опредељења. Националну припадност није изједначавао с верским уверењима. Осуђивао је подједнако и православну и католичку „хијерархију". Као напредни политичар демократског опредељења исказао се у Револуцији 1848/49. Учествовао је тада и у српском и у хрватском покрету. Био је посланик Сабора Хрватске и члан Главног народног одбора у Сремским Карловцима. У Сабору Хрватске припадао је водећој групи политичара тзв. саборске левице. Залагао се за слогу Срба и Хрвата и за успостављање што тешњег савеза између Троједне краљевине и Војводине. Жеља му је била да Војводина с Троједном краљевином буде „једно тијело" и то зато што је њихово уједињење схватао као прелазну етапу ка крајњем циљу свих Јужних Словена, који се, по његовом уверењу, састојао у стварању њихове заједничке државе на простору од Јадранског до Црног мора. Као припадник групе политичара „саборске левице" августа 1848. постао је члан редакције Славенског југа, а од јесени те године и велики бележник Вировитичке жупаније. По жељи патријарха Ј. Рајачића у пролеће 1849. именован је за тумача интереса српског народа из Војводине код званичних власти у Хрватској. Као присталица парламентарне монархије био је огорчени противник октроисаног Устава проглашеног 4. III 1849. После угушења Револуције 1851. именован је за привременог поджупана Пожешке жупаније. Затим је кратко службовао у Грацу, а 1853. премештен је у Беч, где је радио као секретар у Државном намесништву. Када су увођењем апсолутизма пропале све његове наде о уједињењу Срба и Хрвата, као и Јужних Словена, разочаран укључио се у изградњу власти на чијем челу је стајао министар Александар Бах.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Ст. Караџића, Бг 1924; И. Мамузић, „Илиризам и Срби", Рад ЈАЗУ, 1933, 247; Ј. Хорват, Ј. Равлић, „Писма Људевита Гаја", Грађа за повијест књижевности Хрватске, 26, Зг 1946; В. Богданов, Друштвене и политичке борбе у Хрватској 1848/49, Зг 1949; Ј. Шидак, „Један прилог биографији Мојсија Георгијевића", ХЗ, 1955; „Нови подаци о Мојсију Георгијевићу", ХЗ, 1956; С. Гавриловић, „Мојсије Георгијевић о српско-хрватском јединству и октроисаном уставу (1848--49)", ГФФНС, 1957, 2; К. Фирингер, „Београдска расправа о осијечком Србину -- Илирцу Мојсију Георгијевићу", Глас Славоније, 1959, V, 6, 8, 9; M. Анђелић, „Вуков пријатељ Мојсије Георгијевић", ЗМСКЈ , 1967, 15.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Стеван

ГЕОРГИЈЕВИЋ, Стеван, трговац (?, крај XVIII в. -- ?, после 1849). Тридесетих година XIX в. јавио се као трговац у Сремској Митровици, где је 1833. купио гостионицу. Године 1835. добио је право на трговину мешовитом робом, располажући за оно време крупним капиталом у износу 8.000 форинти бечке вредности. Такође се 1838. помиње као трговац сеченом робом. Истовремено је вршио дужност епитропа митровачке црквене општине и био њен велики донатор. Бавио се и уносном трговином свињама. Као један од водећих људи у Митровици активно се укључио у револуционарна збивања 1848. Његовим залагањем је већ крајем маја основан Окружни одбор у Митровици, на чијем је челу био, а који је био први такав одбор на територији Српске Војводине. Преузео је једну од водећих улога у Српском народном покрету и стварању српске народне војске на територији бивше Петроварадинске регименте, те постао народни комесар српске војске на овој територији. Као трговац штитио је економске интересе Срема, при чему је због пореске политике народних органа власти долазио у сукоб са Главним одбором у Сремским Карловцима. Остао је на дужности комесара митровачког окружног одбора све до краја Српског народног покрета, августа 1849. После тога нема поузданијих информација о њему.

Литература: С. Гавриловић, Митровица-трговиште у Срему XVIII и XIX века (1716--1848), Бг 1984; Срем пре и у току Српског народног покрета 1848--1849, Бг--Ва 1997.

В. Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОРГИЈЕВСКИ, Христо

ГЕОРГИЈЕВСКИ, Христо, пјесник, критичар, универзитетски професор (Куманово, 24. X 1943 -- Београд, 3. VI 2000). На Филолошком факултету у Београду дипломирао 1967, магистрирао („Романи Славка Јаневског") и докторирао (1979). Радио у Алексинцу, у средњим и вишим школама. За асистента на Фил. ф., на предмету Македонска књижевност, изабран је 1976, а за редовног професора 1992. У склопу наставних обавеза предавао је и књижевност за дјецу (саставио антологију македонске приповијетке за дјецу, Сунце у поморанџама, Н. Сад 1989). Испрва се интензивно бавио књижевном критиком, изоштреног осјећања за модерне појаве у поезији и прози (Скривени смисао, Лесковац 1985). Усредсређен на генолошка истраживања, написао је више монографија о модерној македонској књижевности (Македонскиот роман, Ск 1985 -- Македонски роман, Бг 1991; Поетиката на македонскиот расказ, Ск 1985; Историја и поетиката на македонската драма, Ск 1996) или о појединим писцима (Две Марије Славка Јаневског, Бг 1982). Писао је и поезију оријентисану ка језичко-експерименталним формама (Језик и пут, Бг 1982; Фрула под језиком, Бг 1995; Варварске светлости, Бг 2004).

ДЈЕЛА: поезија: Језик бунара, Ниш 1978; есеј: Роман у српској књижевности за децу и младе, Н. Сад 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Цветановски, „Х. Г.: Историја и поетика на македонската драма", Сцена, 1997, 33, 3 --4; С. Ж. Марковић, „Вишестрани књижевни посленик: Христо Георгијевски (1943--2000)", Детињство, 2000, 26, 3--4 ; Д. Иванић, „Христо Георгијевски", ПКЈИФ, 1999--2000, 65--66; „Христо Георгијевски -- биографија и библиографија", Годишњак Катедре за српску књижевност, 1, Бг 2005.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОТЕРМАЛНЕ КАРТЕ

ГЕОТЕРМАЛНЕ КАРТЕ, графички прикази геотермијских својстава одређеног подручја, региона или Земље као планете. Геотермалне аномалије, дефинисане картама, исказују се као подручја различите густине топлотног тока, који из Земљине унутрашњости долази на њену површину. Основни циљ израде г. к. је дефинисање величине и распореда геотермалних аномалија и прикупљање података о свим геотермалним појавама у истраживаном подручју. Користи од израде г. к. су вишеструке: познавање природних ресурса регије, државе, подручја; процена геотермалног потенцијала; одређивање перспективних зона за придобијање геотермалне енергије; оптимално планирање и коришћење простора некe државе или регије; оптимално коришћење геотермалне енергије и геотермалних вода; очување природних услова, тј. хидродинамичких и термодинамичких услова, у којима се геотермалне воде стварају и налазе; заштита околине од људског деловања које утиче на геотермалне воде; заштита околине од утицаја коришћења геотермалних вода и друго. Израда карата густине топлотног тока изводи се, углавном, на два начина. Први начин израде ових карата заснива се на математичкој анализи свих појединачних вредности у одређеном подручју без узимања у обзир других фактора који на њих утичу. При тој анализи, води се рачуна о поузданости добијених појединачних вредности, њиховом локалном значају, густини података и др. Други начин је визуелна израда карата густине топлотног тока. Оне се, по овом поступку, израђују тако што се изолиније густине топлотног тока приказују на упрошћеној тектонској скици датог подручја, узимајући у обзир везу између постојећих геотермалних појава и тектонског склопа. Израда карата густине топлотног тока територије бивше Југославије (самим тим и Србије) омогућила је сагледавање дистрибуције топлоте и температуре у Земљиној кори и горњем омотачу на њеној територији.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ђорђевић, „Допринос проучавања геофизичких поља истраживању геотермалне енергије", докторска дисертација, РГФ, Бг 1992; М. Миливојевић, Геотермологија и геотермална енергија, Бг 2012.

А. Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОТЕРМАЛНИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ

ГЕОТЕРМАЛНИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ, чиста, обновљива, вишенаменска енергија која се јавља као: топлотна енергија природних акумулација подземних вода температуре 20--90 °C; топлотна енергија акумулирана у врелим изданским водама са воденом паром или без ње и температуром вишом од 90 °C; топлотна енергија акумулирана у топлим и врелим сувим стенама. На територији Србије регистровано је преко 160 природних извора термалних вода температуре више од 20 °C, око 60% су воде температуре 20--40 °C. Највишу температуру имају термалне воде извора у Врањској бањи (96 °C), Јошаничкој бањи (78 °C), Сијаринској бањи (72 °C), Куршумлијској бањи (68 °C), Новопазарској бањи (54 °C) итд. Укупна издашност свих природних извора је око 4.000 l/s. Највеће издашности су термални извори из карстификованих кречњака мезозојске старости, затим термални извори из гранитоидних и вулканских стена терцијарне старости. Према хидрогеолошкој реонизацији Србије највећи број термалних извора је у Динаридима, у Карпато-балканидима, у Српском кристаластом језгру и Панонском басену. Занимљиво је да је 90% термалних извора у Србији на надморској висини до +600 m. Најперспективније налазиште геотермалне енергије у Србији налази се у Мачви, издашности око 170 l/s самоизлива просечне температуре воде 70 °C. На основу геолошке грађе и хидрогеотермалних карактеристика тла до 3.000 m дубине, процењује се да је на територији Србије око 60 конвективних хидрогеотермалних система, у Динаридима 30, у Карпато-балканидима 20, у Српском кристаластом језгру пет и пет у Панонском басену. Прогнозиране резерве топлотне енергије термалних вода Србије, еквивалентно изражене, износе око 500 милиона тона нафте. Коришћење геотермалне енергије тј. термалних вода у Србији је веома мало у односу на расположиве потенцијале. Годишња производња геотермалне енергије је око 2.400 ТЈ; за балнеолошке, туристичке и спортско-рекреационе сврхе користи око се 48%, за загревање простора 23%, за сушење житарица 1%, за загревање стакленика 11%, у сточарству и рибарству 9%, у индустрији 5% и 3% за топлотне пумпе. Топлификационо коришћење геотермалне енергије започело је у Србији 50-их година прошлог столећа у Врањској бањи за грејање бањских просторија, живинарске фарме и стакленика за производњу цвећа. Највећи објекат у Србији са геотермалним загревањем изграђен је 1986. у Куршумлијској бањи, а прва геотоплана снаге 6 МW изграђена је у Нишкој бањи 1983. Извори топлотне енергије акумулиране у топлим и врелим сувим стенама, односно литогеотермална или петрогеотермална налазишта као природно загрејане стене које не садрже хидрогеотермалне флуиде у количинама које би се могле комерцијално експлоатисати за производњу енергије, у Србији нису до сада истраживани.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вујић и др., Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОТЕРМСКИ СТЕПЕН

ГЕОТЕРМСКИ СТЕПЕН, брзина простирања температуре повећањем дубине, односно вертикално одстојање на коjeм се температура повећава за 1 ºC, почевши од неутралног појаса. Просечно узето, ово одстојање износи 33 м, али постоје случајеви када је оно мање или веће од тог просека. Просечна промена температуре је нормална. Свака друга промена даје нам аномалију г. с. услед простирања топлоте. Топлота увек прелази са топлијег на хладније тело, са топлије на хладнију средину, са топлијих ка хладнијим слојевима тела. Овим је одређен и смер простирања топлоте. Топлота може да се простире: провођењем или кондукцијом, струјањем флуида или конвекцијом, зрачењем или радијацијом у виду топлотних таласа, чија је суштина у електромагнетском таласном кретању. Највећа промена температуре је у правцу нормале на изотермијске површине. Гранична вредност промене температуре је -- према растојању између изотермијских површина, када то растојање тежи нули -- градијент температуре. Према томе, градијент температуре је вектор, чији се правац поклапа са правцем нормале на изотермијске површине, а смер са смером простирања топлоте. Како су аномалије г. с., самим тим и интензитети градијента температуре, везани за повећан степен топлотног тока, то њихово проучавање открива зоне у Земљиној кори у којима може да се користи геотермална енергија. Према садашњем степену познавања геолошког састава и хидрогеотермалних карактеристика терена до дубине од 3.000 м, на територији Србије постоји 60 конвектних хидрогеотермалних система. Од тог броја, највише их је у Динаридима, Карпато-Балканидима, Српско-македонском масиву и Панонском басену, тј. у подлози његових терцијарних седимената. У седиментним басенима који су испуњени седиментним стенама кенозојске старости, налазе се кондуктивни хидрогеотермални системи. Њихов највећи број је на територији Војводине.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ђорђевић, „Допринос проучавања геофизичких поља истраживању геотермалне енергије", докторска дисертација, РГФ, Бг 1992; М. Миливојевић, Геотермологија и геотермална енергија, Бг 2012.

А. Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОТЕХНИКА

ГЕОТЕХНИКА, научно-техничкa делатност која обухвата истраживање, пројектовање и извођење радова (грађевинских и рударских) у приповршинским деловима геолошке средине (стенским масама), као и њихово поправљање (геотехничке мелиорације терена). Многи сматрају г. синонимом за Инжењерску геологију. У Србији је тај термин уведен на Рударско-геолошком факултету у Београду 70-их година прошлог века (Ј. Шутић, Ј. Перић и Д. Божиновић), док се у међународној терминологији чешће сусреће термин геотехничко инжењерство, али та два термина никако нису синоними. Г. чини скуп теоријско-научних дисциплина (инжењерска геологија, механика тла, механика стена и инжењерска хидрогеологија) и практично-техничких дисциплина (земљани радови, фундирање, подземни радови и геотехничке мелиорације). Она се, у Србији, на свим нивоима образовања, изучава само на Геолошком одсеку РГФ у Београду. Под тим термином такође се подразумевају и техничке дисциплине (земљани радови, фундирање, подземни радови), које се изучавају на Грађевинском факултету и на Рударском одсеку РГФ у Београду.

Постоје и друге дефиниције г. које откривају сву сложеност овог проблема. Г. је мултидисциплинарна и у исто време интердисциплинарна научна област. Мултидисциплинарна је јер обједињује више научних дисциплина: инжењерску геологију, механику тла, механику стена, геостатику, геотехничке мелиорације, инжењерску хидрогеологију, инжењерску геофизику, инжењерску сеизмологију, техничку петрографију и др. Она је такође и интердисциплинарна област јер је настала и развија се у простору између природних геолошких наука, с једне стране, и техничких наука (грађевинарства, рударства, урбанизма и др.) с друге стране. Она се дакле, с правом може сматрати делом примењене геологије, а исто тако и делом рударске и грађевинске технике. У пракси г. се користи при изучавању тла и стенских маса, па обухвата испитивања из подручја ,,механике тла" и ,,механике чврстих стенских маса". Геотехничко инжењерство представља главне инжењерске активности -- пројектовање и конструкцију геоинжењерских објеката. Инжењерске активности су засноване на инжењерскогеолошком -- геотехничком моделу терена, а тежиште је на анализи и предвиђању понашања терена што је кључно за економичне и безбедне конструкције. Инжењерска геологија је наука која се бави истраживањем, изучавањем и решавањем инжењерских проблема и проблема заштите животне средине, који могу настати као резултат интеракције између геолошке средине и инжењерских активности, а исто тако бави се и предвиђањем настанка тих проблема као и развојем превентивних или санационих мера геолошких хазарда (Кјото протокол, 1998). За развој инжењерске геологије заслужни су радови на изградњи железница у Србији (пруге Параћин--Зајечар, 1903--1907), када су истраживања за те потребе обавили Светолик Радовановић и Димитрије Антула. Посебна заслуга за развој инжењерске геологије, међутим, припада академику М. Т. Луковићу, Б. Степановићу и М. Јањићу, који су поставили темеље београдској школи инжењерске геологије која је касније преименована у г.

ЛИТЕРАТУРА: D. P. Krynine, W. R. Judd, Principles of Engineering Geology and Geotechnics, New York -- Toronto -- London 1957; М. Јањић, Инжењерска геологија, Бг 1981; Д. Јевремовић, Д. Сунарић, „Приказ различитих термина инжењерска геологија, геотехника и геотехнологија", Зборник радова XIV симпозијума инжењерске геологије и геотехнике, Бг 2012.

Д. Сунарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОФИЗИКА

ГЕОФИЗИКА, наука која се бави проучавањем физичких појава, стања и процеса везаних за Земљу као планету или поједине њене делове, почевши од центра Земље па све до крајњих граница Земљине атмосфере. Као физика Земље ова наука своје закључке заснива на резултатима мерења одређених величина разним физичким пољима Земље, и то у простору око Земље, на њеној површини и у горњим деловима Земљине коре. Физичке појаве, стања и процеси на Земљи везани су за чврсти део Земље, њене океане и мора или њен атмосферски омотач са највишим јоносферским слојем (јоносфером), где се материја не налази у облику неутралних него наелектрисаних честица (плазме). Такве појаве, стања и процеси су, нпр.: стање притиска и напрезања у Земљи, процеси у Земљином језгру, општа грађа Земље и распоред физичких својстава (густине, магнетске сусцептибилности, електричне проводности и слично) у Земљи, физика померања великих Земљиних маса и тектонских покрета, простирање сеизмичких таласа, унутрашња топлота Земље, старост Земље, физички процеси у вулканима, физика океана и мора (морске струје, плима и осека), физика хидролошких појава и леда на Земљиној површини, физика атмосфере (температура, притисак, кретање ваздушних маса), физика јоносфере, поларна светлост итд. Физичко поље, уопште, јесте простор или део простора у чијој свакој тачки постоји једна одређена вредност неке физичке величине и оно носи назив те величине која се посматра. У једном истом простору, или делу простора, може се посматрати произвољан број физичких поља. Физичка поља Земље могу бити глобалног и локалног карактера. Прва су везана за Земљу као целину и присутна су на целој Земљи, а нека и у простору око ње (поље Земљине теже -- гравитационо поље, магнетно поље...). Друга су везана за мање или оне сасвим мале делове Земље и постоје на ограниченом простору (на пример: појава електричних струја изазваних физичко-хемијским процесима у неком рудном лежишту).

По предмету и циљу испитивања, г. се дели на општу и примењену. Општа г. се бави проблемима физичких појава, стања и процеса везаних за Земљу као целину у планетарном смислу, односно за велике делове Земљине површине (целе континенте или делове континената), изучавајући помоћу физичких метода грађу Земље као целине, односно грађу њених дубоких делова као и целу атмосферу и јоносферски појас око Земље. Циљ опште г. јесте упознавање физичких појава и процеса везаних за Земљу и објашњавање њихових узрока, из чега следују сазнања и закључци и од практичног значаја у вези са грађом Земље, структуром њених физичких поља, сеизмолошким, океанографским, метеоролошким и сличним појавама. Примењена г. се бави изучавањем физичких појава везаних за Земљу у циљу решавања одређених проблема, претежно из домена геологије. Између примењене и опште г. постоји тесна веза, али и одређене разлике. Неке од тих разлика се у новије време све више смањују. Прва разлика између ова два вида г. је у циљу испитивања који је код примењене г. увек везан за неки практичан проблем. Друга је да се испитивања у примењеној г. изводе на знатно мањим површинама, тј. нису везана за велике делове Земље као планете. Затим, код примењене г. поставља се проблем грађе Земље до мањих дубина; у принципу до дубина експлоатације лежишта минералних сировина. Коначно, примењена г. користи природна физичка поља везана за Земљу али се, при геофизичким испитивањима за практичне сврхе, користе и вештачки изазвана физичка поља (нпр. електрична или сеизмичка).

Прва геофизичка мерења у Србији везују се за 1913. Од тада, г. је доживела веома снажан развој. На Рударско-геолошком факултету у Београду формирана је домаћа школа геофизичара из које је изашла плејада одличних инжењера а настао је и већи број организација које се баве овим истраживањима: Геофизички институт, Геоинститут, Геомагнетски институт, Републички сеизмолошки завод Србије и други.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Главатовић, Б. Кецкаровска, Методе примењене геофизике, Бг 1980; М. Старчевић, Д. Стефановић (ур.), Савремени трендови развоја геофизике (50 година геофизике на Универзитету у Београду), Бг 1996.

А. Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОФИЗИЧКИ ИНСТИТУТ У БЕОГРАДУ

ГЕОФИЗИЧКИ ИНСТИТУТ У БЕОГРАДУ, институт који се бави примењеном геофизиком користeћи све класичне методе за истраживања лежишта нафте и гаса, чврстих минералних сировина, подземних вода, минералних и термоминералних вода, затим за испитивања у грађевинарству и друге потребе. При Савезној управи за геолошка истраживања Министарства рударства ФНРЈ. Указом је 1946. формирано Геофизичко одељење са седиштем у Београду. Идуће године ово одељење је прерасло у Одсек за геофизику, а 1949. у Завод за геофизичка испитивања, који 1951. прелази у надлежност НР Србије. Идуће, 1952. године он се, у виду посебног сектора, интегрише у нови Завод за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије. Овај Завод се 1978. трансформише у Радну организацију Геозавод, у којој је Г. и. био један од ООУР-а. Године 1980. Г. и. се издваја у посебну самосталну организацију. После три године удружује се у РО Нафта-гас из Новог Сада, у којем се налази и данас као организациона јединица у оквиру службе за Истраживање и технологију.

Г. и. је примењивао разноврсне методе: сеизмичке (рефлективну, рефракциону, каротаж, вертикално сеизмичко профилирање, томографију), гравиметријску, геомагнетску, различите електричне методе (нпр. методе електричне отпорности, вештачког потенцијала, магнетотелурске, електромагнетска сондирања -- формирањем поља и фреквентно), индуктивне методе (прелазних процеса, турам, слинграм), сопственог потенцијала, изазване поларизације и односа пада потенцијала. Извођена су и каротажна испитивања у бушотинама (претежно хидрогеолошким и геотехничким, дубине до неколико стотина метара). Своју активност Г. и. је развијао већим делом у СФРЈ, али је од краја 1950-их година радио и у иностранству. Развој геофизичких метода у Г. и. имао је два вида: први је трансфер геофизичких технологија претежно западног порекла, а други се састојао у активностима и резултатима постигнутим на примени методских приступака истраживања минералних сировина, инжењерској геофизици и развоју метода и поступака обраде, те интерпретације података геофизичких истраживања. У томе су постигнути значајни разултати.

У домену истраживања нафте и гаса на теренима СФРЈ Г. и. је радио сеизмичка (2Д и 3Д) и друга геофизичка испитивања на подручју Панонског басена (Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Словенија), затим у полуизолованим и изолованим терцијарним басенима (Србија, Македонија) и у Динаридима (Црна Гора, Босна и Херцеговина). Сеизмичка испитивања за потребе истраживања нафте Институт је изводио за више светских нафтних компанија, као што су „Amoco Corporation" (у Динаридима БиХ), Ирачка и Алжирска национална нафтна компанија.

Истраживања минералних сировина (металичних и неметаличних) била су значајан део активности све до деведесетих година прошлог века. Проучавана су лежишта: бакра, олова и цинка (Бор, Трепча), гвожђа (Љубија и Вареш у БиХ, затим у Македонији итд.), неметала (магнезит, азбест и др.), угља (Колубара, Косово, Ковин), боксита, хромита и др. У иностранству је на овој проблематици рађено у десетак земаља Африке и Азије.

У оквиру решавања хидрогеолошких проблема извођена су испитивања за потребе водоснабдевања, ради обезбеђивања термалних и термоминералних вода и одређивања водоколекторских својстава стена. Обимни радови су изведени у карсту Херцеговине, посебно за потребе изградње система ХЕ Требишњица. У иностранству се радило у неколико земаља северне Африке и Блиског истока. Г. и. је изводио радове на пројектовању и изградњи свих већих хидрограђевинских објеката у бившој Југославији (хидроелектране на Неретви, Ђердап, Требишњица, Мратиње, Бајина Башта и др.).

У домену основних истраживања Г. и. је учествовао у гравиметријском и геомагнетском премеру територије СФРЈ, а у оквиру међународног програма вршио је дубоко сеизмичко сондирање ради испитивања грађе Земљине коре.

ИЗВОР: Архива Геофизичког института у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Просен (ур.), Геофизика. Геолошка терминологија и номенклатура, Бг 1963.

М. Буразер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕОХЕМИЈА

ГЕОХЕМИЈА, геолошка дисциплина која се бави проучавањем садржаја (концентрације) и расподеле хемијских елемената и њихових изотопа у различитим деловима Земље, те утврђивањем законитости њихове миграције кроз геолошко време. Први пут је 1838. помиње швајцарски хемичар Шенбајн. Њен развој био је условљен унапређењем аналитичких техника и хемијских дисциплина (неорганска хемија, аналитичка хемија, физичка хемија, органска хемија итд.). Ради разумевања свих хемијских процеса Земље као планете, г. се бави и испитивањем метеорита и другог материјала из космоса. Г. је нарочито напредовала у ХХ в. захваљујући развоју других геолошких наука и дисциплина (геофизика, хидрогеологија, наука о рудним лежиштима, минералогија, петрологија, кристалографија, регионална геологија), као и других блиских наука. Напредак аналитичких техника допринео је да се данас могу анализирати сви хемијски елементи и њихови изотопи у широком распону концентрација у свим геолошким материјалима из различитих геосфера (литосфера, хидросфера, биосфера, атмосфера). Г. су утемељили В. М. Голдшмит и В. Вернадски. Велику улогу у разумевању геохемијских процеса имала је Голдшмитова класификација хемијских елемената (1954) на: сидерофилне (Fe, Co, Ni, Pt-метали), халкофилне (Cu, Pb, Zn, Ag, Hg, Cd), литофилне (Na, K, Ca, Mg, Al, Si, ретке земље) и атмофилне (H, N, O, C). Модерна г. постала је интердисциплинарна наука и проширила је подручја испитивања: животна средина, утицај на људско здравље, климатске промене, нуклеарни и други отпад, апсолутна геохронологија (коришћењем радиоактивних и стабилних изотопа), педологија, агрохемија, археологија, биологија. Данас су развијена проучавања интеракција различитих геосфера да би се разумели циклуси хемијских елемената, нарочито С и О, који су важни за оцену глобалних климатских промена. За познавање конвекционих кретања у геосферама и динамике Земље значајна је концепција тектонике плоча, проучавање субмаринског вулканизма, транспорта масе и енергије кроз геолошко време. Г. се дели на: г. магматских стена, г. седиментних стена, г. метаморфних стена, г. лежишта минералних сировина, г. површинског распадања, г. хидротермалних процеса, г. изотопа, г. предела, г. мора и океана, г. нафте и гаса, г. угља, органску г., г. земљишта, г. природних вода, г. техногенезе, биогеохемију, атмогеохемију.

Код нас је г. први пут поменута 1921 (Ј. Жујовић), а почела је да се развија тек после II светског рата. Уведена је у оквиру наставе на Универзитету у Београду. Прво је унета у наставни план и програм Геолошког одсека на Рударском факултету Техничке велике школе 1948, али су предавања почела тек 1950 (А. Леко; од 1956. С. Карамата). Први докторат из г., под насловом „Геохемија распадања ултрабазичних стена у Србији", одбранио је 1957. З. Максимовић на Природно-математичком факултету у Београду, а кандидат је изабран за доцента на том предмету на Минералошко-петрографској групи. Године 1959. појавио се први уџбеник из опште г. (С. Карамата), а уведена је и примењена г. у проспекцију минералних сировина заснована на искуствима пренетим из Московске геолошке школе (М. Петковић). Од интеграције геолошких школа у Београду г. се предаје на Геолошком одсеку Рударско-геолошког факултета (З. Максимовић, А. Дангић, В. Јовић). Поред Рударско-геолошког факултета, примењена г. у истраживању лежишта минералних сировина развијана је у геолошким институцијама у Београду (Геозавод, Геоинститут). Данас се г. (или неки њени делови) предаје и на Географском и Хемијском факултету у Београду.

В. Јовић

До 30-их година ХХ в. развој г. заснивао се скоро искључиво на истраживањима неорганских састојака геосфере и процеса у којима су они укључени. До прекретнице далекосежних последица дошло је 1936, када је немачки хемичар А. Трајпс објавио своја истраживања о налажењу порфиринских једињења у нафтама. Једињења такве структуре могу да стварају само жива бића. Налаз Трајпса представљао је први необориви доказ о биогеном пореклу нафте и покренуо је талас истраживања органских супстанци геосфере који и данас траје. Тако се развила једна нова грана г. − органска г. Откривајући структуру и састав органских супстанци, законитости њихове трансформације и миграције кроз време и геолошке средине, органска г. је дала одлучујући допринос поједностављењу и појефтињењу проспекције нафте и земног гаса. Органска г. усмерава теорије о постанку живота, објашњава хемизам ранодијагенетских процеса у будућим лежиштима фосилних горива, хемизам настајања хуминских супстанци у земљишту и воденим седиментима, као и космохемијске процесе органских молекула. Методолошки, тесно је повезана са низом наука, као што су хидрохемија, агрохемија, хемија животне средине, палеонтологија, археологија и др.

У Србији су се, крајем 50-их година прошлог века, истраживањем керогена (нерастворне органске супстанце Земљине коре) први почели бавити С. Љ. Јовановић, Ђ. Стефановић и Драгомир Виторовић. На Природно-математичком факултету у Београду Виторовић је окупио релативно велику истраживачку групу (М. Ђуричић, М. Шабан, Б. Јованчићевић, К. Стојановић, О. Цветковић, С. Бајц, В. Крсмановић, П. А. Пфенд и др.), те покренуо истраживања и у другим областима органске г. (нафте, угљеви, хуминске супстанце). Седамдесетих година је група професора Виторовића била позната као „београдска школа керогенa". Ова органско-геохемијска истраживања имала су утицаја и на истраживања на другим факултетима у Београду и у другим универзитетским центрима (Загреб, Нови Сад). Настава из органске г. на ПМФ почела је крајем 70-их година. Независно од ове групе, на Филозофском факултету у Нишу је професор Павле Премовић крајем 80-их година основао Катедру за г. и космохемију, чија су истраживања такође запажена у светским научним круговима. Геохемијска истраживања из свих области постају све више интердисциплинарна, асимилирајући многе неорганске и органске аспекте у једну науку у развоју -- биогеохемију − чији је идејни творац био руски геохемичар Владимир Вернадски.

П. А. Пфенд

ЛИТЕРАТУРА: C. Marshall, R. Fairbridge (ур.), Encyclopedia of Geochemistry, Kluwer--Dordrecht 1999; H. D. Holland, K. K. Turekian (ур.), Treatise on Geochemistry, 1--9, Elsevier 2003; Д. Виторовић, Б. Јованчићевић, Основи органске геохемије, за студенте Хемијског факултета, Бг 2005; K. A. Kvenvolden, „Organic Geochemistry − A retrospective of its first 70 years", Organic Geochemistry, 2006, 37.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕПИДИ

ГЕПИДИ, германско племе које је првих деценија V в. из Ердеља дошло у подручје данашњег Баната, у то време под влашћу Хуна. После Атилине смрти 453, хунска држава је доживела слом, а племена у Подунављу, која су признавала хунску власт, осамосталила су се и покушала да заузму земље у којима би се населили. Г. су заузели области на Тиси и постали суседи Царства. После одласка Острогота из Срема на запад и југ, Г. су населили ову област и 474. први пут освојили Сирмијум. Међутим, већ после једне деценије Остроготи су се поново појавили у Панонији, али Г. им нису дозвољавали пролаз ка Италији. До сукоба ових народа дошло је на реци Улка (највероватније Вука код данашњег Вуковара), у бици у којој је погинуо гепидски краљ Трасарик. Г. су још неко време под својом влашћу задржали источни део Паноније, заједно са Сирмијумом, који је био седиште њихових владара, да би 504, побеђени од Острогота, пребегли у Дакију.

Г. су се вратили у Сирмијум 536. без дозволе Источног двора. Иако је, затим, Византија са њима склопила уговор, није се мирила са губитком Сирмијске области. Г. су, ипак, у Сирмијум вратили седиште својих владара и обновили рад ковнице новца, која је радила од 546. до 567. Емисије су издавали краљеви Турисинт и Кунимунд у име царева Јустинијана I и Јустина II. Али, желећи да спречи јачање Гепида, Византија је склопила споразум са Лангобардима, насељеним од 539. у Норику. Већ 546. они су заратили са Г., које су у више наврата поразили, пустошећи Панонију. Византија им је обећала помоћ, али је заузврат тражила да јој се врати Сирмијум. Потпуно ослабљени, Г. су били спремни и на то, те су после пораза њиховог краља Кунимунда од лангобардског краља Албоина 566, послали посланство у Константинопољ да траже помоћ. Иако су обећали да ће вратити Сирмијум и земље између Саве и Драве, по завршетку рата то нису учинили. У следећем сукобу са њима Лангобарди су у помоћ позвали Аваре и са њима, као својим савезницима, коначно 567. победили Г. То је био судбоносан потез за будућност Паноније и Подунавља. Лангобарди су се пред Аварима повукли према северној Италији, а гепидска држава је нестала. Византијци су успоставили управу над Сирмијумом, али само на кратко време. Остаци Г. у Војводини полако су се утопили у новостворену масу становништва под аварском доминацијом.

Материјална култура Г. је, као и њихова политичка историја, тесно повезана са остроготском, па је пронађене остатке тешко етнички издиференцирати. Археолошка налазишта на којима је констатован гепидски етнички елеменат концентрисана су у Војводини: Сремска Митровица (Sirmium), Суботица, Белегиш, Земун (Taurunum), Обреж, Јаково, Српски Крстур; затим у Подунављу: Београд (Singidunum), Стари Костолац (Viminacium). У највећем броју случајева реч је о налазима из гробова, појединачних или са некропола, које су, када је реч о Сирмијуму, Сингидунуму и Виминацијуму добрим делом истражене. У Сирмијуму су на више локација констатовани гробови који садрже покретне налазе који се могу везати за гепидску културу. У овом граду су откривени и трагови стамбених објеката који се могу приписати Г. -- отисци коља за градњу шатора или колиба, регистровани у северном делу палатијалног комплекса и око напуштеног римског храма у околини градског форума. Око ових објеката налажене су сиво печене и глачане керемичке посуде, украшене ромбоидним жигосаним мотивима, што је карактеристика гепидске керамике. У гробовима су регистроване појасне копче, гвоздени ножеви, перле и коштани чешљеви, а на остеолошком материјалу, на лобањи једног покојника, уочени су трагови вештачке деформације, што је обичај познат код више германских племена. Гроб из Мачванске Митровице имао је богатије прилоге, а поред фибула, ножа и перли, откривена је и сребрна копча са правоугаоним оковом, украшеним ровашеним орнаментима. Анализа археолошког материјала из гробова са некропола Бурдељ и више гробаља у Виминацијуму показала је да се могу издвојити три фазе гепидског материјала које обухватају период од почетка V до средине VII в. У финалној фази уочено је да се у мушким гробовима често налази оружје (спате, стреле, копља, умба) и да је археолошки материјал близак предметима карактеристичним за Лангобарде, Алане и Тауринге, што указује на присуство нове варварске групе на гепидској некрополи. Сличан феномен током VI в. уочен је и на гепидској некрополи у Сингидунуму, који су у то време држали Херули. То показује да су Г. при крају постојања њихове државе били у контактима, како савезничким тако и непријатељским, са многим суседним племенима.

ЛИТЕРАТУРА: Vogel (ур.), Ennodii Panegyricus dictus Theodorico regi, Monumenta Germaniae Historica, Auctores antiquissimi VII, Berolini 1885; J. Haury (ур.), Procopii opera, De bellis: Bellum Gothicum, Lipsiae 1906; G. Diaculescu, Die Gepiden, Halle 1922; Д. Димитријевић, J. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа, Земун 1962; M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 583 A.D.", у: V. Popović (ур.), Sirmium, I, Bg 1971; Д. Мркобрад, Археолошки налази сеобе народа у Југославији, Бг 1980; S. Ercegović Pavlović, „An Eastern Germanic Grave from Mačvanska Mitrovica", у: N. Duval, E. L. Ochsenschlager, V. Popović (ур.), Sirmium, IV, Bg 1982; В. Поповић, „Украсни делови ношње и накит од сребра у периоду Сеобе народа", у: И. Поповић (прир.), Античко сребро у Србији, Бг 1994; V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, Les nécropoles de Viminacium à l`époque des Grandes Migrations, Paris 2006.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕПРАТ, Емил Пол Емебл

ГЕПРАТ, Емил Пол Емебл (Guépratte, Émile Paul Aimable), вицеадмирал (Гранвил, Манш, Француска, 30. VIII 1856 -- Брест, Француска, 21. XI 1939). Француску поморску војну академију је завршио 1874, а у први официрски чин унапређен је 1877. Службу је започео у француским поморским снагама стационираним у Тунису. Посебно се специјализовао за употребу торпеда у поморском ратовању. Командант топовњаче је постао 1889, што је уједно било и његово прво командовање бродом. Потом је командовао противподморничким инсталацијама у близини Бреста. До унапређења у чин контраадмирала 1912. командовао је крстарицом и бојним бродом. Почетак I светског рата затекао га је на дужности команданта флотиле бојних бродова у Медитерану. У том својству учествовао је у Галипољској експедицији, предводећи главни ударни поморски ешелон. Након неуспеха те операције постављен је на дужност команданта француских војних и поморских снага у Тунису и уједно градоначелника града Туниса. На тој дужности је октобра 1915. унапређен у чин вицеадмирала. Посебну помоћ ратним напорима Србије је пружио након реорганизације и опоравка њене војске на Крфу, када је оперативни део српских војних снага пребачен на Халкидики, док су рањеници и избеглице превезени бродовима у северну Африку и Француску. Том приликом је у Тунис пристигло 7.459 болесника, 2.458 регрута и 1.500 избеглица. Упркос наређењу француског генералштаба да се српски војници сместе по логорима у пустињи, наредио је да буду смештени у граду Бизерти, чиме је најтеже болеснике спасао сигурне смрти. За све време боравка српских војника у Тунису, према њима се односио с посебном пожртвованошћу и предусретљивошћу. Нарочито се залагао да српски војници добију што је могуће квалитетнији смештај, исхрану и болничку негу. Пензионисан је 1918. По престанку активне војне службе посветио се политичком раду. Биран је 1919. за посланика француског парламента на предлог социјалистичке партије. Из политичког живота се повукао 1924. и остатак живота провео као пензионер.

ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, Солунски фронт, Бг 1967; С. Ратковић Костић, „Војска Краљевине Србије 1916. и 1917. године (Организација и формација)", у: Први светски рат и Балкан 90 година касније, Бг 2011.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРА

ГЕРА → МИЛОШЕВИЋ, Рајко

ГЕРАСИМ (Хаџи Ђера Георгијевић)

ГЕРАСИМ (Хаџи Ђера Георгијевић), архимандрит моравички (Црнућа код Горњег Милановца, средина XVIII в. -- манастир Моравци код Љига, 30. I 1804). Један од најугледнијих људи Рудничке нахије, поменут у Вишњићевој Буни на дахије, као жртва сече кнезова. Световно име било му је Ђорђе. Замонашио се у ђачком добу у манастиру Вољавчи, а када је она 1789. спаљена, прешао је у Велику Ремету. Вратио се 1791. у манастир Боговађу коју је са сабраћом обновио изградивши нов храм и ћелије. У пролеће 1797. ишао је на поклоничко путовање у Свету земљу и тaко испред имена добио атрибут хаџи (у народу остао познат као Хаџи Ђера). По повратку је донео доста богослужбених књига и сместио се у запустели манастир Моравци, обновивши храм и конак. Био је вешт преписивач и илуминатор књига, који је говорио и читао грчки. Остало је предање да је једне године на Васкрс одбио да служи и причешћује парохијане због крвне освете. Тек када су сви обећали заклетвом да је се одричу, измирили се и изљубили, Г. је одслужио службу са преврнутим фелоном „да буде причешће на здравље и спасење онима који одрже заклетву, а да се окрене на проклетство и погибију оних и потомства њиховог који заклетву не одрже". У сечи кнезова Турци су га нашли на њиви крај реке Љиг. Пред смрт је замолио џелате да се помоли, а онда рекао: „Сад чините своје". Монаси су га три дана касније сахранили у порти. Јунак је романа Хаџи Ђера (1897) Драгутина Илића.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Бг 1888; Д. Сарачевић, Хаџи-Ђера и манастир Моравци, Моравци 1984.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМ (Домнин)

ГЕРАСИМ (Домнин), митрополит шабачки (Трапезунт, друга половина XVIII в. -- Цариград, 1836). Трон je примио 1816. пошто је Марко Штитарац убио владику Мелетија (Никшића). Првих година често је долазио у сукоб са кнезом Милошем, углавном свађајући се око уређења свештеничких питања или својих архијерејских принадлежности. Касније су своје односе изгладили, а тужбе поднете против њега биле су неосноване јер је он у ствари штитио каноне забрањујући насилно венчање отетих девојака и склапање четвртог брака. Откупљивао је хришћанско робље од Турака, а откупљену децу упућивао на занат плаћајући њихову обуку. Упутио је кнезу 1823. једно Начертаније о црквеним приликама у Кнежевини Србије с предлогом да се два пута годишње састаје митрополитска скупштина којој би присуствовали отменији архимандрити, протојереји и јереји и разматрали црквене проблеме. Настојао је да уведе ред у епархији, да монаси живе доживотно у манастирима и да под изговором скупљања прилога не излазе из њега, да се редовно служи недељом и празницима, да се уведу матични протоколи и систематско богословско школовање, те да се све парохије попуне. Био је противник црквене аутономије у Србији, али се са тим помирио када ју је Србија добила званичним путем. Кнез Милош му је нудио да остане у Србији, али ју је он 1830. напустио и ставио се на располагање цариградском патријарху. Добио је митрополију у Миру у малоазијској покрајини Ликији. Умро је насилном смрћу с обзиром на то да га је отровао кувар.

ЛИТЕРАТУРА: П. Швабић, „Герасим Домнин митрополит шабачки", Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, 1906; А. Поповић, Поменик Шабачко-ваљевске епархије, Бг 1940; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМ (Ђорђевић)

ГЕРАСИМ (Ђорђевић), епископ шабачки (Видин, 1779 -- Шабац, 11. IV 1839). Потиче из влашке породице. На једном студеничком метоху код Видина упознао је студеничке монахе и из њихових казивања толико заволео Студеницу да је као дечак дошао и постао студенички монах. Описменио се код студеничког духовника Викентија (Велимировића), потпуно се посрбио и урастао у немањићку и светосавску традицију. Замонашен је 1799. и убрзо рукоположен у чин јеромонаха. Са студеничким братством прешао је 1806. у Враћевшницу, а после пропасти Првог устанка бежао је 1813. пред Турцима носећи мошти Св. монаха Симона (краља Стефана Првовенчаног) преко Београда и Земуна у Фенек. За разлику од осталих монаха није хтео да остане у Срему и постане поданик аустријског цара, него се вратио у Вољавчу, па у Студеницу у време Хаџи Проданове буне и био одан кнезу Милошу. Постао је настојатељ манастира Студенице, с чином архимандрита. У манастир Благовештење рудничко прешао је 1830. и с тог положаја био изабран за браничевског епископа. Хиротонисан је у Крагујевцу 26. X 1831, а тај чин су обавили београдски митрополит Антим (Грк, којем је ово била последња митрополитска радња пре напуштања Србије), нови београдски митрополит Мелетије (Павловић, јунак са Љубића) и ужички епископ Никифор (Максимовић). Међутим, Г. никада није уведен у трон браничевских епископа, јер кнез Милош није добио одобрење за обнову ове епархије, а Г. је потом добио шабачку епархију. Устоличен је 27. X 1831. Као епископ, Г. се понашао веома одговорно. Саградио је цркве у Шапцу, Лозници, Ваљеву, Доњој Оровици, Драгињу и Текеришу и трудио се да уздигне образовни ниво српских свештеника. Живо се интересовао за српску прошлост, написао је састав у стиховима и прози, мемоарско-истријско дело, описавши страдање Студенице у Првом устанку, пренос моштију краља Стефана Првовенчаног, борбе у Другом устанку и успостављање кнежевине. Сахрањен је у шабачкој цркви уз северни зид.

ДЕЛА: Знаменитіи догађаи новіе србске исторіе: кратко у везаномъ и простомъ слогу, Бг 1838.

ЛИТЕРАТУРА: П. Швабић, „Герасим епископ шабачки (1831--1839)", Глас Православне цркве у Краљевини Србији, 1905, 12; Д. Р(уварац), „О преносу св. моћију Стевана Првовенчанога краља српског из Студенице у ман. Фенек и о пребеглим калуђерима и свештеницима из Србије на ову страну 1813", СрС, 1905; А. Поповић, Поменик шабачко-ваљевске епархије, Бг 1940; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996; А. Средојевић, Герасим Ђорђевић епископ шабачки (1831--1839) и његово доба, Бг 2004.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМ (Зелић)

ГЕРАСИМ (Зелић), архимандрит, викар, писац (Жегар, Далмација, 22. VI 1752 -- Будим, 26. III 1828). Рано остао без оца свештеника. Замонашио се у Крупи, где је учио школу. Јерођакон постао 1774, а јеромонах 1778. у Плашком. Посетио фрушкогорске манастире и био парох у селима око Бенковца. Жељан да учи иконографију, кренуо је 1782. на Крф, али је добио пасош за Русију у коју је стигао преко Беча и Пољске. У Кијево-печерској лаври учио иконопис, али је због слабог вида одустао и потом скупљао прилог за Крупу. Преко Цариграда стигао је на Свету Гору (1783) где је научио грчки језик, потом се вратио у Цариград где га је васељенски патријарх Аврамије произвео за архимандрита, али је, бежећи од куге, стигао у Јерусалим. У Трст је стигао крајем 1785, а 1786. у Крупу, где није добио подршку за положај архимандрита. Поново је ишао у Русију и добио помоћ за свој манастир, али је по повратку оптужен млетачким властима због чега је побегао у Беч, одакле се вратио 1796. и постао главни викар за послове православне цркве у Далмацији. У том својству посетио је све манастире и парохијске цркве у Далмацији уводећи строги типик и канонски ред. Када је 1806. Француска преузела Далмацију, Г. је на челу делегације свештеника путовао у Париз тражећи изједначење у правима православних и римокатолика. Ту је присуствовао венчању Наполена и Марије Лујзе. Наполеон за епископа далматинског поставља Венедикта (Краљевића), а Г. је постао епископски викар и велики викар за Боку Которску (1796--1811). Због сукоба са свештеницима и епископом Венедиктом поднео је оставку, узео пензију и повукао се у Крупу. Поднео је 1814. Бечу меморандум против Венедикта, али безуспешно. Написао је 1817. своју аутобиографију са доста података за историју далматинских Срба у другој половини XVIII и на почетку XIX в. Писао је добрим народним језиком, а редиговање је извршио Павле Соларић. Полиција га је ислеђивала због буне против епископа Венедикта и оптужила да подиже Србе у помоћ грчким устаницима, због чега је интерниран прво у Беч, потом у Будим (1820--1828). Основао је 1825. задужбину за школовање далматинских младића у Карловачкој богословији, а онда и другу задужбину за отварање школа у Далмацији. Истакао се у одбрани православља од унијатских планова бечке владе и епископа Венедикта (Краљевића) наклоњеног унији.

ДЕЛА: Житіє, сиръчьрожденіе, воспитаніе, странствованія, Будим 1823; Житије Герасима Зелића Аутобиографија, I--III, Бг 1898--1900 (са Додатком о последњим годинама живота); Живот Герасима Зелића, архимандрита, 1--6, Пан. б.г.; Житије, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Бг 1888; Г. Станојевић, „О спору између Герасима Зелића и Никанора Богуновића", ПКЈИФ, 1955, 21/1--2; Д. Иванић, „Герасим Зелић 1752--1828", у: Књижевна хрестоматија: Из културне баштине српског народа у Хрватској, Зг 1979.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМ (Константинидис/Константиновић)

ГЕРАСИМ (Константинидис/Константиновић), штампар, писар, епископ драчки (Воскопоја, ? -- ?, после 1757). У другој и трећој деценији XVIII в. живео у Београду као јеромонах и учитељ у грчкој школи. Ту је по жељи београдског митрополита Мојсеја (Петровића) почео да пише катихизис под насловом Христијанско ученије јелино грчаско и србско, сабрано и слагано од Герасима јеромонаха Константиновича мосхополскаго, али је после 69. странице из незнаног разлога престао са писањем. Упоредни текст на грчком и српском језику садржи тумачење молитве Оче наш и Символ вере. Вративши се у Мосхопоље, основао је 1731. штампарију, а примивши малу схиму, узео име Григорије и до 1746. одштампао 15 књига, углавном службе свецима на грчком језику. Међу њима су и службе српским и словенским свецима: Науму Охридском, Петнаесторици мученика тивериопољских, Клименту Охридском, Јовану Владимиру, Седмочисленицима. Остало су службе општехришћанским свецима: Теодору Солунском, Харалампију, Николи, Серафиму Новомученику, Еразму Охридском, Никодиму Новомученику, Висариону Лариском и Антонију. Аутор је службе Св. Никодиму Новомученику из Берата, Седмочисленицима и величанија Св. Теодори. Од световних дела штампао је Епистолар грчког филозофа Теофила Коридалеуса, у којем је објавио свој прилог расправи Севастоса Леонтијадиса о рачунању времена. Избором и хиротонијом за драчког епископа његов штампарски рад је смањен. Објавио је Аутобиографију Партенија Павловића, писца тропара и кондака Св. Стефана Пиперског. Година смрти није позната, као ни то да ли је доживео 1769. када су Арнаути потпуно разорили Мосхопоље. Мишљење да је продужио рад у Влашкој ничим није поткрепљено.

ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Извештај Максима Ратковића, ексарха београдског митрополита 1733", ГСУД, 1884, 56; Д. Руварац, „Автобиографија Партенија Павловића, епископа посвећења", СрС, 1905, 430; Д. Поповић, Грађа за историју Београда од 1717. до 1739, I, Бг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Српске школе (од 1718--1739. г). Прилог културној историји српског народа, Бг 1908; Д. Руварац, „Архимандрита Јована Рајића Историја катихизма", Архив за историју Српске православне Карловачке митрополије, 1912, 19--20; Д. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до београдског мира (1718--1739), Бг 1950; M. D. Peyfuss, Die Druckerei von Moskopolis 1731--1769, Wien 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМ (Петрановић)

ГЕРАСИМ (Петрановић), епископ бококоторски (Шибеник, 23. IV 1820 -- Котор, 18. IV 1906). Богословију у Карловцима и Филозофију у Загребу студирао као питомац архимандрита Герасима Зелића. Замонашен је 1844. у манастиру Крупи, потом постао професор задарске богословије и потпредседник конзисторије, а 1855. произведен у чин архимандрита. Основао је са професорима и богословима друштво и лист Првенац, којим су утицали на националну свест омладине. У Бечу је 1853--1855. надзирао штампање богослужбених књига јер је власт желела да спречи увоз тих књига из Русије. Упознао се са Вуком Караџићем. Царском одлуком постао је 1871. епископ новоосноване Бококоторско-дубровачке и спичанске епархије, издвојене годину дана раније из Далматинске епархије. Преузео је епархију пре хиротоније као администратор јер је тек 1874. хиротонисан у Бечу од епископа Теофила (Бендеа) и Стефана (Кнежевића). Спровео је организацију епархије у четири протопрезвитеријата и установио конзисторију. Народ га је изабрао за свог посланика у Земаљски далматински сабор. Добротвор, родољуб и књижевник, био је кандидат за карловачког патријарха. Уређивао је Српско-далматински магазин у коме је објавио много чланака са биографијама знаменитих помораца и монографијама српских поморских општина. Штампао је три књиге својих и преведених проповеди под именом Добри пастир (1--3, Зг 1851, Н. Сад 1853, Ср. Карловци 1859), те збирку празничних посланица народу (Дубр. 1885). Његов литургичко-поучни рад Побожна размишљања при слушању литургије (Н. Сад 1853) доживео је четири издања. Вреднујући његов просветни, духовни и национални рад, факултет у Черновицама доделио му је 1879. звање почасног доктора. Основао је фонд за стипендирање ученика у занатству, фонд за изучавање заната у индустријским школама и фонд за практично поучавање у пољопривреди. Лично је плаћао поправку сеоских путева, регулацију потока, поправку сеоских храмова, удају сиромашних девојака и сахрану сиромаха, обилазио затворенике у тамницама и носио понуде. Обновио је манастир Савину, уредио келије и шуму око манастира. Издавао је сваке године шематизам своје епархије у којем су сарађивали Иларион Руварац и Нићифор Дучић. Покренуо је 1886. у Задру часопис Истина и новчано га помагао. Своју библиотеку завештао је манастиру Савини, где је и сахрањен.

ДЕЛА: Повјест о Светорождественском манастиру Драговићу у православној Епархији далматинској, Задар 1859; Д. Руварац, „Писма др-а Герасима Петрановића епископа бококоторског Илариону Руварцу, архимандриту гргетешком", БГл, 1911, 19--20.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Одуговлачење посвећења бококоторског епископа Г. Герасима", Источник, 1890, 4--5; „Др Герасим Петрановић, епископ бококоторски (1820--1906)", СрС, 1906, 8; Б. Милошевић, „Герасим Петрановић (1820--1906) први епископ бококоторске епархије", Гласник СПЦ, 1956, 9.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМ (Соколовић)

ГЕРАСИМ (Соколовић), патријарх пећки (Бајице или Нови Пазар, ? -- Жича, 23. VI 1587). Потиче из породице која је дала неколико патријараха. Почео је као придворни монах патријарха у Пећи. Није познато када је изабран и посвећен за херцеговачког митрополита, а за патријарха је изабран 1574. после рођака Антонија (Соколовића). Користећи благонаклоност турских власти, наставио је рад на реорганизацији Пећке патријаршије. Први је почео да се потписује као „патријарх свима Србима, Бугарима и северним крајевима и осталим". Познат је као књигољубац -- у његово време преписано је много књига, неке је наручио, платио и поклонио, а неке су њему поклоњене. Плаћао је годишње Порти 2.000 дуката „за слободу вере и свога сталежа", као што су и свештеници плаћали „своту према своме рангу". Није познато да ли се 1585. добровољно повукао с трона или су га на то принудиле болест и старост. Вероватно је кратко време отправљао патријарашке послове 1586. после изненадне смрти свог наследника Саватија (Соколовића) до избора новог патријарха Јеротеја (Соколовића).

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, IV 1923, V 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Минхен 1962; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМОВ, Григорије

ГЕРАСИМОВ, Григорије, сликар (?, друга половина XVII в. -- ? прва половина XVIII в.). Вероватно руског порекла, он се 1724. као „изограф Григорије Герасимов Московитер" потписао на престоној икони Богородице са Христом на иконостасу цркве Св. Марије Магдалене, у Доњој Ковачици код Грубишног Поља, у Славонији. Он је сликао и остале три престоне иконе на том иконостасу -- Исуса Христа, Св. Јована Претече и Св. Николе, док су иконе у горњим зонама и на царским дверима дело зографа Константина Братановића из 1769. Претпоставља се да су престоне иконе Г. првобитно настале за цркву у оближњем месту Велика Писаница, чија је црква подигнута 1723, а тек касније су пренете у Доњу Ковачицу. Г. је први пуним именом познати руски зограф који је радио на подручју Славоније и северне Хрватске у XVIII в., али се осим основних података садржаних у записима у Доњој Ковачици о њему ништа више поуздано не зна. Корпулентни, робустни трочетвртински ликови на четири престоне иконе, изразите линеарне стилизације и особеног колорита, одају руку путујућег зографа скромне ликовне вештине, с јасним разликама у односу на типичне радове савремених домаћих зографа. Позадине икона са ликовима Св. Јована Крститеља и Св. Николе украшене су тролисним мотивом на граници апстракције, што је куриозитет на овом подручју. Иконе Г. су сачуване, али се не налазе у цркви у Доњој Ковачици, пошто су измештене због реконструкције храма.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Руско-српске уметничке везе у XVIII веку", ЗФФ, 1963, VII--1; Д. Медаковић, „Иконостас Григорија Герасимова Московитера у Доњој Ковачици из 1724. године"; Ђ. Цвитановић, „Православне цркве од дрвене грађе у околини Грубишног Поља", ЗЛУМС, 1985, 21; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010; Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

А. Кучековић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРАСИМОВИЋ, Димитрије

ГЕРАСИМОВИЋ, Димитрије, лекар, санитетски пуковник (Барошевац код Београда, 15. VIII 1855 -- Рим, Италија, 26. III 1906). У Београду уписао Велику школу, коју је прекинуо и 1875. уписао медицину у Бечу као државни питомац. Студије прекидао да би учествовао у Српско-турским ратовима (1876--1878). Дипломирао 1883. у Бечу, а потом кратко радио као лекар у Гроцкој и Књажевцу. У војну службу прешао 1884. и радио у јединицама у Београду и Нишу. Био је деловођа и начелник санитета Министраства војног, лекар и у два наврата управник Војне болнице у Београду. Био члан Војносанитетског комитета, члан Академијског савета, заменик судије Инвалидског суда и предавао хигијену у Војној академији и Подофицирској школи. Био члан Главног одбора и секретар Друштва Црвеног крста. Својим радом знатно унапредио војни санитет, уредио наш први санитетски воз по француском узору и дао значајан допринос на општем здравственом просвећивању. Покренуо и објављивао Војносанитетски статистички годишњак Краљевине Србије, посебно потенцирајући значај превентивне медицине. Објавио велик брoј стручних чланака и преводе најзначајнијих дела из различитих области медицине. Превео је дела Како ваља неговати болеснике у кући и у болници К. А. Т. Билрота, Бг 1882. и Стварање и самопостојање организма Е. Хекела.

ДЕЛА: „Четврто агрегатно стање или зрачна материја", Отаџбина, 1880, 4; Катехизис здравља за школу и вртић, Бг 1881; Судска медицина I--III, Бг 1888--1890; Поуке о чувању здравља, Бг 1897.

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, „Пуковник др Димитрије Герасимовић", у: Споменица СЛД 1872--1972, Бг 1972.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРВАСИЈЕ

ГЕРВАСИЈЕ, игуман Хиландара (?, друга половина XIII в. -- ?, 1335/1336). Био је јеромонах у Хиландару за време игумана Никодима. На положају великог економа у Хиландару био је 1316. Веома се старао о увећању и одржавању манастирских поседа па је из тих разлога много путовао -- до Солуна, Киаропоља, Србије и Цариграда. Предводио је делегацију Хиландараца 1327. у спору са властелом Хардомилићима, синовима тепчије Хардомила, који се одвијао на краљевом двору, а у вези са селом Косорићи. Учествовао је у церемонији устоличења архиепископа Данила II, тада већ као игуман, што је постао 1317. По свему судећи, посредовао је у склапању мира између краља Стефана Душана и цара Андроника III, па га је византијски цар јула 1334. наградио земљишним поседом у струмском селу Худинама. Тешко оболео, марта 1335, он је тај посед завештао Хиландару.

ИЗВОР: Ст. Новаковић, Законски споменици, Бг 1912.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, „Акти братског сабора из Хиландара", Годишњак Скопског Филозофског факултета, 1939/1940, 2--3; М. Живојиновић, Историја Хиландара I, Бг 1998; С. Мишић, „Хрисовуља краља Стефана Уроша III Хиландару о спору око међа Крушевске метохије", ССА, 2004, 3.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРЕ ПУЛИЋ, Олга

ГЕРЕ ПУЛИЋ, Олга, атлетичарка (Нови Сад, 27. IX 1942). Целу атлетску каријеру провела је у Атлетском клубу Војводина (1957--1968) и под вођством тренера Душана Драгосавца освојила осам титула првакиње Југославије у скоку увис на отвореном (1958, 1960--1966) и три титуле у дворани (1958, 1961, 1963). Осам пута постављала је државни рекорд и од 1,60 м 1958. довела га до 1,76 м 1962. За репрезентацију Југославије наступила је 36 пута (1958--1968), а највећи успех остварила је 1962. на 7. атлетском првенству Европе у Београду када је освојила сребрну медаљу скоком од 1,76 м, па тако освојила прву медаљу за нашу женску атлетику на европским шампионатима. Исти успех остварила је и 1966. на Првим европским играма у дворани у Дортмунду (1,73 м), претечи континенталних првенстава у дворани. На европским првенствима на отвореном освојила је 8. место 1958. и 5. место 1966. Учествовала је на Олимпијским играма 1960. у Риму и поделила од 9. до 13. места, а 1964. у Токију заузела је 7. место. Добитница је Спартакове награде Спортског савеза Војводине 1968. и Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Тридесет година Атлетског савеза Србије, Бг 1981; Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996.

М. Булут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРЕКАРИ

ГЕРЕКАРИ → СОКОЛАРИ

ГЕРЕСКИ, Атанасије П.

ГЕРЕСКИ, Атанасије П., трговац, добротвор (Черевић, Срем, 1810 -- Нови Сад, 30. III 1885). Трговачки занат изучавао у Дунафелдвару. У Бечу ступа у трговину Ф. А. Штранцхофера, да би, после три године, од практиканта био унапређен у помоћника. Пошто је без успеха покушао да се бави трговином у родном месту, вратио се у Беч и три године радио код Ј. Штранцхофера, брата свог првог послодавца. Прешавши у Трст, није успео да нађе запослење. Посредством учитеља Владисављевића ступио у везу с тршћанским трговцем Вучетићем који му је из фонда Цркве Св. Спиридона, којим је управљао, позајмио новац за пут. Преко Цариграда, отишао је у Одесу, где се, уз помоћ власника трговачке фирме Ризнић, запослио у фирми „Straza Manufacturii". Ту је остао шест година, задобивши велико поверење власника и пратећи га на службеним путовањима по Француској и Швајцарској. Када је уштедео довољно капитала, отворио је фабрику и почео самостално да се бави трговином дуваном, касније и другом робом. Стекавши велик углед и положај у руском друштву, више пута је био одликован. У Русији је његово презиме Грчки, ради лакшег изговора, промењено у Герески. Пред крај живота вратио се у Черевић, а после смрти супруге Јелене преселио се у Нови Сад. Српској православној гимназији у Новом Саду поклонио је 21.000 рубаља за оснивање ђачког конвикта „Атанасеум Герески". Овим поклоном, као и завештањем свог имања Матици српској (ради награђивања дела српске књижевности и помагања сиромашних српских писаца), Српској девојачкој школи у Новом Саду и Српској девојачкој школи у Черевићу, остао је запамћен као велик добротвор српског народа.

ЛИТЕРАТУРА: ЛМС, 1873, 115; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; А. Гавриловић, Знаменити Срби 19. века, 1--3, Зг 1901; Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, III део: 1880--1918, Н. Сад 2000.

С. Божић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРЗИЋ, Душан Гера

ГЕРЗИЋ, Душан Гера, сликар (Београд, 4. III 1961 -- Београд, 27. I 1998). Факултет примењених уметности у Београду завршио 1986, после чега је отишао у Париз, у Школу лепих уметности (где је завршио два семестра у класи Владимира Величковића), потом у Њујорк (где је остао до 1990) и Торонто, да би се вратио у Београд. Већ 1991. поново одлази у Париз где проводи следећих шест година и живи у уметничкој колонији Ла Форж на Белвилу. У Паризу, поред приређивања самосталних, учествује и на великом броју групних изложби. У Београд се вратио 1997. Један је од главних представника новог таласа у југословенској уметности. Његова делатност била је везана за готово све гране уметности. Бавећи се графичким дизајном, фотографијом, музиком и филмом, оставио је јединствен траг на југословенској алтернативној уметничкој сцени 80-их и 90-их година ХХ в. Још током студија радио је на многим пројектима из различитих области уметности (сликарство, графички дизајн, филм, музика, боди-пејнтинг). Осликао је тела Соње Савић, Марине Перазић, као и чланова групе Екатарина Велика за омот њиховог албума Тату. Свој пројекат Иницијације -- боди-пејнтинг, у сарадњи са Марином Швабић, исте године представио је у галерији СКЦ-а у Београду. Изложба Нове фреске представљала је оригиналну инсталацију на фасади Културног центра (1986). Стилски, био је протагониста постмодернистичког комбиновања стрипа, цитата, митологије, техника и материјала (оловка, туш, уљане боје, платно, картони, кутије од ципела, даске, тело), живота и уметности. Стварао је у даху, без студијске припреме, самостално и у сарадњи са другим уметницима.

Током 80-их радио је као ди-џеј, графички дизајнер и рок-фотограф и сарађивао са југословенским музичким групама Хаустор, Електрични оргазам, Идоли, Д'Бојс и ЕКВ. Био је оснивач новоталасне музичке групе из Београда ВИА Талас. Насликао је око 150 слика и нацртао више од 500 цртежа. Током 1998. одржане су постхумне изложбе његових радова у Београду и Марибору. У Београду је 2004. у Француском културном центру организована изложба поводом објављивања монографије посвећене његовом опусу, а 2005. изложба у галерији „Хаос". Француски режисер Жан-Марк Бар снимио је у Паризу филм Љубавници (1999) посвећен једном периоду Г. несвакидашњег живота и смрти, и љубави са супругом Ђулијом.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мереник, Селективна хронологија: нове појаве у сликарству и скулптури у Србији 1979‒1989, Бг 1995; Б. Герзић (ур.), Gera: I, Myself and Others, Бг 2003; А. Јовановић, Бог и рокенрол, Манастир Црна Река 2006.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРЗИЋ, Зоран

ГЕРЗИЋ, Зоран, хирург, универзитетски професор (Ужице, 17. X 1927 -- Београд, 23. VIII 2001). Завршио Медицински факултет у Београду 1953, почео да ради и специјализовао хирургију на Другој хируршкој клиници, код др Војислава Стојановића. Специјализацију је завршио 1957, а 1963. прешао на Прву хируршку клинику за шефа одељења. Хабилитациони рад је одбранио 1965, а докторску тезу 1976. Усавршавао се у Паризу, Москви, Прагу, Лондону, Бристолу, Чикагу, Сијетлу, Рочестеру, Падови и Токију. Био директор Центра за хирургију једњака и желуца, те директор Института за болести дигестивног система. У току специјализације изабран за асистента, а за редовног професора 1976. Дописни члан САНУ постао 1994. Бавио се абдоминалном хирургијом, а сматра се једним од оснивача модерне хирургије једњака и желуца код нас. Увео све операције на овим органима и дао међународно признате модификације („Modification of the Merendino procedure", Diseases of the esophagus: official journal of the International Society for Diseases of the Esophagus, 1997, 10, 4). Седамдесетих година успешно се бавио експерименталним трансплантацијама јетре. Од многобројних радова, 23 су објављена у иностранству и припадају најцитиранијима у овој области. Био уредник четири уџбеника хирургије, аутор више поглавља у уџбеницима и три монографије у иностранству. Био гостујући професор у пет иностраних универзитета и клиника (Чикаго, Токио, Сан Франциско, Падова и Берлин), члан свих домаћих и иностраних струковних удружења, члан уређивачких одбора многих домаћих и иностраних часописа, а главни и одговорни уредник часописа Acta Chirurgica Iugoslavica (1988--1993) и председник Удружења хирурга (1993). Остао активан и после пензионисања (1993) у клиници, секцијама СЛД и Академији медицинских наука СЛД. Добитник Годишње награде СЛД (1973), Седмојулске награде Србије (1991), Награде СЛД за животно дело (1992).

ДЕЛА: и З. Ракић, Т. Ранђеловић, „Acquired benign esophagorespiratory fistula: report of 16 consecutive cases", The Annals of thoracic surgery, 1990, 50, 5; коаутор, „Esophagocoloplasty in the management of postcorrosive strictures of the esophagus", Annals of Surgery, 1990, 211, 3; коаутор, „Paraoesophageal hernia repair with and without concomitant fundoplication", British Journal of Surgery, 1994, 81, 8; Хирургија једњака, Бг 1998; коаутор, Компликације у дигестивној хирургији, Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија СЛД. Биографије чланова 1976--1996, Бг 1996; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, 3, Бг 2006.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРЗОВО

ГЕРЗОВО, село у централној Босни, у Републици Српској, у општини Мркоњић Град. Изграђено је сјевероисточно од крашке површи Подови јужно од планине Димитор, на страницама долине ријеке Сокочнице, лијеве притоке Пливе, слив Врбаса. Кроз село пролази локални пут који повезује градић Шипово (удаљен 12 км) са селима на Димитору и даље са Мркоњић Градом. Општинско средиште је од Г. удаљено 37 км према сјевероистоку. Село је дисперзивног типа, чини га неколико заселака изграђених на висинама од око 700 м н.в. Православна црква је у заселку Мајсторовићи, а у дну долине на средокраћи између заселака је зграда задружног дома. У селу су још подручна основна школа, амбуланта и мајдан пијеска. Југоисточно од села су руине тврђаве Соко град и пећина Сокошница. Село је 1948. имало 1.857 становника и временом је тај број константно смањиван. Године 1991. у њему је живјело 679 људи од којих су 673 били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва године 2013. у селу је било 133 домаћинства са 282 становника и 248 станова -- кућа.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРИНГ, Херман Вилхелм

ГЕРИНГ, Херман Вилхелм (Göring, Hermann Wilhelm), политичар, нациста, ратни злочинац (Розенхајм, Немачка 12. I 1893 -- Нирнберг, 15. X 1946). Завршио је војну школу у Карлсруеу и почетак I светског рата дочекао у чину пешадијског поручника. У ратно ваздухопловство прешао је 1915, да би крајем рата 1918. био именован за команданта чувене Рихтхофенове ескадриле. За показану храброст и 22 оборена непријатељска ваздухоплова награђен је најзначајнијим пруским одликовањем -- орденом Mérite national. Након рата радио је у иностранству као пилот и представник немачких авио-предузећа. У Немачку се вратио 1921. и почео студије економије и историје на универзитету у Минхену. Упознавши у новембру 1922. Адолфа Хитлера, придружио се Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији и наредне године започео организовање страначких паравојних СА одреда. Учествујући у нацистичком пучу у Минхену 1923. задобио је озбиљне повреде. Да би избегао кажњавање, уточиште је потражио у Шведској, где је током опоравка постао морфијумски зависник. Амнестија немачке владе омогућила му је да се 1926. врати и у потпуности посвети партијском раду. На изборима за Рајхстаг (1928) изабран је за посланика. Захваљујући браку са бароницом Карин фон Канцов и везама у аристократским круговима, био је посредник између партије и немачких традиционалних елита. Растући утицај у партији и Хитлерово поверење омогућили су му да у лето 1932. буде изабран за председника Рајхстага. Од јануара 1933. био је министар без портфеља, а потом министар унутрашњих послова Пруске, председник пруске владе и министар ваздушног саобраћаја. Организовао је тајну државну полицију (GESTAPO) и успоставио концентрационе логоре за политичке противнике, одигравши кључну улогу у глајхшалтовању политичког живота, уништавању парламентарних институција и успостављању нацистичке диктатуре. Осим у прогонима социјалиста и комуниста, учествовао је и у унутарстраначком обрачуну током тзв. „ноћи дугих ножева" 1934. За заповедника новоснованог немачког ратног ваздухопловства (Luftwaffe) постављен је 1935. Наредне године именован је за комесара Рајха за спровођење четворогодишњег плана привредног развоја, али није успео да оствари потпуну привредну аутархичност нити планирани обим производње оружја. Иако су Хајнрих Химлер и Рајнхард Хајдрих 1936. преузели управљање полицијским апаратом, сачувао је утицај у нацистичком руководству, те га је А. Хитлер у говору у Рајхстагу 1. IX 1939. означио као другог човека партије и потенцијалног наследника. У тој улози већ је 1934. био у Краљевини Југославији, на сахрани краља Александра, а потом и у другим приликама, подржавајући политички успон и деловање председника владе Милана Стојадиновића. Након војног пораза Француске (1940) именован је за маршала Рајха. Услед неуспеха немачког ратног ваздухопловства да однесе победу у „бици за Британију" током лета и јесени 1940, као и да се успешно супротстави ваздушним нападима Савезника, утицај Г. на доношење политичких одлука се постепено смањивао те је руковођење немачком ратном привредом 1942. уступио Алберту Шперу. Преостале године рата бавио се углавном ловом и прикупљањем уметничких дела опљачканих у поробљеној Европи. Намеру да у последњим данима Трећег рајха (22. IV 1945) преузме врховну власт осујетио је Хитлер, наредивши његово хапшење. Ослобођен је након Хитлеровог самоубиства (30. IV 1945), али га је 8. маја заробила америчка војска. На суђењу за ратне злочине у Нирнбергу (новембар 1945 -- октобар 1946) његово сведочење је показало да је био не само доследан следбеник нацистичке политике, него и један од њених најважнијих твораца. Проглашен је кривим по свим тачкама оптужнице и осуђен на смрт, али је неколико часова пред извршење пресуде починио самоубиство.

ДЕЛО: Aufbau einer Nation, Berlin 1934.

ЛИТЕРАТУРА: T. J., „Један интервју са ђенералом Hermann Goering-om Герингом", Ваздухопловни гласник (поучно-забавни додатак), 1936, 9; Nazi Conspiracy and Aggression, II, Washington 1946; W. Frischauer, The Rise and Fall of Hermann Goering, Boston 1951; E. Göring, An der Seite meines Mannes. Begebenheiten und Bekenntnisse, Göttingen 1967; R. Manvell, H. Fraenkel, Hermann Göring, London 1968; L. Mosley, The Reich Marshal, Garden City, N.Y. 1974; Е. Нив, Особно свједочанство о суђењу главним нацистичким ратним злочинцима 1945--1946. године, Зг 1980; S. Martens, Hermann Göring. 'Erster Paladin des Führers' und 'Zweiter Mann im Reich', Paderborn 1985; A. Kube, Pour le mérite und Hakenkreuz. Hermann Göring im Dritten Reich, München 1986; R. Overy, Goering. The 'Iron Man', London 1988; Г. Кноп, Хитлерови помоћници, Бг 2009.

М. Антоловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРИЋ, Андрија

ГЕРИЋ, Андрија, одбојкаш (Нови Сад, 24. I 1977). Одбојку почео да тренира с девет година у пионирској школи Војводине из Новог Сада. Прошао је све њене селекције и био првак Југославије у пионирској, кадетској и јуниорској конкуренцији. Као првотимац (1993--1999) био је шест пута првак државе, четири пута освајач националног Купа, а 1996. трећи у Купу шампиона. У иностранству играо за италијанске клубове Монтикјари (1999--2001), Мачерата (2001/02) с којом је освојио Куп европских шампиона (2002), Латинa (2002/03) и поново Мачерата (2003--2008) с којом је био првак Италије (2006) и освајач италијанског Купа (2008), затим у Грчкој за Панатинаикос из Атине (2008/09) с којим је био други у Купу ЦЕВ. После тога вратио се у италијанску Латину (2009/10), затим прешао у Фенербахче (2010/11) с којим је био првак Турске (2011), а играчку каријеру завршио је тамо где ју је и почео -- у Војводини (2011/12) -- освајањем Купа Србије (2012). За репрезентацију Југославије, СЦГ и Србије одиграо је 256 утакмица од 1995. до 2009. Четири пута учествовао је на олимпијским играма (бронза 1996. у Атланти и злато 2000. у Сиднеју), са светских првенстава има сребро 1998. у Токију, а са европских првенстава злато из Остраве 2001, сребро из Ајндховена 1997. и бронзе из Атине 1995, Беча 1999, Рима 2005. и Москве 2007. Поред тога с репрезентацијом је био трећи на Светском купу изазивача 1996, Светском купу великих шампиона 2001. и Светском купу 2003 (све у Јапану), а у Светској лиги други у Мадриду 2003, Београду 2005, Рио де Жанеиру 2008. и Београду 2009, а трећи у Бело Хоризонтеу 2002. и Риму 2004. Проглашен је за најбољег нападача и блокера на Светском јуниорском првенству 1996. у Бахреину, за најбољег блокера на Олимпијским играма у Сиднеју 2000, Светској лиги 2003. и Светском купу 2003, а најбољи сервер Светске лиге био је 2003. Добитник је Спартакове награде Спортског савеза Војводине (1997) и Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2012.

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Одбојка -- Европска првенства 1948--2005, Бг 2006; Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРИЋ, Иван

ГЕРИЋ, Иван, агроном, научни саветник (Жабаљ, 17. VI 1927). Завршио је Пољопривредни факултет у Земуну (1959), а докторирао је на Пољ. ф. у Новом Саду (1969). Од дипломирања ради као асистент у Заводу за физиологију биљака у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду, где је биран за научног сарадника, вишег научног сарадника и научног саветника (1974). Био је управник Завода за физиологију биљака до пензионисања 1992. Припада групи истакнутих истраживача у области фотосинтезе, активности ензима фотосинтезе, при чему је примењивао најсавременије методе анализе, пре свега коришћење радио изотопа угљеника Т-14 („Фотосинтетска активност кукуруза при гајењу у здруженим усевима" АПН, 1966, 67; „Транформација сунчане енергије у продуктима синтезе", СП, 1968, 7--8; и М. Злоколица, „Фитохемијска активност инбред линија и садржај хлорофила линија и хибрида кукуруза", Зборник радова Института за пољопривредна истраживања, 1974, XX, 11). У то време био је на специјализацији у Варшави из области биохемије и у Москви фотосинтезе. Као руководилац US/YU пројеката, проучавајући полиморфизме вишеензиматских система и изоензиме као генетске маркере допринео је развоју метода анализе генетске дивергентности популација кукуруза. Први је у бившој Југославији разрадио и применио лабораторијске методе у контроли генетске чистоће хибридног семена. Награде: Октобарска награда Новог Сада, Првомајска награда Новог Сада.

ДЕЛА: и Р. Ћупина, „Утицај неких фактора на образовање биљних пигмената код различитих сорти пшенице", СП, 1960, 4; и Р. Ћупина, М. Сарић, „Проучавање физиолошке активности листова кукуруза", Зборник радова Института за пољопривредна истраживања, 1963, I, 1; Isozyme variation and genetic diversity, Rome 1989.

Литература: 60 година у служби пољопривреде, Институт за ратарство и повртарство, Н. Сад 1998.

Б. Лазић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРИЋ, Љубомир

ГЕРИЋ, Љубомир, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Сента, 10. III 1946). Дипломирао на Електротехничком факултету у Београду 1971, где је магистрирао 1976. и докторирао 1984. на проблему карактеристика уземљивача електроенергетских постројења. Професионалну активност започео је као асистент приправник на ЕТФ у Београду. По формирању Електротехничког одсека на Машинском факултету у Новом Саду (потом Факултету техничких наука) био биран у сва звања од асистента (1976) до редовног професора (2001). Држао је вежбе и предавања из предмета: Разводна постројења, Техника високог напона, Индустријска електроенергетика, Дистрибутивни системи, Управљање оптерећењем и Електричне инсталације и осветљење. Био је шеф Катедре за електроенергетске системе у периоду 1986--1996. Активни је члан струковних електроенергетских асоцијација CIGRE, YUKO-CIGRE и CIRED. У два наврата био је директор Института за енергетику и електронику на ФТН (1984, 1992). Од 2001. до 2004. био је генерални директор Електропривреде Србије, која се у том периоду успешно опоравила од ратних разарања крајем 90-их година. Коаутор је више техничких прописа, стандарда и техничких препорука из области електроенергетике, те аутор или коаутор више књига и радова.

ДЕЛА: и G. Štrbac, „Load Management in Industries with Automated or Periodic Technological Processes", International Journal of Electrical Power & Energy Systems, 1994, 14, 2; и P. Đapić, G. Štrbac, „Direct Load Control in Residential Sector of Electrical Power Systems", у: Contemporary Problems in Power Engineering, N. Sad -- Thesaloniki 1995; коаутор, Заштита објеката од атмосферског пражњења, Н. Сад 2001.

Д. С. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРИЋ, Радомир

ГЕРИЋ, Радомир, лекар, универзитетски професор (Пећ, 29. IX 1913 -- Београд, 30. IV 1984). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1940. У току студија био активан припадник левичарског студентског покрета, а две године био генерални секретар Свесловенског савеза медицинара. У настави на Мед. ф. учествовао од 1953, као хонорарни предавач на предмету Организација здравствене заштите. Био први предавач Социјалне медицине после II светског рата на Мeд ф. у Београду. Како је социјална медицина била у оквиру заједничког предмета Хигијена са социјалном медицином, 1959. изабран за доцента за предмет Хигијена, а 1961. за ванредног професора. Хабилитовао 1957. Посебно се бавио организацијом здравствене заштите, проблемима здравствене заштите деце и омладине и њеним социјално-медицинским аспектима (Организација здравствене заштите народа, Бг 1958; коаутор, Социјална медицина: Основи организације здравствене заштите и здравствене службе, Бг 1962). Аутор више књига из области социјалне медицине и организације здравствене службе. Био члан редакционих одбора часописа Народно здравље и Гласник Хигијенског института НР Србије. Био је на многим, друштвено одговорним дужностима: помоћник министра здравља Србије, председник Савета за здравље НР Србије, главни савезни санитарни инспектор, помоћник секретара Савезног извршног већа за народно здравље. Добитник многобројних одликовања -- Ордена заслуга за народ II реда, Ордена братства и јединства II реда, Ордена рада II реда, Златне значке Југословенског Црвеног крста и др.

ДЕЛО: Савремена болница, Бг 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, 2, Бг 2005.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРИЋ, Слободан

ГЕРИЋ, Слободан, контрабасиста, универзитетски професор (Београд, 7. II 1965). Дипломирао 1989, магистрирао 1991. и докторирао 2009. у класи Н. Игњатовића, на Факултету музичке уметности у Београду. Усавршавао се код Л. Штрајхера у Бечу и Ф. Петракија у Сијени. Соло контрабасиста Београдског гудачког оркестра „Душан Сковран" (1985--1992), вођа контрабаса Београдске филхармоније (1994--2007), а од 2006. соло контрабасиста ансамбала „Гудачи Св. Ђорђа" и „Камерата Сербика". Као солиста наступао је са Нишким симфонијским оркестром, Симфонијским оркестром из Клагенфурта, Камерним оркестром „Љубица Марић", Филхармонијом младих „Борислав Пашћан" и Симфонијским оркестром Академије умјетности у Бањалуци. Наступа и са Балканском камерном академијом и Ансамблом за нову музику, а члан је и етно џез ансамбла „Огњен и пријатељи". Идејни је творац Фестивала контрабаса „Bassomania". Са Београдским гудачким оркестром „Душан Сковран" добитник је октобарске награде Града Београда (1991), а са ансамблом „Гудачи Св. Ђорђа" награде Града Београда за најбољи концерт у 2006. и награде Удружења музичких уметника Србије за најбољи концерт у 2007. Наступао је у САД, Кини, Русији, Великој Британији, Француској, Немачкој, Холандији, Белгији, Шведској, Аустрији, Италији, Мађарској, Шпанији, Грчкој, Украјини, Македонији и Словенији. Редовни је професор контрабаса на ФМУ у Београду (од 2010), те оснивач класе контрабаса у Школи за музичке таленте у Ћуприји и на Академији умјетности у Бањалуци.

В. Радоман

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРЛАХ, Штефан

ГЕРЛАХ, Штефан (Gerlach, Stephan), теолог, проповедник, путописац (Книтлинген, Немачка, 26. XII 1546 -- Тибинген, 30. I 1612). Као проповедник и духовник барона Давида Унгнада учествовао је од 1573. до 1578. у изасланству које је упућено у Цариград ради успостављања мира између Немачког царства и Отоманске империје. Путопис о овом путовању, објављен 1674, важан је извор за познавање Истока и српских крајева. Оставио је сведочанство да се прича за рушевине неког града недалеко од Пирота: „Хришћани казују да је Милош Коболи, који је пробо турског цара Мурата, ту имао своје обитавалиште". Помиње још и песме које су се певале после жетве, песме у колу и погребне песме.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, Грађа за словинску народну поезију. I. Хисторијска свједочанства, Зг 1876.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН

ГЕРМАН (Ђерман), планина у североисточној Македонији између долине реке Пчиње на северу и Криве реке на југу. На Г. се на западу надовезује планина Козјак, а на истоку масив Билино. Протеже се правцем југоисток-северозапад на дужини од 9 км. Њен централни део грађен је од гнајсева, микашиста и амфиболитских шкриљаца преткамбријске старости, а југоисточни део од хлоритских шкриљаца и кварцно-линскуноских шкриљаца камбријске старости. Планинске стране су дисециране великим бројем речних токова. Главни гребен је висок око 1.300 м и са њега се уздиже неколико врхова (Модра глава 1.394 м, Војнова чука 1.387 м, Јаловарник 1.345 м и др.). Планина није богата шумом што је омогућило скорашње ерозионе процесе. Благо нагнути делови терена су под травом и развијено је овчарство. По ободу има неколико малих заселака.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Физичка географија Југославије, Бг 1968.

Б. Ђерчан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН

ГЕРМАН (џерман), појава у веровањима и религијској пракси традиционалне културе у источној и југоисточној Србији у два облика: као лутка (идол) од сламе или глине и као хришћански светац. Oбичаје у којима се појављује Г. као реквизит налазимо и код Руса који лутку називају Кострома. У представама о Г. највидљивији је синкретизам паганских и хришћанских елемената у конструисању народне религије. Бацањем идола у воду или закопавањем у циљу изазивања кише или спречавања временске непогоде персонификоване су природне силе. У источној Србији над антропоидном лутком од сламе коју називају Г. обављају се ритуалне радње као над покојником. Обично девојчице, уз плач и нарицање, сахрањују Г. или га бацају у воду. Верује се да Г. тако добија моћ да призове кишу након сушног периода. На основу специфичних елемената погребног ритуала, Слободан Зечевић сматра да је Г. припадао посебној категорији покојника -- утопљеника, који су, како се веровало, утицали на временске прилике. У контексту хришћанског свеца Г. је као помоћник Св. Илије доносио град, али народ му није приписао епитет „свети". У појединим крајевима источне Србије поштован је као заштитник од грома па се на дан посвећен Г., 12. маја по старом или 25. маја по новом календару, није ништа радило. Заветине посвећене овом свецу прослављане су поред записа који се обично тако и звао. Хришћански светац Г., цариградски патријарх од 715. до 727, у представама српског народа задржао је паганске карактеристике заштитника од грома, града и поплаве.

Л. Б. Радуловић

Календарски празник (12/25. мај) и истоимена фигура (која се на обредан начин прави и сахрањује ради заустављања суше или прекомерне кише). Везује се за име хришћанског светитеља, цариградског патријарха из VIII в., које је у народу повезивано са појавом грмљавине. У околини Ниша Г. су називали Ђерма, у долини Тимока, лесковачком крају, врањској околини, Пчињи -- Ђерман, у околини Пирота и западној Бугарској -- Џерман. У западним српским крајевима није познат. На овај празник било је строго забрањено радити у пољу, посебно упрезати волове у кола „да градушка не бије усеве, да поводањ не плави њиве". За Г. су везана три главна облика обредног понашања: позивање на вечеру на Бадње вече -- домаћин би износио пред кућу хлеб и питу од тикве и три пута говорио: „Џермане, Џермане, саг те зовем на вечеру, а летос ми не требаш!" (Горња Нишава); прављење и сахрањивање истоимене фигуре -- начињена од глине у једној од девојачких кућа, фигура Г. у људском обличју, величине око пола метра (истакнутих детаља на глави и великог фалуса), полагана је у ковчег, направљен за ту прилику, покривана је белим платном и кићена цвећем, а девојке су Г. затим оплакивале и сахрањивале (ван села, поред неке воде); терање градоносних облака -- лети, бајањем Г. позивају да растера облаке.

Љ. Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1894; Љ. Раденковић, „Герман--Ђерман--Џерман", Пиротски зборник, 22, Пирот 1996; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић (ред.), Српски митолошки речник, Бг 1998; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН (Анђелић)

ГЕРМАН (Анђелић), патријарх карловачки, добротвор (Сремски Карловци, 10. IX 1822 -- Сремски Карловци, 8. XII 1888). Рођен је у свештеничкој породици и добио име Григорије. Завршио је гимназију и богословију у родном месту, а право и филозофију у Пешти и Шарошпатаку. Положивши „адвокационалну цензуру" 1845, кратко се бавио адвокатуром, а 1848. замонашен је у Гргетегу. Брзо је напредовао: био је ђакон и учитељ у Трсту („јер српски, немецки, маџарски и латински говори"), архиђакон и службеник Конзисторије, професор за предмет Пастирско богословље и ректор богословије. Као директор новосадске гимназије имао је задатак да заведе ред и да међу професорима потисне следбенике Светозара Милетића. Архимандрит и старешина Гргетега постао је 1864. Као изасланик патријарха Самуила (Маширевића) освештао је 1869. храм Св. Спиридона у Трсту. Покренуо је часопис Беседа за црквене, школске и народне потребе, објављујући у њему своје радове током трогодишњег излажења сваких десет дана. За епископа бачког изабран је 1869, али је због смрти патријарха хиротонисан тек 1874. Када су власти насилно пензионисале патријарха Прокопија (Ивачковића), поставиле су 1879. Г. за администратора, што је у митрополији наишло на неодобравање. На изборном сабору на првом гласању Арсеније (Стојковић) добио је 53 гласа, Г. само 12, али је власт одбила избор. На другом гласању Теофан, епископ горњокарловачки, добио је 53 гласа, а Г. 11, али га је бечки цар 1882. именовао на тај положај. С обзиром на то да је изабран насупрот жељи српског народа, постао је веома непопуларан. То се још више појачало због његовог непријатељског држања према архимандриту Илариону (Руварцу), којег је из Карловаца послао у манастир Гргетег. Свим силама се трудио да спречи секуларизацију међу Србима и да сачува традиционални однос јерархије и верника. Нерасположење, па и отворено непријатељство је било веома велико код Милетића и његових следбеника. Марљиво се бринуо за црквено благољепије, штитио просвету, помагао сиротињу. Предлагао је да се црква у Босни после Берлинског конгреса потчини Карловачкој митрополији или да се уреди као у Далмацији, али је власт урадила по свом нагодивши се са Цариградом. Хиротонисао је архимандрита Теодосија (Мраовића) за епископа на молбу српске владе иза које је стајала бечка влада. Тиме је дао легалитет напредњачкој јерархији у српској цркви изазван ударом краља Милана који је на неканонски начин уклонио митрополита београдског и целе Србије Михаила и све епископе. Г. је несумњиво био родољуб који је бринуо за добро Цркве. Био је човек „широке руке" јер је велике приходе са економије у Даљу давао на стипендије, пензије и милостиње. Основао је фонд за пензије професора Карловачке гимназије и фонд за пензије свештеника Карловачке митрополије. Од његове заоставштине (162.500 форинти) и готовине његовог брата Стевана подигнута је зграда Карловачке гимназије (којој је оставио своју богату библиотеку) и основан Свештенички конвикт (завод у којем су деца свештеника Карловачке митрополије који су били ученици Карловачке гимназије добијали стан и храну по умереној цени). Оставио је богату рукописну заоставштину која осветљава његов рад и догађаје оног времена, која се налази делом у Народној библиотеци Србије, а делом у Архиву САНУ у Београду. Писао је о босанским патаренима у Беседи и Отаџбини, сарађивао у Видовдану и Српском народу. Божићне посланице и неке текстове из часописа штампао је као посебне публикације. Говорио је намачки, латински и мађарски. Одликован је Орденом Св. Саве и аустријском Гвозденом круном I степена. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви.

ЛИТЕРАТУРА: „Његова Светост патријарх Герман Анђелић у Београду", Хришћански весник, 1884, 8; К. Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Н. Сад 1951; М. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1979; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Н. Сад 1980; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН

ГЕРМАН (Ђорић), патријарх српски (Јошаничка Бања, 19. VIII 1899 -- Београд, 27. VIII 1991). Као свештенички син, са световним именом Хранислав, завршио је богословију у Сремским Карловцима (1921) и Богословски факултет у Београду (1942). Радни век отпочео је 1924. као епископски ђакон и писар Духовног суда у Чачку, потом вероучитељ у гимназији. У чин свештеника рукоположен је 1927. и служио као парох у Миоковцу (до 1931), потом у Врњачкој Бањи и био архијерејски намесник Среза трстеничког (до 1938). Уређивао је Преглед, лист Жичке епархије, и календар Свети Лазар. Превео је на српски житије Св. Петке. Референт Синода постао је 1938. и уређивао патријаршијску библиотеку, а као главни секретар био је главни и одговорни уредник Гласника. Оставши удовац, замонашен је 1951. у манастиру Студеници и изабран за викара патријарха Викентија са титулом епископа моравичког. Изабран је 1952. за епископа будимског, али епархију није могао да прими због одбијања комунистичких власти у Будимпешти. Администрирао је Будимљанско-полимском епархијом 1955--1956, када је примио жичку епархију.

За патријарха српског изабран је 1958, а устоличење је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој патријаршији. Постао је патријарх у деценији у којој су два српска патријарха у кратком времену преминула (Гаврило 1950, Викентије 1958), а у којем је крути комунизам мало омекшао, додуше само привидно. Желео је да се подигне нови свештенички кадар отварањем нових богословија (Сремски Карловци, Крка, Цетиње) и стварањем елементарних услова за њихово образовање. У том циљу настојао је да одржи БФ и његов наставнички кадар, да обезбеди уџбенике за студенте факултета и ученике богословија. Бринуо је о монаштву и за њихово образовање основао Монашку школу у манастиру Преображења, потом у манастиру Острог, али оне нису биле дугог века. Осим парохија попуњавао је и епархије, хиротонисао близу 30 архијереја. Оснивао је епархије у земљи (врањска, бихаћко-петровачка) и иностранству (источноамеричка и канадска, средњозападноамеричка, западноамеричка, западноевропска и аустралијска, аустралијско-новозеландска, канадска). Tражиo je да држава Цркви врати одузета имања и да дозволи наставак изградње храма Св. Саве, што је остварено тек 1985.

Својим примером подизао је дух задужбинарства, подигавши цркву задужбину у свом селу Великој Дренови и нови храм манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури. Свестан важности писане речи, основао је Завод за умножавање и новинско-издавачку установу „Православље". У његовом времену јавили су се црквени листови Православље, Светосавско звонце, Теолошки погледи и повремена ревија Српска црква у прошлости и садашњости. Издавачка делатност која је замрла после II светског рата оживела је и донела неколико стотина наслова књига. Такође је основао Завод за израду свећа.

У његово време изграђене су капела Св. Петке у Раковици, црква на Карабурми, богословија у Крки, нова зграда ПБФ у Београду и настављени радови на храму Св. Саве чије је темеље поново осветио. У кругу патријаршије саградио је салу Православног народног универзитета и одобрио рад Верско-добротворног старатељства. Црквено благољепије доведено је до врхунца. На генералној скупштини Светског савета цркава 1968. у Упсали једногласно је изабран за првог од шест председника за наредни период, што је прихватио тек када се СА Синод са тим сагласио. У његово време прослављени су многи јубилеји: 1.000-годишњица Свете Горе, 750 година аутокефалности Српске цркве, 800 година од рођења Св. Саве, 50 година од васпостављања српске патријаршије, шест векова од Косовског боја, седам векова Жиче, шест векова Горњака и др. Од прворазредног националног значаја био је пренос посмртних остатака цара Душана из Патријаршије у цркву Св. Марка 1968, а осветио је Спомен-цркву у Јасеновцу (1984) и много других српских светиња. Бринуо је о Србима у исељеништву оснивањем неколико заграничних епархија и постављањем епископа.

Као патријарх поклонио се 1959. светим местима у Палестини и посетио патријархе цариградског, јерусалимског, антиохијског, александријског и, поново, Свету Гору и Хиландар. Посетио је сестринске цркве: Руску цркву (1962, када је промовисан за почасног доктора Московске духовне академије, и 1968, приликом прославе 50-годишњице руске патријаршије), Румунску, Бугарску, Јеладску (1964. добивши највише грчко одликовање), Пољску, Чехословачку, као и кентерберијског архиепископа. Био је домаћин антиохијском, јерусалимском, руском, бугарском, румунском, александријском, васељенском патријарху, те атинском, кипарском, карелијско-финском и англиканском архиепископу. Три пута је посетио Светски савет цркава у Женеви и дочекивао њихове представнике, а 1969. посетио је Англиканску цркву и тиме вратио посету. Посебну пажњу посветио је Хиландару (четири посете) и учествовао у прослави 1.000-годишњице Свете Горе (1963). При Верском добротворном старатељству основао је Хиландарски одбор и саградио манастир Сланци код Београда као метох хиландарски. Испољио је велику храброст у деликатном времену и издржао тешка искушења током свог патријарховања, у првом реду два раскола: америчког (1962), који се завршио и осудом епископа америчко-канадског Дионисија (1963), и оснивања тзв. МПЦ (1967) уз подршку комунистичких власти. Колико год да су Српска црква и патријарх Г. добијали подршку из иностранства, све су више били подвргнути пресији од стране домаћег режима. Одбио је аутокефалност МПЦ и признање македонске нације. Рушење Његошеве капеле на Ловћену није успео да спречи иако је помогнут од културне и научне јавности српске и целог света, што за комунистички режим није било довољно. Неки акти комунистичких власти директно су оштетили СПЦ: Закон о национализацији грађевинског земљишта и најамних зграда из 1960. осакатио је црквену имовину, а Устав СФРЈ из 1974. поставио је темељ шиптарском сепаратизму на Косову и Метохији. Тражио је да се призренској богословији врати задужбина Симе Игуманова у Београду и да се Срби и српске светиње на Косову заштите од шиптарског терора. Врхунац храбрости био је када је са СА Синодом и СА Сабором одбио комунистички захтев да СПЦ подржи предлог да се Јосипу Брозу 1973. додели Нобелова награда за мир коју су подржали реис-ул-улема, Реформаторска и Евангелистичка верска заједница. Сломио је кук 1989. и остао везан за кревет, због чега је предао трон наследнику, али је до смрти на богослужењима помињан као патријах српски. Уз патријарха Пајсија Јањевца најдуже се, преко 30 година, налазио на трону српске цркве. Сахрањен је у храму Св. Марка у Београду. Његов живот и рад већ су постали предмет проучавања: о патријарху Г. је Георгиос Нектариос Лоис у Солуну, на Богословском факултету, одбранио докторску дисертацију.

ЛИТЕРАТУРА: „Патријарх српски Герман", у: Споменица поводом двадесетогодишњице његовог патријарашког служења 1958--1978, Бг 1978; М. Д. Јанковић, „На путу стварности, осврт на живот и рад Патријарха Германа", Гласник, службени лист СПЦ, 1991, 9; Gewvrgio" Nektavrio" Aq. Lovh", O Patriavrch" twn Sevrbwn Germanov". Bivo"Dravsh (1958--1990), докторска дисертација, Солун 2006.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН, Јован

ГЕРМАН, Јован, трговац, управник града Београда, капућехаја (Разлог, Бугарска, 1782 -- Београд, 1854). Родом из српске породице грчко-цинцарског порекла, која је била блиска кнезу Милошу и династији Обреновић, у сродству с најзначајнијим породицама у Србији онога времена (Обреновићима, Константиновићима, Хаџи-Томинима и др.). Успон породице Герман остварен је захваљујући Јовановом брату Михаилу, личности од посебног поверења кнеза Милоша, и његовом агенту у Русији и Влашкој. Током Милошеве владавине браћа су водила трговину и бавила се банкарским пословима. Поседовали су породичну кућу у Господарској улици у Београду, као и велики врт Јевремовац (данашња Ботаничка башта). Вешт политичар, Јован се на време удаљио од Томе Вучића Перишића, што му је донело Милошеву наклоност и 1836. титулу кнежевог кавалира, 1837. положај цариника (ђумрукчије), с посебним задатком да спречава ширење антиобреновићевске пропаганде из Хабзбуршке монархије. Иако је стари кнез првобитно планирао да га именује за председника Трговинског суда, крајем 1838. у чину мајора постављен је за начелника полиције вароши Београда. Већ наредне године као потпуковник био је краће време управник вароши Београда, да би потом постао секретар Јеврема Обреновића, гувернера нахије и вароши Београда. Извесно време и он је био српски агент у Влашкој. Током сукоба Обреновића с уставобранитељском опозицијом сврстао се на страну династије, па га је кнез Михаило поставио за капућехају у Цариграду, где се показао као вешт и способан дипломата. У периоду насилне промене династије и преврата изазваног тзв. Вучићевом буном (1842) као благајник (казначеј) и један од најоданијих кнежевих људи нашао се под ударом уставобранитељских челника, који су га приморали да на дуже време напусти Србију и пресели се на своја имања у Влашкој. Из емиграције је материјално помагао организовање обреновићевске завере (1846), па се, по наређењу министра И. Гарашанина, налазио под константном полицијском присмотром. Заједно с браћом бавио се трговином сољу, која је у то време доносила значајан профит. Као бродовласник поседовао је лађу „Кнез Михаило", која је имала простор за 18 топова, па је била погодна и за коришћење у војне сврхе. У браку са Симеоном (Симком) Обреновић (†1837), кћерком Јеврема и Томаније Обреновић, добио је три сина, који су преминули у раном детињству, Јеврема (†1836), Јована (†1838) и Адама. С Анком Константиновић, рођеном сестром своје покојне жене и удовицом Александра Константиновића, имао је ванбрачну кћерку Симеону (†1915).

ИЗВОРИ: Полиција, Бг 1910, 5, 131; В. Стојанчевић, Обавештајна служба у Карађорђевој и Милошевој Србији, историјска грађа, III, Бг 1964; Грађа за историју Београда од 1806. до 1867, I, Бг 1965; М. Р. Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из новије српске историје, Бг 1982; Живети у Београду 1837--1841, Документа Управе града Београда, Бг 2003; Живети у Београду 1842--1850, Документа Управе града Београда, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Бг 1937; Р. Л. Веселиновић, Београд 1807--1862--1867, Бг 1962; В. Стојанчевић, „Једна обреновићевска завера против уставобранитељског режима 1846. год. ('Мирчина и Мирчићева буна')", ИЧ, 1966, 14--15; Б. Перуничић, Управа вароши Београда 1820--1912, Бг 1970; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Бг 2003; Б. Божовић, Управа и управници града Београда 1839--1944, Бг 2011.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН, Михаило Теодоровић

ГЕРМАН, Михаило Теодоровић, трговац, дипломатски агент (Банско/Разлог, Македонија, крај XVIII в. -- ?, 1845). Потиче из грчко-цинцарске породице. Након неуспешне трговачке каријере у Бечу отишао је у Венецију где се оженио Рускињом. Притиснут дуговима кренуо је 1811. за Мађарску, али је у Петроварадину ухапшен и враћен у Славонски Брод, одакле је протеран у Босну. У Београду се појавио 1815. издајући се за руског агента. Стекавши поверење кнеза Милоша, кренуо је у Петроград да тражи руску заштиту, а завршио као кнежев пуномоћник при руском конзулату у Букурешту. На турско инсистирање смењен је 1819, али га је Милош већ наредне године послао руском конзулу у Цариград. Његово обећање да ће Милошу издејствовати кнежевску титулу допринело је увећању прихода које је добијао од Србије. Услед нерационалног трошења новца Милош га је 1820. опозвао, али је одустао после интервенције руског конзула у Букурешту. Био је члан 5. српске депутације у Цариграду. Почетком 1822. Милош га је послао у Русију како би проверио гласине о руској иницијативи за припајање Србије Аустрији. Његов долазак у Србију из Петрограда 1825. представља први јавни акт Милошеве сарадње са Русијом. Уз братову помоћ и Милошев новац дошао је до Вуковог текста Српске историје, превео га на руски и штампао. Био је посредник између српске депутације у Цариграду и Руса, а по прекиду руско-турских односа напустио је Цариград. Милош га је 1835. именовао за „дејствителног државног совјетника" како би умирио руско-турске реакције поводом Сретењског устава. Исте године су заједно изашли пред султана и од 1837. поново је постао агент у Букурешту. Био је полиглота, а поседовао је и богату библиотеку, коју је 1845. откупило српско Министарство просвете.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Попов, Русија и Србија. Од Кочине крајине до Светоандрејске скупштине, I, Бг 1870; В. Ст. Караџић, Грађа за српску историју нашега времена и животи најзнатнијих поглавица онога времена, Бг 1898; М. Гавриловић, Милош Обреновић, II, Бг 1909; Љ. Стојановић, Живот и дело Вука Ст. Караџића, Бг 1924; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; Вук Караџић и Милош Обреновић. Једна актуелна расправа, Бг 1938; Љ. Дурковић Јакшић, Историја српских библиотека (1801--1850), Бг 1963; В. Ст. Караџић, Животи српских војвода и осталих знаменитих Срба, Бг 1967; Историјски списи, Бг 1969; М. Џелебџић, Архивска грађа за историју Народног музеја, I, Бг 1969; Историја македонског народа, II, Бг 1970; К. Димитријевић, Кнез Милош, Бг 1971; Историја српског народа, V--1, Бг 1981.

В. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАН

ГЕРМАН АЉАСКИ, манастир у Платину, у Калифорнији (САД). Основао га је 1967. монах Серафим (Јуџин Роуз, 1934--1982), Американац из Сан Дијега. Као ученик светог епископа Јована шангајског, научио је да пева и богословски размишља, те у 28. години био крштен. Оснивање манастира било је постепено: 1963. Роуз је са Русом Глебом Подмошенским основао Братство Св. Германа Аљаског, 1964. у Сан Франциску покрај руског храма основали су књижару за продају православних књига и икона, а 1965. и издавачку кућу „Saint Herman press" и двомесечни часопис The Orthodox Word. После смрти епископа Јована 1966, Серафим је одлучио да са братством напусти Сан Франциско и оснује манастир у дивљини северне Калифорније. Ту су 1966--1967. подигли дрвене келије и мали храм са куполом над централним делом и мањом на западном делу. Благословом епископа Антонија (Медведева) насеобина је 1969. добила статус православног манастира у који се братство уселило, а Серафим 1970. био замонашен. Братство је првих година живело пустињачки, без грејања, електрике, канализације и свих осталих благодети савремене цивилизације. Убрзо је подигнут већи храм. Све зграде су у руском новгородском стилу, а осмокраки руски патријаршијски крст налази се на капији, храму, келијама и гробовима. Садашњи храм, величином прилагођен монашком братству, има основу крста и масивну четворострану куполу над централним делом са три прозора на свакој страни. На сваком углу је двоспратна купола на високом витком тамбуру. Олтарска апсида је мала, а живописа нема. Јужно од храма налази се четворострана отворена звонара.

Захваљујући угледу свог оснивача и монашког братства, манастир је развио монашки живот, тако да има неколико скитова: Св. арханђел Михаило и Св. Нил у Јузнику на Аљасци, Васкрсење Христово у Фалбруку (Калифорнија), Св. Ксенија у Вајлдвуду (Калифорнија), Св. Ксенија у Индијанаполису (Индијана) и Св. Мојсије у Канзас Ситију (Мисури). Општежитељног је уређења, има строг типик по узору на древне манастире и циљ је многих поклоничких путовања, колико због дивне и живописне али сурове природе толико због гроба Серафима (Роуза). Продаја књига и икона је основни начин издржавања братства. Књиге су штампали примитивном машином са ручним слогом. На енглеском језику објављују дела светих отаца, савремених православних мислилаца и свог оснивача Серафима. У јурисдикцију Западноамеричке епархије СПЦ манастир је примљен 2000. Нема много православних Срба у околини, али у њега долазе крштени Индијанци. Има петнаестак монаха, Американаца по рођењу, који уз енглески говоре српски и руски језик. Богослужења су на енглеском језику са руским и византијским напевом. Одржавају везу са српским монасима, прате догађаје у Србији, посебно на Косову, с чиме су добро упознати захваљујући посетама српских монаха и везама са Хиландаром. На Видовдан служе парастос Србима „изгинулим за веру и отечество".

ЛИТЕРАТУРА: Јеромонах Дамаскин, Отац Серафим Роуз, I--III, Бг - Хиландар, 2003, 2007, 2013; Црква, календар СПП за 2006; А. Апостоловски, „Индијанац у православном манастиру", Политика, 16--17. II 2014.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАНИЗАМ

ГЕРМАНИЗАМ, реч или израз из немачког језика као језика даваоца (стандардни језик, односно швајцарски или аустријски стандардни варијетет или дијалекат), који су пренети у систем неког другог језика (језик прималац), или речи и изрази у том језику настали по узору на немачки језик као језик давалац. Преузимање речи и израза из једног језика у други, па тако и преузимање из немачког у српски језик, прате одређене закономерности. То су: фонетско-фонолошка адаптација, нпр. нем. Bäcker > срп. пекар; нем. Lager > срп. лагер и логор; Socken (јуж. нем. диј.) > срп. сокна; нем. Perücke > срп. перика; нем. Kipfel > срп. кифла; Schlag (ауст.) > срп. шлаг; нем. Schlag > срп. шлог; морфолошка адаптација, нпр. нем. Kommando, с.р. > срп. команда, ж.р.; нем. Stall, м.р. > срп. штала, ж.р.; нем. Schnitzel, с.р. > срп. шницла, ж.р.; Zutzel, м.р. (ауст.) > срп. цуцла, ж.р.; творбена адаптација, нпр. нем. Gasthaus > срп. гостионица; нем. Wirtshaus > срп. биртија; нем. privilegieren > срп. привилеговати; нем. Plüsch > срп. плишан; нем. Rolle > срп. ролница; роловати; нем. Leerlauf > срп. лер; нем. Schiebetür > срп. шибер; калк, нпр. нем. Wasserfall > срп. водопад; нем. Überfall > срп. препад; нем. hellblau > срп. бледоплав; нем. Wirkungskreis > срп. делокруг; нем. Ausflug > срп. излет; Butter auf dem Kopf haben (jуж. нем. диј.) > срп. имати путера на глави; нем. Pech haben > срп. имати пех. Г. у савременом српском језику, у поређењу са немачким, може семантички бити прозиран или непрозиран (нпр. нем. Geliebter > срп. гелиптер; Baraber (јуж. нем. диј.) > срп. бараба; нем. zwicken > срп. цвикати). Начелно, семантичка макро- и микроструктура г. разликује се у односу на полазну јединицу у језику даваоцу; најчешће долази до промене у обиму значења и у значењској структури, због чега се говори о семантичкој адаптацији г*.* У српском језику постоји велик број г., што је резултат културно-историјских и језичких додира. У савременом српском језику г. све чешће имају обележја архаичног или дијалекталног, и све су ређи, али још доста заступљени, посебно у језику Срба који живе и раде на немачком говорном подручју.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Schneeweis, Die deutschen Lehnwörter im Serbokroatischen in kulturgeschichtlicher Sicht, Berlin 1960; Ј. Grotzky, „Morphologische Adaptation deutscher Lehnwörter im Serbokroatischen", у: Beiträge zur Kenntnis Südeuropas und des Nahen Orients, München, 1978, 26; B. Golubović, Germanismen im Serbischen und Kroatischen, München 2007.

Б. Петронијевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМАНИСТИКА

ГЕРМАНИСТИКА, скуп научних дисциплина које изучавају немачки језик, књижевност и културу. Књижевнонаучна г. код Срба изворно је везана за културолошка истраживања. Њен утицај као академске дисциплине почиње оснивањем Велике школе 1808. и немачким као првим страним језиком. Oснивањем Лицеја као вишег степена образовања 1838. почело jе и институционално изучавање немачког језика, књижевности и културе: у наставне планове уведен je, најпре преко лекторатa, немачки језик. То је био нуклеус тзв. Ванредне катедре немачког језика 1852. Даљи развој српске г. је у тесној вези са формирањем научних институција у српском високом школству. Издвајањем Ванредне катедре у засебну студијску групу (Немачки језик и књижевност, теорија књижевности) при прерастању Лицеја у Велику школу 1863, створени су услови за формирање Катедре за немачки језик и књижевност. Њено оснивање везује се за 1905, када је Велика школа добила статус универзитета. За г. у оквиру српске културе важну улогу су имале и германистичке катедре изван Београдa: у Скопљу су од 1920. до 1941. студије г. постојале као огранак БУ, потом у Новом Саду (од 1954. до 1960. у саставу БУ) и најзад у Крагујевцу од 1998 − најпре као истурено одељење БУ, затим, од 2002, у склопу Филолошко-уметничког факултета.

Развој домаће г., у почетку оријентисане првенствено на књижевност, обележиле су прве три генерације. Припадници првог нараштаја, стасалог после оснивања БУ, били су Милош Тривунац (1876−1944), Момчило Селесковић (1890−1950), Милан Ћурчин (1888−1960) и Перо Слијепчевић (1888--1964). Катедром за г. руководио је М. Тривунац. Бавио се класичном немачком књижевношћу, превасходно Гетеом, али је наглашено критички однос према Немцима показивао књигом О Немцима (Бг 1912); нетрпељивост је испољио и током уређивачког мандата у часопису Страни преглед. Функција министра просвете у Недићевој влади и потписивање „Апела српском народу" коштали су овог српског и немачког академика живота (стрељан је 1944. као колаборациониста, упркос осведоченој германофобији). Показујући непревладане одлике доста сувог професорског излагања, угледајући се уједно на методе какве су владале у Европи, домаћа г. се окретала српско-немачким књижевним везама, као и теоријским питањима унутар саме немачке књижевности. Значајан траг у првој фази оставили су М. Ћурчин (теза „Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur", одбрањена 1905. у Бечу под менторством Ј. Минора), као и полиглота М. Селесковић, професор на Филозофском факултету у Скопљу (1920--1926) и Београду, склон веома промишљеним теоријским захватима у методологији књижевности (Есеј о методи изучавања књижевности, Бг 1999), куда су га водила филозофска разматрања („Das Wunder. Eine Kritik des Begriffs der Metaphysik", Annalen der Philosophie und Philosophischen Kritik, 1929, 8). Док се Ћурчин бавио најранијом рецепцијом народне песме у немачкој књижевности (од Гетеа и Хердера до краја XIX в.), Селесковић је дисертацијом одбрањеном 1919. у Паризу под насловом La Serbie dans l'opinion allemande contemporaine (Србија у немачком јавном мњењу од 1914--1918, прев. П. Новаковић, Бг 1996), наставио Тривунчевa француско-немачкa истраживања по угледу на његову компаратистички усмерену дисертацију (Минхен 1902). Алојз Шмаус (1901−1970), врсни балканолог и директор Немачког научног института у Бeoграду, објавио је у часопису Мисао већи број студија о књижевној методологији, које су, уз радове М. Селесковића, повезале српску г. са главним токовима немачке и европске науке. П. Слијепчевић, који се убраја у родоначелнике г. на јужнословенском простору (најпре у својству професора Велике медресе и ФФ у Скопљу), докторирао је у Фрибуру (Швајцарска) 1917. са тада актуелном темом (Будизам у немачкој књижевности, Беч 1920), да би хабилитирао радом Шилер у Југославији. Студија о примању немачке класике код Срба, Хрвата с освртом на Словенце (Ск 1937). Са јаком споном између науке, критике и есејистике, дело овог дугогодишњег шефа катедре за г. на београдском ФФ, добрим делом је просветитељског карактера, сасвим у складу с његовим политичким списима.

Научни рад друге генерације германиста, Милоша Ђорђевића (1901--1980), Емилије Грубачић (1912--1994), Страхиње Костића (1918--2000), Миљана Мојашевића (1918--2002), Драгославе Перишић (1920--2001) и Зорана Константиновића (1920--2007) прати научно и академско усмерење које су поставиле претходне генерације. Период после II светског рата je без сумње било најсрећније време немачко-јужнословенских, а посебно немачко-српских културних односа и време међусобне размене идеја и знања уопште. Истраживања културних контаката хватала су лŷк од компаратистичких приступа у истраживању књижевности на немачком језику и њеном положају у светским оквирима код М. Ђорђевића, до истраживања међукултурних немачко-југословенских веза у време Грима и Вука код М. Мојашевића и З. Константиновића. Повратак темама из XIX и раног XX в., заједнички овој генерацији, отворио је пут значајним резултатима српске г. У исто време забележени су и први радови о српско-немачком књижевном преводилаштву (М. Мојашевић, С. Костић и Д. Перишић). Германистима је припала важна улога у заснивању високошколских институција**.** Е. Грубачић, М. Мојашевић и З. Константиновић су г. задужили расађујући је институционално на ширем балканском простору и уздижући је до светског ранга. Њихови стручни радови или пак докторати брањени и објављени на немачком говорном подручју чине обавезни саставни део у библиотечком фонду образовних институција широм света. Док је Е. Грубачић, са значајним радовима на тему немачког као мањинског језика, основала Катедру за немачки језик, потом Одсјек за г. на ФФ у Сарајеву, М. Мојашевић, једна од средишњих личности српске г. после II светског рата, деканством на БУ и учешћем у почетку рада Катедре за немачки језик и књижевност у Новом Саду, утицао је на будуће истраживаче радовима у духу академског позитивизма. Важну улогу имале су његове књиге о Јакобу Гриму и узајамним односима између нашег и немачког културног простора. Он није отварао велике и спорне теме него је, попут новосадског колеге С. Костића, ишао у детаљ, пажљиво пописујући грађу за књижевну историју. Развоју српске г. немерљив допринос дао је академик З. Константиновић. Осим деловања на Институту за књижевност и уметност, утицао је на књижевно васпитање многих генерација. Награђен престижним признањима, он је у домаћу науку пренео сазнања из културне историје немачког говорног подручја (Покушај преоцењивања Меринговог доприноса науци о књижевности, Бг 1963), док је као оснивач Катедре за компаратистику на Универзитету у Инзбруку 1970. германском свету приближавао српску културу (Vuk Karadžić und Österreich. Österreich und Vuk Karadžić, Wien 1987), подижући с новим научним инструментима углед српске г. Тиме се знатно ширио дијапазон истраживања: од уласка српске културе у немачку књижевност код Мојашевића (Jakob Grimm und die serbische Literatur und Kultur, Marburg 1990), до методологије науке о књижевности у Константиновићевом поредбеном приступу (Eine Literaturgeschichte Mitteleuropas, Innsbruck 2003).

Трећој генерацији германиста припадају, између осталих, београдски докторанд и сарајевски професор Предраг Костић, са књигама о Брехту и савременој немачкој драми, Каталин Хегедиш Ковачевић са компаратистичким студијама које допуњују знања из старије књижевности о мање познатим и занемареним поводима, Мирко Кривокапић са анализом „поетске слике воде" у Гетеовом делу и уџбеничком литературом, као и шеф катедре и преводилац Томислав Бекић, које се посветио Т. Ману и вредно проучавао немачко-српске културне и књижевне везе. Немачке теме су, изван академске средине, привлачиле и Зорана Глушчевића, Миодрага Шијаковића и Владету Јеротића. Добитник међународних признања, и најистакнутијих, које се додељују на немачком говорном подручју, академик Слободан Грубачић је после књига о Хајнеу (Штутгарт 1975) и Кафки (Бг 1983) „показао широк поредбени захват и смисао за теоријска уопштавања" (П. Палавестра) у синтезама Историја немачке културе (Ср. Карловци -- Н. Сад 2001); Александријски светионик (Ср. Карловци -- Н. Сад 2006); Меморија текста (Ср. Карловци -- Н. Сад 2014). У више мандата декан Фил. ф. у Београду, Грубачић је, председавајући матичном комисијом за оснивање факултета у Крагујевцу, увео студијски програм г. у Никшићу. Генерација германиста рођених 50-их година ХХ в. ширила је и продубљивала теме истраживања. Јосип Бабић, професор на Фил. ф. у Београду и ФФ у Осијеку, обрадио је лик Краљевића Марка у немачкој књижевности и Гетеову песму „Месецу" у немачкој науци о књижевности (Бг 1998). Прешавши са скопског универзитета у Београд, амерички доктор, рано преминули Срдан Богосављевић (Роберт Музил. Између утопије и политике духа, Бг 1993), афирмисао се теоријском књигом Антиклимакс (Бг 2003) и узорним студијама о Музилу и експресионизму. Душан Глишовић, још један немачки доктор (Politik im Werk Kafkas, Tübingen 1996), открио је у значајном и филолошки беспрекорном раду потпуно непознатог „немачког" Андрића (Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи Рајх 1939--1941, I, Бг 2012), а Миодраг Лома, који је замашне књиге посветио песништву Ф. Хелдерлина и проблему књижевне историографије (Слика Христа код Хелдерлина, Бг 2003), осветлио је на новим основама цивилизацијске моделе и спознајни однос религијских и песничких мотива. Њихови прилози су некадашњи поредбени позитивизам приближили новијим и сложенијим тумачењима, наговестивши потребу да се историја г. пише кроз дијалог култура, без осећања мање вредности или националних предрасуда. У новосадском универзитетском кругу делује Јулијана Бели Генц. Понудивши темељит преглед судбине Лесингових драма у српској књижевности, наставила је истраживања о немачком просветитељству. Припадници најмлађе генерације, Николина Зобеница, која се бавила рецепцијом романа Лимени добош Гинтера Граса у немачкој и српској књижевности, и Миодраг Вукчевић, који у новом кључу тумачи барокну драму и савремене текстове, показали су како се наслеђе позитивизма ранијих историчара може повезати са савременим критичким поступком, али ни нова генерација, осим отварања видика, није показала амбицију да створи неку школу г. На отвореним методолошким претпоставкама дала је искључиво самосталне и појединачне резултате.

Наступајући као посредници између култура, развоју српске г. допринели су својим радовима и многи негерманисти, као М. Ибровац, Ф. Бајрактаревић, А. Савић-Ребац. Готово сви немачки лектори постали су касније угледни шефови катедара и академици у Немачкој: E. Шневајс (Берлин), Е. Тангл (Хамбург), Ф. Дирлмајер (Хајделберг), В. Кунце (Берлин), A. Шмаус (Минхен). Значајна је и посредничка улога српских германиста у области уметничког преводилаштва, пре свега преводиоца Фауста Бранимира Живојиновића, који је превео значајан корпус немачке поезије и прозе, као и Златка Красног, песника и афирмисаног преводиоца савремених аутора.

О. Бекић; М. Вукчевић

Лингвистичка г. као универзитетска дисциплина код Срба постоји од почетка XX в. У српској науци скоро пола века предност је имало проучавање немачке књижевности, али се спорадично проучавала и историјска граматика немачког језика. Монографија Милоша Тривунца Немачки утицаји у нашем језику (Бг 1937) представља први значајнији рад из домена контактне лингвистике у српској г. Том раду претходи неколико научних чланака истог аутора, нпр. Из немачке граматике (Бг 1905), „Zur Ausstoßung des schwachen e im Bayrischen des 11. und 12. Jahrhunderts" (Beiträge zur Geschichte der deutschen Sprache und Literatur, 1913, 38, 1--2), те две докторске тезе из области дијалектологије: Владислав Вајферт, Die deutsche Mundart von Vršac (Бг 1935); Павел Брежник, Die Mundart der hochdeutschen Ansiedlung Franztal in Jugoslawien (Бг 1935). Рад М. Тривунца Deutsche Lehnwortforschung im südslawischen Sprachraum (Бг 1941) представља немачку верзију ауторовог рада из 1937. Послератна лингвистичка г. код Срба формирала се под утицајем г. у Немачкој, односно у ондашње две немачке државе. Она највише обу-хвата област историјске граматике: Иван Пудић, Основе готског језика (Сар. 1961), Готски језик I део: Историјска граматика (Бг 1971), Готски језик II део: Текстови с преводом (Бг 1973), „Alt(ost)germanische Ortsnamen in den Balkansprachen" (Südosteuropa-Schriften, Wiesbaden--München, 1964); докторске дисертације: Јован Ђукановић, Језик и стил Хартмановог „Gregoriusa" и „Изабраника" Томаса Мана (Бг 1970); Зоран Жилетић, Именице и придеви изведени суфиксима у новелама „Mai und Beaflor" и „Die Königstochter von Frankreich" (Бг 1971); Весна Берић, Ред речи у делима Jörg Wickrama (Н. Сад 1975); Смиља Хрват, Модус у Лутеровој Библији из 1534. и нововисоконемачка норма (Бг 1993); монографије: Смиља Срдић, Увод у ранонововисоконемачки језик (Бг 1998) и Das Hildebrandslied (Бг 2006). И област контрастивне лингвистике обележила је последњих четрдесетак година лингвистичке г. у Србији, почев од, у Лајпцигу одбрањеног магистарског рада Божинке Петронијевић Valenz der Verben des Denkens im Deutschen und Serbokroatischen (1971; скраћена верзија на српском „Анализа валентности глагола мишљења у немачком и српскохрватском језику", Живи језици, 1981, 1--4). Прву докторску дисертацију из контрастивне синтаксе немачког и српског језика одбранио је Никола Кремзер: Синтакса лексикализованих спојева предлог + именица + глагол у немачком и српскохрватском језику (ограничено на глаголе nehmen и setzen) (Бг 1975). Десетогодишња сарадња српских научника са Улрихом Енгелом са Института за немачки језик у Манхајму изнедрила је двотомну контрастивну граматику: Ulrich Engel, Рavica Mrazović, Jovan Đukanović, Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch (Н. Сад 1986), као и многе магистарске радове, докторске дисертације и монографије, нпр. Марија Бачвански, Двовалентни глаголи у немачком језику у поређењу са српскохрватском језичком ситуацијом (Н. Сад 1982); Бранислава Поповић, Субјунктори у узрочним и последичним реченичним склоповима у немачком и њихови еквиваленти у српскохрватском (Бг 1982); Марија Добренов, Категорије одређености и неодређености у немачком и мађарском језику (Н. Сад 1983); Марина Личен, Илокутивни тип директива. Подврсте директива и њихова језичка реализација у немачком и српскохрватском језику (Н. Сад 1984); Маргита Шнел Живановић, Функција вербалних перифраза немачког језика у стручним текстовима и њихови еквиваленти у српскохрватском језику (Н. Сад 1988); Даница Недељковић, Декомпоновање прилога у савременом немачком и српском језику (Краг. 2013); монографију Hanna Popadić, Božinka Petronijević, Miloje Đorđević, Untersuchungen zum nominalen Bereich deutsch-serbokroatisch (Heidelberg 1988), као и чланке: M. Bačvanski, „Ansätze zu einem Vergleich deutscher und serbokroatischer kausativer Verben", B. Petronijević, „Präpositionalobjekt im Satzbauplan der verba cogitandi im Deutschen und Serbokroatischen" (Valenzen im Kontrast, Heidelberg 1988), „Valenz der Verben der propositionalen Einstellung im Deutschen und Serbokroatischen unter semantischem Aspekt" (Kwartalnik Neofilologiczny, 1986, 319), Komparativphrase im Serbischen und Deutschen (Bg 2005) и др. Поред синтаксичких радова објављено је више радова из области творбе речи и транслатологије, нпр. Јелена Костић, Именице настале конверзијом у савременом немачком језику и њихови преводни еквиваленти на српском (Бг 2007). Током последњих двадесетак година све значајније место у лингвистичкој г. у Србији има преводна лексикографија и израда лексикографских приручника, нпр.: Б. Петронијевић, Немачко-српско-хрватска лексикографија прве половине двадесетог века -- Културно-историјски трансфер (Бг 2002); речници, нпр. П. Мразовић, Р. Приморац, Немачко-српскохрватски фразеолошки речник (Бг 1991); Ј. Ђукановић и др., Немачко-српски и Српско-немачки речник (Бг 1993); Б. Петронијевић, Српско-немачки преводни фразеолошки речник (Бг 2007); чланци, нпр. Б. Петронијевић, „Wortbildung und Übersetzen" (Српски језик, 2006, 1--2). У оквиру лингвистичке г. код Срба развија се и примењена лингвистика, посебно проучавања немачког као страног језика, нпр. П. Мразовић, Поремећај у реду речи при учењу немачког језика од стране говорних представника српскохрватског језика (Н. Сад 1973--1974); Оливера Дурбаба, Pressetexte in Lehrwerken für Deutsch als Fremdsprache. Auswahl und Didaktisierung (Leipzig 2005). Савремена лингвистичка г. у Србији често излази изван домена контактне лингвистике и има за предмет германистичке теме у ужем смислу покривајући и даље, пре свега, семантику, дериватологију и синтаксу, нпр. Б. Петронијевић, Semantische Beschreibung der Verben des Denkens in der deutschen Gegenwartssprache (Бг 1985); Ј. Ђукановић, Der komplexe Satz im Deutschen (Бг 1998), као и теорију преводне лексикографије, текстуалну лингвистику и методику наставе немачког језика као страног.

Б. Петронијевић

ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Данашња немачка наука о књижевности", Мисао, 1930--1931; С. Костић, Преглед немачке књижевности до натурализма, Н. Сад 1955; A. Schmaus, „Südslawisch-dt. Literaturbeziehungen", Dt. Philologie im Aufriß, 1960; З. Константиновић, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro, München 1960; З. Константиновић, „Катедра за немачки језик и књижевност", у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; Д. Перишић, Goethe bei den Serben, München 1968; М. Мојашевић, Deutsch-jugoslawische Begegnungen, Wien 1970; Немачко-југословенске везе. Студије и чланци, Бг 1974; Увод у упоредно проучавање књижевности, Бг 1984; З. Константиновић, Deutsch-serbische Begegnungen, Berlin 1997; З. Жилетић, С. Грубачић, С. Богосављевић, Полазишта. Избор из радова Зорана Константиновића, Н. Сад 2000; T. Bekić, „Germanistik in Serbien", Germanoslavica, N. Sad 2003; Ј. Ђукановић, „Један век београдске германистике (1905--2005)", Преводилац, 2005, 3--4; З. Жилетић, „Wege der serbischen Germanistik", Spiegelungen, 2006, 2; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике I--II, Н. Сад 2008; С. Грубачић, „О германисти Пери Слијепчевићу", Глас САНУ. Одељење језика и књижевности, 2012, 28.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРМОГЕН (Максимов)

ГЕРМОГЕН (Максимов), архиепископ јекатеринославски и новомосковски, поглавар самозване Хрватске православне цркве (Стањица Нагорска на Дону, 10. I 1861 -- Загреб, после 29. VI 1945). Напустивши војничку каријеру у козацима (служио у истом пуку са царем), завршио Кијевску духовну академију. Службовао као свештеник и вероучитељ, а оставши удовац, замонашен је 1909. Следеће године је хиротонисан за епископа Донске епархије, а за време револуције постао архиепископ јекатеринославски и новомосковски. Због контрареволуционарног рада ухапшен је 1918. и осуђен на пет година затвора. После годину дана побегао је и прикључио се „белима". Емигрирао је 1920. и преко Цариграда стигао у Солун где га је Синод Руске заграничне цркве поставио за управника руских црквених општина у Грчкој, али је он 1922. дошао у Србију. Био је члан Синода Руске заграничне цркве и оснивач организације „Братство руске правде" која се борила против комунизма у Русији. Добио је смештај у манастирима Раваници, Раковцу, Гргетегу и Хопову. Павелићу га је препоручио Милош Обркнежевић, бивши службеник Патријаршије који је ступио у службу А. Павелића. Познавао га је од раније јер је у Сремским Карловцима било седиште Светог синода Руске заграничне цркве. Одређену улогу имали су и немачки обавештајни официри, затим Василије Шурлан, рашчињени свештеник СПЦ, као и Григориј Миткевич, руски емигрант који је у Београду држао комисиону радњу. Г. није имао пристанак ни своје Руске заграничне цркве, чији је клирик био, нити СПЦ, чије је гостопримство уживао и чији је део територија отимао и имовину присвајао. За поглавара ХПЦ устоличен је 7. VI 1942. и од усташа добио за помоћника Савића Марковића Штедимлију, који је са Секулом Дрљевићем припадао вођству црногорских националиста у служби усташа. Штедимлија је под формалним покровитељством Г. издавао часопис Глас Православља (латиницом) и календар за 1943. Г. је организовао ХПЦ, доносио прописе, формирао тела и органе у које улазе римокатолици, Хрвати и Немци. За наджупнике (намеснике) поставио је руске избеглице и свега двадесетак свештеника. Уз саслужење румунских епископа хиротонисао је Спиридона Мифку (1944) за епископа. Примао је плату као државни службеник али је стално био у дуговима, тражио помоћ од усташких власти, делио титуле белогардејцима и бездушно пљачкао имовину СПЦ. Добио је усташко одликовање за заслуге Велеред са звездом. Синод Руске заграничне цркве ставио га је под суд и забранио му свештенодејства, а СПЦ је поништила све његове административне и богослужбене радње. Ухапшен је маја 1945. Војни суд у Загребу осудио га је 29. јуна као ратног злочинца на смрт, а стрељан је неколико дана касније.

ЛИТЕРАТУРА: М. Обркнежевић, Развој православља у Хрватској и Хрватска православна црква, Минхен--Барселона 1979; А. Павелић, Хрватска православна црква, Мадрид 1984; В. Новак, Magnum crimen, Бг 1986; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, III, Бг 1991.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРОЛД, Ласло

ГЕРОЛД, Ласло (Gerold László), позоришни критичар, лексикограф, универзитетски професор (Н. Сад, 24. IX 1940 -- Н. Сад, 12. Х 2016). Дипломирао је Мађарски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду (1963), где је докторирао сa тезом „Драма на суботичкој позоришној сцени у XIX веку" (1983). Био је позоришни критичар листа Magyar Szó (1964--1971). На Катедри за мађарски језик и књижевност ФФ ради од 1971, најпре као асистент, прошао је сва звања, а за редовног професора изабран 1995. Био је управник Катедрe за мађарски језик и књижевност на ФФ у Новом Саду (1983--1995), а гостујући професор на Катедри за хунгарологију Филолошког факултета у Београду (2000) и на Педагошком факултету у Сомбору (1995--2000). Био је уредник за критику у часопису Híd (1986) и главни уредник научних часописа Tanulmányok (1991--1994), Hungarológiai Közlemények (1995) и Híd (2005--2008). Добитник је награде часописа Híd (1969, 1990, 2000), награде „Корнел Сентелеки" (1980) и „Palládium" (2005). Један је од водећих позоришних критичара и историчара мађарског позоришта у Војводини (Színház a nézőtérről. Az Újvidéki Színház tíz éve, Н. Сад 1983) и аутор књижевног лексикона југословенских Мађара 1918--2000 (Jugoszláviai Magyar irodalmi lexikon 1918--2000, Н. Сад 2001, ново издање Vajdasági Мagyar irodalmi lexikon 1918--2014, Н. Сад 2016).

ДЕЛА: есеји: Rólunk is vallanak, értelmiségszo-ciográfia, Н. Сад 1970; Színházesszék, Н. Сад 1985; Meglelt örökség, Н. Сад 1994; Itt állok a rónaközépen, Н. Сад 2005; Ígylétünk, Н. Сад 2006; монографије: Gion Nándor, Н. Сад 2009; Retro -- Kritikák és röpkritikák, Н. Сад 2011.

ЛИТЕРАТУРА: K. Káich, „Színházi kultúránk felnőtté válása", Új Symposion, 1985, 239--240; J. Bányai, „Az 'önkéntelen értékrend'", у: Kisebbségi magyaróra, Н. Сад 1996; I. Bori, Szociográfiák nyomában, Н. Сад 1997.

М. Циндори Шинковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРОНТОЛОГИЈА и ГЕРИЈАТРИЈА

ГЕРОНТОЛОГИЈА и ГЕРИЈАТРИЈА (грч. gevrwn: старац; lovgo": реч, говор; наука; ιατρός: лекар), медицинска специјалност чији предмет су старење и стари људи: прва дисциплина је општа наука о старењу и старости, а друга се бави болестима и лечењем старих људи. Прва научна размишљања о геронтологији везују се за И. И. Мечникова 1908, микробиолога (проналазача фагоцитозе). Историја светске медицине сматра да је први геријатар био И. Л. Нашер, њујоршки лекар, који је после посете старачким склоништима у Бечу, захтевао од одговарајућег Медицинског удружења да се геријатријски болесници издвоје из оквира интерне медицине и да се формирају посебна одељења за лечење старих. Он је увео термин геријатрија у свом чланку „Geriatrics" у Њујоршком медицинском часопису (New York Medical Journal) 1909. и основао Њујоршко геријатријско друштво 1915. Међутим, књижевник, лекар-научник и члан Српске краљевске академије Лаза К. Лазаревић, пре И. Л. Нашера, тј. већ 1887. у Београду оснива прво болничко Геријатријско одељење у свету. Наиме, издвојио је старе болесне особе из постојећег Унутрашњег одељења Варошке болнице на Палилули, те успоставио Одсек за лечење стараца са 13 кревета у изнајмљеној згради занатлије Хаџи-Николића преко пута болнице. Он је сматрао да „старост није ни здравље ни болест. Стари кад су здрави другачије живе и другачије се хране. Када су болесни другачије болују, па зато морају другачије и да се лече". Лаза К. Лазаревић је, дакле, пионир светске и наше г. и г., али се његово одељење угасило после његове смрти.

Однос према старим људима се у историји мењао од лапота (сеницид) до савременог схватања старости као нормалног „трећег доба" (после младости и зрелости), које је за поштовање и има значајне специфичности (медицинске, психолошке, социјалне и др.). „Старост се одликује поремећеном хомеостатском функцијом, опадањем психофизиолошких адаптивних капацитета и променама у биолошко-молекуларним функцијама" (М. Ђорђевић и др.). Узроци старења су вишеструки: накупљање штетних продуката у ћелијама (пигмент трошења -- липофусцин) и лоших поправки структура ћелија и ДНК; ограничен број ћелијских деоба (Хејфликов број - лимит = ћелија се у лабораторијским условима може поделити највише 50 пута) јер се теломере (капице на врховима хромозома које чувају њихов интегритет) при свакој деоби скраћују, а недостаје ензим теломераза да их регенерише (за разлику од нормалне ћелије, ћелије рака стално производе теломеразу и не примају „молекул смрти" за апоптозу, тј. програмирану ћелијску смрт, и зато су потенцијално бесмртне, тј. живе док живи оболели од рака); штетни ефекти створених аутоантитела; опадање нивоа хормона и неуротрансмитера; штетно дејство (оксидативни стрес) слободних кисеоничних радикала и липидна пероксидација ћелијских мембрана, која повећава њихову пропустљивост. Обично се каже: човек је стар колико су му старе артерије. Сам процес старења (сасушивање, везивно скврчавање и сл.) доводи и до старења зидова артерија, али болест -- атеросклероза то поспешује. Насупрот томе, смањењем уношења хране -- калорија успоравају се метаболички процеси и то продужава живот код лабораторијских животиња, али се добијање потомства одлаже. Неки ову чињеницу покушавају да прошире и на сазнања о људској врсти.

Старење се карактерише инволуционим биолошким процесима, али и променама: у социјалној сфери, психологији, понашању (дезангажовање) и сл. М. Петровић је зачетник геронтопсихијатрије у Србији. Становништво Србије спада у старија становништва у свету јер је 17,4% популације у старосној доби од 65 и више година. При томе, тешку демографску ситуацију у Србији чини не само старење него и депопулација становништва. Хронолошка старост почиње од 65. године живота, када се у већем делу света одлази у обавезну пензију. У Европи је то пракса коју је увео немачки „гвоздени" канцелар Ото фон Бизмарк. Међутим, календарска и биолошка старост се све мање поклапају. Први старачки домови настали су током XIX в. Међународна асоцијација за геронтологију створена је 1950. Уједињене нације су се од 1971. заинтересовале за проблем старења и положај старих у друштву. За међународни дан старих 1990. проглашен је 1. октобар.

Геронтолошко друштво Србије основано је 1973. Чине га лекари, правници, економисти, социјални радници, као и људи из државне управе и политике. Оно је у бившој Југославији и Србији, у времену 1977--2014. одржало девет конгреса. Публикује часопис Геронтолошки зборник, а од 1993. Геронтологију (објављено 37 свезака). Први председник био је геријатар П. Королија, начелник Геријатријског одељења КБЦ Звездара (прво и једино Геријатријско одељење на просторима бивше Југославије после Л. К. Лазаревића), затим, И. Р. Недељковић, Д. Петровић, М. Јањић и социолог М. Немањић. Геронтологија постаје ужа специјализација и оснива се њена Катедра на Мед. ф. у Београду. Велик значај имао је Завод за хронична обољења и геронтологију основан у Београду 1975. Директор Ђ. Козаревић је имао изванредан тим сарадника: Н. Војводић, Ж. Вуковић, Ж. Рачић, Ј. Демировић и др. Радио је до 1987, када се ујединио са Центром за кућну негу у Градски завод за геронтологију и палијативно збрињавање (директори: Ж. Рачић, Н. Војводић, Љ. Жикић, М. Црнобарић, Д. Паспаљ). Концепција ових установа је била да старе особе што дуже остану у својој социјалној средини. Геријатријска секција СЛД основана је 1995, а председници су били: М. Давидовић, Н. Војводић, Д. Милошевић, Ј. Ожеговић, Н. Јевтић, Б. Деспотовић, Б. Томашек, П. Ерцег. САНУ је посвећивала пажњу г. и г.: Л. К. Лазаревић, М. Мацура (демографија Србије); В. Кањух (Л. К. Лазаревић као први геронтолог у свету, атеросклероза, борба против дискриминације познатих научника старијих од 65 година, који желе и могу и даље успешно да раде); В. Шуловић (Л. К. Лазаревић као први геронтолог у свету). Слична настојања исказивала је и Српска православна црква.

ЛИТЕРАТУРА: I. Nasher, „Geriatrics", New York Medical Journal, 1909, 90; В. Кањух, Б. Павловић, „Лаза К. Лазаревић (1851--1891)", у: Живот и дело српских научника, Бг 1998; V. Kanjuh и др., „Conceptions about etiopathogenesis of cancer and immortality of cancer cell аt the transition to the next millenium", у: S. I. Nedeljković, V. I. Kanjuh, M. R. Vukotić (ур.), Cardiology, 2, Bg 2000; Ж. Вуковић, Књига о старости, Бг 2008; В. Кањух, „Непрекидно велико интересовање јавности за др Лазу К. Лазаревића, књижевника, лекара -- научника и хуманисту. Зашто?", у: Лаза К. Лазаревић. Живот и дело, Бг 2012; Г. Шево, „Рађање геронтологије као савремене научне дисциплине", М. Немањић, „Геронтолошко друштво Србије на геронтолошком пољу у 20/21. веку", у: Г. Шево, М. Тасић (ур.), Геронтологија у Србији, Бг 2013; М. Ђорђевић, И. Марковић, Н. Деспотовић и др., „Старост и старење", Б. Димитријевић, „Дучић против Поуиса или о вештинама старења", Геронтологија, 2013, 2; Д. П. Грегорић, И лекари су људи, Бг 2014.

В. Кањух; С. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРХАРД, Вилхелм

ГЕРХАРД, Вилхелм (Gerhard, Wilhelm Christof Leonhard), песник, преводилац (Вајмар, 29. XI 1780 -- Хајделберг, 2. X 1858). Од 1806. држао трговачку радњу у Лајпцигу. Објавио је песме (Gedichte, Leipzig 1826) у којима опонаша народни тон, те се неке још увек певају као народне. Са Симом Милутиновићем Сарајлијом упознао се 1826. у Лајпцигу и објавио у листу Literatur-Blatt белешку о песнику Србијанке. У писмима Ј. В. Гетеу Г. пише о Сими Милутиновићу и о њиховом заједничком преводу српских народних песама, те Гете на основу њих у свом часопису Kunst und Altertum (1827) најављује Г. књиге и публикује из њих три преведене песме. Две књиге Виле појавиле су се 1828. Највише је у њима лирских и епских песама из збирки В. Караџића, али и неколико из Качића Миошића, па затим и песме Симе Милутиновића, те неке песме из мистификоване збирке La Guzla Проспера Меримеа. Избор је обухватио оне народне песме које Тереза Албертина Лујза фон Јакоб (ТАЛФЈ) није објавила, а све преведене песме поделио је у две групе: песме у колу (краљичке, додолске, жетелачке, сватовске, обредне) и песме уз гусле. Кривицу за неосновано митологизирање у речнику Виле сноси Сима Милутиновић.

ДЕЛА: Gedichte III, IV. Wila. Serbische Volkslieder und Heldenmärchen, Leipzig 1828.

ЛИТЕРАТУРА: В. Недић, Сима Милутиновић Сарајлија, Бг 1959; М. Ћурчин, Српска народна песма у немачкој књижевности, Бг--Пан. 1987.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРШИЋ, Глигорије Гига

ГЕРШИЋ, Глигорије Гига, правник, универзитетски професор, политичар (Бела Црква, 29. VI 1842 -- Београд, 8. III 1918). Студирао права у Бечу (1858--1861) и Пешти (1861--1862). За професора на Великој школи постављен 1866, био отпуштен из службе због учешћа на скупштини Уједињене омладине српске, одржаној 1868. у Београду. Исте године је враћен на место професора Велике школе. С прекидима због отпуштања из политичких разлога или због обављања високих државних функција, професор на Великој школи, што у сталном што у хонорарном својству, био је све до 1904. У периоду постојања Велике школе (1863--1905) био је, заједно с професором Стојаном Марковићем, професор који се најдуже задржао у тој установи. Током професорског стажа предавао је неколико предмета: Римско право, Међународно право, Енциклопедија права, Опште државно право с погледом на јавно право Србије, Латински језик и Латински класици. Био је одличан познавалац латинског и неколико светских језика. Сматра се родоначелником науке о међународном праву у српској правној науци.

Бавио се политичким и публицистичким радом. Један је од оснивача омладинске дружине Преоднице и Уједињене омладине српске. Био је сарадник Српског дневника и Заставе, те један од покретача политичког листа Видело, органа Напредне странке. До 1880. припадао је Либералној странци, када се одвојио од Јована Ристића и постао 1881. један од оснивача Радикалне странке. У две радикалске владе Саве Грујића (19. X 1887 -- 14. IV 1888. и 2. II 1889 -- 16. III 1890) био је министар правде. Као главни теоретичар Радикалне странке учествовао је у изради Радикалског устава од 1888. Међутим, уместо Г., који је био „много јачи у теорији права него у законодавној техници" (С. Јовановић), главни експерт уставотворног одбора постао је Милован Миловановић. Г. је био у другој влади Саве Грујића као министар правде задужен за израду органских закона које је требало донети на основу Устава од 1888. Последњи пут био је министар правде у влади Николе Пашића (11. II 1891 -- 21. III 1892), када је имао тешку дужност да у Народној скупштини брани протеривање краљице Наталије из земље. У два маха (1889--1894. и 1901--1907) био је члан Државног савета, а под Уставом од 1901. сенатор (1901--1903). Пензионисан је 1907, био је ректор (1898--1899) и проректор (декан) на Великој школи, члан Српског ученог друштва (од 1869) и Српске краљевске академије (дописни члан постао је 1888, а редовни 1890), те члан Југословенске академије у Загребу. У време српско-турских ратова (1876--1878) био је правни саветник српске владе за питања међународног права.

Био је изузетно плодан правни писац и публициста. Највећи број расправа му је из области међународног јавног права (Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра, Бг 1893; Данашње дипломатско и консуларно право, 1, Бг 1898) које је и најдуже предавао на Великој школи, и за које је сам рекао да му је био најомиљенији предмет. Међународно јавно право је схватао не као међудржавно право, него као право међународне заједнице засновано на начелима суверене једнакости и равноправности њених чланица. Међународна заједница је, по њему, израз склада „субјективног начела државне суверености и независности и објективног начела вишег поретка". Њену основу чини међузависност и испреплетеност интереса држава, њених чланица. Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве, Орденом белог орла и другим одликовањима.

ДЕЛА: Систем римског приватног права (институције), 1, Бг 1882; Данашње ратно право, Бг 1882; Енциклопедија права, Бг 1908--1909; После педесет година (успомене и рефлексије о српском покрету г. 1848), Земун 1912; Дипломатско и конзуларно право. Теорија о повратној сили закона, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Глигорије Гершић као теоретичар права", ЗМСДН, 1974, 59; Ф. Никић, „Гига Гершић (1842--1918). Живот и рад", Радови (1919--1929) I, Бг 1981; Б. Јанковић, „Глигорије Гига Гершић. Српски класик међународног права", у: Класици југословенског права, 2, Бг 1987; Научно наслеђе Правног факултета у Београду, 1841--1941, Бг 1994; М. Крећа, „Глигорије Гершић -- живот и дело", у: Г. Гершић, Дипломатско и конзуларно право. Теорија о повратној сили закона, Бг 1995; М. Симић, „Енциклопедија права Глигорија Гершића", у: Г. Гершић, Енциклопедија права, Ниш 1995; Д. Јанковић, Рађање парламентарне демократије. Политичке странке у Србији XIX века, Бг 1997: Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета (1808--1905), Бг 1997; Ј. Тркуља, Д. Поповић (ур.), Либерална мисао у Србији (прилози историји либерализма од краја 18. до краја 20. века), Бг 2001; Д. Н. Баста, Преображаји идеје права. Један век правне филозофије на Правном факултету у Београду (1841--1941), Бг 2012; Д. М. Митровић, „Још једном у сусрет холистичком правном учењу Глигорија Гершића", у: Г. Гершић, Енциклопедија права, Бг 2012.

Р. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕРШКОВИЋ, Леон

ГЕРШКОВИЋ, Леон, правник, политичар (Бучје код Славонске Пожеге, 2. II 1910 -- Загреб, 1. IV 1992). Правни факултет завршио у Загребу и на њему је 1933. положио ригорозум и стекао титулу доктора правних наука. До II светског рата се бавио адвокатуром, а члан КПЈ је постао 1935. Учесник антифашистичког покрета је био од 1941, прво на илегалном партијском раду у Сплиту, затим од 1943. ради као први уредник Слободне Далмације, a од 1944. као руководилац Одељења за унутрашње послове ЗАВНОХ-а. После рата обављао је различите политичке функције. Био је начелник у Министарству за конституанту, секретар за законодавство и организацију Савезног извршног већа, посланик у више сазива Савезне скупштине, председник Друштвено-политичког већа у Сабору СРХ, председник Законодавно-правне комисије, члан Савета федерације. Активно је учествовао у изградњи друштвеног и правног система Југославије, посебно у изради свих устава Југославије од 1946. до 1974. Научну каријеру је започео 1946. као професор на ПФ у Београду, где је предавао Историју народне власти и касније Уставно право. Потом је 1962. био један од оснивача Факултета политичких наука у Загребу, на којем је био редовни професор и први декан до 1965. Његов научни допринос је најзначајнији у области уставноправне теорије социјалистичке Југославије, историје народне власти и теорије самоуправног социјализма. Покретач је часописа Политичка мисао, а објавио је преко сто чланака у периодичним публикацијама: Одвјетник, Наша стварност, Комуна, Архив за правне и друштвене науке, Међународна политика, Привреда и право, Наша законитост, Социјализам. Био је дописни члан Словенске академије знаности и умјетности од 1958, председник Друштва политолога Хрватске, а 1979. добио је Награду АВНОЈ-а за друштвене науке.

ДЕЛА: Документи о развоју народне власти, Бг 1946; Хисторија народне власти: 1--2, Бг 1950, 1955; Наука о администрацији, Бг 1951; О социјалистичкој демокрацији, Бг 1952; Државна управа Југославије, Бг 1956; Друштвено управљање у Југославији, Бг 1957; Полазне основе правног система у удруженом раду, Зг 1972; Уставне теме, Зг 1976; Савремени уставни проблеми, Бг 1981.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, „Леон Гершковић, 'Уставне теме'", Марксистичка мисао, 1979, 5, 1; Правни лексикон, Зг 2007.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕСТАПО

ГЕСТАПО (Geheime Staatspolizei), тајна државна полиција нацистичке Немачке. Kao један од најјачих ослонаца нацистичког режима oсновао га је Херман Геринг априла 1933. у Пруској. Од 1936, када су му дата овлашћења да може да има и извршну власт (право хапшења) и делује без судског надзора, на његовом челу налазио се Хајнрих Химлер. Оснивањем Главне управе сигурности Рајха (RSHA) 1939, у којој су обједињене све полицијске и обавештајне службе, Г. је постао IV управа те организације. На чело RSHA постављен је Рајнхард Хајдрих, а за шефа Г. Хајнрих Милер. Г. је имао задатак да хапси и уништава све политичке противнике нацизма, како у Немачкој тако и у окупираним земљама у II светском рату. Рад му се заснивао на тоталној шпијунажи, доушништву, терору, стварању концентрационих логора и логора смрти. У Србији је Г., поред других обавештајно-полицијских органа, образован одмах по окупацији земље. Деловао је у оквиру Оперативне групе полиције и службе безбедности (EG Sipo и SD) за Југославију и Оперативне команде полиције и службе безбедности за Србију. Те су установе биле смештене у Београду и постојале до октобра 1941, када су спојене у једну, под називом Заповедник полиције безбедности и службе безбедности -- Гестапо, који је од тада деловао све време окупације. За шефа Оперативне групе постављен је Ханс Хелм, а за шефа Оперативне команде Карл Краус. Почетком 1942. заменили су их Аугуст Мајзнер и Емануел Шефер, када наступа и посебан период у раду Г. По унапред припремљеном списку из тзв. Књиге потерница, у којој се нашло преко четири хиљаде личности, започело је хапшење противника Рајха. Г. је током окупације непосредно надзирао целокупан домаћи управно-полицијски апарат, а од 1942. до краја 1943. имао и контролу над српском полицијом. У раду су доминирала масовна хапшења, ислеђивања, мучења и стрељања, превентивна хапшења противника Рајха (комуниста, Јевреја и др.), сузбијање покрета отпора (партизана, четника) итд. Као помоћни орган у Србији је од средине 1942. до априла 1943. деловао и „Српски Гестапо" на челу са Страхињом Јанићем. Заједно са осталим нацистичким организацијама, Г. је укинут 1945. а његови руководиоци на Нирнбершком процесу осуђени су за преступе против мира и човечности.

ИЗВОР: АС.

ЛИТЕРАТУРА: Немачка обавештајна служба, IV, Бг 1959; Б. Божовић, Нацистичка обавештајна служба, Бг 1963; Ј. Delarue, Хисторија Гестапоа, Зг 1966; Большая советская энциклопедия, 6, Москва 1971; А. Brissaud, Ž. Mabire, Ноћ и Магла, 1, Зг 1977; С. Одић, С. Комарица, Ноћ и Магла, 2, Гестапо у Југославији, Зг 1977; М. Кресо, Њемачка окупациона управа у Београду 1941--1944, Бг 1979; М. Борковић, Контрареволуција у Србији. Квислиншка управа 1941--1944, 2, Бг 1979; Б. Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Бг 1998; Специјална полиција у Београду 1941--1944, Бг 2003; Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије. Оружане снаге српске владе 1941--1945, Бг 2011.

Н. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕСТУАЛНА ПОЕЗИЈА

ГЕСТУАЛНА ПОЕЗИЈА, врста неоавангардне песничке праксе у којој се вербални текст користи као предложак за сценско извођење и активирање читавог низа невербалних чинова. Сам текст песме сматра се основом и подстицајем за естетске процесе проширених медија, у којима се поље значења и деловања песничке творевине остварује у склопу садејства вербалног текста, с једне, и пропратних гестова, акција, чинова, с друге стране. У српској књижевности овакви поступци настајали су током 20-их и раних 30-их година, у оквиру историјске авангарде, тј. експресионистичког, зенитистичког, дадаистичког и надреалистичког покрета (Љ. Мицић, Б. Пољански, Д. Алексић, Б. Токин, М. де Були, Љ. Јоцић, Д. Матић, К. Поповић, В. Живадиновић Бор, О. Давичо и др.), који су били заинтересовани како за неконвенционалне облике звучне и визуелне презентације песничких текстова, тако и за филм и позориште. Обновљено, с пуном жанровском самосвешћу развијано истраживање, промишљање и практиковање г. п. систематски је развијано од краја 60-их и почетка 70-их година у оквиру неоавангардних група Bosch + Bosch, КÔD, (Э, (Э КÔD, покрета сигнализма и клокотризма, те ауторског деловања појединих песника гестуалне праксе.

Основну поетичку формулацију први је 1971. начинио Мирољуб Тодоровић у оквиру свог широког сигналистичког програма и укупне неоавангардне праксе, сматрајући ову врсту једном од сигналистичких манифестација чији протагонисти могу бити песник и уметник, али исто тако и корисник, конзумент естетских дела и процеса; сродне појаве је аутор именовао и сигналистичком кинетичком поезијом (на пример, његова „Метафизичка поема са водом"). Тодоровићевој формулацији претходила су истраживања Владана Радовановића који је, још крајем 50-их година, изводио радове фоничко-гестуалног карактера („Фијотанбл", „Шаке"), касније обједињене у оквиру концепта воковизеулне уметности. Користећи разноврсне концептуалне и терминолошке ознаке, у домену г. п. су деловали: Вујица Решин Туцић (комбиновањем фоничких и гестуалних аспеката казивања песама из збирки Јаје у челичној љусци, Реформ гротеск и др.); Славко Матковић (акције „Пројекат Лудошко језеро", интервенције у слободном простору и уметност понашања); Балинт Сомбати (акције прављења отисака гумених печата по телу); Каталин Ладик (наглашавање фоничких и телесних аспеката у експресивном слоју вербалних песама); Јудита Шалго (колективно извођење текста који аутор и публика истовремено читају са траке); Славко Богдановић (извођење процесуалних и паратеатарских догађаја); Мирослав Мандић (провоцирање настанка текстова и целовитих књига у процесу комуникације са публиком, током ходања, путовања по свету и сл.); Божидар Мандић (испитивање функција поезије унутар гестуалне праксе комуне „Бистри поток" и његове позоришне групе); Војислав Деспотов (акције попут удувавања крика у балон); Владимир Копицл и Слободан Тишма (у оквиру групних перформанса на позоришној сцени, на улици и сл.); Јарослав Супек (у својој „уличној поезији"); Адам Пуслојић, Тодор Терзић, Миљурко Вукадиновић (у склопу групних клокотристичких перформанса) и др. Снажно прожета искуствима ликовних уметности, позоришта и филма, г. п. представља облик радикалног настојања да се вербална поезија отвори према експресивности невербалних знакова, и то у распону од гестуалног сликарства, телесне уметности (body art), уметности покрета, кинетичке уметности, акционизма, хепенинга, перформанса, флуксуса, асамблажа, живе скулптуре, сиромашне уметности, па до уметности казивања поезије, позоришне игре, кореодраме, експерименталног филма и сл. Радови г. п. су обично непоновљиви, једнократни чинови о којима постоји фотодокументација и/или филмски записи.

ЛИТЕРАТУРА: М. Сусовски (ур.), Нова умјетничка пракса, Зг 1978; D. Poniž, Antologija konkretne in vizualne poezije, Ljub. 1978; М. Тодоровић, Сигнализам, Ниш 1979; J. Kornhauzer, Sygnalizm -- propozycja serbskiej poezji eksperimentàlnej, Krakow 1981; Нова уметност у Србији 1970--1980, Бг 1983; D. Poniž, Konkretna poezija, Ljub. 1984; В. Радовановић, Воковизуел, Бг 1987; Ж. Живковић, Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, Параћин 1994; И. Негришорац, Легитимација за бескућнике, Н. Сад 1996; С. Богдановић, Политика тела, Н. Сад 1997; М. Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Бг 2002; М. Тодоровић, Поетика сигнализма, Бг 2003; В. Деспотов, Чекић таутологије, Зр 2005; С. Матковић, Ich bin Künstler, Н. Сад 2005; М. Шуваковић, Појмовник теорије уметности, Бг 2011.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕСТУАЛНО СЛИКАРСТВО

ГЕСТУАЛНО СЛИКАРСТВО, у ширем смислу речи, наглашена гестуалност приликом сликања. Свака тенденција ка експресионизму геста у модерној уметности, где је видљив потез четкице, на одређен начин може се повезати са гестуалношћу у сликарству, почев од апстракција Василија Кандинског надаље. У ужем смислу речи, феномен г. с. повезује се са америчким и европским сликарством у деценији после II светског рата, тј. са сликарством акције, акционим сликарством, апстрактним експресионизмом, енформелом и групом Кобра, док разлика у терминима потиче углавном од различитих теоретичара (Арнолд Розенберг -- акционост; Климент Гринберг -- апстрактни експресионизам; тумачења уметности Џексона Полока, као главног протагонисте г. с., Мишел Тапије -- енформел, Шарл Естиен -- ташизам). Са г. с. повезује се и лирска апстракција, са протагонистима као што су Хартунг, Волс, Матје. Током следећих деценија, гестуалност у сликарству била је наглашенија као непосредни уметнички израз нарочито током 80-их година.

У српској уметности током четврте деценије ХХ в. може се пратити наглашено коришћење боје и слободног геста у експресионистичком сликарству и сликарству експресионистичких тенденција. У ужем смислу речи, крајем 50-их и почетком 60-их на уметничким сценама на тлу Југославије препознаје се прихватање гестуалности у изражавању унутрашњег стања уметника (Мариј Прегељ), те унутрашњег покрета сопствене егзистенције (→ Енформел), с тим да је претежнији био енформел материје од енформела геста. Протагонисти г. с. на српској сцени били су из кругова енформела (Бранко Протић, Вера Божичковић Поповић, Мића Поповић, Владислав Тодоровић Шиља, Бранко Филиповић Фило). Ван покрета енформела, гестуалним у сликарству бавили су се и други уметници (Петар Омчикус, Владимир Величковић). Естетика геста и брзине значила је активност и акцију у тренутку стварања дела, а подразумевала претходно искуство и контемплацију. На овај начин уметник показује да је важнији поступак од стила, лични рукопис, интуитивно, инстинкт и његово испољавање од техничких вештина, где сликарство постаје тотално стварање у смислу егзистенцијалистичког тражења идентитета у вечној, унутрашњој психолошкој борби, у распону од спонтаности до контролисаног геста. Гестуалност у сликарству поприма различите облике изражавања, од лирских до најдраматичнијих, од изазивања подсвесних токова до максималне контроле свести, од муњевитог до једва приметне брзине, где се појам знака поистовећује са појмом геста. Карактеристике овакве уметности јесу платна великих (монументалних) димензија, јаки контрасти боја и слободни (гестуални) покрети четкице или замаха боје.

Осамдесетих година, у време отварања различитих нових тенденција на београдској сцени, појављује се и сликарство новог енформела, сликарства великог геста и нове визуелности, нове представе, у оквиру којих се препознаје приступ који указује на гестуалност као превасходни израз, где сам потез (гест) представља слику као такву, у њеном најаутентичнијем виду, у тренутку настајања (Милица Лукић, група Алтер имаго ‒ Нада Алавања, Тахир Лушић, Владимир Николић, Милета Продановић; Власта Микић, Перица Донков, Александар Рафајловић, Слободан Пеладић, Јован Ракиџић, Зоран Димовски, Миленко Првачки, Милан Маринковић Циле, Милена Ничева). И друге уметничке форме током ХХ в. користиле су искуства г. с. и комбиновалe га са новим приступима уметности, као што су неодада, флуксус, хепенинг, перформанс и неоекспресионизам.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, Бг 1970; После 45 -- Уметност нашег времена, I, Љуб. 1972; Л. Трифуновић, Енформел у Београду, Бг 1982; Л. Мереник, Београд: осмадесете, Н. Сад 1995.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕТАЛДИЋ,

ГЕТАЛДИЋ, Марин, математичар, физичар, државни службеник (Дубровник, 2. X 1568 -- Дубровник, 8. IV 1626). Потиче из старе и истакнуте дубровачке властелинске породице Ghetaldus која се по предању у Дубровник доселила у X в. из Таранта (Италија). Као грађанин Дубровника Г. је цео свој живот посветио науци и служби Републици коју је називао домовином, првом хранитељицом свога тела и духа. Школоваo се до своје двадесете године, када је као пунолетан властелин постао члан Великог већа. Основно образовање добио је од фрањеваца, а солидно гимназијско знање из класичних језика, хуманистичких и природних наука од исусоваца. На његов интелектуални развој велик утицај је имала духовно и материјално богата дубровачка средина у којој су се прожимале словенска традиција и култура развијених западних држава. Као стипендиста Дубровачког сената провео је две године на студијама у Риму, где је на Римском колегијуму (Collegium Romanum), слушајући предавања исусоваца Михаела Куањеа, Кристифора Клавија и Кристифора Гринбергера, развио и употпунио знања из математике, физике и астрономије. Од 1590. као службеник у државној служби Дубровачке републике, именован је за капетана Јањине на Пељешцу где је остао шест месеци. Вративши се сa Пељешца постао је један од двојице службеника у Државном уреду за наоружање и у Уреду за продају соли на Неретви. Крајем XVI в. у пратњи Марина Гучетића кренуо је на шестогодишњи пут по Европи. Током пута упознао је и успоставио научне, али и пријатељске везе са многим европским математичарима, физичарима и астрономима тог времена. Осим поменутих Клавија, Гринбергера и Куањеа, најпознатији су били Џ. Непер, Х. Бригс, Ф. Бејкон, Ф. Саминијати, А. Романус, С. Стевин, Л. фон Цојлен. Најзначајније тренутке његовог пута представља боравак у Паризу крајем 1599. и почетком 1600, те пријатељство са Ф. Вијетом, као и познанство са Г. Галилејем у Падови. Пријатељство са Вијетом постало је толико чврсто да је Г. од њега добио још необјављена дела да их проучи, прегледа, изврши редактуру и припреми за штампу, чиме је Вијет јасно исказао признање Г. таленту, знању и раду. Од 1602. је поново у Риму, где му 1603. излазе из штампе његове прве две научне расправе. Из Рима се због једне свађе и туче, можда чак и убиства, вратио у Дубровник и већ се у октобру 1603. помиње у архивским књигама као службеник Дубровачке републике, за коју је обављао различите дужности: бранилац у приватно-правним пословима и споровима, службеник за вођење трговачко-судских спорова, судија другостепеног жалбеног суда, судија у грађанским споровима и кривичним процесима, службеник Уреда за вино и Уреда за прераду вуне, цариник, члан Дубровачког сената и Малог већа. Поверен му је и задатак изградње куле Позвизд на брду изнад Стона, а постаје и један од двојице капетана, војних заповедника и чувара Стона. Од маја 1606. годину дана борави у Константинопољу као поклисар харача, што је за Републику била одговорна и значајна дужност. Поред тога, Дубровачки сенат му је поверио да тамо обави и друге важне дипломатске задатке првенствено везане за трговину и поморство. Боравак у Константинопољу искористио је да тачније измери до тада важећу географску ширину града на Босфору, променувши је за два степена. По обављеном послу у Турској, враћа се у Дубровник и интензивно се бави конструисањем разних физичких инструмената, прави параболичка огледала и експериментише с њима. Сматра се да је направио и властити рефракторски телескоп. До 1613. у Венецији oбјављује још четири научне расправе. Маријом Соркочевић се оженио у својој педесет и трећој години живота, имали су три ћерке -- Аницу, Франицу и Марију. Супруга му је умрла убрзо по рођењу најмлађег детета, а Марин је, често болестан од последица маларије задобијене током боравка у Стону и на Пељешцу, преминуо две године касније.

Сва његова дела написана су на латинском језику. Са прва два, Неки ставови о параболи и Унапређени Архимед или о различитим врстама тела упоређених по тежини и величини (Рим, 1603), ушао је у историју физике (тј. оптике), хидростатике и хидродинамике. У првонаведеном, насталом као резултат истраживања и конструисања параболичних огледала која се користе у астрономским посматрањима и за паљење ватре, што га је довело до чистих математичких истраживања, формулисао је и доказао конгруентност свих парабола добијених у пресеку равни са произвољним конусима. Тиме је дао значајан допринос теорији конусних пресека. У том делу постоје и наговештаји увођења бесконачно далеке тачке и праве што налази место у пројективној геометрији. У другом делу Г. jе на основу Архимедовог закона образложио и разрадио поступак одређивања тежине чврстих тела и течности, те описао хидростатичку вагу помоћу које је први у западноевропској науци експериментално одредио, за оно време довољно прецизно и прикладно, специфичне тежине разних метала и састав разних легура. Следећа четири дела из периода 1607--1613. посвећена су геометрији. То су Збирка различитих проблема са 42 проблема и задатка из елементарне геометрије -- конструкција троуглова из датих података, подела кружног одсечка за дате услове, конструкција ромба, подела кружног лука у датом односу. Као геометар је у своје следеће две расправе из 1607. и једне из 1613. (Допуна Аполонију Галском и Ускрсли Аполоније) употпунио Вијетова истраживања о Аполонију и преформулисао Папусову формулацију Аполонијевих проблема, а кроз решавање првих пет од њих дао је значајан и оригиналан допринос обнови (реконструкцији) Аполонијевих изгубљених и скоро заборављених дела о додирима и инклинацијама. Четири године после смрти, 1630, у Риму је из ватиканске штампарије изашло његово животно дело о анализи и синтези као методама у математичком решењу и математичким конструкцијама које сe системском и доследном применом Вијетове симболичке алгебре у геометрији налазило на путањи развоја Декартове координатне геометрије, а преко ње и ка инфинитезималном рачуну Њутна и Лајбница. То дело у пет књига (поглавља), неизоставна је карика у ланцу развоја Аналитичке геометрије из времена пре Декартовог заснивања координатног система, и има истакнуто место у историји математике тог времена. Под утицајем Вијетових истраживања међу првима је користио алгебарску анализу као нову аналитичку методу у геометријским истраживањима. При решавању Еуклидових геометријских проблема супротставио је нову Вијетову алгебарску анализу геометријској методи античких математичара и јасно приказао улогу таквог поступка при свођењу геометријских проблема на квадратне једначине. Г. високи углед у европским научним круговима показују понуђено му место професора математике у Лувену (Белгија) и предлог за пријем у чланство чувене римске академије Линћеи (Academia dei Lincei) из 1621. који никада нису реализовани. За Академију је предложен као „човек толико вешт у алгебри и геометрији да данас једва може себи наћи равног", како је писало у предлогу и образложењу које је подржао Галилеј. Јохан Кеплер га наводи као једног од највећих математичара оног времена, a по Михаилу Петровићу Г. је алгебризацијом геометријских проблема извршио један од најважнијих и најпотребнијих претходних корака за стварање аналитичке геометрије.

Да га не би ометали у експериментима са огледалима, често се затварао у пећину (шпиљу) која се налазила близу његове куће. Како је у Дубровнику имао надимак Бете, она је по њему названа Бетина шпиља. На улазним вратима његовог имања на Плочама и данас се може прочитати натпис: Будите далеко, зависти, свађе, таштино, бриге!

ДЕЛА: Nonnullae propositiones de parabola -- nunc primum inventae et in lucem editae, Romae 1603; Promotus Archimedes seu de variis corporum generibus gravitate et magnitudine comparatis, Romae 1603; Variorum problematum collection, Venetiis 1607; Apollonius redivivus. Seu restitutae Apollonii Pergaei De inclinationibus geometriae, Venetiis 1607; Supplementum Apollonii Galli. Seu exsuscitata Apollonii Pergaei tactionum geometriae pars reliqua, Venetiis 1607; Apollonius redivivus. Seu restitutae Apollonii Pergaei De inclinationibus geometriae. Liber secundus, Venetiis 1613; De resolutione et de compositione mathematica, libri quinque. Opus Posthumum, Romae 1630.

ЛИТЕРАТУРА: О. Кучера, „О Марину Геталдићу, патрицију дубровачком, знаменитом математику и физику на почетку XVII вијека", Рад ЈАЗУ, 1893, CXVII; М. Петровић, „Извештај Српској краљевској академији наука", Годишњак СКА, 1937, 47; Е. Стипанић, Марин Геталдић, Бг 1961; Марин Геталдић и његов рад у математици и физици, Зг 1969; Ж. Дадић, Повијест егзактних знаности у Хрвата, I, Зг 1982; Повијест идеја и метода у математици и физици, Зг 1992; И. Дражић, „Марин Геталдић, живот и дјело оца хрватске математике", Математика и школа, 2004, VI, 2.

А. Николић; Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕТАЛДИЋ-ГУНДУЛИЋ, Франо

ГЕТАЛДИЋ-ГУНДУЛИЋ, Франо, барон, градоначелник, саборски посланик (Дубровник, 8. VIII 1833 -- Дубровник, 3. VII 1899). Последњи потомак дубровачке племићке породице Геталдић-Гундулић, чији су чланови носили титулу барона (1818, 1845). Носилац ордена Малтешког реда, ордена Реда гвоздене круне 3. степена (од 1875) и командирског крста Реда Фрање Јосифа I са звездом (од 1897). У време устанка у Херцеговини (1875--1877) председавао је ,,одбору госпођа" за помоћ избеглицама у граду. Био је члан Царевинског већа у Бечу и имао звање царско-краљевског коморника (,,чембелан", од 1884). Као председник кураторије Дубровачког пољоделског друштва, заслужан је за отварање прве пољопривредне школе, и то на закупљеном делу Гундулићевог имања у Гружу (1887). Најпре политички активан у оквирима Народне странке (до 1885), потом се сврстао уз Српску странку у Приморју. На изборима одржаваним у Дубрoвнику у периоду 1889--1899. наступао је као кандидат победничке коалиције Српске странке и Аутономашке странке. Обављао је дужност посланика у Далматинском сабору (у курији велепоседника 1883--1889. и у курији градова 1889--1895) и био два пута узастопно биран за градоначелника Дубровника (начелникa општине, 1890--1899). Учесник контровeрзне свечаности поводом откривања Гундулићевог споменика (1893). Умро је у јеку бурних општинских избора 1899. од срчане капи, само дан након што је предао власт у граду. Савремена штампа је сматрала да су политичка дешавања у Дубровнику допринела његовој смрти, као и то да је био заслужан за општи развој града. Сахрањен је уз почасти на гробљу у дубровачком предграђу Лапад.

ИЗВОРИ: Дубровник, 7. VII 1899; Црвена Хрватска, 25. IX 1899; Босанска вила, 1900, XV, 3.

ЛИТЕРАТУРА: J. A. Tyroff, Wappenbuch der Österreichischen Monarchie, 34, 10, Nürnberg 1865 (Freiherren von Ghetaldi-Gondola); А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, II, Зг 1903; Ј. Берса, Дубровачке слике и прилике, Зг 1941; Р. Петровић, „Дјеловање Дубровачког одбора за помагање Херцеговачког устанка 1875**--1878 године", ГИДБиХ, 1959, Х; И. Перић, Далматински сабор 1861--1912. (1918.) год., Задар 1978; „Дубровачко раздобље политичког дјеловања Фрања Супила", Анали ЈАЗУ, 1979, XVII; Ј. Д. Митровић, „Сукоб Срба и Хрвата приликом откривања споменика Гундулићу 1893. у Дубровнику", Зборник о Србима у Хрватској, 2, Бг 1991; И. Перић, „Међустраначке политичке борбе у Дубровнику за превласт у Опћинском вијећу (1890--**1899)", Анали ХАЗУ Дубровник, 2004, XLII.

Ј. Илић Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕТЕ, Јохан Волфганг

ГЕТЕ, Јохан Волфганг (Goethe, Johann Wolfgang von), књижевник, песник, преводилац (Франкфурт на Мајни, 28. VIII 1749 -- Вајмар, 22. III 1832). Врло свестран и широких интересовања, Г. је у светским оквирима најпознатији као песник, аутор лирских песама, балада, романа (Јади младога Вертера, 1774), драма (Фауст, I 1808, II 1832), епова (Херман и Доротеја, 1797). Бављење српским народним песмама, у релативно дугом периоду од 1775. до 1828 (са прекидима), подстакнуто је идејама Јохана Готфрида Хердера о „природној поезији" и „духу народа", а припада западноевропским предромантичарским и романтичарским трагањима за древном прошлошћу и непознатим крајевима. Први сусрет са јужнословенском усменом традицијом десио се посредством Фридриха Вертеса, који је из књиге Алберта Фортиса Viaggio in Dalmazia (Venezia 1774) превео на немачки одељак о Морлацима, са Жалосном пјесанцом о Асанагиници (1775). Користећи ово издање и поредећи га са Фортисовим изворником (у погледу метрике), Г. је песму адекватније превео, а тај његов превод објављен је анонимно у Хердеровoj збирци Volkslieder (Leipzig 1778). Захваљујући популарности и распрострањености Хердерове збирке народних песама многих народа, настали су преводи Хасанагинице на друге језике на основу овог немачког. Преводи српских народних песама који су му послати 1814. и 1815. нису побудили интересовање Г., но то се десило једну деценију доцније. Са препоруком Јакоба Грима, октобра 1823. Вук Караџић посетио је Г., који је већ имао Гримове приказе српских народних песама. Вук Караџић добио је тада, уз Г. помоћ, сагласност вајмарске велике војвоткиње Марије Павлович да јој посвети прву књигу Народних српских пјесама, а Г. је донео Гримов превод Диобе Јакшића. По повратку послао му је свој превод песме Смрт Краљевића Марка. Обе песме публиковане су у Г. часопису Über Kunst und Altertum (1823, 1824). Настао тада и са намером да се публикује после ових песама, чланак Serbische Literatur није штампан за живота аутора, тако да је први објављени Г. рад Serbische Lieder (Über Kunst und Altertum, 1825). Обновљено занимање за српске народне песме резултат је и превођења Терезе Албертине Лујзе фон Јакоб (ТАЛФЈ), која пише Г. о своме раду и шаље му преводе у рукопису. То наводи Г. на закључак да овакве песме „нису погодне да се посматрају појединачно, изван целине, а још мање да се појединачно оцењују". Лирским песмама даје предност у естетском и садржинском погледу, набраја мотиве, за једну од песама каже да „може да издржи поређење са Песмом над песмама", а целину хвали речима: „Ма шта да је, све је дато кратко и јасно, и махом почиње каквим описом природе, осећањем предела или слутњом какве елементарне силе." За епске песме није имао разумевања. У песми Зидање Скадра, чији му је превод послао Ј. Грим, видео је „виши варварско-пагански смисао људске жртве за велике неопходне националне циљеве", а за Марка Краљевића каже да „може стати као груб пандан поред грчког Херкула и персијског Рустана, али, истина, на скитски, посве варварски начин". Класицистички идеали и мерила у основи су оваквог вредновања. Овај, најобимнији и најутицајнији Г. рад о српским народним песмама завршава се похвалом Вуку Караџићу, обавештењем о три књиге његовог лајпцишког издања песама, граматици и речнику (све му је ове књиге Вук донео приликом своје друге посете Вајмару 1824). Кратко обавештење о појави превода српских, летонских и шведских народних песама у часопису Über Kunst und Altertum (1826) важно је као илустрација Г. поимања „светске књижевности", која је једна, без икаквих граница и укључује таленат у свим облицима испољавања. Годину дана доцније, уз исти став о постојању „опште светске поезије", која укључује и ону коју ствара „полусиров народ", хвали се превод Талфје и најављује књига Вилхелма Герхарда, а за њихову оцену упућује на рецензију Јакоба Грима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Кољевић, Ка поетици народног песништва, Бг 1982; М. Ћурчин, Српска народна песма у немачкој књижевности, Бг--Пан. 1987; М. Лома, „Гетеова светска књижевност и српска народна поезија", КИ, 2012, 142.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕТИТ

ГЕТИТ, минерал гвожђа састава FeO(OH). Боје је мрке до мрко-црне, ређе црне, огреба жутог до мрког. Металичне је, полудијамантске, земљасте сјајности, свиласте када се јавља у влакнастим агрегатима. Прозрачан је у танким пресецима. Савршене је цепљивости, тврдине 5--5,5 по Мосовој скали, специфичне масе 4,2--4,3. Кристалише ромбично. Обично се јавља у карактеристичним гроздастим и бубрежастим формама које често на попречним пресецима показују концентричне игличасте до влакнасте агрегате. Такође се јавља у облику земљастих, масивних и радијално зракастих агрегата, у форми сферолита, оолита и сталактита, а образује и псеудоморфозе по пириту заједно са лимонитом. Углавном настаје седиментно у морским и језерским басенима. Чест је у оксидационим зонама сулфидних лежишта, тзв. „гвозденим шеширима", а може се образовати и распадањем ултрабазичних стена богатих гвожђевитим минералима. У ретким случајевима настаје нискотемпературно хидротермално. Користи се као руда за добијање гвожђа. Назив је добио по немачком књижевнику Ј. В. Гетеу, који се, поред осталих наука, интересовао и за геологију и својевремено оформио једну од највећих колекција минерала и стена у Европи. У Србији се јавља на више места у оолитним рудама гвожђа у околини Аранђеловца, Тополе, на Гледићким планинама, Косову и Метохији итд. Сматра се да су ове руде гвожђа на већини места образоване латеритским распадањем ултрабазичних стена при посебним условима топле и влажне климе и, делом, преталожавањем у суседне морске средине.

ЛИТЕРАТУРА: М. Протић, „Минералошко-геолошка студија оолитних руда гвожђа Србије", Геолошки анали Балканског полуострва, 1956, 24; М. Илић, Специјална минералогија -- други део, Бг 1978; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995.

А. Пачевски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Александар

ГЕЦ, Александар, кошаркаш (Београд, 3. III 1928 -- Београд, 12. IV 2008). Кошарку почео да игра у Трећој мушкој гимназији, а са 17 година постао је најмлађи првотимац тек основане Црвене звезде. С њом је освојио првих осам првенстава Југославије (1946--1953), по чему је иза Срђе Калембера и Милана Мусе Бјегојевића (по девет). Болест плућа га је спречила да освоји више, због које се и врло млад растао од репрезентације, после Европског првенства у Москви 1953. Био је незаменљив члан прве генерације националног тима Југославије, за који је наступао на прва три велика међународна такмичења: европским првенствима у Прагу 1947. и Москви 1950. и на Првом светском шампионату у Буенос Ајресу 1950. Био је први играч који је у Југославији успешно имитирао чувене Харлемовце, важио је за највећег кошаркашког виртуоза у земљи, а истакнути француски стручњак Робер Биснел сматрао га је једним од најдопадљивијих кошаркаша Европе тог доба. За државни тим играо је 65 пута и постигао 349 поена. Уз Небојшу Поповића једини је био све у Црвеној звезди: играч, тренер, председник. С њим на челу освојила је два првенства (1969, 1972), три купа (1971, 1973, 1975) и први и једини европски трофеј -- Куп победника купова (1974). Добитник је Мајске награде СОФК Србије за животно дело 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984; Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

А. Милетић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Ђорђе

ГЕЦ, Ђорђе, архитекта (Београд, 4. V 1965 -- Београд, 29. XI 2014). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1991. На истом факултету радио као асистент (1990--1992), након чега се запослио у „Енергопројекту" (1992--1993) и београдском представништву компаније „Ramoil Holding Co. Ltd" (1993--1998). Између 1999. и 2006. био је члан италијанско-српског архитектонског студија „Artefact". Године 2006. основао је сопствени биро „Флуид архитектура" у Београду. Претежно је био посвећен ентеријеру, пословним и резиденцијалним објектима које је реализовао у Србији и Црној Гори. Његов архитектонски израз припада најсавременијим правцима у светској архитектури, уз наглашавање јединства и флуидности простора. Рано стваралачко раздобље Г. карактерише богата конкурсна активност везана највише за Београд и његове најпознатије урбане тачке. Својим радовима унео је свежину и иновативност у дотадашњу београдску архитектонску праксу. Најпознатија дела из његове зреле фазе јесу: хотел „Самотлор" у Нижневартовску (и Б. Славица, С. Мартиновић, Русија, 1993--1996); зграда компаније „М Пласт" у Шапцу (исти ауторски тим, 1999--2003); бизнис центар „Surgutneftegas" у Сургуту (исти ауторски тим, Русија, 2000--2010); ентеријери угоститељских објеката у Београду („The Tube", 2007; „Brankow", 2011--2012; „Moritz Eis", 2012), као и Ресторан „One" у Порто Монтенегру у Тивту (2011).

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Јован

ГЕЦ, Јован, ветеринар (Ковин, Банат, 3. XII 1816 -- Шабац, ? 1878). Школовао се у Бечу на Ветеринарско-медицинском институту и 1840. добио звање дипломираног куршмита. Пре доласка у Србију радио у Старчеву код Панчева. У Српску војску примљен 1859. као контрактуални марвени лекар за потребе Главне војне управе Кнежевине Србије, формиране 1859. Радио као наставник у Артиљеријској школи где је предавао хипологију. У Крагујевац је премештен 1863. Ту је формирао Другу сталну марвену болницу у српској стајаћој војсци, те преуредио и опремио поткивачницу. Од 1864. до 1874. радио као гарнизонски марвени лекар у Сталној марвеној болници у Топчидеру. Крајем 1865, заједно са Јованом Екером (Екеровићем), војним марвеним лекаром I класе, радио на отварању и опремању Војне поткивачке школе у Београду. Са Ј. Екеровићем и Робертом Лерманом 1866. израдио програм рада ове школе, а школовање са обуком је трајало две године. У овој школи предавао анатомију животиња. За марвеног лекара I класе постављен је 1866. У време српско-турских ратова од 1876. до 1878. био главни марвени лекар штаба Шумадијског корпуса народне војске. Прикупио и превео, а потом и објавио енциклопедијску књигу Хипологија, наука о коњима (Бг 1862), штампану старим правописом, која је имала 395 страница, шест делова и додатак о анатомији, физиологији, исхрани, болестима и поткивању коња.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918. године, Бг 1974.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Марија

ГЕЦ, Марија, архитекта (Београд, 2. III 1951). Дипломирала на Архитектонском факултету у Београду 1975, након чега је радила у „Комграпу" (1975--1985) и „Машинопројекту Копринг" (1985--2007), а од 2007. до данас у оквиру породичног бироа „Archi. Tim GM", заједно са супругом арх. Милутином Гецом. Током њене професионалне каријере у „Комграпу" и „Машинопројекту" Г. се углавном бавила стамбеном архитектуром, пројектујући комплексе вишеспратница у Београду (Радничка улица, Булевар деспота Стефана бр. 32--34, Љешка 59, Требевићка 17--53, блок између улица М. Закића, Д. Аврамовића и А. Рајса). Потом реализује пословне објекте, међу којима су најпознатији ентеријер зграде Народне банке Србије на Славији у Београду (2002) и Пословна зграда „Металац" у Горњем Милановцу (2002). Темом великих јавних објеката пословног карактера наставила је да се бави и у оквиру породичног архитектонског бироа, па је тако аутор опсежног пројекта доградње и реконструкције Зграде правосудних органа у Немањиној улици 9 у Београду (2008) и коаутор монументалног комплекса „Универзијада 2009" (касније комплекс „Belville") у блоку 67 у Новом Београду (2008--2009, и Милутин Гец).

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Милутин

ГЕЦ, Милутин, ветеринар (Пирот, 4. II 1896 -- Београд, 12. XII 1963). Студије ветеринарске медицине завршио у Тулузу (Француска). По повратку у отаџбину радио у Обреновцу и Смедереву као виши ветеринарски пристав, затим у Чаковцу 1935. као срески ветеринар. У Београд долази 1936. и ради у Управи града, 1939. је в.д. начелник Ветеринарског одељења, а 1940. начелник Ветеринарског одељења Министарства пољопривреде. У време II светског рата био је отпуштен из службе и ухапшен. По ослобођењу земље наставио са радом као начелник Одељења за сточарство и ветеринарство ФНРЈ, а од 1947. као саветник за осигурање стоке у Генералној дирекцији Државног осигуравајућег завода (ДОЗ-а). У то време, од стране ДОЗ-а уложена су значајна материјална средства за изградњу ветеринарских станица. Био председник Југословенског ветеринарског удружења (ЈВУ) од 1930. до 1939, главни уредник Југословенског ветеринарског гласника (ЈВГ) сам 1932--1938, а у заједници са другим колегама 1939--1941. За успешан стручни рад одликован као виши ветеринарски пристав при среском начелству у Смедереву и председник ЈВУ 1932. орденом Белог орла V реда. Носилац је и Бугарског ордена за грађанске заслуге IV реда. Објавио више стручних радова у ЈВГ и Ветеринарском гласнику, као и радова из области историје ветеринарске медицине.

ДЕЛА: „Ветеринарство у Шпанији", „Међународни ОФИС за сточне заразе у Паризу", ЈВГ, 1933, 7; „Значај и улога ветеринарске струке код нас с обзиром на прошлост, садашњост и будућност", ЈВГ, 1934, 8; „Треба ли Југославији два ветеринарска факултета", ЈВГ, 1936, 4.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918. године, Бг 1974.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Милутин

ГЕЦ, Милутин, архитекта (Београд, 19. II 1952). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1976. Запослен у „Енергопројекту" (1978--1995), Југословенском институту за урбанизам и становање „Југинус" (1995--2007), а 2007. оснива сопствени биро „Archi.Tim GM", где ради и данас. Током 1980-их година Г. улази на велика врата београдске архитектонске сцене успесима на великим југословенским јавним конкурсима. Из његове ране фазе коју је обележио рад за гигантско предузеће „Енергопројект", поред многих успешних али нереализованих конкурсних пројеката, потекли су и значајни урбанистички радови (Детаљни урбанистички план Блока 12 у Новом Београду, 1988--1990) и велики пословни објекти (Диспечерски центар Електропривреде у Ул. војводе Степе 412 у Београду, 1991; пословни објекат „Чумићево сокаче" у Београду, 1991; стамбено-пословни објекти у Блоку 12 у Новом Београду („YU Business Centar", прва фаза, 1992--1995). Прелазак у „Југинус" означио је његово значајније бављење стамбеном архитектуром, када настаје неколикo стамбених објеката у Београду, али и објекти другачије тематике (лифт за бициклисте на Бранковом мосту, 2004; почетне станице жичаре Мали Караман и Панчићев врх на Копаонику). Отварање самосталног атељеа Г. доноси низ нових пројеката, од којих и монументални стамбено-пословни комплекс „Универзијада 2009" (касније комплекс „Belville") у блоку 67 у Новом Београду (и Марија Гец, 2008--2009) и пословни објекат ЕПС и ЕДБ у Блоку 20 у Новом Београду (2010, у изградњи). Његов пуристички и рационалистички стилски израз одликује модернистички и функционалистички ауторски потез уз поштовање затеченог урбаног контекста.

ДЕЛА: „Хотелски комплекс Словенска плажа -- Будва", Информације, 1981, 28; „Конкурсно решење дела градског центра у Мостару", „Конкурсни рад за решење центра Грачанице", Информације, 1981, 29--30.

ЛИТЕРАТУРА: И. Млађеновић, Архитектура и њени приврженици, Ријека 1982; З. М.(аневић), „Хотел ʹЈадранʹ у Улцињу", Изградња, 1988, 6; Љ. Милетић Абрамовић, „Диспечерски центар Заједнице југословенске електропривреде и електропривреде Србије", АУ, 1995, 2; М. Митровић, На крају века, Бг 1995.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ, Франц Фрања

ГЕЦ, Франц Фрања, ветеринар (Старчево код Панчева, ? 1853 -- Ваљево, ? 1915). Као државни питомац, студије ветеринарске медицине завршио у Бечу у Високом војном ветеринарском институту. После дипломирања радио као окружни марвени лекар у Београду (1892), а затим у још пет градова у Србији. У току балканских ратова (1912--1913) био на дужности војног ветеринара. Затим, као ветеринар I класе радио у Ваљеву као управник Дринске сталне марвене болнице. Kao добар стручњак био је цењен и поштован.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918. године, Бг 1974.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ ЂУРЂЕВИЋ

ГЕЦ ЂУРЂЕВИЋ, Јован, глумац, редитељ, драмски писац (Пирот, 3. I 1894 -- Београд 9. I 1962). Рано се определио за глумачки позив и већ 1909. отишао на Глумачку академију у Минхену. Први ангажман добио је у трупи Љубомира Рајичића Чврге у Нишу 1909. У току 1910. и 1911. по Хрватској, Далмацији и Босни учествовао је у путујућим дружинама. Као члана дружине Михаила Лазића, Милан Грол га је 1912. видео у Врњачкој Бањи и од јесени исте године ангажовао у Народном позоришту у Београду. У I светском рату је рањаван, заробљен и интерниран у логор у Ашаху где је играо у заробљеничком позоришту под вођством Д. Спасића. Два пута је бежао из логора, а крај рата дочекао је у Загребу. Био је члан позоришних ансамбала у Новом Саду (1919/20), Сплиту (1921/22) и Сарајеву (1920/21, 1922/23, 1927/28). У Беч је отишао 1924. на глумачки семинар код Макса Рајнхарта, а по повратку је прво деловао у Сплиту као глумац и редитељ (1924/25), те поново у Новом Саду (1925--1927). Од 1928. до 1931. био је члан Хрватског народног казалишта у Загребу. У новооснованом НП Зетске бановине на Цетињу 1931/32. био је глумац, редитељ и заменик управника, а следеће три сезоне члан НП у Скопљу, где је премијером комада Јунак дана (Јон Сан Гиоргију), који је режирао и у којем је играо главну улогу, 1934. прославио 25-годишњицу уметничког рада. У Београду се настанио 1936. и у НП као редитељ и глумац остао до пензионисања 1951. Био је глумац широких могућности, изразитог сценског темперамента, подједнако добар и у драми и у комедији, са изразитим смислом за обликовање карактера. У младости је био тумач љубавника и хероја, касније комичар и трагичар, салонски глумац, интерпретатор Шекспира, Гогоља, Молијера, Шилера и других светских писаца. Његово име уско је везано са готово свим Нушићевим комадима. Глумио је у филмовима Бесмртна младост (В. Нановић, 1948), Јубилеј господина Икла (В. Мимица, 1955), Поп Ћира и поп Спира (С. Јовановић, 1957), Госпођа министарка (Ж. Скригин, 1958), Дан четрнаести (З. Велимировић, 1960), Нема малих богова (Р. Л. Ђукић, 1961) и др. Био један од првих учесника забавно-хумористичке емисије Весело вече Радио Београда која је емитовање почела 1949. Аутор је драмских дела: Стаза 1923; Моји ђетићи 1939; Црни и бели Цигани 1940; Бесни Теофило 1951; Чардак ни на небу ни на земљи 1953, те мањих драмских форми.

ЛИТЕРАТУРА: „Биографија -- јубилеј", Политика, 6. III 1934; В. Косац, „Двадесет и пет година глумачког рада г. Јована Геца", Вардар, 1934, 3, 180; А., „Нова комедија Ј. Геца игра се у Букурешту", Политика, 26. I 1940; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Н. Сад 1996; Народно позориште Краљ Александар I у Скопљу, I--II, Н. Сад 2005; Р. Плаовић, Наша кућа гледана изнутра, Бг 2011.

В. Крчмар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЦ ПЕЦЕЉ, Марија

ГЕЦ ПЕЦЕЉ, Марија, лекар, универзитетски професор (Цетиње, 21. IX 1937). Дипломирала 1963. на Медицинском факултету у Београду. Од 1969. запослена као стручни сарадник на Институту за хигијену и медицинску екологију Мед. ф. у Београду. Магистрирала 1974, а докторирала 1979. У звање асистента изабрана 1975, а за редовног професора 1991. У току свог рада испољила посебно научно и стручно интересовање за изучавање гојазности и њених последица на здраву и болесну популацију, као и школску децу. Била активни члан Радне групе за исхрану Светске здравствене организације. Као председник Комисије за исхрану Савезног министарства здравља бавила се предлагањем прописа о храни и исхрани, те праћењем применa тих прописа. Била је руководилац Саветовалишта за дијететику (17 година) и шеф Катедре за редовну (1996--2000) и последипломску наставу (два мандата). Коаутор уџбеника Хигијена (Бг 2002).

ДЕЛА: и Н. Васиљевић, „Процена нутритивног статуса болесника на перитонеумској дијализи", и Н. Васиљевић, „Гојазност као могући нутритивни проблем болесника на перитонеумској дијализи", у: В. Нешић и др., Перитонеумска дијализа -- клинички проблем, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биграфски лексикон: Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, 2, Бг 2005.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЕЏА

ГЕЏА, лист за шалу и сатиру, који је излазио у Београду од 10. XI 1892. до 27. IV 1895. Власник и главни урeдник био је Наум Димитријевић, а лист је излазио с прекидима, честим забранама, уз хапшења и затварања уредника. Полиција га је много пута плијенила, махом због увреда краљевих намјесника или (екс)краља Милана и краља Александра. Везан за програм Радикалне странке, главне противнике налази у либералима, напредњацима и Аустроугарској. Насловом листа сељак је означен као политичка снага радикала. Осим одличних сатиричних карикатура (аутори Драгутин Дамјановић и Марко Иванишевић), имао је круг сарадника међу истакнутим млађим пјесницима, прозаистима и критичарима (Јован Скерлић, Милорад Митровић, Риста Одавић, Милорад Павловић Крпа, Радоје Домановић). Од прозних облика заступљене су најчешће „слике", „црте", „причице", „гатке" (везане за изборе, савремене прилике, политичке односе), шаљиве (мотиви из свакодневног живота у комичној обради) или сатиричне садржине (политички мотиви, политички противници радикала као тема). Захваљујући високом квалитету прилога, Г. је радо читан у ширем, нестраначком кругу, међу разноликим социјалним и професионалним слојевима. Исти циљ су имале и илустрације, умјетнички успјелије и с више простора него у ранијим хумористичко-сатиричним листовима. Посебна пажња обраћана је глави листа (мијењана чак дванаест пута), која је прилагођавана тренутним политичким порукама и идејама: цртежи су по правилу представљали политичке противнике (Јован Авакумовић, Милутин Гарашанин, касније Рибарац, екс-краљ Милан, Аустрија). Динамика садржине се остваривала и повезивањем графичких прилога (карикатуре) са шаљиво-сатиричним рубрикама, у којима афоризми, шале, епиграми, инвективе прате политичке противнике свих занимања и положаја (Љ. Недић, Л. Комарчић, екс-краљ Милан, Ј. Ристић или М. Гарашанин). Такође се упадљиво искоришћава стилски и жанровски потенцијал познатих и популарних дјела (Л. Мушицког, Б. Радичевића, Ђ. Јакшића, Ј. Ј. Змаја, народних пјесама и сл.) у сатирама пјесника М. Митровића и других сарадника. У листу је често вођена полемика са шаљиво-сатиричним гласилима других политичких оријентација, која су грубо коментарисала Г. прилоге, изругивала уредника или сараднике, издавачке неприлике и сл. У историји српске хумористичко-сатиричне штампе Г. има једно од најистакнутијих мјеста.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Младеновић, Младост Јована Скерлића, Бг 1940; Ж. Рошуљ, Час описа часописа II, Бг 1998; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг -- Н. Сад 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИБАНИЦА

ГИБАНИЦА (арап. ğubn/ğibn: сир), врста пите која се прави од развучених кора од пшеничног брашна, које се пре печења премажу машћу или уљем, надевених мешавином јаја, сира, кајмака, те у новије време и спанаћа, коприве или млевеног меса. Позната је и под називом баница. До II светског рата углавном се пекла испод сача или црепуље, а касније у пећницама. Неретко је за печење стављана и у хлебну пећ. Као традиционално јело позната је и популарна код свих балканских народа, а посебно код Срба, Бугара и Македонаца. У исхрани Срба г. заузима важно место. У прошлости су жене саме справљале коре за г. Коре се са надевом увијају кружно или се ређају једна уз другу у плех, а потом пеку. У новије време се за справљање г. све чешће користе куповне коре. У традиционалној култури у Србији ниједан празник се није могао замислити без г. (нпр. Божић, Бела недеља, Ускрс или крсне славе). У јужним крајевима Србије, у околини Врања, г. је имала посебно симболично значење у свадбеним обичајима.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Бг 1958; В. Николић Стојанчевић, Врањско Поморавље, Бг 1974; П. Влаховић, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Бг 1999.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИБАРАЦ

ГИБАРАЦ, село у западном Срему, 4 км југоисточно од општинског средишта Шида. Насеље је на око 90 м н.в. на благом прелазу од плеистоцене терасе према алувијалној равни Босута. Кроз село пролази пут Сремска Митровица -- Шид, а јужно од њега је и железничка пруга истог правца али на њој код Г. нема железничке станице. Први помен о Г. у историјским изворима је из 1370--1379. Од XVIII в. је више података. Он је увек био мало село. Године 1991. у њему је било 840 становника. Популација је била највећа 2002 (1.158 лица) зaхваљујући досељавању избеглица из Хрватске, који су са локалним Хрватима, којих је 1991. било 768 или 91,4% популације, заменили куће и имања. Године 2011. село је имало 989 становника од којих су 88,3% били Срби. Ово је аграрна средина у којој је пољопривреда ангажовала 30,4% активног становништва. Највише неаграрног становништва упослено је у прерађивачкој индустрији, трговини и саобраћају, а највећи број житеља радио је у оближњем граду. Основа села има облик двогубог крста, а улицом на северној периферији пролази друм. Јужно од ње су црква, школа, задружни дом и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, Бг 1950; Р. Ђурчић, Општина Шид -- географска монографија, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, Насеља Срема -- географске карактеристике, Н. Сад 2000; С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, I, Срем, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИБАРАЦ, Радивој

ГИБАРАЦ, Радивој, архитекта (Шабац, 16. I 1920 -- Јајце, 8. IV 1968). Након дипломирања на Архитектонском факултету у Београду 1948, бива постављен за асистента на Техничком факултету -- Архитектонски смер у Сарајеву. Сарађивао на многим пројектима са водећим архитектима Сарајева тога времена (Јуриј Најдхарт, Јахиел Финци, Станко Клиска), активно се укључивши у обнову и изградњу послератног града. Године 1953. оснива у Београду Атеље „Основа", као самостални приватни биро за урбанизам, архитектуру и ентеријер. Био је један од првих чланова и оснивача УЛУПУДС-а. Током 50-их година наставља рад на започетим пројектима у БиХ, али води и све активнији рад на архитектонским остварењима у Београду и Србији. Све до кобне саобраћајне несреће Г. се бавио пројектовањем стамбених објеката, ентеријера, здравствених и болничких установа. Најпознатија дела из његовог опуса су: зграда Института за мајку и дете у Новом Београду (1959--1960), зграда болнице у Суботици (изведено 1961, прва награда на конкурсу), пројекат зграде Војномедицинске академије у Београду (1967, прва награда на конкурсу, касније изведено по измењеном пројекту других аутора), ресторан Летње позорнице у Топчидеру (1950); неколико пратећих објеката уз Летњу позорницу у Топчидеру (пројекат, до 1950); Антитуберкулозни диспанзер у Ваљеву (1960); Антитуберкулозни диспанзер у Шапцу (1960); Општа болница у Битољу (1960, пројекат, и С. Клиска); Општа болница у Призрену (1960, пројекат); стационар при Институту за заштиту народног подмлатка (1960); стамбени блок на углу ул. Пролетерских бригада 67 и Кумановске 23 у Београду (1967); стамбени блок на углу ул. Ивана Милутиновића 77 и Пролетерских бригада у Београду (1967). Стамбена зграда (тзв. „Телевизорка") у Блоку 28 у Новом Београду представља један од најранијих градитељских покушаја да се разбије дотадашња монотонија фасада стамбених зграда. Био је то и пројектантски експеримент за ублажавање удараца ветра и обезбеђивање веће приватности у колективном становању.

ЛИТЕРАТУРА: „Ресторан летње позорнице у Топчидеру", Архитектура, 1950, 7--8; „Општа болница у Призрену", „Општа болница у Битољу", „Стационар при Институту за заштиту народног подмлатка", „Антитуберкулозни диспанзер, Шабац", АУ, 1961, 8--9.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИБШМАН, Евгеније Владимирович

ГИБШМАН, Евгеније Владимирович, агроном, научни саветник (Прилуки, Русија, 1898 -- Нови Сад, 17. VIII 1984). После Октобарске револуције у Русији, са породицом је емигрирао у Југославију. Завршио је Пољопривредни факултет у Земуну. Био је асистент на оплемењивању биљака у Пољопривредној и контролној станици у Топчидеру, а 1946. прелази у Покрајински завод за пољопривредна истраживања (садашњи Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду). Био је руководилац Одсека за производњу и оплемењивање биља Завода, те директор Завода 1956--1959. Као селекционар (до пензионисања 1963) и директор Завода, допринео је развоју агрономске науке у Војводини и Србији. Као селекционар ратарских култура започео је рад на стварању линијских хибрида кукуруза. Аутор и коаутор је три сорте кукуруза--зубана, затим сорте сунцокрета, ражи, а значајан је рад и на оплемењивању крмних култура. Награде: Главног извршног одбора АП Војводине (1947), Министарства пољопривреде Србије (1948), Награде Владе ФНР Југославије (1949) и добитник је Ордена рада другог реда (1951).

ДЕЛА: и Л. Стојковић, „Селекција сунцокрета", и Л. Стојковић, „Селекција кукуруза Новосадског златног зубана", Радови пољопривредних научно-истраживачких установа, I, Бг 1949; Сорте кукуруза у Војводини, Н. Сад 1956; и С. Боројевић, Т. Мишић, „Сортимент високоприносних пшеница за Војводину", СП, 1960, 9.

Литература: Билтен Савета за научни рад Србије, 1960, 9; 60 година у служби пољопривреде, Н. Сад 1998.

А. Марјановић Јеромела

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЗЕЛ, Фридрих

ГИЗЕЛ, Фридрих, архитекта (?, 1819 -- Београд, 13. I 1887). У историографским изворима највише се помиње током 80-их XIX в., као инжењер прве класе у Архитектонском одељењу Министарства грађевина у Београду. Једино познато његово дело јесте зграда Окружног начелства у Пожаревцу, пројектована средином деценије и саграђена током 1888--1889 (атрибуција по Н. Несторовићу). Објекат је пројектован у духу бечког академизма са детаљима инспирисаним римском високом ренесансом. У контексту времена када је сазидан, овај објекат представља прекретницу у изградњи јавних грађевина по свом монументалном изгледу, организацији простора и устројством ентеријера са грандиозним зидним сликаним композицијама и декоративном пластиком.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Несторовић, Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа, Бг 1937; „Преглед споменика архитектуре у Србији 19. века", Саопштења, 1974, 10; А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (19--20. век), Бг 2005.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЈОМ АДАМ

ГИЈОМ АДАМ (Guillelmus Adae), барски архиепископ (?, средина XIII в. -- Француска, пре 1341). Француски доминиканац који је пропутовао Византију, Етиопију, Персију, Индију, проповедајући католичку веру. Папа га је 1324. наименовао за архиепископа Бара, у коjем је боравио 1325--1329. Касније је живео у Француској, али се изгледа враћао у своју дијецезу. Умро је пре 1341. у Француској. Написао је дело „Directorium ad passagium faciendum per Philippum regem Franciae in terram sanctam anno 1332", којим је желео да подстакне француског краља Филипа VI (1328--1350) на крсташки рат. Пишући своје дело 1332, оставио је податке о Србији, у којој је једно време живео. Навео је да у „Склавонију" спадају краљевства „Рашка, Србија, Хум, Хрватска, Зета". Противник свих шизматика, описао је односе између краља Драгутина, којег је називао Стефаном, и краља Милутина, којег је звао Урошем. После смрти њиховог оца, Рашком је владао Стефан, али се против њега побунио Урош. Стефан је победио брата, међутим било му је жао да пролије братску крв, па је с њим поделио државу. После Стефанове смрти, његов син Владислав наследио је оца у његовом делу, а Урош је у своме делу имао да остане као вазал свога синовца. По Г., легитимни владари су били Драгутин и његов син Владислав. После смрти Драгутина, Милутин је, међутим, заратио против Владислава, одузео му његов део краљевине и бацио га у тамницу. Милутин је ослепео свога сина Стефана (Дечанског) и протерао га у Цариград са синовима, али се, после неколико година, смиловао и вратио их у Србију. Стефан је увек мало видео, јер му поткупљени извршитељ казне „није пустио пламен право у зеницу". Крио је да види и од оца и од своје деце, све док Милутин није умро. Онда је објавио, својеручно писаним писмима, да види, што је изазвало пристајање на његову страну. Победио је и убио полубрата Константина и завладао Србијом као Стефан Урош III (Дечански). Заједно с њим, крунисан је, као „млади краљ" и његов син Душан, о којем Г. такође неповољно суди. Даље пише да су у тој држави утврђени градови једино у Приморју, али истиче да је „краљевина Рашка" богата „житом, вином и уљем и месом", има много великих шума, ливада, планина и равница, свакојаке дивљачи, проткана је мрежом извора и река, с пет златних и пет сребрних рудника и окнима сребра помешаног са златом, једном речју у тој земљи је све што успева изврсно.

ЛИТЕРАТУРА: Ст. Новаковић, „Буркард и Бертрандон де ла Брокијер. О Балканском полуострву 14. и 15. века", ГНЧ, 1894, 14; M. Шуфлај, „Pseudobrocardus. Рехабилитација важног извора за повјест Балкана у првој половини XIV вијека", Вјесник краљевског хрватско-славонско-далматинскога Земаљскога архива, 1911, 13; К. Јиречек, Историја Срба, 1, Бг 1952.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИКИЋ ПЕТРОВИЋ, Радмила

ГИКИЋ ПЕТРОВИЋ, Радмила, књижевник, историчар књижевности (Врбас, 3. II 1951). Дипломирала 1976, магистрирала 2006. и докторирала 2010. темом Живот и дело Милице Стојадиновић Српкиње (Н. Сад 2011) на Катедри за књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Била је запослена у Дневнику, као уредница Малог Невена и издавачке делатности. Пише прозу (Отворите Јеленине прозоре, Н. Сад 1978; У потрази за главним јунаком, Н. Сад 2003; Стара прича, Н. Сад 2013) и путописе (Намасте, Индијо, Н. Сад 1984; Разговори о Индији, Осијек 1989, Кореја post scriptum, Сремска Каменица 2014, Вијетнам и девет змајева, Сремска Каменица 2016), књижевне приказе и интервјуе са домаћим прозним писцима (Искуства прозе, Н. Сад 1993; Токови савремене прозе, Н. Сад 2002). У књижевноисторијском погледу истиче се њен рад на књижевној заоставштини Милице Стојадиновић Српкиње, чији је дневник У Фрушкој гори 1854 приредила (Бг 1985), као и њену преписку са В. С. Караџићем и Мином Караџић (Милица--Вук--Мина, Н. Сад 1987) и другим савременицима (Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима, Н. Сад 1991). Објавила је и Библиографију радова о Милици Стојадиновић Српкињи (Н. Сад 2007). Поред тога, приредила је и Дневник Анке Обреновић (Н. Сад 2007), рукописе Светозара Петровића (Књижевности Старог Оријента, Н. Сад 2009; Лаза Костић, Н. Сад 2010; О индијској књижевности, Н. Сад 2011; Дневник из Индије, Н. Сад 2012; Преписка Светозара Петровића, Н. Сад 2014; Преписка Светозара Петровића са странцима, Н. Сад 2015), те Стевана Пешића. Добитник је награде „Слободна Војводина" за 2007, награде „Искра културе" Завода за културу Војводине 2008. и награде „Љубомир П. Ненадовић" за најбољи путопис 2015.

ДЕЛА: Српкињин круг кредом, песме и проза посвећени Милици Стојадиновић Српкињи, Н. Сад 2006; Ликови у Дневнику Анке Обреновић, Н. Сад 2007.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ненин, „Писма као вапаји: преписка Милица -- Вук -- Мина", ЛМС, 1988, 441, 3; М. Ненадић, „Дијалог са савременицима: Р. Г. П., Токови савремене прозе", Свеске, 2003, 69; Д. Белеслијин, „Разведравање мутног неба над Српкињом", Кораци, 2011, 9/12.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЛ

ГИЛ, Дорота (Gil, Dorota Zofia), слависта, универзитетски професор (Краков, Пољска, 18. VII 1962). На Јагелонском универзитету у Кракову завршила 1986. руску, потом 1989. словенску филологију (сербокроатистику). Докторирала 1993. с темом о Србљаку, српској химнографији и њеној улози у националној култури (Serbska hymnografia narodowai јеј rola w kulturze narodowej. Studianad Srbljakiem, Kraków 1995) и од тада ради у Институту словенске филологије Јагелонског универзитета, од 2010. као ванредни професор. Хабилитацију стекла 2005. на основу књиге о православљу, духовној култури и њеној улози у српској традицији (Prawosławie. Historia. Naród. Miejsce kultury duchowej w serbskiej tradycji i współczesności, Kraków 2005), за коју је добила Награду министра вишег образовања. Од 1987. редовно се усавршавала на Универзитету у Новом Саду. Од 1997. предавала као професор на Универзитету Ca' Foscari у Венецији (2000. шеф Катедре српске и хрватске филологије) и на Универзитету у Падови (2009--2013, члан Докторског научног колегијума и ментор доктората). Током 2004--2012. директор ванредних студија „Култура и језици Словена" на Јагелонском универзитету, од 2006. води научноистраживачки пројекат у Институту. Предаје курсеве из старе српске књижевности, културе Србије, књижевности XIX в. и компаративно културних модела Јужних Словена. Истраживања Г. првобитно су била усмерена на старију српску књижевност и културу, временом су обухватала и XIX в., све шири културни контекст, савремену духовну културу, православље и православну цркву, те етничко-религиозно стање у Србији и на Балкану („Świętosawie a dzisiejsze oblicze kultury duchowej Serbów", у: Przemiany w świadomości i kulturze duchowej narodów Jugosławii po 1991 roku, Kraków 1999; „Świętosawiejako filozofia życia o. Justina Popovicia -- pomiędzy antropologią prawosławną a myślą organicystyczną", у: Prace Komisji Kultury Słowian PAU, VIII, Kraków 2012; „Религија као код идентитета Црногораца", у: Његошеви дани, IV, Нк 2013).

ЛИТЕРАТУРА: С. Томин, „D. G.: Serbska hymnografia narodowa, Kraków", ЗМСС, 1995, 48/49; Г. Јовановић, „D. G.: Prawosławie, Historia, Naród, Kraków, 2005", ПКЈИФ, 2005, 71, 1--4.

С. Томин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЛЕЗАН, Кориолан

ГИЛЕЗАН, Кориолан (Ghilezan, Coriolan), математичар, универзитетски професор (Ечка, 31. X 1929). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду 1955. Професор математике у гимназији у Зрењанину 1956--1962, када прелази за предавача на Вишу педагошку школу. На Природно-математичком факултету у Београду магистрирао 1967. а докторску дисертацију о неким генерализацијама псеудо-Буловог програмирања одбранио је 1971. Изабран за доцента на Технолошком факултету у Новом Саду 1972. а за редовног професора 1982. на ПМФ у Новом Саду. Главна област његовог научног истраживања су Булове алгебре и дискретна математика. Коаутор је (са Бошком Латиновићем) прве књиге на српском из те области, Булова алгебра и примене (Бг 1977), која је због свог опсега -- од теорије до софтверске и хардверске примене у рачунарству -- имала утицај на генерације студeната рачунарских наука, инжењерства и математике. Један је од зачетника истраживања псеудо-Буловог програмирања и вишезначних логика. Заједно са С. Рудеануом извео интерполациону формулу за дискретне функције која покрива канонску дисјунктивну и конјунктивну нормалну форму и интерполационе форме Пост-Карвала (Post-Carvallo) и Моисила (Moisil). Дао је нову дефиницију парцијалних извода псеудо-Буловових функција и показао да се свака дискретна функција може представити преко њих. Такође се бави диференцијалним рачуном генералисаних псеудо-Буловових функција и иницирао је теорију парцијалних диференцијалних једначина за ову класу функција. Крајем 70-их година држао је предавања о фази скуповима, и тиме представио ову нову област математике у Србији. Цитиран у радовима истакнутих математичара: I. Rosenberg, P. Hammer, F. Robert. Његови резултати су приказани у капиталним монографијама S. Rudeana Boolean Functions and Equations (1974); Lattice Functions and Equations (2013).

ДЕЛА: „Une généralisation du théorème de Loewenheim les équations de Boole", Publ. Inst. Math. (н.с.), 1971, 11, 25; и S. Rudeanu, „Interpolation formulas over finites sets", Publ. Inst. Math. (н.с.), 1979, 25, 39; „Some Fixed Point Theorems in Boolean Algebra", Publ. Inst. Math. (н.с.), 1980, 28, 42; „Les dérivées partielles des fonctions pseudo-booléennes généralisées", Discrete Appl. Math., 1982, 4, 1; „Taylor formula of Boolean and pseudo-Boolean function", ЗРПМФ, 1995, 25, 2.

ЛИТЕРАТУРА: A. Schumann (ур.), Logic in Central and Eastern Europe, Lanham (Marylend) 2012.

А. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЛЕЗАН, Силвиа

ГИЛЕЗАН, Силвиа (Ghilezan, Silvia), математичар, универзитетски професор (Зрењанин, 22. III 1959). Дипломирала математику на Природно-математичком факултету у Новом Саду 1981, док је на Mатематичком факултету у Београду 1988. магистрирала у области математичке логике. Докторску тезу о типовима са пресеком у ламбда рачуну и логици одбранила је 1993. на ПМФ у Новом Саду. Сарадник је Математичког института САНУ од 1994. Академску каријеру започела на Математичком факултету у Београду а наставила на Факултету техничких наука у Новом Саду, где је за редовног професора изабрана 2005. Била је гостујући предавач и држала предавања по позиву на универзитетима у Француској, Холандији, Канади, Италији, Швајцарској, САД и Португалији. Члан је програмских одбора конференција из области функционалног програмирања и ламбда рачуна (ICFP, TLCA) и стални је рецензент за међународне часописе и конференције. Посебно је посвећена раду са младим истраживачима и одржавању сарадње са нашим научницима који живе и раде у иностранству. Област њеног научног интересовања је математичка логика и теоријско рачунарство, у оквиру које се бави теоријом типова у ламбда рачуну, теоријом доказа, конструктивним интерпретацијама логике, применама ових теорија у програмским језицима и формализацијом природних језика. Извела је потпуну карактеризацију јаке нормализације у ламбда рачуну и сродним формалним системима. Доказала је да се оператори контроле у програмским језицима могу представити у класичној логици. У конкурентним комуникационим системима доказала је методама теорије типова да је могућа контрола безбедности рачунарске комуникације и приступа подацима. Урадила је формализацију простих времена у српском језику. Гост-уредник је издања „Intersection types and related systems", Fundamenta Informaticae, 2012, 121, 1--4. Аутор је поглавља о теорији доказа у монографији H. Barendregt, W. Dekkers, R. Statman, Lambda Calculus with Types (Cambridge 2013). Добитник је француског одликовања Витеза реда Академских палми (Chevalier de l'Ordre des Palmes Académiques) за изузетан допринос развоју научне сарадње између Француске и Србије.

ДЕЛА: „Conjugation in Serbo-Croatian", Linguistic Analysis, 1994, 24; „Strong normalization and typability with intersection types", Notre Dame Journal of Formal Logic, 1996, 37; и H. P. Barendregt, „Lambda terms for natural deduction, sequent calculus and cut elimination", Journal of Functional Programming, 2000, 10; и D. Dougherty, P. Lescanne, „Characterizing strong normalization in the Curien-Herbelin symmetric lambda calculus: extending the Coppo-Dezani heritage", Theoretical Computer Science, 2008, 398; и H. Herbelin, „An approach to call-by-name delimited continuations", PоPL 2008 -- ACM SIGPLAN -- SIGACT Symposium on Principles of Programming Languages, 2008, 43, 1; коаутор, „Security types for dynamic web data", Theoretical Computer Science, 2008, 402.

ЛИТЕРАТУРА: A. Schumann (ур.), Logic in Central and Eastern Europe, Lanham (Marylend) 2012.

А. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЛЕР, Олга Б.

ГИЛЕР, Олга Б., правник, архивски саветник (Жабљак, 25. III 1938). Правни факултет завршила у Београду 1961. Била је архивиста и шеф Службе за заштиту архивске грађе ван Архива у Архиву Србије (1964--1977), начелник Одељења за заштиту архивске грађе, саветник директора и виши саветник за архивистичке послове у Архиву Југославије (1977--2001). Две деценије била је председник Југословенске комисије за заштиту регистратурског материјала и архивске грађе ван Архива. Деценију и по предавала је канцеларијско пословање на стручном испиту за архивске раднике Србије и других република у Архиву Србије. Била је члан Савезне комисије за полагање стручних испита запослених у савезним органима и организацијама при Савезном Министарству правде, те аутор програма за усмерено образовање за струку преводилачку и архивско-музејску, у оквиру које је предавала канцеларијско пословање. Била је члан редакција часописа: Архивист Савеза друштва архивских радника Југославије, Архив Архива Југославије, члан уређивачког одбора часописа ИМО. Својим теоријским расправама, студијама, чланцима, орјентационим листама категорија регистратурског материјала са роковима чувања и практичним радом подигла је службу заштите регистратурског материјала и архивске грађе у Србији и Југославији и свеукупном систему заштите као културног добра на виши ниво. Искуства из заштите грађе ван архива користила је у процесу сређивања и обраде архивске грађе у архиву, те у изради законских и подзаконских аката. Коаутор је два уџбеника за средње школе административног смера (и М. Стегнешек, Е. Шарковић, Канцеларијско пословање за III разред -- преводилачка и архивско-музејска струка, Бг 1979; Канцеларијско и архивско пословање за IV разред усмереног образовања -- струка преводилачка и архивско-музејска, Бг 1980) и аутор Приручника за заштиту архивске грађе ван архива (Тг 1983). Добитница је Награде „Златна архива" (2001).

ИЗВОРИ: АС; АЈ.

М. Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЛИЋ, Влатко

ГИЛИЋ, Влатко, филмски сценариста, редитељ, универзитетски професор (Подгорица, 1. I 1935). Архитектуру дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1959. Запосливши се 1964. као филмски сценограф у предузећу „Ловћен филм", имао је прилику да се упозна са радом светски познатих филмских редитеља и глумаца. За први самостални сценографски рад у филму Проверено мин-њет („Ловћен филм" и Студио „Довженко" из Кијева) добија 1965. Златну арену на Фестивалу југословенског филма у Пули. После овог успеха, као косценариста и коредитељ са Предрагом Голубовићем, реализује кратки играни филм Мала светлост („Дунав филм", 1966), те режира и неколико емисија и серијала за Телевизију Београд. У продукцији „Дунав филма" режирао је према својим сценаријима низ кратких документарних и играних филмова: Повратак на родно дрво (1968); Хомо сапиенс (1969); Хомо хомини, Затегни деле (1970); In continuo, Јуче, данас, сутра (1971); Јуда, Дан више (1972); Љубав, Моћ (1973). Кратки играни филм Ток снимио је 1971. у продукцији „Интернационалног филма" из Београда. За ове филмове добио је значајне награде: Сребрног медведа на фестивалу у Западном Берлину, Гран-при на филмским фестивалима у Оберхаузену (два пута), Лајпцигу, Белвију и Мелбурну, награде на фестивалима у Сиднеју, Тренту, Ниону, у Шри Ланки, номинацију за награду Златни глобус Удружења иностраних филмских критичара у САД, као и награде на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду (два пута Гран-при, два пута Велику златну медаљу Београда). Филм Љубав је у стручној анкети Института за филм из Београда проглашен за најбоље филмско остварење у југословенској кинематографији у домену краткометражне продукције. Његов опус краткометражних, те средњометражних играних и документарних филмова говори, снагом и дубином до тада непознатом у нашој кинематографији, о најважнијим темама живота, о моћи, насиљу, злу, искупљењу, љубави. После овог опуса написао је сценарија и режирао дугометражне игране филмове Кичма (југословенско-америчка коопродукција „Авала филм" и Дан Тана, 1975) и Дани од снова („Центар филм", 1980). Оба филма имала су премијеру на Канском фестивалу. Док је Кичма слика света који је прешао праг самоуништења и филм најдубљег бола, Дани од снова су филм љубави и наде. Да би остварио своје уметничке визије, Г. проналази нове и изненађујуће, јединствене и непоновљиве филмске форме. Иза оригиналности форме његових филмова назире се уметничко уверење да свака стваралачка идеја захтева свој аутентичан, непоновљив облик. Зато он спада међу оне филмске уметнике који су, стварајући свој опус, истовремено развијали филмску уметност и њен језик. После 1980. написао је низ изузетних сценарија, али и поред непрестаних напора није успео да дође до средстава за њихову реализацију. Уметник награђиван на свим континентима, чији је филмски опус критичар америчке телевизије Ен-Би-Си сврстао међу педесет најзначајнијих у досадашњој историји филма и чији се филмови чувају у Музеју модерне уметности у Њујорку, доживео је да његов стваралачки пут буде заустављен у тренутку када је требало да досегне врхунац. Од тада траје његов протест због немогућности да сними нови филм, током којег је одбио све награде и јавна признања, као и појављивање у медијима. Једино место где говори о филму и режији од када је изгубио могућност да ствара филмове су универзитети, пре свега Академија уметности у Новом Саду, на којој, као један од оснивача катедре за режију, предаје од 1978. Развијајући целог живота свој раскошни уметнички дар и редитељска умећа, стекао је способност да код младих препозна таленат и да га усмери на пут истинске уметности. Држао је предавања и на више иностраних универзитета, међу којима у Оксфорду и Кембриџу, а од 2000. предаје и на Факултету ликовних уметности у Цетињу.

ЛИТЕРАТУРА: N. Sayre, „Shorts by Vlatko Gilic", The New York Times, 18. I 1974; Р. Мунитић, О документарном филму, Бг--Зг 1975; C. Champlin, „How does he like it so far?", Los Angeles Times, 20. V 1977; R. Reed, „At Cannes, crocs are comedy relief", Daily news, New York, 22. V 1977; М. Кодемо, „Међу великанима", Вечерње новости, 19. III 2001; Р. Лазић, Уметност редитељства, Н. Сад 2003.

Ж. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЛМАН, Роже

ГИЛМАН, Роже (Guillemin, Roger), лекар, физиолог (Дижон, Француска, 11. I 1924). Медицински факултет завршио 1949. на Универзитету у Бургундији. Докторирао 1953. код ментора проф. Х. Селија на универзитету у Монтреалу. Исте године прешао на Бејлор медицински колеџ у Хјустону. Учествовао у оснивању Салковог института у Ла Хоји (Универзитет Сан Дијего, Калифорнија). Као шеф Лабораторије за неуроендокринологију радио од 1970. до своје пензије 1989. У исто време када и Ендрју Шели открио структуру тиреотропног ослобађајућег фактора (TRH) и гонадотропног ослобађајућег фактора (GnRH) у хипофизи. За открића пептидних хормона у мозгу заједно са Шелијем добио Нобелову награду за медицину и физиологију (1977). Био члан Америчке националне академије и добитник америчког Националног ордена за науку. Постао инострани члан Одељења медицинских наука САНУ 2000.

ДЕЛА: коаутор, „Presence dans un extrait de tissus hypothalamiques d'une substance stimulant la sеcrеtion de l'hormone hypophysaire thyrеotrope (TSH). Premiere purification par filtration sur gel Sephadex", C. R. Acad. Sci. Paris, 1962, 255; коаутор, „β-Endorphin and adrenocorticotropin are secreted concomitantly by the pituitary gland", Science, 1977, 197; „Peptides in the brain: The new endocrinology of the neuron", Science, 1978, 202; коаутор, „Growth hormone-releasing factor from a human pancreatic tumor that caused acromegaly", Science, 1982, 218.

ЛИТЕРАТУРА: www.sanu.ac.rs/Clanstvo; www.nobelprize.org/nobel_prizes/medicine/laureates/1977/.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЉЕВА

ГИЉЕВА, планина у југозападној Србији на северозападном ободу Пештерске висоравни. Пружа се правцем северозапад--југоисток на дужини од око 15 км. Изграђена је од тријаских стратификованих кречњака са рожњацима. На северозападу и југозападу планине су масовни и банковити кречњаци са доломитима. На потезу Мачковац на северозападу су јурски серпентинити, харцбургити и дијабази у којима је и највиши врх планине Јеленак (1.617 м). На неким местима су кречњачке стене огољене. Највеће површине су скаршћене са многобројним вртачама. Изражени су процеси ерозије и велике површине су под скелетним земљиштима. Вегетација је патуљаста. Планина је ненасељена и нема савремених путева. По ободу је десетак малих села са стално или повремено настањеним кућама. Од 1956. до 1958. постојало је пољопривредно предузеће „Гиљева" које је производило приплод сјеничког соја, радило је на оплемењивању сјеничке овце, производило је млеко и млечне производе, стоку за тржиште и интензивирало је развој ратарства. Производња се поред фарме одвијала и на катунима. Рачуна се да је тада овде узгајано око 22.000 оваца. У новије време све мање домаћинстава напаса стоку на планини.

ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, Д. Шабић, „Перспективе и проблем развоја сточарства у сјеничком крају", Зборник радова ПМФ, 2003, 51; М. Павловић, „Привреда Сјеничког краја", у: М. Љешевић и др., Сјенички крај -- антропогеографска проучавања, Бг 2004.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИЉФЕРДИНГ (Хиљфердинг), Александар Фјодорович

ГИЉФЕРДИНГ (Хиљфердинг), Александар Фјодорович, слависта, историчар, фолклориста (Варшава, Пољска, 14. VII 1831 -- Тарнопољ, Русија, 2. VII 1872). Завршио је Московски универзитет 1852. Ученик В. И. Григоровича и Ј. М. Бођанског, бавио се филологијом, али и као следбеник А. С. Хомјакова убрзо постао и један од водећих идеолога славјанофилства. С изучавањем балканског словенства упознао се 1852, као службеник руског министарства спољних послова. Магистрирао на „Односу словенског језика са сродним језицима". Писма о историји Срба и Бугара објавио је 1854 (превео на српски М. Ђ. Милићевић). Г. је 1856.изабран за дописног члана царске академије наука, а исте године именован за руског конзула у Сарајеву. Поткован литературом, усмерио је своја истраживања ка политичкој историји Балкана и теренском раду. Из његовог промишљеног, двократног крстарења јужнословенским пределима настао је путопис Босния, Герцеговина и Старая Сербия (СПб 1859), преведен на неколико европских језика, на српски, у целости, тек 1972 (Путовање по Босни, Херцеговини и Старој Србији, Сар. 1972; II измењено издање Бг 1996). У свом делу дао је значајне податке о животу и обичајима, историјским споменицима и старинама, црквама и манастирима. Истакао доминантну бројност српског православног становништва у Босни, развијену свест о српском националном идентитету и међу припадницима других вера. Критикујући немарност већине православних свештеника, подвукао је опасност по православље и српство од сређене ангажованости католичког клера, али и турског насиља. У Србима је видео главни фактор ослободилачких идеја. Оставио је драгоцена сведочанства о стећцима; биљезима -- каменим стубовима поред пута и предањима о древним становницима. Забележио је низ културно-историјских предања, повезаних са локалитетима: О Савиној „живој води" код Хисарџика; о Вукашиновом убиству цара Уроша у лову, код Неродимља; о Рељи од Пазара, Бановић Страхињи, хајдуцима, Проклетој Јерини. Предања о Краљевићу Марку су му повод да искаже стаменост колективне самосвести упркос суровим казнама окупатора за преношење традиције. Цело поглавље је посветио Косовској бици (Место Косовске битке. Српске легенде о њој), а износи до тада непознате податке о размештају војних снага кнеза Лазара пре саме битке. С историјског становишта, закључује да сам догађај није довољно осветљен. Из усмене традиције цитира из Дубровачких рукописа бугарштице о Косовском боју и прикључује им Причу о Косову из Троношког родослова, наглашавајући да је „епска слика Косовске битке истинско благо српског народа и један од суштинских фактора његовог душевног и моралног живота". За средњовековне летописе нема слуха, као ни за српску средњовековну књижевност. Рукописне књиге је иначе помно сакупљао (око 150 књига и фрагмената је 1868. са пута из Македоније, Бугарске и Албаније пренео у библиотеке Москве и Петрограда). Целог живота, захваљујући и високим функцијама у Словенском благотворном одбору и у Министарству иностраних дела, свој научни рад је повезао са помагањем српских и бугарских школа и православних цркава. Објавио је и зборник са преко три стотине примера руских песама (Онежскiя былины, СПб 1873; II издање 1894--1900).

ДЕЛА: Собрание сочинений, СПб 1868--1872; Старинный сборник сербских пословиц, СПб 1868.

ЛИТЕРАТУРА: М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине, Бг 1997; Ж. Леонидовна-Левшина, „Путешествие А. Ф. Гильфердинга 1868 года и славянские рукописи его 'македонской' коллекции", АПр, 2012, 34.

Ј. Јокић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИМНАЗИЈА

ГИМНАЗИЈА, општеобразовна средња школа (други школски ступањ) која припрема ученике за наставак образовања на високошколским институцијама -- вишим и високим школама, факултетима, академијама, на универзитету. Назив потиче од грчке речи gumnavsion, којом су означаване јавне установе у античкој Грчкој које су у почетку служиле претежно за телесно вежбање, a касније и за стицање знања из филозофије, уметности, политике и јавног живота. У њима су младићи вежбали наги (guvmnoi), а након вежбања слушали су предавања и разговоре филозофа, политичара и других грађана и тако стицали опште образовање. У средњем веку опште образовање -- које је карактеристично за касније гимназијско образовање -- стицано је, у извесној мери, у манастирским и катедралним школама, као и у неким градским школама, изучавањем „седам слободних вештина" (septem artes liberales), које су чинили тривијум (граматика, реторика, дијалектика) и квадривијум (аритметика, геометрија, астрономија, теорија музике). У доба хуманизма опште образовање стицало се у латинским школама, којих је током XVI в. у европским земљама, посебно у Немачкој, Француској и Енглеској, било све више. Ове школе програмски су биле још ближе образовању које ће се касније стицати у г., те су оне прави претходник г. Једну од најпознатијих таквих (латинских) школа основао је Јохан Штурм (Стразбур, 1538) и назвао је г. Штурмова г., као школа хуманистичке оријентације, била је претеча класичних г. у којима се највећа пажња посвећује хуманистичким наукама -- упознавању античке културе, тј. учењу латинског и грчког језика, античке књижевности, уметности и историје. Касније, током XIX в., са развојем природних наука и технике, као и због потреба индустрије и трговине, јавља се потреба за укључивањем природних наука, математике и живих страних језика у програме г., па се тако утире пут за оснивање и реалних г., које ће, у ствари, бити компромис између класичних г. и реалки.

У Србији (Кнежевини Србији) основана је 1835. као четвороразредна, потом је била петоразредна, шесторазредна, седморазредна, а од 1886. имала је осам разреда. Била је најпре јединствена, а касније са два степена: нижа г. (I--IV разред), која се завршавала малом матуром, и виша (V--VIII разред), завршавала се полагањем велике матуре (испита зрелости). У почетку је била општег типа, а од 1898. класична и реална. Након реформе школства од 1958 -- када нижу г. замењују виши разреди основне школе -- г. је четвороразредна средња школа (I--IV разред) општег типа или са смеровима (друштвено-језичким и природно-математичким), са матурским испитом на крају. Постоје и посебне, специјализоване г. за обдарене ученике (математичка, филолошка). Уписују је ученици по завршетку основне школе -- раније након четворогодишње, после II светског рата једно време после седмогодишње, а од 1958. након осмогодишње основне школе (виша г., док је постојала, уписивана је после завршене ниже г.).

У Аустријском царству. Прва српска г. основана је 1791. у Сремским Карловцима, на територији ондашње Хабзбуршке монархије (позната под именом Карловачка г.). Српски народ је сматрао да нису довољне тривијалне школе, па је на народно-црквеним саборима у више наврата тражено да се отварају и школе вишега ранга. Тако је на сабору у Темишвару 1790. донета одлука да се у Сремским Карловцима отвори српска г., што је врло брзо и учињено, посебно заслугом карловачког митрополита Стефана Стратимировића и захваљујући богатом трговцу и дародавцу Димитрију Анастасијевићу Сабову, који је издвојио велик новчани прилог за оснивање г. (што су потом учинили и други имућнији Срби). Цар Леополд II потврдио је ову фондацију 1791. и одобрио митрополиту да оснује г. Подаци о почетку рада нису поуздани -- могуће је да је почела са радом исте године, али је вероватније да је то било 1. XI 1792. Почела је са три професора и три разреда -- један припремни и два граматикална разреда; наредне године отворен је и трећи граматикални разред, а потом и два разреда хуманистичких наука („хуманиора"), тако да је већ школске 1797/98. била шесторазредна, што ће остати све до средине XIX в., када добија седми и осми разред и од школске 1853/54. постаје осморазредна. Била је уређена по угледу на тадашње г. у Угарској. Циљеви школовања изложени су у „Намјеренију", а план и програм наставе у „Изложенију". Почела је рад као класична г., претежно са предметима друштвено-језичке групе, али су већ почетком XIX в. у наставни план и програм укључене и природне науке. Настава је извођена на латинском и немачком језику, као и у другим школама у то време, а у млађим разредима делимично и на српском; од 1852/53. српски језик постао је наставни језик. Завршни испит (матура) полаже се од 1873. Данас је Карловачка г. филолошка г. са смеровима за класичне и савремене језике.

Позната је из тог периода и Српска православна велика г. основана у Новом Саду, у угарском делу ондашње Хабзбуршке монархије, на подстицај митрополита карловачког Стефана Стратимировића и епископа бачког Гедеона Петровића, а захваљујући донацији Саве Вуковића, трговца, великог родољуба и народног добротвора, као и прилозима других виђенијих Срба. Као година њеног оснивања узима се 1810. када је Сава Вуковић основао Фонд српске г., приложивши велика новчана средства и када је у свом завештању (Основном писму), које је у ствари оснивачки документ, изложио сврху оснивања г., тј. циљеве које она треба да оствари, начин њеног уређења и управљања, као и начин располагања средствима фонда. Међутим, било је доста тешкоћа са добијањем одобрења за рад, јер угарске власти нису благонаклоно гледале на оснивање српске г. Ипак, Угарска дворска канцеларија пристала је (Резолуцијом од 13. XII 1811), уз постављање низа услова, да допусти оснивање српске г., али је Основно писмо одобрено тек 1816, те је тако са знатним закашњењем добијено и формално одобрење за рад. Због тога неки ову годину (1816) узимају као годину оснивања г. Две године касније (1818) добила је и привилегију јавности, што је подразумевало да ученици могу прелазити у друге г. и уписивати академије и универзитете. Због проблема које је имала са почетком рада, она је тек у школској 1819/20. имала шест разреда (што је у то време била потпуна г.), са четири граматикална разреда и два разреда човечности („хуманиора"). Наставни план укључивао је класичне језике, предмете из области друштвених наука, природно-математичку групу предмета, као и живе стране језике. Српски језик као обавезни предмет уведен је школске 1846/47. Престала је са радом 1849, после мађарског бомбардовања и разарања Новог Сада, а рад обновила школске 1852/53. само са четири нижа разреда. Одобрење да прерасте у велику г. са осам разреда добила је 1865, као и право да може организовати завршни испит и издавати пуноважна сведочанства (право јавности). Тако су отворени пети и шести разред (1865/66), а потом и седми и осми (1866/67. и 1867/68), и у школској 1867/68. била је потпуна осморазредна г. Испит зрелости (матура) организује се од 1868, када су први пут издата матурска сведочанства. Ова г. је више пута мењала назив, а данашњи назив је Г. „Јован Јовановић Змај".

У Кнежевини и Краљевини Србији. У Београду је 1830. основана „верховна" школа (називана „виша школа" и „велика школа"), као трогодишња школа, са задатком да припрема кандидате за државну службу. Након Југовићеве Велике школе, која је основана 1808, а сломом Првог српског устанка 1813. престала да постоји, то је у Србији прва школа вишег ранга од основне школе. Школа је по жељи кнеза Милоша 1833. премештена у Крагујевац. На предлог Димитрија Давидовића, попечитеља просвештенија, а уз одобрење кнеза Милоша, 1835. трансформисана је у г. -- отворен је и четврти разред, постављен још један (четврти) професор, уведени су предмети који су јој дали обележје општеобразовне школе, па је наставила рад као г. Стога се ова, 1835. година узима као година оснивања прве г. у Кнежевини Србији, мада се као година оснивања Крагујевачке г. често наводи и 1833, када је „верховна" школа из Београда премештена у Крагујевац, иако она те године још није имала општеобразовни карактер, што је битна карактеристика гимназијског образовања. Неки, пак, сматрају да се као година оснивања прве г. у Кнежевини Србији може узети 1830, будући да је те године у Београду основана „верховна школа" из које је касније настала Крагујевачка г. О карактеру ове школе јасно говоре речи кнеза Милоша, који тражи „да се у великој школи (г.) нов поредак заведе, и да се у истој школи предају науке, које се у таким школама предају по осталој просвећеној Јевропи". Школа је у почетку имала четири разреда: две граматикалне класе и две класе хуманистичких наука („човечности"). У граматикалним класама (првом и другом разреду) предмети су били -- у првом разреду: Наука хришћанска, Српска граматика, Српска историја (и општа), Земљопис математички и политички, Јестаственица, Рачун; у другом разреду: Наука хришћанска, Српски синтаксис, Словенска граматика, Општа историја, Земљопис политички, Јестаственица, Человјекословије, Рачун; у класама човечности („человјечества") учи се, у трећем разреду: Наука хришћанска, Реторика, Матесис (Математика), Логика, Психологија, Општа историја (опширно), Етика, Грчка митологија (у оба течаја/полугодишта овог разреда ученици имају вежбе у реторичким саставима); у четвртом разреду: Наука хришћанска, Поетика, Физика, Математички земљопис (опширно), Природно право, Древности римске, Стилистика, Општа историја: нови век (у првом течају/полугодишту), Српска историја (у другом течају/полугодишту). Школске 1835/36. Крагујевачка г. имала је укупно 85 ученика (у првом разреду 36, у другом 23, у трећем 13, четвртом 13) и четири професора. Професори су били: Атанасије Теодоровић, професор четвртог разреда (доктор филозофије, завршио Г. у Карловцима, филозофију и права у Пешти), Исидор Стојановић, професор трећег разреда (завршио Г. и филозофију у Сегедину, слушао права на Универзитету у Пешти), Григорије Новаковић, професор другог разреда (завршио Г. и Богословију у Карловцима), Петар Николић, професор првог разреда (завршио Г. и Богословију у Карловцима, филозофију у Сегедину, права слушао у Шарош--Патоку).

Школски систем и мрежа школа у Кнежевини Србији били су регулисани Планом за школе како имају постојати (1836) по којем у Србији постоје следеће „правителствене" (државне) школе: једна г. са четири разреда у Крагујевцу, три главне школе, дворазредне -- у Шапцу, Чачку и Зајечару и 22 нормалне (тј. основне) школе. Тако су, поред Г. у Крагујевцу, основане и три дворазредне „главне школе", које ће нешто касније (1839/40) добити назив полугимназије. У њима су предавани предмети који су предавани у прва два разреда г., тако да су ученици који их заврше могли да се упишу у трећи разред г.

Крагујевачка г. у школској 1838/39. постаје петоразредна (три граматикалне класе и две класе „човечности" -- класа реторике и класа поетике), када је прописан и наставни план за г. и главне школе, којим се утврђују предмети који ће се предавати (фонд часова и наставни програм нису били прописани, а садржај предмета одређивали су сами професори). У граматикалним класама (прва три разреда) предавани су следећи предмети -- у првом разреду: Српска граматика (до синтаксиса), Упражненија славенског језика, Всемирна историја стара, Земљописаније математическо и понаособ Сербије, Из јестаствене историје: царство животни, Численица, Немачки језик; у другом разреду: Српски синтаксис (и почетак славенске граматике), Ауктор, Всемирна историја средња, Из земљописанија: о Европи, Из јестаствене историје: царство растенија и ископајеми, Численица, Немачки језик; у трећем разреду: Словенска граматика и синтаксис словенски, Ауктор, Историја нова цела опширно, Из земљописанија: Азија, Африка, Америка, Аустралија, Човекословије опширно, Численица, Немачки језик. У класи реторике (четврти разред) учили су се: Реторика, Ауктор, Древности грчке, Историја Славена, Аритметика до правила верижног, Упражненија реторическа, Немачки језик. У класи поетике (пети разред) учили су се: Поетика, Ауктор, Древности римске, Српска историја, Аритметика опширно, Упражненија у поетическим сочиненијама, Немачки језик. Из наставног плана се види да је школа општеобразовног карактера (типично стручних предмета нема), те да доминирају предмети друштвено-језичке групе, иако су заступљени и реални предмети (из области природних наука и математике). Немачки језик учио се у свим разредима граматикалне класе и класе „човечности", док латински језик није био укључен у наставни план. У четвртом разреду изучавала се реторика, а у петом поетика.

Након абдикације кнеза Милоша привремено намесништво, на предлог Попечитељства просвештенија, донело је 1839. одлуку „да се кромје сушчествујуће г. у Крагујевцу, јоште једна у Београду оснује". Тако је и Београд добио г., познату под називом Г. београдска (касније Прва београдска г.). С радом су одмах почела прва два разреда (прве две граматикалне класе), а наредних година отваран је по један виши разред, тако да је у школској 1842/43. имала пет разреда, као и Крагујевачка г. Међутим, 1842. донета је одлука о укидању Крагујевачке г., као и одлука да полугимназије (од школске 1839/40. главне школе имају овај назив) добију још један разред, те да постану троразредне школе. Тако је 1844. у време доношења првог општег школског закона Устројенија јавног училишног наставленија у Србији била једна г. у Београду и три полугимназије: у Шапцу, Неготину (где је 1839. премештена зајечарска полугимназија) и Чачку (почела са радом 1837/38, премештена у Ужице 1839, а 1842. поново враћена у Чачак). Чачанска полугимназија је потом (1845) премештена у Крагујевац, те је тако, после укидања Крагујевачке г. и премештања полугимназија из града у град, у Кнежевини Србији била једна г. -- у Београду и три полугимназије: у Крагујевцу, Шапцу и Неготину. Такво стање биће и наредних петнаестак година, тј. до краја уставобранитељске владе.

Настава у г. и полугимназијама у почетку је била разредна, тј. један наставник је у своме разреду предавао све предмете (осим што је хришћанску науку у трећем и четвртом разреду г. предавао један од месних свештеника). Али, било је и одступања, тако да је још 1835/36. у Крагујевачкој г. један наставник предавао свој предмет у два разреда, да би од школске 1839/40. професорима који предају у четвртом и петом разреду (у класи „човечности"), Попечитељство просвештенија дозволило да предмете поделе према својој стручности, те је тако одобрен делимичан прелаз на предметну наставу. Од професора се захтевало да добро владају предметима које предају, да се стално усавршавају, да преводе стране уџбенике или да их сами припремају. Били су дужни да наставу изводе тако да ученици ангажују „ум и силу расужденија", а не само памћење, да разумеју суштину онога што се предаје, те да буду спремни да оно што науче примене у животу. Оскудевало се у уџбеницима и наставним средствима, тако да су ученици углавном записивали оно што су професори диктирали и из тих бележака учили. Испити су били јавни и одржавани су на полугодишту и на крају школске године (испитима на крају школске године присуствовао је изасланик попечитељства просвештенија). Успех из предмета оцењивао се јединственом оценом (осим хришћанске науке која се посебно оцењује), а оцењивало се и владање ученика. Понашање ученика и унутрашњи ред школе регулисале су саме школе, доношењем дисциплинских правила, тзв. „закона школских" (нпр. Закон школски за ученике г. београдске, који је ова г. донела 1842). Тако је било до 1852. када је Попечитељство просвештенија прописало дисциплинска правила за ученике под називом Закон за ученике г. Књажевства Србије*.* Настава се изводила сваког радног дана и пре и после подне, осим четвртком, када је наставе било само пре подне.

Општи школски закон. Битно за даљи развој г. јесте доношење општег школског закона под називом Устројеније јавног училишног наставленија (1844) и упутства Наставленије за професоре г. и полугимназија (1845). Овим законом дефинисан је циљ гимназијског образовања: у гимназијским училиштима (тј. у г. и полугимназијама) „узводит ће се младеж к вишем изображенију, и получават ће основну науку, која ће јој служити и за преправу к вишим наукама, које ће се предавати у Лицеуму", као и „да се младеж науком к човечности узводи". Овим законом уведена је шесторазредна г., а полугимназије су продужене на четири године. Такође, уместо разредне, уведена је предметна настава (професори ће предавати науке „не по разредима, но по предметима, кроз све разреде"). Утврђене су и квалификације које професори морају имати: „Да ко у г. или полугимназијама званије професорско добити може, треба да је бар философске науке с добрим успехом свршио, да осим српскога и други који од учени језика зна, а онај нарочито који би као науку предавао, и да је примерног владања". Професоре на предлог Попечитељства просвештенија именује кнез. Наставни план утврђен је Законом, а предмети распоређени по разредима, без навођена фонда часова. За прва четири разреда г. и за полугимназије (које су постале четвороразредне) наставни план је исти. У граматикалним разредима (прва четири разреда) учили су се -- у првом разреду: Катихизис, Српска граматика, Земљописаније, Јестествена историја, Рачуница, Краснописаније; у другом разреду: Катихизис, Српска граматика, Немачка граматика, Латинска граматика, Земљописаније (О частима света и о царству Турском), Историја народа (царства Турскога), Јестествена историја, Рачуница, Краснописаније; у трећем разреду: Историја Библијска, Немачка граматика, Латинска граматика, Земљописаније (о Србији, Црној Гори и Аустријском царству), Историја народа (Србије, Црне Горе и Аустријских земаља), Рачуница, Краснописаније; у четвртом разреду: Историја Цркве Христијанске, Немачка граматика, Латинска граматика, Земљописаније (о Русији, Пољској и о Грчкој), Историја народа (Русије, Пољске и Грчке), Рачуница, Начертаније (Рисовање). У разреду реторике (петом разреду) учили су се: Наука Христијанска, Реторика, Латински језик са толковањем, Митологија, Земљописаније, Историја народа, Алгебра, Начертаније. У разреду поетике (шестом разреду) учили су се: Наука Христијанска, Поетика, Толковање стихотвораца, Древности славенске, грчке и римске, Земљописаније, Алгебра, Антропологија и Етика, Начертаније. Први наведени предмет у свим разредима (и граматикалних класа и класе реторике и поетике) јесте Наука Христијанска, односно Катихизис и Историја Библије, што указује на наглашени религиозни карактер образовања и васпитања у гимназијским училиштима. Немачки језик, који се учио и раније, учи се и даље, а уведен је и латински језик. Доминирају предмети класично-хуманистичког усмерења, док се природне науке предају само у првом и другом разреду, а при том физика и хемија уопште нису заступљене. Наставним планом предвиђено је (први пут) и предавање педагогије с методиком, али ванредно (тј. као изборни предмет), у петом и шестом разреду, са два часа недељно, за оне ученике „који се учитељском звању посветити желе". У истом статусу била је и гимнастика с војном обуком („телоупражненије") за ученике свих разреда. Наставни план утврђен Законом потпуније је разрађен у Наставленију за професоре г. и полугимназија (у поглављу Расположеније учебни предмета), где је дат распоред предмета и по полугодиштима, те одређен недељни фонд часова за сваки предмет, док наставни програм није био утврђен. Наставленије садржи и поглавље О начину предавања учебни предмета у којем су изложена дидактичко-методичка упутства за предавања наставника, која су била у складу с ондашњим прогресивним педагошким схватањима.

Школска година почиње 1. септембра, а завршава се крајем јуна, тако да школски распуст траје два месеца (јул и август). Уведена је петодневна радна недеља (четвртак је био слободан дан). Утврђен је услов за упис у г.: завршена основна школа и 11 година старости, с тим што горња старосна граница није била одређена. Испити су јавни и одржавају се на полугодишту и на крају школске године, као и раније. Допуштено је одржавање и интерних/приватних испита, месечно, у присуству гимназијског управитеља. Кажњавање ученика укључивало је „бележење у дневник, заповест да ученик стоји, или одлучен седи, и затвор", а у случају „чешћег или већег преступленија, особито у нижим разредима, могу се и телесне казне употребљавати".

Школске 1845/46. у гимназијским училиштима био је укупно 331 ученик (г. у Београду: 180, три полугимназије: 151) и 18 професора. Крајем овог периода извршене су још неке промене. Од школске 1849/50. уводи се пријемни испит за упис у г. Нови наставни план донет је 1850, али у односу на претходни није било већих измена, осим што је повећан фонд часова латинског језика, чиме је класично-хуманистички карактер г. још више наглашен. Укинути су интерни (месечни) испити, с образложењем да ремете наставу, и задржани само јавни полугодишњи и годишњи испити.

Закони о г. и други прописи. Нови закон Устројеније књажевско-српске г., донет 1853 (важио и за полугимназије), продужио је трајање г. на седам година, док је полугимназија и даље четвороразредна. Овим законом утврђен је двојаки циљ гимназијског образовања: г. припрема за наставак школовања у Лицеју („да се приуготове к слушању наука у вишим учебним заведенијама они млади људи који се вишим наукама посветити желе"), али такође даје и извесно образовање за обављање неких послова („да се даде прилично изображеније младићима који нису намерни, или којима није могуће, продужити науке у лицеју"). Продужено је радно време: четвртак (пре подне) поново је радни дан, школски распуст је скраћен само на месец дана, дневно је било по шест часова наставе, осим у три зимска месеца када је дневно по пет часова. Донет је и нови наставни план којим је утврђен распоред предмета по разредима, али није утврђен недељни фонд часова, па је фонд часова, као и градиво које ће се у сваком предмету обрађивати, одређивала сама школа наставним програмом који је на основу овога плана доносила. И овим наставним планом задржан је класично-хуманистички карактер г. -- поред латинског и немачког језика, који су и до тада предавани, у наставни план укључени су и грчки и француски језик. Уведен је и предмет Српска и славенска словесност, који поред реторике и поетике обухвата и историју српске литературе. Наука христијанска учила су у свим разредима. Унеколико је стање реалних наука побољшано јер је уведена физика, а математика поред алгебре укључује и геометрију и тригонометрију. Војно вежбање и гимнастика постају обавезни предмети (војно вежбање у свим разредима, гимнастика у вишим разредима), као и црквено певање („пјеније"). Из наставног плана изостављена је педагогија с методиком, која се до тада ванредно учила. Уведено је нумеричко оцењивање: рђав (1), слаб (2), добар (3), врло добар (4), превасходан (5); прве две оцене су непрелазне. Уместо испита на полугодишту и на крају године, задржан је само испит на крају године, с тим што се ученици оцењују сваког месеца и те се оцене узимају у обзир приликом годишњих испита. Кажњавање ученика унеколико је ублажено, али је за ученике нижих разреда задржана телесна казна („ако остале мере не дејствују"), мада је примењивана и у вишим разредима. Решења која је увео овај закон доста су критикована, тако да су већ 1856. извршене допуне Устројенија, којима је, између осталог, скраћено време учења страних језика. Такође, школски распуст је продужен на два месеца, а дневно радно време сведено на четири сата. Број ученика је знатно повећан. У школској 1857/58. у г. и полугимназијама било је 927 ученика (г. у Београду -- 520, три полугимназије -- 407) и 29 професора.

Закон о устројству г., донет 1863, г. одређује као училиште „у ком се младеж полезним знањима обучава у поглавитој цељи: да се за слушање виших наука спреми" (према Закону из 1853, г. је, поред овога, имала и задатак да обезбеди „прилично изображеније" за оне који неће наставити школовање у Лицеју). Трајање г. скраћено је са седам на шест година, а прва четири разреда г. „могу постојати такође као засебно училиште под именом полугимназије". Извршене су и знатније измене у наставном плану. Предају се следећи „научни предмети": Наука хришћанска, Српска граматика, Словенска граматика, Теорија прозе и поезије и историја српске литературе, Историја јестаствена, Историја српскога народа с погледом на земљопис Србије, Општа историја с погледом на земљопис, Политички земљопис, Земљопис математички и физички, Геометрија практична с геометријским цртањем, Популарна физика, Рачуница, Математика, Експериментална физика с основима хемије и механике, Латински језик, Немачки језик, Француски језик, Краснопис и цртање. Осим наведених предмета, који су обавезни за све ученике, министар просвете и црквених дела могао је да одреди да се учи и црквено певање, музика и гимнастика (за ученике који за то имају склоности), с тим да оцена из ових вештина не утиче на општу оцену и прелазак у наредни разред. Најбитније промене јесу: изостављен је грчки језик, а укључено је више предмета реалне групе -- експериментална физика, хемија, механика, практична геометрија са геометријским цртањем -- чиме је учињен значајан корак ка уравнотежењу односа класично-хуманистичког и реалног образовања. Под утицајем развоја природних наука и технике у европским земљама све је изразитија тенденција да се појача настава природних наука и живих језика, што је овде и учињено. Ипак, изучавање хуманистичких наука и даље има значајно место.

Утврђени су услови за звање професора и суплента у г., слични онима који су раније били прописани за професоре. Ова звања могу добити они „који су у Србији бар који факултет изучили", као и они „који су и на страни, осим г., какав бар факултет подобан нашему свршили". Сваки професор дужан је да на почетку сваке школске године директору школе поднесе програм предмета који предаје. Одређено је да се у први разред г. могу уписати ученици који нису млађи од 10 година нити старији од 15 година (раније је била одређена само доња старосна граница -- 11 година). Оцењивање је и даље од 1 до 5 (с тим што се успех исказан оценом 5 означава као „одличан" уместо ранијег „превасходан"). Испити се поново обављају и на полугодишту и на крају године, али оцењује се и током године. Летњи распуст траје месец и по (јул и прва половина августа), а четвртком после подне нема наставе.

Питања дисциплине регулисана су Школским законом за гимназијске ученике, који је донет 1864. У кажњавању ученика и даље се примењују репресивне мере -- стајање ван клупе, клечање (само за ученике три нижа разреда), затвор у празној соби до десет дана (само дању). Овај школски закон замењен је Правилима за ученике г. и реалки, која су донета 1871. и која наглашавају дужности ученика, појачавају забране и рестриктивне мере и прописују строжу контролу над ученицима у школи и ван ње. Нови наставни план за г. (означен као привремени) донет је 1873. Утврђен је распоред предмета по разредима и, што је битно, прецизиран фонд часова за сваки предмет и разред. Овим наставним планом положај реалних предмета побољшан је још више. Јестаственица укључује зоологију, ботанику и минералогију. Аритметика се учи у прва три разреда, практична геометрија у трећем разреду, а алгебра и геометрија у четвртом, петом и шестом разреду; краснопис и цртање су посебни предмети -- први у првом и другом разреду, а други у свим разредима. Хришћанска наука учи се у свим разредима, немачки језик такође, док су латински и француски предвиђени за више разреде (пети и шести). Утврђивање наставног програма и даље се оставља школама.

Крајем 1873. усвојене су Измене и допуне Закона о устројству г. којим г. после десет година поново постаје седморазредна. Уведен је завршни испит на крају седмог разреда, док се од првог до шестог разреда полаже годишњи испит (полугодишњи испит, који је раније постојао, укинут је, а ученици се оцењују двомесечно). Пошто је уведен седми разред, донет је (1874) нови наставни план за седморазредну г. У основи је задржан претходни план, с тим што је битно повећан недељни фонд часова (у првом, другом и трећем разреду по 30 часова недељно, а од четвртог разреда 35, односно 36 часова недељно). Заступљени су и даље немачки језик у свим разредима, а латински и француски у вишим разредима -- петом, шестом и седмом. Гимнастика (тј. телесно васпитање) обавезан je предмет у свим разредима. Програм није прописан, тако да садржај одређују саме школе. Донета су Правила за пријемни испит (1874), којима су утврђени садржај и начин полагања пријемних испита за упис у г. Пријемни испит полаже се из српског језика, рачуна, српске историје и земљописа, према наставном плану основне школе. Изменама и допунама Закона о устројству г. (1875), назив полугимназија промењен је у нижа г., а школе са два разреда, које су отваране углавном у унутрашњости и у којима су предавани исти предмети као у прва два разреда г. и реалке, добијају назив гимназијске реалке. Правила испита зрелости за ученике г. и реалке, којима је прописан садржај испита и његова процедура, донета су 1876. Телесна казна је 1879. коначно забрањена у школама у сваком облику, а уведене су „златна" и „црна табла" и ђачка књижица.

У седмој и осмој деценији XIX в. основано је више полугимназија (од 1875. имају назив ниже г.) и дворазредних гимназијских реалки, тако да је у школској 1879/80. Србија имала две седморазредне г. и једну реалку -- Прву београдску г., Крагујевачку г. и Београдску реалку (основана 1865. као шесторазредна, а 1873. продужена, као и г., на седам година -- у прва два разреда имала је исте предмете као и г.), 15 нижих четвороразредних г. и 7 дворазредних гимназијских реалки. У овим школама (25 школа) било је 2.546 ученика (од тога 148 ученица) и 183 наставника.

На основу Измена и допуна Закона о устројству г., које су извршене 1881, донет је исте године и нови наставни план за г. (и реалке) који у основи задржава структуру претходног наставног плана, с тим што је нешто смањен фонд часова латинског језика, а повећан фонд часова српског језика, реалних предмета и гимнастике са војним вежбањем. Певање и музика, као и стенографија уведени су као необавезни (факултативни) предмети. По овом наставном плану, на основу одредбе Закона, прва четири разреда г. и реалке имају исте предмете, тј. заједнички наставни план, те је, на тај начин, учињен значајан корак ка стварању јединствене (средње) школе, са бифуркацијом од петог разреда. На основу овога плана донет је (1882) и привремени наставни програм за г. Мада је означен као привремени, значајно је што је то први заједнички гимназијски програм који је свакако допринео уједначавању наставног рада у г. Изменама и допунама Закона о устројству г., усвојеним 1886, трајање гимназијског образовања продужено је са 7 на 8 година, и на основу тога донет је (1888) наставни план за осморазредну г. Било је извесних измена у односу на претходни план -- нешто је смањен фонд часова реалних предмета, док латински језик, као и гимнастика и војне вежбе добијају већи фонд часова; уместо два учи се један живи страни језик (по избору -- немачки или француски), музика и певање постаје обавезан предмет, а уведени су и нови предмети -- моралне поуке (први и други разред) и филозофска пропедевтика (седми и осми разред). На основу овога плана израђен је (1890) нови наставни програм, тј. кратак преглед садржаја наставних предмета (и овај означен као привремени). Веће измене у наставном плану извршене су почетком 1893, када је знатно појачано класично-хуманистичко образовање -- наука хришћанска учи се у свим разредима (укључује догматику и етику), латински језик такође, грчки језик од петог разреда, уче се оба жива страна језика, укинуте су моралне поуке и филозофска пропедевтика, а певање сведено само на црквено. Међутим, због оштрих критика просветне јавности, Mинистарство је врло брзо одустало од ових измена и који месец касније вратило на снагу претходни наставни план, с тим што је задржано учење оба жива страна језика (немачки и француски), а моралне поуке су изостављене. У последњим деценијама XIX в. број потпуних г. је знатно увећан. У школској 1897/98. било је 15 потпуних г., две реалке и 5 нижих г., у којима је било укупно 6.715 ученика и 397 наставника.

Закон о средњим школама. Донет је 1898, а њиме су обухваћене и г. и реалке, те извршене битне измене у систему и мрежи средњошколског образовања. Утврђено је да средње школе могу бити: реалне г., г. са класичним смером и реалке. Оне су или потпуне (са 8 разреда) или непотпуне (са 6 или 4 разреда). Закон је ограничио број г. (државних) на 5 потпуних и 6 непотпуних, одређујући и територију са које ће примати ученике, што је довело до укидања већег броја г., односно до претварања неких потпуних г. у непотпуне. Допуштено је оснивање и приватних непотпуних школа, које су могли да оснивају окрузи, градови, као и појединци. Просветне власти су настојале да се број г. смањи, јер се сматрало да њих треба да похађају само они који ће наставити школовање на вишем ступњу, а остали треба да иду у грађанске школе. Уведена је, уз то, уписнина и школарина, те је школовање престало бити бесплатно, чиме су посебно били погођени ученици из сиромашних и сеоских породица. Упис је могућ уз полагање пријемног испита (као и раније). Поред завршног испита на крају школовања (виши течајни испит), који је већ постојао, уведен је и нижи течајни испит (после четвртог разреда). Школска година подељена је на три тромесечја и на крају сваког тромесечја ученици су морали бити оцењени из свих предмета (годишњи испити су укинути); поред оцене успеха (од 1 до 5) и оцене владања (примерно, добро и лоше), уведена је и посебна оцена вредноће (похвално, марљиво, немарљиво). Промењене су структура и процедура полагања професорског испита, који је уведен још Законом о професорским испитима за средње школе ниже и више (1880), тако што је програм испита, који се састоји из општег и стручног дела, битно проширен и што је пре полагања испита обавезан двогодишњи приправнички стаж (хоспитовање код професора), а након положеног испита кандидат проводи три године у звању суплента па тек после тога постаје професор.

На основу овог закона донети су, исте године, и наставни планови и програми за сва три типа средње школе -- за реалне г., г. са класичним смером и реалке. Реална г. је прихваћена као главни тип средње школе, јер је оцењено да најбоље одговара потребама; отуда и захтев да средње школе (г. и реалке) буду уређене као реалне г. Зато је дозвољено да се само при Првој београдској г. оснују паралелна одељења класичне г., а при Другој београдској г. паралелна одељења реалке. Женској деци овим законом није био дозвољен упис у г. У дотадашњим (мушким) г. била је тек покоја ученица, за које су одобрење морале дати просветне власти. Све до 1880. у Прву београдску г., као и у Крагујевачку г., није могла да се упише ниједна ученица. У друге г. у унутрашњости покоја ученица добијала је одобрење за упис и у то време. Забележено је да су прве ученице које су уписале Прву београдску г. тек школске 1880/81. биле: Лепосава Бошковић, Живка Марковић и Наста Анастасијевић. У наредној школској години одобрење за упис у први разред добило је још шест ученица. Заједничком школовању мушке и женске деце у г. противили су се често директори и наставници, истичући при том да у Београду постоји (од 1863) Виша женска школа, и да је женској деци место у тој школи, а не у г. Пре доношења овог закона било је више различитих (и супротних) одлука Министарства о заједничком школовању мушке и женске деце у г. -- било је колебања у вези с тим тако да је неким одлукама упис женској деци у г. био допуштен, док је другим одлукама забрањиван. Министар просвете и црквених дела упутио је 1879. распис о примању женске деце у г. и реалке, истакавши „да је сасвим умесно, закону и сувременој педагогији сагласно, а потреби и схватању нашега народа сасвим погодно да женску децу, по положеном пријемном испиту, и сад и у напредак примате у г., догод се, као што изјавих, не створе повољне прилике у ширем размеру више за образовање женскиња". Тако је од 1879. било дозвољено заједничко школовање мушке и женске деце до трећег разреда г., а то је потрајало све до 1894. када је Министарство донело одлуку којом се женској деци забрањује упис у г. Међутим, наредне године одлука о забрани је повучена и женској деци је дозвољено школовање у нижим разредима г., да би Законом из 1898. таква забрана била поново уведена. Пошто се сматрало да дечаци и девојчице у овом узрасту не треба да се школују заједно, а превладало је уверење да и женској деци треба омогућити гимназијско образовање, дошло је, касније, до оснивања и женских г. Прва женска г. основана је у Београду 1905. У првој половини XX в. постојаће тако одвојено мушке и женске г. Тек ће прописима донетим 1953. бити омогућено заједничко школовање дечака и девојчица, што је довело и до укидања посебних мушких и женских г.

На крају XIX в., у школској 1899/1900, у Србији је било укупно 11 државних г. тј. онолико колико је Законом из 1898. утврђено, и то: 5 потпуних (Прва београдска г., Друга београдска г. и г. у Крагујевцу, Нишу и Зајечару); 4 непотпуне шесторазредне (Шабац, Пожаревац, Чачак, Врање) и 2 непотпуне четвороразредне (Ваљево и Пирот). Поред ових, основане су и приватне: 3 непотпуне шесторазредне (Ужице, Крушевац, Јагодина) и 3 непотпуне четвороразредне (Неготин, Смедерево, Алексинац). Пошто је број г. сведен на 11 државних, многа места у Србији остала су без г. -- нека без потпуних (које су замењене непотпуним шесторазредним или четвороразредним), а нека без г. уопште јер су постојеће непотпуне г. укинуте. У државним г. у школској 1899/1900. био је 3.851 ученик (од тога 158 ученица) и 270 професора, а у приватним г. 716 ученика (од тога 58 ученица) и 53 наставника, што је знатно мање него у школској 1897/98, тј. пре доношења Закона, када је у 15 потпуних г., две реалке, и 5 нижих г. било 6.715 ученика и 397 наставника. После смањења броја г. крајем XIX в., у првој деценији XX в. дошло је до оснивања нових г. -- и потпуних (осморазредних) и непотпуних (шесторазредних и четвороразредних) -- и то не само у већим градовима него и у варошицама, тако да је већ у школској 1910/11. у Србији било 9 потпуних (осморазредних) државних г. (од тога једна женска), једна реалка и 11 непотпуних (шесторазредних и четвороразредних). Било је и реалних и класичних г., као и реалки, с тим што су се реалне г., као нека врста компромиса између класичних г. и реалки, више шириле. Потпуне осморазредне г. биле су: Прва београдска, Друга београдска, Трећа београдска, Зајечарска, Крагујевачка, Нишка, Пожаревачка, Ужичка (у којима је било уписано 4.903 ученика), као и Женска београдска г. (са 413 ученица). Постојала је и Реалка београдска, која је имала статус г., са 324 ученика. Непотпуних шесторазредних државних г. било је 7 (у Ваљеву, Врању, Јагодини, Крушевцу, Пироту, Шапцу, Чачку), и 4 четвороразредне (у Лесковцу, Неготину, Смедереву, као и Четврта београдска), које су имале 2.905 ученика. Осим тога, било је и 8 приватних непотпуних г. које су уписивале и мушку и женску децу (Алексиначка, Зделарова у Београду, Књажевачка, Краљевачка, Параћинска, Прокупачка, Свилајначка, Ћупријска), као и 14 непотпуних приватних г. које су уписивале само женску децу (Ваљевска, Врањска, Зајечарска, Јагодинска, Крушевачка, Лесковачка, Неготинска, Нишка, Београдска, Пиротска, Пожаревачка, Смедеревска, Ужичка, Чачанска), тако да је у приватним г. било укупно 2.156 уписаних ученика (од тога 1.446 ученица). (Број ученика у државним и приватним г., овде наведен, јесте број уписаних ученика на почетку школске године, док је на крају школске године број ученика, због напуштања школовања, био мањи.) У овом периоду број државних г. готово је удвостручен (од 11 на 20, а уз то и једна реалка), док је број приватних г. увећан више пута (од 6 на 22).

Љ. Коцић

У Османском царству. Краљевина Србија је оснивала г. како би се српски народ у Царству образовао, али и сачувао своју националну припадност, веру и језик. У Царству је радило пет српских г. (виших и нижих) у: Цариграду, Солуну, Скопљу, Битољу и Пљевљима. Као претеча тих г. у Призрену је основана Православна српска богословија (1871). По турским законима требало је да православне школе буду у директној надлежности Васељенске патријаршије, међутим, она није била рада да Србима помаже у отварању школа. С друге стране, турске власти су сматрале да се привилегије које има Патријаршијa не односе на Србе. Срби су директно од турских власти тражили дозволу за отварање школа и на одговор дуго чекали. Турци су по Закону о јавној настави из 1872. све српске школе третирали као приватне. По Закону о јавној настави из 1893. све школе су се могле отварaти само по одобрењу турских власти, а сведочанства наставника и школске књиге морали су бити одобрени од турског Министарства просвете. Иако је г. отварала и финансирала Краљевина Србија, она се код турских власти нигде није смела појављивати као власник јер су власници г. могли бити само поданици Царства или православни црквени великодостојници. Званично српска држава није имала никакве везе са српским г. у Царству. Г. су радиле по прописима и Закону о средњим школама који су важили у Краљевини Србији, с малим изменама наставног плана рада (у г. у Царству учили су турски и француски, а у Србији немачки језик). Да би се успоставио јединствени систем образовања биле су одржаване конференције директора у Београду које су давале смернице г. у Царству. На основу Закона о средњим школама Краљевине Србије из 1899, министар просвете Љубомир Ковачевић донео је Основна правила о средњим школама у Османском царству, а у Београду је формиран одговарајући Просветни савет (1902). Све г. у Царству, осим у Пљевљима, имале су интернатски смештај и ученици су били униформисани. Ученици су морали да полажу пријемни испит из српског језика и математике. За наставнике су бирани углавном образовани стручњаци, чији задатак није био само да ученицима пренесу знање него и да формирају националну свест ученика. Наставници су били дужни и да се супротстављају бугарској и грчкој пропаганди. Неретко се дешавало да наставницима -- српским држављанима буде забрањен рад, иако је потписана конвенција која им је обезбеђивала одговарајућу дозволу. У свим г. се свечано прослављао Дан Св. Саве као вид српске саборности, неговања традиције и српске културе и пре свега буђења националног духа.

Прва г. отворена је у Цариграду 1893 (Српска г. у Цариграду 1893--1902), друга у Солуну (Српска г. „Дом науке" у Солуну 1894--1910), затим у Скопљу (Српска мушка г. у Скопљу 1894--1912), у Битољу (Српска мушка г. у Битољу 1897--1912) и на крају у Пљевљима (Српска г. у Пљевљима 1901--1912). Српске г. у Османском царству (→ Српске г. ван Србије) спремале су српску интелигенцију (учитеље, свештенике, професоре, лекаре и адвокате) која је требало да постане окосница око које се окупљао народ. Ученици су одлазили у народ одмах након завршене г. или након завршених студија, и сви су се, сем ретких изузетака, враћали у Стару Србију и Македонију.

А. Новаков

У Краљевини СХС / Југославији. У периоду од 1918. до 1929. постојале су, као и у претходном периоду, класичне г., реалне г. и реалке; после четвртог разреда полагао се нижи течајни испит („мала матура"), а после осмог разреда виши течајни испит, тј. завршни испит, испит зрелости („велика матура"). Наставни план и програм (привремени) за ниже разреде средње школе (укључујући реалну г., класичну г. и реалку) донет је 1925, а за више разреде 1927. Закон о средњим школама, који је донет 1929, а допуњен и измењен већ 1931 (важио за целу територију Краљевине Југославије), регулише систем средњих школа у Краљевини. Према овом закону постојале су ниже и више средње школе, па су тако на првој етапи средњег образовања, поред других средњих школа, биле и ниже четворогодишње г. (и класичне и реалне), у које се уписују ученици са 11 година, после четвороразредне основне школе, а на другој етапи средњег образовања -- више г., такође четворогодишње, у које се уписују ученици са 15 година, након завршене ниже г. Нижа г. завршава се, као и раније, полагањем нижег течајног испита, а виша г. полагањем вишег течајног испита. У овом периоду било је идеја и о укидању г., мада до тога није дошло, али је већ 1932. поново смањен број г. -- затворен је један број потпуних г., неке су претворене у непотпуне, а неке непотпуне укинуте и уместо њих отваране грађанске школе, које су имале статус нижих средњих школа. Било је и неколико приватних г., у којима се плаћала висока школарина. И у овом периоду најраспрострањенији тип г. била је реална г., док је класичних г. било мало.

У социјалистичкој Југославији. После II светског рата, у прелазном периоду, када се стари школски систем напушта а нови тек гради, донет је 1945. Закон о обавезном седмогодишњем школовању, који је условио извесне промене и у устројству г., тако да је једно време постојала нижа трогодишња г., односно прогимназија (I--III разред) и петогодишња г. (IV--VIII разред). Структура г. у том периоду уместо 4 + 4, била је 3 + 5. Тако је обавезно седмогодишње основно школовање остваривано на нижем ступњу у четворогодишњој основној школи (I--IV разред) и на вишем ступњу у троразредној прогимназији (V--VII разред), односно у нижој г. Оквирни наставни план и програм за г. донет је 1945 (када је уведен руски језик, који се учио у свим разредима, те Устав у завршном разреду), а нови (такође оквирни) наставни план и програм 1948. Правилник о нижем течајном испиту, као и Правилник о вишем течајном испиту донети су 1946. Влада ФНРЈ донела је 1952. Опште упутство о школовању у школама за опште образовање, које је омогућило увођење осмогодишњег основног школовања (делимично се остварује већ од школске 1952/53) и створило услове да г. поново има структуру 4 + 4. Истовремено било је допуштено, једно време, да се осмогодишње школовање, осим у основној осмогодишњој школи, изводи и у четворогодишњој основној школи и у нижој г.

Општим законом о школству, који је Савезна народна скупштина донела 1958, конституисан је нови школски систем у Југославији (и Србији), који ће се одржати све до средине 70-их година XX в. Озакоњена је обавезна основна осмогодишња школа и регулисан статус г. Након две године (1960) донети су и наставни план и програм за г. Укинута је подела на нижу и вишу г.; г. постаје средња општеобразовна школа са четири разреда (I--IV разред) и одговара дотадашњој вишој г., а четвороразредну нижу г. (која је укинута) заменили су виши разреди основне осмогодишње школе (V--VIII). На истом школском ступњу поред г. биле су и средње стручне школе и трогодишње и двогодишње школе за квалификоване раднике (раније школе ученика у привреди и индустријске школе). У првом разреду г. настава је јединствена за све ученике, а од другог разреда ученици се опредељују за смер. Уведено је техничко образовање, предвиђена је производна пракса у предузећима и појачано друштвено-економско образовање (филозофија, логика, психологија, социологија са основама политичке економије, друштвено уређење Југославије). Донет је и Правилник о завршном испиту у г. (1960) којим је овај испит знатно поједностављен -- обухвата писани рад из српскохрватског језика и израду и одбрану домаћег рада. Измене наставног плана и програма извршене су 1965, али промена у структури није било, а донет је и Закон о средњој школи (1967). У том периоду основана је Математичка г. у Београду (1966). Двадесетак година касније основана је и друга специјализована г. -- Филолошка г. у Београду (настала реорганизацијом Друге београдске г. која је 1988. проглашена експерименталном школом, а од 1991. има званичан назив Филолошка г.).

Најнеповољнији период за г. наступио је средином 70-их година XX века, тј. у периоду тзв. усмереног образовања, када је прихваћен принцип да свака средња школа треба истовремено да припрема и за занимање (даје одређену квалификацију и омогућује запошљавање) и за наставак образовања на вишем школском ступњу. У таквом систему, г. као општеобразовној школи -- која је припремала само за наставак образовања -- није било места па је она нестала из школског система. Овакве промене у систему образовања и васпитања извршене су на основу Резолуције о развоју васпитања и образовања на самоуправној основи, коју је Скупштина СФРЈ донела 1970, а посебно на основу Резолуције X конгреса СКЈ (1974), у којој је записано: „Сви нивои и облици образовања после основног треба да образују како за укључивање у процес рада, тако и за даље перманентно образовање. Ниједна школа ни облик образовања не могу припремати младе искључиво за студије ... потребно је да се читава млада генерација раније укључује у рад и друштвени живот." У складу с тим донет је 1974. Закон о средњем образовању и васпитању, који је допуњен и измењен 1977. Нешто касније (1979) донет је и Закон о усмереном образовању и васпитању, којим су били уређени сви нивои усмереног образовања (средње, више и високо). Интегрисано је опште и стручно образовање, укинута подела на општеобразовне и стручне школе, те конституисана нова јединствена четворогодишња средња школа усмереног образовања. (У то време, уместо назива „средња школа", у употреби су синтагме „центар усмереног образовања и васпитања" и „образовно-васпитна организација".) Тако су све дотадашње школе на средњем школском ступњу -- г., стручне школе и школе за квалификоване раднике -- замењене јединственим типом средње школе усмереног образовања. После оштрих критика оваквих решења, већ 1986. извршене су извесне измене Закона о усмереном образовању и васпитању, а само неколико година касније (1990) донет је Закон о средњем образовању и васпитању. Овим законима омогућено је да се г. -- после нешто више од једне деценије -- врати у школски систем, у статусу који је и пре тога имала -- као четвороразредна средња општеобразовна школа, са основним задатком да припрема ученике за наставак образовања на вишем школском ступњу. У складу с тим донет је 1990. и наставни план и програм за г. Законом о средњој школи, који је донет 1992, задржан је статус г. утврђен претходним законом.

У СР Југославији / СЦГ / Србији. Са концепцијом г. утврђеном законима из 1990. и 1992. ушло се у XXI в. Статус г. није промењен ни Законом о основама система образовања и васпитања (2003. и 2009), као ни Законом о средњој школи, који је донет 2013. И наставни план и програм донет 1990, са мањим допунама и изменама, на снази је и у првим деценијама XXI в. Г. је четвороразредна средња општеобразовна школа општег типа, која има два смера: друштвено-језички и природно-математички. Наставни план и програм првог разреда заједнички је за све ученике који уписују г. Од другог разреда ученици се опредељују за смер. Предмети су разврстани у обавезне, изборне и факултативне. У г. се уче следећи обавезни предмети: Српски језик и књижевност (односно за припаднике националних мањина: Српски као нематерњи језик и Матерњи језик и књижевност -- албански, мађарски, румунски, бугарски, русински или словачки), Први страни језик (бира се: енглески, француски, руски, немачки, шпански или италијански), Други страни језик (бира се са исте листе као и први страни језик), Латински језик, Историја, Географија, Биологија, Математика, Физика, Хемија, Устав и права грађана, Социологија, Психологија, Филозофија, Рачунарство и информатика, Музичка култура, Ликовна култура, Физичко васпитање. Фонд часова наведених предмета усклађен је са специфичностима и потребама смера (математичка и филолошка г., као специјализоване школе за обдарене ученике, имају посебне наставне планове и програме). Предвиђен је и већи број изборних предмета, које ученици бирају према својим способностима и интересовањима. У наставни план укључене су и факултативне ваннаставне активности (екскурзије, стваралачке и слободне активности ученика, хор, културна и јавна делатност школе), а предвиђени су и други облици образовно-васпитног рада (додатни, допунски и припремни рад, друштвено-корисни рад, рад заједнице ученика). Влада Републике Србије донела је 2001. Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи, а Правилником, донетим исте године, утврђено је да алтернативни предмет буде грађанско васпитање, тако да су од школске 2001/02. ученици имали обавезу да бирају један од ова два предмета (верску наставу или грађанско васпитање). Тиме је верска настава, након пола века, поново укључена -- мада у статусу изборног предмета -- у наставне планове и програме основне школе, г. и средњих стручних школа.

Према подацима из Конкурса који је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије објавило за упис ученика у средње школе у школској 2014/15, Србија има 107 државних г. (као посебних школа, самосталних установа) -- општег типа или са друштвено-језичким и природно-математичким смером (у Србији без покрајина 72, у Војводини 23, на Косову и Метохији 12). У неким од ових г. постоје и посебна одељења за обдарене ученике: филолошка одељења -- за енглески језик (Крагујевац, Јагодина, Смедерево, Ваљево, Шабац, Крушевац, Краљево, Ниш); математичка одељења (Нови Сад, Крагујевац, Ваљево, Краљево, Ниш); рачунарска одељења (Нови Сад, Сремска Митровица, Крагујевац, Пожега, Лозница, Шабац, Ниш); одељења за област физике (Ниш); спортска одељења (Нови Сад, Јагодина, Ужице). Осим ових г., постоји и 6 посебних, специјализованих државних г. за обдарене ученике: у области језика -- филолошке (Филолошка г. у Београду, Карловачка г. у Сремским Карловцима, као и Г. за талентоване ученике у Суботици -- на мађарском језику); у области математике (Математичка г. у Београду, као и Г. са домом ученика за талентоване ученике у Сенти -- на мађарском језику); у области спорта (Спортска г. у Београду -- општи тип / спортско одељење). У Србији, тако, има укупно 113 државних г. као самосталних установа (узете заједно г. општег типа, са друштвено-језичким и природно-математичким смером и специјализоване г. за обдарене ученике) -- у Србији без покрајина 75, у Војводини 26, на Косову и Метохији 12. Поред г. као посебних/самосталних установа, постоји и 36 мешовитих средњих школа (претежно у мањим местима), које су истовремено и г. и стручне школе (нпр. г. и економска школа), односно које имају гимназијска одељења и одељења стручних школа (тј. образовне профиле за поједина подручја рада) -- у Србији без покрајина 22, у Војводини 10, на Косову и Метохији 4. У Србији, тако, има укупно 149 државних школа у којима се остварују гимназијско образовање и васпитање (107 г. општег типа и/или са смеровима, 6 г. за обдарене ученике и 36 мешовитих средњих школа које имају гимназијска одељења). Распоред државних школа за гимназијско образовање и васпитање по регионима је следећи (прва бројка у загради означава број г. као посебних/самосталних установа, друга број мешовитих средњих школа са одељењима г., а трећа број г. за обдарене ученике): Град Београд -- укључујући и г. у Обреновцу, Лазаревцу и Младеновцу и мешовиту средњу школу с одељењем г. у Гроцкој (18+1+3), Шумадијски округ (3+3), Поморавски (3+1), Браничевски (1+2), Подунавски (3+0), Златиборски (7+1), Колубарски (2+1), Мачвански (2+3), Расински (2+3), Моравички (3+1), Рашки (5+0), Борски (3+1), Зајечарски (2+2), Јабланички (3+0), Пчињски (5+1), Пиротски (3+1), Топлички (2+1), Нишавски (5+0). У Војводини -- Севернобанатски округ (3+0+1), Средњобанатски (1+3), Јужнобанатски (3+2), Севернобачки (1+1+1), Западнобачки (2+2), Јужнобачки (8+2+1), Сремски (5+0). На Косову и Метохији -- Косовски округ (3+1), Косовскомитровачки (2+2), Косовскопоморавски (4+0), Призренски (1+1), Пећки (2+0). Отворене су у Београду и Новом Саду и приватне г.: у Београду 10 (од тога једна рачунарска и једна спортска кошаркашка); у Новом Саду 4 г. (од тога једна рачунарска) и једна мешовита средња школа са гимназијским одељењем (економска школа и г.). Када се државним г. (113) и мешовитим државним средњим школама са гимназијским одељењима (36), додају и приватне г. (14) и мешовите приватне средње школе са одељењем г. (1) -- Србија има укупно 164 установе за гимназијско образовање и васпитање.

Према подацима Републичког завода за статистику Србије (Статистички годишњак -- Образовање, 2014), у школској 2012/13. у Србији је у г. било 67.538 редовних ученика (од тога 38.744 ученице) и 469 ванредних ученика (од тога 213 ученица), а школу је у тој школској години завршило 16.519 ученика (16.355 редовних и 164 ванредна ученика). Према подацима РЗС Србије („Средњошколско образовање у Републици Србији -- почетак школске 2013/14. године", Билтен, 2014, 579), на почетку школске 2013/14. у г. је уписано укупно 67.044 ученика (од тога 38.353 ученице), у 2.498 одељења: у први разред 16.538 (од тога 9.420 ученица), у 613 одељења; у други разред 17.145 ученика (од тога 9.882 ученице), у 634 одељења; у трећи разред 16.919 ученика (од тога 9.728 ученица), у 626 одељења; у четврти разред 16.442 ученика (од тога 9.323 ученице), у 625 одељења (наведени број ученика је без података за Косово и Метохију). У односу на укупан број ученика који уписују средње школе, гимназијским образовањем обухваћено је око 25% средњошколске популације.

Љ. Коцић

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, Историјски развитак гимназије београдске, Бг 1868; П. Предраговић, Кратка упутства за предавање гимнастике у основним школама, Бг 1873; С. Лазић, Кратак преглед историје Српске православне велике гимназије у Сремским Карловцима за првих сто година њенога живота, Ср. Карловци 1891; М. Иванић, Историјски преглед свих досадашњих праваца гимназија у Србији, Бг 1893; В. Пушибрк, Постанак и развитак српске православне велике гимназије у Новом Саду, Н. Сад 1896; Љ. Протић, Гимназија кнеза Милоша Великог у Крагујевцу, Бг 1900; Т. Остојић, Оснивање новосадске гимназије, Н. Сад 1910; Педесетогодишњица III београдске гимназије, Бг 1910; М. Николић, Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833--1933, Краг. 1934; М. Југовић, Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду (1839--1939), Бг 1939; В. Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, Н. Сад 1949; Ж. Ђорђевић, Школе и просвета у Србији, Бг 1950; К. Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Н. Сад 1951; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; Приједлог система одгоја и образовања у ФНРЈ, Бг 1958; Гимназија, Бг 1959; Споменица гимназије „Јован Јовановић Змај" у Новом Саду о 150-годишњици рада (1810--1960), Н. Сад 1960; Просвета, образовање и васпитање у Србији, Бг 1971; С. Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1971; Историја школа и образовања код Срба, Бг 1974; Н. Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Бг 1980; Сто година Просветног савета Србије 1880--1980, Бг 1980; Школство Србије 1804--1918, документи и казивања, Бг 1980; Новосадска гимназија: 1810--1985, Н. Сад 1986; В. Грујић, Гимназијско образовање и васпитање у Србији до Првог светског рата, Бг 1997; А. Новаков, Стубови српске просвете у Османском царству 1878--1912, Бг 2017.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИМНАЗИЈЕ ван СРБИЈЕ

ГИМНАЗИЈЕ ван СРБИЈЕ → СРПСКЕ ГИМНАЗИЈЕ ван СРБИЈЕ

гимназије у србији → карловачка гимназија

гимназије у србији → карловачка гимназија; крагујевачка гимназија; математичка гимнaзија; новосадска гимназија; прва београдска гимназија; прва женска гимназија; приватне гимназије; средње општеобразовне школе: гимназије и средње школе са гимназијским одељењима; филолошка гимназија

ГИМНАСТИКА

ГИМНАСТИКА (грч. gumnavzesqai: вежбати), телесне вежбе и методски поступци за складан телесни развој, усавршавање моторичких способности, јачање здравља, развијање покретљивости, повећавање снаге, брзине покрета и издржљивости. Као таква, део је образовног система, такође и спортска грана, један од три базична спорта уз атлетику и пливање. Све старе цивилизације, попут кинеске, индијске и египатске, познавале су неку врсту телесних вежби претеча данашње г., а прави процват доживела је у античкој Грчкој када је велика пажња поклањана једнако развоју духа и развоју тела. Посебно место г. је имала на многим светковинама укључујући и оне у Олимпији (Олимпијске игре). У Римском царству г. је постала део војне обуке, а после пада Рима није се помињала све до XVIII в. када се Француз Жан Жак Русо у делу Емил, или о васпитању (1762) заложио за примену природних облика кретања као саставних делова васпитавања. Своју праксу коју је примењивао у настави Немац Јохан Кристоф Фридрих Гутс Мутс преточио је у први гимнастички уџбеник Гимнастика за младе (1793). Почетком XIX в. Немац Фридрих Лудвиг Јан увео је г. у припреме пруских војника за рат против Наполеона, касније је у вежбање увео и справе (вратило, разбој, греда) и стога се сматра оцем модерне г. У исто време Швеђанин Пер Хенрик Линг представио је свој гимнастички систем погодан за педагошку, медицинску, војну и естетску сврху, те постао управник Централног краљевског гимнастичког института, отвореног 1813. Чех Мирослав Тирш је средином XIX в. створио свој систем телесног и естетског вежбања, те 1862. у Прагу основао Прво соколско друштво, а његов гимнастички систем и соколство одиграли су велик утицај у развоју г. на тлу некадашње Југославије и у данашњој Србији.

У Српској гимназији у Новом Саду 1853. уведени су факултативни часови г. захваљујући директору Ђорђу Натошевићу, а 1864/65. г. је уведена у програм свих српских основних школа у Угарској. За г. и телесни одгој залагали су се Јован Јовановић Змај 1863. као управник Текелијанума (дом српских ђака и студената у Пешти), др Лаза Костић, који је 1874. постао председник Јачачке, ватрогасне и веслачке задруге у Великом Бечкереку, као и др Милан Јовановић Батут, „справар" овог друштва. Захваљујући Јовану Стерији Поповићу је 1848. одлучено да се у гимназијама у Србији од I до VI разреда ванредно предаје „телоупражњеније", 1868. министар просвете Димитрије Матић упутио је Распис свим школама да сваке недеље одреде 3--4 часа за г. и да то обаве ван школског времена. Уз Распис је ишло и Упутство за телесно вежбање, али одзив је био слаб, а озбиљнo се радило само у школама у којима су г. предавали учитељи школовани у иностранству.

За родоначелника г. у Србији сматра се сликар Стеван Тодоровић. Подучавао је мачевање и г. у Сликарској школи (коју је основао 1857), што је довело до оснивања Првог српског друштва за г. и борење крајем 1881. и почетком 1882. У њему се вежбало по немачком систему све до 1891. када је под утицајем соколства прихваћен Тиршов гимнастички систем и друштво променило име у Београдско гимнастичко друштво „Соко". Традиционалисти, који су заступали немачки систем, издвојили су се 1892. и основали Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни", које је убрзо променило име у Витешко друштво „Душан Силни", а до измирења је дошло 1910. када су се сва соколска друштва и сва друштва „Душан Силни" ујединила у Савез српских соколских друштава „Душан Силни".

Приручник за гимнастику Атанасија Поповића, пропагатора г., штампан је 1898. Одлуком Министарства просвете 1908. основана је Државна гимнастичка школа у Београду с циљем да образује учитеља г. за средње школе, а на захтев Министарства просвете 1911. Чешки соколски савез послао је девет предњака за учитеље соколске г. у Београду, Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу, Нишу, Крушевцу, Ужицу, Пироту и Ваљеву. Они су били заслужни за увођење соколског система у школе, а слетови, јавни часови и академије били су показни резултат њиховог рада. После I светског рата и стварања Краљевине СХС, на Првом соколском сабору у Новом Саду 28. VI 1919. основан је уједињени Соколски савез Краљевине СХС, који је 1920. променио име у Југословенски соколски савез (од 1929. Сокол Краљевине Југославије). Између два рата Соколски савез је, за све узрасне категорије становништва у градовима и селима, био носилац развоја телесног вежбања и г. као спорта, те организатор учешћа ових спортиста на олимпијским играма и светским првенствима. Југословенски гимнастичари, све такмичари словеначког Сокола, током тог периода су на олимпијским играма 1924, 1928. и 1936. освојили осам олимпијских медаља (три златне, две сребрне и три бронзане), а међу њима био је и Леон Штукељ, најуспешнији југословенски олимпијац са три златне, једном сребрном и две бронзане медаље (једном у екипном вишебоју).

Соколски живот 1941. прекинуо је II светски рат, а по његовом завршетку о г. су бринули Одбор за г. Фискултурног савеза Југославије (1945--1948), Гимнастички савез Југославије (1948--1951) и Савез за телесно васпитање „Партизан" (1951--1962), све док 1962. у Београду није поново формиран Гимнастички савез Југославије. Сви они имали су и републичке и покрајинске организације, а од 2006. о развоју г. као спорта и наступима на међународним такмичењима бригу води Гимнастички савез Србије. И у том периоду најуспешнији такмичари били су из Словеније, а Мирослав Церар једини је освајао медаље на највећим такмичењима, укључујући две златне на коњу с хватаљкама (1964, 1968) и бронзану на разбоју (1964).

Г., као спорт, у XX в. доживела је велике промене и популарност у целом свету, а о њеном развоју брине Међународна гимнастичка федерација (МГФ; Fédération Internationale de Gymnastique), основана 1881. Гимнастичка такмичења за мушкарце одржана су на свим олимпијским играма, од првих у Атини 1896, а за жене од 1928 (сем 1932). Светска првенства за мушкарце одржавају се од 1903, а за жене од 1934, док се европска првенства одржавају од 1957. за мушкарце и жене. На Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. гимнастички програм добио је облик који важи и данас: вишебој, који чине вежбе у партеру, на вратилу, разбоју, коњу с хватаљкама, круговима и прескок у мушкој екипној и појединачној конкуренцији; вишебој с вежбама у партеру, на греди, двовисинском разбоју и прескоку у женској екипној и појединачној конкуренцији.

После Светског првенства 1954. сва гимнастичка такмичења одржавају се у дворанама, а први пут за Олимпијске игре у Минхену 1972. МГФ је одредила квалификационе норме за учешће -- максимално 24 земље у екипном такмичењу и по 36 најбољих гимнастичара и гимнастичарки у појединачном. Најуспешнији гимнастичари на олимпијским играма су репрезентативци СССР Лариса Латињина са 18 медаља (девет златних, пет сребрних, четири бронзане) освојених 1956, 1960. и 1964, те Николај Андријанов са 15 (седам златних, пет сребрних, три бронзане) из 1972, 1976. и 1980.

Од 1984, поред спортске или артистичке г., на олимпијским играма одржавају се такмичења у ритмичкој г. Ова грана г. само за жене, у којој је битан елемент музичка пратња и коју данас чине вежбе с конопцем, обручем, лоптом, чуњевима и траком (вијача), зачета је почетком 20-их година XX в. у СССР. МГФ је признаје за званичну гимнастичку дисциплину 1961, прво светско првенство одржано је 1963. само у појединачној конкуренцији, 1967. и у екипној, а прво европско првенство 1978. у појединачној и екипној конкуренцији. Олимпијске медаље у појединачној конкуренцији први пут додељене су 1984, а у екипној конкуренцији 1996.

Трамбулина, названа по справи конструисаној 1936, јесте гимнастичка дисциплина која је постала популарна у САД средином XX в. Међународна федерација за трамбулину основана је 1964. за време I светског првенства, а укинута 1999. када је МГФ трамбулину прихватио за званичну гимнастичку дисциплину. Већ у Сиднеју 2000. трамбулина се нашла на програму олимпијских игара. Најновије гимнастичке дисциплине под окриљем МГФ су аеробичка г., односно аеробик (колоквијални назив: фитнес) од 1996. и акробатска г. (акробатика) од 2000.

Гимнастички савез Србије од осамостаљења 2006. ради на побољшању веома лоших услова за тренинге и такмичења и омасовљењу чланства у спортској г., ритмичкој г. и аеробику. Млади такмичари још не постижу запаженије резултате на великим међународним такмичењима. Најближе европском и светском врху су такмичарке у ритмичкој г., а најбољи пласман на олимпијским играма од такмичарки из Србије остварила је ритмичарка Милена Рељин, која је 1984. у Лос Анђелесу, као репрезентативка Југославије, освојила пето место.

Ж. Баљкас

У прошлости је у школама г. заузимала главно место у оквиру физичке културе. У хербартовској педагогији имала је не само здравствени него и морални и васпитни значај у формирању човековог духа. Огледала се у систематским и униформним вежбама обликовања и војничкој организацији (строј, ред). Потом су из г. произашле: вежбе обликовања (посебно јутарња г.), вежбе на справама (спортска г.) и ритмичко‑спортска г. У тежњи да се г. као наставни предмет програмски прошири и приближи дечјим интересовањима и игри назив је промењен у фискултуру, а потом у физичко васпитање. Реч „гимнастика" означава и поједине активности које подразумевају вежбање: јутарња, партерна, естетска, спортска, корективна, пливачка г.; г. ума, Макаренкова „г. понашања" итд. После античких времена г. је била занемарена. Први је Ј. Х. Песталоци увео „елементарну г. зглобова", а у XIX в. јавља се „школска г.". У XX в. добила је здравствено‑превентивни, естетски, такмичарски и рекреативни карактер.

Елементи г. као школског предмета почели су се уводити у београдске школе 1863. мада је још у Великој школи 1808. уведено „марширање и престројавање те вежбе сабљом и пушком". На позив српске владе у Србију 1863. долази и први квалификовани учитељ г. Немац Асканијус Седелмајер и у Београду отвара прву српску гимнастичку школу, а код Делијске чесме изграђено је и прво летње вежбалиште са гимнастичким справама. Захваљујући стеченом угледу, по гимназијским двориштима почела су се уређивати борилишта са разним справама (вратило, справе за пењање, греда, дрвени коњ, кругови, сталци за скакање увис, ђулад‑кугле за бацање итд.). Оно што је радио Седелмајер постепено је ушло у гимназијске програме. Године 1863. г. улази у необавезне предмете, 1868. Димитрије Матић иницира писање Упутства за телесно вежбање, а 1869. на предлог Стевана Д. Поповића, уз подршку Д. Матића, који је по други пут био министар просвете, г. је уведена као обавезан предмет у основне школе, гимназије и у учитељску школу. За учитеље који су већ били у служби организовани су дидактичко‑методички течајеви током летњег распуста, а 1871. Стеван Бајаловић из Велике школе радио је с учитељским зборовима у Чачку, Шапцу и Крагујевцу. Од 1871. уводи се „гимнастичко и војничко вежбање", а пошто су војни закони то допуштали, у наставу су се укључивали подофицири и официри (регрутна обавеза). Тако је било све до 1891. од када је постепено почео да превладава школски концепт повратка „природној г." заснованој на дечјим играма (кретања, утакмице, вежбања, јачања).

Г. је прво уведена у аустријске средње школе 1849, а 1869. и у народне школе. У Хрватској и Славонији увео ју је Фридрих Сингер 1859, а настављачи ове идеје били су претежно припадници чешког „Сокола", друштва које се ширило и на балканске земље. Часопис Сокол излазио је у Загребу 1878. Први школски програми појавили су се у Војводини 1867. после чега су следила спортска такмичења и оснивање спортских удружења. Већ 1894. суботички клуб Ahiles организовао је на Палићу „атлетско земаљско такмичење" Угарске, а исте године у Загребу се одржао течај за учитеље г. У Србији је постојао проблем с обезбеђивањем „учитеља г.", па су први учитељи у београдској гимназији 1892. били странци. Пошто су то најчешће били официри, уз г. су ишле и војне вежбе. Часови су се одржавали два пута недељно. Млађи разреди имали су просте вежбе и вежбе на справама, а од петог до осмог разреда вежбало се и мачевање и руковање пушком. Г. се тада учила и у женским школама али без вежби на справама. Од 1883. г. се прикључују и „омладинске игре". На крају школске године био је испит. Прво гимнастичко друштво коначно је формирано 1882. у Београду. Ђачко гимнастичко удружење основано је 1894. у грађанској школи у Старом Бечеју, а 1910. основано је и школско спортско друштво „Препород" у Новом Саду. Први уџбеници г. објављују се 1878 (Иван Поповић), 1898 (Атанасије Поповић) и 1904 (Сретен Пашић). У првом наставном плану прве учитељске школе у Србији 1871. уводи се назив предмета Г.

Крајем XIX в. у Европи је био популаран „шведски гимнастички систем" који у јужнословенске земље уводи „пријатељ телесног васпитања нашег српског подмлатка" Фрањо Бучар, учитељ г. у Загребу. Бучар је у Загребу 1893. преузео уређивање часописа Гимнастика, установио „учитељски гимнастички течај" и уредио три гимнастичке дворане; уређивао је и часопис Спорт, писао брошуре и посредно утицао на „свесловенске дружбе и заједнице" на Балкану, па и међу Србима. Милан Ђ. Милићевић, један од организатора школства у Србији, у својој књизи Историја педагогије (Бг 1871) наводи да се насупрот „немачкој г." која има широк круг тежих телесних вежбања појављује „шведска г." која човека посматра према његовим улогама, па је дели у четири врсте: 1. педагогијска г. (игре); 2. хигијенска г.; 3. г. мишићна (одбранска); и 4. г. естетичка; а посебно је прилагођена „г. за девојке". Уредбом за српске народне школе у Угарској из 1872. био је предвиђен посебан наставни предмет под интересантним називом Обична г. за све, а војничка за дечаке.

Све до 1907. Србија није имала никакву школу за образовање учитеља или наставника г., иако је она већ била уведена у школе. Те године је основана Гимнастичка школа, „за спремање учитеља за телесно вежбање у средњим и стручним школама". Управу је преузео Миливоје Симић, један од најугледнијих директора гимназије. Правила гимнастичке школе и Наставни план утврђени су према угледу на рад соколских друштава и искустава из Прага. Истовремено је Франтишек Хофман прихватио наставу кључних предмета, а успостављена је и сарадња са Фрањом Бучаром из Загреба. У школи је постојала и настава Основа опште педагогике (Јован Миодраговић), Историје г. (Сретен Пашић) и Методике телесног вежбања (Атанасије Поповић). У Србији су у школским програмима коришћени веома различити називи за наставне предмете из ове области: г., до 1870. па и касније; пре тога тјелоупражненије од 1845; телесно вежбање, 1881; г. и дечје игре, 1925; фискултура, 1954; физичко васпитање, од 1963. Од друге половине XX в., г. се, као саставни део, нашла у оквиру шире схваћене дисциплине, тј. наставног предмета који је унутар школског система бринуо о телесним вежбама и физичкој култури млађих нараштаја.

Н. Трнавац

ЛИТЕРАТУРА: П. Предраговић, Кратка упутства за предавање гимнастике у основној школи, Бг 1873; В. Красић, Гимнастика за мушку и женску децу у српским основним школама, Пан. 1881; С. Аџић, Основно васпитање (први део: Телесно васпитање), Ниш 1892; Р. Стојаковић, „Кратак историјски преглед телесних вежбања", Учитељ, 1893/94; Ј. Стојановић, А. Зега, Упут за учитеље у основним школама, наставнике гимнастике..., Бг 1897; С. Стојковић, Физичко васпитавање и његове реформе, Бг 1897; М. Арсовић, Витешке игре и спортови, Бг 1911; Настава за гимнастику, Бг 1920; Ф. Н. Тошовић, А. Тадић, Упутства, како се граде простори и справе за телесне вежбе, Вш 1926; Д. М. Богуновић, Методика телесног васпитања детета, Зг 1931; Д. Р. Гаћић, З. Павић, Васпитање тела, Бг 1932; М. Магазиновић, Телесна култура као васпитање и уметност, Бг 1932; „Физичко васпитање кроз нови век", Учитељ, 1932, 2; Привремени уџбеник за специјалну наставу обавезног телесног васпитања, Бг 1937; Б. Јовановић, Фискултура кроз векове, Бг 1948; В. Тешић, Настава гимнастике у школама Србије до 1914. године, Бг 1954; Н. Ставрић, „Неколике речи о књизи Витешке игре и спортови из 1911. године", Настава и васпитање, 1958, 4; Н. Трујић, Физичка култура у школама Србије у деветнаестом веку, Бг 1976; Енциклопедија физичке културе, Зг 1977; Развој физичке културе у Војводини од краја 18. века до данас, Н. Сад 1981; Спортски лексикон, Зг 1984; С. Илић, Историја физичке културе, Бг 1994; Б. Мркић, Почеци спорта на тлу Војводине, Н. Сад 1996; С. Илић (ур.), 150 година организованог телесног вежбања и спорта и 125 година соколства у Србији, Бг 2008; Олимпијски вековник, Бг 2010; Спортски савез Србије -- 1945--2013, Бг 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИНЕКОКАСТРО

ГИНЕКОКАСТРО, византијска тврђава 57 км северозападно од Солуна. Налази се на стрмом стеновитом брегу, важном стратешком положају, са којег је била могућа контрола шире околине. Подигнута је убрзо после ступања на престо цара Андроника III, 1328, ради заштите подручја Солуна од могућих продора Срба и Бугара. Први пут се помиње у делу цара и писца Јована Кантакузина у описима догађаја током грађанског рата у Византији у четвртој и петој деценији XIV в. У току тих ратовања Г. запоседају Срби. Сматра се да је ту 1350. са војском боравио цар Стефан Душан у време сукоба и преговора са Јованом Кантакузином. Под српском влашћу ова тврђава остаје све до 1373/74. када је освајају Турци. Утврђење површине око 2,5 ха састојало се од два дела. На самом врху брега налазила се акропола са јаком главном кулом у којој се осим укопане цистерне налазила и капела. Други део утврђења, опасан бедемима и ојачан са више кула, обухватао је падине брега. Ту се, окренута према југу, налазила и главна капија. У овом брањеном простору налазиле су се зграде за посаду и одређен број становника. После турског освајања утврђење губи свој ранији значај и бива напуштено.

Литература: Ј. Кантакузин, Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986; Е. Хаџитрифонос, „Гинекокастрон код Киликса", ГДКС, 1988, 12; M. Popović, „Les forteresses dans les régions des conflits byzantinoserbes au XIV^e^ siècle", Byzantium and Serbia in the 14th century, Athens 1996; A. Tourta, „Fortification of Gynaikokastro", Secular Medieval Architecture in the Balkans 1300--1500, Thessaloniki 1997.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИНЕКОЛОГИЈА и АКУШЕРСТВО

ГИНЕКОЛОГИЈА и АКУШЕРСТВО (грч. guvnh: жена, lovgo": реч, говор; наука; фр. accoucher: порађати), медицинске гране које се баве здрављем жене: гинекологија је усмерена ка откривању и лечењу болести женског репродуктивног система, па је уско повезана и са акушерством (породиљством), које прати промене у женском телу везане за трудноћу и порођај. Најстарији записи који говоре о гинекологији датирају из периода око 1800. п.н.е. и баве се гинеколошким болестима, трудноћом и спречавањем настајања нежељене трудноће. У античкој Грчкој Хипократови записи из V в. п.н.е. садрже неколико поглавља која се односе на трудноћу и женске болести. Значајна књига везана за „женске" болести, коју је написао Соранус из Ефеса, настала је у I в. н.е.

Записа о историјском развоју г. и а. у српском народу нема много. Жене су се најчешће порађале у најпримитивнијим условима. Порођај је сматран прљавом, стидном, женском работом, која се мора обавити тајно, ван куће, у шипражју, у најбољем случају у стаји, уз помоћ жена из суседства, рођака, разних приучених бабица, или без ичијег присуства. Све што је било у вези са хуманом репродукцијом и женским полним органима је било „срамотно", а жене су биле препуштене саме себи или остављене на милост и немилост исто тако неуким, сујеверним и примитивним женама које су помагале како су најбоље могле и знале. Здравствено стање становништва у поробљеној Србији и јужној Угарској било је, у целини посматрано, веома лоше и неповољно, као што је то био случај и у оним крајевима Угарске које су држали Турци. Организоване здравствене службе, поготово било какве здравствене заштите жена, уопште није било. Такво стање је трајало све до краја XVII и почетка XVIII в.

Основано се може претпоставити да је у оквиру постепеног развоја болничког лечења (→ болнице), од краја XII в. до доласка Турака, било и медицинског знања о овој области, а то нарочито важи за оне облике лечења који су спровођени не толико у манастирима него у градовима и насељима (Цариград, Призрен, Котор, Сланкамен и др.). Тако је деспот Стефан Лазаревић у Београдској тврђави саградио пријемницу за болне: за њу је деспот 1408. тражио лекара из Дубровника, а болница је радила до 1439. Најранији помени о првим зачецима уређења стручне бабичке помоћи у Србији налазе се у Указу о уређењу Београда из 1724, који је донео аустријски цар Карло VI. У њему се предвиђа и рад бабица. У Београду и северној Србији од 1724. до 1739. спомињу се 23 бабице, које су махом биле странкиње. Међу њима била је и једна Српкиња -- Марија Николина (1731). Из тог времена потиче и акт аустријске администрације у Србији упућен митрополиту Мојсеју Петровићу, у којем се моли да он преко свештенства настоји да се искорене штетни обичаји српских жена да се кријући порађају по жбуњу, у шумама или пољима и забаченим стајицама, што често има врло лоших последица како за порођај, тако и за рођено дете. Октобра 1728. митрополит Мојсеј Петровић је одговорио на ове дописе и акције аустријске Војне администрације у Србији у вези с порађањем жена. Он је писао из Беча свим верницима и свештеницима своје митрополије „заради порожденија жен и дављениа децах", као и против других рђавих обичаја на које се жалила београдска Војна аустријска администрација.

Прва Српкиња школована, дипломирана бабица, била је Марија Димитријевић, која је 1790. завршила школу за бабице у Пешти. У другој половини XVIII и првој половини XIX в. на тлу данашње Војводине у свим градовима, али и у већини села биле су школоване бабице. Значајно је било за здравствену заштиту доношење Санитетског закона, јединственог за целу Хабзбуршку монархију, по одлуци царице Марије Терезије 1770. Почетком 40-их година XIX в. појављују се и први магистри опстетриције, прво на територији данашње Војводине, а потом и у Србији. У Београду ослобођеном од Турака, скоро читав век после спомена првих бабица у Србији, 1816. спомињу се поново бабице, и то Марија Маленовић (звана Заџика), која је касније била и у општинској служби града Београда, али која није била школована бабица.

У другој половини XIX в. почиње зидање болница у Србији. Упоредо са општим развојем целокупне здравствене службе у Србији, нарочито у Београду, почела се постепено развијати прво бабичка, а касније и гинеколошко-акушерска служба. Као стварни почетак акушерства у Србији у савременом смислу може се означити појава и почетак рада првих школованих (дипломираних) бабица, и то прво у Београду 1841. и 1845, затим у Пожаревцу, Шапцу и Мајданпеку (1853--1855), а касније у Нишу и Крагујевцу. Оне су биле школоване и дипломирале у Бабичкој школи Медицинског факултета у Пешти. Прве које су дошле у Београд биле су Полхерија Клевери (1841) и Еуфимија (Фемија) Петковић Хамерил (1845). Године 1849. градски физикус града Београда (иначе и магистар опстетриције) постаје др Константин Гадеши (1800--1857) из Новог Сада, који 10. I 1850. саставља и прво Упутство за дипломиране бабице, на четири стране у 19 табака и предлаже га Министарству унутрашњих послова. У Београду, 1850. ради већ пет дипломираних бабица, а град има нешто преко 15.000 житеља.

Децембра 1879. Народна скупштина Србије је усвојила Закон о чувању народног здравља (тзв. „Санитетски закон" или „Владанов закон", по министру здравља Владану Ђорђевићу) у којем, између осталог, члан 12. прописује да „свака општина у Србији која има преко 5.000 душа становништва мора издржавати по једну дипломирану бабицу; веће вароши морају имати на сваки кварт по једну такву бабицу." Године 1881. издато је и Упутство за бабице, са бележником односно дневником (протоколом) стручног рада (евиденције), који је свака бабица била дужна да води. За развој г. и а. у Краљевини Србији од огромног значаја је било оснивање школе у Београду, за чије оснивање је највеће заслуге имао др Ј. Ј. Јовановић, тадашњи шеф Гинеколошко-акушерског одељења (од 1896) у Београду. Прва школа за бабице у Србији отворена је у Београду, 18 година после доношења Санитетског закона. У Закон је унета и одредба о Школама за бабице, која је ступила на снагу 1. III 1881. Схвативши огромну потребу Србије за бабичким кадром, Јован Ј. Јовановић је 1897. поднео представку Министарству унутрашњих дела са захтевом да се Школа отвори с обзиром на то „да је Србија остала једина земља у Европи која те установе нема". На ову представку Министарство унутрашњих дела је 27. VIII 1899. донело позитивно решење. Тиме је почео рад ове установе која је имала огромне заслуге за стварање великог броја квалитетног бабичког кадра, што је изузетно допринело побољшању здравствене заштите жена у тадашњој Краљевини Србији.

У другој половини XVIII, а нарочито у првој половини XIX в. у области г. и а. долази до још једне важне промене. У том периоду у градовима данашње Војводине појављују се хирурзи и лекари -- магистри опстетриције, претече данашњих лекара специјалиста гинеколога-акушера. Наиме, још 1749, Герхарт ван Свитен, реформисавши Мед. ф. у Бечу, а потом 1770. и Мед. ф. у Пешти, увео је, поред академског назива и степена доктора медицине и доктора хирургије, још и степене магистра хирургије, магистра опстетриције (Magister Artis Obstetriciae), који су се стицали полагањем посебних, допунских испита после завршених студија медицине и дипломирања са степеном доктора медицине. У периоду који је трајао преко 60 година (1810--1872), број лекара-магистара опстетриције се повећао и у Војводини и у Србији, јер се у целини број лекара иначе повећао.

Прва болничка породилишта у Војводини спомињу се у Сомборској болници 1847, а потом у Новом Саду 1873, у оквиру Одељења за унутарње лекарство, а водили су их: у Сомбору хирург -- магистар опстетриције Габријел Јаблонаи, а у Новом Саду лекар-породничар Светозар Максимовић. За развој г. и а. у Србији и Војводини од посебног значаја је био настанак и почетак рада грађанских (цивилних) болница. У оквиру једне такве установе у Београду настало је и прво акушерско-гинеколошко одељење (1895) у Србији и Војводини, из којег ће израсти касније тзв. Женска болница краљице Драге (1902), а потом 1921. Гинеколошко-акушерска клиника Мед. ф. Универзитета у Београду, која је почела са радом 1923.

Први директор Гинеколошко-акушерске клинике Мед. ф. у Београду био је Милош Богдановић, који је на позив Мед. ф. дошао из Пеште у Београд и формирао Катедру за Гинекологију и акушерство. Њега је наследио Светислав Барјактаревић, који је управљао клиником од 1937. до 1948. и истрајно се борио да Гинеколошко-акушерска клиника добије своју зграду (она је била скоро завршена 1940, али се тај подухват изјаловио због ратних догађаја). Клиником су после њега управљали: Синиша Тасовац, Босиљка Милошевић, Војин Шуловић, Невенка Јужњић, Спасоје Петковић и др.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Јеремић, Медицинске прилике у Земуну 1750--1900, Бг 1937; Р. Катић, Српска медицина од IX до XIX века, Бг 1967; Н. Радуновић (ур.), Јуче, данас и за сутра: 80 година рада (1923--2003) Института за гинекологију и акушерство Клиничког центра Србије, Бг 2003.

Н. Радуновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИНЗБЕРГ, Ервин

ГИНЗБЕРГ, Ервин, грудни хирург, санитетски пуковник, професор ВМА (Осијек, 10. II 1915 -- Београд, 7. VII 1990). Медицински факултет завршио 1939. у Загребу. Годину дана волонтирао на Хируршком одељењу у Осијеку. Да би побегао од фашистичког прогона Јевреја, прешао у Градачац (БиХ) и радио на сузбијању ендемског сифилиса. У партизане ступио јула 1943. као референт санитета, убрзо постао шеф хируршке екипе 17. ударне дивизије, а 1945. и командант Санитетског батаљона дивизије. Специјализовао општу хирургију 1946--1949. у Главној војној болници у Београду, а докторску тезу одбранио 1957. на Мед. ф. у Скопљу, где је био на дужности начелника Хируршког одељења Војне болнице. Усавршавао се 1952--1953. у САД из грудне и експерименталне хирургије, а 1960. у више европских центара за клиничку примену хипотермије. Био начелник Хируршког одељења Института за туберкулозу ЈНА од 1958. до 1981. Као шеф југословенске екипе формирао 1962. врло успешну Југословенску болницу у Алжиру. У ВМА биран у наставна звања од доцента (1962) до редовног професора (1974). Објавио велик број радова, а публицистичку активност почео још 1944. преводом Шта мора да зна болничарка НОВЈ И. Д. Сафранова. Посебно су значајни његови експериментални и клинички радови на хипотермији, хомотрансплантацији и конзервацији артерија (и Е. Вајс, М. Краљевић, „Хипотермија и трансплантација грудне аорте", ВП, 1955, 12, 1--2; и M. Arsenijević, B. Najdanović, „Sepsis lenta localized in an arteriovenous aneurysm", American Heart Journal, 1956, 52, 2; коаутор, „Клиничка примена хомотрансплантације артерија", ВП, 1956, 13, 9--10). Основао прву банку лиофилизираних хуманих артерија у Југославији. У свету познат по великим серијама грудних операција (случајеви туберкулозе, ехинококозе, повреде и тумори). Био је хуманиста, иноватор, организатор и педагог. Био члан Америчког колеџа грудних хирурга, Европског клуба за грудну хирургију, почасни члан Друштва торакалних и кардиоваскуларних хирурга Енглеске и Ирске, те Друштва војних лекара САД. Оставио неизбрисив траг у почецима развоја грудне хирургије у Југославији.

ДЕЛА: и В. Ребернишек, „Паравертебрална блокада: Осврт на двогодишње искуство са новом техником", ВП, 1954, 11; коаутор, „Acquired arteriovenous fistulas complicated by endarteritis, and endocarditis lenta due to Streptococcus faecalis", New England Journal of Medicine, 1954, 250; коаутор, „Хируршко лечење 406 ехинокока плућа у 304 болесника", ВП, 1967, 24, 12; коаутор, „Surgical treatment of cardiac echinococcosis: Report of nine cases", Texas Heart Institute Journal, 1982, 9.

ИЗВОР: Архива ВМА.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пишчевић (ур.), Санитетска служба у Народноослободилачком рату Југославије 1941--1945, II, IV, Бг 1989; Р. Чоловић, Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; А. Гаон (ур.), Знаменити Јевреји Србије, Бг 2011.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИНИЋ, Димитрије

ГИНИЋ, Димитрије, глумац, редитељ (Кладово, 7. I 1874 -- Београд, 18. VII 1934). Школовао се у Доњем Милановцу, Неготину, Нишу и од 1886. у Београду. У Српско народно позориште у Новом Саду је дошао 1888, када се придружио путујућој дружини Исаије Јокића. Потом је играо у трупи Николе Симића Бате (1890--1894) и од 1894. у дружини Петра Ћирића. Кратко играо код Михајла Лазића Стрица (1897), а по оснивању Вараждинског казалишта 1897/98. његов је глумац и редитељ. Крајем 1898. покреће у Сарајеву Прво српско босанско-херцеговачко позориште, али га аустроугарске власти већ 1899. протерују. На препоруку Алексе Шантића, Атанасија и Војислава Шоле и Светозара Ћоровића на Цетињу оснива Књажевско српско црногорско позориште у којем је до 1903. био глумац, редитељ и артистички управник. Од 1903. до 1907. води своју путујућу трупу, а 1908. у Сарајеву обновља Српско босанско-херцеговачко позориште. Поново протеран у Србију, водио своју путујућу држину са глумцем Јоцом Стојчевићем 1908, а 1909. играо у нишком „Синђелићу" и позоришту Богобоја Руцовића код Коларца. У путујућој дружини „Заједница" Симе Бунића је 1911--1912, а 1912--1914. опет у „Синђелићу". У Народном позоришту у Београду играо 1915. Са српском војском прелази Албанију, а затим у Лазуазу (Бизерта) 1916, заједно са Јованом Тановићем и Веселином Чајкановићем, оснива прво Српско војничко логорско позориште. По повратку у Србију, 1919. поново ступа у НП у Београду у којем остаје до пензионисања 1932. Основао је Повлашћено дечје позориште „Гинић" које 1931--1934. игра у салама Коларчевог народног универзитета и Радничке коморе. Врло широког и разноврсног стваралачког дијапазона, од драмског, преко карактерног до комичног жанра, био је ненаметљив, природан и спонтан. Извајао је велик број, првенствено националних ликова из фолклорних комада. Први је у позориште увео сценографију српског амбијента. Животни реализам и природност уносио је и у своје режије. Значајније улоге: Малволио (В. Шекспир, Богојављенска ноћ), Свидригајлов (Ф. М. Достојевски, Злочин и казна), Живан (М. Глишић, Подвала), Тома (Б. Станковић, Коштана), Јеврем, Јеротије и Аћим (Б. Нушић, Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција), Калча (С. Сремац, Ивкова слава). Објавио је књигу Мој живот (Бг 1924). Одликован је орденима Св. Саве V и IV реда и Белог орла V реда. Носилац је Албанске споменице.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, Из позоришта предратне Србије. Спомени савременика о глумачким генерацијама преткумановске Србије, Бг 1952; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Д. Животић, Моје успомене, Бг -- Н. Сад 1992; В. Петровић, Српска војничка позоришта 1916--1918, Бг 1992; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

О. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИНОКРИТИКА

ГИНОКРИТИКА (грч. guvnh: жена, krivnein: судити, процењивати), подврста феминистичке критике. Термин је увела америчка теоретичарка Илејн Шоуволтер (Elaine Showalter) као адаптацију француског термина la gynocritique (1979): њиме означава онај тип феминистичке критике која превасходно проучава жену као произвођача смисла текста, историју, теме, жанрове и књижевнa дела ауторки. Предмет овог научног приступа је реконструкција женске књижевне традиције и других дисциплина (историја, психологија, антропологија, социологија). Г. „конструише женски оквир за анализу женске књижевности", успоставља кључну разлику и специфичност књижевних дела песникиња и прозаисткиња. Такође, категорија рода се у г. користи за истраживање историјских, друштвених и културолошких услова, као и душевних процеса важних у настајању књижевних текстова које су писале жене, односно сви они аспекти књижевног текста који су условљени ситуацијом ауторке у оквиру поделе према роду. То је у извесном смислу блиско и појму женска књижевност, који је често у употреби у српској науци о књижевности. Поменути термин подразумева све књижевне текстове које су писале жене с обзиром на пол, а не на одређене специфичне одлике које подразумева америчка теорија рода (која се такође окреће и мушким ауторима), или категорија женског писма, која потиче из француског постструктурализма (Јулија Кристева, Елен Сиксу, Лус Иригарај, Моник Витинг), при чему женско није везано са пол аутора/ке, него за језик и стил.

У српској историји г. треба поменути рад Јелице Беловић Бернаджиковске (1870--1946), етнографа, учитељице и критичарке: издваја се студија Српски народни вез и текстилна орнаментика (Н. Сад 1907), уређивање алманаха Српкиња (1913), с низом женских књижевних и уметничких портрета (Ј. Димитријевић, М. Магазиновић, И. Секулић, и др.). Књижевна историчарка Љубица Марковић (1895--1947) највећи део својих истраживања везује за ову област (Почеци феминизма у Србији и Војводини, Бг 1934; Поглед на песничко стварање српске жене, Ск 1938; студија о делу Данице Марковић и др.). Треба поменути и обиман текст В. Д. Алексијевића „Наша жена у књижевном стварању" (предавање у Н. Саду 1941, ProFemina, 1994/95, 1), с детаљним историјатом женског стваралаштва и критичке рецепције код нас. Почев од 80-их година XX в. на ширем југословенском простору појављују се посебни тематски блокови у часописима о феминистичкој теорији и критици у којима преовлађује модус женског писма: темат „Женско писмо" у часопису Књижевност (Н. Милић, С. Слапшак, Н. Поповић-Перишић, С. Пековић), те тематски циклуси у часопису ProFemina од средине 90-их година XX в. („Портрет претходнице" и „Портрет савременице"). Ту су из угла г. и теорије рода на нов начин прочитане српске списатељке од средњег века до савремене књижевности. О феминистичкој књижевној теорији писале су Н. Поповић-Перишић (Литература као завођење, Бг 1988) и Б. Арсић (Речник, Бг 1995), а прва студија о англоамеричкој теорији родних студија (Gender Studies), која од 90-их година у методолошком смислу почиње да преовлађује код нас, јесте Гинокритика (Бг 1993) Б. Дојчиновић Нешић.

Иако постоји велик број преведених и оригиналних текстова о српским и страним књижевницама, још увек је мало целовитих студија које обрађују било одређена теоријска и историјска, па и компаративна питања инспирисана гинокритичким методом. На том плану највише су урадиле две стране ауторке: најпре С. Хоксворт (Celia Hawkesworth) у својој дијахронијски постављеној студији женске традиције у Србији и Босни и Херцеговини (Voices in the Shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia, Budapest 2000) и М. Кох о стваралаштву српских списатељица епохе модерне, Када сазримо као култура (стваралаштво српских списатељица на почетку XX века -- канон--жанр--род (Бг 2012, на пољском: ... Kiedy dojrzejemy jako kultura... Twórczość pisarek srbskich na początku XX wieku (kanon-genre-gender), Wrocław 2007). Од 2011, у оквиру пројекта Министарства за просвету и науку Републике Србије, покренут је on line часопис Књиженство којим руководи Б. Дојчиновић, једна од водећих домаћих теоретичарки женских студија, а окупља сараднице из земље и из иностранства, с циљем да осветли историју женске књижевности на српском језику и да теоретизује њене специфичности, преобликујући постојеће, углавном западне појмове и моделе. Такође, све је више ауторки које у својим истраживањима доследно примењују методе г. (Д. Ђурић, Т. Росић, В. Гордић Петковић), или их комбинују са другим методолошким приступима (И. Живанчевић Секеруш, Љ. Пешикан Љуштановић, Б. Стојановић Пантовић, С. Томин, С. Томић, К. Стевановић, С. Гароња Радованац и др.).

ЛИТЕРАТУРА: S. Forrester, „Isidora Sekulić as an early Serbian feminist", Serbian Studies, 1989, 5/1 (Spring); С. Слапшак, Женске иконе 20. века, Бг 2001; Д. Ђурић, Говор друге, Бг 2006; Б. Дојчиновић, „Женско писмо, проблем рода и гинокритика", у: Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба, 1, Бг 2006; „Појам рода и историја књижевности", у: Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба, 2, Бг 2007; В. Гордић Петковић, Женски континент, Н. Сад 2008; S. Tomić, „Draga Gavrilović (1854--1917), the First Serbian Female Novelist: the Old and New Interpretations", Serbian Studies, 2008, 22, 2; С. Гароња Радованац, Жена у српској књижевности, Н. Сад 2010; С. Томин, Мужаствене жене српског средњег века, Н. Сад 2011; Б. Стојановић Пантовић, К. Стевановић, „Критичке контроверзе о феминизму Исидоре Секулић", у: Српска књижевна критика и културна политика у другој половини XX века, Бг 2013; http://knjizenstvo.rs/magazine.php?category=43.

Б. Стојановић Пантовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИОН, Нандор

ГИОН, Нандор (Gion Nándor), романсијер, приповедач, уредник (Србобран, 1. II 1941 ‒ Сегедин, 27. VIII 2002). Студирао је на Одсеку за хунгарологију у Новом Саду. Био је сарадник, уредник и главни уредник Мађарске редакције Радио Новог Сада (1963‒1993), директор Новосадског позоришта (1983‒1986), председник Друштва књижевника Војводине (1979‒1982). Од 1993. живео у Сегедину, а 2000. постао редовни члан Мађарске академије уметности. Био је члан редакције прве генерације часописа Új Symposion. Најпознатија дела му описују суживот Мађара, Срба, Немаца и Јевреја у Србобрану и Бачкој (Latroknak is játszott, Н. Сад 1976), бекство и побуну адолесцената (Kétéltűek a barlangban, Н. Сад 1968; Engem nem úgy hívnak, Н. Сад 1970), живот на периферији (Ezen az oldalon, Н. Сад 1971), изгубљену лепоту и хармонију детињства (Postarablók, Н. Сад 1972, A kárókatonák még nem jöttek vissza, Н. Сад 1977; Sortűz egy fekete bivalyért, Н. Сад 1982; Az angyali vigasság, Н. Сад 1985) и пештанско подземље (Mit jelent a tök alsó?, Будимпешта 2004). Превођен је на српски језик (С ове стране, Н. Сад 1974; Није то моје име, Сар. 1979; Војник са цветом, Н. Сад 1983; Приче из Кегловићеве улице, Н. Сад ‒ Србобран, 2013; Једноухи човек, Н. Сад ‒ Србобран 2014). На основу његових дела рађене су позоришне представе, радио драме, филмови. Добитник је многобројних признања. Дела су му преведена на десет језика, а у Будимпешти су му изашла Сабрана дела 2007--2012. Од 2010. његова родна кућа у Србобрану је претворена у пишчев музеј.

ДЕЛА: Börtönről álmodom mostanában, Будимпешта 2008; Műfogsor az égből, Будимпешта 2011; Véres patkányirtás idomított görényekkel, Будимпешта 2012.

ЛИТЕРАТУРА: T. Elek, Gion Nándor írói világa, Будимпешта 2009; L. Gerold, Gion Nándor, Братислава 2009; H. Horváth Futó, Lokális kontextus, elbeszélői szerepkörök és a szövegek átjárhatósága Gion Nándor opusában, Н. Сад 2012.

Х. Хорват Футо

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИПС

ГИПС (грч. guvyo": малтер), минерал из групе сулфата са водом, састава CaSO4x2H2O. Обично је безбојан или бео а од хемијских примеса и других нечистоћа различито обојен, провидан до прозрачан, стакласте сјајности. Карактерише се релативно ниском тврдином па може да се пара ноктом. Релативне тврдине 2 по Мосовој скали, специфичне масе 2,3. Показује савршену цепљивост и седефасти сјај на правцима цепљивости. Кристалише моноклинично. Чест је у облику плочастих кристала када може да образује и карактеристично ближњење „ластин реп". Агрегати су претежно зрнасти, плочасти, масивни и земљасти. Познате су неке специфичне појаве г. у природи, као на пример, карактеристичне друзе г. назване „пустињска ружа" или „џиновски" кристали дужине преко 10 метара у пећини рудника Naica у Мексику. Најчешће настаје седиментно у евапоритима, затим, хидратацијом сулфата калцијума, тј. минерала анхидрита и у оксидационим зонама сулфидних лежишта. Као минерална сировина има значајну примену у грађевинарству. Позната је његова примена у уређењу ентеријера, а као алабастер, материјал за скулптуре од финозрног масивног г., нарочито се користио у античко доба, с обзиром да је релативно мекан материјал који може лако да се обликује. Користи се у медицини, стоматологији, за производњу вештачких ђубрива итд. Значајније налазиште г. у Србији представља лежиште анхидрита и г. Липница код Груже. Ту г. образује разноврсне агрегате, а ређе се јавља у кристалима величине до 10 цм. Настао је хидратацијом анхидрита углавном у деловима ближе површини. Има га и у порфирским лежиштима бакра Бор, Велики Кривељ и Мајданпек.

А. Пачевски

Г. је врло распрострањен минерал, а највише се добија рударским путем. Иако настаје и као споредни производ у многим индустријским процесима, као и при одсумпоравању димних гасова, тај г. се због непожељних примеса релативно мало искоришћава. Највећи проблем представља тзв. фосфор**-г., споредни производ при добијању суперфосфата (→ Вештачка ђубрива), јер поред других примеса може да садржи и радиоактивне елементе. Фабрике цемента за сад користе око једну петину годишње производње фосфор-г., остатак се депонује. У Србији се налазе две велике депоније фосфор-г.** код Суботице и код Прахова. Највећа количина сировог г. користи се у производњи цемента. За друге примене (грађевинарство, израда модела и калупа за ливење, израду школске креде, имобилизација поломљених костију, зубарство, производња пигмената итд.) г. се прерађује индустријски, пречишћавањем и затим загревањем да би отпустио 1,5 молекула воде (на око 110 ^о^С). Тај производ назива се штукатурни или грађевински г.: CaSO4·2H2O + Tоплота → CaSO4·0,5H2O + 1,5 H2O (г. дихидрат и г. полухидрат дају штукатурни г.). Кад се штукатурни г. додаје у одговарајућу количину воде, он поново везује 1,5 молекула воде и очвршћава; на том процесу, који траје само неколико минута, заснива се његова разноврсна примена. Загревањем полухидрата на температуру од 290 до 900 ^о^С добија се безводни г., који се зове естрих г. (анхидрит). Са водом такође даје дихидрат али очвршћавање траје више сати. Примењује се у грађевинарству. Резерве г. у руднику Липница процењене су на 10,6 милиона тона. Годишња производња г. у Србији је око 45.000 тона, тако да Србија заузима 61. место међу 83 земље.

П. А. Пфенд

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; Д. Николић и др., „Минералогија лежишта гипса и анхидрита -- Липница", IX конгрес геолога Југославије, 1978; Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995; Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; www.indexmundi.com/minerals/product=gypsum (2008).

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИРИЋ, Милорад

ГИРИЋ, Милорад, археолог (Београд, 25. XII 1930 -- Кикинда, 14. XII 2011). Дипломирао 1955. на Филозофском факултету у Београду на Групи за археологију. Исте године се запослио у Народном музеју у Кикинди где је волонтирао од 1947. до 1955, а од 1958. до 1991. успешно обављао и функцију управника музеја. Пензионисан је 1995. у звању музејског саветника. Његову каријеру обележили су ископавање некрополе у Мокрину (1958--1969) и монографија у два тома Мокрин -- некропола раног бронзаног доба, I--II (Бг 1971, 1972), по чему је постао познат по целој Европи. Значајна ископавања Г. је вршио и на некрополи бронзаног доба у Остојићеву од 1981. до 1991 („Гробови из раног бронзаног доба код Остојићева", РВМ, 1959, 8; „Ostojićevo, ein Bronzezeitliche Gräberfeld", Prehistorica XV--XVI, Praha 1989), ископавао је средњовековно утврђење Галад-град, те учествовао на радовима Гомолаве, Сурчина, Потпорња, Стојића Гумна у Белегишу и Матејског Брода. Велико искуство и знање о различитим периодима допринели су да Г. у археолошким круговима остане упамћен не само као изванредни познавалац периода бронзаног доба, него и археологије Баната уопште („Die Maros (Moriš, Mureş) Kultur", у: Kulturen der Frühbronzezeit des Karpatenbeckens und Nordbalkans, Бг 1984; „Die Körös-Kultur im Jugoslawischen Banat", Archeologica Hungarica, Budapest, 1989, 2; „Северни Банат, сакрални објекти и некрополе 10--15. века", РМВ, 1995/96, 37--38; „Erscheinung der Pythos-Bestattungen der Kinder im Südöstliche Gebiet der Panonischen Ebene in der Mittelerenbronzezeit", у: The Yugoslav Danube Basin and the Neighbouring Regions in the 2^nd^ millennium BC, Bg 1996), о чему сведоче учешћа на многобројним научним скуповима у земљи и инoстранству.

ДЕЛА: „Неолитско насеље код Иђоша", РВМ, 1957, 6; „Песак, Бочар", АрПр, 1963, 5; „Историјат досадашњих ископавања на Гомолави", РВМ, 1965, 14; „Буџак-Ливаде, Иђош -- некропола средњег и позног бронзаног доба", АрПр, 1968, 10; „Латенски налази из северног Баната", РМВ, 1997, 39; „Налазишта моришке културе и хидролошки услови", РМВ, 1998, 40.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Милашиновић, „Милорад Гирић (1930--2011)", ГСАД, 2011, 27.

Л. Милашиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИТАРИЈАДА

ГИТАРИЈАДА, врста музичких фестивала настала у времену популарности поп и рок музике. Први велик наступ југословенских рок група одржан је под називом „Ватромет ритма" 26. IV 1964. у Хали 3 Београдског сајма. Под називом „Прва велика београдска гитаријада" одржана је најпознатија Г. 9. и 16. I (полуфинале) и 13. II 1966. у Хали 3 Београдског сајма. Организатори су били ПГП РТБ, ТВ Новости и Вечерње новости. По мишљењу жирија победиле су Елипсе, а награду публике су добиле Силуете. Та Г. је изазвала велику пажњу медија и публике што је резултирало покретањем многих таквих такмичења у целој Југославији. Г. у Зајечару је до данас најдуговечнији рок фестивал. Први пут је одржана 1970. у Дому ЈНА под називом „Смотра ансамбала поп музике". Од састава који су се касније афирмисали на Г. су побеђивали: Галија, Огледала, Dr Steel, Револвери, Казна за уши, Бјесови, Ништа али логопеди и др.

ЛИТЕРАТУРА: З. Алексић, Зајечарска рапсодија: историја Зајечара кроз урбану музику 1940--2010, За 2013.

П. Јањатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГИФИНГЕР, Фрањо

ГИФИНГЕР, Фрањо (Giffinger, Franz), сликар (Нови Сад, ? 1826 -- ?, након 1878). Немачког је порекла. Након окончања основног школовања, похађао је Литографски завод Михаила Троха у Петроварадину, где се истакао добрим оценама из цртања. Одсек за рестаурацију слика на бечкој Академији ликовних уметности уписао је 1846. Током шесте деценије XIX в. долази у Војводину као путујући сликар, где слика и своје најпознатије дело Дете с добошем, сада у Галерији Матице српске у Новом Саду. Портрет детета с добошем изведен је у духу провинцијског бидермајера и представља сентиментални приказ дечјег света. Наиван цртеж интониран снажним и живим колоритом сублимација је Г. ликовног патоса. Портрет малог добошара истовремено указује и на шира друштвена збивања на тлу Војводине. Обогаћена грађанска класа почиње свој друштвени положај да материјализује уобличавањем културног капитала, а деца као симболи грађанске породице и социјалног статуса постају у предмартовској средњоевропској култури активни симболи идеализованог грађанског вредносног система. Слика детета са добошем симболизовала је социјални просперитет грађанства у којем је свет дечје игре постао важан едукативни сегмент у процесу нормирања грађанског универзума. Најзначајнија остварења Г. су портрети угледних грађана на територији Војводине и Славоније у стилу закаснелог бидермајера (Мушкарац из породице Остојић и Жена из породице Остојић ). Луксуз и величајност обогаћених грађана су упркос наменски изведеној суздржаности приказани у форми скупоцених акцесорних елемената (накит), који чине контраст тамним одевним формама и тако доприносе репрезентативности портретисаних. Г. је сликао и религиозне композиције. Помало наивно изведени Свети Ђорђе на коњу (1878) потврђује га и као сликара религиозних композиција, указујући на то да су жеље наручилаца утицале на сликареву жанровску разноврсност.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Н. Сад 1951; В. Симић, Портрет детета у српском сликарству 19. века, Н. Сад 2004; „Свет детета и његова слика у српској уметности 19. века", у: Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, Бг 2006; О. Микић, „Ликовна уметност у Новом Саду XVIII, XIX и прве половине XX века", у: Уметничка топографија Новог Сада, Н. Сад 2014.

И. Борозан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВАРИНА

ГЛАВАРИНА, у Османском царству порез заснован на принципима шеријатског права. Плаћали су је искључиво пунолетни мушкарци немуслимани (хришћани и Јевреји), а на тај начин су у исламској земљи стицали слободу вероисповести и заштиту живота и имовине, како за себе тако и за своје породице. У турским изворима се среће под појмовима џизја и харач. Под првим се редовно подразумевала г., док је харач могао да означава и порез на земљу, који су били обавезни да плаћају сви поданици, муслимани исто као и немуслимани. Г. се није односила на сваког појединца који није исповедао ислам, него само на одрасле, за војску способне мушкарце, док су жене, деца, слепи, болесни, стари, сиромаси, луди, слабоумни били ослобођени ове обавезе. Поред наведених категорија, међу онима који су у Турском царству били изузети, треба навести и све немуслимане који су служили у војничким редовима и учествовали у војним операцијама као акинџије, војнуци или мартолоси -- коњаници, као и неке друге категорије становништва и појединци под посебним условима. Код свештених лица прављена је разлика, па су тако она која су стално боравила у манастирима (калуђери) била ослобођена, док је мирско свештенство потпадало под ову обавезу. Висина г. није била стална, него се током времена мењала, поред осталог и због пада вредности турске акче у односу на поједине врсте златног новца. Средства добијана од овог пореза представљала су један од главних извора државних прихода и трошена су углавном у војне сврхе.

Литература: Х. Хаџибегић, „Џизја или харач", Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином, 1952--1953, 3--4; Главарина у Османској држави, Сар. 1966.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВАШ, Станоје Стаматовић

ГЛАВАШ, Станоје Стаматовић, харамбаша, устанички војвода (Глибовац код Смедеревске Паланке, ? -- Баничина код Смедеревске Паланке, 25. II 1815). Био је снажан човек, назван Главаш због крупне главе. Поседовао је лепо имање, али се ипак одметнуо у хајдуке, наводно због убиства спахије ради освете брата Дели-Марка. Пре избијања Првог српског устанка био је хајдук у дружини харамбаше Лазе Добрића из сремског села Сасе, чак и његов заменик (1797--1803), с којим је нападао трговце, крчме по Земуну и лађе на Дунаву. У Србији су харали већином по рудничком крају и били под заштитом Кучук Алије и Аганлије. После Лазине смрти 1803. постао је харамбаша чувене дружине, у којој је, поред осталих, био и Хајдук Вељко Петровић. Већ тада је био нераздвојан с Карађорђем, па је с њим био и у Копљарима, где се, након напада Турака на Карађорђа у Тополи, састала мала устаничка дружина бивших и активних хајдука и одбеглих народних првака и одлучила да се турски ханови пале, ханџије убијају и да се упути позив за тајни састанак у Орашцу. На збору у Орашцу (14. II 1804) први је предложен за вођу устанка, али је одбио, изговарајући се да хајдук не би могао да придобије народ за општи устанак. Он и његова хајдучка дружина, као и већина других, стопили су се с устаничком војском. Остао је веран Карађорђу и у сукобу с Младеном Миловановићем, Миленком Стојковићем и Јаковом Ненадовићем. Чин војводе добио је 1805, али без територије којом би управљао. Највише је ратовао са војницима Смедеревске нахије. Учествовао је у више битака: код Делиграда (1806); у опсади Београда (12. XII 1806) командовао је једном устаничком колоном; с Младеном Миловановићем успешно је сузбио војску лесковачког паше и освојио Крушевац; у нападу на Ужице (1807) командовао је једним одредом Карађорђевих трупа. После Тицанове буне у Срему (1807), прелазио је у Земун и Панчево да би врбовао Србе. С Хајдук Вељком је 1809. довео помоћ опсађенима на Морави -- на Липару или Багрдану -- обезбедивши им победу. У бици код Варварина 1810. испадом његове коњице привучена је турска коњица у домет српских стрелаца, топова и картеча. То је изазвало велике губитке и повлачење Хуршид-паше ка Нишу, чиме је обезбеђен југоисточни фронт. Док је део војске био ангажован у опсади Ниша, продро је с одредом до Прокупља, спалио град и наставио до Лаба, Брвеника и Бањске. Био је рањен више пута. При крају устанка бавио се земљорадњом, злоупотребљавајући сељаке ради кулука. Није избегао пред Турцима 1813. Предао се и Куршид-паша га је поставио за крсердара, надзорника и чувара Цариградског друма. Иако је приликом буне Хаџи Продана Глигоријевића (1814) успео да спречи њено ширење на Смедеревску нахију и активно учествовао у њеном гушењу, убијен је по налогу београдског везира Сулејман-паше Скопљака, после неуспелог покушаја да се склони и пушкарања с везировим људима. Глава му је одсечена и набијена на колац у Београду, а касније сахрањена са телом у Баничини.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; А. Гавриловић (ур.), Знаменити Срби XIX века, I, Зг 1901; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I (1813--1820), Бг 1908; В. Ст. Караџић, Историјски списи, II, у: СД Вука Караџића, Бг б. г. [1969]; С. Гавриловић, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Бг 1986; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, I, Смедеревска Паланка 1993.

Б. Миљковић Катић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВАШКИ СИМИЋ, Бранимир

ГЛАВАШКИ СИМИЋ, Бранимир, физичар, универзитетски професор, национални радник (Нови Бечеј, 30. III 1938). Одрастао у породици оца, доктора Tрифуна, мајке Смиљке и брата Миомира, академика САНУ. Дипломирао на Електротехничком факултету у Београду (1965), докторирао физику на Универзитету Кент у Кентерберију у Енглеској (1971). Преселио се у САД 1973. У Енглеској и САД, као професор на „Case Western Reserve" универзитету, водио је мултидисциплинарни програм у области информација. Био је научни истраживач Технолошког факултета у Београду (1966), професор Универзитета „Kent at Canterbury" (1972), Универзитета Саутемптон (1973), Laboratorio Di Cibernetica (Напуљ) и Универзитета за мир и развој УН (1996). У свету признат као стручњак молекуларне електронике. Директор је компанија „Bionic Information Technologies" и „SimiTec LLC". Бави се заштитом људског здравља кроз здраву исхрану. Аутор је десетак америчких и интернационалних патената. У референтним америчким научним часописима писао је о молекулским електронским уређајима, молекулским електрооптичким транзисторима-прекидачима, молекулској електроници и функцијама неуронске мреже, ласеру, извору електрона за уређај за третман хране итд. Дугогодишњи је члан конгреса Српског конгреса уједињења, члан Централног одбора СПЦ у Америци, Института за физику у Лондону, Друштва електрохемичара, Друштва биофизичара, Друштва Сигма XI и Америчког удружења физичара. Верник СПЦ и национални радник, сарадник владике Лаврентија, патријарха Германа и владике Василија, првак парохије Св. Сава и Културно-просветне организације Српског народног универзитета „Вук Стеф. Караџић" у Кливленду. Допринео је оснивању Фондације Вука Караџића на Охајо универзитету у Колумбусу, Српске православне школе, првог Вуковог споменика у Америци (1999), Српског православног гробља при манастиру Марча. Учествовао у организацији прославе у САД шест векова Косовске битке, Вуковог сабора у дијаспори, прославе 800 година манастира Хиландара, књижевних сусрета, позоришних фестивала и народних сабора. Добротвор Храма Свети Сава у Београду, патрон манастира Марча у Охају, донатор Теолошке школе у Либертивилу у Илиноису, манастира Дечани, Пећке патријаршије, даривалац научне лабораторије Електротехничком факултету у Београду. Добитник је награда Фондације „Кливленд", Фондације „Гунд", Америчке морнарице и ваздухопловства. Носилац Грамате СПЦ и Повеље „Михајло Пупин" Владе Србије. Живи у Кливленду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, Срби у Америци 1815--2010, Н. Сад 2010; www.ewb.rs/advisor.aspx?id=55 (2016).

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИНИЋ, Димитрије

ГЛАВИНИЋ, Димитрије, трговац, народни посланик (Београд 1828 -- Београд, 1871). Школовао се у Београду, Земуну и Винковицима, а потом у Београду био одборник Београдске општине. Водио је колонијално-бакалску и мануфактурну радњу до бомбардовања 1862, када му је радња опљачкана и уништена. Са породицом се 1863. преселио у Шабац и отворио продавницу за извоз сувих шљива, масти, ораха, кукуруза. Био је представник извозника који су трговали житом. Стекавши углед, изабран је за председника Шабачке општине 1866. и народног посланика 1867, 1868, 1869. Као председник Шабачке општине на челу изасланства ишао је у Загреб на отварање Југословенске академије знаности и умјетности (1867). Установио је униформисану полицијску стражу и био заслужан за обнављање шабачког Читалишта и уређење Шапца (1868). Када је Ранко Алимпић напустио војну каријеру и дошао у Шабац, помогао му је да на Сави подигне магазе. Либералних схватања, као шабачки посланик тражио је да министри подносе штампане извештаје, залагао се за слободу штампе, обавезно школовање, установљавање министарства за пољопривреду и трговину.

ИЗВОР: Историјски архив Београда, Породични фонд Главинић; Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.

ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Бг 1892; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, I--III, Бг 1923--1925; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; Споменица Шабачке гимназије 1837--1937, Ша 1938; Шабац у прошлости, III, Ша 1980; Л. Лазаревић, Мали поменик, Бг б. г.

Т. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИНИЋ, Коста

ГЛАВИНИЋ, Коста, грађевински инжењер, професор Велике школе, политичар (Београд, 16. I 1858 -- Београд, 26. IX 1939). Завршио је Технички факултет Велике школе у Београду 1880. и као државни питомац у Берлину усавршавао грађевинску технику. По повратку у Србију постављен је 1884. за подинжењера у Железничком одељењу Министарства грађевина. Исте године изабран је за доцента, а 1886. за професорa на Тех. ф. Велике школе где је држао наставу до 1903. На Катедри за мостове и тунеле предавао је материју из ових области, а био је први наставник графичке статике, која је уведена као посебан предмет 1885. са знатним закашњењем у односу на развијене земље. За слушаоце овог предмета Г. је објавио тротомни уџбеник Графичка статика са основама графичког рачуна, 1--3 (Бг 1891, 1896, 1903). У прва два тома су дати елементи графичког рачуна, приказана је примена графичког поступка у анализи сила у равни, у статици конструкција пуних и решеткастих линијских носача с оријентацијом на прорачуне кровних и мостовских конструкција. У трећој књизи приказани су теорија притиска земље, прорачун потпорних зидова и анализа сводова. Обављао је функцију декана Тех. ф., а био је и ректор Велике школе 1900--1901. Од оснивања Удружења српских инжењера и архитеката (1890) учествовао је у његовом раду и био председник. После I светског рата радио је на организовању инжењера у Краљевини СХС и од 1919. до 1921. био први председник Удружења југословенских инжењера и архитеката. Од 1886. до 1903. био је одборник Београдске општине и више пута њен председник (1903--1905, 1906--1907, 1910), а по ослобођењу 1918. постављен је за привременог председника. Заслужан је за радове на изградњи комуналне инфраструктуре у Београду и за уређење града. Био је министар народне привреде (1908--1909) у влади Петра Велимировића и владин комесар при Народној банци до 1924, када је пензионисан. Још као професор Велике школе показао је велико интересовање за развој пољопривреде и унапређење услова живота на селу. Конструисао је пећ прилагођену сеоским срединама (Пећ за сеоске домове, Бг 1908) и сушницу за шљиве (Главинићева сушница за сушење воћа а нарочито шљива, Бг 1900). Његова сушница, за коју је добио бронзану медаљу на светској изложби у Паризу 1900, била је широко прихваћена у српским селима, што је допринело да се подигне извоз шљива у прерађеном облику. Као велик поборник задругарског покрета заједно са Михајлом Аврамовићем је радио на оснивању, развоју и ширењу земљорадничких задруга. Такође је подстицао развој здравственог задругарства. Имао је велике заслуге за оснивање Српског бродарског друштва које је основано 1891, а учествовао је у раду многих других удружења. Радове из грађевинске технике објављивао је у Српском техничком листу, а из проблематике српског села углавном у часопима Тежак и Здравље, али и у виду посебних брошурa. У српско-турским ратовима (1876--1878) у Београду је радио као инспектор болница, а у српско-бугарском рату 1885. и Балканском рату 1912. учествовао је у организацији добровољне санитетске службе. Одликован је Споменицом за ратове 1876, 1877, 1878, Таковским крстом IV степена (1900), Карађорђевом звездом III степена (1904), Oрденом Св. Саве IV (1897), III (1903) и II степена (1909), Крстом милосрђа (1913) и Oрденом Белог орла V степена (1922).

ИЗВОРИ: Српски технички лист, 1890--1918; Технички лист, 1919--1939.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Трифуновић, „Појава графостатике", ЗРМИ, 1984, 4, 12; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, Бг 1996; Н. Наерловић Вељковић, „Коста Главинић (1858--1939)", у: М. Секуловић, Р. Мандић (ур.), Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996; О. Латинчић, „Константин Коста Главинић -- прилози из Историјског архива Београда", Наслеђе, 2012, 13.

Р. Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИНИЋ, Милан

ГЛАВИНИЋ, Милан, архитекта, народни посланик, саветник министарства (Београд, 28. IV 1891 -- Београд, 4. VIII 1968). Студирао архитектуру и урбанизам у Берлину, Дрездену, Цириху и Фрајбургу, где је 1920. одбранио и докторат из филозофије. Као борац Прве ђачке чете, у јесен 1915. прешао је Албанију, а потом боравио у Италији, Француској и Швајцарској. По повратку у земљу, 1920. постављен је за секретара III класе у Министарству просвете, али је крајем 1921. поднео оставку на државну службу и наредне две године (1922−1924) у Обреновцу био сувласник и директор једног индустријског предузећа. Маја 1924. постао је шеф кабинета министра просвете и в. д. начелника Општег одељења, а 1925. вршио и дужност секретара Главног и просветног савета. Шеф Одсека за вишу наставу био је од 1926. Исте године као хонорарни професор почео је да предаје историју уметности и естетику на Вишој педагошкој школи у Београду. У вишег саветника Министарства просвете унапређен је 1935. Истовремено, активно је учествовао у политичком животу, најпре као члан Самосталне демократске странке, формиране 1924, а потом као сарадник режимске Југословенске националне странке, на чијој је листи 1935. изабран за народног посланика у Грачаничком срезу. Као народни посланик сложио се с конкордатом, који је 1937. требало ратификовати у Народној скупштини, а против којег се створила велика опозиција, предвођена Српском православном црквом и српским демократским странкама. Поред професионалне и политичке делатности, издавао је лист Будућност (1922--1923). Одан идеји словенске узајамности, био је дугогодишњи члан управе Југословенско-чешке и Пољско-југословенске лиге, Руско-српског клуба и Друштва за Лужичке Србе. Соколском друштву приступио је 1907. као гимнастичар нараштајац и у соколском покрету остао до 1941. Од 1930. био је функционер-просветар у Соколу-Матица, а касније више година потпредседник Просветног одбора Савеза Сокола Југославије, вредно сарађујући и у соколским часописима. Посебно се интересовао за колонизацију и аграрно задругарство у јужној Србији и Војводини. Током II светског рата био је у логору у Немачкој. Носилац је Крста милосрђа, Албанске споменице, Ордена Св. Саве V реда, Palmes acаdémiques -- officer d'Academie и других одликовања.

ИЗВОРИ: Просветни шематизам Краљевине Југославије, II, Зг 1932; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Зг--Бг 1928; Споменица о југословенском конгресу трезвености у Београду, Бг 1931; Време, 20. X 1940; В. Драговић, Српска штампа између два рата, Бг 1956; Сто биографија, II, Бг 1972.

В. Обреновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИНЦИ

ГЛАВИНЦИ, село на граници Шумадије на западу и великог Поморавља на истоку, западно од планине Јухор у суженом делу долине реке Лугомир (лева притока Велике Мораве). Општински центар Јагодина је 7 км према североистоку и са Г. је повезан локалним путем. Староседеоци су се доселили у првој половини XIX в. из Студенице, Темнића и са Косова и Метохије. Током друге половине XX в. траје депопулација, са малим осцилацијама. Године 1948. било је 902, а 2011. 524 становника, од којих су 70,2% били Срби. Највише економски активног становништва радило је у прерађивачкој индустрији (33,3%) и пољопривреди (24,8%). Непољопривредно становништво радило је највећим бројем у Јагодини. Насеље је на обе стране реке на око 140 м н.в. Грађено је на скученом простору, збијеног је типа са мрежастим распоредом улица. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија коју користе и два суседна села.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИЦА

ГЛАВИЦА, село у Великом Поморављу, на десној страни долине Велике Мораве, уз њену десну притоку Црницу, 4 км источно од општинског средишта Параћина. Северно од села је пут Параћин--Зајечар. Први помен о Г. је из 1453. Староседеоци су досељени током XIX в. из источне Србије, Црне Горе и са Косова. У другој половини ХХ в. село је еволуирало у приградско насеље и број становника је у почетку растао. Године 1948. било је 989, а 1991. 1.174. становника. До 2011. популација је смањена на 1.075 чланова, од којих су 98,1% били Срби. Највише економски активног становништва радило је у прерађивачкој индустрији (39,5%) и трговини (20,6%), највећим бројем у Параћину. Пољопривредом се бавило само три лица. Насеље је на плавини реке Црнице на око 150 м н.в. Збијеног је типа, има основу троугластог облика и мрежаст распоред улица. У њему су четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИЧИЦЕ

ГЛАВИЧИЦЕ, село на сјевероистоку Босне, у Републици Српској, у општини Бијељина, смјештено у Подрињу, на источним обронцима планине Мајевице. Кроз њега пролази подрински пут који повезује Зворник са Бијељином. Општински центар је 23 км сјеверно од села. Оно је дисперзивног типа, а заселци су изграђени на лијевој страни долине ријеке Тавне (лијева притока Дрине) на висинама од 120 до 150 м. Године 1991. имало је 1.293 становника од којих су 91,6% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва из 2013. у селу је било 1.190 становника у 341 домаћинству и 513 станова -- кућа. Основно занимање становника је земљорадња. У селу су мјесна канцеларија, основна школа, амбуланта, дом културе и неколико продавница.

Н. Живак

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВИЧКИ, Милутин

ГЛАВИЧКИ, Милутин, архитекта, урбаниста (Тетово, 25. XI 1930 -- Београд, 15. VIII 1987). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1955. Одмах по дипломирању запослио се у Урбанистичком заводу града Београда, где се од првог дана до краја живота бавио настанком и развојем Новог Београда. Заједно са арх. Александром Ђорђевићем 1969. именован је за руководиоца израде Генералног урбанистичког плана Београда којим је руководио до 1972. Био је дугогодишњи руководилац у Урбанистичком заводу Београда (1960--1982), заменик председника у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (1982--1984), саветник директора Републичког завода за урбанистичко планирање (1984--1985), заменик директора Дирекције за санацију и обнову подручја Копаоника погођеног земљотресом (1986), председник Градског комитета за урбанизам и заштиту животне средине града Београда (1986--1987), председник Савеза урбаниста Југославије (1980--1981), председник Савеза урбаниста Србије (1965--1967, 1977--1980) и председник Друштва урбаниста Београда (1961--1963). Његова најзначајнија дела резултат су тимског рада у којем је био запамћен његов допринос као аутора, носиоца идеја и медиjатора у синтези различитих урбанистичких политика: Генерално решење средишњег стамбеног комплекса АБЦД у Новом Београду (1958, конкурсни пројекат, коаутор); Урбанистичко решење централног дела Новог Београда (1959, коаутор); Регулациони план Новог Београда (1964) по којем је плански изграђен највећи део Новог Београда; Скупни регулациони план за градски део општина Нови Београд и Земун (1969, и Ј. Свобода); Генерални урбанистички план Београда (1972, концепт, и А. Ђорђевић). За дело „Урбанистичке концепције и решења по којима се гради Нови Београд" добио је Октобарску награду града Београда 1968.

ДЕЛА: „Од плана ка планирању", УБ, 1969, 4; „Реконструкција као процес сталног побољшања градских услова живота", УБ, 1978, 50; „Нови Београд као предмет истраживања", Изградња, 1983, 5--11.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Милутин Главички архитекта-урбаниста, Бг 1990.

З. Маневић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНА КОНТРОЛА

ГЛАВНА КОНТРОЛА, државни орган чија је основна надлежност контрола извршења државног и самоуправних буџета, било пре било после њиховог извршења, као и контрола рачуна државне управе. У теорији таква контрола се назива финансијском или рачунском контролом. Њено оправдање је у спречавању злоупотреба државних органа и јавноправних тела у руковању и располагању новцем који је порезом и другим дажбинама прикупљен од грађана у циљу задовољења јавних потреба, на начин предвиђен важећим правним прописима. Због тога је у пројекту устава Радикалне странке од 1883. и речено да Г. к. „мотри на тачно вођење рачуна, да се народни новац не троши на неодобрене цељи". Већ само постојање такве контроле утиче на рад извршилаца буџета. Из бојазни да ће она утврдити неправилности у њиховом раду и позвати их на одговорност, извршиоци буџета воде рачуна о томе да поступају правилно и законито. Рачунска контрола мора бити посебно организована, пошто се разликује од свих других облика контроле државне управе. Због тога се њено вршење поверава државним органима независним од редовне (активне) државне управе, која је потрошач буџетских средстава. Државни органи којима је та надлежност поверена имају различите називе, с тим што преовлађује назив „рачунски суд" (постоје још и називи „рачунска комора", „рачунски двор" и сл.).

У Србији је орган финансијске (рачунске) контроле предвидео Устав од 1835, под називом „Главна Рачунџиница", коју ће књаз и Државни Совјет поставити. Она ће „прегледати све рачуне финансије, и мотрити, да се народни новци не троше на друге потребе, развје на оне, које су Скупштином народном одобрене" (члан 107). Док се та установа не успостави, ове послове обављао би Државни Совјет, који је према Устројству од јуна 1835. био дужан да сваке године састави „општи преглед рачуна о учињеним државним трошковима" (члан 8). По Уставу од 1838. Совјет је у марту и априлу сваке године прегледао рачуне све тројице попечитеља (који чине „централно правленије Провинције"): „три Попечитеља имат ће у марту и априлију сваке године чинити извод свију дјела (...) и представити га (...) на испит Совјета Провинције" (члан 26). Устројством Централног Правленија од 1839. Министарство финансија било је подељено на три одељења, од којих је једно носило назив „Рачунџиница правителствена или Главна контрола". Том одељењу „принадлежи прегледање свију рачуна под надзирањем правителственим стојећи земаљски каса". На представку Совјета да је то по Уставу од 1838. његова надлежност, кнез је указом од октобра 1843. одлучио да се Г. к. премести из Министарства финансија у Совјет и да се с његовим већ постојећим одељењем, које се називало „Рачуноиспителна комисија", сједини под заједничким називом „Контрола правителствени рачуна". Већ следеће године, јула 1844, донет је Закон о устројству Г. к., којим је проширен круг њеног рада, постављени основи њене организације и прописан поступак за обављање њених надлежности. Г. к., поред државних, има још да испитује рачуне прихода и расхода општина и других јавних установа. Каснијим законима, посебно оним од фебруара 1862, прошириване су надлежности овог органа који је био у саставу Државног савета, али с посебном организацијом. За време важења Устава од 1888. донет је Закон о уређењу Г. к. маја 1892, који је с измењеним и допуњеним правилима 1893. и 1897. важио све до краја постојања Краљевине Србије. По том закону, Г. к. је самосталан државни орган. Југословенска Г. к. органски се развила из српске Г. к. У федеративној социјалистичкој Југославији и Републици Србији, као једној од федералних јединица, није постојала установа Г. к., али се у оквиру министарства финансија, поред других његових надлежности, обављала и функција Г. к. Устав Републике Србије од 2006. предвидео је да у Републици Србији као самосталној држави постоји Државна ревизорска институција, која је „највиши орган ревизије јавних средстава у Републици Србији" (члан 96). Она је самостална и подложна надзору Народне скупштине, пред којом одговара за свој рад.

Р. Марковић

Као посебно државно надлештво у Краљевини Србији и касније у Краљевини СХС/Југославији, Г. к. је представљала врховни рачунски суд. Њен основни задатак био је да врши контролу извршавања, преглед, исправку, расправу и ликвидацију државних, самоуправних и недржавних рачуна и буџета, односно рачуна опште администрације и свих рачунополагача према државној благајни. Она је пазила да не дође до прекорачења ниједног издатка утврђеног према буџету и да се не преносе средства из једне буџетске партије у другу. У вези са завршавањем рачуна државних управа, Г. к. је прикупљала и све потребне доказе и обавештења. На основу својих основних функција као рачунског надлештва и рачунског суда, Г. к. је отклањала незакониту употребу или наношење материјалне штете државним и средствима самоуправних јединица, а контролом државних и недржавних рачуна утврђивала је њихову исправност и евентуалне злоупотребе или неправилности. У вези са злоупотребама и неправилностима, утврђивала је законску одговорност и накнаду штете. Када је била реч о недржавним рачунима, Г. к. је била надлежна да надгледа рачуне и оних установа и корпорација које су имале право на сталну државну помоћ. Завршни државни рачун са својим примедбама подносила је Народној скупштини на решавање. Крајњи рок за подношење завршног рачуна била је најкасније једна година рачунајући од завршетка сваке рачунске године. Г. к. је на основу послова из својих надлежности имала право да непосредно комуницира са свим властима. По том основу власти су биле у обавези да јој достављају све захтеване податке, акта и исправе, уколико би она нашла да јој је то потребно у поступку контроле рачуна или приликом доношења пресуде у спору. Министар финансија је био дужан да у оригиналу достави Г. к. одобрени буџет с прегледом партија разврстаних по позицијама за свако надлештво и установу. Када би се у раду неког руководиоца или рачунополагача утврдило да је направио штету или да је починио злоупотребу, односно да је код њега било неправилности, надлежне власти су биле дужне да таквом појединцу одмах одузму касу и да га разреше дужности. Сви спорови у Г. к. углавном су се водили по прописима грађанског судског поступка.

Према Закону о уређењу Г. к. од маја 1892, који је измењен и допуњен јула 1893, Г. к. је у Краљевини Србији дефинитивно формирала своје функције на једној сталној основи, а све функције Г. к. могле су се разврстати на четири групе: рачунске, судске, административне и буџетске. По завршетку I светског рата, са стварањем нове државе, Краљевине СХС, по уредби од децембра 1918, обновљен је рад Г. к. Врло брзо одлучено је да се на основу прелазних наређења, а у складу с одређеним изменама и допунама које је требало да утврди законодавни одбор, закон о Г. к. прошири на целу територију државе. Проглашењем Видовданског устава одустало се од усвајања измена и допуна, те је указом краља Александра I Карађорђевића нов закон проглашен маја 1922. Oвај нови закон се, осим мањих измена и допуна, у основи није знатно разликовао од старог закона о Г. к. За време Краљевине СХС/Југославије, у најширем обиму њене организације и функционисања, на челу Г. к., као старешина установе, налазио се председник, којег је по потреби мењао најстарији члан по рангу. Поред председника, у саставу ове институције било је још 11 чланова, а све њих заједно бирала је Народна скупштина. У пракси, с обзиром на то колико је било слободних места, састављала се листа кандидата у двоструком броју, коју је састављао Државни савет. На основу те листе која је прво прошла процедуру избора у Народној скупштини, Министарски савет је давао предлог чланова Г. к., које је затим постављао краљ. Било је обавезно да се из редова правника бирају председник и половина чланова. Другу половину чланова Г. к. морали су да чине било кандидати који су били министри финансија било они који су бар 10 година провели у финансијској струци. Положај председника и чланова Г. к. био је исти као и чланова Државног савета. У том смислу, њима је била призната судска независност и непокретност. Они су исто као и судије били обавезани на полагање заклетве и није било дозвољено да буду у сродству. Г. к. је руководио председник, он је посебно и колегијално заједно са члановима управљао овом установом у општим и редовним седницама. Организациону основу Г. к. чинила су три одељења: Административно, Рачунско и Судско. Сваким одељењем руководио је начелник, а она су се састојала од два одсека. Административно одељење се састојало од административног и инспекторског одсека. У Административном одсеку су израђивани сви предмети администрације и припремане одлуке Опште седнице. Инспекторски одсек је вршио редовне и ванредне инспекције месних контрола са циљем да прикупља информације и даје инструкције, као и да спроводи редован и ванредан преглед каса истакнутих недлештава и установа. У оквиру Рачунског одељења обављала се редовна контрола и расправа рачуна, коју су вршили рачуноиспитачи. Рад одељења одвијао се у два одсека. Први одсек је вршио преглед и расправу свих државних рачуна и све административне преписке. У другом одсеку обављали су се преглед и расправа свих недржавних рачуна и све администрације. За утврђивање детаљније организације и поделе послова на одсеке Рачунског одељења надлежна је била Општа седница Г. к., која је у ту сврху доносила правилник. Судско одељење је своје послове обављало у два одсека. Један одсек је обезбеђивао и расправљао спорове и кривице по државним рачунима. Други одсек се бавио обезбеђењем и расправом спорова по недржавним рачунима.

Послови Г. к. састојали су се од вршења рачунске контроле и обављања задатака рачунског суда. Рачунска контрола подразумевала је спровођење истражних и превентивних поступака. На основу истражних поступака утврђивала се исправност донетих аката, тако што су се прегледали, исправљали и ликвидирали рачуни опште администрације и свих рачунополагача према државној каси. Осим тога, Г. к. је по потреби спроводила ванредне контроле државних каса, ствари и материјала, као и оних државних установа које се налазе под њеним надзором. Сходно томе, доношена су правила за контролу рачуна у трајном, месечном или у неком другом року. Под окриљем истражних поступака Г. к. је надгледала и процењивала да ли се приходи и уопште јавне дажбине наплаћују правилно и без наношења штете државној каси. У оквиру тих радњи била је дужна да о уоченим неправилностима и грешкама обавести надлежне министре, пре свега министра финансија, као и да предложи поступак за отклањање и исправљање неправилности и погрешака. Исто тако, на захтев појединих министара давала је обавештења у вези с државним буџетом и уопште о свим издацима из државне касе по свршеним и несвршеним рачунима, учињеним или неучињеним издацима. С обзиром на то да је морала да има податке у вези с издацима, Г. к. су достављане све одлуке у вези с њима. На основу тога, обавеза министара је била да Г. к. достављају преписе свих указа и свих решења о издацима из државне касе. Поред тога, с обзиром на потребу евидентирања издатака, Г. к. су достављане одлуке везане за: употребу резервних буџетских кредита; вирманисање између буџетских партија и позиција; исплату и расходовање на терет државне готовине и обртног капитала Главне државне благајнице; издатке из појединих државних фондова; употребу државних зајмова; издатке из прихода, као и из вишкова прихода, по специјалним овлашћењима; исплате вишкова радова по лицитацијама и погодбама за израду државних зграда, путева и мостова; продужавање рокова набављачима и предузимачима за испуњење њихових обавеза, ако се тим одлукама ослобађају казне из Закона о државном рачуноводству; издавање помоћи, потпора, субвенција, као и за исплату награда и хонорара; уредбе, правилнике, упутства, расписе, објашњења и све остале начелне одлуке које стоје у вези с издацима из државе касе; службене односе из Закона о чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда и то свих државних службеника (грађанског и војног реда, те државних саобраћајних установа); те на крају и одлуке по Закону о Г. к. У погледу располагања буџетом, Г. к. је била дужна да извештава о буџетским прекорачењима, преношењу појединих сума из једне буџетске партије у другу, утрошку буџетских средстава у сврхе које нису биле предвиђене буџетом. Коначно, њена обавеза је била да саставља свој годишњи буџет, који је потом подносила министру финансија. Поред Министарства финансија, Г. к. је у сарадњи и с осталим надлежним министарствима прописивала правила у сврху што успешнијег руковања приходима и расходима, као и у сврху усавршавања и поједностављења државног рачуноводства и књиговодства. Обавеза Г. к. је била да оцењује и оверава завршни рачун свих државних управа и да о томе саставља извештај за Народну скупштину с наведеним примедбама о исправности и законитости у прикупљању и издавању државног новца, односно у руковању државном имовином. Од осталих обавеза према Народној скупштини, Г. к. је оверавала и давала сагласност на владине извештаје у смислу да ли су финансијски уговори извршавани у складу с овлашћењима, а уз то је била дужна да Скупштину обавести о својим тужбама код Државног савета против указа или министарских решења.

Послови превентивне контроле односили су се на све издатке из државне касе и вршили су се путем месних контрола, али и тако што је Г. к. штитила материјалне државне интересе подношењем тужби Државном савету против незаконитих аката управних власти који су се тицали издатака из државне касе (акта којима је утврђиван новчани износ принадлежности).

Функцију рачунског суда Г. к. је вршила у складу с потребом расправљања спорова о накнади штете, у ситуацијама када су рачунополагачи и руководиоци учинили штету државној каси. Под тим околностима спорове о накнади штете из домена своје надлежности Г. к. би судила и решавала у свим случајевима када би се она установила при прегледу рачуна, каса, ствари и материјала. Исто тако решавала је и кривичне пријаве против одговорних лица и њихових саучесника за злоупотребе, које су учинили у руковању с повереном имовином. Обавеза Г. к. да решава овакве случајеве била је тим већа, ако су саучесници били органи јавне службе. Код оваквих случајева, због повреде материјалних и формалних законских прописа, било је могуће да се Касационом суду изјави жалба на пресуду.

Поред функција рачунске контроле и рачунског суда, делокруг рада Г. к. обухватао је право да изриче дисциплинске казне над својим персоналом и осталим одговорним лицима, као и да у погледу својих чиновника одлучује о њиховом пријему у службу, о пензионисању, о износу пензије и о отпуштању.

Рад Г. к. одвијао се у редовним и општим седницама. На заседањима Опште седнице морали су да присуствују председник, деловођа и сви чланови Г. к. Њене надлежности обухватале су: избор начелника, шефова одсека, шефова месних контрола, инспектора и осталих чиновника, као и кандидата за упражњена места у целокупном персоналу; једнообразну примену закона у одељењима Г. к. и месних контрола; утврђивање процедуре за полагање рачуноиспитачког испита и доношење одлуке о праву на тај испит; решавање о периодским повишицама контролног особља; одлучивање о томе који су рачуни од мање вредности и важности и који ће се сходно томе препустити на контролу и разматрање рачунским одељењима при министарствима и вишим државним установама, при чему је Г. к. задржавала право да врши надревизију; избор државних надлештава и установа, у којима је требало извршити тајну и превентивну контролу докумената и рачуна.

У раду Редовне седнице учествовали су три члана Г. к. и деловођа. Основна надлежност Редовних седница била је да расправљају о предметима рачунског правосуђа као и административним и рачунским предметима, који нису били у надлежности Опште седнице или председника Г. к. Од осталих послова у надлежности Редовне седнице били су: разрешавање свих прегледаних и свршених рачуна и издавање разрешница рачунополагачима; доношење одлуке о тражењу обезбеђења на имовину свих одговорних лица, осим оних који су то учинили код комесара Г. к. и код месне контроле; одлучивање о скидању уважених обезбеђења; оцењивање и одлучивање о извештајима свог рачунског одељења, месних контрола и комесара Г. к., које су ови органи подносили у складу с редовном контролом рачуна и ванредном контролом каса, ствари и материјала; давање закључка о томе која су решења и рачуни застарели, односно који од њих треба да се подвргну поновној контроли; разматрање и решавање свих осталих питања из домена њене надлежности. У раду Г. к. постојала је могућност, у случајевима када је сазив Опште седнице био законски немогућ, да се послови из надлежности Опште седнице пуноважно расправљају и решавају на Редовним седницама.

Под окриљем Г. к., на местима где је то било потребно, радиле су месне контроле. Оне су осниване при финансијским управама и другим надлештвима и установама. С обзиром на то да су из надлежности Г. к. били изузети сви у буџету поверљиви рачуни и кредити, односно они рачуни и кредити који су били намењени за поверљиве циљеве Министарства спољних послова, Министарства унутрашњих послова, као и Министарства војске и морнарице, као и да су у ову категорију били уврштени и сви други кредити из буџета одобрени и намењени у поверљиве државне сврхе, поред контроле ових рачуна и кредита, у надлежности месних контрола било је још и вршење превентивне контроле при: Главном државном рачуноводству, Дирекцији државних железница, Управи монопола, Државној хипотекарној банци, Главној поштанско-телеграфској благајници, Државној штампарији и важнијим царинарницама, те у рачуноводственим одељењима другостепених наредбодавних власти. Основни задатак месних контрола био је да пре извршења визирају сваки издатак из државне касе. За сваки издатак који није био у складу са законом или није био предвиђен буџетом, месна контрола је имала обавезу да ускрати своју визу и да цео случај пријави Г. к. Уколико она прихвати мишљење месне контроле, случај спорне визе онда решава Министарски савет на предлог министра наредбодавца. Када се у таквој ситуацији Министарски савет не би сложио са Г. к., њена је дужност била да дâ визу „с резервом" и да тај случај одмах упути у Народну скупштину.

Посредством месних контрола Г. к. је, поред прегледа државних буџета, контролисала и извршавање буџета самоуправних власти (бановина и општина). Под Видовданским уставом, у сврху прегледа рачуна самоуправних власти, било је предвиђено да се у свакој области локалне самоуправе оснује обласна контрола. Њихов рад, такође, требало је да контролише Г. к. посредством месних контрола. Поред контроле буџета државних и самоуправних власти, у надлежности месних контрола били су и рачуни свих институција и корпорација, које су имале право на сталну државну помоћ, као и црквени и манастирски рачуни. Међу органима Г. к. важан је био и њен комесар за ванредне прилике. Основна функција комесара Г. к. била је да на основу посебног овлашћења врши ванредни преглед каса, ствари и материјала.

Организација и функционисање Г. к. у Краљевини Југославији измењени су у извесној мери објављивањем Уредбе о Бановини Хрватској августа 1939, којом је прописано преношење одређених надлежности с државних власти на Бановину Хрватску. Између осталог, уредба је предвиђала да ће у свим стварима из надлежности Бановине Хрватске рачунску контролу самостално и у крајњој инстанци вршити посебан рачунски суд. Устројство рачунског суда као вршиоца посла рачунске контроле, као и осталих власти и институција прописивано је краљевим уредбама, а њихово узакоњење извршавао је Сабор.

Настанак и развој Г. к. као институције тесно је везан за обнављање српске државности и развој Србије као модерне државе, која је настојала да стварањем сопственог законодавства укорак прати мерила најразвијенијих европских држава свог времена. Постојање и рад Г. к. у Кнежевини и Краљевини Србији указивали су на тежњу да се она испољи као правно уређена држава, као и на општи развој економских и друштвених прилика у земљи. На тако постављеним темељима институција Г. к. наставила је свој рад и у Краљевини СХС/Југославији. Као рачунски суд и надлештво за контролу финансијске администрације, она је и у Краљевини била темељ правне државе и подршка развоју и ослонац организације и функционисања економских и друштвених прилика у земљи.

Данас у Србији не постоји надлештво као што је била Г. к., уместо ње имамо Државну ревизорску институцију (ДРИ). Ова институција ради као највиши орган ревизије јавних средстава у Републици Србији и представља самосталан и независан државни орган, који је за извршавање својих функција одговоран Народној скупштини. Надлежности ДРИ, поред послова ревизије, односе се и на обезбеђивање јавности рада и друге послове.

Д. Р. Бајагић

ИЗВОРИ: „Уредба од 20. децембра 1919. о организацији Главне контроле", Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1919, 173; Д. Ђ. Алимпић и др. (прир.), Полицијски зборник закона и законских прописа по струци управно-полициској и самоуправној издатих од 1. XII 1918. до 15. VI 1924, Бг 1924; Устав од 28. јуна 1921. Краљевине СХС; Закон о Главној контроли од 30. маја 1922. са изменама и допунама од 7. јануара и 10. октобра 1929. и 17. октобра 1930. са правилником о раду месних контрола и комесара за ванредне прилике, Бг 1930; „Правилник од 6. децембра 1930. о раду месних контрола и комесара за ванредне прегледе", Службене новине Краљевине Југославије, 1930, 286; „Уредба о Бановини Хрватској од 26. августа 1939. године", Службене новине Краљевине Југославије, 1939, 194; „Закон о Државној ревизорској институцији", СГ, 2005, 101; 2010, 36; Устав Републике Србије од 2006 (www.parlament.gov.rs/upload/ documents/ Ustav_Srbije_pdf. pdf).

ЛИТЕРАТУРА: К. Кумануди, Административно право, Бг 1921; С. Јовановић, Уставно право Краљевине СХС, Бг 1924; Н. С. Стјепановић, Општа теорија о Главној контроли Краљевине Југославије -- с нарочитим обзиром на теорију поделе државних функција и принцип поделе власти, Бг 1938; Л. М. Костић, Административно право Краљевине Југославије, 3, Надзирање управе, Бг 1939; Уставно право, Земун--Бг 2000; Ј. Милановић, „Главна контрола (1860--1914)", Српске студије, 2013, 4.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНЕ ШКОЛЕ

ГЛАВНЕ ШКОЛЕ, посебан тип световне или секуларне основне школе предвиђене Фелбигеровом школском реформом, односно уредбом „Општи школски ред" царице Марије Терезије из 1774. у Аустрији. Оне су осниване у већим градовима и при манастирима, најчешће као троразредне школе. Tакав тип школе, али под извесним надзором српског свештенства, предвиђен је и Школским уставом из 1776. за српске школе на подручју Јужне Угарске и Баната, као и реформским подухватима Т. Јанковића Миријевског, У. Несторовића и Ђ. Натошевића. Остали типови српских основних школа јесу: тривијална или мала школа (која је отварана у сваком месту или селу, неподељена школа, са једним учитељем) и нормална (у седишту провинције или школских надзорника, са четири добра учитеља). Поред ових школа Натошевић је предвидео и неку врсту тзв. недељне („повторне") основне школе, за омладину између 12 и 14 година живота која није настављала школовање. Г. ш., заједно са тривијалном школом, за разлику од нормалне школе, представљала је „нижи" тип основне школе. Међутим, за разлику од тривијалне (у којој су се учили читање, писање и рачун, као и веронаука) у њој су се, као и у нормалној четвороразредној школи, само у мањем обиму, по Несторовићевом нацрту, поред веронауке, учили: читање, писање, граматика и правопис националног језика, вежбе у слободним саставима, калиграфија и основне рачунске радње. У случају да је четвороразредна, уче се још и механика, биологија, географија и математика. Касније, када је изричитим одредбама Рескрипта из 1868. она и постала четвороразредна, чиме се изједначила са нормалном школом, предвиђени су и цртање и још један језик. Са завршеном г. ш. могло се прећи у виши разред нормалне школе или отићи у гимназију. Због тога што се у овим школама све до увођења реформисаног народног језика (1777--1790) настава изводила -- како је то Несторовић рекао -- на мало коме разумљивом језику, било је доста проблема. Због тога што није била на немачком или на латинском језику, отежан је био прелаз у гимназију или друге средње школе. Школским уставом из 1805, параграфом 117, предвиђено је да се при г. ш. организују и тромесечни течајеви за учитељске кандидате тривијалних школа, на којима би се предавали: основна начела педагогије, наука о вери, немачки језик, рачунање, педагогија, методика наставе познавања слова, читање, краснопис, правопис и диктатно писање. На сведочанствима кандидата који су завршили овај течај писало је: „Може се употребити као учитељски помоћник", што је значило да су могли као учитељски помоћници радити најмање годину дана у тривијалним школама. Тек када напуне 20 година и положе испит за сталног учитеља, могли су радити као стални учитељи у тривијалним школама. За учитеље главних и нормалних школа предвиђени су шестомесечни течајеви при нормалним школама или припрема у посебним школама (нпр. у сентандрејској Препарандији од 1812. или у сомборској Препарандији од 1816). У Србији (Кнежевини Србији) након доношења Плана за школе како имају постојати (1836) омогућено је отварање већег броја основних (нормалних) школа. Отворене су и три г. ш. (у Шапцу, Чачку и Зајечару), с тим што су се овде тако називале средње школе или доцније дворазредне полугимназије.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку, Ср. Карловци 1929; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; С. Ђунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1970; Р. Достанић, Натошевићева реформа школа, Н. Сад 1987; Н. Гавриловић, Урош Несторовић -- живот и дело, Со 2003.

П. Јанковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНИ АРХИВСКИ САВЕТ

ГЛАВНИ АРХИВСКИ САВЕТ (Архивски савет Југославије), саветодавно стручно тело, основано 1950. при Министарству за науку и културу ФНРЈ, са задатком да усмери рад и развој архивске службе у Југославији и да ради на изградњи система заштите архивске грађе. Надлежност и делокруг рада уређени су Уредбом о ГАС (СЛ ФНРЈ, 1950, 54). При републичким министарствима, односно комитетима из овог ресора успостаљени су републички архивски савети. Чланове ГАС-а постављала је и разрешавала Влада ФНРЈ из редова истакнутих стручних и научних радника из архива, историјских и других института, академија наука и представника надлежних ресорних министарстава. ГАС је дао значајан допринос у припреми основних прописа о заштити и одабирању архивских докумената: Решења о чувању архивског материјала (СЛ ФНРЈ, 1952, 8) која је донела Влада ФНРЈ и Упутства о прикупљању, чувању и повременом шкартирању архивског материјала (СЛ ФНРЈ, 1952, 8) која је донео Савет за науку и културу Владе ФНРЈ. ГАС је престао да ради 1963, а наредне године основан је Архивски савет Југославије (АСЈ) као највише стручно тело у архивистичкој струци са задатком да врши одређене стручне, саветодавне и друге послове из надлежности Федерације у области заштите архивске грађе. Законом о оснивању стављено му је у надлежност да изради пропис о јединственом евидентирању архивске грађе и регистратурског материјала, те пропис о јединственом одабирању архивске грађе из регистратурског материјала; да разматра и даје препоруке и мишљења архивима о питањима од заједничког интереса, као и савезним органима у вези са заштитом архивске грађе. АСЈ је имао председника и 22 члана. Ово тело је 1968. утврдило Начела о одабирању архивске грађе из регистратурског материјала (СЛ СФРЈ, 1968, 12), која су у 11 тачака први пут на стручан начин нормативно регулисала најсложенији део архивистике као струке.

Након доношења Уставних амандмана на Устав и Устава из 1974. наведена начела су занемарена од стране законодавца, али као стручна регулатива и даље се примењују у пракси до данас. Други стручни пропис Начела о јединственом евидентирању архивске грађе и регистратурском материјалу (СЛ СФРЈ, 1970, 38) АСЈ је утврдио 1970. Она су имала за циљ заштиту архивске грађе и информисање корисника о грађи како оној ван архива тако и оној у архивима. Као основне јединице пописа узети су архивски фонд и архивска збирка. Начелима је установљено да се евиденције воде посебно за регистратурски материјал и архивску грађу ван архива и посебно евиденције за грађу у архивима: књига преузете архивске грађе -- улазни инвентар; евиденција о целокупној архивској грађи коју архив поседује -- општи инвентар грађе или преглед грађе; документација (досије) за сваки преузети архивски фонд или збирку -- записници и пописи преузете грађе; подаци о непреузетим деловима фонда; подаци о сређивању, обради, техничкој заштити, микрофилмовању и скенирању грађе у архиву. За фондове и збирке које чувају архиви израђују прегледе, водиче и друга информативна средства. АСЈ је престао да ради 1971. на основу Уставног закона за спровођење уставних амандмана XX до XLI којим је утврђено да престаје да важи закон којим је АСЈ установљен. Међутим, основни стручни принципи из наведених начела и данас се у пракси примењују.

ИЗВОРИ: „Општи закон о државним архивима", СЛ ФНРЈ, 1952, 12; „Закон о Архивском савету Југославије", СЛ СФРЈ, 1964, 48.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кораћ, Организација федерације у социјалистичкој Југославији, Бг--Зг 1981; Б. Лекић, „Архивско законодавство 1918--1974", АрП, 2000 (1996/97).

М. Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНИ НАРОДНИ ОДБОР

ГЛАВНИ НАРОДНИ ОДБОР, руководећи орган изабран на Мајској скупштини одржаној у Сремским Карловцима 1848. Првобитни назив био је Народни одбор, али је касније назван ГНО. Формално је имао 48 чланова, али је одмах изабрано једно уже тело од неколико чланова, које је имало задатак да непрестано пребива у Карловцима и да прима представке народа са његовим жељама и тегобама. Заправо, Главни одбор имао је задатак да буде нека врста извршног органа, тј. владе српског народа. На самом почетку Револуције био је више репрезентативна власт према другим чиниоцима у држави него стварна извршна власт. У то време он није имао утврђен делокруг делатности, ни стално седиште, ни сталног председника, нити било какву већу власт. Његови чланови нису уживали имунитет. Да би био функционалнији у оквиру Одбора образовано је неколико одељења: војно, политичко, судско, финансијско-економско и просветно. Како је Револуција одмицала Одбор се из дана у дан све више претварао у највиши револуционарни орган власти. Добро знајући да се у својим пословима не могу ослањати на старе органе власти, временом преживеле и омрзнуте у народу, чланови Одбора одлучили су да их замене новима, у које ће народ имати поверење. Стога су у већим местима, као што су Митровица, Земун и Панчево, у последњој декади маја основани окружни одбори, у градовима одбори, а у селима пододбори. Одлучујућу реч у Одбору најдуже је имао патријарх Ј. Рајачић, који је био и његов први председник. На Мајској скупштини Одбор је био овлашћен да уз сагласност патријарха и асистената Народног фонда може да користи новац из народне касе за најнужније народне потребе. Скупштина је задужила Одбор да у договору с патријархом изабере особе које ће њене одлуке поднети владару и Сабору Хрватске. Да јавност не би била погрешно и злонамерно обавештавана о раду Одбора само посредством страних новина, одлучено је да лист Вестник, који је дотле излазио у Пешти под уредништвом Константина Богдановића, постане орган Главног одбора. У одсуству патријарха Рајачића, који је с једном српском делегацијом дуже боравио у Бечу и Инзбруку, на чело Главног одбора као председник био је изабран Ђорђе Стратимировић. Он је једним прогласом објаснио да је Главни одбор створен зато да, док не дође војвода, ради у корист народа, да му уклони све тегобе и да му олакша живот. Кад су се Мађари почели припремати за рат и кад су на тлу Војводине образовали више војних логора, Одбор је с неколико штампаних прокламација позвао народ да се наоружава, припрема за одбрану, ступа у редове народне војске и даје новчане прилоге. Одбор је храбрио народ за борбу против Мађара, убеђивао га да су цар и краљ Фердинанд и читава његова војска сагласни са Србима зато што Мађари хоће да збаце владара с престола и да загосподаре читавим царством. Како су се односи с Мађарима све више заоштравали и што се више ближио почетак војног обрачуна, Одбор је променио тон и начин свог обраћања народу. У почетку своје активности обавештавао је народ о томе шта се дешава, апеловао је на јединство и давао савете шта треба радити. Уочи војних окршаја почео је да издаје наређења. Он је тада постао истински врховни орган власти проглашене Војводине па је у том својству 10. VI 1848. позвао Србе да од сада слушају само његове и никога другога наредбе. После напада генерала Храбовског на Карловце 12. јуна неколико чланова Одбора, нарочито старијих и угледнијих, и више богатијих грађана напустили су Карловце. У одбору су остале само присталице тзв. Странке акције, углавном омладинци, које је предводио Стратимировић. Ради сваке сигурности Одбор се тада преселио у Земун. Захваљујући Одбору по читавом Војводству основани су српски војни логори и организована је српска народна војска. Да би обезбедио ред и дисциплину, да би српској војсци подигао морал, ГНО је 18. јула донео „Закон војени целому народу србскому у војенима становима и код кућа". Упорно и зналачки Одбор је разобличавао стравичне мађарске злочине над недужним српским становништвом, а много труда уложио је у то да очува јединство између Срба и Хрвата, те да спречи њихове сукобе због верских разлика. Када се Рајачић вратио из Инзбрука дошло је до сукоба између њега и Стратимировића. Патријарх је желео да завлада читавим покретом и да с том намером потисне Стратимировића, који се наметнуо народу и војсци као „врховни вожд". Патријарху је пошло за руком да после народне скупштине одржане у Карловцима од 9. до 17. октобра реорганизује Главни одбор. Из њега је искључио своје противнике и присталице Обреновића. Стратимировића је поставио за потпредседника Одбора, али га је, заправо, маргинализовао и политички онемогућио. С намером да га удаљи и одвоји од војске, која му је била одана, постао је члан депутације која је имала задатак да у Бечу ради на решавању српског питања. И после ових промена сукоб између Рајачића и Стратимировића је настављен. Током јануара 1849. Главни одбор је одбио налоге Рајачића да ухапси Стратимировића. Због апсолутистичких настојања патријарха, због његових наредаба издатих без сагласности Одбора, и зато што је после смрти војводе Шупљикца на чело војске поставио Фердинанда Мајерхофера, што је увео преке судове и ванредне комесаре за Срем и Банат, а при свему томе заобишао Главни одбор, дошло је међу њима до отвореног сукоба. Како су у том спору иза Рајачића стали Двор, српска влада и српски конзервативци из Војводине, а иза Стратимировића и Одбора није стајала ни војска, која је у међувремену од народне постала царско-краљевска, патријарх је надвладао своје противнике. Он је распустио Главни одбор а над Карловцима је прогласио „строго ратно стање". Немајући куд, Главни одбор је капитулирао, а Рајачић је постао апсолутни господар ситуације. Он је поново реорганизовао Одбор, а његови чланови постали су само они које је желео патријарх, истински „управитељ Војводине". После тога Главни одбор је изгубио сваки значај.

ИЗВОРИ: Архивски фонд Српски народни одбор, Архив САНУ у Ср. Карловцима; T. József, A magyarországi 1849--49-iki szerb fölkelés története, I--III, Budapest 1930, 1935, 1940; Р. Перовић, Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848--1849, Бг 1952; В. Крестић, Леци на српском језику 1848--1849, Н. Сад 1998.

ЛИТЕРАТУРА: В. Богданов, Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848 и 1849, Суб. 1929; В. Богданов, Национални и социјални сукоби Војвођана и Маџара 1848--49, Зг [1936]^2^; С. Гавриловић, Срем у револуцији 1848--1849, Бг 1963; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, „Срби у револуцији 1848--1849", у: Историја српског народа, V/2, Бг 1981.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНИ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОРИ

ГЛАВНИ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОРИ, привремени или стални органи народне власти формиране од првих дана оружаног устанка, како на ослобођеним тако и на неослобођеним територијама. Истовремено су били и политички органи НОБ-а. Јављали су се као заметак новог друштвеног система и својом су делатношћу изражавали револуционарне и социјалне тежње вођства НОП-а и маса које су га следиле. Стварањем војне силе у виду партизанских одреда и органа власти комунисти су од самог почетка устанка исказали тежњу да НОБ искористе за друштвени преврат. У исто време КПЈ је декларативно истицала да Народноослободилачки одбори (НОО) нису органи ниједне партије, па ни КПЈ. Развој НОО од сеоских, општинских, среских, окружних, обласних до главних по историјским областима, најдиректније је био повезан са развојем НОР-а и формирањем слободних територија. На слободним територијама су суштински одузимали власт институцијама власти Краљевине Југославије, док су на окупираној територији као илегални паралелно деловали са органима окупаторске власти. Територијална структура партијске организације директно је утицала на процес војне и политичке институционализације НОП-а, а самим тим и на организацију народне власти. Постојање многобројних секција унутар НОО (за војна питања, снабдевање фронта, исхрану војске и грађана, набавку и расподелу огрева, организовање производње, социјалну помоћ, стамбена питања, здравствену зашту, безбедност, културу итд.) речито је говорило о компетенцијама и задацима које су обављали. Стварањем структуре НОО дошло је до упоредног деловања три власти на територији Србије и Југославије -- старог центра власти у емиграцији, окупаторско-колаборационистичке власти и народноослободилачког покрета.

ГНОО Србије (или Централни одбор за ослобођене територије) формиран је, по свему судећи, 17. XI 1941. у Ужицу. Идеја о његовом установљењу имала је своју генезу. Почетком августа 1941. политички и војни врх покрета се залагао за формирање неког вида партизанске владе (Народног комитета ослобођења за целу Југославију), али се од тога одустало из међународних разлога. Ипак, треба рећи да се та идеја родила из потребе одржања организационе неповредивости и општејугословенског интегритета, те афирмисања југословенске државне идеје. После војно-политичког саветовања у Столицама (26--27. IX 1941), на којем је решено питање војне структуре и јединствене организације покрета, командовања, начина мобилизације и др., ЦК КПЈ је већу пажњу посветио изградњи целовитог система народне власти. Тако се већ крајем септембра почело размишљати о формирању једног „централног НОО" за целу ослобођену територију. За то су се решење, поред Ј. Б. Тита и Е. Кардеља, залагали и И. Милутиновић и С. Жујовић. Ипак, доношење решења је одлагано све до приспећа Ј. Б. Тита у Ужице. Први практични кораци предузети су почетком новембра, када је ЦК КПЈ одредио чланове будућег ГНОО Србије и позвао их да дођу у Ужице. Ту је, највероватније 17. XI 1941, и формиран ГНОО Србије, као највиши орган у структури народне власти изграђене на ослобођеној територији Србије са центром у Ужицу. За његовог председника био је одређен Драгојло Дудић, земљорадник, који је био задужен и за послове пољопривреде, а за секретара студент Петар Стамболић. Остали чланови били су: правник Мирко Томић, задужен за послове организовања снабдевања позадине и болница, књижевник Јован Поповић и професор Митра Митровић, задужени за питања образовања и културе; службеник Митар Бакић, задужен за финансије и везе са Врховним штабом НОП одреда Југославије; Никола Груловић, задужен за привреду; свештеник Влада Зечевић, задужен за шумарство, док је радник Јусуф Тулић обављао дужност заменика секретара. Одбор је био ангажован на организовању живота на ослобођеној територији, бавио се привредним питањима, снабдевањем цивилног становништва и војних јединица, културним активностима итд. Његово формирање и рад сведочили су о степену развоја народне власти у периоду постојања слободне територије с центром у Ужицу. Био је у вези са окружним, среским и градским НОО, али будући да није било класичног колективног рада нити седница о његовом раду није остало сачувано много писаних трагова. Његова делатност је била веома краткотрајна, свега десетак дана (до 29. XI 1941), али се и поред тога може констатовати да је то била прва српска револуционарна влада. Према другим тумачењима Одбор је наставио да постоји и у каснијем периоду. Новембра 1944. приликом конституисања Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије посебно је наглашено да она наставља рад ГНОО за Србију из 1941.

ГНОО оснивани су током 1941. и 1942. и у другим деловима Југославије -- Словенији, Црној Гори и Боки, Војводини. Њихово формирање било је најдиректније повезано са јачањем НОП-а, а искуства у раду НОО кодификована су у тзв. „Фочанским прописима", обнародованим почетком 1942. Из разлога прагматичне природе задржали су привремени карактер, али је њихово привремено постојање неповратно укидало старе органе власти. Да није био у питању случајни облик власти него својеврсна прелазна форма њеног вршења потврдили су и Крајински прописи из септембра 1942. Оба наведена документа прецизно су одређивала делокруг рада и начин организације сеоских, општинских, среских и окружних, али нису предвидели постојање главних НОО по историјским областима. Прво заседање АВНОЈ-а дефинисало је НОО као органе народно-демократске власти који успостављају јединство позадине и фронта. Сам АВНОЈ дефинисан је као највиша законодавна, извршна и судска власт у Југославији. Том приликом формиран је Извршни одбор АВНОЈ-а који је представљао заметак прве владе нове Југославије. У питању је била институција власти чији је капацитет уговорне моћи са сваким новим даном све више растао угрожавајући позиције Југословенске владе у избеглиштву. У каснијој фази борбе и развоја народне власти ГНОО ће прерасти у антифашистичке скупштине и већа, тј. највише органе власти по покрајинама, чиме је потврђен принцип федералног уређења Југославије. Постојање и компетенције наведених тела представљали су уочљив дисконтинуитет са територијалном структуром Краљевине Југославије. У наредном периоду уочљив је несумњив подстицај за уобличавањем организације народне власти. Формирање највиших органа власти (антифашистичких већа) у појединим земљама било је сигуран показатељ федерализације који је већ добијао коначни облик и пре Другог заседања АВНОЈ-а.

ГНОО Словеније, као највиши орган нове власти на словеначкој територији, формиран је 16. IX 1941. и поред тога што на том простору тада још није било ослобођених подручја. Средином маја 1942. Извршни одбор Освободилне фронте (ОФ) донео је одлуку о успостављању народне власти на ослобођеним територијама. Нешто касније, 27. VI 1942, исто тело је донело одлуку о оснивању Привременог народноослободилачког већа (Народноосвободитељни свет) који је, уз Словеначки НОО, требало да буде највиша власт. Оснивањем првих НОО отпочео је процес одвајања ОФ од органа власти. Октобра 1943. на Кочевском збору Одбор је потврђен, а 9. V 1945. преименован у владу Словеније.

ГНОО Црне Горе и Боке формиран је 8. II 1942. у манастиру Острог и деловао је све до повлачења главнине партизанских снага са тог простора јуна 1942. У прогласу Скупштине црногорских и бокељских родољуба истакнути су основни задаци: да организује, изгради и повеже све НОО (сеоске, општинске и среске), да их подигне на степен праве народне власти, да учини све како би они постали „живи центри" свеукупне позадинске организације. Посебно је био задужен да организује борбу против глади и „пете колоне". Оснивачка скупштина АВНО Црне Горе и Боке одржана је 16. XI 1943.

НОО су имали своју генезу и на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, најпре као привремени, а затим као стални органи власти. Све до Првог заседања АВНОЈ-а на тим територијама су постојали само нижи органи нове власти (месни, општински, градски, обласни). После тога формиран је Иницијативни одбор за формирање ЗАВНОХ-а, који ће у лето 1943. бити конституисан као политичко представничко тело НОП-а. За његовог председника је изабран Владимир Назор. Формирање ЗАВНО БиХ-а је каснило из разлога што војни и политички врх НОП-а није био сигуран да ли БиХ конституисати као аутономну покрајину у оквирима Србије, Хрватске или југословенске федерације или јој треба дати статус федералне јединице у оквиру југословенске федерације. Друго решење је прихваћено тек неколико дана пре Другог заседања АВНОЈ-а, па је 25. XI 1943. у Мркоњић Граду формиран ЗАВНОБиХ и одржано његово прво заседање. На скупштини представника свих НОО, одржаној 17. IV 1942, формиран је централни НОО за Херцеговину. Требало је да представља извршни орган Скупштине и задатак му је био да извршава све послове између два скупштинска заседања. У делокругу рада били су послови руковођења радом свих НОО на наведеној територији са циљем да буде остварено чвршће јединство народне власти и партизанских јединица. Том приликом, у 17 тачака, формулисани су задаци НОО.

ГНОО за Војводину основан је 10. III 1944. и представљао је највишу власт на наведеном подручју. Њему је претходило формирање Покрајинског НОО Војводине, основаног октобра 1942. Формирање тог највишег покрајинског органа власти, као и у другим историјским областима, било је последица потребе да рад постојећих НОО буде обједињен и координиран. За председника Покрајинског НОО био је изабран Бранко Бајић. Са његовом погибијом у новембру 1942. покрајински одбор је престао са радом. Услови за обнову рада наступили су средином 1943. са успостављањем чвршћих веза између Бачке и Срема и обједињавањем НОП-а на територији Војводине. Тако је Одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Војводину октобра 1943. формиран Иницијативни покрајински НОО (од новембра Покрајински НОО Војводине). Његови чланови били су: Н. Груловић, Ј. Поповић, Л. Мркшић и С. Кузмановић. На седници у Белегишу 10. III 1944. постојећи Одбор је конституисан као ГНОО Војводине. Све до октобра 1944. своје је активности развијао превасходно на простору Срема и Фрушке горе. По ослобођењу Новог Сада прешао је у тај град и знатно проширио своје активности. За његовог првог председника изабран је Јован Веселинов. Ипак, завођење војне управе на простору Баната, Бачке и Барање (од 17. X 1944. до 27. I 1945), на неко време је ограничило подручје његовог рада. По преузимању власти од Војне управе ГНОО је проширио свој састав, организационо се прилагодио новим приликама и за свог председника изабрао Александра Шевића. Нови састав ГНОО Војводине од 150 чланова изгласала је 30. и 31. VII 1945. Скупштина изасланика народа Војводине. Председништво ГНОО Војводине, које је имало 32 члана, било је извршни и управни орган власти на територији Војводине.

Уочи Другог заседања АВНОЈ-а, 20. XI 1943. формиран је ЗАВНО Санџака са циљем да се истакне територијална, политичка, војна и економска целовитост те области. У Резолуцији, која је том приликом донета, дефинисан је као највише политичко и представничко тело те области, а у Одлуци Другог заседања АВНОЈ-а означен као један од основних органа власти народа Југославије, што је наговештавало могућност да Санџак у будућности добије статус федералне јединице или аутономије.

Процес обликовања федералне структуре нове југословенске државе, у којем је формирање ГНОО имало своје место, одвијао се под снажним утицајем ратне стварности, међународног окружења, постојећих партијских погледа на територијално организовање будуће државе, број и карактер федералних јединица.

ИЗВОРИ: Л. Гершковић (прир.), Документи о развоју народне власти, Бг 1946; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918--1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, Револуција и контрареволуција, I--II, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам -- идеје и стварност, I--II, Бг 1987; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

Љ. Димић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНИ САВЕЗ СРПСКИХ ЗЕМЉОРАДНИЧКИХ ЗАДРУГА

ГЛАВНИ САВЕЗ СРПСКИХ ЗЕМЉОРАДНИЧКИХ ЗАДРУГА, прва задружна асоцијација у Србији, једна од 10 најстаријих у свету. Основали су је (месец дана пре оснивања Међународног задружног савеза у Лондону августа 1895) у Смедереву 28. VII 1895. 11 постојећих земљорадничких задруга рајфајзеновог типа. Прву управу Савеза чинили су: председник Стева Поповић Црни, државни саветник; потпредседник Вукашин Павловић, министар финансија; чланови: Коста Таушановић, политичар и економист, министар народне привреде (1890--1891); Сима Лозанић, професор Велике школе и министар народне привреде; Станко Лапчевић, адвокат из Смедерева; Љубомир Клерић, Михаило Вујић, професор Велике школе, државни саветник; трговац Таса Банковић; професор Велике школе Милић Радовановић; Димитрије Катић из Смедерева, те Мика Поповић и Михаило Аврамовић. Као и код оснивања задруга, ГССЗЗ је настао на основу писаног, у суду овереног уговора, јер није било закона о задругама. Према том уговору Савез је имао задатак да се стара о задружној пропаганди, инструктажи и надзору над задругама. Тек 1897. израђена су у Смедереву прва правила ГССЗЗ. Према чл. 2 правила Савеза његови задаци су били да здружи земљорадничке задруге (ЗЗ) и удружења, да се стара о оснивању нових ЗЗ и удружења, да се брине о раду и напретку, да брани интересе савезних установа; да одржава надзор над њиховим радом, да се стара о оснивању установа које служе на корист напретку земљорадничких задруга итд.

Главна (кредитна) земљорадничка задруга (ГКЗЗ) основана је на Другом задружном конгресу у Крагујевцу, у септембру 1897. Већина кредитних задруга била је учлањена у ову задругу, која је у ствари представљала њихову новчану централу. Главна земљорадничка задруга се заснивала на уделима, који су износили по 100 динара, а требало је да се уплате за 5 година (по 20 динара годишње). Одговорност задруга-чланица је била ограничена на десетоструки члански удео. На уделе се плаћало 4% камате годишње. Добит се није делила, него је сва улазила у резервни фонд задруге. Главна задруга је својим чланицама давала позајмице до 150.000 динара са шестомесечним отплатама, које су задруге обично враћале ујесен, после убирања плодова. Године 1914. ГКЗЗ добила је од државе 2.000.000 динара бескаматног зајма, који је одобраван задругама на кредит уз 3% камате годишње. ГКЗЗ била је заједно с осталим задругама учлањена у ГССЗЗ.

Земаљски савез земљорадничких задруга (ЗСЗЗ), који је још од марта 1898. радио као Главна земљорадничка задруга основан је децембра 1899. Док је ГССЗЗ имао више инструктивни карактер, дотле је Земаљски савез био пословног карактера. Његови задаци су се састојали у томе да даје позајмице задругама, да прима вишак задружног новца на чување и под интерес, да прима њихове уштеде, да набавља својим члановима средства за посебну или заједничку употребу, као што су пољопривредне справе, семе, саднице, стока итд., затим, да набавља средства за потрошњу у сеоском домаћинству и да продаје за рачун својих чланова пољопривредне производе или њихове прерађевине.

Седиште ГССЗЗ пресељено је у Београд 1898. што је убрзало доношење Закона о земљорадничким задругама 1898. Конгреси ГССЗЗ одржавани су сваке године. Иако се број задруга у Србији, почев од кредитних па даље, брзо повећавао, а оне имале доста успеха, ипак то није ишло лако. Најважнији узроци који су ометали њихов развој су: недостатак писмених лица за секретаре-благајнике, низак културни ниво села, борба зеленаша, трговаца и уопште капиталиста против задруга, а касније, и утицај разних политичких партија које су све више настојале да подвргну задруге својим страначким интересима. ГССЗЗ је од свог оснивања пружао велику помоћ задругама у организационом и инструктивном погледу. За надзор над задругама Главни савез је имао своје инспекторе, а за поуке из пољопривреде стручњаке за млекарство, винарство и живинарство, као и посебно стручњаке за пољопривредне справе. Нарочито је била велика помоћ Савеза задругама у материјалном погледу. Само за 10 година, од 1902. до 1912. ГССЗЗ је дао задругама:

ГССЗЗ је издавао лист Земљорадничка задруга, који је почео да излази јануара 1895. у Смедереву. До 1902. лист је излазио једном месечно, а у 1902. једном недељно. Од 1902. лист је излазио два пута месечно. Земљорадничка задруга је одиграла велику улогу у пропагирању и организовању задружног покрета у Србији, доносећи најразноврсније чланке, расправе, дописе и вести из задружне теорије и праксе.

Задружни савези су још од самог почетка код задруга развијали културно-просветни рад. Знатан број задруга је основао своје задружне домове, библиотеке и читаонице. До I светског рата ГССЗЗ је организовао преко 100 курсева за задругаре, кроз које је прошло преко 20.000 лица. На овим курсевима су се предавали задругарство, пољопривреда, чување народног здравља итд., а поред тога и саме задруге су преко зиме одржавале предавања, седељке и читања. Постојале су тзв. Задружне школе, а реч је о двомесечним течајевима који су се држали у току зиме. Задружне школе су похађали задружни руководиоци и секретари, а у њима су се учили: историја и начела задругарства, задружно право и задружно књиговодство, задружна рачуница и управа. Ове школе је до 1912. похађало преко 200 ученика. У њих су се примали задругари или њихови синови који су завршили основну школу и одслужили војни рок. Сваки полазник је, за два месеца школовања, плаћао 45 динара, док је остале трошкове сносио Главни савез.

Поред ГССЗЗ постојала су у Србији још три савеза: Савез земљорадничких задруга за Посавину, основан 1897; за Тимочку Крајину, основан 1898; и за Млавски срез, основан 1898. Осим ових било је још 12 одбора за оснивање земљорадничких задруга који су се углавном бавили задружном пропагандом. Сви ови савези и одбори су знатно помогли да се задружни покрет у Србији, за релативно кратко време, брзо развије и прошири.

Савез српских земљорадничких задруга (ССЗЗ) био је једна од значајнијих привредних организација Срба у Аустроугарској. Основан је како би окупио и обучавао сељаке земљорадничким, потрошачким и кредитним пословима, да би им обезбедио повољне кредите за бољу пољопривреду и усмерио их на штедњу. Седиште му је било у Загребу. Савез је основан јануара 1898. и у њега је ушло 10 задруга са 152 задругара. Оснивачка скупштина једногласно је изабрала чланове управног и надзорног одбора, као и Ливија Радивојевића за почасног председника. Како је Савез основан на иницијативу Владимира Матијевића, допуњавао се у раду са „Српском банком" и Српским привредним друштвом „Привредник". Чланице Савеза све до 1901. могле су бити само српске земљорадничке задруге рајфајзеновског типа, а од тог времена и остале српске задруге специјализованог карактера (виноградарске, млекарске, сточарске, дуванске, пчеларске и др.) основане су на принципу самопомоћи и неограниченог јемства. Од самог почетка па све до његовог привременог укидања маја 1915. Савезу се, захваљујући успешном раду, прикључило близу 400 задруга на територији Аустроугарске. Захваљујући чињеници да су аустроугарске власти спречавале повезивање Срба на целој својој територији, делокруг Савеза био је ограничен на Хрватску, Славонију и Угарску. Руководство Савеза настојало је да предупреди политичке поделе које су делиле задруге пре оснивања Савеза и трудило се да своју активност усмери на привредно унапређење српског народа. После I светског рата рад Савеза се обновио крајем 1918, када се спојио сa ГССЗЗ из Београда; од тада су радили као један савез са седиштем у Београду.

У вези с оснивањем и деловањем ГССЗЗ неопходно је истаћи улогу и значај Михаила Аврамовића. Као отац и творац српског задругарства изабран је за првог председника ГССЗЗ, на којој функцији је остао до Јагодинског конгреса 1927. Предводио је српску делегацију на оснивању Међународног задружног савеза у Лондону. Као познати и признати теоретичар и практичар из домена задругарства у међународним размерама био је члан Управног одбора Међународног задружног савеза од оснивања ове асоцијације до краја свог живота.

У току I светског рата задружна мрежа (као и друге мреже које су у то време чиниле друштвено-економску конструкцију ондашње мале Краљевине Србије) била је такорећи покидана. Имајући у виду неповољно стање српске пољопривреде, нарочито после балканских ратова, Влада Краљевине Србије се, још у току I светског рата, обратила ГССЗЗ тражећи од његове управе (у којој се налазе представници Министарства пољопривреде и Српског пољопривредног друштва) да разради мере које ће бити предузете после рата с циљем да се обнови разорени задружни систем. После I светског рата ГССЗЗ проширује подручје свога деловања. На Конгресу у Петроварадину 1923. с њим се фузионише Савез српских земљорадничких задруга из Загреба и ствара се ГССЗЗ са седиштем у Београду, који има филијале у Загребу и Новом Саду.

Након рата, по стварању заједничке државе долази до обнове задругарства. Почело је, симболично, оснивањем Главног задружног савеза Краљевине СХС (ГЗССХС) јуна 1919. (први управник био је Михаило Аврамовић). ГЗССХС постао је члан Међународног задружног савеза у Лондону 1924. Овим је престало званично чланство ГССЗЗ у овој међународној задружној организацији које је трајало од 1895. Послератно деловање ГССЗЗ обележено је трзавицама и нејединством у руководећим структурама током прве половине 1920-их. Наговештај нејединства у задружном покрету појављује се већ у време примене Закона о пољопривредном кредиту из 1925. Неки чланови Управе ГССЗЗ отворено се супротстављају новом кредитном систему сматрајући да се, на тај начин, држава превише меша у задругарство. При томе, дошло је до сукоба два приступа задругарству: први представља „смедеревско-врановску школу" засновану на изворним Рочделским принципима, а други је „пожаревачка школа" која пропагира пословни дух и трговачки морал у задругарству. Сукоб ових школа кулминирао је на Јагодинском конгресу ГССЗЗ 1927. када је на силу смењен управник савеза Михаило Аврамовић. Тако је превагнула струја „пословног задругарства". У време реорганизације задругарства Србије после Јагодинског конгреса део задруга, углавном војвођанских, одваја се и оснива свој Савез српских земљорадничких задруга са седиштем у Новом Саду. Непосредно после Јагодинског конгреса одржана је скупштина ГССЗЗ у Новом Саду на којој је такође изабрана нова управа. Обе управе су тврдиле да су само оне легитимне у представљању воље задругара. Спор је решаван на суду. Пресуђено је да се Управни одбор изабран у Јагодини има сматрати пуноправним легалним руководством ГССЗЗ за Србију и Војводину. Посматрано у целини, после расцепа у ГССЗЗ, традиционалном српском задругарству је нанета велика штета с дуготрајним последицама. Почев од 1928. званични ГССЗЗ врши пословну специјализацију преко главних задруга. Најпре оснива Главну набављачку задругу која преузима набавку индустријске робе. Потом оснива Главну сточарску задругу и Главну произвођачку задругу, обе за продају пољопривредних производа. Кредитно пословање ГССЗЗ пренето је на Главну кредитну задругу 1939. Оснивањем ових специјализованих задруга пословно деловање ГССЗЗ се шири на целу територију тадашње Југославије (осим Словеније).

Последња заједничка скупштина ГССЗЗ и главних задруга одржана је уочи 6. IV 1941. на којој су изабрани чланови Управног и Надзорног одбора који су вршили те функције током рата. Према основним идејама задружног покрета уобичајено је да задруге не делују у пуној мери за време ратова. То у Србији није био случај. Долази до ширења идеје и јачања праксе задругарства као својеврсног одговора на ратне и окупационе околности.

Одмах по ослобођењу Београда октобра 1944. чланови управе ГССЗЗ, некомпромитовани током рата, одржали су прву заједничку седницу на којој је формирана Дирекција за привремено руковођење радом ГССЗЗ и главних задруга. Одлуком Главног народно-ослободилачког одбора НР Србије из новембра 1944. именован је први Пословни одбор ГССЗЗ који је преузео дужности од Дирекције. У току рада овога одбора Председништво Народне скупштине (НС) НР Србије донело је одлуку о образовању Главног задружног одбора НС Србије у којем је заступљен и Пословни одбор ГССЗЗ. Одлуком из новембра 1945. Председништво Народне скупштине НР Србије формира нов Пословни одбор ГССЗЗ. Овај одбор радио је све до Oдлуке о реорганизацији пословних савеза земљорадничких задруга Владе НР Србије из јула 1947, чиме је разрешен и овај други Пословни одбор ГССЗЗ. Почетком октобра 1946. основан је Главни задружни савез НР Србије (ГЗСС), који је од ГССЗЗ преузео све функције изузев пословних, које су обављале главне задруге у саставу ГССЗЗ.

Савез земљорадничких задруга НР Србије (СЗЗС) основан је октобра 1947. са задатком да развија земљорадничку задругу као основну организациону форму за стварање социјалистичких односа на селу. Истовремено је извршена и реорганизација среских задружних савеза, чије пословање се одвија кроз посебна предузећа, док су сами савези постали организационо-политичка и инструкторска тела за руковођење основним задружним организацијама. Крајем 1947. ГЗСС је престао с радом. Пре тога ревизију земљорадничких задруга пренео је на среске савезе земљорадничких задруга. Остатак функција је пренео на новоосновани СЗЗС. У оквиру послератне социјалистичке реорганизације задружног система током 1947. осниване су разне дирекције као што су: Дирекција за откуп земљорадничких производа, Дирекција за снабдевање и Општа дирекција. Прве две су преузеле пословање и имовину ранијих главних задруга, које су пословале у оквиру ГССЗЗ. На тај начин је прекинута свака веза са задружним системом оличеним у ГССЗЗ. Оснивање СЗЗС 1947. означава почетак нове етапе у развоју земљорадничког задругарства после II светског рата, када државни органи имају одлучујућу улогу у овоме развоју. То нарочито долази до изражаја после напуштања прве задружне асоцијације у Србији (ГССЗЗ) од када држава изграђује задружни систем преко задружних савеза под различитим називима: Главни задружни савез НР Србије (1946), Савез сељачких радних задруга НР Србије (VIII 1947), Савез земљорадничких задруга НР Србије (X 1947), Главни савез земљорадничких задруга НР Србије (1951) у чијем чланству могу бити од 1954. Савез земљорадничких задруга АП Војводине и Савез земљорадничких задруга Аутономне Косовско-метохијске области.

ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, С. Поповић (ур.), Алманах шездесетогодишњице задругарства Србије 1894--1954, Бг 1954; Задружни лексикон ФНРЈ, Зг 1957; Зборник одабраних текстова о пољопривреди и задругарству, Бг 1959; З. Вујатовић Закић, Кооп менаџмент, Бг 2000.

З. Вујатовић Закић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНИ ФОНД ШКОЛСКИ

ГЛАВНИ ФОНД ШКОЛСКИ, орган у школском систему Кнежевине Србије који је у периоду 1840--1862. радио на прикупљању средстава за потребе школства. Кључни проблем за развој школства и просвете у Кнежевини Србији 30-их година XIX в. био је недостатак средстава за учитељске плате. Након што су одлуком 1840. укинуте „правителствене" основне школе, у којима су учитељи примали плату из државне касе, решење финансирања учитеља нађено је у оснивању Г. ф. ш. Уредба о устројству Г. ф. ш. из добровољних прилога донета је јануара 1841. За првог председника Фонда кнез Милош је поставио члана Совјета Стефана Марковића. Међутим, прикупљање добровољних прилога за Г. ф. ш. није се показало као ефикасан начин да се дође до потребних средстава и Попечитељство просвештенија и црквених дела 1855. доноси решење којим је уведен обавезан прирез од два цванцика за Г. ф. ш. Наредне године донето је ново *Устројеније **Г. ф. ш. ***у којем је првим чланом било одређено да приходи Фонда служе издржавању учитеља, Земљоделске школе у Топчидеру, као и за „педагогическу школу" за коју је било планирано да се отвори. За председника Депутације Г. ф. ш. постављен је др Милован Спасић, главни школски надзиратељ, али је он на сопствену иницијативу разрешен ове функције, на коју је потом постављен члан Совјета Милан А. Симић. Ново устројство Фонда знатно је поправило материјални положај учитеља: док је у школској 1855/56. плата учитеља у просеку износила око 98 талира, новим уређењем Фонда она је повећана -- у зависности од величине и „важности" места (општине) кретала се од 100 до 200 талира. Након доношења Законa о Управи фондова 1862. средства свих појединачних фондова, па и Г. ф. ш., акмулирана су у овај централни фонд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Школе у Србији од почетка овога века до краја школске 1867. године, Бг 1868; М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије од 1842. године, I, Бг 1897.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВНИ ШТАБОВИ

ГЛАВНИ ШТАБОВИ, оперативно-територијални органи НОВ и ПОЈ задужени за командовање јединицама и војнопозадинским органима. Настали су из војних комитета и војних комисија образованих при Централном комитету КПЈ. Они који су образовани пре устанка носили су различите називе у појединим крајевима. Након саветовања у Столицама 26. IX 1941. укинуте су разлике у називима, па су од тада означени као г. ш. Тад је и Г. ш. НОПОЈ променио назив у Врховни штаб. До формирања земаљских антифашистичких већа вршили су и политичке функције највиших органа власти на својим територијама. Као највиша војна руководства налазили су се у најближој вези са регионалним вођством КПЈ, због чега су поједини партијски функционери били чланови г. ш. Њихов састав, организација и начин командовања постепено су се мењали током рата. Обично су их чинили командант, политички комесар и чланови штаба. У неким случајевима функцију г. ш. обављали су штабови крупнијих оперативних јединица. Од 1942. поједини чланови г. ш. постају и чланови Врховног штаба. Директно су били потчињени Врховном штабу, али су у конкретним ситуацијама често самостално деловали. У организацијском смислу, физиономија г. ш. је измењена током 1943, те су почели да добијају посебне органе задужене за оперативне, обавештајне, позадинске, пропагандне и сличне послове. Издавали су и посебне публикације, штампу, летке и плакате. Г. ш. Србије формиран је 4. VII 1941. под називом Штаб НОПО Србије, да би после саветовања у Столицама био преименован у Г. ш. НОПО Србије, који су чинили командант, политички комесар и четири члана. После повлачења главнине партизанских снага из Србије у јесен 1941. вратио се из Санџака у Шумадију. Поново је променио назив у Г. ш. НВ и ПО Србије 1943. Реорганизован је 1944, тако да су га поред команданта, политичког комесара и начелника штаба чинила и одељења: оперативно, обавештајно, за наоружање, ваздухопловно, техничко, мобилизацијско, санитетско, економско и персонално. Његови команданти били су Радивоје Јовановић Брадоња, Петар Стамболић, Коча Поповић и Никица Кнежевић, а политички комесари Мома Марковић, Добривоје Радосављевић, Милосав Милосављевић и Воја Ковачевић. Октобра 1942. на територији Србије формиран је и Привремени Г. ш. за Косово и Метохију, који је маја 1943. преименован у Г. ш. НОВ и ПО за Косово и Метохију, а средином 1944. у Оперативни штаб за Косово и Метохију. Г. ш. Војводине формиран је 19. VII 1943. На почетку устанка у Санџаку партизанске снаге биле су потчињене Привременој Врховној команди националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак, док је Штаб за Санџак формиран 10. X 1941. Истог месеца преименован је у Г. ш. НОПО за Санџак који је расформиран јуна 1942. Поново је формиран септембра 1943. У Македонији је септембра 1941. основан Покрајински штаб за Македонију, који је 1942. променио назив у Г. ш. НОПО Македоније, а 1943. у Г. ш. НОВ и ПО Македоније. Г. ш. за Хрватску, формиран 19. X 1941, преименован је 16. новембра у Г. ш. НОПО Хрватске, а новембра 1942. у Г. ш. НОВ и ПО Хрватске. У почетку је био на ослобођеној територији на Кордуну, потом у Горском котару и Лици. Г. ш. за БиХ формиран је у јулу 1941. под називом Војно руководство Босне и Херцеговине. Расформиран је средином 1942, те су уместо њега образовани оперативни штабови за источну и западну БиХ. У Црној Гори је Г. ш. образован 18. VII 1941. под називом Привремена Врховна команда националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. Октобра исте године преименован је у Г. ш. НОПО за Црну Гору. Расформиран је одласком главнине снага у Босанску крајину 1942. Од јула 1943. његову функцију је вршила команда 2. пролетерске дивизије, а потом 2. корпуса. Г. ш. Словеније формиран је 22. VI 1941. под именом Врховно повељство. Од 1943. носио је назив Главно повељство НОВ и ПО Словеније, а након формирања армија (1945) Г. ш. ЈА за Словенију.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, Југославија 1941--1945, Бг 1978; М. Цолић, Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВЊАЧА

ГЛАВЊАЧА, полицијски затвор у Београду. Налазио се у сутеренским просторијама Одељења кривичне полиције у старој згради Управе града Београда, подигнуте 1863/64, на месту на коjeм се данас налази Математички факултет на Студентском тргу. У првим деценијама постојања у њу нису затварани политички противници, а укупан број затвореника био је мањи него касније. Обележје места где се затварају политички противници зграда почиње да добија у последњој деценији XIX в., нарочито након Ивањданског атентата (1899), када се у њој нашао и Никола Пашић. У затвор су смештана и лица притворена због криминала, просјачења, проституције и других прекршаја. Кроз ћелије затвора прошле су хиљаде људи. Још у периоду пре I светског рата Г. је постала синоним за читаву зграду Управе града. Због катастрофалних услова и тортуре затвореника, затвор је постао симбол политичке репресије, како у Краљевини Србији тако и у Краљевини СХС/Југославији. Састојао се од неколико ћелија, од којих су најпознатије биле „главњача", названа тако зато што је била највећа, „главна" ћелија, и „ћорка", која није имала отворе за светлост („ћорава"). Затвор су чиниле и „господска соба", тако названа због прозора који је гледао на двориште и у коју су смештани повлашћенији затвореници, као и „женски салон", у којем су биле затворенице. Иако је употребу „ћорке" забранио министар правде Првислав Гризогоно, након посете Управи града Београда 1924, забрана није поштована, па су у њу смештани осуђеници на смрт и затвореници кажњени изолацијом. У главну затворску просторију могло је стати око 30 људи, али је често смештано по 100, па и чак 200 затвореника. У међуратном периоду значајан број затвореника чинили су комунисти, због чега је постала симбол њиховог прогањања. У јавности се о њој нарочито говорило после доношења Обзнане (1920) и Закона о заштити државе (1921), када су државне власти прогониле забрањену Комунистичку партију Југославије, а затворе пуниле њеним присталицама. Сведочанства о злостављањима затвореника била су многобројна. У јавност су у знатнијој мери изашла после Видовданског атентата на регента Александра, када су ту били затворени ухапшени атентатори и њихови саучесници. О условима смештаја и тортури над затвореницима говорио је др Сава Косановић на седници Народне скупштине 1928, а о условима у Г. и Антон Корошец, као министар унутрашњих послова. Кроз тортуре у Г. прошли су, између осталих, комунистички активисти: Лајош Чаки, Јосип Цази, Сима Марковић, Спасоје Стејић, новинар Отокар Кершовани, синдикалне вође Коста Новаковић и Миливој Каљевић. Непосредно пред II светски рат у згради више није било седиште Управе града, али је затвор остао. У априлском бомбардовању Београда 1941. зграда је тешко оштећена. Немци су је убрзо обновили за своје потребе, али није коришћена као затвор. Током борби за ослобођење Београда претрпела је значајна оштећења. Након ослобођења зграда је обновљена и постала je затвор Одељења заштите народа (ОЗНА). Ту су поново злостављани затвореници, како они осумњичени за ратне злочине тако и противници режима. Зграда је служила као затвор све до краја 1953. или почетка 1954. када је срушена, да би на њеном месту била саграђена зграда ПМФ-а. На месту где се Г. налазила 1969. постављено је спомен-обележје, чији је аутор Милорад Тепавац, са стиховима Светозара Требјешанина.

ИЗВОРИ: Видовдански атентат пред судом. Извештај са претреса по стенографским белешкама, Бг 1922; В. Дедијер, Дневник, III, Бг 1970; Љ. Ђурић, Сећања на људе и догађаје, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Јовановић, Главњача као систем, Зг 1928; Војна енциклопедија, III, Бг 1972; Б. Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Бг 1984; Београд између два светска рата. Управа града Београда 1918--1941, Бг 1995; Специјална полиција у Београду 1941--1944, Бг 2003; Управа и управници града Београда (1839--1944), Бг 2011; И. Јанковић, „Утамничења кроз историју Србије. Главњача, Тамњача и Ћорка", Република, 2011, 500--503; Р. Редле, М. Пизари (ур.), Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941--44. Приручник за читање града, Бг 2013.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВОБОЉА

ГЛАВОБОЉА, осећај бола у пределу главе или врата. Познат је људској врсти од давнина. Трепанациони отвори на лобањама из периода неолита сведоче о покушају лечења бушењем рупа да би зли духови за које се веровало да изазивају главобољу могли да изађу из главе. Хипократ, 400 година п.н.е., описује поремећај вида који болесник доживљава као искривљену слику околине уз јак бол у слепоочницама који се затим постепено шири на читаву главу и врат, што се сматра првим записом напада мигрене, једног од најчешћих облика г. У XVI в. Томас Вилис, оснивач неуронауке, сматра да бол у мигрени изазива ширење крвних судова главе, а крајем XIX в. Вилијам Гауерс, отац савремене неурологије, лечење г. дели на превентивно и лечење самог напада. Истраживање механизама г. почиње експерименталним радовима Харолда Волфа 30-их година XX в. У наредном периоду, г. су активна област научних открића. Савремена истраживања настоје да открију узроке и мождане механизме бола главе, социјалне и психолошке факторе који су повезани са г., као и генетске предодређености за ову болест. Многобројна испитивања су усмерена на откривање лекова за олакшање бола у г.

Г. је веома честа тегоба. Већина људи у неком тренутку живота доживи г., а сваки други човек на планети најмање једном током годину дана. Узроци г. су многобројни, пошто ова тегоба често прати различите болести, међутим, само око 5% људи који се обраћају хитним медицинским службама имају г. чији је узрок поремећај који може да угрози живот. Па ипак, честе г., од којих пати око 30% становништва, поред патње за оболелог, ометају радни и друштвени живот појединца толико да је Светска здравствена организација уврстила г. међу првих десет болести које доводе до онеспособљености.

Процењује се да постоји преко 200 различитих г. Међународна класификација г. их дели, према узроку, у две велике групе: примарне и секундарне. Примарне г. представљају поремећај саме по себи, док су секундарне пратиоци неке друге болести. Г. изненадног настанка и веома јаког бола, затим она коју прати повишена телесна температура, повећање крвног притиска, поремећај свести или одузимање удова, оспа по кожи, губитак телесне тежине, податак о повреди главе или другим болестима упозорава да је, вероватно, изазвана поремећајем који захтева хитно лечење.

Ћелије мозга нису осетљиве на бол, међутим, друга ткива унутар лобање као што су мождане овојнице, крвни судови и живци реагују на бол, па затим преносе овај податак низом нервних влакана до мождане коре. Пут за преношење бола главе је повезан са многобројним другим структурама мозга које учествују у анализи болног сигнала, одговору на бол и емотивном доживљају. Код секундарних г. померање, притисак или истезање овог система изазива г. Тачан узрок примарних г. није довољно познат, међутим, савремена истраживања указују да се ради о обољењу делова пута за преношење бола главе или његових веза. За разлику од секундарних г., где дијагностичке процедуре могу да укажу на узрок болести, код примарних г. спроведена испитивања показују нормалан налаз.

Код одраслих најчешће су г. тензионог типа, мигрена и г. због прекомерне употребе медикамената. Г. тензионог типа је најчешћа примарна г. са високом учесталошћу од око 40% у популацији, међутим, код већине се напади бола јављају једном у месец дана или ређе. Одликује се умерено јаким болом који као обруч стеже чело, слепоочнице и потиљак, а обично пролази после одмора и без лека. Због ових особина, често се назива „обичном г". Око 2% оболелих, ипак, пати од веома честих, па чак и свакодневних напада г. тензионог типа и лечење ових болесника захтева примену одговарајућих лекова.

Мигрена је најпознатија и најбоље проучена примарна г., која се одликује нападима јаког и пулсирајућег бола, најчешће у половини главе због чега је још у старој Грчкој називана hemicrania. Бол у мигрени траје неколико сати или дана и праћен је мучнином, често и повраћањем, као и осећајем да су светлост и бука непријатни. Сваки покрет главе појачава г. Од мигрене пати око 12% људи и три пута је чешћа код жена, када се обично јавља уз менструацију. Често, данима или сатима пре напада мигрене, особа доживљава промену расположења, узнемиреност, потребу да зева, осећај жеђи, замор или поспаност, глад или потребу за одређеном врстом хране. Многим оболелима ове тегобе најављују напад мигрене. Сваки четврти болесник са мигреном, непосредно пре почетка г. доживљава поремећај вида у облику светлуцања, бљескова, овалних или лучних фигура назубљених ивица које постепено настају, шире се, а затим нестају из видног поља; или се доживљава трњење и утрнулост руке и лица са исте стране. Ови поремећаји опажања се називају ауром мигрене. За разлику од одраслих, код деце је мигрена нешто чешћа код дечака, напади бола краће трају, а праћени су бледилом, болом у стомаку, јаком мучнином и учесталим повраћањем. За прекид напада мигрене потребни су лекови, а код оболелих са честим нападима примењује се превентивни лекови који проређују нападе.

Последњих деценија на значају добија г. прекомерне употребе медикамената која по учесталости заузима треће место са више од 1% одраслих и 0,5% оболеле деце у свету. То је веома честа, неретко и свакодневна г. код које бол више не попушта на примену лекова. Сазнање да честа примена лекова против бола може код особа склоних г. да доведе до поремећаја на путевима за преношење бола главе, усмерило је лечење ове г. на превентивне мере контролом потрошње лекова против бола.

Друге г. су значајно ређе, међутим, исправно препознавање типа г. је неопходан услов за успешно лечење које је често специфично за одређени тип ове болести. Г. су одавно привлачиле пажњу многих лекара и истраживача, па ипак, тек са развојем савремених метода које су омогућиле бољи увид у функционисање мозга, г. постају равноправне са другим болестима. Национално удружење за главобоље Србије (НУГС), основано 2011, окупља лекаре који се баве лечењем оболелих од г. са циљем да се међу лекарима и у јавности повећа свест о лечивости г. Чланови НУГС су 2014. издали превод Међународне класификације г. на српском језику, што је учинило да прецизне одреднице дијагноза различитих типова г. буду приступачније нашој стручној јавности. У Србији постоји неколико центара за лечење оболелих од г.

ЛИТЕРАТУРА: Главобоље, национални водич за лекаре у примарној здравственој заштити, Бг 2005; Међународна класификација главобоља, Бг 2014.

Ј. Зидверц Трајковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВОНОШЦИ

ГЛАВОНОШЦИ, морски бескичмењаци са добро развијеном главом и сложеним очима. У свету је познато око 700 врста. Веома су добри и активни пливачи како по покретљивости тако и по брзини пливања, а једини су бескичмењаци који се могу мерити са рибама. Већина г. поседује мастиљаву кесу и у случају опасности могу испуштати мастило преко аналног отвора. Хране се рибама и другим морским животињама. Г. обухватају неколико познатих група, као што су: сипе, лигње, хоботнице, наутилуси. Г. спадају међу најкрупније бескичмењаке, а познато је да џиновска лигња (Architehuthis dux) може достићи дужину и преко 13 м и тежину од 280 кг. У Медитерану је познато 57 врста г., од чега 18 врста сипа, 26 врста лигњи и 13 врста хоботница. Фауна Јадранског мора обухвата нешто више од половине познатих врста у Медитерану: 12 врста лигњи, 12 врста сипа и 10 врста хоботница. Све ове врсте насељавају и јадранску акваторију Црне Горе. Међу њима има биолошки и еколошки интересантних и ретких врста, као што је дубинска врста лигње Onychoteuthis banksi која поседује светлеће органе и Ancistroteuthis lichtensteini. Ретке су и неке врсте малих сипа (Sepiola intermedia, S. robusta, S. steenstrupiana и Sepietta obscura). Ретке врсте хоботница су Octopus macropus, која је активна ноћу, и Tremoctopus violaceus која је, за разлику од већине других хоботница, пливајућа врста. Г. су важан извор протеина, па су чести у људској исхрани у приморским подручјима. Најчешће ловљене врсте у јужном Јадрану су сипе Sepia officinalis и S. orbignyana, лигња (Loligo vulgaris) и хоботница (Eledone moschata). Наведене економски значајне врсте насељавају дубине до 100 м.

ЛИТЕРАТУРА: С. Мандић, „Cephalopoda јужног Јадрана", Studia Marina, 1984, 15--16.

Ж. Томановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВОЧ

ГЛАВОЧ (Echinops), род вишегодишњих зељастих биљака из породице главочика (Compositae). Стабло му је усправно, високо од 30 до 200 цм, голо или прекривено беличастим паучинастим длакама. Листови су му 1--3 пута перасто дељени, сваки сегмент се на врху завршава бодљом; одозго су зелени, голи или разређено жлездасто длакави, са доње стране беличасти од густог индументума паучинастих длака. Инволукрални листићи су кожасти, по ободу назубљени, црепасто распоређени. Цветови су цевасти, двополни, на врху са пет режњева, светлоплави, плаво-љубичасти или беличасти, сакупљени у вршну лоптасту главицу. Плод је длакава ахенија са кратким трепљастим папусом. Род Echinops обухвата око 120 врста распрострањених у Евроазији и Африци. У Европи је 12 врста, претежно у Медитеранском басену. У Србији има пет врста и три подврсте: E. sphaerocephalus (E. s. subsp. sphaerocephalus, E. s. subsp. albidus), E. microcephalus, E. banaticus, E. ritro (E. r. subsp. ruthenicus) и E. exaltatus. Настањују сушна отворена места, пешчаре, камењаре, ободе термофилних шума, парлоге, ивице путева и ораница. Неке врсте су декоративне и могле би се користити у хортикултури.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Echinops L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, VII, Бг 1975; S. Kožuharov, „Echinops L." у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 4, Cambridge 1976.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВОЧИ

ГЛАВОЧИ, рибе из породице Gobiidae, обу- хватају претежно морске, бентосне врсте, од којих неке залазе и у бракичне и слатке воде, а има их и искључиво слатководних. Распрострањене су широм света, у умереним и тропским водама. Тело им је вретенасто са два леђна пераја, глава крупна и дорзовентрално спљоштена, очи су постављене са горње стране главе, уста су велика са израженим уснама, а трбушна пераја су код највећег броја врста срасла у трбушни диск. Већина живи на песковито-муљевитој подлози у коју се често укопавају, а неке и на каменитом и шљунковитом дну. Хране се бескичмењацима дна, посебно рачићима, мекушцима, црвима и ларвама инсеката, а неке врсте и мањим рибама. Живе до 4--5 година, полну зрелост достижу углавном са 1 --2 године, неке врсте нешто касније. Мресте се у пролеће и лето. Лепљиву икру, о којој мужјак води бригу до изваљивања млађи, полажу на љуштуре шкољки, камење или водене биљке. У водама црноморског слива у Србији живе четири рода: Neogobius, са две врсте, и Ponticola, Babka и Proterorhinus, са по једном врстом. Код нас немају риболовни значај; неке врсте се лове као мамац за друге рибе. Свих пет врста су сврстане у инвазивне врсте које се Дунавом врло брзо шире из Црног мора: г. главаш (Ponticola kessleri) дугачак је 15--20 (--22) цм, друго леђно пераје уједначене висине, 64 --76 крљушти у бочној линији, шиљасте квржице на врату трбушног диска. Живи у Црном и Каспијском мору и њиховим притокама. У Дунаву је забележен до горњег тока у Аустрији и Немачкој. Г. округлак (Neogobius melanostomus) величине је 18--22 (25) цм, има 42--58 крљушти у бочној линији. Живи у Црном, Азовском и Каспијском мору и у њиховим притокама. У Дунаву је забележен до Аустрије. Г. пескар (Neogobius fluviatilis), величине је 15--18 (--20) цм, друго леђно пераје се сужава према задњем делу, 55--65 крљушти у бочној линији. Живи како у слатким тако и бракичним водама. Дунавом допире до Мађарске. Г. тркач (Babka gymnotrachelus), величине је 12--15 (--17) цм, 54--65 крљушти у бочној линији. Живи у Црном, Aзовском и Каспијском мору и њиховим притокама, као и у неким језерима. У Дунаву се може наћи од бране Ђердап II и даље низводно, а унет је и у средњи ток Дунава у Мађарској. Г. цевонос (Proterorhinus semilunaris), величине је 5--10 (--11) цм, 40--48 крљушти у бочној линији, предње ноздрве извучене су му у виду дужих цевчица. Живи у плитким, приобалним водама Црног, Азовског и Каспијског мора, а може се наћи и у њиховим притокама, као и у неким језерима. У Дунаву је забележен до ушћа Мораве у Словачкој.

ЛИТЕРАТУРА: P. J. Miller, „Gobiidae. P.", у: Fishes of the North-eastern Atlantic and the Mediterranean, 3, Paris 1986; P. J. Miller, „The endurance of endemism: the Mediterranean freshwater gobies and their prospects for survival", Journal of Fish Biology, 1990, 37 (Suppl. A); M. Kottelat, „European freshwater fishes", у: Biologia, 1997, 52 (Suppl. 5); M. Kottelat, J. Freyhof, Handbook of European Freshwater Fishes, Cornol 2007.

Ј. Крпо Ћетковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВОЧИКЕ

ГЛАВОЧИКЕ (Asteraceae; Compositae), породица дикотиледоних цветница, претежно зељастих биљака, мањe жбунова, дрвећа и лијана. По броју врста припадају најбогатијим фамилијама цветница светске флоре. Процењује се да ова породица обухвата 12 потфамилија, 1.620 родова и око 24.000 врста. Карактерише их посебна грађа цвасти коју изграђују два типа цветова, цевасти и језичасти, или само цевасти, груписани у главицу, окружену многобројним прицветним листовима (инволукралне брактеје). По оваквој грађи цвасти су и добиле име. Традиционална таксономија дели ову фамилију на две потфамилије: Tubiflorae, чији представници имају само актиноморфне цевасте цветове и Liguliflorae са цевастим и зигоморфним језичастим цветовима. Цветови г. немају чашицу или је она представљена у виду папуса. Број прашника је обично 4--5, тучак је са два спојена оплодна листића. Сваки цвет даје по једно семе. Плод је ахенија са папусима или без њих, различитих облика на врху, од чекињастих до разраслих паперјастих творевина које семе чине лаким за расејавање ветром (нпр. маслачак). Г. су најбогатија фамилија у свим регионима умереног појаса, али су распрострањене у читавом свету изузев Антарктика и хладних пустиња Арктика. Највећи број врста налази се у Средњој, Јужној и Северној Америци, јужној Африци, Средоземљу, централној и источној Азији и др. На Балканском полуострву г. су врстама и родовима најзаступљенија породица цветница. Број врста на полуострву процењује се на око 150 родова и преко 1.000 врста. По богатству врста и подврста истичу се родови: Hieracium, Centaurea, Pilosella, Taraxacum, Achillea, Carduus, Cirsium, Senecio и др. Монотипски родови као што су Phitosia, Hymenonaema, Wagenitzia и Lyriolepis су ендемични за Балканско полуострво, док се број ендемичних врста процењује на преко 500 таксона. У Србији је забележено око 130 родова и 650 врста и подврста из ове породице од којих је око 15% ендемично. Многе г. су важне индустријске (сунцокрет), повртарске (салата, артичока, топинамбур), лековите (камилица, невен, ехинацеа, оман, пелен, кадифица и др.), медоносне (сунцокрет, солидаго, различак), инсектицидне или репелентне (бухач, повратић), декоративне биљке (хризантема, далија, георгина, космос, кадифица и др.). Одређен број врста г. из умереног појаса Азије и Северне и Јужне Америке унето је у Европу и Србију, а данас су корови сегеталних и рудералних станишта (Ambrosia artemisifolia, Solidago gigantea, S. canadensis, Aster lanceolatus, Erigeron annuus, Conyza canadenisis, Xanthium strumarium, Bidens cernua, Iva xanthifolia, Galinsoga parviflora и др.).

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Главочике", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, VII, Бг 1975; D. M. Moore и др. „Compositae", у: Т. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 4, Cambridge 1976.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВУРТИЋ, Миро

ГЛАВУРТИЋ, Миро, сликар, књижевник (Котор, 5. IX 1932). Стекавши диплому Шумарског факултета у Београду (1965), радио је као геометар у Црној Гори и Санџаку. Један је од оснивача и водећих теоретичара групе „Медиала" (1958), те утицајна личност београдске, српске и југословенске алтернативне културне сцене 60-их и 70-их година година ХХ в. Члан је Удружења књижевника Србије. После распада Југославије преселио се у Хрватску, а живи и ради у Загребу и Рoвињу. У доба „Медиале" (1958) и стварања апстрактне уметности и енформела на простору Југославије, Г. развија аутентичну филозофију уметности и филозофски поглед на свет, почев од образложења назива групе -- алегоријске синтезе симбола „меда" и „але" као јединства супротности. Као антимодерниста, нарочито се противио надреализму у служби револуције. Дефинисао је „Медиалу" као прикривени покрет против комунизма у друштву и протест против соцреализма у уметности. Провокативни полемичар, контрадикторно објављује раскид с традицијом позивајући се и на „ђубриште" стилова и идеја Леонида Шејке. Постављајући осећање прошлости и савремености као ново схватање традиције, Г. се окреће духу „медијалистичког традиционализма". Тражећи универзално, бавио се психологијом уметничког стваралаштва у потрази за „изгубљеним центром, тачком коинцидентирања супротности". Значење средишног као универзалног принципа реда, Г. означава као суштину медиалне уметности и њен прави смисао. Својим делом тежио је да оствари идеал „Медиале", свестрану, интегралну личност уметника, чији је опсесивни циљ органон, нови ред, интегрална слика и духовни замак. Г. користи интуицију и подсвест као архетипски ниво у рационализацији и дијалектици поетике фантастичног и ирационалног. Његово ликовно дело критички је оријентисано према модернизму и савремености, бави се естетиком и метафизиком ружног, као и апокалиптичком симболиком и геометријским прорачунима квадратуре круга. У цртежима се свесно креће ивицом сликарства, карикатуре и литературе, с деформацијом и искошеном визуром, уз типичан сарказам у атмосфери нелагоде и неизвесности. У својим текстовима бавио се мистичким и магијским, херметичким идејама иницијације и узвишене духовности. Због осећања избачености из сваке средине и културе, Г. као номад или „нови Ром" свесно прихвата маргинализовану позицију уметника. Својим радом утицао је на читаву генерацију млађих уметника, посебно уздижући цртеж на ниво самосталног уметничког дела. Од 1967. до 1989. имао је више самосталних изложби у Титограду (Подгорици), Минхену, Штромбергу, Новом Саду, Београду, Сплиту, Женеви, Загребу, Њујорку, на Светом Стефану и у Ваљеву. У оквиру „Медиале", групно је излагао 1958--1961, 1969. и 1981. у Београду и Новом Саду, 1974. у Диселдорфу и 1980. у Београду и Задру. Aутор је на хиљаде слика и цртежа, као и стотинак колажа. Слике и цртеже радио је у циклусима Мали Киборг, Мона Лиза и машина (1956), Хобема (1957), Звијер (1976), Дада, Дали, Дадо (1980) и Квадратура круга (2004). Дела му се чувају у Музеју савремене уметности у Београду, Историјском музеју Србије и у приватним збиркама у Швајцарској, Немачкој, Холандији, Хрватској и Србији.

Ж. Гвозденовић

У књижевни део Г. стваралаштва спадају песме, наративна проза, есеји и студије. У раним песничким књигама преовлађују тамне слике стварности, апсурда, ништавила и рата, блиске мотивима његовог тадашњег сликарства, да би се у последњој песничкој књизи, Ромском цару (Бг 2011), приближио ведријем доживљају, с повременим хуморним, духовитим, ироничним или гротескним сликама номадске филозофије живота. Садржина његовог јединог романа, Псине (Бг 1982), испуњена аутобиографским мотивима, дечјим доживљајем ратне атмосфере у Котору, повременим поетским, алегоријским и митолошким слојевима и нараторским коментарима, сликовито илустрованим у накнадном аутопоетичком „Запису на маргини цртежа" (Миро Главуртић, Слике и цртежи 1955--1970), прераста у слику рата као трагичног искуства човека ХХ в. У студији Сатана: увод у демонологију (Бг 1978) и другим сличним текстовима, Г. се, као „колекционар чудесног", пасионирано посвећивао проучавању мистицизма, магије, демонологије и других облика алтернативне историје и културе човечанства.

М. Недић

ДЕЛА: Глад, Н. Сад 1962; Звекир, Бг 1969; Квадратура круга, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, 2, Бг 1970; Д. Ређеп, Сунчаном страном Војводине, Суб. 1972; Ч. Мирковић, Аргументи и оцене, Бг 1985; Д. Калајић, „Увод у дело Мира Главуртића", у: Миро Главуртић, Изложба слика и цртежа (каталог), Бг -- Дубр. 1985; Ј. Деспотовић, Миро Главуртић: између уметности и кича, Бг 1985; Д. Киш, „Миро Главуртић", у: Миро Главуртић, слике и цртежи 1955--1970 (каталог), Ва 1989; Б. Кукић, „Миро Главуртић", у: Сликарство и краљевство, Бг 1995; Д. Јовановић Данилов, „Метафизика цртежа", у: Миро Главуртић, Слике и цртежи (каталог), Ва 1999; М. Главуртић и др., Медиала, Бг 2006; Б. Божовић, „Свестрани которски мистик, маштар, мешетар" , у: Миро Главуртић, Изложба цртежа (каталог), Бг 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАВЧИЋ, Миломир

ГЛАВЧИЋ, Миломир, бизнисмен, добротвор (Ковачи код Јошаничке Бање, 6. XII 1924). Завршио занат и 1941. кренуо за Београд. Прикључио се војсци ђенерала Драже Михаиловића и крај рата дочекао у завичају. Емигрирао је у Канаду 1948. Био је занатлија и рудар у Садбери, хотелијер у Нијагари Фолс. Власник мотела „Аркона", хотела „Американа" са 120 соба, биоскопа „Пирамида" и 300 хектара земље на Нијагариним водопадима. Верник СПЦ и ктитор храма „Свети Ђорђе" у Нијагари Фолс, добротвор парохије Свети Илија у Канади. Као добротвор обновио је порушене цркве у завичајним селима Ковачи и Жерађе, финансирао је изградњу два пута, две основне школе, моста на Ибру код Рибнице, Дома културе, кућа за страдалнике од земљотреса, издржава многочлану породицу у отаџбини, помаже КУД „Јошаничка Бања", децу без родитеља у Горњем Милановцу. У Србију је послао помоћ од око седам милиона евра. Рашка и Краљево прогласили су га почасним грађанином. Добитник је Ордена Светог Саве трећег степена у Канади, а у Србији је недавно одликован Златном медаљом за хуманост и доброчинство. Живи на Нијагариним водопадима.

ДЕЛО: Трн у нози на дугачком путу, Торонто 2012.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Глаголи

Глаголи, врста речи које имаjу опште значење процесуалности (нпр. радити, трчати, пливати). Оно је код неких г. мање изражено и тада обично означавају стање (нпр. лежати, седети, спавати), које се такође остварује у времену. Поред тога, г. имаjу неке само њима својствене граматичке категориjе (лице, време, вид, начин, стање), а неки глаголски облици имају и категорије рода, броjа, падежа и аниматности, које нису искључиво глаголске. Г. имаjу и тип промене који је само њима својствен, а назива се конјугациjа. Најзад, г. имаjу карактеристичне синтаксичке функциjе, од коjих jе наjважниjа функциjа предиката. Свака потпуна реченица мора имати предикат, а у предикату jе увек г. или неки глаголски елеменат. Г. су врста речи с најразвијенијим системом облика и граматичких значења. Граматичко значење г. изражава се наставком (нпр. множина м. р. читал-и; множина ж. р. читал-е), префиксом (нпр. свршени вид у-радити, према несвршеном виду радити), морфонолошким променама у глаголској основи (нпр. вози према вожен), акценатским променама, нпр. гòворū (3. л. презента) према говòри (2. л. императива), или специјалним граматичким речима (нпр. знали сте према знали су). Наставак у граматичкој структури г. може бити једночлан (нпр. мог-у) или двочлан, тј. састављен од два узастопна наставка (нпр. радни придев чита-л-и, трпни придев чита-н-и). Први део сложеног наставка има статус граматичког суфикса, који се традиционално назива наставком ако се термин суфикс користи само као термин творбе речи.

Г. имаjу више облика и већи број потпарадигми него друге врсте речи. С друге стране, немаjу сви г. исти броj облика jер то зависи од глаголског вида, његове прелазности, лексичког значења и других околности. На пример, г. свршеног вида немаjу несвршени прилог, а непрелазни г. немаjу трпне придеве.

Укупна глаголска парадигма (= образац промене) обухвата више потпарадигми (за презент, футур, перфекат, императив итд.). У глаголским променама разликуjу се две основе: презентска и инфинитивна, нпр. каже-, али каза-, чега такође нема у другим врстама речи. У српском језику г. имаjу и просте (= синтетичке) и сложене (= аналитичке) облике, нпр. пише према писао је. Г. у српском језику имаjу велик броj разноврсних фонолошких промена у основи, коjе носе граматичко значење (тзв. морфонолошке алтернациjе), нпр. дисати -- дишем, радити -- рађен итд.

Г. су у разноврсним везама са другим врстама речи. Постоjи много прелазних случаjева између г. и других врста речи. Тако глаголски придеви (нпр. озебао, прочитан), припадаjући према jедним особинама глаголском систему, имаjу и неке особине по коjима су слични придевима (наставци и неке синтаксичке функциjе). Глаголски прилози, нпр. читајући, прочитавши, коjи такође према jедним особинама припадаjу глаголском систему, према другима су слични прилозима, а имају и одлике целе реченице. С друге стране, има именица коjе су глаголског порекла, односно које су г. блиске према значењу, нпр. молба, пријава, развој, као што има и придева глаголског порекла, нпр. водећи, учен, заостао. Посебан статус имају именице на -ње јер се могу образовати готово од свих несвршених и од многих свршених г., што с другим суфиксима није могуће. Границе међу jезичким поjавама по правилу нису оштре и зато су класификациjе коjе даjу граматичари увек мање или више условне, мада не и произвољне, него засноване на критериjумима коjи одражаваjу неке битне одлике jезичке структуре.

Глаголски облици према степену сложености могу бити једночлани (нпр. читај), двочлани (нпр. читао је) или трочлани (био је читао). Једночлани глаголски облици називају се прости, а двочлани и трочлани -- сложени. Прости глаголски облици граде се додавањем наставака на презентску основу (нпр. пиши-мо) или на инфинитивну основу (нпр. писа-х). Сложени глаголски облици састоjе се од елемента коjи има и лексичко значење и део граматичког значења (нпр. писао у облику потенцијала писао бих) и елемента коjи носи искључиво део граматичког значења неког сложеног глаголског облика (нпр. бих у облику писао бих). Основу сложеног глаголског облика чини онај део таквог облика с којим је у вези помоћни глаголски елеменат, нпр. облик писала јесте основа двочланог глаголског облика писала је.

Глаголски облици према степену граматичке уобличености могу бити потпуни и непотпуни (градивни, конструктивни). На пример, презентски облик озебе је потпуни глаголски облик, а облик радног придева озебла је непотпуни, одн. градивни глаголски облик јер служи за грађење неких потпуних облика (нпр. перфекатског облика озебла је), a врло ретко се употребљава атрибутски и тада обично с тенденцијом да пређе у праве придеве, нпр. Греје озебле руке. Неки глаголски облик може функционисати у једним случајевима као потпуни облик, нпр. радни придев у функцији краћег перфекта, уп. Дошла Ана!, а у другим случајевима као непотпуни облик, односно као саставни део двочланог или трочланог глаголског облика, нпр. Дошла је Ана, Ана је била дошла када сте ви телефонирали. Футур I има и просте и сложене облике, уп. Она ће читати према Читаће, што не важи за г. са инфинитивом на -ћи, који имају само сложене облике, нпр. Она ће доћи и Доћи ће.

Краћим облицима помоћних г. хтети и бити морфолошки су изведени сложени глаголски облици: нпр. (ја) ћу писати, или писаћу (футур I), буде писао (футур II), био је писао (плусквамперфект), писао би (потенцијал), био би писао (потенцијал прошли), писан је, пише се (пасив).

Основа jе непроменљиви део морфолошког облика. Глаголска основа садржи глаголски корен и суфикс глаголске основе (презентске или инфинитивне), нпр. пис-а- у радном придеву писа-л-а. Две главне глаголске основе су презентска основа, нпр. пише-, и инфинитивна основа, нпр. писа-.

Презентска основа (или основа садашњег времена) део је презентског облика који се налази испред наставка. Презентска основа се наjпоузданије налази у другом лицу садашњег времена, нпр. зна-ш, пева-ш, пише-ш. Презентска основа је део облика за презент (зна-ш), императив (зна-ј) и несвршени прилог (зна-ју-ћи). У 3. л. множине код неких г. презентска основа је окрњена: испред наставка -у или -е изоставља се крајњи самогласник основе, нпр. говорити: они говор-е. Код г. с коренском морфемом која се завршава на к, г или х у презенту се испред е врши палатализација, нпр. сечеш (они секу); можеш (они могу); вршеш (они врху). Код г. типа писати, дизати, стругати, махати, плакати и сл. у свим лицима једнине и множине презента врши се јотовање, нпр. пишем, дижем, стружем, машем, плачем и сл.

Инфинитивна основа је саставни део облика перфекта, аориста, имперфекта и плусквамперфекта, оба потенцијала, придевског пасива и свршеног прилога. Она се налази испред инфинитивног наставка -ти ако се г. завршава на -ти којем претходи самогласник, нпр. писати. Г. чији се инфинитив завршава на -ћи (нпр. моћи) или -сти (нпр. пасти) имаjу инфинитивну основу коjа је у савременом српском језику сачувана у аористу испред личног наставка у 1. лицу једнине, нпр. помоћи: помог-ох; пасти: пад-ох, због чега се назива и аористна основа. Инфинитивна основа већине г. најчешће је једнака основи радног придева (испред граматичког суфикса -л-), који је саставни део перфекта, због чега се назива и перфекатска основа, уп. писа-ти и писа-ла.

У морфологији г. разликују се лични и нелични глаголски облици. Лични глаголски облици сваким својим обликом изражавају и неко граматичко лице и број, поред других својих граматичких значења, а нелични глаголски облици немају лична значења ни личне облике. Г. у предикату мора бити у неком личном глаголском облику. Нелични глаголски облици деле се на променљиве и непроменљиве. Променљиви нелични глаголски облици су радни придев и трпни придев, а непроменљиви нелични глаголски облици су инфинитив, несвршени и свршени глаголски прилог.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1986; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

П. Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАГОЛСКА ВРЕМЕНА

ГЛАГОЛСКА ВРЕМЕНА → ВРЕМЕ ГЛАГОЛА

ГЛАГОЛСКА ДОПУНА

[ГЛАГОЛСКА ДОПУНА,]{.smallcaps} зависни члан у допунској глаголској синтагми којим се употпуњује и проширује садржај управне глаголске речи или глаголско-именског израза. У таквој синтагматској вези између управног глаголског и зависног именског дела успоставља се однос управљања, нпр. волети поезију, сетити се мајчиних речи, разговарати о деци, трагати за истином, залагати се за младе, владати државом, надати се напретку, радовати се мајци, поклонити књигу девојци, почастити госта вечером, наследити имовину од оца, узети у обзир предлог, имати право на грешку. Појава одређеног падежног облика именске допуне задата је рекцијско-семантичким потенцијалом управне речи, а могућа је и употреба двојаких падежних облика уз исти глагол, нпр. мислити на кога, шта // о коме, чему; бринути за кога // о коме; саветовати кога // коме; веровати у кога // коме. А. Белић дефинише допуну као ону реч у допунској синтагми која открива или реализује скривени, а стални пратилачки моменат управне речи. Допуне могу мењати значење глаголске лексеме, нпр. правити колач, правити намештај, правити ред, правити проблем. Функцију г. д. имају падежи типичног (правог) објекта, који се изражавају слободним акузативом и генитивом (партитивним или словенским), као и зависни падежи нетипичног (неправог) објекта, који могу бити формализовани као предлошки или беспредлошки. У функцији допуне глагола могу бити и зависне реченице, нпр. Обећао је да ће доћи; Допада ми се како певаш; Сматра да су добро поступили; Чуо је шта говоре. Уз одређене групе глагола појављује се инфинитив као допуна, нпр. не да се убедити, почео је плакати, не вреди говорити о томе.

У граматикама српског језика зависни конституенти реченице обично се деле на допуне и одредбе. Границе међу њима нису увек јасне (нпр. писати кредом, поносити се сином, помирити се са девојком, ићи на спавање, учити за мајстора, оптужити кога за крађу). Неки граматичари (нпр. Ф. Данеш) праве разлику између објекатских, прилошких и предикативних допуна као обавезних реченичних чланова. У Граматици српског језика Ж. Станојчића и Љ. Поповића веза глагола и његове десне, објекатске допуне зове се рекцијском конструкцијом, па се објекат дефинише и као рекцијска допуна глагола. Облици падежних допуна условљени су управном глаголском речју, тачније његовом рекцијом. Допуна може имати и прилошку семантичку вредност уз одређене групе непрелазних и прелазних глагола (нпр. боравити на планини, понашати се на примерен начин, састати се у подне, вредети један милион, унети дрва у подрум), када се њоме конкретизује њихово значење, односно када прецизније казује оно што је имплицирано општом семантиком управне речи, оно што је предсказиво и што је обавезни, неиспустиви део дате глаголске синтагме или предиката. Прилошке (адвербијалне) допуне анафоризују се заменичким прилозима (где, како, када, куда, колико), а могу се изразити различитим падежним формама, као и прилозима.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гортан Премк, „О неким питањима двојаке глаголске рекције", ЈФ, 1977, 30; З. Жилетић, „Граматика зависности Улриха Енгела", у: Граматичка теорија, контрастивне студије и настава страних језика, 1, Н. Сад 1979; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 1983; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II, Бг 1986; В. Петровић, К. Дудић, Речник глагола са допунама, Бг -- Н. Сад -- Сар. 1989; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 1992; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Синтакса савременога српског језика: проста реченица, Бг -- Н. Сад 2005; В. Ружић, Допунске реченице у савременом српском језику, Н. Сад 2006; П. Мразовић, Граматика српског језика за странце, Н. Сад 2009; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

В. Ружић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАГОЛСКА ИМЕНИЦА

ГЛАГОЛСКА ИМЕНИЦА, именица са значењем радње, стања или збивања, која је изведена од глагола несвршеног вида (нпр. мерење, спавање, чекање), а ређе од свршених глагола (нпр. предсказање, свануће, свргнуће). Деривација г. и. одликује се релативно високом регуларношћу. Уколико није дошло до лексикализације њиховог значења, тј. претварања значења радње, процеса у значење предмета или неко друго лексичко значење (нпр. распеће), г. и. значе исто што и мотивни глагол, али то значење исказују у облику именице. Г. и. се граде помоћу суфикса -ње, -ење, -ће (нпр. дисање, решење, смакнуће) и средњег су рода, за разлику од девербативних именица, које се граде помоћу већег броја суфикса од глаголске основе, које могу имати више суфикса и могу бити мушког, женског или средњег рода, нпр. -ација (мобилизација); -ава (тутњава); -њава (тучњава); -ај (насртај); -ак/-так/-етак/-итак (улазак, издатак, почетак, развитак); -ба/-идба (паљба, пловидба); -ња (сарадња); -тва (жетва); -еж (грабеж); -ина (куповина); -ачина (преметачина); -ка (набавка); -ст (завист); -ство (дежурство); -Ć-а (вика); -Ć-ја (удаја); *-*Ć (лом); -ажа (монтажа). Г. и. се већином употребљавају у једнини. Обликом једнине означавају оно што означава глагол од којег су изведене (уп. пушење цигарета − пушити цигарете). У множини се г. и. већином употребљавају с конкретизованим значењем (нпр. Сва уверења су на столу). Г. и. је једно од најзначајнијих средстава реченичне кондензације (синтаксички поступак којим се апстрактни садржај предикације изражава инфинитном или номиналном језичком конструкцијом, а не финитним предикатским изразом). У том погледу г. и. представља средство номинализације − синтаксичко-семантичког поступка којим се садржај семантичког предиката исказује номиналним средствима уместо вербалним. Тако се г. и. употребљавају у различитим падежним конструкцијама, у којима изражавају нереченичну предикацију, а уместо њих се у семантичкој интерпретацији примера лако може реконструисати клауза са глаголским предикатом, нпр. Размишљао је о њој с дивљењем − Размишљао је о њој и дивио јој се; Урадио је то из љубави према њима − Урадио је то зато што их је волео.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, „Именица у функцији кондензатора", ЗМСФЛ, 1977, XX/1, XX/2; С. Танасић, „Исказивање агенса уз девербативне именице", ЈФ, 1996, LII; И. Клајн, „Граматички и лексикографски статус глаголских именица од несвршених глагола", НССВД, 1998, 27/2; Творба речи у савременом српском језику 2. Суфиксација и конверзија, Бг 2003; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика за I−IV разред средње школе, Бг 2004; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика (проста реченица), Бг − Н. Сад 2005; Б. Марић, Синтаксичка деривација у савременом руском књижевном језику у поређењу са српским, Бг 2012.

Б. Ковачевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАГОЛСКИ ВИД

ГЛАГОЛСКИ ВИД → ВИД ГЛАГОЛА

глаголски начин

глаголски начин, граматички израз семантичке категорије модалности и једна од оних граматичких категорија глагола (начин, лице, време, вид, стање) које друге променљиве врсте речи немају. Г. н. обухвата систем глаголских облика коjима се изражава однос говорног лица према ономе што jе означено датим глаголом. У српском jезику постоjе следећи г. н.: индикатив, нпр. живиш; императив, нпр. живи; потенциjал, нпр. живео би; и начини који су у процесу деграматикализовања и повлачења из граматичког система српског језика: прошли потенцијал, нпр. био би живео, и оптатив, нпр. живео!

Индикативом се глаголска радња представља као реална у прошлости, садашњости или у будућности. Реалност индикатива може се неутрализовати употребом посебних модалних речи као што су модални глаголи моћи, требати, морати, смети, хтети и др., или као што су модалне речи за оцену вероватноће реалности исказа као можда, вероватно, сигурно и сл.

Императив изражава заповест или неки други вид воље говорног лица (забрана, сугестиjа, молба итд.) да онаj коме jе исказ са предикатом у императиву упућен према томе поступи, нпр. Слушај! Помозите! Не дирај! Искази са предикатом у облику императива по правилу се упућуjу неком лицу, ређе другом живом бићу или нечем неживом схваћеном персонификовано, као што jе случаj у поезиjи, нпр. Стојте, галије царске (М. Бојић). У српском језику императив има синтетичке (једночлане) облике у 2. лицу jeднинe и у 1. и 2. лицу мнoжинe. Императивност у односу на 3. лице изражава се помоћу речце нeкa или нeк и 3. лица jeднинe или мнoжинe прeзeнтa, нпр. Нeкa уђe следећа странка; Нeк сe не љути.

Зa изражавање oдричне импeрaтивности (прохибитивности) нajчeшћe сe кoристи дeфeктни глaгoл нeмoj (нeмojмo, нeмojтe), кojи се употребљава сa инфинитивoм, нпр. Нe, немој ми прићи (Д. Максимовић), или с вeзникoм дa и прeзeнтoм, нпр. Нeмoj дa ми смeтaш, Нeмojтe дa кaснитe. Импeрaтив мoжe бити нeгирaн рeчцoм нe, кao и други глaгoлски oблици, aли тo вaжи, прe свeгa, зa глaгoлe нeсвршeнoг видa, нпр. Нe спавај; Нe бojтe сe. Нeгирaни свршeни импeрaтив jaвљa сe сaмo у oдрeђeним устaљeним кoнструкциjaмa кao Нe зaбoрaви дa телефонираш, или Нe убиj (библиjскa зaпoвeст).

Императивном значењу је блиско значење упозорења, које се у српском језику изражава конструкцијом превентива пази да (не) + презент, нпр. Пази да све добро очистиш, Пази да ништа не заборавиш, односно томе синонимични изрази гледај да (не)..., води рачуна да (не)...

Потенциjал (или кoндициoнaл, који се нaзивa и пoгoдбeни нaчин или мoгући нaчин) jесте г. н. који у реченицама одговарајуће структуре изражава могућност (нпр. Он би Вам то боље објаснио), услов (нпр. Ако би дошла, много би нас обрадовала), жељу (нпр. Кад би само одмах дошла!) или нека друга модална значења. Потенцијал је двочлани сложени облик који чине облици радног придева + аористни облици помоћног глагола бити (испред или иза радног придева, што зависи од синтаксичких услова), нпр. Она би желела да пође, али Желела би да пође.

Будући дa су oблици пoмoћнoг глaгoлa у саставу потенцијала eнклитикe, oни се налазе испрeд облика радног придева aкo прeтхoди субjeкт или нeкa другa рeч: Јa бих сачекао, Радо бих сачекао, Оне би сачекале и сл.

Прошли потенцијал је трочлани сложени глаголски облик који чине облици потенцијала помоћног глагола бити и облици радног придева, нпр. Били бисмо завршили раније да се није десила та незгода. Прошли потенцијал се употребљава зa мoгућну рaдњу у прoшлoсти, нпр. Биo бих дoшao дa стe мe звaли. Тај облик нajчeшћe сe зaмeњуje oбичним потенцијалом, нпр. Дoшao бих дa стe мe звaли.

Оптатив је једночлани облик који је једнак са обликом радног придева. За разлику од радног придева, који је сам за себе непотпуни облик, оптатив је потпуни облик. Његова употреба тражи одговарајуће синтаксичко-семантичко окружење и одговарајућу интонацију, нпр. Добро нам дошли; У здрављу носила; Срећно ти било; Не поменуло се и сл. Оптатив је лексичко-граматичка категорија која је значењски донекле блиска императиву (заједничка им је директивна функција), али је слабије граматикализована јер је круг глагола који се срећу у оптативним изразима релативно ужи од оних који могу бити употребљени у императиву, а зависност употребе оптатива од контекста је јака. Поред тога, стално стилско својство оптатива је експресивност.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1986; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

П. Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВИ

ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВИ, глаголски облици који се јављају као део сложених глаголских облика: перфекта, плусквамперфекта, футура II и потенцијала, односно сложених глаголских облика пасива (трпног стања) свих глаголских облика. У српском језику налазе се два г. п. -- г. п. радни и г. п. трпни.

Г. п. радни гради се од инфинитивне глаголске основе додавањем наставака -о, -ла, -ло -- -ли, -ле, -ла (за једнину м., ж. и ср. р.), и то непосредно -- ако се глаголска основа завршава на самогласник, њиховим додавањем на ту основу: чита-о, чита-ла, чита-ло -- чита-ли, чита-ле, чита-ла, или -- посредно, преко уметнутог непостојаног -а-: рек-а-о, трес-а-о, онда када се инфинитивна основа завршава на сугласник додавањем наставка -о за једнину м. р., док се за остале облике сва три рода једнине и множине наставци додају непосредно на завршни сугласник основе: рек-ла, рек-ло -- рек-ли, рек-ле, рек-ла; трес-ла, трес-ло -- трес-ли, трес-ле, трес-ла. У синтакси, његова се значења дају у оквиру описа значења одговарајућих сложених глаголских облика, са дефиницијом да, као део сложених глаголских облика, означава радњу (стање, збивање) која се приписује субјекту реченице (нпр. Ученици су прочитали тај роман. -- Кад будеш положио последњи испит, дипломираћеш). Када стоји уз именицу као њен атрибут, радни г. п. добија све особине придева, међу којима, осим граматичког рода и броја (које има и као глаголски облик), пре свега променљивост по падежима, нпр. Шетали смо се по озеленелој шуми. -- Прошле вечери вратили су се рано. -- Са покисле кабанице цедила се вода. Пошто се такви придеви граде, по правилу (са изузетком неколико њих: зрео, кључао, труо, неваљао) од перфективних глагола, фонд описних придева насталих овим путем је мањи од фонда придева који су настали од трпног г. п., али је такође значајан. Неки од ових придева у савременом језичком осећању и не сматрају се изведеним придевима, постали су немотивисане речи придевске граматичке врсте (зрела јабука и сл.). Такви придеви могу имати и компарацију (нпр. Од две, изабери зрелију јабуку), и, осим у атрибутској, могу се употребљавати и у предикатској служби (нпр. Убрали су зрелу јабуку : Јабука је зрела).

Г. п. трпни гради се од сваког прелазног глагола, било имперфективног било перфективног, тако што се, зависно од глаголске врсте, на презентску, односно инфинитивну основу додају наставци -н, односно -т (нпр. оран, односно покренут, продат или продан), или наставак -ен (нпр. ливен, чувен, испијен) са наставцима за број (једнина, множина) и род (м., ж., ср.), с тим што глаголи чија се презентска основа завршава вокалом и- (носи-м, види-м) имају г. п. трпни са јотовањем измењеним сугласником: ношен, виђен, а глаголи код којих се -ен додаје на презентску основу са вокалом на крају имају г. п. трпни са сонантима ј или в пред наставком -ен: испијен, чувен. У синтакси, значења трпних г. п. дају се у оквиру описа значења пасива одговарајућих сложених глаголских облика, нпр. Књига је штампана прошле године. -- Ученици ће бити прозивани по азбучном реду. -- Кад су кола била натоварена, кренули су даље. -- Испијене су биле многе бачве пива. Сваки г. п. трпни може се употребити са функцијом правог придева и добити његову деклинацију, са свим морфолошким особинама које она подразумева, нпр. Са својим поцепаним шаторима, он се стидео од осталих војника. -- Сељаци су тресли последње необране воћке. -- Чекао је, удишући мирис дима запаљених трава. -- Читану књигу лако је познати. Фонд описних придева насталих овим путем је неограничен: купљен, копан, ископан, увезен, рађен, урађен, писан, исписан; распет, улегнут, дат, укинут, прекинут итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I--II, Бг 1986; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; П. Пипер, „Српски језик", у: В. Малџијева и др., Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције, Бг 2009; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

Ж. Станојчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ

ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ, нелични глаголски облици са функцијом прилога. У српском језику постоје два г. п.: г. п. садашњи и г. п. прошли. Г. п. садашњи гради се само од имперфективних глагола, и то од облика 3. л. множине презента додавањем наставка -ћи: тресу-ћи, држе-ћи, певају-ћи итд., и означава радњу која је напоредна са радњом означеном предикатом чија је он одредба, нпр. Јуче смо на станици чекали воз, разговарајући о нашим плановима. Означавајући пратилачку радњу у односу на предикатску, г. п. садашњи може бити и одредба за узрок: Видећи претеће облаке, брзо су се вратили са излета; за услов: Само вредно учећи, можемо постићи одличан успех; за начин: Певајући, враћали су се с посла; за допуштање (концесивно значење): И учећи, нећеш лако положити испит, а камоли забављајући се. По своме пореклу, г. п. прошли је некадашњи партицип презента, али у савременом српском језику, када је у реченичкој служби коју иначе имају прилози, мора имати исти субјекат са предикатом (осим када је употребљен у безличним реченицама, нпр. Од Калемегдана идући ка истоку, долази се до Скупштине) и не може имати ни граматички број ни деклинацију.

Г. п. прошли гради се од инфинитивне глаголске основе додавањем наставка -вши или -в, и то непосредно на ту основу ако се глаголска основа завршава на самогласник: (про)чита-вши, ређе (про)чита-в, или -- посредно, преко уметнутог непостојаног -а, онда када се глаголска инфинитивна основа завршава на сугласник: рек-а-вши, (о)трес-а-вши, ређе рек-а-в, (о)трес-а-в. У том облику јављају се углавном перфективни глаголи. Г. п. прошли означава радњу која се (из)вршила пре радње означене предикатом реченице чија је он одредба, нпр. Дошавши до пчелињака, застаде. -- Владавши тридесет седам година, остави владу старијему сину својему, али може означавати и радњу која се (из)вршила истовремено с предикатовом радњом, нпр. Стајали су и разговарали закрчивши пут, тј. и после ње, нпр. Легао је у постељу покривши се по глави. Означавајући пратилачку радњу у односу на предикатску, г. п. прошли може бити и одредба за узрок: И изабравши уместо живота алкохол, за њега живе и у њему сагоревају; за услов: Умео је да се радује као дете чувши радосну вест; за начин: Тада је, побледевши сва одједном, заћутала. По своме пореклу, г. п. прошли је некадашњи партицип претерита, али у савременом српском језику, када је у реченичкој служби коју иначе имају прилози, мора имати исти субјекат са предикатом и не може имати граматички број ни деклинацију.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I--II, Бг 1986; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

Ж. Станојчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАГОЛСКИ РОД

ГЛАГОЛСКИ РОД → ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ

ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ

ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ (глаголски род, глаголска дијатеза), однос између елемената синтаксичког и семантичког плана реченице који уводи глагол у функцији предиката отварајући својом семантиком место за једног или више учесника, актаната, који попуњавају његову валентност. Г. с. се различито дефинише зато што није на јединствен начин граматикализовано, будући да садржи морфолошку, синтаксичку и семантичку компоненту.

Сваки глагол има најмање једно г. с. Центар категорије г. с. чине активно стање (актив) и пасивно стање (пасив). Актив је г. с. код којег се вршилац радње, агенс, у реченици исказује субјектом у номинативу, а предмет на који је радња усмерена (пацијенс) је у позицији ближег објекта, ако га глагол захтева, што је у српском језику акузатив без предлога (нпр. Тијана је летос припремала испит), ређе генитив без предлога (нпр. Попила је мало воде). Пасив је г. с. код којег се реченичним субјектом у номинативу не именује агенс, него објекат радње (пацијенс), при чему агенс може добити позицију допуне, нпр. Одлука је донета од стране надзорног одбора, а предикат карактерише вршење радње у времену о којем реферише, нпр. Зимница се припрема у јесен. Пасив се остварује само са прелазним глаголима, а актив или са прелазним или с непрелазним глаголима. Пасив је маркирани члан граматичке опозиције у којој се налази са активом. У српском језику, као ни у другим словенским језицима, категорија пасива није потпуно морфолошки граматикализована. Актив се остварује у реченицама са активним формама глаголских облика у предикату (нпр. купујем, куповао сам, куповаћу -- итд.). Пасив се исказује у реченицама са предикатом образованим помоћу трпних придева (нпр. бивам питан, питан сам, бићу питан -- итд.) или у реченицама са активном формом предиката и заменичком речју се као ознаком пасивног стања, уп. Кућа је грађена -- Кућа се градила. Реченице са трпним придевом у предикату немају увек значење пасива, пошто се он понекад понаша као прави придев, ако у њему нема глаголско-процесуалне компоненте, нпр. Соба је окречена и светла -- ту нема вршења радње. Зато је реченица оквир у којем се остварују и идентификују г. с. Од значења реченице у неким случајевима зависи синтаксичка функција члана реченице -- уп. Весна је чекала ноћ (ближи објекат) -- Весна је чекала целу ноћ (временска одредба). Мада се активном и пасивном реченицом означава у основи иста ситуација, међу њима има разлике. Тако се у пасивној реченици доследно искључује синтаксичка позиција ближег објекта, али се отвара нова синтаксичка позиција -- агентивна допуна, нпр. Бојан је похваљен од (стране) разредног старешине. У српском језику валентност за агенс је слаба и он се зато ретко исказује мада постоји на семантичком плану*.* У рефлексивном пасиву та допуна се и не препоручује у добром књижевном језику изван административног стила. Неисказани агенс се идентификује на основу ширег контекста или неким предлошко-падежним конструкцијама у реченици, нпр. У Скупштини је донет закон. Избор активне или пасивне реченице условљен је комуникативном хијерархијом семантичких актаната у синтаксичкој структури реченице.

Видови г. с. у литератури се систематизују на различите начине међу којима су и следећи. Као посебан вид г. с. издваја се медијално стање (када радња полази из субјекта и завршава се у њему), које се исказује како повратним тако и неповратним глаголима, нпр. Дете се радује; Мајка блиста од среће. Рефлексивност као вид г. с. има више типова. Један је право повратно г. с., када је субјекат радње истовремено и њен објекат, нпр. Девојка се чешља, за разлику од реципрочности, када два или више учесника реципрочно врше радњу једни (на) другима било (1) у виду интранзитивне реципрочности, без импликације присуства пацијенса, нпр. Жене се свађају, било (2) у виду транзитивне реципрочности, са импликацијом присуства пацијенса, нпр. Бојан и Тијана су се загрлили (`Бојан је загрлио Тијану и Тијана је загрлила Бојана`). У неким класификацијама као посебан вид рефлексивности издваја се социјативност, нпр. Срби су се с Русима борили против фашизма, као и рефлексивност са уопштеним пацијенсом, када се у реченици не експлицира пацијенс, иако он на семантичком плану обавезно постоји, када неко или нешто испољава својство деловања на пацијенс, нпр. Марко се бије (тј. `Марко бије друге`). Због формалне сличности с партиципским пасивом може се издвојити као посебан вид г. с. и декаузатив (покретач радње исказан актантом није агенс него каузатор), за који је карактеристично одсуство агенса па и агентивне допуне у реченици. Тако је према активу Ветар је сломио грану декаузатив Грана је сломљена. Поборници мишљења да се у свакој дијатетичкој опозицији види деривација од полазне ка маркираној дијатези и да је смисао те деривације у уклaњању персонализованог вршиоца радње у номинативу, или у његовом померању на позицију неког другог падежа, налазе за то потврду и у неким безличним реченицама, нпр. Спава ми се.

За г. с. везују се и неки случајеви синтаксичке хомонимије. Пошто према прелазном глаголу може постојати неки тип повратног глагола, с таквим глаголима у реченици у којој постоји и морфема се могу се исказивати различите дијатезе, нпр. Девојке се држе за руке -- узајамно-повратна или пасивна дијатеза; Ружа се савија испод прозора -- медијално значење или пасивно значење.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, „Један проблем словенске синтагматике осветљен трансформационом методом", ЈФ, 1961/62, 25; Категория залога, Ленинград 1970; С. Танасић, „Пасивне конструкције с трпним придјевом у српскохрватском језику", Радови Института за језик, Сар., 1982, IX; П. Пипер, „Реципрочност и рефлексивност у словенским језицима", ЈФ, 1986, 42; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Бг 1991; З. Тополињска, „Падеж и глаголски род -- две стратегије граматикализације односа између предиката и његових аргумената", ЈФ, 1996, 52; Пипер и др., Граматика савременог српског језика: проста реченица, Бг 2005.

С. Танасић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Глагољица

Глагољица, древно словенско писмо које је, припремајући се за Великоморавску мисију, саставио Константин Филозоф, о чему говори његово Житије (XIV.14). У основи назива овога писма стоји старословенски глагол глаголати, 'говорити, приповедати, казивати' (грч. lalei'n, levgein, oJmilei'n итд.), високофреквентан у црквеним текстовима (више од 3.300 јављања). Придев „глагољски" потврђен је у XVI в., а назив за писмо „глагољица" у XVII в. (лат. извори glagolita); у науци се користи од XIX в. Писмо се неко време након Константинове смрти (869) звало „ћириловица" (запис попа Упира Лихог: коуриловица, 1047), док није превладало писмо које данас зовемо „ћирилицом". Првобитно се дато писмо могло звати „словенским" (словѣньскꙑѩ кън҄игꙑ или словѣньскаꙗ писмена), као што се и језик звао „словенским" (словѣньскꙑи ѩꙁꙑкъ). Древна г. је по типу статично -- уставно (мајускулно) писмо са симетричним и међусобно раздвојеним, претежно округластим формама, намењено словенским литургијским текстовима. Као мајускулном писму слова су јој уоквирена дволинијским системом и то тако да у древној варијанти висе о горњем реду (нпр. Кијевски мисал). Од XVIII в. до данас у науци је остало актуелно питање њеног порекла. Најпре се покушало с тражењем узора у грчком алфабету, јер је и сам Црноризац Храбар у својој расправи (почетак X в.) тврдио да су „једна [слова сачињена] по чину грчких слова, а друга по словенској речи". Могућношћу настанка г. из грчког курзива систематски су се позабавили И. Тејлор (1880) и В. Јагић (1884, 1911) и ова „Тејлор--Јагићева теорија" дуго се одржала. Други истраживачи су прихватали да г. углавном води порекло из грчког алфабета, прецизирајући да јој је основа пре у минускули IX в. него у курзиву претходних векова (А. Лескин, В. Гартхаузен, С. Куљбакин, Ј. Вајс итд.). Извори за поједина слова препознавани су и у другим писмима или знаковним системима Старог света (П. Шафарик, В. Милер, В. Вондрак, Ф. Фортунатов, В. Ламански, Р. Нахтигал и др.): коптском, етиопском, арапском, јеврејском, самарићанском, феничанском, хазарском, грузијском, јерменском, готском, латинском (курзиву) итд. (ⱎ и ⱌ из самарићанског „шин" и „цаде", ⰶ из коптског „џанџа" итд.). Суштинску критику минускулне теорије дала је Е. Гранстрем (1953, 1955), образлажући да г. не зависи од византијске минускуле, те да се она не може дефинисати као стилизована минускула, којој ни типолошки ни хронолошки не одговара. Минускула је четворолинијско писмо, а г. мајускулно -- дволинијско. У IX в. минускула је изван богослужбених књига, те стога неподесна као модел за унцијално писмо с литургијском наменом. Како све ове верзије о копирању постојећих писмовно-знаковних система („егзогене теорије") неоправдано умањују Константинов стваралачки допринос, постепено се изградио став да је овакав особен и филолошки напредан систем (с примењеним фонетским начелом: за сваки глас по једно слово) заиста дело свеобухватне инвенције једног човека. Нижу се истраживачи, све до В. Јончева који је предложио графички кључ за обликовање свих слова успешно их сместивши у нарочиту кружницу--розету (1982). Симболичко сагледавање проблема, започето од Д. Герхарта (1939), развио је Г. Чернохвостов. У његовој постхумно објављеној, али утицајној теорији стоји теолошки мотивисан концепт о метафизичком односу између алфабета и његових графичких чинилаца. Чернохвостов г. објашњава као доследно стилизовано писмо које је настало слагањем геометријских фигура (хришћанских симбола): крста, круга и троугла (нпр. ⰰ, ⰲ, ⱑ). Слова су, тако, логограми својих имена, а делом и идеограми с њима повезаних појмова. Након овога појавила су се и друга слична објашњења („ендогене теорије").

Г. и ћирилица се типолошки разликују, мада су обе, на различит начин, деривати грчког алфабета. Прва спада у оригинална писма -- заједно с јерменским и грузијским, друга у прерађена, допуњена графемама за гласове непознате грчком -- заједно с коптским и готским. Док се у ћирилици сва нова слова уклапају да личе на грчка, у г. је обрнуто. Г. је писмо са савршеним аритметичким низом, што је и по броју јединица (36) и по њиховим нумеричким вредностима раздељеним у четири класе (јединице, десетице, стотине и хиљаде) ставља у ред с кавкаским писмима. Првобитни односи нарушени су историјским развојем писма, а до нашег времена доспели су неколико генерација млађи извори, с терена на којем су употребљавана оба писма, па је поодмакла интерференција међу њима. Појавила су се и нова слова и њихове варијанте, а у бројном систему напуштене су ознаке за велике бројеве.

Односи међу двема словенским азбукама нису једнозначни. У њиховој подлози, поред писмовно-типолошких (генетских) разлика, леже још и хронолошке, као и дијалекатске неподударности. Г. одражава старије стање, када је изговор грчких x и y био стран словенском говорном апарату. Она има посебно слово за африкату dz (ⰷ), с вредношћу броја 8. Г. чува „ђерв" (ⰼ) које у старим споменицима одговара умекшаном g' из грчких позајмљеница (нпр. ⰰⱀⰼⰵⰾⱏ, грч. ggeloõ). Ово је слово, с ликом изведеним из глагољског, заступљено само у каснијој српској ћирилици (у вуковици њему одговарају ћ и ђ). „Пауколико хер" (ⱒ) заостало је у г., можда као моравско-панонска иновација за oбележaвање грленог h; В. Ткадлчик претпоставља да је ово ознака за палатални корелат тврдог ⱈ, унутар читаве корелативне серије: ⰽ--ⱋ, ⰳ--ⰼ, ⱈ--ⱒ. Г. има три слова за вокал i (ⰺ, ⰹ, ⰻ), с различитим првобитним вредностима по Ф. Марешу (ī, jī, î). Могуће је да је други тип глагољског „десетеричког и" развијен накнадно. Прејотација не функционише исто у обема азбукама. Глагољским ⱑ и ⰵ одговарају ћирилски ѣ, ꙗ и е, ѥ (ě, ja; e, je). Глагољски ⱓ и ⱙ првобитно нису преносили графијске секвенце ju и jǫ , него напрегнуте вокале ü и ǫ̈ (Н. Трубецкој). Декомпоновањем је издвојено ⱔ (ѧ), поред првобитног ⱗ (ѩ) и остала два назална знака, ⱘ (ѫ) иⱙ (ѭ), чиме су створене „класичне" релације. У ћирилици је секундарно развијен знак за јотацију (), током фонолошке еманципације ј, што утиче на потоњу перцепцију глагољских „јотованих" лигатура. У вези с овом фонемом стоји и проблем ране употребе истоветних надредних знакова у обема азбукама, нарочито знака за палатализацију. Међу заједничким особинама које одликују ова два писма издвајају се начелне -- два слова за вокал o (ⱁ/ⱉ и о/ѡ), диграфско бележење вокала u (ⱆ и оу) и y (ⱏⰺ/ⱏⰹ/ⱏⰻ и ꙑ/ъи); конкретне -- графичка блискост слова за словенске гласове (ⰶ/ж, ⰼ/, ⱋ/, ⱌ/ц, ⱍ/, ⱎ/ш, ⱏ/ъ, ⱐ/ь, ⱑ/).

Г. је опстала у живој употреби хиљаду година (IX--XIX в.). Древни споменици писани су углавном „облом глагољицом", из које се развија „угласта" (XI--XII в.), а из ове полууставна, па и брзописна форма (XV в.). Међу православним Словенима (Slavia Orthodoxa) г. се користила напоредо с ћирилицом, што је сразмерно брзо довело до њеног потискивања у други план (XI в.), и лаганог гашења (до прелаза XII/XIII в.). Задржава се на словенском југозападу (нарочито на простору Кварнерских острва и Истре). Врх Римокатоличке цркве обично није благонаклоно гледао на словенску књигу, па се међу глагољашима до средине XIII в. развила легенда да је творац г. Св. Јероним, преводилац Вулгате. У животу ране г. прати се више фаза: а) солунска (до 863), из које нису допрли споменици, али је у науци донекле реконструисана; на првом месту одликују је особене вредности графема ⱋ и ⰼ (t'<*tj,d'<*dj), о чему пише Н. Дурново (1929, 1931), а његове ставове даље развијају Н. Трубецкој, В. Ткадлчик, Ф. Мареш, О. Недељковић, Р. Вечерка, Х. Миклас и др.; б) великоморавски период (863--885), када се уводе локални рефлекси прасловенских *tj и *dj (c', z'), тако да се графема ⰼ своди на грчке позајмљенице, а ⱋ привремено остаје без гласовне улоге; једини споменик је Кијевски мисал (X в.); в) чешка г. (885--1097), мада скрајнута, наставља живот у Сазавском манастиру до укидања словенског богослужења; представљају је Прашки листићи (XI в.); г) јужнословенска, претежно охридска фаза (крај IX -- почетак XIII в.), када су међу Словенима у бугарској држави на месту јотованих прасловенских експлозивних дентала уведени рефлекси št' (šč') и žd' (ždž'); уобличена је источнојужнословенска (бугарско-македонска) варијанта старословенског језика, која је представљена у споменицима писаним обема азбукама; деловањем главних ученика Св. браће она је стекла изузетан углед и одлучујуће је утицала на изглед других редакцијских писмености; немали је број споменика из ове фазе: Зографско јеванђеље (X--XI в.), Маријино јеванђеље (XI в.), Асеманијево јеванђеље (XI в.), Синајски псалтир (XI в.), Синајски еухологиј (XI в.) итд. У северозападној Далмацији г. је посведочена епиграфским споменицима из XI в.; рукописи су из каснијег времена, нпр. Лобковицов псалтир (1359), Мисал кнеза Новака (1368), Бревијар Вида Омишљанина (1396), Хрвојев мисал (1404); прва штампана глагољска књига је Мисал (1483). Одавде је г. привремено пресађена у Чешку Карла IV (Емауски манастир у Прагу, 1347), а отуда у Пољску Владислава Јагела (Краков, 1390).

Срби су рано примили словенску писменост, у време Великоморавске мисије, о чему вероватно сведочи писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру (873), где се од њега тражи да се приклони Панонској епископији (са средиштем у Сирмијуму, на чијем челу је Методије). Оправдано је претпоставити да се део Методијевих ученика из Доње Паноније склонио међу Србe после пропасти мисије (885). Дакле, управо је отуда (из Срема, у историјском смислу речи) Србима могла пристићи словенска књига. У одлукама Првог сплитског сабора (925), у оквиру мисије папских изасланика међу Хрватима и Србима у Далмацији помиње се, уз негодовање, и свештенство које врши словенску (глагољску) службу. Срби су током X в. отворени за књижевне утицаје са југа и истока. Глагољска књига са југа кретала се у двaма правцима: преко Призрена у Рашку и преко Скадра у Зету (С. Новаковић). Одлуком византијског цара Василија II Рашка епископија подређена је Охридској архиепископији (1020). На линији Тетово--Скопље--Кратово коначно се уобличава српска редакција старословенског језика (И. Грицкат). У тим оквирима настаје Маријино јеванђеље, које је по значају за Србе исто оно што и Остромирово јеванђеље за Русе (С. Новаковић). По својим фонолошким одликама може се сматрати првим спомеником српске редакције (Ј. Грковић-Мејџор). На српском тлу су током археолошких ископавања пронађени глагољски натписи на керамичким посудама и опеци (X--XI в.), као траг г. у свакодневном животу људи (Чечан, Гамзиград, Песача). Међу Србима у дубровачком залеђу могла је бити написана и прва страна Кијевског мисала (XI--XII в.). Из XII в. су Гршковићев и Михановићев одломак апостола, остаци апостолских текстова источног обреда. Михановићев одломак апостола се сачувао као подставни лист на Иловичком препису Законоправила Св. Саве (1262). У истом периоду настао је Минхенски абецедар, важан за реконструкцију изворне словенске писмености, као копија старијег српског предлошка, сведочећи о напоредној употреби оба писма код Срба. Иако у XII в. Срби постепено напуштају г., правопис у ћирилици је и даље попут глагољског (до појаве рашке школе). То показују Мирослављево јеванђеље, Повеља Кулина бана и Немањина повеља Хиландару (1198). Г. се користи и у наредним вековима, што се види из српских ћирилских богослужбених упутстава и забелешки у Маријином и Асеманијевом јеванђељу. У ћирилским рукописима повремено се јављају поједина глагољска слова, целе речи и читаве реченице: Хиландарски златоструј (последња четвртина XIII в.), Апостол из АСАНУ (1366--1367), Праксапостол из Св. Пантелејмона (XIV в.), Чајничко јеванђеље (XIV--XV в.), Зборник крстјанина Радосава (средина XV в.), Зборник из Хиландара (у трактату Црнорисца Храбра, крај XV в.) итд. У последњој фази, од XV в., г. се користи као тајнопис: Јеванђеље из Хлудовљеве збирке (средина XIV в.) и Крушедолски зборник (XV в.).

[ЛИТЕРАТУРА]{.smallcaps}: J. Vajs, Rukověť hlaholské paleografie. Uvedení do knižního písma hlaholského, Praha 1932; Е. Гранстрем, „К вопросу о происхождении глаголической азбуки", Труды отдела древнерусской литературы, 1953, 9; N. S. Trubetzkoy, Altkirchenslavische Grammatik, Wien 1954; Е. Гранстрем, „О происхождении глаголической азбуки", Труды отдела древнерусской литературы, 1955, 11; T. Екхарт, „Напомене о графичкој структури глагољице", Радови Старославенског института, 1955, 2; Ф. Гривец, Ф. Томшич (прир.), „Константин и Методије Солуњани. Извори", Радови Старославенског института, 1960, 4; O. Недељковић, „Још једном о хронолошком примату глагољице ", Слово, 1965, 15--16; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Бг 1971; F. V. Mareš, „Hlaholice na Moravě a v Čechách", O. Недељковић, „Неке иновације у фонолошком систему првобитне глагољице", Слово, 1971, 21; С. Николић, Старословенски језик. I. Правопис, гласови, облици, Бг 1978; M. Пантелић, „O Кијевским и Синајским листићима", Слово, 1985, 35; Кирило-методиевска енциклопедия, I, София 1985; В. Станишић, „Глаголица и фонетические алфавиты средней Европы", Balcanica, 1994, 25/1; Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Бг 2001; Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Бг 2004; В. Станишић, „Старословенска двоазбучност и српска и хрватска редакција старословенског језика", Српски језик, 2004, IX, 1--2; R. Večerka, Staroslověnština v kontextu slovanských jazyků, Olomouc--Praha 2006; Х. Миклас, „По следите на Константиновата глаголица", Palaeobulgarica, 2007, XXXI/1; С. М. Кульбакинъ, Славянская палеографія, Бг 2008; M. Чунчић, „Графички сустав Кијевских листића", Видјети Охрид, Зг 2008; R. Večerka, „Poznámky ke genezi hlaholice", у: Теорија дијахронијске лингвистике и проучавања словенских језика, Бг 2010; Ј. Грковић-Мејџор, „О формирању српске редакције старословенског језика", В. Савић, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост. Нарочито с освртом на ć и đ", Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Бг--Беране 2011; Православная энциклопедия, Москва, 2011, 11.

В. Савић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАД

ГЛАД, недостатак хране услед неродице, рата и других разлога који изазива озбиљне здравствене и друштвене поремећаје. Екстензивна пољопривреда, суше, град, слана, поплаве изазивале су у средњем веку неродице, које су лако доводиле до глади. Исто тако ратови, јер су обично вођени лети, па је војска уништавала жито на пољима, а глађу исцрпљивала посаде опседнутих градова. Средњовековни човек живео је у сталном страху од г. Оскудан је био његов јеловник, а током гладних година јели су се жир, корење, трава, лишће, кора од дрвета. Средњовековни свет схватао је г. као божју казну због људских грехова. Г. је обично наступала у пролеће, када би се потрошиле залихе које су држане у житним јамама.

Подаци о г. за средњовековну Србију односе се на период од XIII до XV в. У томе погледу, није била изузетак од осталих земаља. Вести о г. налазе се у житијима, летописима, записима и дубровачким архивским документима. Најранији податак о г. у српским земљама односи се на време од 1202. до 1205, на доба борби за престо између Немањиних синова Стефана и Вукана. Доментијан у Житију Светог Симеона пише да је у српску земљу дошао „иноплеменик звани глад ... стрељајући без стреле и бодући без копља и секући без мача ... и кољући без ножа...сва наша земља беше пуна мртваца...и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе." Теодосије, један од најбољих српских средњовековних писаца, у Житију Светога Саве, за исти период навео је да је српска земља, „пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи." На почетку XIV в. завладала је г. због рата између Србије и Дубровника и између браће -- краља Милутина и краља Драгутина. У потрази за храном, становништво из кршевитих крајева спуштало се према приморским градовима. Они су водили бригу о исхрани сопственог становништва, па су, после жетве, набављали жито у разним земљама средоземног подручја и, током године, делили га, али само своме становништву, по цени набавке увећане за трошкове довоза. Забрањивали су, ограничавали или делимично допуштали продају житељима из залеђа. Тако су 1303. дозволили да се „Словенима" прода једна четвртина довезеног жита. Током XIV в., г. је харала Европом, којом је беснео Стогодишњи рат (1337--1453) између Француске и Енглеске, и куга, или „Црна смрт", која је 1348--1350. однела трећину европског становништва. У време провале Каталонске компаније од 1307. до 1309. г. је харала околином Свете горе и суседним крајевима. Један ученик архиепископа Данила II записао је да је „цео род људски гинуо од глади... и почеше, дакле, људи и све животиње скончавати од глади. Јер умрлим мајкама деца сисајући дојке сама умираху." Људи су јели траву, падали су као пијани, исцрпљени нису могли да гледају. Због ратова, г. је било у српским земљама између 1318. и 1330. У гладним годинама некретнине су продаване знатно јефтиније. У попису имања Богородице у Тетову око 1346. забележено је да је „њива... купљена за двадесет каблова жита у гладно време, и преузесмо мех сирења и полутку сланине." Чим је умро цар Душан 1355, у Србији су наступиле нередовне прилике и избила је г.: „По смрти цара Стефана Душана бист гладна година", забележено је у Сеченичком летопису. На то време односи се и белешка да је била таква г. „каква није била од створења света."

Права српска агонија почела је Маричком битком 1371. Турским провалама разорена је пољопривредна производња, а мирно ратарско становништво покренуто је са вековних огњишта. Старац Исаија дочарао је то време речима: „Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде." Г. је било и осамдесетих година XIV в., а 1394. харала је у Цариграду, да би следеће године гладни из залеђа притискали Дубровник. Због сукоба у Босни, на дубровачку територију пристизали су гладни, којима су градске власти 1416. давале за два динара хлеба по особи. Константин Филозоф пише да после смрти деспота Стефана Лазаревића (19. VII 1427) „беху глади и чести земљотреси и помори." Дубровачке власти 1437. делиле су храну гладним избеглицама које су биле пред градским вратима. У Србији је било нарочито тешко између 1453. и 1456. По подацима извора, година 1453. била је неродна, јер је слана уништила усеве. Следеће године султан Мехмед II прекинуо је освајање Српске деспотовине, јер није имао хране за војску. Тада је у Босни владала „глад највећа" (fames extrema). У то време дубровачки поморци су, о трошку Општине, пребацивали гладне у Апулију и друге крајеве. Још теже је било 1456, јер је г. захватила све балканске земље, укључујући и Турску и Угарску. Српски летописац забележио је да је била „јака глад свуда". Како су обично уз г. ишле болести, те године избила је куга.

После пропасти српске средњовековне државе 1459. било је такође гладних година и јављале су се током целог периода турске власти. Што се тиче, пак, средњег века, могло би се рећи да је, просечно узевши, свака деценија имала по неку гладну годину. Г. су подстицале миграције становништва према богатијим крајевима и градским средиштима. Прекретницу у исхрани становништва Европе, па и Србије, представљало је откриће Америке крајем XV в. Из ње су стигли кукуруз, кромпир, пасуљ, парадајз, паприка и други прехрамбени производи. У Србију, међутим, нису стигли брзо него током наредних столећа. Међу српским становништвом нарочито се раширила употреба кукурузног брашна и пасуља, што је, бар делимично, ублажило г.

М. Спремић

Прве деценије власти Османског царства на простору Балканског полуострва у више наврата су доносиле ратове, пустошења, г. и болести. Велика г. погодила је Херцеговину 1518, а 1526. у време Мохачке битке османске трупе су опустошиле Барању, крајеве између Дунава и Тисе, Бачку и Срем, па су завладали г. и куга. Нове неприлике биле су у време Кипарског рата (1570--1573). О г. у Србији 1571. сведочи запис из Новог Брда: „И в то време беше туга от Турк, и глад велика по васеи земли, чловек чловека да попере. От Солуна сол вожаху те менаху за жито, мером колико жита, толко и сол, и не хтеаху примати сол за жита." О г. у Старој Србији 1575. говори запис из манастира Свете Тројице: „И в то време и лета би крепка глад и насилованије љуто и погуби от Исмаилтјани, јакоже нест јазик казати можно таково зло и озлобленије." Као страховита појава г. је покретала и миграциона кретања. Погођено тешком г. 1584. становништво које је живело у околини манастира Драговића у Далмацији иселило се у Угарску пошто су чули „да је сва земља мађарска прекрасна и лепа, житородна и плодоносна, испуњена сваким обиљем". О г. у Србији сведочи и запис из 1587. сачуван у Богушевцима код Призрена: „И бист теи године глад от истока до запада по всеи земли; и на вскресеније Христово паде снег." Г. је у неколико наврата погађала крајеве у којима су живели Срби у време Дугог рата (1593--1606). О г. у северним деловима данашње Црне Горе сведочи запис из манастира Свете Тројице код Пљеваља из 1593.

Страховита г. је била у Бачкој 1605. па летописац сведочи да тада „отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата". У крајевима око Ужица, као и у Источној Босни око Власенице 1608. прилике су биле толико тешке да су људи умирали од г. О г. наредних година сведоче записи из околине Пљеваља и манастира Милешеве (1623), као и манастира Лепавине у околини Копривнице (1629). Страховите г. и епидемије куге пратиле су Кандијски рат (1645--1669). „Г. велик" се помиње већ 1647, Далмација је страдала 1648, када се г. помиње и на Фрушкој гори, а 1649. Шибеник и околину погодила је и куга. Поткрај дугогодишњег рата нарочито је било тешко, па 1667. „бист гладна година", „не би жита ни мало" и „расели се западна страна" (Далмација). Тешка је била 1676. када је снег пао у априлу и изазвао помор стоке и уништио усеве. Морејски рат (1683--1699) донео је нове тешке и гладне године, нарочито у периоду 1685--1690. Један запис непознатог аутора из 1685. говори: „Тогда беше велики глад по тој земљи, умираху чловеци од глади." Из 1686. датира запис из Бистрице код Нове Вароши: „И ва то време беше рат велик по васој земли, и глад велик, и иде турска воиска за Никшиће." У манастиру Пакра у Славонији наилазимо на помене несташице „хране и леба по свој земљи српској". Велика г. је владала тих година у Босни, а посебно се осетила 1690. када су људи, да би преживели, јелу кору с дрвећа, винову лозу, псе и мачке, а било је и случајева канибализма: „У Сараеву изидоше дица матер мартву; у Бањој Луци кога би обисили, обноћ би га гладни људи свега изили." Г. је те године било и око Никшића, у Дробњацима, око Дечана, а пострадали су и они Срби који су под патријархом Арсенијем Чарнојевићем прешли у Угарску.

Рат, г. и суша узели су свој данак и 1696. када пострадаше крајеви у Србији, Херцеговини, око Сарајева и Ораховице у Славонији. Када је током Ракоцијевог устанка (1703--1711) опустошена Бачка, много Срба је побијено, мноштво побегло у Срем, а преостали су се суочили са тешком оскудицом и г. Она је 1710. погодила Херцеговину, 1714. Славонију, а 1715. Горски котар, о чему сведоче записи из манастира Гомирје. Узмичући пред хабзбуршким трупама у време Аустријско-турског рата (1716--1718), Турци су пустошили Срем и Банат, па је у тим крајевима било г. Г. је 1720. подстакла сеобу Дробњака у крајеве око Ужица, а у наредним деценијама је у више наврата погађала Црну Гору (1723, 1749, 1750). Године 1763. „не роди жито ни вино ни воће никако, и би велике глади у Херцеговини". Крајем XVIII и почетком XIX в. гладовало се у Лици („много паде кише и бист глад") 1781, затим су ову област погодиле велика суша и г. 1782--1784, а 1803. летописац сведочи да нема „ни купуса ни граха" и да влада „глад достојан плача".

Г. је поново забележена у Лици 1807. и 1815. Лето 1817. „врло јест чудно било, што није било одавна" па завлада г. у Србији „и у свој турској земљи". У Босни и Херцеговини се гладовало 1818, у околини Скопља 1831, Северној Далмацији 1835, Босни и Србији 1839, у крајевима око Колашина 1840, Лици 1842, Далмацији 1847--1848. Петар Петровић Његош пише 1846. у писму Јеремији М. Гагићу: „У нас је ову годину суша да је такве не памти садашњи нараштај: њиве ни своја сјемена нијесу донијела, народ је цио без жита, -- ово је горе но куга." Крајеве који су пострадали током Црногорско-турског рата 1852. погодила је страховита суша 1853. и 1854. што је изазвало г. и пресељење великог броја Црногораца у Србију. Григорије Божовић је писао: „И кад су родне године Црна Гора, при досадањем начину привређивања, није могла бити сита. Просто за то што њена поља не могу да даду довољно хране, нити опет на кршима сељак може држати толику стоку да га она исхрани." Незапамћена суша и г. погодили су Банат 1863, па је доста Срба прешло преко Дунава у Србију.

Са већом распрострањеношћу плоднијих пољопривредних култура, попут кукуруза и кромпира, напретком пољопривредних техника и развојем саобраћаја, због чега су ретко који крајеви остајали изоловани, од друге половине XIX в. г. се ређе јављала, а била је слабијег интензитета и односила је мање живота. Током I светског рата гладовало се у Црној Гори, Далмацији, Херцеговини и Босни. Г. је нарочито погодила Далмацију након што је улазак Италије у рат (1915) блокирао њене правце снабдевања са мора. Деца из сиромашних породица у унутрашњости Далмације упућивана су у Славонију како би се могла прехранити. Након I светског рата хиљаде људи из Далмације, Херцеговине, Црне Горе и Боке которске прешле су у плодније крајеве у склопу аграрне реформе. Ипак, у међуратном периоду било је неколико гладних година. У Херцеговини 1927, у Лици 1929, а у Далмацији, Босни и Западној Херцеговини 1935, када у тим крајевима пуних осам месеци није падала киша. Рудолф Бићанић пише да је 1935. обишао крајеве од Бањалуке до Мостара, па од Мостара до Сплита и Дрниша, боравећи у најзабитијим селима и разговарајући са људима „који живе као у медвеђем брлогу", и закључио да „над тим крајевима непрестано лебди сабласт глади". Током II светског рата гладовало се у готово свим деловима окупиране југословенске територије, као и на ослобођеним подручјима. Проблеми са исхраном почели су већ у зиму 1941/42, а тако је било и у окупираном Београду. Иако је након II светског рата било тешких и сушних година г. се у обиму у којем је то било у ранијим епохама није појављивала. Тек су распад Југославије и ратови који су га пратили довели до проблема у исхрани и гладовања, које је нарочито захватило избегличку популацију.

М. Гулић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Богић, Прилози за историју и географију исхране у Југославији за раздобље од 1923. do 1925. год и прилози за историју и географију глади на територији Југославије од XII века до данас, Бг 1939; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; П. Петровић Његош, Писма, III (1843--1851), Бг 1955; Д. Динић Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубровник током средњег века, Н. Сад 1995; Р. Радић, „Глад у српским земљама XIII--XV века", ЛЗ, 1999, 39; Г. Везмар, „Глад у Лици 1929. године", Љетопис Српског културног друштва „Просвјета", 2001, 6; Р. Радић, Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје, Бг 2003; М. Максимовић, „Глад каква се није памтила", Политика, 4. VII 2004; М. Спремић, „Јело и пиће", у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Бг 2004; Н. Милићевић, Д. Никодијевић, Свакодневни живот под окупацијом 1941--1944. Искуство једног Београђанина, Бг 2011; Н. Милићевић, „О исхрани у окупираном Београду 1941--1944", ТИ, 2012, 2; Ф. Шкиљан, Први свјетски рат у Далмацији (1914--1918), Сплит--Дубр. 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАДНИЦЕ

ГЛАДНИЦЕ, археолошко налазиште на приобалној заравни уз речицу Грачанку (Грачаница код Приштине). То налазиште је ископавано у ограниченом oбиму, а његови резултати заслужују посебну пажњу. Најстарије је насеље старчевачке културе, које садржи два хоризонта становања, представљена солидним надземним зградама изграђеним у техници плетера и лепа, са унутрашњом организацијом простора. То је врло ретка појава за велику већину земуничних насеља старчевачке културе, заступљене у широком простору Централног и Јужног Балкана (VI--V миленијум п.н.е.). Такође је и ретка прилика за поуздано стратиграфско опредељење керамичких целина из обе зграде старчевачког насеља. Друга појава на Г. је још ређа за рани енеолит Косова, чији је носилац млађа винчанска култура. Из сразмерно плиће јаме, на дубини 0,5--0,7 м, са пречником 2,5 м, укопане са нивоа рано енеолитског слоја, потичу фрагментовани судови: издужена сосијера из раног Бадена (енеолитска култура), уз фрагменте поклопца типа Братислава, што је оправдано процењено као прворазредни доказ за одређивање релативне и апсолутне хронологије косовског раног енеолита. Распрострањење тих карактеристично моделованих и лако препознатљивих поклопаца обухватало је широке области Југоисточне Европе и Балкана, упоредо са појавом примарне археометалургије бакра. Ову евиденцију потврђују и последњи резултати заштите споменика културе на дневним коповима Рударског басена Колубара код Лазаревца.

Литература: Ј. Глишић, Б. Јовановић, „Праисторијско насеље на Гладницама код Грачанице", ГМКМ, 1957, 2; Ј. Глишић, „Појава раних бронзанодопских култура на Косову и Метохији", ГМКМ, 1961, 6; М. Гарашанин, Праисторија на тлу Србије, I, II, Бг 1973; Д. Срејовић, „Гладнице", Археолошки лексикон, Бг 1997; М. Благојевић, „Заштита културних добара угрожених рударским радовима Басена Колубара", Колубара, 2011, 5.

Бо. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАДОВАЊЕ

ГЛАДОВАЊЕ, делимично или потпуно изостављање хране, али се вода нормално пије. Најтежа врста г. је када се не узимају ни храна ни вода. Међутим, у овом случају се не умире због недостатка хране него због недостатка воде, које би довело до смрти после три, а максимално после 8--10 дана због дехидратације (65% нашег тела чини вода). Смрт од изостављања хране, али уз узимање воде може да настане већ после 4 недеље таквог г. Људи у свом геному имају и „штедљиви ген", који чува наслаге масти. Зато је идеал жене прачовека била гојазна жена (Вилендорфска Венера), која је чувала своје облине за период кад наступи г. Овај ген имају и данашњи људи али околности живота су се промениле (наметнуто г. због оскудице хране је ређе и др.). Сада постоји несклад између нашег генома (који се није значајно променио од времена прачовека) и промењених услова животне средине и начина живота (стари геном у новом окружењу). Зато данас имамо светску епидемију гојазности, против које се није лако борити.

Реакције организма на г. Особа која гладује мора бити способна за то да може да користи своје депое масти (поткожне и око унутрашњих органа), а да штеди виталне беланчевине. Реаговање организма на г. пролази кроз следеће четири фазе:

Фаза стреса на почетку г. Организму је потребна енергија а он је црпи из хране (угљени хидрати -- шећери, беланчевине, масти). При томе, енергетски су најважнији угљени хидрати -- глукоза, посебно за рад мозга. Пошто нема хране, организам користи затечену глукозу и њене резерве из јетре и мишића. Међутим, то се исцрпи већ за један дан. После 24 часа човек некад има: осећај глади у нападима, хипогликемију, убрзан рад срца, зноји се, уплашен је, има грчевe у желуцу и цревима, крчање црева, а некад несаницу и нестабилност при стајању и ходању. Међутим, пооштрава се рад мозга и чула. Губи у тежини, али је то највећим делом изгубљена течност. Право мршављење настаје тек после 3--7 дана.

Фаза кетоацидозе. После трећег дана г., будући да су резерве глукозе исцрпљене, организам прибегава липолизи, тј. разлагању масти и искоришћавању слободних масних киселина и кетона у енергетске сврхе и глуконеогенези, тј. стварању гликогена из масти а донекле из аминокиселина беланчевина. Имамо, дакле, конверзију масти (триглицериди и масне киселине) у глукозу. Полако се губи апетит. У крви се повећавају кетонска тела и у даху се осећа мирис ацетона.

Фаза стабилизације метаболизма. После 4--5 дана г. апетит се губи. Смањују се енергетске потребе јер се не троши енергија на варење хране. Човек и даље мршави. После прве недеље г. изгуби и до 10 кг, тј. смањује се маса масног ткива и мишића. Ацетонски задах се губи. Метаболизам је стабилизован и човек чак може да обавља своје редовне послове.

Фаза изгладњивања, самоуништења и кахексије. После 3--4 недеље г. поново се јављају апетит и неодољива глад. Масти су исцрпљене и за енергетске потребе почињу да се разлажу структурне и функционалне сопствене беланчевине. Због смањивања беланчевине албумина у крви појављују се „отоци глади", а у трбушној дупљи накупља се течност (асцит). Најпре се користе беланчевине ћелија јетре, мишића, слезине и гонада. Организам, међутим, не користи беланчевине срца, централног нервног система и надбубрега (чува их). Коришћење протеина ћелија костне сржи може да убрза смрт. Минимална телесна тежина за преживљавање је на нивоу 48--50% идеалне тежине. Човек постаје јако уморан, психофизички неспособан, са вртоглавицом и несвестицом, жене губе менструацију, губи се коса, почињу авитаминозе B, C и др. Једном речју, човек пропада, постаје „кост и кожа" (кахексија). Ако се не престане са г., смрт често наступа после четврте недеље г. (али има и изузетака са дужим преживљавањем). У последњем стадијуму рака, када постоји канцерска кахексија и болесник више нема снаге да узима храну, смрт наступа када изгуби 35--45% од своје телесне тежине.

Ако се престане са г., мора се храна постепено уносити јер нагло преједање може довести до смрти, као што је то био случај са ослобођеним логорашима. Колико се може издржати без хране (и воде) је индивидуално и зависи од: генетике; узраста; телесне грађе, тј. тежине тела; количине масних резерви; степена хидратисаности; стања здравља; функције штитне жлезде; и степена физичке активности.

Насупрот горњим уобичајеним и научно провереним чињеницама о дужини преживљавања код г., куриозитета ради, помињемо случајеве breatharianism-а, тј. неуобичајеног дужег преживљавања без хране и воде. Илустративни пример је Прахлад Џани, индијски факир и „свети човек", стар 70 година, из Ахмедабада. Тврдио је да га је „посветила" једна индијска богиња у његовој осмој години живота и од тада живи без хране и воде у пећини. Има отвор на горњем непцу, кроз који му долазе капљице воде и одржавају га. Подвргнут је 2003. десетодневном строго контролисаном експерименту у изолованој болничкој соби, без купатила и тоалета, под сталним видео-надзором. Узимао је само мало воде, тек да оплакне уста, и испљувавао је, тј. није је пио. Мокраћа се стварала у бешици али се из ње ресорбовала. После 10 дана изгубио је мало у тежини али је, иначе, остао психофизички здрав. Заговорници breatharianism-а сматрају да људи који неуобичајено дуго живе без хране и воде, добијају енергију: од самог дисања; светлости (вечне, творитељске); од енергије сунца која се добија гледањем у сунце и сунчањем (међутим, очи нису орган фотосинтезе јер у ћелијама ока нема ћелијских органела -- хлоропласта са хлорофилом за коришћење сунчеве енергије као код биљака а дугим гледањем у сунце може се ослепети). Надаље тврде да су такви људи, у ствари, духови или са религиозном конотацијом, да су само спиритуално живи као директни одраз Бога, који је „створио човека према свом лику"; тј. да живе посредством Светог Духа и сходно Христовим речима: „Човек не живи само на хлебу, него од сваке речи која долази из уста бога". Противници breatharianism-а тврде да су се покушаји живота без хране и воде завршили смрћу или се радило о преварама.

Узроци г. су многобројни: елементарна непогода (суша и пропаст жетве и пресахњивање бунара, поплава, земљотрес); ратови, концентрациони логори, затвори и збегови; религиозни разлози (пост); потреба да се ‚одмори' дигестивни систем, детоксицира организам и створе предуслови за здравији живот; штрајк глађу; медицински разлози.

Историјски, позната је велика глад у Ирској 1845--1852, која је усмртила више од милион становника, када није родио кромпир а помоћ у храни није стигла. Дошло је и до исељавања милион људи у САД. Велика глад у иначе житородној и богатој Украјини настала је због Стаљинове насилне колективизације села и раскулачивања. Јавила се и код српске војске и народа при зимском преласку преко албанских врлети у I светском рату, затим током југословенског партизанског ратовања у II светском рату и сл. Дешавало се да затрпани у земљотресу остану без хране и воде, а да остану у животу тако што потребу за водом надокнађују пијењем сопствене мокраће.

Скоро све светске религије налажу својим верницима г. у виду поста. Неке су строже а неке мање строге. Најстрожи је ђаинизам, у којој се некад гладује до смрти да би се тако завршио живот, али се то, ипак, не сматра самоубиством. У хришћанству, протестанти су блажи од католика, а најревноснији су православци. Религија сикизма је, међутим, против поста. У посту се нарочито забрањује карнална жеља -- жеља за месом и намирницама животињског порекла -- јаја, млеко и млечни производи. Животињска храна није есенцијална за здравље, тј. може се живети и са вегетеријанском исхраном, али она може бити дефицијентна у високо квалитетним беланчевинама, витамину B12 и гвожђу (макробиотска дијета само са зрнима житарица је небалансирана и заблуда је да помаже у лечењу рака, а нулта дијета је напуштена). У посту се најчешће дозвољава риба (најбоља је плава морска риба грилована или кувана, али не и пржена), поврће (са потребним биљним влакнима) и воће, нарочито орах и коштуничаво воће. Некад се уз пост тражи и уздржавање од алкохола и сексуалних активности. Религије захтевају пост јер сматрају да су храна и вода потребе тела, а треба се окренути духовном животу. Уздржавати се од себичности, грамзивости и хедонизма. У добром здрављу треба се посветити молитви и медитацији, тј. размишљању о богу, славити бога, доприносити спиритуалном самоусавршавању, покајању, праштању, братству и љубави са другим људима. Хришћани упражњавају пост и по угледу на 40-дневни боравак, размишљање и искушавање Исуса Христа у пустињи и у знак сећања на несрећне догађаје у прошлости.

Штрајк глађу је индивидуални или колективни ненасилни отпор и политички протест против власти ради олакшавања тешких услова живота у затвору или притисак да се нешто у друштву измени. Он буди симпатије околине, а некад изазива грижу савести и попуштање моћника. Историјски, најупечатљивији примери су били у Ирској и Индији. Наводно је још Св. Патрик, светац-заштитник Ирске, примењивао штрајк глађу. У Северној Ирској 1981. штрајковали су припадници Ирске републиканске партије (IRA). Затвореник Боби Сендс је штрајком глађу протестовао тражећи већа права у затвору, али је умро после 66 дана г. Његовом погребу присуствовало је 100.000 људи. Тај колективни затворски штрајк се завршио после смрти још девет штрајкача. Десет људи је преживело штрајк 46--73 дана узимајући само воду и со. Велики политички и религиозни лидер Индије Махатма Ганди, слабије телесне грађе, у 74. години живота, преживео је 21 дан штрајка глађу, узимајући само гутљаје воде. То је био његов политички и социјални ненасилни протест у борби за ослобођење Индије. Добио је опште симпатије не само у Индији него и у свету, укључујући и део британског естаблишмента и краљевску и царску енглеску круну.

У случају штрајка глађу, затворски ауторитети имају три могућности: или да насилно хране штрајкаче, или да их пусте да умру, или да прихвате њихове захтеве. Лекари су пред дилемом да ли да гледају штрајкаче како умиру или да им хумано спасу живот. Очигледно је најбоље решење -- позитивни преговори са штрајкачима. Моћници су се често супротстављали штрајку глађу насилним храњењем ментално компетентних кажњеника, тј. против њихове воље. Преко гуменог или пластичног тубуса, који се преко уста или носа уводи у једњак и желудац кажњеника, уносе се храна и течност и чека се сваривање ради спречавања повраћања. Некада, при томе, долази до механичких повреда, крвављења и запаљења -- што се све може и смртно завршити. Светско медицинско удружење је 1975. својом Токијском декларацијом (оснажено 1992. на Малти) сугерисало лекарима да не учествују у процедури насилног храњења. Такође, и многи појединци и групе из различитих биоетичких организација су са тим сагласни -- јер насилно храњење није етички прихватљиво. Године 2006. 250 лекара је написало отворено писмо енглеском медицинском часопису Lancet са захтевом да лекари (укључујући и војне лекаре) не треба да учествују у пракси насилног храњења затвореника у Гвантанаму, америчком затвору на Куби (где постоје и одговарајуће столице за које се затвореници везују приликом насилног храњења). Гвантанамо је не само законска црна рупа него постаје црна зона медицинске етике због насилног храњења затвореника. Слично насиље је спровођено у затвору Aby Ghraib у Ираку, где су у желудац кажњеника муслимана уношене емулзије свињског меса и алкохола, тј. врста хране и пића које ислам забрањује.

Медицински разлози г. односе се на лечење гојазности и вољну тежњу да се дође до нормалне телесне тежине сходно полу, узрасту и телесној висини, што је основни предуслов за здрав стил живота. Оно не треба да буде апсолутно него само смањење дневних калорија на 500--1.000, при чему се губи 0,5--1 кг телесне тежине недељно. У Србији, у Заводу за рехабилитацију на Златибору, постоји „Чигота програм" за успешно мршављење. Неко прегојен лако у почетку губи килограме, али их тешко губи кад се приближава идеалној тежини. Због хируршке интервенције, пре опште анестезије, не узима се храна да би се избегао ризик да се евентуално повраћени желудачни садржај аспирира у плућа и доведе до запаљења плућа.

Г. делује повољно на кардиоваскуларни систем. Смањује висину „лошег" LDL холестерола и триглицерида у крви, а повећава висину „доброг" HDL холестерола и редукује агрегацију тромбоцита. Тиме се успорава атеротромбоза артерија. Г. је корисно против артеријске хипертензије јер се смањује уношење натријума (соли) у организам. Успорава се дијабетес, поправљају сексуалне функције, повољно је у лечењу болести зависности, а доприноси и побољшању естетског изгледа. Због праисконског страха да се глад не сме потискивати, губе се из вида и извесне стварне користи од г. Већ раније је запажено у науци да се продужење живота код експерименталних животиња може постићи г. Такође, експерименталне животиње „боље уче" ако су гладне. Неки ове чињенице препознају и код људи, али је за старије особе свакако боље да узимају мање хране. Тачно дозирање г. корисно је и у спорту. Спортистима је потребна одговарајућа телесна тежина и добра мускулатура за одређену врсту спорта (која се постиже балансом између уноса и потрошње енергије). Шест сати пре почетка такмичења свакако треба престати са узимањем хране јер је енергија потребна за такмичење, а не за усмеравање енергије и крвотока ка дигестивном тракту ради варења. Током такмичења треба пити течности јер, иначе, може доћи до дехидратације и повећања телесне температуре, па и до грчења мишића и топлотног удара. Зато се тенисери између гемова и сетова освежавају напицима. Нагло смањивање телесне тежине боксера (да би доспели у повољнију нижу категорију) и прецењена тежња манекенки и њихових послодаваца за постизање и одржавање изразите мршавости -- могу бити опасни по здравље. С престанком бављења спортом, неки бивши спортисти се угоје, чак и деформишу, зато што настављају да се хране високо калоричном храном мада више немају јаку физичку активност.

Литература: F. Cabanne, J. L. Bonenfant, „Lesions par troubles des metabolismes", у: S. A. Maloine (ур.), Anatomie Pathologique, Paris 1980; R. S. Cotran, V. Kumar, S. L. Robbins, „Nutritional Disease", у: Robbins Pathologic Basis of Disease, Philadelphia etc. 1989; С. И. Недељковић, М. М. Недељковић, „Гладовање, нулта дијета као начин живота", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), Кардиологија, Бг 1994; М. Г. Гец Пецељ, „Исхрана и кардиоваскуларна обољења", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), Кардиологија, Бг 2000; V. Kanjuh, „'French paradox' and resveratrol", у: N. Radovanović, Dj. Jakovljević, V. Kanjuh, Quality of life after open heart surgery. Atherothrombotic coronary heart disease, Bg 2008; M. L. Gross, „Force-feeding, autonomy, and the public interest", G. J. Annas, S. S. Crosby, L. H. Glantz, „Guantanamo Bay: A Medical Ethics -- free Zone?", The New England Journal of Medicine, 2013, 369, 2; A. D. Lieberson, „How long can a person survive without food?", www.scientificamerican.com/article/how-long-can-a-person-sur/ (2017).

В. Кањух; С. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАЗЕР, Фрањо

ГЛАЗЕР, Фрањо, фудбалски голман, тренер (Сарајево, 7. I 1913 -- Загреб, 1. III 2003). Са 14 година приступио је радничком клубу Хајдук из Сарајева и већ са 15 година бранио за први тим. Грађанском из Осијека приступио је 1931, а потом је прешао у загребачку Конкордију, где је био резерва. Приликом гостовања у Загребу на утакмици са резервним тимом Конкордије запазили су га из београдског *БСК-*а, довели у свој клуб 1932. и с њим били прваци државе 1933, 1935. и 1936 (1934. није играно првенство). Због несрећног случаја у лето 1936. на Сави и пресуде да је нехотице крив за дављење једног младића, напустио је Београд и прешао у Загреб. Тамо се 1937. пријавио за Максимир, а онда прешао у Грађански, с којим је 1940. био првак Југославије, а 1943. Хрватске. По ослобођењу земље је мобилисан, па је био голман и тренер екипе Прве армије Југословенске армије, а на првенству државе септембра 1945. у Београду, на којем су учествовале репрезентације југословенских република, аутономне покрајине Војводине и Југословенске армије, био је тренер војне екипе која је заузела друго место. Био је први тренер и голман београдског Партизана, тадашњег клуба Централног дома Југословенске армије, основаног октобра 1945. После демобилизације, а по завршетку првенства у којем је Партизан постао први пут првак, отишао је 1947. у Фискултурно друштво Сплит, а у јесен те године у Морнар из Сплита, у којем је и завршио голманску каријеру и наставио као тренер до јула 1948. После тога је тренирао тимове Динама (Загреб, 1949/50), Кварнера (данас Ријека, 1950), Спартака (Суботица, 1950), Вележа (Мостар, 1951/52, 1953, 1958/59), Вардара (1952), Будућности (Подгорица, 1953), Борца (Бањалука, 1953/54), Ријеке (1954--1956), Пролетера (данас Осијек, 1956/57), Будућности (Смедерево, 1960--1962), Трешњевке (Загреб, 1965/66), Капфенберга (Аустрија, 1966--1968), одакле је 1968. преузео прволигашки тим Загреба. У том клубу је 1970. био тренер голмана, а потом саветник у друголигашу Љубљани, што му је била последња дужност у фудбалу. Са 35 утакмицa за државну репрезентацију био је рекордер међу југословенским голманима пре рата. Освојио је Балкански куп 1935. у Софији. За време II светског рата бранио је за репрезентацију НДХ, а пре тога и за градске репрезентације Београда и Загреба, као и за репрезентацију Бановине Хрватске. Као тренер у Сплиту открио је Владимира Беару, каснијег прослављеног голмана, а у Партизану је био и тенисер.

ИЗВОР: Документација „Политике".

ЛИТЕРАТУРА: Партизан 1945--1970, Бг 1970; Југославија у светском фудбалу, Бг 1975; З. Магдић, Легенде загребачког ногомета, Зг 1996; В. Стојковић, Бели орлови 1920--1941, Бг 1999; Ногометни лексикон, Зг 2004.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМА

ГЛАМА, врста сребра која је садржавала одређени проценат злата. О њој је остало највише података у књигама дубровачких трговаца Михаила Лукаревића и браће Кабужића. Добијала се у српским средњовековним рудницима Новом Брду, Јањеву и Брскову. Порекло имена није тачно утврђено, али се немачки термин glam, који се односи на састав стене, доводи у везу с њим. У српским изворима назива се „гламско сребро", а у латинским argentum de glama, argentum cum auro, argento indorato. Супротстављало се обичном или белом сребру, које је могло бити плико и фино. Удео злата у гламском сребру кретао се од 1 до 30%. Од удела злата зависила је цена г., а она је одређивана тек када се утврди колики је био проценат злата. У средњем веку злато је било десет пута скупље од обичног сребра, а г. је била три пута скупља од сребра које није садржало злато. Рударски стручњаци у средњовековној Србији познавали су процес раздвајања злата од сребра. У изворима су забележене набавке разних материјала, а пре свега шалитре, за коју је изричито наведено да служи за одвајање злата од сребра. У Котору је већ 1335. радио магистер за раздвајање злата од сребра. Тај технолошки процес за српску г. обављан је у самој Србији, али и у Дубровнику и Венецији. Из Србије су извожене знатне количине г. Од 1433. до 1447. у Дубровнику је склопљено 21 трговачко друштво, с капиталом од 26.800 дуката, за куповину гламског сребра у Србији. Браћа Кабужићи, који су пословали у Новом Брду, извезли су од 1428. до 1432. 565 кг гламског сребра у вредности од око 38.000 дуката. Од те количине 88% послали су на продају у Венецију. У просеку, пошиљке г. браће Кабужића садржале су око 25% злата, тако да је 565 кг златоносног сребра садржало 141 кг злата. То је до сада највећи познати годишњи извоз г. из српске државе. Он сведочи да су сребро и злато из српских средњовековних рудника заузимали значајно место у укупној европској производњи племенитих метала.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни, II, Бг 1962; И. Воје, „Argentum de glama", ИЧ, 1970, 16--17; Д. Ковачевић Којић, „Српско сребро и злато у европској производњи (XIV--XV вијек)", у: Европа и Срби, Бг -- Н. Сад 1996; Р. Ћук, Д. Ковачевић Којић (ур.), Старо српско рударство, Бг -- Н. Сад 2002; М. Динић, Из српске историје средњег века, Бг 2003.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧ

ГЛАМОЧ, град и општинско средиште у југозападној Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, смјештено у сјеверном, ширем дијелу Гламочког крашког поља, између планина Старетине на југозападу и Виторога на сјевероистоку. Насеље је у сјеверозападном дијелу Гламочког поља, у Горњем пољу, на подгорини планине Старетина, гдје избија неколико крашких врела и формира се рјечица Бусија. Југоисточни дио Г. је на 950 м н.в., а западни се пење до 1.030 м н.в. Г. је настао на раскрсници локалних путева, тако да је распоред улица мрежаст. Центар је на јужној периферији, гдје су све јавне зграде, двије цркве, џамија, хотел, средњошколски центар, дом културе. Град и поље су удаљени од прометних путева. Најбоље саобраћајне везе су према југоистоку, односно Ливну (36 км) и магистралном путу који повезује долину Врбаса са јадранским приморјем код Сплита. Остали путеви који се овдје стичу имају локални значај. Овако изоловано мало насеље постало је гравитациони центар пространог али мало насељеног окружења. Године 1991. гламочка општина је имала површину од 1.096 км² са 55 насеља у којима је живјело 12.593 становника. Град је 1991. имао 4.256 становника од којих су 76,5% били Срби, а 20% Муслимани. Извјестан напредак насеље доживљава крајем XIX в. када је почео развој дрвне индустрије, која је остала доминантна привредна грана. У Г. је шумска управа, а у сјеверном дијелу велики дрвни комбинат. На узвишењу изнад града, високом око 1.000 м, налази се стара тврђава Градина.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Никић, Гламоч -- становништво и насеља, Сaр. 1989.

М. Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧ

ГЛАМОЧ (Дламоч), средњовековна жупа у истоименом крашком пољу на југозападу Босне, са седиштем у граду Гламочу (1503. поменут као Београд--Гламоч). Према повељи бана Твртка из 1366, планина Виторог чинила је границу према жупи Пливи. Писана сведочанства о жупи Г. и њеним насељима ретка су и спорадична, а већи број средњовековних насеља потврђен је тек археолошким истраживањима. Власт над градом са жупом припадала је огранку фамилије Хрватинића, браћи Гргуру и Вукославу Павловићу, синовима Павла Хрватинића, и Гргуру Стипанићу. Према сачуваној повељи из 1357, они су предали Гламоч угарском краљу Лудовику/Лајошу Анжујском (1342--1382), а у замену су добили поседе у Славонији (Добра Кућа у Крижевачкој жупанији). Заједно са Купрешким, Дувањским и Ливањским пољем, односно истоименим жупама, жупа Г. чинила је посебну територијално-управну јединицу -- „земљу", која се у писаним документима јавља под именом „Западне стране". Најранији помен Западних страна налази се у интитулацији прве сачуване краљевске повеље Стефана Твртка I (1353--1391), издате Дубровачкој општини 10. IV 1378. Разлог за увођење новог назива у титулу и стварање нове управне јединице треба тражити у настојању краља „Босне и Срба" да учврсти своју власт над овим територијама. Остаје отворено питање колико је то било могуће извести до краја владавине краља Лудовика/Лајоша. Након његове смрти, међутим, уследио је период феудалне анархије у Угарском краљевству, што користи босански владар са својом властелом да би вратио некадашње територије. Поседе у жупи Г. имао је и босански војвода Павле Клешић, судећи према повељи краља Стефана Остоје из 1404. Крашки рељеф и састав тла одредили су распоред насеља и врсту привредних делатности, тако да је доминантније било сточарство од земљорадње по селима смештеним на ободу Гламочког поља.

Извор: Т. Смичиклас, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније, XII. 1351--1359, Зг 1914.

литература: Ј. Мргић Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Бг 2002; Т. Рибар, Западне стране у средњовјековној босанској држави, Бг 2010.

Ј. Мргић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧАК, Марина

ГЛАМОЧАК, Марина, социолог, виши научни сарадник, истраживач (Ужице, 23. II 1961). Завршила је Филозофски факултет (Катедра за социологију) Универзитета у Београду (1984), постдипломске студије из области социологије религије похађала је на ФФ у Загребу (1986--1987) и ФФ (Катедра за социологију) у Београду (1986--1989). Магистарску диплому је добила на École des Hautes Études en Sciences Sociales (EHESS), као и награду за најбољи одбрањени рад у Паризу (1994). Докторирала из области социологије на истој високошколској установи у Паризу (2000). Звање доцента добила је од Националног савета универзитета Француске (2001). Сарадник је више научноистраживачких центара (Institut français de géopolitique -- Université Paris VIII, Laboratoire d'Analyse des Systèmes Politiques -- CNRS, Université Paris X, Centre interdisciplinaire de recherches sur la paix et d'études stratégiques-CIRPES/EHESS, Centre des Études des Mouvements Sociaux-CNRS/EHESS). Г. се бави социолошким аспектом стратешких геоекономских, енергетских и сличних тема које у највећој мери обухватају земље Балкана, земље источне Европе и Руске федерације. Један од пројеката из ове области односи се управо на руску енергетску политику на Балкану и на њену стратегију утицаја на политику ЕУ. Један је од оснивача и уредника интернационалне ревије за уметност, науку и културу Дијалог у Паризу. Живи готово три деценије у Паризу са својим супругом Златком Гламочаком (Бихаћ, 1957), познатим скулптором који је излагао своја дела у више европских земаља и добио многобројна признања у Црној Гори, Србији и Француској.

ДЕЛА: Концепције Велике Хрватске и Велике Србије у политичкој емиграцији, Ужице 1997; „La genèse de l'émigration croate et serbe", Balkanologie, 1998, II, 1; „À la recherche de l'identité bosniaque: entre religion, nation et État", Cités, 2007, 4, 32; Les relations économiques russo -- serbes et la perspective de l'intégration européenne de la Serbie, Assemblée nationale de France, www.assemblee-nationale.fr/13/cr-cafe/09-10/c0910035.asp.

В. Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧАНИ

ГЛАМОЧАНИ, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Лакташи, на крајњим југоисточним обронцима планине Козаре према долини Врбаса. На југоисточној периферији села је пут Бањалука--Градишка. Бањалука је удаљена 15 км, а општински центар 6 км. Село се протеже од друма у долини Врбаса, на висини од око 125 м према планинској подгорини до висине од око 280 м. Горњи дио села је задржао стари дисперзивни карактер, а доњи дио су захватиле промјене везане за урбанизацију околине Бањалуке и он има компактан облик. У њему су подручна четвороразредна основна школа, амбуланта, дјечији вртић, тржни центар, салон намјештаја, две кланице и погон за производњу пластичних маса. Године 1948. село је имало 785 становника, али је под утицајем оближњег града њихов број константно растао и 1991. у Г. је живјело 1.612 људи од којих су 76,36% били Срби и 7,82% Муслимани. Према претходним подацима пописа становништва из 2013. село је имало 2.027 становника, који су живјели у 631 домаћинству.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧАНИ

ГЛАМОЧАНИ, село на сјеверној периферији Босне, у Републици Српској, у општини Србац, смјештено у Посавини, уз доњи дио тока Врбаса, 8 км од његовог ушћа у Саву. У селу је раскрсница неколико локалних путева, а најважнији је онај начелног правца исток--запад који прати ток Саве. Општинско средиште је око 10 км сјевероисточно, а Градишка око 25 км према сјеверозападу. Код села је, на путу према Српцу, преко Врбаса бетонски друмски мост. Село је компактно, настало дуж локалних путева, па је добило радијалан облик. У њему су основна школа, пошта, амбуланта, асфалтна база, двије пилане и погон за израду изолационог материјала. Године 1948. у Г. је било 882 становника, а до 1991. тај број је смањен на 615, од чега су 95,77% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва из 2013. село је имало 594 становника, који су живјели у 203 домаћинства. У Г. је тада било 238 станова/кућа.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧКО КОЛО

ГЛАМОЧКО КОЛО, један од регионалних играчких типова глувог/немог кола (у литератури друге половине XX в. називаног „играње без музичке пратње"). У почетку је по селима Гламочког поља било познато као старобосанско коло и извођено је само у формацији затворeног кола. Етнокореолошка истраживања показују да је касније -- услед жеље млађих генерација да играју брже, темпераментније и у формацији пара, али и под утицајем плесне праксе из удаљенијих крајева (нпр. Лике) -- старобосанско коло било извођено у обе формације (затворено коло и парови). Тада и добија назив Г. к. Из поменутог разлога, ово коло има више образаца корака и током његовог извођења мењају се формације и путање кретања. Како не садрже мелодијску компоненту музике, главну карактеристику Г. к., као и свих других глувих/немих кола (у сеоској плесној пракси, нарочито у подручју Динарских планина, називаних и „нијемо коло", „шутке", „глухо", „без ишта", „тихо" и сл.), представља метроритам који -- кроз шум или бат корака, као и звецкање накита играча -- остварује кинетичку срж плеса. Г. к. је плес састављен од више образаца корака у различитим метроритмичким обрасцима (најчешће „шестодел": две четвртине -- две четвртине -- две четвртине, или две четвртине -- две осмине + четвртина -- две осмине + четвртина) који се нижу током плесног тока у зависности од команди које извикује коловођа/командант. Извођење Г. к. почиње након колања (шетана игра уз песму из локалног репертоара) девојака у формацији затвореног кола. Кад девојке отпевају све стихове песме, једна каже: „Хајде" и тада заиграју живље и брже, а прикључују им се и момци. Промену обрасца корака, тј. команде на основу које играчи знају шта и како треба да играју, као и смену формација и путање кретања, најављује коловођа/командант. На његову команду (нпр. „'Ајдемо около!", „Врати!", „Поврати!", „Бјеж' около!", „Наопако!", „Један!", „Свак' себи!", „Свак' своју!" и сл.) мењају се смер путање кретања кола, плесна формација, образац корака, али извођење кола тече непрекидно. Будући да је извођење кола могло трајати дуго, поједини аутори истичу и његову социјалну функцију: путем оваквог типа кола могли су да се процене здравље и издржљивост девојке.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Допуђа, „Старобосанско коло из околице Гламоча", Билтен Института за проучавање фолклора, I, 1951; О. Младеновић, Коло у Јужних Словена, Бг 1973; Ј. Допуђа, „Игре без музичке пратње -- као специфичност у народним играма балканских народа", у: Рад XIV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије, Бг 1974; И. Иванчан, Народни плесови и игре у Лици, Зг 1981; Ј. Допуђа, Народни плесови -- игре у Босни и Херцеговини, Зг 1986; В. Карин, Плесна пракса Динараца у Војводини, докторска дисертација, Бг 2015.

В. Карин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАМОЧКО ПОЉЕ

ГЛАМОЧКО ПОЉЕ, крашко поље у југозападном делу Босне и Херцеговине које је с југозападне стране оивичено планинама Старетина и Голија, а са североисточне стране планинама Чемерница и Цинцар. Припада Федерацији Босне и Херцеговине. Простире се правцем северозапад--југоисток дужином од 37 км и ширине до 5 км. Заузима површину од 133,5 км² . Надморска висина дна варира од 880 до 950 м н.в. Дно поља је у деловима око водених токова изграђено од алувијума, органо барских седимената, дилувијалних седимената и пролувијума, док у средишњем делу доминирају стене неогене старости које чине лапоровити кречњаци, лапори, калкаренити, слабо везани конгломерати и угаљ. Северозападни део поља зове се Горње, а југоисточни део Доње поље. У Горњем пољу поплаве трају од септембра до маја. Ту су и два језера: Опачићко и Кулогвино. Пољем тече неколико понорница, од којих је највећа Рибник. Доњим пољем теку Јаруга и Врба, које га плаве током лета и јесени. Тада се овде формира језеро дубине од 7 до 8 м. Са дна поља издижу се хумови Хомар са 982 м н.в. и Апин Бријег са 927 м н.в. Највећи број насеља изграђен је по ободу поља. У средњем, проширеном делу је град Гламоч (4.256 становника 1991. од којих су 76,5% били Срби). Кроз поље пролазе путеви локалног значаја, који га повезују са најужом околиним, међу којима је најзначајнији онај који повезује Ливно са Босанском Крајином. Околина поља је богата шумама које служе као сировинска база за велики шумски комбинат у Гламочу**.** Поље је познато по великој производњи квалитетног кромпира.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1967.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гламочлија, Ђорђе

Гламочлија, Ђорђе, агроном, универзитетски професор (Нова Градишка, 5. IV 1949). На Пољопривредном факултету у Београду дипломирао је 1968, магистрирао 1980, а докторску дисертацију одбранио 1986. Запослио се на Пољ. ф. у Земуну 1977. као асистент на Посебном ратарству. Од 2001. је редовни професор на истом предмету. Обавио је специјализације из области ратарства на Универзитету Тимирјазев, СССР (1986), студијски боравак у Шмит-Баумшуле, Улм, Немачка (2006) и на Волгоградској академији, Русија (2008). Био је шеф Катедре за ратарство; директор Института за ратарство и повртарство; члан Матичног научног одбора за биотехнологију и агроиндустрију; члан Биотехничког већа; у периоду 2007--2011. председник организационог одбора симпозијума Иновације у ратарској производњи; члан уређивачког савета часописа Лековите сировине. Истакнути је стручњак у области гајења ратарских биљака (Ратарство, Бг 1997; Посебно ратарство, 1--2, Бг 2004, Земун 2010; Чување ратарских производа, Земун 2012).

ДЕЛА: Специјално ратарство, Бг 2005; Хељда, Земун 2012; Ратарство, Земун 2012.

Литература: 80 година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, Бг 1999.

Д. Ковачевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС

ГЛАС, јединица говорног ланца у чијој се основи налази звучни талас. Настаје тако што ваздушна струја, истиснута из плућа, пролази кроз душник и гркљан, па улази у усну дупљу где се модификује. Један број г. може настати и увлачењем ваздуха кроз уста (кликови), нпр. цоктање у српском језику. Када ваздушна струја стигне до гласних жица, она пролази кроз сужен простор између њих -- гласник, при чему се артикулишу безвучни и аспировани г., или наилази на гласник затворен целом дужином, који се затим отвара при чему гласне жице трепере, а што је основ за артикулацију највећег броја г. Уколико гласне жице трепере целом дужином, треперење је спорије, а крајњи резултат је нижи тон. Ако је део који трепери мањи, г. који настаје биће виши. Што су гласне жице тање, то је добијени г. по тону виши и обрнуто; што су гласне жице дебље, г. је по тону нижи. Из гласника излази једноличан ларингални или основни тон (F0) слабог интензитета, који не одаје акустички утисак људског г. Он се уобличава у резонаторима (шупљинама) чијим вибрирањем се стварају виши хармонски тонови. Особине г. зависе, у начелу, од: а) особина ларингалног тона, б) облика и запремине резонатора и в) тонуса зидова резонатора. Постоје три основна начина за творбу г.: 1. звучни сигнал из гркљана обликује се тако што гласовни канал подстиче концентрисање спектралне енергије у појединим фреквенцијским подручјима (форманти), при чему се стварају тонови (самогласници) и стабилни делови појединих сугласника (сонаната); 2. ваздушна струја при проласку кроз гласовни канал ствара шум тамо где је гласовни канал сужен, при чему настају фрикативни (струјни) сугласници и 3. ваздушна струја врши притисак на место препреке и при реализацији г. ту препреку нагло уклања, што је основ за формирање преградних (оклузивних) сугласника. Уколико се у току изговарања монофтонга промени његова формантска структура, то ће на перцептивном плану представљати дифтонг. Сливени г., африкате, перципирају се као једнообразни, али се на њиховој спектралној слици јасно очитава по један оклузивни и фрикативни сегмент. Разлике и несавршености у грађи гласовног апарата утичу на стварање различитих акустичких слика једног истог типа г. Разлика се најпре уочава у боји и висини г. говорника, што се на спектралној слици очитава кроз висину F0, као и кроз фреквенцијске појасе у којима се јављају поједини форманти. Међутим, како је распоред форманата мање-више константан за сваки појединачни тип г. (нпр. за о F1 ће увек бити у ниским, а F2 у високим фреквенцијама, док ће се код а форманти груписати око средине спектра), основни тип изговореног г. увек ће бити препознатљив, нарочито ако се налази у ширем говорном ланцу, где ће његова идентификација бити додатно олакшана у односу на суседне г. Говорни апарат човека може да генерише широк репертоар различитих г. од којег сваки језик узима један мањи број чијим међусобним комбиновањима ствара низове са одговарајућим значењем у оквиру свог говорног кода. Тај редуковани систем г. означава се као фонолошки систем једног језика и у њему се г. дефинишу на основу инхерентних дистинктивних обележја. Класификација г. може се вршити и на основу артикулационих параметара, што подразумева основну поделу на самогласнике, полусамогласнике и сугласнике, из којих се издваја класа сонаната. Самогласници се према месту творбе одређују као предњи, средњи и задњи, а према степену отворености као отворени, средњи и затворени. У српском језику положај усана и носност нису пертинентне особине самогласника. Сугласници могу бити звучни (слаби) и безвучни (јаки), орални и носни, латерални и вибранти, а према месту творбе двоуснени, уснено-зубни, зубни, алвеоларни, палатални и веларни.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскога књижевног језика, Бг 1996; П. Ивић, О фонологији. Расправе, студије, чланци, Ср. Карловци -- Н. Сад 1998; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг -- Н. Сад 2010.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС

ГЛАС, мелодија, мелодијски модел који налази примену у црквеној појачкој и у фолклорној вокалној традицији, као носилац одређеног карактера и значења (етоса). По својој структури може се састојати од неколико мелодијских формула.

Појачка традиција Источне хришћанске цркве почива на сложеном и целовитом систему осмогласја. У ширем смислу, црквени г., баш као и црквена музика, води порекло од старозаветног јеврејског синагогалног певања у којем су постојале ознаке тона и г. по којима су певани одређени псалми. У Византији, у којој је црквена музика водила вишевековни дијалог са начелима античке музике, током првог миленијума формирао се систем од осам мелодијских модела: четири основна (аутентична) и четири плагална (изведена) г. Основни г. се обележавају словима грчког алфавита која имају бројчану вредност: нпр. hj'c(o") a j(prw'to"), a плагални скраћеницом pl(avgio") испред броја: нпр. pl a j. Сваки плагални је за кварту нижи од свог основног г.

Ослањајући се на средњовековне византијске (Михаило Псел, Манојло Вријеније) и западне (Боетије, Аристид Квинтилијан) теоретичаре, епископ Хрисант (око 1770--1846), последњи реформатор грчког црквеног појања, закључује да г. представља шему мелодије са четири елемента: интонациона формула, лествица, доминанта и каденца. Сваки г. садржи неколико утврђених мелодијских формула које се комбинују увек на другачији начин и могу бити иницијалне, медијалне и финалне. Може садржати и неколико сродних напева (мелодија) које дефинишу сличне мелодијске формуле, а у различитим г. могу се јавити истоветне мелодијске формуле. Тонална основа г. базира се на три типа старогрчких лествица дефинисаних врстом тетрахорда: дијатонској, хроматској и енхармонској. Осим звучних елемената, важну компоненту једног црквеног г. представља његова естетска димензија коју су у њега унели богонадахнути химнографи у настојању да мелодијама што верније дочарају поруке божанских речи. Неки г. имају покајни, неки радосно тужан, а неки мистичан карактер, што су химнографи свесно користили како би се верници довели у таква молитвена стања.

Византијски осмогласни систем пренет је на Запад крајем VIII в., а у сродне традиције других православних народа, па тако и Срба, у време њихове христијанизације. Најранија пракса обележавања г. код Јужних Словена и Руса указује на присуство како византијског тако и новог „словенског", континуираног начина (од I до VIII) који ће од XIII в. преовладати. Г. новијег српског црквеног појања у много чему кореспондирају са грчким узорима. Њихова посебност садржана је у елементима музичког језика (мелодика, структурални и формални принципи), а услед уплива народног мелоса и извесних елемената европске музике задобили су и нека нова обележја, пре свега кроз дур-мол тонални систем.

П. Ђоковић

У српској вокалној фолклорној традицији г. може подразумевати напев, мелодијски и интонациони модел, а јавља се у две основне функције: извођачкој, која је иманентна семантици, месту и времену извођења; и стваралачкој, која обухвата различите практичне могућности примене појединих елемената мелодијског обрасца у изградњи нових мелопоетских облика. Исти г. може се примењивати на различите тонске низове, у зависности од преовлађујућег вокалног дијалекта на датом географском простору.

Значење г. као напева подразумева само његову извођачку функцију, а односи се на велик део сеоске обредне и обичајне традиције: утврђени напев (коледарски, лазарички, краљички, сватовски, жетелачки, гусларски, асталски г.) примењује се на већи број различитих текстова истоветне намене, по правилу са истоветном версификацијом, што значи да одлучујућу улогу има текстуална компонента. Иста пракса заступљена је и у новијем сеоском певању, на бас, код којег се велик број текстова може изводити на релативно ограничен број напева (арија). Извођачка функција г. испољава се и у његовом емском именовању према: везаности за одређени крај (штаваљски, драгачевски, планински г.), начину извођења (тешки, високи г.) или његовој комплексности (дугачки, кратки, велики г.).

Као мелодијски модел г. подразумева стваралачку функцију, односно слободнију примену мелодијског обрасца: версификација стихова може варирати, тако да примену одређеног г. не диктира утврђена текстуална структура, него мелодијска компонента. Она варира и прилагођава се различитим текстуалним структурама, понекад и мењујући места појединих мелодијских формула, чиме се мења и сама музичка форма. Тада се мелодијски модел састоји од низа мелодијских формула које се комбинују на различите начине слично композиционом поступку названом „макам-принцип" који српску вокалну фолклорну традицију доводи у везу са традицијама Блиског и Средњег Истока и Индије. Овај принцип се може упоредити и са праксом појања Источне цркве, а веома је заступљен у прелском сеоском жанру.

Г. као интонациони модел представља звучну контуру која се остварује у садејству са другим елементима музичке структуре. Он тада функционише као апстрактна идеја мелодијског покрета унутар које се, у различитим примерима, може наићи на много одступања, али уз задржавање мелодијског правца кретања као основног критеријума.

Ј. Јовановић

ЛИТЕРАТУРА. Н. Барачки, Обрасци осмогласног појања, Сомбор 1937; М. Васиљевић, „Функције и врсте гласова у српском народном певању", Рад Седмог конгреса СУФЈ, Охрид 1960, Охрид 1964; Л. Мирковић, Православна литургика, Бг 1966; Е. Wellesz, A History of Byzantine Music and Hymnography, Oxford 1971; D. Wulstan, The Origin of the Modes, Studies in Eastern Chant, Oxford 1971; M. Huglo, Les Tonaires, Inventaire, Analyse, Comparaison, Paris 1971; О. Strunk, Essays on Music in the Byzantine World, New York 1977; К. Каварнос, „Естетско испитивање византијске уметности", Теолошки погледи, 1978, 1--2; Д. Петровић, Осмогласник у музичкој традицији јужних Словена, Бг 1982; S. Ziegler, „The Relation Text-Melody in Ritual Folksongs of Western Macedonia", Македонски фолклор, 1982, 29--30; G. Abraham, The Concise Oxford History of Music, Oxford 1985; Д. Девић, Народна музика Драгачева, облици и развој, Бг 1986; Р. Петровић, Српска народна музика -- песма као израз народног музичког мишљења, Бг 1989; C. Пено, „Сличност међу гласовима српског осмогласног појања -- прилог аналитичком проучавању црквеног појања", ЗМССУМ, 1998, 22--23; С. Радиновић, „Макам-принцип у мелопоетском обликовању заплањских јесењих песама", Музички талас, 2001, 29; Ј. Јовановић, Старинске свадбене песме и обичаји у Горњој Јасеници (у Шумадији) -- сватовски глас и његови облици, Бг 2002; J. Херцман, Византијска наука о музици, Бг 2004; И. Перковић Радак, Музика Српског Осмогласника између 1850. и 1914. године, Бг 2004; М. Вукичевић Закић, Обредне песме зимског полугођа -- системи звучних знакова у традицији југоисточне Србије, Бг 2009; Chrysanthos of Madytos, Great Theory of Music, New York 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС

ГЛАС, централни лист Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ) Србије који је са променљивом учесталошћу излазио 1942--1952. Први број изашао је у илегалној штампарији 30. VIII 1942. у окупираном Београду, рађен је на шапирографу у 400 примерака и имао је 26 страница, а други број је издат у новембру 1942. као двоброј. Г. је био антифашистички лист који се залагао за ослобођење југословенских народа под вођством Комунистичке партије. И поред напора да се сачува тајност локације, јула 1944. квислиншка Специјална полиција и Гестапо открили су илегалну штампарију где се лист уређивао и умножавао. Да не би пали у руке непријатељу пошто су спалили сав материјал, самоубиство су починили илегалци Слободан Јовић и Бранко Ђоновић. У редакцији су радили Благоје Нешковић, Петар Стамболић, Мирко Томић, Василије Буха, а по преласку на слободну територију Богдан Пешић, Слободан Ивановић, Танасије Младеновић и др. У току рата до ослобођења југословенске престонице изашло је 12 бројева, а бројеви 5 и 6 штампани су на ослобођеној територији јужне Србије док се нису стекли услови да се лист врати у главни град. Убрзо након ослобођења Београда новембра 1944. лист се појавио пред читаоцима у тиражу од 40.000 примерака и под уредништвом Миливоја Стевановића. Након ослобођења лист редовно излази и прераста у недељник који достиже тираж до 70.000 примерака. Редакција се смешта у зграду предратног листа Правда браће Сокић у Влајковићевој 8 у Београду, а на машинама које су остале након повлачења окупатора поред Г. штампани су и други листови (Зора, Сељачка борба, Дуга, Глас Бугара у Југославији). Након што је редакција проширена и кадровски уобличена, од 22. VIII 1945. Г. је постао дневни лист који је излазио на шест страна, а уређивао га је чувени новинар Душан Дуда Тимотијевић. У редакцији су тада радили познати новинари: Предраг Милојевић, Драгомир Лола Димитријевић, Бора Глишић, Милорад Милошевић, Милорад Панић Суреп, Лав Захаров, Бранко Поповић, Душан Савковић и др. Крајем 1946. на место главног уредника дошао је Слободан Лале Ивановић, од јула 1947. ту дужност обављао је Живан Димитријевић Гија, а затим од априла 1948. Миодраг Жико Аврамовић. Г. је био одлична школа многим журналистима који ће касније постати бардови српског и југословенског новинарства, те уредници који су значајно утицали на развој српске журналистике. У Г. је као фотограф радио Александар Аца Симић (уредник фотографије у Политици и Борби), дописник је био Миленко Бељански (новинар Дневника и Политике), а значајан број репортажа из главног града и унутрашњости написао је Љубиша Стојковић, врстан учитељ млађих новинара (радио у Дуги којој је смислио име). И поред добре новинарске редакције у ондашњим условима лист није могао да се одржи на медијској сцени југословенске штампе, тако да се коначно угасио 1952.

ЛИТЕРАТУРА: Два века српског новинарства, Бг 1992.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС АПОТЕКАРСТВА

ГЛАС АПОТЕКАРСТВА, стручни сталешки лист који је, на основу идеје власника апотека, сарадника и фармацеута из Београда и Земуна, излазио 1919--1931. Одговорни уредник листа био је Димитрије Николић, а власник Радомир Стојић. Редакциони одбор чинили су: Антоније А. Околичањи, Владислав Ст. Анђелковић, Димитрије К. Николић, Милан Мишковић, Петар Н. Живковић, Радомир Стојић и Сима Протић. Након првог броја часописа јуна 1919, прогресивне, реформске идеје Редакционог одбора часописа убрзо су привукле пажњу фармацеута из Србије и Војводине, тако да од јула 1919. часопис постаје орган Српског апотекарског друштва и Савеза апотекара за Војводину. Редакциони одбор проширен је за четири нова члана из редова Савеза апотекара Војводине: Милана Попића, Душана Илина, Андрију Мирковића и Ђуру Лакића. Трећи број листа штампа се у Новом Саду у редакцији Андрије Мирковића. Захваљујући часопису, Српско апотекарско друштво успело је да активира велик број припадника свих структура фармацеутске струке и већ у четвртом броју Г. а. од октобра 1919. објављен је интегрални текст Нацрта закона о апотекама у Краљевини СХС. Од 1921. Српском апотекарском друштву и Савезу апотекара за Војводину као издавач Г. а. придружује се и Босанско-херцеговачки апотекарски гремијум. Након придруживања излази први двоброј часописа (15--16) од августа 1921. као званични орган Удружења фармацеута Србије, Војводине и Босне и Херцеговине. Лист је излазио до 1929: у редакцији Андрије Мирковића до 1927, а у току 1928. и 1929. у редакцији Миливоја Мољца. После осам година од изласка првог броја часописа Г. а. мења концепт бавећи се више стручним проблемима него сталешким. Додатак часопису назван је Архив за целокупну хемију и фармацију, а уређивачки одбор чинили су: Александар Леко, Павле Јовановић, Момчило Мокрањац и Андрија Мирковић. Колико је познато, 1928. изашао је још само један број додатка часописа под овим називом. Током 1929. додатак часопису мења назив у Анали хемије и фармације, а под тим именом наставио је да излази до 1931.

ИЗВОР: Архива Музеја за историју фармације Фармацеутског факултета Универзитета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: А. Мирковић, „Фармацеутска штампа у Србији", АФ, 1961, 2; М. Горуновић (ур.), 100 година Фармацеутског друштва Србије 1879 --1979, Земун 1983.

Д. Крајновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ЗАНАТЛИЈА

ГЛАС ЗАНАТЛИЈА, стручни неполитички недељни лист намењен занатлијама, покренут у Новом Саду 9. VI 1872. Издавала га је Задруга Срба занатлија. Као номинални уредник наводи се Алекса Алексић, од 21. броја Никола Продановић, али је суштински посао уређивања обављао Александар Сандић. Лист је био прожет социјалистичким идејама и објављивао је чланке Светозара Марковића. Премда постоје мишљења да је покретање тог листа иницирао чувени српски социјалиста, за ту тврдњу нема јасних доказа. Лист се бавио углавном стручним питањима из области занатства и обрађивао је теме које су биле у делокругу интересовања занатлија који су у време излажења листа чинили значајан део радне популације. Велик проблем листу чинила је медијска конкуренција оличена у Гласу народа, листу који је већ излазио, а бавио се доста сличним темама. У сложеним приликама за издавање медија са стручном тематиком Г. з. је имао сталних проблема са ниским тиражом који није прелазио 350 претплатника. Због наведених тешкоћа и економске неодрживости последњи број који је изашао пред читаоце био је број 25 од 6/18. XII 1872.

ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Бг 2003.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ИСТИНЕ

ГЛАС ИСТИНЕ, лист за хришћанску, православну духовност који је, два пута месечно, излазио у Новом Саду 1884--1890. Власник листа био је А. Пајевић који је имао и своју штампарију. Бројеви 1--12 имали су поднаслов Лист за духовне беседе, животописе и старине. Штампан је на осам страна табака велике четвртине, под уреднишвом Ђ. Рајковића. Од бр. 13, са поднасловом Лист за црквене проповеди, хришћанску поуку, духовну књижевност, животописе, старине и православне црквено-народне потребе, штампан је на формату велике осмине, а уредник је био Сава Петровић. Програм Г. и. били су вера и морал, а садржај подешен за читање у породичном кругу и озбиљном друштву. Материјал је био распоређен у рубрикама: „Беседе", „Чланци", „Животописи", „Српске старине", „Забава и поука", „Разно" и „Некролози". Лист се од почетка борио са материјалним тешкоћама да би на крају престао да излази јер се појавио Српски Сион, лист Синода Карловачке митрополије. Стручну библиографију Г. и. објавио је Ж. Михајловић у Православној мисли 1961 (1--2).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, Један век периодичне штампе Српске православне цркве, I, Бг 1986.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ЈАВНОСТИ

ГЛАС ЈАВНОСТИ, лист „за науку и политику" који је излазио у Крагујевцу 1874. Под уредништвом Стеве Милићевића први број се појавио 15. јула, лист је излазио два пута недељно (средом и суботом) и могао се добити на претплату. Г. ј., који је покренуо Управни одбор Крагујевачке друштвене штампарије, био је директни настављач друштвеног листа Јавност, али и баштиник идеја познатог листа Раденик, чији је некадашњи одговорни уредник био Стева Милићевић. Од 18. броја као уредник Г. ј. се потписивао Коста Ј. Грујић, а због промене уредништва лист није излазио од 7. IX до 20. X 1874. Од истог броја лист је променио заглавље и тако постао „лист за политику, науку и народну приповетку". Стварни уредник био је социјалиста Светозар Марковић и од тог броја почео је да излази четвртком и недељом. Укупно су пред читаоце изашла 33 броја тог листа. Г. ј. је био лист близак социјалистима и промовисао је идеје Светозара Марковића и његових сабораца, због чега је често био на мети режима и под присмотром полиције. Због критике режима одговорни уредник Стева Милићевић осуђен је 1875. на шест месеци затвора, а власт је прогањала и друге новинаре и уреднике. Лист је имао сталне рубрике из народа, крагујевачке општине, књижевности, а често је доносио и прилоге из области социјалистичке теорије, са јасном жељом да читаоце придобије за ту идејну опцију. Борио се против непотизма, израбљивања сељака, корумпираних судија, чиновника и носилаца државних функција, критикујући бирократију али и ондашње новинаре који су били слуге режима, те су стварност представљали много лепшом него што је била. Лист је неговао храбар новинарски дискурс и борбен тон, а појединци који су оптуживани за непотизам, бенефиције, бахатост или злоупотребу власти навођени су именом и презименом. Последњи број изашао је пред читаоце 4. XII 1874, а традицију тог листа наставио је лист Ослобођење који je почеo да излази од јануара 1875.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Светозар Марковић, његов живот, рад и идеје, Бг 1922; Б. Куљанин, М. Меденица, „Свакој власти кост у грлу", Глас јавности, 15. VII 2004; Д. Боаров, В. Баровић, Великани српске штампе, Бг 2011.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ЈАВНОСТИ

ГЛАС ЈАВНОСТИ, дневни лист који је излазио у Београду 1998--2010. Први број листа у новије време изашао је под називом Нови Блиц 20. IV 1998. у Београду, да би од 25. априла исте године изашао пред читаоце под називом Глас јавности. Баштинио је име истоименог медија чији је први број изашао у Крагујевцу 1874. Покренуо га је Радисав Родић (познат као покретач и оснивач таблоидног листа Курир), а први главни и одговорни уредник био је Манојло Вукотић. Г. ј. је био дневни лист који се штампао на ћирилици, опозиционо оријентисан у односу на власт крајем 90-их година прошлог века уз изражену националну ноту у дискурсу новинарских текстова. Имао је стандардне рубрике укључујући и фељтон, а у њему су писали многи познати српски новинари. Често је мењао главне и одговорне уреднике -- по хронолошком реду, након Вукотића, уређивали су га: Срећко Петрић, Милан Бечејић, Милан Мишић, Славољуб Качаревић, Перица Гуњић, Маја Војиновић, Петар Лазић, Иван Чобић, Славица Јововић, Родољуб Герић, Ђуро Билбија, Љиљана Сталетовић, Слободан Милошевић и Игор Ћузовић. Последњи број изашао је 16. I 2010.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелица, З. Јевтовић, Историја новинарства, Бг 2006.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ЈУГА

ГЛАС ЈУГА, информативни дневни лист, који је излазио у Скопљу 1940--1941. Власник је био адвокат и бивши народни посланик Михаило Стојановић, директор Анђелко Крстић, а уредник Тодор Маневић. Први број је изашао 14. X 1940, a излазио је сваког дана осим недеље. Од 9. до 39. броја имао је и специјални додатак под називом Глас нашој деци. Oд 43. броја за 1940. излазио је сваког дана осим понедељка. Штампан је у Штампарији „Јужна Србија" у Скопљу. Писао је о свим проблемима друштвеног живота. Између осталих, сарадници су били: Милан Кашанин, Тихомир Ђорђевић, Исидора Секулић, Јевстатије Караматијевић, Растко Пурић, Петар Митропан, Ненад Поповић, Алексије Јелачић. Последњи број је изашао 1. IV 1941, неколико дана пре немачког напада на Краљевину Југославију.

ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, Српска штампа између два рата. Основа за библиографију српске периодике 1915--1945, Бг 1956; Д. Суботић, Историјско-библиографски прилози за националну историју штампе. Српска књига и штампа у Маћедонији 1869--1941, Бг 1998; М. Кисић, „Библиографија српске штампе у Македонији 1908--1941", Вардарски зборник, 1999, 1; Српска библиографија: периодика 1768--2005, I, Бг 2011.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС КАНАДСКИХ СРБА

ГЛАС КАНАДСКИХ СРБА, гласило српске заједнице у Канади које је покренуто у Торонту 1944. Пошто су српски досељеници с почетка ХХ в. постали многобројнији, они у Канади формирају свој сопствени друштвени и културни живот. Први светски рат је посебно фаворизовао потребу да се Срби сами организују. Године 1914. у Њујорку је почела са радом Српска народна одбрана -- СНО (Serbian National Shield Society или SNSS), а Михајло Пупин, професор физике на Универзитету Колумбија, изабран је за председника СНО. Коришћењем СНО као модела, Срби из провинције Онтарио организовали су своју подружницу 1916. на оснивачком састанку у Веланду, а за председника је изабран Јанићије Кукуљевић из Хамилтона. У исто време, почиње да излази и Канадски гласник (Canadian Herald, Welland, Ontario, 1916--1918) под уредништвом Мићуна Павићевића, као гласило СНО. Подружнице СНО су формиране и у Хамилтону, Нијагара Фалсу, Калгарију, Ванкуверу и др. Амерички и канадски Срби регрутују око 20.000 добровољаца да помогну ратне напоре Србије на Солунском фронту и скупљају значајну материјалну помоћ својој отаџбини.

После I светског рата формирају се југословенско-канадска удружења, а Срби се придружују овим организацијама. Тако су подржали издавање листа Глас Канаде (Voice of Canada, Toronto, 1934--1943), а уредник листа био је Божа Марковић. Током II светског рата Срби су се поделили на оне који подржавају ројалисте и четнике, с једне, и на оне који подржавају партизане, с друге стране. Тако су крајем 1942. обновљене неке подружнице СНО у Канади. Године 1944. почиње да излази Г. к. С. (Voice of Canadian Serbs, Toronto, Windsor, 1944), а у новембру 1945. постаје званични орган СНО. Прво се штампа као недељник у Виндзору, а од 1983. као месечни писани медиј излази у Торонту. У време разбијања СФРЈ, канадски Срби почињу да се дистанцирају у односу на претходне идеологије, настављајући да промовишу српску културу, историју и православну вероисповест. Г. к. С. је гласило на српском језику и једна од најстаријих новина, после Политике из Србије и Американског Србобрана из САД. Тираж се временом мењао, али је достизао и 20.000 примерака. Уредници су били: Адам Прибићевић, Јован Јоветић, Петар Булат, Федор Рајић, Радмило Грђић, Радоје Кнежевић, Бора Драгашевић, Сузана Судар и др.

В. Гречић

С обзиром на послератну емиграцију, Г. к. С. од почетка има изразито патриотско-српски и антикомунистички карактер. Сарадници су били познате личности из српске емиграције: Радоје Кнежевић, Божидар Марковић, Радмило Грђић, Бора Трифковић, Марко Вукасевић, Бранко Мемедовић, Новак Вучелић, Велимир Тосковић, Милорад Гаћеша, Федор Рајић, Бора Драгашевић и др. За повремене енглеске секције биле су задужене Олга Б. Марковић и Драга Драгашевић. Душан Бијелић, под псеудонимом Душан Босанац, као сарадник и технички уредник значајно је допринео квалитету новина. До 1982. штампан је на ћирилици, у великом тиражу од 15.000 и излазио је недељно. Од 1983. постаје месечни лист, да би од 2011. био штампан двомесечно. Полако гашење Г. к. С. је очекивани природан процес, условљен променама као што је другачији профил новијег усељеништва и доступност вестима на интернету.

Г. к. С. је богати извор информација о животу српске заједнице у Канади. Доноси вести о новим српским црквама широм Канаде, о црквеним светковинама, венчањима, рођењима, умрлима. Штампају се извештаји о српским организацијама и политичке вести из земље са коментарима уредника. Рекламе српских компанија, ресторана, разних радњи, лекара, зубара, адвоката, дају слику о економском животу Срба и њиховом просперитету. У ранијим годинама текстови Слободана Јовановића, Адама Прибићевића и Лазе М. Костића допринели су да Г. к. С. буде на завидном нивоу и веома популаран широм континента. Рекламе о књигама које је публиковала српска издавачка кућа „Авала" у Виндзору драгоцени су извор за српску библиографију. Штампају се повремено приче и песме из српске класичне литературе, али је мало нових оригиналних текстова, осим мемоарске литературе, сведочанстава из рата, која могу бити од историјске важности. Новине су почев од 80-их година повремено штампале текстове познатих и популарних писаца из Србије, као М. Бећковића, Б. Црнчевића и др. без њиховог знања и дозволе. За време комунистичке владавине Г. к. С., као и многе друге публикације из дијаспоре, био је забрањен у Југославији. Микрофилм Г. к. С. је похрањен у канадским библиотекама, а копија је доступна и у Народној библиотеци Србије у Београду.

С. Шкорић

ЛИТЕРАТУРА: Encyclopedia of Canada's Serbs, Toronto 1999.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС МАТИЦЕ СРПСКЕ

ГЛАС МАТИЦЕ СРПСКЕ, полумесечни лист који је у Матици српској, под уредништвом секретара установе Николе Милутиновића, излазио од маја 1934. до фебруара 1941. Од почетка 1938. лист је прешао на месечно излажење с повећаним бројем страница (од почетних 8 на 16), а укупно се појавило 119 бројева. ГлМС је продаван, али су га чланови Матице српске добијали бесплатно, a покренут је с намером да не само прати делатност Матице српске (доносио је извештаје о раду установе и oбезбеђивао материјале за њене скупштине) него и да разматра обухватнија питања културног и политичког живота, са жељом да се став Матице српске осети у ширим народним слојевима. Инсистирајући на специфичностима Војводине, лист се од почетка одупирао притисцима шестојануарске диктатуре и монархистичког унитаризма, а наступао је с позиција Војвођанског фронта, те федералистичког програма Светозара Прибићевића и Самосталне демократске странке. Такво опредељење је изазивало полемике с листом Дан Даке Поповића, али и озбиљне отпоре унутар Матице српске, нарочито у време председниковања Васе Стајића. У листу је постављано питање села и пољопривреде, сеоског начина живота, демографских кретања, уз истицање потребе додатног насељавања Војводине. Од 1938. гласило донекле мења своје ставове јер постаје очигледна опасност од наступајуће асиметричности државног преуређења у којем је 1939. формирана Хрватска бановина, а Срби су остали без целовите федералне јединице. Од тада се чешће јављају упозорења о неопходности окупљања Срба око заједничких политичких идеја, а све је већа оријентација на текстове из области историје културе. Осим Н. Милутиновића, који је најчешће писао уводнике и велик део текстова, у ГлМС су објављивали Р. Врховац, Ј. Грчић, А. Моч, А. Прибићевић, К. Милутиновић, М. Чиплић, Ж. Младеновић, И. Мамузић и др. После престанка излажења овог листа, под истим називом је објављен и ванредни број с материјалима за скупштину Матице српске 1945.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918-1941, Н. Сад 1983; Р. Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941, Н. Сад 1995; Б. Шимуновић Бешлин, Матица српска у Краљевини Југославији, Бг 1997; Д. Попов, Историја Матице српске IV део: 1918--1941, Н. Сад 2001; Б. Шимуновић Бешлин, Просветна политика у Дунавској бановини 1929--1941, Н. Сад 2007.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС НАРОДА

ГЛАС НАРОДА, лист за народне ствари, привреду, промет, занат, трговину, поуку и забаву, који је излазио у Новом Саду 1871--1876. Излазио је недјељно, а уређивао га је поп Панта Поповић (замјењивали су га Владан Арсенијевић и Стеван В. Поповић 1872. и 1873). У политичком правцу слиједио је Милетићев програм и идеје Уједињене омладине српске, а садржински је био забавно-поучан: доносио је популарно писану прозу и чланке из различитих подручја „народног" (сеоског) живота (економија, хигијена, историја, географија, организовање сељака и занатлија за политичка и социјална права општинског живота). Међу истакнутим сарадницима је уредник, П. Поповић, с „приповеткама за народ" и „приповеткама са села", на размеђима мелодрамске, дидактички-тенденциозне и политичке прозе, засноване на једноставним облицима (басна, парабола, пословица). Тематски везана за савремене прилике, настојећи утицати на искоријењивање порока, празновјерица и експлоатације, Поповићева проза је била оријентисана реалистички, блиска стилу Ј. Игњатовића. Међу сарадницима су С. В. Поповић и В. Арсенијевић („Из природе: О човеку", 1871), А. Тапавица, Л. Кнежевић и др. Лист је у почетку био утицајан, стекавши до 1.700 претплатника, прилагођен необразованој читалачкој публици, али је услијед политичког притиска престао да излази. Доцније обнове нису одржале ни концепцију ни утицај листа.

Д. Иванић

Након што је јуна 1872. почео у Новом Саду да излази конкурентски медиј Глас занатлија, Поповићев лист је запао у проблеме, те је у циљу превазилажења кризе 1873. основана Дружина сарадника Гласа народа коју су чинили угледни српски интелектуалци и национални радници међу којима и Миша Димитријевић, Ђорђе Натошевић, Светозар Савковић и др. Лист под истим именом Поповић је августа 1886. покренуо у Старом Бечеју и Бачком Добром Пољу, али нови медиј који је излазио до априла 1887. био је слаб покушај копирања старе славе. Као израз конзервативних политичких струјања обновљени Г. н. убрзо је престао са излажењем. У Војводини је између два рата излазио значајан број листова под називом Глас народа, углавном краткотрајних, већином страначких и локалног значаја: у Бачкој Паланци (мај 1922 -- март 1923), Вршцу (14. VIII 1927 -- 14. I 1928), Сомбору (1. XII 1928 -- 26. IV 1940), Суботици (24. XII 1933 -- 3. V 1935), Старом Бечеју (30. X 1937 -- 30. VII 1938) и Сремским Карловцима (17. II 1940 -- 8. III 1941).

В. Баровић

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ковачек, „Панта Поповић: живот и књижевни рад", ГФФНС, 1957, 2; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1983; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Бг 2003; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008; М. Савић, Наши стари, Н. Сад 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ОМЛАДИНЕ

ГЛАС ОМЛАДИНЕ, ратни лист Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) за Срем и антифашистичке омладине Војводине који је излазио 1942--1946. Први број изашао је у Новим Карловцима маја 1942. под уредништвом омладинских руководилаца Стевана Дороњског, Станке Веселинов, Јована Веселинова, Срете Ковачевића, Милослава Гоње и др. Лист је био значајан медијски напор у ширењу антифашистичке пропаганде и мобилизације широког народног фронта, посебно младих људи у борби са окупатором и усташама који су у Срему чинили масовне злочине и заводили терор широких размера. Имао је изражену идеолошку компоненту са величањем не само ослободилачке борбе него и лика револуционарних вођа, што је био стандардан уређивачки концепт ондашњих партизанских листова. Због ратних прилика и сталних потрага окупатора и његових сарадника лист се селио по многобројним илегалним базама и сремским селима где је уз помоћ родољуба тајно састављан, умножаван и партизанским каналима растуран по целом Срему и широм територије окупиране Војводине и Барање. Лист је имао тираж 500--1.500 примерака, а по ослобођењу преко Београда и Петровграда (данашњег Зрењанина) стигао је у Нови Сад, где је повремено достизао тираж од 5.000 примерака. Излазио је до јуна 1946. када је одлучено да се обустави, али је под истим називом обновљен у Новом Саду 1975.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ОМЛАДИНЕ

ГЛАС ОМЛАДИНЕ, омладински лист који је у Новом Саду излазио 1975--1987. Покренут је јуна 1975. као гласило Савеза социјалистичке омладине Војводине и био конципиран као омладински медиј који наставља традицију ратног листа истога назива. Излазио је као илустровани недељник у Новом Саду, а штампан је у Новинско-издавачкој и штампарској радној организацији „Дневник". У Г. о. радио је значајан број младих новинара који су се касније афирмисали у струци. Први главни и одговорни уредник био је новинар „Дневника" Родољуб Маленчић (1975--1976), док је технички уредник био Слободан Кузманов. После Маленчића уредници су били: Никола Николић (1976--1979), Чедомир Кецо (1979--1980), Милан Чолић (1981--1982), Александар Ђивуљски (1983--1984) и Борис Лабудовић (1984--1987). Као медиј заслужан за информисање младих Г. о. је 1982. добио плакету „Херој Пинки", највише признање Савеза социјалистичке омладине Војводине. Укупно је изашло око петсто бројева тог листа који је обустављен јуна 1987, од када је иста редакција почела са издавањем новог медија са магазинском физиономијом и модернијим именом -- Став.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС СЛОБОДЕ

ГЛАС СЛОБОДЕ, орган Социјално-демократске странке Босне и Херцеговине, који је излазио у Сарајеву 1909--1914. и 1917--1929. Покренут је 29. IV 1909. Најављен је као „први прави раднички лист у Босни и Херцеговини", а објављиван захваљујући сакупљеним радничким прилозима. Као главни задаци листа прокламовани су: просвећивање радника, ширење идеја социјализма, указивање на потребу класне борбе и свестрана заштита радничких интереса. Бавио се економским и политичким питањима, а залагао за опште право гласа, народну слободу у најширем смислу, слободу штампе, састајања и удруживања и независност судова. Објављивао је вести из земље и иностранства, новости из синдикалног покрета, литерарне прилоге, теоријске и полемичке написе вођа социјалдемократских партијских и струковних организација из земље и иностранства, као и чланке „директивног" карактера. У почетку је излазио три пута месечно, а већ током прве године излажења од 25 штампаних бројева пет је било заплењено. Од 1. VIII 1913. постао је дневни лист. Просечан тираж је био између 3.000 и 3.500 примерака. Престао је да излази по избијању I светског рата, а последњи број се појавио 6. X 1914. Први власник и одговорни уредник био је Иван Куртовић, a затим су се на том месту смењивали: Живко Радосављевић, Јово Ђурић, Сретен Јакшић, Стјепан и Мирко Брковић, Перо Хрваћанин и Рајко Жемва. Издавање је обновљено у време попуштања стега унутар Aустроугарске монархије, па се пред читаоцима појавио као недељни лист 30. VI 1917. Убрзо потом излазио је два пута недељно, а од почетка 1919. свакодневно, као „једини лист револуционарне оријентације у југословенским земљама и на Балкану". Почевши од 29. IV 1919. постао је један од званичних органа новоосноване Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). Током наредне године, тираж му је достигао цифру од 5.000 примерака. Када је 30. XII 1920. донета Обзнана, којом је забрањен рад КПЈ, накратко је престао да излази. Пред читаоцима се поново појавио 14. V 1921, али као орган новоформиране Социјалистичке партије Југославије. Од 1926. излазио је као „социјалистички раднички лист". У периоду излажења после I светског рата власници и уредници били су: Сретен и Јово Јакшић, Богдан Крстић, Стјепан Душек, Ђуро Витковић и Антон Шмит. Штампан је у Штампарији Босанске поште, Хрватској дионичкој тискари и Исламској дионичкој штампарији у Сарајеву. Последњи број је изашао 10. VII 1929.

ИЗВОРИ: „Покретање нашег листа", „Наш први борац", Глас слободе, 29. IV 1909; „Један корак напријед", Глас слободе, 1. I 1910; „Нашим претплатницима", Глас слободе, 1. V 1910.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Пејановић, Штампа Босне и Херцеговине 1850--1941, Сар. 1949; В. Драговић, Српска штампа између два рата. Основа за библиографију српске периодике 1915--1945, Бг 1956; Ђ. Пејановић, Библиографија штампе Босне и Херцеговине 1850--1941, Сар. 1961; Хронологија радничког покрета и СКЈ 1919--1979, I (1919--1941), Бг 1980; С. Кесић, Раднички покрет у Босни и Херцеговини и Хрватској 1894--1914, Бг 1990; М. Бјелица (ур.), Два века српског новинарства, Бг 1992; Српска библиографија: периодика 1768--2005, I, Бг 2011.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС СЛОВЕНАЦА, ХРВАТА И СРБА

ГЛАС СЛОВЕНАЦА, ХРВАТА И СРБА, дневни лист за политичка, привредна и културна питања који је излазио у Загребу током 1918. Први број изашао је 1. I 1918. под уредништвом Ивана Н. Новака који је истовремено био издавач и одговорни уредник. Новине су у великом формату изашле у укупно 278 бројева, док крајем 1918. лист није угашен. Сваког дана осим недеље и празника, штампан је латиницом, обично је имао од четири до шест страница и није био илустрован фотографијама. Покренула га је група дисидената из Хрватско-српске коалиције, са намером да се оснажи жеља за уједињењем Јужних Словена, и то са становишта политичке визије југословенске заједнице која ће бити изграђена на демократији. Групу око Г. СХС чинили су истакнути јавни радници: Срђан Будисављевић, Рудолф Ђунио, Мате Дринковић, Иво Крстељ, Грегор Жерјав, Хинко Кризман, Првислав Гризогоно, Роко Јоковић и др. Редакција се бавила политичким питањима са становишта југословенства, али су објављивани и запажени привреднополитички чланци, као и занимљиви текстови о култури, језику и уметности који су писани у контексту јужнословенске узајамности и солидарности. Г. СХС је посебно оштро писао против „аустријанштине" у култури и истицао да је проблем будућег језика у заједничкој држави уметничко а не политичко питање. У том медију често су штампани читави текстови на словеначком језику, редовна рубрика звала се „Словенски Југ", а чести су били чланци о револуцији у Русији, преговорима око успостваљања примирја, ратним операцијама, повратку мобилисаних војника кући, приликама у окупираној Србији. Због пројугословенског писања лист је често био цензурисан, а међу сарадницима истицали су се познати културни и јавни радници: Антун Б. Шимић, Милан Кашанин, Иво Андрић, Божо Лазовић. У процесу уједињења лист је са нескривеном радошћу и еуфоријом пратио тај чин, ликовао над распадом Аустроугарске, јасно осуђивао франковачке и остале шовинистичке изгреде, уз наглашену поруку да је настала слободна, уједињена и нераздељива држава као остварење вишевековног сна јужнословенских народа. Редакција је настојала да око листа створи јединствен политички и идејни демократски покрет заснован на визији модерне унитарне уређене јужнословенске државе, али у томе ипак није успела. Лист је пример идеалистичког настојања политичара, културних радника и журналиста да се створи југословенска држава на темељима унитарног југословенства, демократије и једнакости уз превазилажење међусобних сукоба и антагонизама на идејама народног заједништва. Г. СХС има велике заслуге за прихватање југословенске идеје међу јужнословенским народима који су живели у Аустроугарској, у последњој години I светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: С. Будисављевић, Стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца -- поводом 40-годишњице југословенског уједињења, Зг 1958; Д. Роксандић, „Глас Словенаца, Хрвата и Срба о стварању југословенске државе 1918. године", у: В. Чубриловић (ур.), Стварање југословенске државе 1918. године, Бг 1989.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС СРПСКЕ

ГЛАС СРПСКЕ, дневни информативно-политички лист који је током свог постојања више пута мењао називе и осниваче. Први број штампаног медија под именом Глас изашао је 31. VII 1943. у Жупици код Дрвара. Tо је био пропагандно-мобилизаторски лист Народно-ослободилачког покрета за Босанску Крајину који је позивао народ на устанак и борбу са окупатором и његовим сарадницима. Прву редакцију чинили су новинари и тадашњи познати партијски и друштвено-политички радници: Скендер Куленовић, Илија Дошен, Ђуро Пуцар, Рада Врањешевић, Вилко Винтерхалтер, Осман Карабеговић и Бошко Шиљеговић. Од 1945. до јуна 1951. Глас је излазио у Бањалуци као лист обласне организације Народног фронта. Од септембра 1953. до маја 1963. излазио је под именом Бањалучке новине као орган Савеза социјалистичког радног народа. Од маја 1963. до 1983. лист се пред читаоцима поново појављује као Глас. Од 8. II 1983. под истим именом постаје дневни информативни лист.

Под називом Глас српски појављује се 28. IX 1992, као оснивач наводи се Скупштина Републике Српске, а у заглављу стоји да је то дневни лист Републике Српске. Под именом Глас Српске појављује се 5. V 2003. Истакнутији главни и одговорни уредници били су Гордан Матрак, Мирјана Кусмук и др., а међу новинарима се истичу: Лимун Папић, Боро Марић, Никола Гузијан, Ненад Новаковић, Гордан Матрак, Жељко Копања, Пантелија Матавуљ, Милош Милиновић, Момо Јоксимовић, Зора Шамара, те Нада Пувачић. Већински власник Г. С. је Жељко Копања, оснивач и власник Независних новина. Од 2014. главна и одговорна уредница Г. С. је Борјана Радмановић Петровић, а директор Борис Дмитрашиновић.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ (Глас САНУ)

ГЛАС СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ (Глас САНУ), наставак Гласа СКА, зборник научних расправа чије подсерије више нису разреди (као код Гласа СКА), него се односе на одељења САН установљена Законом о САН (1947). Овако утврђену одељенску структуру нису битно мењали ни доцнији закони и њихови статути, с тим што је сама САН Законом о САНУ (1960) променила назив у Српска акaдемија наука и уметности, па је и Г. постао издање САНУ. У првим послератним годинама објављене свеске задржавају разреде као подсерије и настављају њихову нумерацију све до 192. броја (1949), када се установљава нумерација подсерија названих према одељењима САН, а на прелиминарним или на насловној страни штампа се име главног уредника те свеске. Уредници су, са покојим изузетком, академици који су секретари одељења. Своје прве бројеве у оквиру Г. САНУ 1949. издају Одељење природно-математичких наука (први уредници Војислав В. Мишковић и Иван Ђаја); Одељење медицинских наука (први ур. Коста Тодоровић) и Одељење техничких наука (први ур. Владимир Фармаковски). Одељење литературе и језика, од 1968. Одељење језика и књижевности (први ур. Петар Колендић), као и Одељење друштвених наука (први ур. Владимир Р. Петковић), издају прве свеске у својим подсеријама 1951. Одељење ликовне и музичке уметности започиње своју подсерију јубиларном свеском у част 20-годишњице устанка народа Југославије 1961 (први ур. Ђорђе Андрејевић Кун), а Одељење историјских наука, настало издвајањем из Одељења друштвених наука 1971, објављује свој први број 1974 (први ур. Васа Чубриловић). Свака научна расправа објављена у свескама Г. САНУ садржи и извод на неком од страних језика. Г. САНУ временом проширује свој садржај, сходно научним подручјима које покрива свако од одељења, предавањима по позиву: сер Артур Вотс „The relevance of international law" (1997), Карло Гизалберти „Италија и Србија у I светском рату" (2009); говорима са промоција: Милош Мацура „Изабрана дјела академика Обрена Благојевића" (1997); говорима са комеморативних скупова: Војислав Становчић „Допринос Милоша Мацуре проучавању мањина на Балкану" (2005). Г. САНУ Одељења језика и књижевности повремено доноси и одломке из још необјављених романа (1979) као што су „Мироздание по Дымкову" из романа Пирамида. Књ. 1 (1994) Леонида Леонова, „Круг" (1983) Меше Селимовића (уједно и његова приступна беседа одржана 1974) и других. Објављују се приступне беседе и других наших и иностраних чланова САНУ, нпр.: Павле Ивић „Развој терминологије у језику средњовековних Срба" (1980), Мића Поповић „Уметничко дело као одбрана једног народа" (1988), Милорад Пантовић „О проблему форме у архитектури" (1988), Драгослав Антонијевић „Савремене теорије у етнологији" (1995), Љубомир Тадић „О позиву интелектуалца" (1997), Драгослав М. Маринковић „Извори и границе развојне полиморфности" (2004), Иван Клајн „Норма у језику и језик без норме" (2004), Дејвид Мекензи „Обнова Солунског процеса у Београду, јун 1953" (1993) и многе друге. У оквиру свезака Г. САНУ налазе се и саопштења с научних скупова. С научног скупа Serbia e Italia nel medioevo (Србија и Италија у средњем веку), одржаног у Венецији (2001), објављена су, у форми радова, излагања у целости (аутори Сима Ћирковић, Радивој Радић, Десанка Ковачевић Којић, Момчило Спремић, Франческо С. Перило, Војислав Кораћ и др.). Радови су на италијанском или француском језику са изводом на српском језику уз сваки од њих (2006). Садржина одређених свезака Г. односи се на једну тему и најчешће представља избор излагања са симпозијума -- нпр. о спавању и поремећајима спавања, публикована 2011 (аутори Миодраг Радуловачки, Драган Мицић, Веселинка Шушић, Марина Светел, Славко Јанковић, Никола Трајановић, Миодраг Вукчевић, Јасна Шапоњић, Слободанка Пејовић Николић, Срђан Миловановић, Оливера Станојловић). У одређеним свескама, у оквиру садржаја, дефинисане су тематске целине, нпр. Симо Матавуљ (1908--2008): како га читају данашњи приповедачи (2008). Аутори радова су Душан Ковачевић, Данило Николић, Момо Капор, Владимир Пиштало, Михајло Пантић, Миро Вуксановић, Ранко Рисојевић, Радован Бели Марковић, Александар Гаталица и др. У Г. САНУ се објављују и радови изложени на округлим столовима: Љубомир Ковачевић -- живот и дело -- учесници Јованка Калић, Мирјана Живојиновић, Милош Благојевић, Михаило Војводић, Василије Крестић, Синиша Мишић, Љубодраг Поповић, Вујадин Иванишевић и др. (2010). Објављујући научне расправе и описане прилоге Г. САНУ остаје не само једна од најстаријих него и једна од најважнијих текућих серијских публикација САНУ.

ИЗВОРИ: Закон о Српској академији наука, Бг 1947; Закон о Српској академији наука и уметности, Бг 1960; Закон о Српској академији наука и уметности и Статут, Бг 1961; Закон о Српској академији наука и уметности и Статут Српске академије наука и уметности, Бг 1970.

ЛИТЕРАТУРА: Српска академија наука и уметности: историјат, устројство, делатност, Бг 1980.

Т. Ивановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ (Глас СКА)

ГЛАС СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ (Глас СКА), серијска публикација установљена 1887. Основним законом СКА (1886) и Пословником СКА (1887) којим се дефинишу садржај (расправе прочитане на скуповима четири постојеће стручне академије СКА и стручни извештаји о важним научним делима), обим свезака (око 15 табака) и подсерије (два разреда). Први разред, Природно-математичке науке била је подсерија за радове академије природних наука, а Други разред, Филолошко-историске и филозофске науке за радове осталих академија. И док је сам Г. СКА од почетка нумерисан, до његовог 50. броја подсерије нису биле ни назначене ни нумерисане на свескама. Ова нумерација је накнадно извршена, прво списком Издања СКА на унутрашњој страни корица 51. броја (1896), а потом и у извештајима и прегледима издања. Од истог овог броја Г. СКА је углавном зборник, а не издање појединачних научних расправа. Први број Г. СКА (1887) био је историјске садржине (приступна беседа Стојана Новаковића „Пронијари и баштиници"). Следеће године објављена је свеска Г. СКА природно-математичке садржине (расправа Јована Жујовића „Лампрофири у Србији", прочитана на првом састанку aкадемије природних наука). О издавању Г. СКА старали су се секретари, тј. привремени секретари СКА. Тако су нпр. 1896. привремени секретари Јован Жујовић и Љубомир Стојановић водили бригу о штампању Првог и Другог разреда Г. СКА. У издању СКА објављено је 188 бројева Г. СКА, с тим што су оба светска рата донела прекиде у њеном раду, па самим тим и у њеној издавачкој делатности. По завршетку I светског рата нађени су, међу недовршеним Академијиним издањима, по један табак Г. СКА бр. 93 (с радовима Јована Цвијића, Михаила Петровића Аласа, Милорада Јовичића, Славка Шећерова, Младена Берића и Ивана Ђаје) и бр. 96 (с радовима Јована Ердељановића, Станоја Станојевића, Јована Томића и Веселина Чајкановића). Ови су бројеви објављени у целости тек 1922. када је СКА могла да започне озбиљнији издавачки рад. Да би могла да прикаже своје радове у иностранству, СКА од 1922. уводи изводе на страним језицима у I разреду Г. СКА. У II разреду овакви изводи су се ређе појављивали (нпр. „Индоевропски палатали" од Хенрика Барића са изводом на немачком). Скоро све приступне беседе новоизабраних редовних чланова СКА штампане су у Г. СКА. У I разреду Г. СКА објавили су их, између осталих, Јован Жујовић („O вулканима и последњим морима у Србији"), Милутин Миланковић („Календар земљине прошлости"), Јован Цвијић („Структура и подела планина Балканскога полуострва"), Михаило Петровић Алас („О математичкој теорији активности узрока"), Сима Лозанић („О ароматичним дитијокарбаматима"). Поред ових приступних беседа штампане су и многе друге њихове научне расправе. У II разреду Г. СКА објављена је посланица Ст. Новаковића „Српска краљевска академија и неговање језика српског" (1888), у којој је изложио и конкретну замисао о начину израде Речника народног књижевног језика српског. Посланица је послужила као основ за досад најобимнији и најдуготрајнији научни подухват САНУ -- израду Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Александар Белић почиње објављивање својих научних расправа у II разреду Г. СКА од 1901 („Прилошци историји словенских језика"). „О српским или хрватским дијалектима" (1908) је његов научно-полемички спис у којем аргументовано заступа своје дијалектолошке тврдње у односу на критике Милана Решетара. Међу приступним беседама у II разреду Г. СКА налазе се: „Народна библиотека у Београду" (1888) Милана Милићевића, „Воља и слобода" (1889) Милана Кујунџића, „Бранко Радичевић: прилог историји нове српске књижевности (1889--1890)" Светислава Вуловића, „О политичкој књижевности" (1894) Милутина Гарашанина, „Поглед на индијску драму" (1894) Милана Јовановића, „Стара српска порота поређена са енглеском поротом" (1894) Јована Авакумовића, „Историја као наука" (1922) Николе Вулића итд. Крај II светског рата донео је промену назива СКА у САН и од 1946, од свог 189. броја, Г. СКА постаје издање САН (→ Г. САНУ).

ЛИТЕРАТУРА: Закон, Пословник и издања СКА, Бг 1900; Годишњак СКА за 1937, Бг 1938; А. Белић, Педесетогодишњица Српске краљевске академије: 1886--1936. Књ. 1, Друштво српске словесности 1841--1864, Српско учено друштво 1864--1892, Српска краљевска академија 1886--1936. извештај о њихову раду, поводом педесетогодишњице С. К. Академије, тадашњег секретара С. К. Академије А. Белића, Бг 1939; Свечани годишњи скуп Српске краљ. академије 7. марта 1920., Бг [б. г.]; Преглед издања САНУ: 1847--1959, Бг 1961; Српска академија наука и уметности: историјат, устројство, делатност, Бг 1980; Годишњак САНУ за 1983, Бг 1984; Српска академија наука и уметности: 1886--1986, Бг 1987.

Т. Ивановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАС ЦРКВЕ

ГЛАС ЦРКВЕ → РАДИО СТАНИЦЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ГЛАС ЦРНОГОРЦА

ГЛАС ЦРНОГОРЦА, недјељни лист за политику и књижевност који је објављиван 1873--1922. Излази на Цетињу, год. 1, бр. 1 (21. IV 1873); од 22. I 1917. у Неји (код Париза); у Риму (бр. 92, 1921 -- год. 50, бр. 96, 1922). Први издавач и уредник листа је био Симо Поповић (заправо књаз Никола I Петровић). Мјесто уредника ће заузимати Стево Чутурило (1876), Јован Павловић (1879--1885), Лаза Костић (1885--1890), Лазар Томановић (1891--1903), касније Вељко Милићевић (1914--1915). Од бр. 59, 1917. недељник постаје „службени орган Краљевине Црне Горе", а од бр. 58, 1918*.* „Journal officiel du Royaume de Monténégro". Са књижевним фељтоном за оригиналне и преведене прилоге, с посебним рубрикама („Књижевност"), подлистком, књижевним вијестима, некролозима, приказима, али и у оквиру политичких рубрика или уводних чланака, Г. Ц. има велик значај за српску књижевност и књижевни живот у Црној Гори. По садржини је између службеног листа (под контролом књаза Николе I Петровића) и листа за књижевност, у вријеме кад се књижевна штампа у Црној Гори тек почиње осамостаљивати. Од 1907. добија службени карактер. Поред званичних вијести и коментара, у подлистку и другим рубрикама објављује се оригинална и преведена проза и поезија. Док није постао службено гласило, често је књижевна ријеч била у служби званичне политике, односно владарске породице (пригодни текстови С. Поповића, С. Матавуља, Л. Костића), али је сарадња најистакнутијих српских писаца и новинара тога времена превазишла пригодне политичке оквире и дала дјела високе вриједности: Писма из Немачке (1875) Љ. П. Ненадовића, огледи, полемике, прикази, репортаже, некролози (Мити Поповићу, Лази К. Лазаревићу и др.) Л. Костића, преводи и оригинална проза С. Матавуља, прилози Симе Поповића, обимна фолклористичка грађа и проза Вука Врчевића, поезија Ј. Сундечића и др.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Д. Вуксан, Преглед штампе у Црној Гори 1834--1934, Цт 1934; С. Матавуљ, Биљешке једног писца, Бг 1939; Л. Костић, О политици. О уметности, III, IV, О књижености. Мемоари, I, Н. Сад 1990; С. Поповић, Мемоари, Цт 1995.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСАЊЕ

ГЛАСАЊЕ, техничка радња којом се остварује активно бирачко право (право грађана да бирају своје представнике) и претвара у вредност пасивно бирачко право (право грађана да буду изабрани за представнике). Обавља се као јавно или као тајно. Јавност г. значи да и други знају како је бирач гласао, док тајност г. значи да само бирач зна како је гласао, осим ако другима, по својој вољи, то не каже. Никаква власт, па ни судска, не би могла тражити од бирача да каже како је гласао. За бираче тајност г. је право, а за државу дужност обезбеђивања тајности г. Данас у највећем броју држава постоји тајно г., пошто преовлађује гледиште да је оно више у сагласности са слободним и демократским изборима, због тога што обезбеђује слободу и искреност избора.

У Србији су се, као и у другим европским државама, у време завођења тајног г., водиле научне расправе о предностима једног или другог начина г. Најбољи српски уставни правник Слободан Јовановић тврдио је да би, с теоријског гледишта, јавно г. било исправније. Бирачко право није приватно право бирача, па стога ни г. није њихова приватна ствар „која се не тиче публике". Напротив, бирачко право је јавна служба коју бирачи треба да врше под надзором публике. Опште право гласа повукло је за собом тајно г., јер је оно било начин да се нижи друштвени слојеви ослободе као бирачи надзора оних који би приликом избора хтели да на њих утичу притиском или корупцијом. Тајним г., сматрао је Јовановић, њима се „вештачким начином ствара независан положај, без кога не би могли бирачку службу вршити слободно". Професор државног права на Великој школи Милован Ђ. Миловановић сматрао је „да је са моралне тачке гледишта лепше гласати јавно, да је достојније слободног грађанина рећи отворено целом свету у очи своје мишљење". Ипак је сматрао да је за Србију „неопходна потреба" јавно г. заменити тајним, јер „најбоља воља уставотворчева да се отклони свака пресија и да се осигура слобода избора остаће илузорна, ако г. буде јавно". Његов старији колега Глигорије Гершић сматрао је да „јавно г. подиже карактерност, а тајно г. потпомаже да се убије карактерност". Србију на тајно г. могу натерати једино друштвене прилике, које су „нужда и невоља".

У Кнежевини и Краљевини Србији начин г. уређиван је најпре законима о скупштини, а касније и у уставима. Прва четири скупштинска закона, од 1858, 1859, 1860. и 1861. кажу да је г. „слободно, јавно и непосредно". Устав од 1869. препуштао је закону да реши да ли ће г. бити јавно или тајно. Изборним законом скупштинским од 1870. решено је следеће: „Бирач ће казати јавно кога хоће за посланика на Скупштину (...) Писар, пошто је на особеном табаку записао име онога лица за које је дат глас да буде посланик, написаће испод име бирача који за њега глас даје, ако овај не би хтео сам своје име записати, а испод његовог имена записиваће се редом имена оних који дају глас за исто бирано лице" (члан 32). Тако се ради за сваког кандидата и зато колико има кандидата, толико мора имати засебних табака. По Уставу од 1888, избори народних посланика су непосредни, „г. је тајно и врши се куглицама". Тај начин г. био је разрађен изборним законом од 1890, који је важио до маја 1894, а потом био је враћен на снагу јуна 1903. и важио све до уједињења 1918. Обустављањем Устава од 1888, извршеним 1894, обнавља се важење изборног закона од 1870, од маја 1894. па све до 6. IV 1901, када је донет нов устав којим је заведен дводомни систем. Устав од 1901. за избор 130 народних посланика за Народну скупштину предвиђао je да је „бирање посланика непосредно, а г. тајно" (члан 66). Исто начело важи и за изборне чланове Сената (укупно их је 18), а мандат је ограничен на шест година (члан 71). Технички, тајно г. може се изводити помоћу гласачких листића или куглицама. У Краљевини Србији било је, по угледу на грчки устав, заведено г. куглицама, због великог броја неписмених бирача. Србија је после 1918. постала самостална држава тек 2006. Уставом Републике Србије од 2006. предвиђено је да се народни посланици „бирају на непосредним изборима тајним г." (члан 100). У важећем изборном закону стоји: „Чланови бирачког одбора дужни су нарочито да пазе да нико не омета бирача приликом попуњавања гласачког листића и да у потпуности буде обезбеђена тајност г." (члан 69. Закона од 2000).

У Србији је одлучујући прелом од јавног ка тајном г. учињен у време израде предлога Устава од 1888. у Уставотворном одбору. Одредбе о тајном г. није било ни у напредњачком ни у радикалском предлогу устава -- оба сачињена исте, 1883. године. У пленуму Уставотворног одбора за израду предлога Устава од 1888. водила се садржајна расправа и о питању начина г. Присталице јавног или тајног г. нису се везивали за странку, јер су потицали из различитих странака. Често су страначки шефови (нпр. М. Гарашанин и С. Грујић) имали једно, а поједини чланови њихових странака друго мишљење. У прилог јавног г. истицало се како оно „подиже кураж у народу" (радикал Д. Анђелковић), да у условима слабе писмености народа тајно г. води у „партиско г." (либерал С. Несторовић) и сл. По говорничком жару у којем је изречена, остала је упамћена аргументација Ранка Тајсића (сељачко крило у Радикалној странци): „Тајно г. завести значи убијати понос Србина, који је до сада свакоме у очи казивао своје мишљење, који је кроз редове жандара и чувара јавне безбедности поносито пролазио и гласао јавно за кога хоће. Завести тајно г. у Србији значи уместо српског поноса завести некакву швабећу млитавштину, некакав маскенбал". У корист тајног г. истицано је да при таквом г. „не може бити отвореног притиска власти који се наставља и после избора" (радикал Р. Поповић), да „јавно г. (...) отвара широм врата притиску и корупцији која долази од богатих људи" (радикал П. Тодоровић). Истичући да се после јавног г. многи бирач „са биралишта враћао на згариште своје куће, са кога је могао прегледати своје воћњаке посечене оштром секиром слепог партизанства", и краљ Милан је био за тајно г., за „један систем по коме се не може знати ко је за кога гласао (...)". Огромна већина у Уставотворном одбору је, сматрајући да су бирачи тајним г. слободни у изборном опредељивању, гласала за тајно г. куглицама. Тако је тајно г. постало једна од највећих демократских тековина Устава од 1888.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Миловановић, Наша уставна реформа, Бг 1888; С. Јовановић, Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1924; Ж. П. Ристић, Изборни закони Србије, докторска теза, Бг 1935; С. Јовановић, Држава, књига друга, Бг 1936; М. Поповић, Порекло и постанак Устава од 1888, Бг 1939; Ј. Стефановић, Уставно право ФНР Југославије и компаративно, I, Зг 1956; Д. Продановић, Избори за централна представничка тела, Бг 1968.

Р. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСИНАЦ

ГЛАСИНАЦ, микрорегија и висораван у источном делу Босне, у Републици Српској. Г. у природно-географском смислу припада Старовлашкој висоравни, планинској регији, која се простире од Сарајевске котлине на западу до Косова и долине Ибра на истоку. Висораван је на 800--850 м н.в. источно од планине Романије. Унутар ње је Гласиначко крашко поље (22 км², дужине 7 км), са дном од непропустљивих стена. На Гласиначко поље надовезује се Лубурић поље у подножју планине Копито. У геолошкој грађи Г. доминирају тријаски кречњаци, а од подземних облика рељефа постоје јаме и пећине. Најпознатија је Пећина под липом дуга 4 м, са палеолитским гравираним цртежима. На Г. влада субпланинска и планинска клима. Најниже температуре су у јануару, а летњи максимум је у јулу. Г. је изложен јаким северним и северозападним ветровима, и у просеку прима 720 мм падавина (Соколац). Висораван је сиромашна изворима и површинским токовима. На Г. извиру потоци Решетница и Жљебови, али се њихове воде убрзо губе у понорима. Висораван је позната по пространим ливадама и пашњацима. Природни услови погодују сточарској производњи, пчеларству, гајењу кромпира и стрних жита (јечам, хељда и др.). Гласиначко поље је раније било познато по гајењу романијског кромпира. Г. је у прошлости био раскршће важних путева који су спајали долине река Босне и Дрине. Г. је у науци познат као археолошко налазиште европског значаја, познато од краја XIX в. Истраживања су започета на Гласиначком пољу 1886--1891. и касније проширена до Праче и Дрине, па је археолошки појам шири од географског. Насељавање Г. становништвом од којег воде порекло данашњи житељи, почело је крајем XVIII в., пошто је овај део Босне услед куге и других невоља био опустео. Највише досељеника у том времену стигло је из источне Херцеговине. Почетком XIX в. насељавају се преци велике већине данашњих романијских родова. Тај период трајао је до окупације БиХ (1878), а родови који су дошли у том периоду већином су и остали на Г. и Романији. Поред досељавања православног становништва, пред окупацију БиХ, Г. је захватио талас сеобе никшићких и колашинских муслимана. Сви родови долазили су на празна места или на упражњене читлуке -- имања. Потомци досељеника, чине огромну већину у данашњем становништву Романије и Г. Највише се досељавало становништво из Дробњака, Пиве, Бањана, Никшића, Гацка и др. Досељавања на Г. била су и у време два светска рата. Г. је од 1992. до 1995. населило избегло и расељено становништво, посебно из Сарајева и околине. На Гласиначкој висоравни простире се територија општине Соколац са 88 насеља и 14.883 становника од којих су 68,5% били Срби и 30,2% Муслимани (1991). У средишту Г. на 870 м смештено је насеље Соколац (5.562 становника), кроз који пролази магистрални путни правац Сарајево--Београд. Од раскршћа у Подроманији, магистрални пут води према Рогатици, Вишеграду, Ужицу. Основу привредног развоја на Г. (општина Соколац) чине шумарство и дрвна индустрија (примарна и финална прерада дрвета), метална индустрија (фабрика котрљајућих лежаја), текстилна и индустрија коже (производња тепиха, дечје конфекције и обуће), грађевинарство, трговина и угоститељство. Главна занимања сеоског становништва су сточарство и гајење кромпира. Сеоска насеља на Г. су изнад 850 м н.в.

С. Вујадиновић

У археолошкој литератури Г. је познат по неколико хиљада праисторијских хумки и стотинак утврђених насеља на узвишењима на самој висоравни и њеној широј околини. Ова налазишта се датују од раног бронзаног до млађег гвозденог доба. На овом простору очити су и трагови живота у римско доба и у средњем веку. Прва ископавања на Г. вршила је аустријска војска 1880, када су у једном од четири истражена тумула, откривена јединствена бронзана колица са птицама, која се данас налазе у Природњачком музеју у Бечу, затим опет 1886, да би интензивна систематска ископавања била организована од 1888. до 1897, под руководством стручњака Земаљског музеја у Сарајеву, који је основан 1888. Тада је откривено готово 1.000 хумки. Мања ископавања вршена су 1937, затим 1957. и нешто редовније од 1974. до 1990, када је већа пажња посвећена насељима.

Хумке, до 10 м у пречнику, грађене су већином од земље и камена, најчешће са неколико гробова, при чему се може запазити издвајање група по 10--20 тумула. Број хумки датован у рано и средње бронзано доба није велик док је покретни материјал сиромашан. Хумке из касног бронзаног доба су многобројније, што се види и по количини и разноврсности налаза који указују на неке локалне разлике: украсне фалере, тордирани торквеси и једнопетљасте лучне фибуле са троугаоном ногом јављају се на западу Г. и везују за средњу Босну, а отворене украшене и неукрашене наруквице и витичарке од двоструке жице, карактеристичне за источни део Г., имају паралеле у Србији. Пун развој Г. доживљава у старије гвоздено доба, број хумки датованих у овај период је знатно већи од ранијих, вероватно због прилива становништва изазваног немирима у суседству. Прилози у гробовима су многобројни, преовлађује бронзани накит, пре свега наруквице, појасне копче и велик број типова и варијанти фибула и то у ранијој фази лучних двопетљастих са троугаоном, конкавно изрезаном ногом или посебно популарном ногом у облику беотског штита, а у каснијој фази више типова лучних једнопетљастих фибула са издуженом ногом, које представљају карактеристичан гласиначки облик, препознатљив на ширем подручју. Јавља се такође оружје (мачеви и копља), као и коњска опрема. Поједини гробови су изразито богати и припадају племенским или родовским главарима. У томе се истиче јужно од висоравни група гробова у Илијаку која говори да је реч о кнежевској породици која је владала више деценија, и који садрже као прилоге главарске инсигније -- скиптре и двојне секире, мачеве, кнемиде, увезено бронзано посуђе, накит, керамику итд. Богатство и разноврсност гробних прилога који се датују од средине VII до друге половине VI в. п.н.е. јављају се на читавом Гласиначком подручју. Међу њима један број гробова -- у Талинама, Брезју, Осову, Читлуцима и посебно у Араревој громили, где је нађен коринтски шлем из друге половине VI в. п.н.е. -- такође се сматрају за кнежевске мада они не одају ону моћ и достојанство као гробови из Илијака. У овом периоду очигледно је да Г. представља важан политички и културни центар у оквиру више родова и племенских заједница са развијеном привредом, трговином и јаким ратничким групама. Од краја VI в. до средине III в. п.н.е. број гробова опада, континуитет живота се запажа на Г. и у тумулима јужно од Г., где се и даље срећу богати гробови са накитом, оружјем и каткад бронзаним посуђем, али је видљиво да на целој територији не постоји онај интензитет живота као раније. Најмлађи гробови из IV и III в. п.н.е. садрже латенски материјал и припадају почетку млађег гвозденог доба.

Р. Васић

Током историје, Г. (Glasinacium, Glassinaca, Vlassinez) као пространа крашка висораван, сплет мањих удолина и ниских коса североисточно од Сарајева, у подножју планине Романије, мењао је своје границе: у средњем веку обухватао је уже подручје око данашње Црквине, као и село Обре и Мокро, док се савремено схватање протеже на скоро цео простор између Рогатице и Власенице. Гласиначко поље отворено је ка долини Ракитнице, али општа оскудица воде одредила је положај главних насеља. Безводност терена је додатно појачана искрчивањем шума у корист стварања малих земљишних парцела. Становници су покушавали да сачувају део кишнице и снега у тзв. „сухим бунарима", плитким и озиданим вртачама покривеним плочама чији су остаци сачувани у многим гласиначким селима, а иста пракса је позната широм динарског подручја. Током изградње путне комуникације преко Подроманије коју су предузеле аустроугарске власти крајем XIX в., откривени су богати археолошки налази. Због високе просечне надморске висине и састава тла, Г. је био погоднији за сточарство, нарочито за узгој крупне (говеда, коњи) и ситне стоке (овце, козе). Осим продаје стоке и сточних производа, добар део становништва учествовао је у транзитној трговини, вршећи услуге преноса робе као поносници (кириџије). Као путне и претоварне станице у средњем веку се помињу „Буткова кућа" у Мокром, Обре и „црква на Г.", код које је постављена и царина. Њен траг је остао забележен у имену потеса Ђумрукана у селу Црквине. На Г. је одувек постојала раскрсница путева који су повезивали средњу Босну и Подриње, потом Сарајево, Рогатицу и Вишеград са Оловом, Сребреницом, Зворником и Новим Пазаром. Трговачки путеви били су и правци продирања војске, па се тако један окршај босанске и османске војске одиграо пре априла 1392. „на Г.". Тада је краљ Стефан Дабиша (1391--1395) стигао да, према сопственим речима, „брзо скупи" своје „бољаре, војводе, банове, кнезове, тепчије, жупане и друге велможе", и да заустави овај продор из правца Србије. Војвода Сандаљ Хранић држао је царину на Г. и трг Мокро, а преко Г. је властела Павловића одржавала везу са рудником Олово у њиховом поседу (до 1415). Промене власти над Г., и уопште Подроманијом, тешко је даље пратити због оскудности изворних података. Током пете и делом шесте деценије XV в., суседно подручје Врхбосне са тврђавом Ходидјед припадало је херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Сви напади османске војске усмерени на освајање босанских краљевских престоница -- Високог, Бобовца и Краљевске Сутјеске, ишли су преко Г. и Мокрог на Ходидјед, и даље низводно Босном. Након успостављања власти Османског царства, на подручју Подроманије основана је нахија Мокро (Г.) и најранији попис (1468/69) сведочи о великом проценту напуштених насеља.

Ј. Мргић

ЛИТЕРАТУРА: F. Hochstetter, „Über einen Kesselwagen aus Broinze aus einem Hügelgrab von Glasinac in Bosnien", Mitteilungen der Anthropologischen Gesellschaft in Wien, 1880/81, 10; Група аутора, Кроз планине Босне и Херцеговине, Сар. 1935; М. С. Филиповић, „Гласинац. Антропогеографско-етнолошка расправа", СЕЗ -- Насеља и порекло становништва, 32, Бг 1950; А. Бенац, Б. Човић, Гласинац, 1--2, Сар. 1956, 1957; Б. Човић, „Погребни обичаји праисторијских становника гласиначког подручја", ГЗМС, 1959, 14; М. Паровић Пешикан, „О карактеру грчког материјала на Гласинцу", Старинар, 1960, 11; М. Динић, „Земље херцега Светога Саве", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Б. Човић, „Кнежевски гробови гласиначког подручја", Б. Говедарица, „Неки резултати ревизионих ископавања гласиначких тумула 1974. и 1975. године", у: Сахрањивање код Илира, Бг 1979; А. Бенац, Б. Човић, П. Анђелић (ур.), Културна историја Босне и Херцеговине, Сар. 1984; Р. Васић, „Белешке о Гласинцу", Balcanica, 2001--2002, 32--33; Ђ. Тошић, „Гласинац у земљи Павловића", у: Земља Павловића -- средњи вијек и период турске владавине, Бл -- Срп. Сар. 2003; А. Аличић, Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, Мостар 2008; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСИНАЧКА ГРУПА

ГЛАСИНАЧКА ГРУПА, једна од најзначајнијих културних група старијег гвозденог доба у унутрашњости Балканског полуострва, названа по висоравни Гласинац источно од Сарајева. Матично подручје групе обухвата више локалитета са Гласинца и из његове непосредне околине, затим из западне Србије, из околине Ужица и Прибоја, и северне Црне Горе, из околине Пљеваља. У другој половини VII и у VI в. п.н.е. долази до ширења гласиначких елемената у суседне области, средњу и северну Босну, Срем, Србију, Косово, северну Албанију и јужни Јадран, па се може говорити о једној широј културној и политичкој заједници на већем пространству, састављеној од мање или више сродних група, прожетих једним бројем заједничких карактеристика. На основу паралела у начину сахрањивања и покретном материјалу између Гласинца и праисторијских хумки у долини Мати у северној Албанији предложен је термин „културни комплекс Гласинац--Мати" за цело подручје, који је делимично ушао у употребу. Међутим, на основу досадашњих истраживања, Гласиначко подручје показује већу старост, бројност и разноврсност материјала, тако да је несумњиво овде био онај првобитни центар одакле се група даље ширила. Порекло групе треба тражити на Гласинцу у бронзано доба, неке генетске везе са ранијом популацијом свакако постоје, но с друге стране прилив становништва на Гласиначко подручје, на шта јасно указује знатно већи број гробова из старијег гвозденог доба у односу на онe претходнe, сугерише да су у формирању Г. г. играле улогу и новопристигле групе. Овај процес се одиграо у VIII и почетком VII в. п.н.е. да би већ током VII в. Г. г. показала своју моћ и снагу, што јасно показују пре свега богати прилози у гробовима кнежева из Илијака, некрополе јужно од Гласиначке висоравни, који садрже, уз многобројно оружје и накит, и увезено бронзано посуђе из Италије и Грчке. Овај импорт, односно могући дарови страних трговаца или посланика моћним поглавицама, пристигао преко Јадрана или Македоније, јавља се и даље током VI в. у гробовима главара Г. г. како на подручју Гласинца тако и у западној Србији и сeверној Црној Гори. Негде у првој половини V в., група доживљава своју највећу моћ да би после тога следио њен распад на више мањих заједница. Неке заједнице су наставиле победнички поход и изгубиле се мешањем са суседним групама на истоку, северу или југозападу, друге су остале на својим првобитним огњиштима, на Гласинцу и у његовој околини као и у долини Поблаћнице, југозападно од Прибоја, где су, знатно ослабљене, егзистирале до III века п.н.е.

На територији Србије главни локалитети Г. г. налазе се око Ужица (Ражана, Крива Река, Пилатовићи, локалитет Равни луг, Средња Добриња, Узићи, Вране) и Прибоја (Забрњица, Крајчиновићи, Штрпци са босанске стране), где прилози у многим гробовима -- у Забрњици су нађени мач и кнемиде из VII в. п.н.е., у Средњој Добрињи две грчке фиале из VI в. -- показују богатство и моћ Г. г. од VII до краја V в. п.н.е. Међу њима је најзначајнија кнежевска хумка у Пилатовићима, локалитет Трњаци, из VI в. п.н.е., чији прилози у гробовима припадају већином Г. г., док су неки импортовани из Грчке или Италије, као бронзано посуђе (котао, наребрена здела, фиала, фрагментована хидрија са фигуралним украсима) и један египатски скарабеј из 20--22. династије, док други показују везу са североисточном Мађарском и скитским некрополама на том простору. Кнежевска хумка у Новом Пазару, најзначајнији налаз у Србији из тог времена, која је до сада интерпретирана на различите начине, припада по свој прилици Г. г., судећи по осам оштећених бронзаних фибула, карактеристичних за ову групу, нађених међу многобројним увезеним и домаћим златним, сребрним предметима.

Г. г. пружа могућности да се идентификује са Аутаријатима, племеном које је живело у југоисточној Босни, југозападној Србији и северној Црној Гори. По географу Страбону (VII, 5, 11), Аутаријати су били једно време највеће и најмоћније илирско племе, који су, покоривши Трибале, завладали и другим Трачанима и Илирима. Иако овакве идентификације једне културне групе са одређеним етничким појмом треба увек прихватити с опрезом, чини се да за овакву претпоставку постоји доста аргумената који оправдавају њено помињање на овом месту. Аутаријати се у историјским изворима помињу у периоду од средине IV до краја III в., као нератоборна група која се никако не може везати за њихову снагу и моћ коју помиње Страбон, па се може претпоставити да се његов податак односи на неко време пре тога. Како су се Трибали, поразивши трачког краља Ситалка 424. п.н.е., представили у то време као најјача племенска заједница на Централном Балкану, моћ Аутаријата би требало ставити пре тога, односно у прву половину V в. То би хронолошки одговарало успону, врхунцу и распаду Г. г.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Сар. 1969; Б. Човић, „Гласиначка културна група", у: Праисторија југославенских земаља, 4, Сар. 1983; „Гласиначка култура", у: Праисторија југославенских земаља, 5, Сар. 1987; R. Vasić, „The Early Iron Age Regional Groups in the Užice Area", Balcanica, 1997, 28; „Белешке о Гласинцу -- Аутаријати", Balcanica, 2004, 35.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК (Herald)

ГЛАСНИК (Herald), научни часопис Географског друштва Републике Српске, који је почео да излази 1996. у Бањалуци. Први уредник био је Милош Бјеловитић. Географско друштво Републике Српске основано је 1993. у Бањалуци, са циљем да на српској територији настави рад Географског друштва БиХ, чије је сједиште било у Сарајеву. Часопис се публикује у штампаној и електронској форми на српском и на енглеском језику, а има и међународни уређивачки одбор. Излази једанпут годишње. Размјена се врши са 30 географских институција у свијету. Послије М. Бјеловитића часопис су уређивали: Ђуро Марић (од 6. до 10. броја), Чедомир Црногорац (11. и 12. број) и Рајко Гњато (од 13. броја). До 2017. објављен је 21 број. Радови су посвећени појединим физичкогеографским или друштвеногеографским проблемима малих или великих подручја, ерозија (протицај, падавине, насеља, миграције и др.), комплексима тих проблема (природни ресурси, заштита животне средине, просторно планирање и др.) или географским синтезама (ревитализација геопростора, градски центри као фактори регионалне интеграције, дезинтеграциони и интеграциони процеси у хуманој географији и др.).

Р. Гњато

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК АПОТЕКАРСКОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК АПОТЕКАРСКОГ ДРУШТВА, први стручни часопис апотекара, који је излазио једном месечно од 1890. до 1891. Изашло је укупно девет бројева. Власник публикације било је Српско апотекарско друштво, а одговорни уредник Ђока М. Марковић. Часопис је био штампан у штампарији Мате Јовановића у Београду. У записима Косте Николића на Првом конгресу српских лекара и природњака 1904. у Београду забележено је да је разлог овако кратком трајању часописа вероватно недостатак услова за даљи опстанак часописа.

ИЗВОР: Архива Музеја за историју фармације Фармацеутског факултета Универзитета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: А. Мирковић, „Фармацеутска штампа у Србији", АФ,1961, 2.

Д. Крајновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК АРХИВА И ДРУШТВА АРХИВСКИХ РАДНИКА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

ГЛАСНИК АРХИВА И ДРУШТВА АРХИВСКИХ РАДНИКА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, научни и стручни часопис који као орган архива и Друштва архивских радника БиХ излази једном годишње од 1961. у Сарајеву. Више пута часопис је објављен као двоброј. Објављивани су чланци из архивистичке теорије и праксе, историје, археографије, затим прикази књига и вести о раду архива и о Друштву архивиста БиХ. Под овим називом часопис је излазио до броја 36 за 2000/2001, од када излази под називом Гласник архива и Архивистичког удружења Босне и Херцеговине. При уредник часописа био је Хамдија Капиџић 1961--1973, а потом Божо Маџар 1974--1986, Миодраг Чанковић 1987--1990, Матко Ковачевић 1991--1995. и др. Снажно је утицао на развој архивистике у БиХ, али је признат и често цитиран у историјским научним радовима јер су у њему своје радове објављивали признати историчари као што су: Ристо Бесаровић, Хамид Диздар, Касим Исовић, Хамдија Капиџић, Тодор Крушевац, Божо Маџар, Митар Папић и др. Часопис је објављивао и властити библиографски попис радова (1985, 1994--1995).

С. Срндовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ДРУШТВА СРБСКЕ СЛОВЕСНОСТИ

ГЛАСНИК ДРУШТВА СРБСКЕ СЛОВЕСНОСТИ, научни часопис који је излазио у Београду од 1847 (св. 1) до 1863 (св. 17), као орган Друштва србске словесности (ДСС). Кнез Михаило је ДСС суспендовао 27. I 1864, а 29. VII установио Српско учено друштво (СУД), које отада издаје Гласник СУД, с двоструком нумерацијом (старом и новом, од св. 1/18, за 1865). Г. уређују чланови Друштва, међу њима Ј. С. Поповић, Ј. Стејић и др. Главно мјесто у годишњаку имале су националне науке (језик, историја, географија, етнографија, статистика). Објављена је значајна грађа из средњовјековне Србије, књижевни и правни списи (житија, љетописи, хронике, дипломе, Душанов законик), исписи српске грађе из млетачког (Ј. Шафарик), сремскокарловачког и других архива, те из париске библиотеке (Ј. Ристић). Знатна је такође грађа из новије националне, културне и црквене историје, нарочито везана за Први српски устанак (казивање очевидаца; финансије, писма); повремено је било прилога из савремене књижевности (Ј. Ристић о Ј. С. Поповићу). Такође је објављено доста прилога српској нумизматици, сфрагистици и хералдици, уз податке о стању српског рудног богатства, растињу, клими, школама, становништву и уз описе појединих округа. Сарадња Ј. С. Поповића, Ј. Ристића, Ј. Стејића, В. Јакшића, Ђ. Даничића, Ј. Панчића, М. Ђ. Милићевића дала је темељ развоју низа наука и научних дисциплина у Србији. Млади либерали у ДСС (Вл. Јовановић, А. Васиљевић, Д. Матић) 60-их година XIX в. настоје да рад Друштва симболично повежу са европским револуционарима (Гарибалди, Чернишевски, Херцен), примајући их у чланство, али и да ДСС повежу са савременим животом, тј. да рад Друштва од националног и културноисторијског приступа преусмјере ка утилитарном правцу (наука, природне науке, друштвене потребе, климатологија, друштвени развој), улазећи тиме у опозицију влади и кнезу Михаилу.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, Педесетогодишњица Српске краљевске академије: 1886--1936. Књ. 1, Друштво српске словесности 1841--1864, Српско учено друштво 1864--1892, Српска краљевска академија 1886 --1936. извештај о њихову раду, поводом педесетогодишњице С. К. Академије, тадашњег секретара С. К. Академије А. Белића, Бг 1939; А. Албијанић, „Одјеци Вукове правописне револуције у Гласнику ДСС", ЗМСФЛ, 1973, 16, 2; Д. Панковић, „Српска библиографија у Гласнику Друштва српске словесности (1847--1859)", Библиотекар, 1988, 1--2; М. Ивић, „Прва свеска Гласника ДСС", у: Година 1847. у српској књижевности и култури, Бг 1999.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ

ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, периодична научна публикација која излази од 1952. као годишњак Етнографског института САНУ. Првих седам свезака објављено је под насловом ГЕИ Српске академије наука. Часопис објављује рецензиране научне радове, пре свега из области етнологије, односно социјалне и културне антропологије, али и сродних наука, као што су фолклористика, етномузикологија, лингвистика, посебно етнолингвистика итд. Поред оригиналних и прегледних научних радова, у часопису се објављују расправе и чланци, прилози, грађа, осврти, хронике, прикази, преводи, белешке, библиографије, некролози, сећања, полемике, критике и др. У теоријско-методолошком погледу прати развој етнолошке и антрополошке науке у Србији и свету, а у тематском актуелне проблеме културе и друштва. До 70-их година веома су били заступљени радови антропогеографског усмерења. Средином 80-их приметан је утицај структуралног метода. Почетком XXI в. проблематика радова већином се фокусира на процесе социо-културних промена друштва у транзицији, феномен идентитета, савремену популарну културу и трансформације традиције. Радови су опремљени према научним стандардима, са резимеима на страним језицима (француски, енглески, немачки). Од броја 50--51 (2003) поједини радови објављују се на енглеском језику, а од 2007, увођењем полугодишњег излажења, свака друга свеска ГЕИ је на енглеском језику. По одлуци редакције, могуће је публиковати и на другим језицима. Радови на српском језику штампају се ћирилским писмом. Часопис има међународну редакцију. Главни и одговорни уредници, који су најчешће истовремено и директори Института, од покретања часописа су били: Војислав Радовановић (1952--1957), Боривоје Дробњаковић (1958--1961), Душан Недељковић (1962--1966), Бранислав Којић (1967--1969), Милисав Лутовац (1970--1971), Атанасије Урошевић (1972), Милорад Васовић (1973--1977), Петар Влаховић (1978--1982), Десанка Николић (1983), Душан Бандић (1984--1988), Никола Пантелић (1989--2000), Драгана Радојичић (од 2003). Од 2011. ГЕИ САНУ је категоризован као часопис од међународног значаја.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Етнографског института САНУ 1947-1997, Бг 1997; А. Јанковић, М. Ивановић Баришић, Б. Миленкoвић Вуковић, „Библиографија издања Етнографског института САНУ 1947--2003", ГЕИ САНУ, 2003, 50--51; Б. Миленковић Вуковић, А. Јанковић, „Библиографија издања Етнографског института САНУ (2003--2007)", ГЕИ САНУ, 2007, 55, 2.

М. Прелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА

ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА, стална годишња публикација Етнографског музеја у Београду, покренута 1926. Први број је био посвећен двадесетпетогодишњем раду ЕМ. За време и после II светског рата ГЕМ није излазио. Године 1953. поново је покренут поводом прославе педесетогодишњице од оснивања ЕМ (1901--1951). ГЕМ је стручно-научна публикација, а према својој концепцији промовише и подржава рад ЕМ као националне институције. Публикују се радови из етнологије, антропологије, музеологије, конзервације, културологије. Поглавља према којима се групишу радови су „Студије и чланци", „Грађа", „Хроника", „Расправе", „Прикази и критике". Повремено се објављују текстови и на другим језицима. Часопис заузима значајно место у очувању културе српског народа, али и културних особености народа који живе у Србији, на јужнословенском простору, у Европи и свету. Осим тога представљају се радови који промовишу стручно-научни рад на покретним споменицима културе, музејској грађи, очувању националне баштине, заштите и конзервације покретних културних добара. Све до последње деценије XX в. највећи број чланака се односи на разноврсну етнографску грађу прикупљану на основу постављених упитника и упутстава за прикупљање грађе на терену (према Т. Ђорђевићу, Ј. Ердељановићу). Након тога се све више публикују студије аналитичког карактера, а један број радова се усмерава на значај нематеријалног културног наслеђа према конвенцији Унеска (2003). У часопису су публиковани и резултати регионалних екипних истраживања стручњака Музеја и спољних сарадника из других институција започети 60-их година XX в. као монографска издања. Прва екипна истраживања објављена су 1961. у књ. 25 из Горње Ресаве; 1964. у књ. 27 истраживања Јадра: Јадар -- Вуков завичај; Доња Ресава 1966. у књ. 28--29; Неготинска крајина 1969. у књ. 31--32; Бор и околина 1975. у књ. 38; Зајечар и околина 1978. у књ. 42; Сјеничко-пештерска висораван 1988/89. у књ. 52--53 и 1992. у књ. 56; Пирот и насеља општине Пирот 2010. у књ. 74 (1, 2). Осим тога у ГЕМ се периодично објављују и тематске библиографије посвећене сродству, обредним хлебовима, погребним обичајима, ватри у веровањима и обичајима, камену у веровањима итд. У ГЕМ се штампају прикази књига и изложби, извештаји са научних и стручних скупова, међународног фестивала етнолошког филма, додељивању награде за допринос етнолошкој музеологији „Боривоје Дробњаковић", теренски извештаји, некролози. Уредници ГЕМ од првог броја до данас били су угледни научници и стручњаци из српске етнологије: Боривоје Дробњаковић (1926--1940), Митар Влаховић (1953--1959); Шпиро Кулишић (1960--1962); Владимир Живанчевић (1963); Персида Томић (1964--1966); Слободан Зечевић (1967--1981); Никола Пантелић (1982--1986); Љубомир Рељић (1987--1993); Петар Влаховић (1994/95--2000); Велибор Стојаковић (2001/02--2007); Весна Марјановић (од 2008). Од 2009 (књ. 73) уведена је међународна редакција. Часопис је категоризован као часопис од националног значаја.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић Матић, „Педесет година Гласника Етнографског музеја у Београду", ГЕМ, 1976, 39--40; С. Зечевић, „Културно-просветни рад Етнографског музеја у Београду", ГЕМ, 1977, 41; Ј. Бјеладиновић Јергић, „Етнографски музеј у Београду 1901--2001", Зборник Етнографског музеја у Београду, Бг 2001; Ј. Тешић, „Духовна култура, научноистраживачки рад и музејска збирка", ГЕМ, 2001--2002, 65--66.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ЗА ЗАБАВУ И НАУКУ

ГЛАСНИК ЗА ЗАБАВУ И НАУКУ, књижевни часопис који је излазио у Београду 1893. Власник и издавач Књижара В. Валожића, а уредник Милорад Павловић. Излазио од бр. 1 (20. јануара) до бр. 8/9 (20. и 30. IV 1893). Окупио je круг познатих сарадника књижевне штампе тога времена (Војислав и Драгутин Илић, Владимир М. Јовановић, Милорад П. Шапчанин, Радован Кошутић, Ј. Ј. Змај, Милорад Митровић). У уредништву је утицајну улогу имао Ђ. Поповић-Даничар (објављује писма Ђ. Јакшића, води рубрику „Помени" као хронику истакнутих личности и догађаја из српске историје; на његов подстицај објављују се народне пјесме из Македоније, односно „из Србије под Турцима"). Најбољи дио листа су прозни прилози: С. Сремац с хумористичким приповијеткама; Ч. Поповић као претеча Р. Домановића; М. П. Шапчанин се приближава модернијим темама и мотивима. В. Илић у полемици око статуса пјесника у српском друштву објављује једну од својих посљедњих пјесама („Песник"). Покренут послије гашења Отаџбине, Г. је покушао да повеже хетерогене струје савремене српске књижевности, али се, без институционалне подршке и подршке читалачке публике, брзо угасио.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вученов, „Миле Павловић Крпа и његов Гласник", Зборник во чест на Блаже Конески, Ск 1984; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ЗЕМАЉСКОГ МУЗЕЈА У САРАЈЕВУ

ГЛАСНИК ЗЕМАЉСКОГ МУЗЕЈА У САРАЈЕВУ, најстарији научни часопис у Босни и Херцеговини који континуирано излази од 1889. Покренут годину дана после оснивања Земаљског музеја у Сарајеву, часопис је успоставио размену и научну сарадњу са 65 музеја и научних центара у свету. Излазиo је тромесечно. Циљ часописа била је презентација грађе и научних резултата из свих научних области заступљених у Земаљском музеју у Сарајеву -- географије, историје, археологије, уметности, хералдике, етнографије, етнологије, геологије, зоологије, ботанике, минералогије, метеорологије, народне књижевности, библиографије књига и чланака о БиХ, статистике. У његовом раду уочава се неколико раздобља: раздобље аустроугарске окупације 1889--1918; раздобље предратне Југославије 1919--1941; раздобље СФРЈ 1945--1992; раздобље независне БиХ од 1995. Иако је намера уредништва ГЗМ била да часопис има мултидисциплинарни карактер, највећи број прилога у првом раздобљу излажења припадао је области археологије, где су преовладавали чланци из праисторијске и античке археологије, док је средњовековна археологија била знатно мање заступљена. Најзначајнији радови односили су се на археолошка ископавања праисторијских локалитета БиХ -- Гласинца, Дебелог брда, Језерина, Рипча, Рибића, Доње долине и Санског Моста. У области античке археологије истичу се чланци о ископавањима у Илиџи, Градини код Сребренице, радови о касноантичким базиликама у Зеници, Дабравини и Брези, као и радови Карла Пача из области римске епиграфике, нумизматике и римске археологије. Из области средњовековне археологије највише чланака објављено је о стећцима и натписима на њима. У области историјских наука највише чланака посвећено је историји БиХ под турском влашћу. Није занемарљив ни број радова из природних наука (ботанике, зоологије, минералогије и геологије). У ГЗМ су објављивали и истакнути научници из других научних центара -- Л. Талоци, К. Јиречек, И. Руварац и др. У раздобљу предратне Југославије видна је стагнација у раду ГЗМ, понајвише због смањеног интензитета археолошких истраживања. Зато у први план избијају чланци и расправе из етнографије и историје. Укупно су штампане 52 свеске у тзв. старој серији у раздобљу 1889--1943, а у ратном периоду 1941--1943. часопису је промењен наслов. Послератно раздобље од 1945, када је покренута Нова серија ГЗМ, одликују шира систематска истраживања у три дисциплине, због чега су установљене три посебне свеске -- за археологију, етнологију и природне науке. Између 1948. и 1963. Природњачко одељење је било у саставу Биолошког института, због чега Свеска за природне науке у том раздобљу није излазила. Од 1945. до 1992. изашло је: 51 свеска из археологије, 49 свезака из етнологије и 32 из природних наука. Прекиди у излажењу ГЗМ били су само 1944. и 1992--1995. ГЗМ данас излази једном годишње.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Преглед садржаја Гласника Земаљског музеја", ГЗМ, 1914, 26; Ђ. Пејановић, Штампа Босне и Херцеговине 1850--1941, Сар. 1949; В. Поповић, „Преглед садржаја Гласника Земаљског музеја у Сарајеву од 1938--1952. године (L--LV и Н. С. I--VII)", ГЗМ, 1953, 8; Х. Ћурић, „Преглед садржаја Гласника музеја у Сарајеву од 1953--1963", Анали Земаљског музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву за годину 1963, Сар. 1964; С. Љубичић, „Преглед садржаја Гласника Земаљског музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву, Нова серија, Етнологија од 1953--1978. године (VIII--XXXIII)", ГЗМ, 1979, 34.

М. Маринковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ЗУБНО-ЛЕКАРСКЕ СТРУКЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

ГЛАСНИК ЗУБНО-ЛЕКАРСКЕ СТРУКЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ, први стоматолошки часопис у нас. Први број појавио се јануара 1932. и излазио сваког месеца у Београду. Основали су га др Миливоје Петровић и др Владимир Кујунџић. Наставља излажење 1933. као Гласник -- мјесечник стоматолшких друштава Југославије, а затим (1934--1936) као Стоматолошки гласник, чији је издавач Савез стоматолошких друштава Југославије. Затим наставља излажење као Folia stomatologica (1937--1940). Постојао је и Гласник Друштва зубарских радника НР Србије који је излазио 1953--1956, па наставио да излази као Гласник зубарских радника НР Србије 1956--1957. Од 1954. водећи стоматолошки часопис у Србији је Стоматолошки гласник Србије, чији је оснивач и издавач Стоматолошка секција Српског лекарског друштва. Први уредник био је др Јездимир Јанчић. Први број је штампан у 300 примерака, али се тираж ускоро повећао на око 1.000. Штампа се у Београду, двојезично, у боји и излази непрекидно четири пута годишње (од 2000. и као електронско издање).

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ИНСТИТУТА ЗА БОТАНИКУ И БОТАНИЧКЕ БАШТЕ У БЕОГРАДУ

ГЛАСНИК ИНСТИТУТА ЗА БОТАНИКУ И БОТАНИЧКЕ БАШТЕ У БЕОГРАДУ, први српски ботанички научни часопис који је почео да излази 1928. под именом Bulletin de l'Institut et du jardin botanique de l'Université de Belgrade, као званично гласило тадашњег Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду. Његов прокретач и први уредник био је академик и професор Београдског универзитета Недељко Кошанин. У периоду после II светског рата часопис је излазио под именом Гласник Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду, а од 1971. име часописа је измењено у Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду. Од 2009. Г. је наставио да излази преименован у Botanica Serbica. Од самог почетка у часопису су, поред наших научника, радове објављивали многи угледни инострани ботаничари. У послератном периоду радови су штампани искључиво на страним језицима (француском, енглеском и немачком), претежно на српском (са резимеима и апстрактима на енглеском), а данас Botanica serbica излази на енглеском са резимеом на српском. Часопис је имао своје успоне и падове, као и прекиде у штампању који су се поклапали са ратним и другим променама током ХХ в., као и финансијске тешкоће. Г. је од првог броја био научни часопис широког научног профила који покрива области биљне таксономије, екологије, физиологије, анатомије, морфологије, фитоценологије, фитогеографије, флористике, микробиологије итд. Уредници Г. су, после Н. Кошанина, били професори Љубиша Глишић, Милорад Јанковић и Бранка Стевановић. У периоду 1928--1937. и 1959--2000. у Г. је објављено 476 радова од чега се 21 односи на нове биљне таксоне за науку, 76 на нове таксоне за флору Србије, Црне Горе и Македоније и 83 на нове биљне заједнице. Од 2009. Г. под именом Botanica serbica постаје интернационални и међународно рецензирани часопис који се објављује два пута годишње у електронском и штампаном облику.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Татић, Стота годишњица ботаничке баште „Јевремовац", Бг 1996; А. Поповић, Б. Стевановић, „Библиографија радова објављених у часопису Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду у периоду 1928--1998", „Јубилеј и традиција -- 70-годишњица Гласника Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду", Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду, 2000, 32; B. Stevanović, „History and tradition of the oldest Botanical Journal in Serbia", Glasnik Instituta za Botaniku i Botaničke Bašte Univerziteta u Beogradu / Botanica Serbica, 2009, 33, 1.

Бр. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ИСТОРИСКОГ ДРУШТВА У НОВОМ САДУ

ГЛАСНИК ИСТОРИСКОГ ДРУШТВА У НОВОМ САДУ, научни часопис за изучавање прошлости Војводине који је излазио од 1928. до 1940. Покренут је с циљем да би се рад на испитивању прошлости Војводине организовао и систематизовао и да би се добило једно место, где ће се приказивати нови погледи и нове идеје. Био је постављен на објективну и чисто научну основу, али са жељом да буде приступачан и занимљив и широј публици. Главни уредник је био историчар Душан Ј. Поповић, а чланови Уређивачког одбора: Мирко Балубџић, Радослав Грујић, Милан Кашанин, Димитрије Кириловић, Мираш Кићовић, Младен Лесковац, генерал Иван С. Павловић, епископ Викентије (Проданов), Бранко Магарашевић, Јован Савковић и Стеван Ћирић. Намера оснивача је била да часопис окупи око себе све истраживаче прошлости Војводине у разним областима. У часопису је сарађивало више од сто угледних књижевника, историчара, археолога, класичних филолога, теолога, правника и других научних радника, попут Фехима Бајрактаревића, Милана Будимира, Николе Вулића, Филарета Гранића, Миодрага Грбића, Михаила Динића, Тихомира Ђорђевића, епископа Илариона (Зеремског), Алексе Ивића, Милутина Јакшића, Мите Костића, Косте Милутиновића, Лазара Мирковића, Виктора Новака, Васиља Поповића, Јаше Продановића, Ђорђа Сп. Радојичића, Николе Радојчића, Јована Радонића, Димитрија Руварца, Радивоја Симоновића, Васе Стајића, Драгослава Страњаковића, Владимира Ћоровића и др. Већина сарадника је потицала са простора Војводине. Покретање часописа било је најважнији резултат рада Историског друштва у Новом Саду, основаног 1927, којим је руководио Станоје Станојевић. Коначна одлука о покретању, имену и форми часописа донета је на седници Управе Друштва у априлу, a прва свеска је објављена октобра 1928. До 1935. су излазила три, а 1936--1940. четири броја годишње. Првобитно је штампан у Српској манастирској штампарији у Сремским Карловцима (1928--1935), затим у Штампарији Д. Грегорића у Београду (1936--1937), и на крају у Штампарији Дунавске бановине у Новом Саду (1938--1940). Током излажења часописа варирао је број штампаних примерака и кретао се од 500 до 1.500. Прилози су дељени по рубрикама: расправе, ситни прилози, оцене, прикази, књижевне вести и белешке. Систематски је критиковано и приказивано свако дело које говори о прошлости Војводине. У првих 10 година постојања (1928--1937) изашло је укупно 30 свезака, па је 1938. објављен регистар свих претходних свезака који је обухватао садржај по писцима, именски и предметни регистар, списак објављених фотографија, бакрореза, цртежа, мапа и факсимила. Последњи број је изашао новембра 1940, а објављено је укупно 13 књига и 42 свеске.

ЛИТЕРАТУРА: „Наша прва реч", „Извод из записника седница Управе Историског Друштва у Новом Саду. Шеста седница, одржана је 11 априла 1928 године", ГИДНС, 1928, 1; „Извод из записника прве редовне годишње скупштине Историског Друштва у Новом Саду, држане 1. децембра 1928. у Мушкој Гимназији", ГИДНС, 1929, 2; В. Новак, „Гласник историског друштва у Новом Саду", ЈИЧ, 1935, 3--4; Т. Милитар, Штампа у Војводини. Преглед историске грађе, Н. Сад 1939; Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК КЊИЖАРА

ГЛАСНИК КЊИЖАРА, гласило Књижарског удружења Краљевине СХС које је излазило једном месечно у Београду 1929--1939, са прекидом током 1930. У уводу првог броја из 1929. пише дa Књижарско удружење покреће свој лист у којем ће се на првом месту пратити живот југословенске књиге, a као гласило једног удружења браниће у свакој прилици интересе чланова. Уредници су били Светислав Шумаревић, Милан Брајер и Аца М. Поповић. Г. к. је доносио попис нових издања: Издавачке књижаре С. Б. Цвијановића, Геце Кона, Фрање Бана, Томе Јовановића, Вујовића, Рајковића и других. Од 1931. доносио је и попис периодичних публикација.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, Српска штампа 1768--1995, Бг 1995.

Б. Булатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ

ГЛАСНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ, гласило најстарије српске културне установе које је излазило 1946--1949. и од 2008. У првом периоду излажења одговорни уредник био је секретар установе Живан Милисавац, а лист је чланство и ширу културну јавност информисао о активностима Матице српске. У тој серији гласило је излазило са неуједначеним ритмом, а појавило се укупно 14 бројева. Г. МС је са потпуно другачијим техничким решењима и изгледом, те уз електронско издање на интернет страници Матице српске, поново покренут 2008, а одговорни уредник био је генерални секретар установе Душан Николић. Речју и фотографијом у боји, изношене су кратке информације о најважнијим догађајима у Матичином раду. Од 2013. уредник је генерални секретар Матице српске Ђорђе Ђурић.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК МУЗЕЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

ГЛАСНИК МУЗЕЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (Buletini i Muzeumit të Kosovë-Metohis; Bulletin du Musée de Kosovo-et-Metochie), стручно гласило Музеја Косова и Метохије у Приштини које је нередовно излазилo од 1956 (књ. 1) до 1988 (књ. 15/16). Од књ. 10 (1965) часопис мења име у Гласник Музеја Косова (Buletin i Muzeut të Kosovës). Одговорни уредници били су: Емил Чершков (1957--1964), Татомир П. Вукановић (1965), Хасан Калеши (1970--1972), Тефик Морина (1974), Душан Павловић (1984) и Станко Прица (1988). Часопис је садржавао прилоге о културном наслеђу КиМ, без обзира на његово порекло. Радови су објављивани на српском и албанском језику, са резимеима на енглеском, француском, немачком или руском. Уобичајене целине у садржају биле су: Расправе и чланци, Осврти, Прилози и грађа, Извештаји, Библиографија, Критике и прикази и Музеологија.

ЛИТЕРАТУРА: ГМКМ, 1956, 1; ГМК, 1965, 10; Српска библиографија: периодика: 1768--2005, 1, А--Г, Бг 2011.

Д. Кужељ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК МУЗИЧКОГ ДРУШТВА „СТАНКОВИЋ"

ГЛАСНИК МУЗИЧКОГ ДРУШТВА „СТАНКОВИЋ", музички часопис који је као месечник излазио у Београду од априла 1928. до краја 1934 (од јануара 1931. под називом Музички гласник) и поново од јануара 1938. до фебруара 1941. Први уредник био је љубитељ музике Милан П. Богдановић, потпуковник у пензији, члан Музичког друштва „Станковић". Обим месечне свеске био је око 20 страница. Покренут је и испрва уређиван као интерни информатор Музичког друштва „Станковић". Праћен је рад Хора, Оркестра, Музичке школе и Библиотеке, али су, ипак, и у првом периоду објављивани критички прикази значајних музичких премијера у Београду, чланци о Корнелију Станковићу, проблемима музичке педагогије, музичког аматеризма, савремене музике и др. Промена концепције часописа запажа се од октобра 1929. Отада па до краја излажења на челном месту објављују се проблемски текстови и огледи из опште историје, филозофије и естетике музике; историографски прилози о српској музици, теме из хрватске, словеначке, бугарске, чешке и руске, те црквене и авангардне музике; питања односа музике и друштва, музике и филма, те националног музичког израза; портрети савремених домаћих композитора; разматрају се педагошке теме, класична и модерна уметничка игра, дириговање, вокална техника; представљају се музичка уметност и културе мало познатих земаља (Сједињене Америчке Државе, Албанија) и др. Остале рубрике доносиле су музичке вести и критичке осврте на музички живот у земљи и свету, приказе нотних издања и књига, некрологе и сл. Рад Музичког друштва „Станковић" и даље је бележен, али сада у издвојеној и сажетијој рубрици. Од новембра 1929. па до краја 1934. био је званично гласило Јужнословенског певачког савеза. Делатност Савеза је, стога, праћена у оквиру посебне рубрике. Од јануара 1931. па до краја 1934. часопис је уређивао одбор у саставу: М. П. Богдановић, П. Бингулац, Р. Шварц, М. Вукдраговић, В. Ведрал, Б. М. Драгутиновић и М. Бајшански. Поред уредника, најзначајнији сарадници у првој серији били су К. П. Манојловић, Б. М. Драгутиновић, М. Ђаја, А. Добронић, Б. Широла, Д. Чолић, В. Новак, С. Рибникар, М. Живковић, З. Грицкат, Е. Самлаић, М. Настасијевић и Д. Данић. Уредници нове серије из 1938. били су С. Рибникар, В. Ведрал и М. Живковић. С обзиром на концепцију, личности сарадника и идеолошку оријентацију, нова серија се може схватити и као продужетак музичког часописа Звук угашеног 1936, а који је, такође, уређивала С. Рибникар. У односу према првој серији, промену представља интензивније присуство текстова у којима су се с позиција марксистичке идеологије критички приказивале музичке и политичке прилике у ондашњој Европи и Југославији. Међу сарадницима су били К. П. Манојловић, А. Добронић, Л. Давичо, М. Жежељ, М. Ђаја, П. Милошевић, П. Коњовић, Ј. Бандур, Ј. Славенски, М. Томандл, Ј. Арбатски и др. Г. је излазио најдуже од свих српских музичких часописа пре II светског рата, објавио је преко 700 разноврсних текстова и представља богат и значајан извор за историју српске музикографије, те српског и југословенског музичког живота међуратне епохе.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Музика и музичари: избор чланака и студија, Бг 1956; А. Васић, „Рецепција авангардне музике у међуратном Београду: пример часописа Музика и Гласник Музичког друштва ‚Станковић' / Музички гласник", ЗМССУМ, 2011, 44; А. Васић, „Инострана музика у међуратном Београду: рецепција у Гласнику Музичког друштва ‚Станковић' / Музичком гласнику 1928--1941", ЗМССУМ, 2013, 49.

А. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК НАРОДНОГ ВЕЋА

ГЛАСНИК НАРОДНОГ ВЕЋА, лист који је излазио у Сремским Карловцима 1918 -- 1922. Покренут је 4. XI 1918. као орган Народног већа у Сремским Карловцима, средишту српских сабора и црквено-школске и духовне аутономије у некадашњој Аустроугарској. Први број штампан је у 500 примерака на латиници и у истом тиражу на ћириличном писму. Одговорни уредник листа био је Људевит Ауер, а у уредништву су били утицајни политичари и прваци карловачког Народног одбора Стеван Симеоновић Чонкић и Милан Недељковић. Одмах након ослобођења основан је месни одбор Народног већа као институција привремене власти, а лист је коришћен као гласило које шири идеје уједињења јужних Словена у једну државу. Да би у пракси показали ту идеју, уредници Гласника, како се звао од 10. броја, један број штампали су ћирилицом да би наредни изашао на латиници. Лист је нападао Стјепана Радића као политичара који је пре рата уздизао Хабзбурге да би након ослобођења прешао у републиканце, критиковао је шовинизам франковаца, али је осуђиван и национализам радикала. Г. Н. в. је као општу опасност видео надирући бољшевизам којем се, по мишљењу редакције, требало опирати. Након што је успешно извршено уједињење и потреба за месним одборима Народног већа престала да постоји, последњи 22. број изашао је 6. I 1922.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1983.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК ПОДМЛАТКА ЦРВЕНОГ КРСТА

ГЛАСНИК ПОДМЛАТКА ЦРВЕНОГ КРСТА → ЦРВЕНИ КРСТ

ГЛАСНИК ПРОФЕСОРСКОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК ПРОФЕСОРСКОГ ДРУШТВА, стручни педагошки и научни часопис, орган Професорског друштва, излазио у Краљевини СХС / Југославији у периоду од 1921. до 1941. Под овим називом излазио је у Београду од 1921, a када је Краљевина СХС преименована, часопис је наставио с излажењем под називом Гласник Југословенског професорског друштва. Покретањем Г. П. д. практично је настављено излажење дотадашњег часописа Наставник, који је Професорско друштво (Српско) основало још 1890. Све време излажења представљао је трибину за разматрање разних просветно-школских питања, највише с циљем да се пропагирају идеје о изградњи јединствене нове школе у коју је требало да се унесе нови стваралачки и активни дух и, у недостатку педагошких и других часописа, саопштавају информације о кретањима у савременој педагогији и најважнијим достигнућима научних дисциплина које су се изучавале у средњим школама. У првом двоброју из 1921. уредник је најавио да ће часопис објављивати научне и књижевне радове; пројекте закона о средњој школи; предлоге за реформу школа; извештаје о раду школа и просветних органа; белешке о напретку школа код Словена и других народа; новине на пољу науке, наставе и др. Стога су се временом као најважније рубрике усталиле: чланци и расправе, нова школа, просветне прилике, оцене и прикази књига, преглед осталих научних часописа, извештаји о раду друштва. У Г. П. д. су претежно сарађивали професори. Међутим, његовом угледу највише су допринела угледна имена ондашње наше и стране научне и културне јавности (психолози П. Радосављевић и Б. Стевановић, педагози В. Бакић, В. Ракић и С. Патаки, културни и национални радник В. Стајић, државник С. Јовановић, многи књижевници и др.), а онда и многобројни чланци у којима су темељно обрађивани проблеми од значаја за реформисање и унапређивање средњошколске наставе. Највише текстова објављено је о методичким питањима наставе језика и књижевности, страних језика, историје, математике, природних наука, уметности, физичке културе. Велику улогу на плану унапређивања васпитног рада у средњим школама имали су текстови о поступцима у раду с ученицима, школском одабирању или селекцији, раду с даровитим ученицима, специјалној даровитости значајној за наставу математике или музике, тешкоћама у учењу, дилемама у вези с лаичком или конфесионалном школом, односу филозофије, науке и религије, емоционално-волиционој природи детета (П. Радосављевић), васпитном раду по систему М. Монтесори, активне школе, Далтон плана и сл. Мноштво је текстова који ни после скоро једног века нису мање актуелни, а у којима су се аутори залагали за нову школу -- по моделу школе личности, школе рада и активног сазнања, школе живота, школе без стеге, школе слободног разговора, школе диференциране наставе, школе самоизбора наставних предмета и садржаја, школе пријатног рада, специјално прилагођених уџбеника и сл. Г. П. д. је излазио редовно, а укупно је одштампана 21 књига, најчешће у обиму од осам до 12 свезака, с тим да се ретко када појавио двоброј. У првој деценији излажења уређивали су га: Јаша М. Продановић, Миливој Павловић, Јован Ј. Бабић, Данило Вуловић и Јован Ј. Бајић, а у другој Радоје Л. Кнежевић, Милан С. Недић, Предраг Каралић, Илија Кецмановић, Миленко Стојановић и његов заменик Миодраг Рајшић. У почетку је штампан на два до три табака у 1.000 примерака, а после десетак година на пет табака у 3.000 примерака. Службени текстови у свакој наредној свесци штампани су наизменично латиницом и ћирилицом, а све остало писмом аутора рукописа.

ЛИТЕРАТУРА: Наставник, Бг 1890--1921; Д. Франковић, З. Преград, П. Шимлеша (ур.), Енциклопедијски ријечник педагогије, Зг 1963; Р. Теодосић (ред.), Педагошки речник, I, Бг 1967.

П. Јанковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ПРОТИВВАЗДУШНЕ ОДБРАНЕ

ГЛАСНИК РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ПРОТИВВАЗДУШНЕ ОДБРАНЕ, војностручни часопис ЈНА покренут непосредно по завршетку II светског рата, маја 1945, под називом Глас ваздухопловства, да би 1949. био преименован у Ваздухопловни гласник, а садашњи назив добио је 1970. До 1960. излазио је као часопис Ратног ваздухопловства, а од тада, односно након интегрисања ратног ваздухопловства и противавионске артиљерије у јединствени вид ЈНА -- Ратно ваздухопловство и противваздушну одбрану, као његов војностручни часопис. До 1951. публикован је као месечник, а потом је издаван два пута месечно. Објављивао је текстове који су се тицали тактике и технике ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, васпитања и обуке, критичких осврта на постојећу војну теорију и праксу, приказа искустава и развоја страних ваздухопловстава и противваздушне одбране, астронаутике и историје војног ваздухопловства и противваздушне одбране. Као прилог часопису излазила је Мала ваздухопловна библиотека у оквиру које су објављивани радови домаћих и страних аутора о проблематици развоја војног ваздухопловства и противваздушне одбране у Југославији и свету. Престао је да излази 1992. услед трансформације ЈНА у Војску Југославије, при чему је обједињавањем његове редакције са редакцијама Војног гласника и Морнаричког гласника формиран нов интервидовски часопис сличне садржинске концепције -- Нови гласник. Одликован је Орденом за војне заслуге са великом звездом 1970.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Димитријевић, ЈНА од Стаљина до НАТО пакта. Армија у спољној политици Титове Југославије, Бг 2006; Југословенско ратно ваздухопловство 1942--1992, Бг 2006.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК СКОПСКОГ НАУЧНОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК СКОПСКОГ НАУЧНОГ ДРУШТВА, часопис покренут као орган Скопског научног друштва чији је утемељивач био Тихомир Остојић, са циљем изучавања јужне Србије и окупљања тамошњих интелектуалних капацитета. Друштво је имало око 150 чланова. ГСНД је излазио од 1925 (књ. I, св. 1) до 1940 (књ. XXI) једанпут годишње. Од 1927. излази у две серије (Одељења друштвених наука књ. I св. 1, књ. II, III, V, VII--VIII, XI, XII, XIII, XIV, XV--XVI, XIX, XXI и Одељења природних наука књ. I св. 2, књ. IV, VI, IX, X, XVII, XVIII и XX). Објављивани су радови који се односе на Стару Србију и суседне области, са темама из археологије, византијске и српске историје, филологије, лингвистике, етнологије, фолклористике, проучавања флоре и фауне, геологије, минералогије и демографије. Посебна пажња посвећивана је објављивању резултата теренских истраживања. Часопис су уређивали Радослав М. Грујић, Петар С. Јовановић, Мита Костић, Војислав С. Радовановић и Станко Караман. Редакциони одбор су чинили Тихомир Ђорђевић, Глиша Елезовић, Василије Ђерић, Петар Колендић и Мита Костић. Чланке, прилоге, грађу, полемике и приказе објављивали су најзначајнији научници из тадашње Југославије и иностранства, међу којима и Радослав М. Грујић, Александар Соловјeв, Никола Радојчић, Глиша Елезовић, Војислав С. Радовановић, Филарет Гранић, Јорјо Тадић, Јован Ердељановић, Милан Кашанин итд. Штампан је у Скопљу у штампаријaма „Немања", „Јужна Србија" и „Родољуб". Библиографија часописа објављена је у ГСНД 1934 (15--16).

ЛИТЕРАТУРА: Летопис Матице српске, 1930, 326, 3; М. Пурковић, „Гласник Скопског научног друштва", ЈИЧ, Љуб.--Зг--Бг, 1936, II, 1--4; М. Кисић, Б. Булатовић, Српска штампа 1768--1995, Бг 1996; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Н. Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Ђ. Ђурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, службени лист Српске цркве који излази од 1900. Имао је неколико фаза у излажењу што се манифестовало у његовој идентификацији у поднаслову, који је понекад зависио од званичног назива Српске цркве.

Г. Православне цркве у Краљевини Србији излазио је у Београду 1900--1914. као орган Архијерејског сабора Српске цркве, сходно одлуци СА Сабора из 1898: „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала". Он је том задатку одговорио јер је убрзо постао модеран научно-богословски месечник који је поред службеног дела доносио оригиналне радове из свих области православног богословља, бележио главне догађаје из црквеног живота, давао приказе и критику богословских радова и бележио библиографију. Материјал је био распоређен у рубрикама: црквено беседништво; чланци и расправе; вести из Српске и других цркава; белешке; прикази књига и листова и некролози. У почетку је излазио једном, а потом два пута месечно. Уређивали су га: прота Добросав Ковачевић (1900--1905; 1/1907--3/1908), прота Стеван Веселиновић (1905--1906), протосинђел Платон Јовановић (3/1908--1909), професор Петар Протић (1910--1911), прота Миливој Петровић (1912), јеромонах Јосиф Цвијовић (1913--1914). У току I светског рата није излазио. Рад је обновљен одмах после рата са малим измена у идентификацији, што означава три фазе његовог излажења.

Г. са поднасловом Службени лист уједињене Српске православне цркве почео је да излази 14. VII 1920. под уредништвом проф. Атанасија Поповића (популарни Чика Таса), у формату фолио, са текстом на два ступца. Изашло је само четири броја, а онда је променио поднаслов у Службени лист Српске православне патријаршије. Под овим именом излазио је од бр. 5/1920. до краја 1939. Г. као Службени лист Српске православне цркве излази од почетка 1940. тј. од бр. 1/1940. У периоду 1920--1932. излазио је два пута, а 1932--1939. сваких десет дана или сваке недеље, 1940. два пута месечно, а у току II светског рата само једанпут месечно на осам страна. Дешавало се да изађе и као двоброј, због чега постоји разлика у количини бројева у појединим годинама. Дешавало се и да редни број године излажења буде погрешно наведен (1936). Није био богат рубрикама, осим службеног дела (извештаји и постављења) имао је и неслужбени део у којем су објављивани чланци, расправе, посланице, беседе и др., зависно од афинитета уредника, те се неких година јављају рубрике: црквени живот, црквене вести и књижевност. Часопис са најдужим стажом излажења, чак и за време II светског рата, па и у првим послератним годинама када је ометан у штампаријама ускраћивањем потребне хартије. На крају сваке године доноси библиографију. Излазио је у Београду (1920--1921), у манастирској штампарији у Сремским Карловцима (1922--1941) и потом поново у Београду. Има Уређивачки одбор, а главни и одговорни уредници били су: Aтанасије Поповић (1920--1921), Добривој Николић (1922), прота Милош Парента, ректор богословије (1922, 1924--1928), прота Димитрије Руварац (1922), свештеник Сретен Вујичић, професор богословије (1923), прота Душан Јакшић, професор богословије (1928--1933, 1935--1938), епископ моравички Платон Јовановић (1934), епископ Владимир Рајић (1938), прота Васо Шипка (1938--1940), прота Никола Алагић, секретар СА Синода (1940--1955), епископ моравички Герман Ђорић (1955), протођакон Живан Стефановић, референт СА Синода (1956--1965), Владан Поповић, професор богословије (1965--1966), епископ Сава Вуковић (1966--1967), епископ Лаврентије Трифуновић (1967--1969), епископ Данило Крстић (1969--1988), Драган Милин (1988--1997), Радомир Милошевић (1998--1999), Драгомир Сандо (од 2000). Г. издаје подлистак Православни мисионар и књиге.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, „Црквена штампа између два светска рата", у: Српска православна црква 1920--1970, Бг 1971; Један век периодичне штампе Српске православне цркве, I, Бг 1986, Д. Сандо, „Деведесет година Гласника службеног листа Српске православне цркве", Гласник СПЦ, 2009, 10.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гласник Српског археолошког друштва

Гласник Српског археолошког друштва, научни и стручни годишњак Српског археолошког друштва (САД), покренут у Београду 1984. Почео је да излази о стогодишњици почетка излажења Старинара, органа САД од оснивања, који је стицајем околности 1950. преузео Археолошки институт јер САД у то време није постојало. Уз Старинар, ГСАД и данас представља једини, искључиво археолошки часопис код Срба. Покретач и први уредник био је Димитрије Мадас (св. 1--3), а после њега уређивали су га неки од најистакнутијих археолога у Србији: Драгослав Срејовић (св. 4), Никола Тасић (св. 5, 13), Александар Јовановић (св. 6--8, 11), Душан Мркобрад (св. 9--10), Петар Петровић (св. 12), Ђорђе Јанковић (св. 14--16, 27--29), Сава Тутунџић (св. 17--20), Бранислав Анђелковић (св. 21--24) и Мирослав Вујовић (св. 25--26). До св. 3 председник САД је уједно био и уредник ГСАД, а од св. 4 те две функције се раздвајају. Технички изглед часописа установљен је на његовом почетку, по идејном решењу Драгољуба Тодоровића и остао је непромењен до данас. Рубрике у првом броју су се односиле искључиво на рад САД и дешавања у српској археологији, а од св. 2 објављују се и стручни археолошки радови. Са свеском 21 ГСАД је унапређен у водећи национални научни часопис за археологију. Од тог броја редакциони одбор има међународни састав, наглашеније је присуство радова иностраних аутора и текстова на енглеском језику, а укида се рубрика „Из рада Друштва" кроз коју се 20 година пратио рад САД и српске археологије. ГСАД објављује оригиналне, претходно непубликоване научне и стручне радове из области археологије, антропологије, нумизматике, епиграфике и наука чији су истраживачки методи нашли примену у археологији (географија, геофизика, геологија, физичка хемија, медицина, стоматологија итд.), као и критичке осврте и приказе књига, научних скупова и изложби. Повремено објављује радове презентоване на годишњим скуповима Друштва.

Д. Антоновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, научни часопис који издаје Српско геогрфско друштво у Београду од 1912. Одлука о покретању овог часописа донета је на Оснивачкој скупштини Српског географског друштва одржаној 7. IV 1910. у Београду. Први број објављен је у марту 1912, а међу ауторима била су шесторица академика. Уводни чланак објавио је председник друштва Јован Цвијић, који је био и главни уредник публикације. То је најстарија периодична географска публикација на Балканском полуострву, која се са краћим прекидима у време I и II светског рата штампа и данас. Током свог излажења делимично је мењао назив: ГСГД (1912--1914), ГГД (1921--1947), па поново ГСГД (од 1948). Уредници часописа били су: Ј. Цвијић и П. Вујевић (1921), Ј. Цвијић, П. Вујевић, Боривоје Ж. Милојевић (1922--1925), Ј. Цвијић и Б. Ж. Милојевић (1926), Б. Ж. Милојевић (1927/28--1961/62), М. Васовић (1962--1963), Д. Б. Петровић (1964), Ч. Милић (1965), Т. Ракићевић (1966--1967), Д. Дукић (1968--1969), М. Костић (1969--1974), Д. Гавриловић (1975--1981), С. М. Станковић (1982--2000), П. Манојловић (2000--2015), а од 2016. Н. Живковић. До 2007. штампан је у две, а затим у четири свеске годишње. До 2014. објављене су 94 свеске у којима је више од 4.500 научних прилога, мањих чланака, приказа географске литературе, бележака, хроника, почасти заслужним географима и некролога. Часопис се штампа ћирилицом, са резимеима, али и целим радовима на енглеском језику. Прилози су из свих географских научних дисциплина и из географији блиских наука, а аутори прилога из земље и иностранства. Размењује се за сличне публикације са већим бројем институција у земљи и иностранству. Поред главног уредника, има и међународни уређивачки одбор. Сви прилози се рецензирају. Из овог часописа проистекла је серија Српског географског друштва „Посебна издања", која има 80 монографија већег обима, посебно објављених докторских дисертација и магистарских радова.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о педесетогодишњици Српског географског друштва 1910--1960, Бг 1961; М. Васовић, „Шест деценија нашег друштва", ГСГД, 1970, L, 1; Споменица посвећена шездесетпетогодишњици постојања Српског географског друштва, Бг 1979; Д. Дукић, „Седамдесетогодишњица Српског географског друштва 1910--1980", ГСГД, 1980, LX, 1; J. Илић, „Уз 80. годишњицу постојања и рада Српског географског друштва", ГСГД, 1990, LXX, 2.

Ст. Станковић; Н. Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА, научни часопис који је излазио у Београду од 1865 (књ. 1/18) до 1892. (књ. 75). Настављач је истоименог гласила суспендованог ДСС (одлуком кнеза Михаила Обреновића, 27. I 1864) и новоустановљеног СУД (одлуком 29. VII 1864 по старом календару), а нумерички је обухватао и Гласник ДСС, покренут 1847). ГСУД је садржински повезан с радом СУД, те развојем различитих научних области и појединих одбора: философске и филолошке, историјске и државне, јестаственичке, тј. природне и математичке науке, умјетност, одбор за ширење научних знања у народ. Покретање ГСУД пада у вријеме снажног заокрета српске јавне ријечи према природним наукама и њиховог повезивања с друштвеним питањима. Први радови из филозофије, логике, лингвистике (физиологије гласова) укључују се у ову општу оријентацију, док се интересовање за филолошка истраживања непосредније повезује са земљом и људима (регионално, локално). Прикупљање грађе и чињеница прате настојања да се оне растумаче и систематизују према новим методолошким оријентацијама, карактеристичним по све упадљивијим одвајањима од филолошких образаца и преусмјеравањима на културноисторијске циљеве, на „реални правац" и изучавање народног живота (С. Новаковић). ГСУД је дао изузетан допринос изучавању и богаћењу српске књижевности у свим њеним основним видовима (стара, нова, народна), укључујући и документа са других језика која се тичу српског народа (Ј. Шафарик, „Мијаило из Островице", књ. 18). Уз сарадњу С. Новаковића, М. Ђ. Милићевића, Г. Витковића, ГСУД је објавио важне књижевне изворе, архивске документе, описе манастира, фолклорну грађу, описе живота Срба сељака (М. Ђ. Милићевић), статистичке прегледе, описе географских области итд. Нове изворе и нове редакције српских житија приређују истакнути слависти и србисти (В. Јагић, К. Јиречек, И. Руварац, С. Новаковић и др.). Први пут је у цјелини објављен Типик Св. Саве за манастир Студеницу из прашког рукописа П. Ј. Шафарика (К. Јиречек, 40/1874), до данас најважнији извор овога списа. Свестрана је сарадња С. Новаковића: текућа Библиографија српске и хрватске књижевности, компаративна изучавања старе српске књижевности, аутобиографски запис М. Видаковића (30/1871) и „Пут у Јерусалим" Ј. Рачанина (31/1871), „Живот српског испосника Петра Коришког" (29/1871), једна редакција Доментијановог Житија Св. Саве, хрисовуље (32/1872), предлог о оснивању српског историјско-етнографског музеја (34/1872); такође уводи општије културноисторијске теме („Срби мухамеданци и турска писменост", књ. 26), даје значајан прилог жанровској класификацији српских средњовјековних писаних споменика („Хронограф, цароставник, тројадник, родослов", 45/1877) и изводе из Хроника деспота Ђ. Бранковића (33/1872); уз скицу периодизације српске борбе против Турака, самопроглашеног деспота ставља на почетак опадања турске моћи. Од далекосежног су значаја истраживања српских родослова и љетописа (Љ. Стојановић, 53/1881), као и отварања нових тема у серији радова Г. Витковића, „Критички поглед на прошлост Срба у Угарској" (28/1870, 29/1871), посебно „О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића" (34/1872); изводи из бесједа (књ. 67/1887) и докумената који се тичу устанка Пере Сегединца (39/1873). Новаковићев нацрт „Српски историјско-етнографски музеј" (34/1872) назначава оквире рада главних српских културно-научних установа (библиотеке, архива, музеја), и то у југословенском контексту. Дух савремених питања преламао се и у мемоарско-историјским списима Ј. Ристића, историчара и учесника у свим важним догађајима кроз која је Србија прошла од Светоандрејске скупштине, 1858 („Спољашњи одношаји Србије, 1--3", књ. 55/1884; 60/1885, 66/1886)ГСУД је отварао путеве и истраживачке теме у многим областима српске традиције: око датума смрти цара Уроша (залагања П. Срећковића за народну традицију, насупрот критичкој историји, 64/1885); богата фолклорна грађа у прилозима М. Ђ. Милићевића, И. Јастребова (дописи са Косова и из Старе Србије), Б. Петрановића и др.; истраживање школске књиге у XVIII в (С. Новаковић), дубровачких архива (српска писма из XVI и XVII в., 63/1885) и др. Г. свједочи о развоју критичке мисли међу српским историчарима, о отпорима националној митоманији (С. Новаковић упозорава на фалсификате народне традиције, 38/1873), уз радове писане без аналитички изучених докумената, као романсирано излагање (П. Срећковић, Ч. Мијатовић). Овдје се, истовремено с Годишњицом Николе Чупића, одвија смјена преднаучних парадигми научним парадигмама (историја и народна традиција, аутентичност народне поезије и др.) и почињу дилеме око југословенског оквира српске културе.

ИЗВОР: Б. Перуничић, Српско учено друштво, рукопис, САНУ, 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бошковић, „Преглед садржине 90-орих Гласника СУД, 1841--1891", Гласник СУД, 1892, 75; П. Поповић, „Старе српске биографије и њихова издања", ПКЈФ, 1925, 5; А. Белић, Педесетогодишњица Српске краљевске академије: 1886--1936. Књ. 1, Друштво српске словесности 1841--1864, Српско учено друштво 1864--1892, Српска краљевска академија 1886--1936. извештај о њихову раду поводом педесетогодишњице С. К. Академије, тадашњег секретара С. К. Академије А. Белића, Бг 1939; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК СРПСКОГ ХЕМИЈСКОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК СРПСКОГ ХЕМИЈСКОГ ДРУШТВА, научни часопис Српског хемијског друштва (СХД). СХД је основано 1897, а часопис почео да излази 1930. под именом Гласник Хемиског друштва Краљевине Југославије. Пре тога су радови из области хемије објављивани у другим часописима: 1898−1899. у Наставнику, листу Професорског друштва, а од 1899. у билтену Записници Српског хемиског друштва (од 1899. до 1906. изашло је 11 свезака). Записници су престали да излазе 1906, а 1914. објављен је у часопису Наставник извештај о раду СХД за период 1904−1913. После I светског рата делатност СХД обновљена је 1927, а радови су прве две године објављивани у часопису Архив за целокупну хемију и фармацију (четири свеске), додатку Гласа апотекарства, а 1929. у самосталном часопису Анали хемије и фармације. Издавање часописа Гласник Хемиског друштва Краљевине Југославије је прекинуто 1939. У периоду од 1930 до 1939. штампано је 10 књига са укупно 34 свеске. После II светског рата издавање часописа под називом Гласник хемијског друштва Београд обновљено је 1947 (књига 11 за период 1940−1946. и књига 12 за 1947); у периоду 1948--1952. штампане су књиге 13--17 са укупно 18 свезака. Почев од 1953. штампа се десет свезака годишње, али од 1956. већина свезака су двоброји или троброји са тиражом од 1.200 примерака. Радови су штампани на енглеском, немачком, руском и француском језику са изводом „на народном језику". У периоду 1962−1972. паралелно се штампа и на енглеском језику. Од 1985 (књига 50) часопис се издаје искључиво на енглеском језику, са изводима на српском језику. Годишње излази 12 свезака, у измењеној графичкој опреми, под именом Journal of the Serbian Chemical Society, а постоји и електронска верзија (http://www.shd.org.rs/JSCS), уведена од свеске 5/6 за 1999 (књига 64). Године 1991. часопис je уврштен у категорију „међународни часописи", а 1995. укључен је у информациони систем Institute for Scientific Information -- SCI (Филаделфија, САД). Сада се часопис индексира, између других база података, у Science Citation Index-Expanded (Web of Science / Thomson Reuters). Између два светска рата просечно је објављивано 16 радова годишње, 80-их година ХХ в. око стотину, а у периоду 2009−2013. просечно 153 рада годишње. Уредници су били професори Никола Пушин (1930−1947), Александар Леко (1948−1954), Панта Тутунџић (1955−1962), Милош Младеновић (1962−1964), Ђорђе Димитријевић (1965−1969), Александар Деспић (1969−1975), Слободан Рибникар (1975−1985), Драгутин Дражић (1986−2006), а од 2007. Бранислав Николић.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бојовић, „Поводом педесет година излажења Гласника Српског хемијског друштва", Гласник Српског хемијског друштва, 1984, 49, 751; Д. Виторовић и др., Српско хемијско друштво, историја, устројство, делатност 1897−1997, Бг 1996.

С. Бојовић; Б. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК СРПСКО-ПРАВОСЛАВНЕ МИСИЈЕ У АМЕРИЦИ

ГЛАСНИК СРПСКО-ПРАВОСЛАВНЕ МИСИЈЕ У АМЕРИЦИ, први српски црквени лист покренут у Америци који је излазио у Чикагу 1905--1906. Уредници су били архимандрит Севастијан (Дабовић) и свештеник Филип Средановић. Лист се убрзо по излажењу угасио јер није имао никакву матријалну подршку, а од продаје није могао да се издржава и покрије све трошкове. Севастијан се пре покретања листа обратио патријарху карловачком Георгију (Бранковићу) за помоћ у издавању црквено-школског листа за српски народ у Америци. Патријарх Георгије, иначе увек дарежљив, није послао помоћ, не увиђајући везу између Карловачке патријаршије и руске јерархије у Америци чији је клирик Севастијан био. По свој прилици плашио се реакције аустријских власти које су тада биле у политичком сукобу са Србијом и које су преко својих конзула и агената пратиле кретање и рад Срба исељених са њихове територије (Лика, Босна, Херцеговина) и насељених у Америци. Царински рат био је у току, али се Аустроугарска спремала и за прави рат са Србијом. Чекала је само неки повод који би јој послужио као изговор. Године 1916. појавио се под другим именом као Весник за српске православне цркве у Сјевереној Америци, као званични лист Српске цркве за Северну Америку. Излазио је у Њујорку сваке друге суботе, а уређивао га је прота Сава Војводић. Његово излажење поздравио је руски архиепископ Евдоким. И овај лист се убрзо угасио.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891--1941, Краг. 1994.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСНИК УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

ГЛАСНИК УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ, службено гласило Универзитета у Бео-граду, које повремено излази од 1957. У њему се објављују одлуке универзитетских органа: Савета Универзитета, Сената Универзитета и ректора, као и извештаји о раду нaведених органа. Припрема га и уређује Информативни центар Универзитета у Београду. До сада је изашло укупно 198 бројева, а од броја 120 из 2003. лист је доступан и у интернет издању.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гласовни закон

Гласовни закон, опште, начелно правило које се тичe функционисања и развоја гласовног система језика. Термин су у XIX в. увели представници младограматичарске школе. Гласовна промена може бити спорадична и регуларна. Спорадичне промене су ограничене на појединачне случајеве, понекад само на једну реч (срп. дијал. манастир > намастир, лат. peregrīnus > pelegrīnus). Регуларне промене су доследне, њима се глас увек мења на исти начин под истим условима, и тада је реч о деловању г. з. Будући правилни, г. з. се могу представити у виду формула (прасл. *ē > ě, где > означава „даје"). Свако одступање од г. з. последица је деловања других језичких процеса, нпр. аналогије. Гласовне промене се могу тицати изговора гласа (фонетске) или структуре гласовног система (фонолошке). Могу бити условљене и неусловљене контекстом. Контекстом условљене су оне до којих долази само у одређеном типу окружења, а оне не изазивају промене у гласовном систему. Неусловљене промене утичу на број или дистрибуцију фонема у систему. Фонетске промене се деле на артикулационе и сегменталне. Артикулациона промена је модификација гласа у говорном ланцу под утицајем суседног гласа, слога, промене у синтагматском низу, положаја у односу на морфемске границе или прозодијских фактора. У њих спадају једначења гласова, разједначавања и др., и оне се даље могу разврставати према типу артикулационог обележја које се мења (назализација, отврдњавање, умекшавање итд.). Сегментална промена не утиче на природу гласа него на ред или број сегмената у речи: метатеза (прасл. *golva > срп. глава), губљење (губљење слабих полугласника крајем прасловенске епохе, *kostь > срп. кост), додавање (праие. *esmĭ > прасл. *j-esmь), стапање (јотовање, прасл. *volja > vol'a), разлагање (прасл. *dơ^i^ti > *dojiti). Деловањем г. з. структура фонолошког система се мења: губљењем фонеме (потпуно: срп. дијал. х > Ø, хлеб > леб; стапање с постојећом фонемом: срп. ы > и, сын > син), стварањем фонеме (апсолутно: настанак сугласника џ у српском; промена фонеме: прасл. *ē > ě; *vēra > věra; цепање фонеме: прасл. *k > k, č, c, *kel- > čelo, *kěl- > cělъ), променом фонетске вредности фонеме (прасл. *ē средњег реда се отвара и спушта у систему). Фонетска промена може бити први корак ка фонолошкој промени: првом прасловенском палатализацијом č, ž и š постају алофони k, g, ch, а тек након дисимилације *čē, žē, šē > *ča, ža, šа се фонологизују (дистинктивно *žarъ : *garъ).

За разлику од природних, г. з. су просторно и временски ограничени. Они обу- хватају одређено подручје, ширећи се из жаришта попут таласа чија снага постепено слаби. Распростирање им је понекад ограничено природном географском границом, планином или реком, која онемогућује комуникацију говорника, па тиме и даље напредовање промене. Неретко се у таквој ситуацији појављује скупина изоглоса. Физичка граница може бити и секундарна. Долазак Мађара у Панонску низију у IX в. н.е. прекинуо је словенски језички континуум и онемогућио језичку комуникацију међу јужнословенским и западнословенским дијалектима. Г. з. има и „животни век": он почиње, делује, а онда престаје. Претпоставља се да овај животни век обухвата неколико генерација говорника. Након престанка деловања прасловенских палатализација, којима су се *k, g, ch мењали у меке консонанте испред палаталних вокала, нове групе к, г, х + палатални вокал у српском не подлежу променама (кисео, гинути, хитар). Будући да је г. з. временски ограничен, један од задатака лингвистике јесте и одређивање његове хронологије. Она може бити апсолутна и релативна. Апсолутна хронологија подразумева да се, узимајући у обзир линеарну временску осу, одреди време деловања г. з. У случају да постоје писани извори на језику који се истражује, одређивање апсолутне хронологије је једноставно, али, ако је реч о реконструисаном језику, тешко ју је утврдити и она може бити само оквирна. У том случају драгоцене податке пружају позајмљенице, адаптација страног ономастичког материјала и језички, најчешће ономастички подаци забележени у страним изворима. Почетком IX в. н.е. у грчким изворима забележено је словенско име Baldivmer, ранија форма имена Владимир, и то показује да, барем на том делу словенске територије, промена *al > la, позната као метатеза ликвида, није била извршена. У време када су Словени примили топоним Rōma они у гласовном систему нису могли имати вокал ō, што илуструје адаптација несловенског ō: Rōma > прасл. *Rūmъ > Rymъ > срп. Рим. Релативном хронологијом време деловања г. з. одређује се у односу према неком другом г. з. или другим законима. Ако је за другу палатализацију неопходан услов да иза *k, g, ch буду ě, i пореклом од дифтонга, јасно је да је губљење дифтонага старије од ове палатализације. Исто тако, нестанак полугласника у слабом положају морао је претходити једначењу консонаната по звучности: прасл. *sъborъ > срп. збор.

Узроци регуларних гласовних промена су унутрашњи и спољашњи. У унутрашње спадају тежња ка олакшавању изговора, прозодијски фактори, језичка економија (чување што већег броја опозиција са што мањим бројем дистинктивних обележја) и др. Аутоматске промене, као што је једначење по звучности или настанак алофона као резултат артикулационих фактора (веларизација н у Анка), могу се објаснити олакшавањем изговора, тј. структуром говорних органа. Али путеви једначења нису увек предвидиви (стинд. ātman у језицима који га наслеђују даје atpan, attan, appan). Неке фонетске промене настају деловањем крупнијих типолошких процеса: једначење по палаталности у прасл. *gena > *žena последица је тежње ка успостављању хармоније по палаталности у слогу; једначење у дифтонзима, те њихово губљење, манифестација je тежње ка узлазној звучности у слогу (закон отвореног слога). Такве промене се реализују и у виду „ланчаних промена", којима се, у крајњем исходу, реорганизује систем. Спољашњи узрок су контакти с другим језицима и дијалектима, све до утицаја супстрата или адстрата. Настанак ретрофлексивих консонаната (ṭ, ḍ итд.) у староиндијском, неиндоевропска особина, приписује се утицају супстратских језика, као и губљење умекшаности прасловенских консонаната у српском језику. Важан чинилац је и усвајање језика, будући да деца никада не усвајају језички систем у потпуности правилно. У историји српског народног језика деловао је низ г. з., којима се он профилисао у групи јужнословенских и словенских језика.

Литература: R. Anttila, An Introduction to Historical and Comparative Linguistics, New York -- London 1972; В. К. Журавлев, „Фонетические законы", у: Лингвистический энциклопедический словарь, Москва 1990; R. S. P. Beekes, Comparative Indo-European Linguistics: An Introduction, Amsterdam--Philadelphia 1995; H. H. Hock, B. Joseph, Language History, Language Change, and Language Relationship, Berlin -- New York 1996; А. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998.

J. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гласовни систем

Гласовни систем, скуп гласовних јединица које изворни говорници једног језика артикулишу у међусобној усменој комуникацији. Г. с. језика шири је од његовог фонолошког система. У њега, поред фонема, спадају и алофони (комбинаторичке варијанте), као и гласови које изворни говорници артикулишу у различитим облицима говорних чинова, али који немају јасно дефинисан статус у језичком систему (нпр. глас којим се у српском језику изражава неверица или чуђење, који настаје увлачењем ваздуха у усну дупљу и који се у тексту бележи као цццц, као и самогласник типа „шва" који говорници артикулишу када нису сигурни у оно што желе да кажу или када желе да добију на времену пре него што гласовно обликују своју мисао). У оквиру г. с. гласови се групишу у класе према артикулационим (место и начин творбе) и према акустичким параметрима. Место творбе (локализација), које може бити примарно и секундарно, одређује се, у начелу, према положају језика који, као најпокретљивији део гласовног канала, ствара потпуну или делимичну препреку у гласовном каналу, односно сужава га у једном његовом делу. Један број гласова артикулише се на уснама, те се њихова локализација одређује као (дво)уснена (/би/лабијална) или као уснено-зубна (лабиодентална), уколико долази до контакта горњих зуба и доње усне. Под примарним (основним) местом творбе неког гласа подразумева се део гласовног канала на којем се језик највише приближава непцу, односно то је место на којем је, у начелу, пролаз ваздушној струји најужи или на којем се ствара препрека. Да би се то место што тачније одредило, непчани лук је подељен на неколико основних зона и то, идући од зуба ка ждрелу, на зубну (денталну), надзубну (алвеоларну), предњонепчану (палаталну) и задњонепчану (веларну), а постоје још и ресична (увуларна) и ждреона (фарингална) зона артикулације које нису релевантне за творбу гласова српског језика. Прецизнијом поделом непчаног лука уведене су још и препалатална, средњопалатална и постпалатална зона у пределу предњег непца, као и превеларна и поствеларна зона у пределу задњег непца. Осим примарног постоји и секундарно (помоћно, додатно) место творбе, које не формира него само додатно обликује гласове. Тако самогласници о и у имају основно место творбе у задњем делу усног резонатора док им је помоћно на уснама. Самогласници е и и су предњонепчани, а а је средњи. Према месту творбе, сугласници српског језика могу бити двоуснени (билабијални): п, б, м; уснено-зубни (лабиодентални): в, ф; зубни: т, д, односно преалвеоларни: с, з, ц; надзубни (алвеоларни): р, л, н; предњонепчани (палатални): њ, љ, ђ, ћ, ч, џ, ж, ш, ј; задњонепчани (веларни): к, г, х.

Према начину творбе, гласови се деле на више класа. Уколико ваздушна струја слободно пролази кроз гласовни канал који је довољно широк да се у њему ствара тон, глас који се тако артикулише припада класи самогласника (вокала): а, е, и, о, у. Уколико, пак, приликом проласка кроз гласовни канал ваздушна струја наиђе на јако сужење (ф, в, с, з, ш, ж) или на потпуну препреку (п, т, к, б, д, г, ћ, ђ, ч, џ, ц), артикулисани глас припада класи сугласника (консонаната). Сонанти су поткласа сугласника, гласови при чијој артикулацији ваздушна струја, и поред постављене препреке, успева да пронађе слободан пролаз кроз гласовни канал (латерално: л, љ; кроз носне шупљине: м, н, њ; приликом вишеструког постављања и уклањања препреке: р или кроз узак средишњи канал при врху језика: ј). Један број изворних говорника српског језика артикулише глас в као сонант, односно, уз лабавији притисак горњих зуба на доњу усну што омогућава ваздуху да слободније пролази кроз овлашну препреку. Сонант ј, који се у неким језицима одређује и као полусамогласник, у српском језику може бити и прави струјни (фрикативни) глас уколико се налази у иницијалном положају у речи. Уколико при творби гласа гласне жице вибрирају, артикулисаће се звучни глас, а ако оне мирују, безвучни глас. Сви вокали и сонанти су звучни. Бинарне парове звучних и безвучних гласова творе следећи сугласници: б / п, д / т, з / с, ж / ш, г / к, џ / ч, а у њих у савременом српском спада и пар в / ф. Сугласници при чијој творби се у гласовном каналу ствара потпуна преграда припадају класи преградних или оклузивних (експлозивних) гласова: п, т, к, б, д, г, к, г. Они при чијој артикулацији долази до сужења гласовног канала у толикој мери да се при проласку ваздушне струје добија звучни утисак трења, припадају класи струјних (фрикативних): ф, в, који још могу бити пискави (с, з) и шуштави (ш, ж). Постоје и гласови који се перципирају као јединствени, а који су, заправо, комбинација једне тренутне и једне трајне артикулације. То су тзв. полупреградни или сливени гласови, односно африкате: ђ / ћ, џ / ч, ц, у које спада и комбинаторна варијанта (алофон) дз. Уколико при артикулацији гласа ваздушна струја излази само кроз усну дупљу, артикулишу се тзв. орални гласови. Назални гласови настају када ваздушна струја једним делом пролази кроз уста, а другим кроз носне шупљине. У српском језику назални гласови јављају се само у класи сонаната: м, н, њ, док се у другим језицима јављају и задњонепчани назални глас ŋ (у српском је ова артикулација алофон гласа н), као и низ назалних самогласничких реализација (од којих неке постоје у српском језику као алофони: банка, пензија, бонсек). За начин творбе гласова везује се и појам апертуре. Апертура представља ширину дела канала у којем се налази место изговора неког гласа. Појам апертуре везује се како за вокалске тако и за сугласничке гласовне реализације. Нулта апертура присутна је код артикулације оклузивних сугласника, а између творбе ове врсте сугласника и самогласника постоји известан број прелазних апертура карактеристичних за тзв. струјне сугласнике, као и за сонанте.

Акустички параметри на основу којих се врши класификација гласова везани су за особине људског гласа као сложеног звука, који у својој основи има изворни сигнал који се модификовао пролазећи кроз резонаторе. Гласови који припадају првој класи настају тако што се звучни сигнал из гркљана обликује у гласовном каналу тако што гласовни канал подстиче поједина фреквенцијска подручја, односно концентрисање спектралне енергије у тим подручјима (форманти). Тако се стварају вокали и стабилни делови неких сугласника. Други тип гласова настаје када ваздушна струја, при проласку кроз гласовни канал, ствара шум тамо где је гласовни канал сужен и то без обзира на понашање гласних жица. На овај начин стварају се тзв. констриктивни, струјни или фрикативни гласови. Tрећи тип карактеристичан је по томе што гласови који му припадају не зависе од самог протока ваздушне струје него је за њих важан притисак који ваздушна струја ствара на месту препреке коју при реализацији гласа нагло уклања. Као акустички утисак у овом случају добија се кратка експлозија, те се и гласови добијени на овај начин називају експлозивним, оклузивним или прекидним.

С обзиром на то да човеков говорни апарат може да твори практично неограничен број различитих гласова, сваки језик одређује један рестриктиван, али стабилан број величина које представљају пертинентна обележја у његовом г. с. Такве гласовне јединице описују се са становишта понашања гласовног канала (његовог облика, запремине, напетости зидова и сл.), што чини и основу артикулационе базе датог језика, као и са становишта њихових акустичких особина. Такве особине гласовних јединица одређују се као њихова инхерентна дистинктивна обележја (ИДО), која варирају од једног језика до другог. У српском језику, као пертинентна издвајају се следећа ИДО: вокалност +/- , сонорност +/-, назалност +/-, компактност +/-, дифузност +/-, континуираност +/-, стридентност +/-, грависност +/- и звучност +/-.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Физиологија гласа и гласови српског језика", ГСУД, 1873, 37; Б. Милетић, „Изговор српскохрватских гласова", СДЗ, 1933, 5; Основи фонетике српског језика, Бг 1952; Ђ. Костић, М. Несторовић, Д. Калић, Акустичка фонетика српскохрватског језика, 1--2, Бг 1963; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма). I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1964; А. Белић, Савремени српскохрватски књижевни језик. Први део: Гласови и акценат, Бг 1968; Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика, Тг 1981; П. Ивић, О фонологији. Расправе, студије, чланци, С. Карловци -- Н. Сад 1998; С. Јовичић, Говорна комуникација. Физиологија, психоакустика и перцепција, Бг 1999; Љ. Суботић, Ортоепска и ортографска норма стандардног српског језика. Н. Сад 2005; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Н. Сад -- Бг 2010.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСОНОША

ГЛАСОНОША, лист за књижевност, забаву и новости који је излазио у Ваљеву од 17. II до 17. IX 1885, уторком и петком. Глaвни уредник је био Љубомир П. Ненадовић. Престао да излази с мобилизацијом за српско-бугарски рат. Претежно намијењен огласима, градским новостима и вијестима из свијета; карактеристичан је по ситним рубрикама, попуњеним анегдотским занимљивостима из свијета, шаљивим одговорима и питањима, савјетима домаћинствима и сл. Стална је рубрика „Забава", попуњена често књижевним прилозима. Прилози у стиху потичу од Љ. П. Ненадовића („Теофило Светогорски") или од Змаја („Етна"). Један прилог има потпис З. Ј. („Стена вечности" по немачком изворнику/предлошку). Заступљена је више проза, оригинална Д. Илића („Под земљом") и преводна (Кармен Силва). Има културноисторијских написа (о Ћирилу и Методију, Ј. Дамаскину), превода путописа о нашим крајевима, што свједочи о широј културноисторијској концепцији. Строго каналисана намјена листа, ограничен простор (четири странице) и ратне прилике нису омогућили да се развије као темељније гласило.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о столетници Љубомира П. Ненадовића, Ва 1995; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг -- Н. Сад 2008; Б. Јовић, „Прилози Љубомира Ненадовића у листу Гласоноша 1885", у: Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића, 17, Инђија 2012.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛАСОНОША

ГЛАСОНОША, типски лик епске поезије који у структури одређених модела заузима различите позиције и има више функција. Најдетаљније су проучена два основна обрасца: гавран г. и кликовање виле. Снагу обрасца континуирано испољавају иницијалне формуле: Полетела два врана гаврана; Кличе вила + локалитет. Помоћу типског г. приближавају се временске секвенце (прошлост--садашњост--будућност) и повезују две удаљене просторне тачке. Злослутне птице, најчешће у пару (гавранови/орлови, соколови), слећу на кулу пораженог јунака и удовици саопштавају исход боја. Ретроспектива се гради помоћу каталога, а изостају описи ратног окршаја. Дијалошка форма доминира и у вилином упозорењу. Вила се директно обраћа јунаку који ће изгубити живот, битку, утврђење или част, али он махом реагује клетвом и самоуверено одбија могућност пораза. Некада се поступком понављања потврђују вилине речи. Могуће је и преплитање модела (ЕР, 90). Оба модела са ликом (пасивног) г. као носиоцем наративног склопа су монолитнa, независно од тога да ли се односе на протекле или предстојеће догађаје. Особена рационализација обрасца остварује се изменом номенклатуре г. Статична дијалошка сцена не мења значења ако jе гласник са бојишта слуга -- Голубан, или тешко рањени јунак -- Владета војвода (Вук II, 45, 49). И балада некада може имати такву композицију („Девојка и Шишман", М. Пантић, Народне песме у записима XV--XVIII века, Бг 1964), мада се доношење/примање гласова лако и редукује према захтевима жанра („Хасанагиница"). Модификације потврђују и динамичну природу формуле и процесе њеног усклађивања са сижеом. Пошто је Пераст одбрањен, у бугарштици о (локалним) сукобима измењен је лик г. Пераштане не упозорава вила него девојка. Иако је формула стабилна (,,Пак је сама кликнула, танкогрло, гласовито", Богишић, 67, 68), промена допушта супротан исход оглашавања опасности. Другачија су варирања г. међу песмама о Првом косовском боју. Глас из облака померен је ка медијалном члану композиције и открива Турцима како да савладају Милоша (Богишић, 1). Г. који стиже кнезу Лазару уочи боја (Вук II, 46) особени је медијатор. Св. Илија доноси књигу од Богородице, уз појачавање чуда: ,,сама књига цару беседила". Тиме се заоштрава природа Лазаревог избора небеског царства, усклађена са канонизацијом светитеља и статусом јунака у традицији. Иако је исход оглашавања подударан кликовању виле, смисао се разликује, тим пре што косовско страдање релативизује и опозиције победа/пораз, смрт/живот. Уместо непосредног извештаја/упозорења, функцију обавештавања има и писмо -- ситна књига. Тај сегмент мотивише акцију јунака, било да га противник изазива на двобој или да јунак треба да избави (духовне и крвне) сроднике. Жртва која тражи помоћ махом пише писмо ,,крвцом од образа". Ретроспектива је детаљан извештај или сведен подстицај. Епизодни лик је и поштар књигоноша. Он само носи писмо до одредишта и вид је рационализације архаичне подлоге. Преобликовања ових формула су могућа. Уочи боја на Салашу (Вук IV, 28) драматичне околности појачава г. (млади стражар). И међу старијим записима споредан лик гласника је пресудан за преокрет, јер благовремено подстиче јунака од чијег учешћа зависи повољан исход ратног сукоба (ЕР, 133). Посебан случај је персонификација самог гласа, када се усмено преносе вести и гласови -- о нечему што је изузетно (лепота дворова / девојке, јунаштво/срамота). Сличан поступак, супротног значења, међу тужбалицама подразумева добијање злих вести о смрти ближњих далеко од куће. Међу осталим усменим облицима г. се ретко укључује у приказивање догађаја, ситуација или осећања, као нпр. у приповеткама о јунаку који носи писмо о своме смакнућу (Српске народне приповетке, 196 -- мотив „Уријиног писма"). У шаљивим причама писање/слање писама служи за карикирање неписмених попова, хоџа, неуке групе, подвргнуте порузи.

ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Гавран гласоноша", ППНП, 1937, 4, 1; Т. Р. Ђорђевић, Белешке о нашој народној поезији, Бг 1939; Г. Геземан, „Композициона схема и херојско-епска стилизација", у: С. Кољевић (прир.), Ка поетици народног песништва, Бг 1982; Н. Милошевић Ђорђевић, Косовска епика, Бг 1990; М. Детелић, Урок и невеста, Бг 1996; С. Самарџија, „Улога ретроспективе у српској усменој епици", КИ, 1997, 100; С. Петровић, Косовска битка у усменој поезији, Бг 2001.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛБОЧИЦА

ГЛБОЧИЦА → ДУБОЧИЦА

ГЛЕДИЋ, Душан

ГЛЕДИЋ, Душан, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 19. X 1946). На Ветеринарском факултету у Београду дипломирао 1970. Постдипломске студије завршио у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду 1972. и магистрирао 1976. (смер Молекуларна биологија). Докторирао 1981. на ВФ. За асистента изабран 1972, a за редовног професора за предмет Хистологија са ембриологијом 1994. Био продекан ФВМ у два мандата и члан Савета Универзитета у Београду. Студијски боравак обавио на Медицинском факултету у Печују, месец дана, 1978. и у Институту за физиологију „А. А. Богомолец" у Кијеву, две недеље, 1985. Гостујући професор на ФВМ Универзитета у Ејмсу (Ајова, САД), био 16 месеци 1987/1988. Наставник школе на енглеском језику, студије на Медицинском факултету у Новом Саду, предмет Хистологија и ембриологија, био од 1993. до 1999. Основна област научних истраживања је неуроендокринологија и репродукција. На пацовима, као експерименталним животињама, и свињама, у фармским условима држања, испитивао дуготрајни ефекат неонатално иницираних полних стероида на гонадотропну активност хипофизе и сперматогенезу, са циљем да се повећају производне особине свиња (и В. Пантић, Ј. Мартиновић, „Pituitary gonadotropic cells, plasma concentration of gonadotropins and testicules in adult rats neonatally treated with a single dose of estradiol", AV, 1980, 3--4; коаутор, „The effect of perinatal oestrogen treatment on the troph-hormone secreting cells of the anterior pituitary of the rat", Acta biologica Academiae Scientiarum Hungaricae, 1982, 2--3; и В. Пантић, O. Миловановић, „Testicular structure and serum concentration of gonadal steroids in male pigs neonatally castrated or treated with estradiol and progesterone", Bull. Acad. Serbe Sci. Et Arts, Classe Sci. Nat. et Mathemat. Sci. Nat., 1984, LXXXVI, 25). Од 2001. до 2005. руководио пројектом у којем је изучаван утицај хипотиреодизма мајки на развиће и грађу јајника и слезине током полног сазревања пацова, као модел за изучавање промена код субклиничких форми хипотиреоидизма. Коаутор уџбеника Ветеринарска физиологија (Бг 1996) и аутор уџбеника Ветеринарска хистологија (Бг 2012). Члан је Друштва анатома, хистолога и ембриолога Југославије и Србије, Друштва за електронску микроскопију Србије, Европског друштва за упоредну ендокринологију и Редакцијског одбора часописа Acta Veterinaria.

ДЕЛА: коаутор, „The amygdala in old male rats repeatedly treated with testosterone", AV, 1993, 5--6; коаутор, „Evaluation of rat thyroid gland morphophysiological status after three months exposure to 50 Hz electromagnetic field", Tissue & Cell, 2003, 35.

Ч. Русов; Б. Солдатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛЕДИЋКЕ ПЛАНИНЕ

ГЛЕДИЋКЕ ПЛАНИНЕ, планине у југоисточном делу Шумадије које се пружају правцем север--југ на дужини од око 35 км између реке Груже на западу, реке Лепенице на северу, Левача на истоку и долине Западне Мораве на југу. Њихов највиши врх је Самар (922 м), а изграђене су од доњокредних карбонатно-пешчарских седимената, флишних конгломерата и конгломератичних пешчара, те карбонатно-пешчарских седимената. У средишњем делу масива, Шупља стена (867 м), налази се мала партија неогених хидротермално измењених дацита и андензита. На западној страни планине, на реци Градишници је вештачко језеро Водојажа, а на источној страни на Дуленској реци Дуленска акумулација, које служе за снабдевање Крагујевца водом. Покривене су шумом. Северно од планина је град Крагујевац, а у јужном делу манастир Каленић. Села су у нижим деловима планине.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1967.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛЕДИШТА

ГЛЕДИШТА, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, који је излазио у Нишу 1953--1964. Први број изашао је 1. X 1953, а издавач је Књижевно друштво „Нестор Жучни" из Ниша. Због финансијских потешкоћа часопис је излазио нередовно у току 1953/54. и 1956--1964. Главни и одговорни уредници били су: Велизар З. Пешић (од броја 1, 1953), Љуба Станојевић (од броја 1, 1956) и Никола Мељаницки (од броја 4, 1961). Поред многих младих и неафирмисаних аутора, као сарадници били су присутни: Станислав Винавер, Синиша Пауновић, Милош Ђорић, Жарко Ђуровић, Бранко Миљковић, Вук Филиповић и др. У часопису је објавило прилоге више од пет стотина сарадника, највише из Ниша и Србије, али и читаве тадашње Југославије. Доминирали су књижевни текстови (поезија, приповетке, романи, есеји, критике), а биле су заступљене и расправе из других области науке, пре свега социологије, филозофије, те уметности у најширем смислу. У часопису су били заступљени и ликовни прилози (Чедомир Крстић, Брана Павловић, Душан Мишковић, Сима Чемерикић и др.), а формат и обим часописа су мењани у неколико наврата. Упркос свим успонима и падовима, променама уредника и редакција, недоследној уређивачкој концепцији, био је то први значајан књижевни и културни часопис након II светског рата у Нишу, као и аутентична претходница обнављања часописа Градина 1966.

Г. Максимовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛЕДИШТА

ГЛЕДИШТА, часопис који је излазио у периоду 1960--2000. у Београду, најпре као „часопис Београдског универзитета", па „часопис младих за друштвена питања" (од 1962), и на крају „часопис за друштвену критику и теорију" (од 1979). Издавачи су били Народна омладина Србије (доцније Савез студената, односно, Савез социјалистичке омладине Србије) и БУ, а главни уредници: З. Голубовић (1960--1964), коуредник Т. Инђић (1962--1964), С. Стојановић и Ж. Берисављевић (1964--1966), Б. Петковић и Љ. Стојић (1966--1968), Ж. Ђорђевић и А. Васић (1968--1972), В. Гоати и О. Ковач (1972--1974), Р. Нешковић и Ж. Олбина (1974--1976), Б. Јастребић и М. Милосављевић (1976--1978), И. Стојановић (1978--1980), М. Подунавац (1980), Х. Ханић (1980--1984), М. Коругић (1984--1989) и С. Жуњић (1989--2000). Г. су објављивала и по 12 свезака годишње (1975--1990), често у тематским бројевима, са квалитетним научним чланцима из готово свих области друштвених и хуманистичких наука. Најпознатији српски и југословенски социолози, током 70-их и 80-их година XX в., објављивали су у Г. Такође, часопис је објављивао и преводе значајнијих теоретичара (углавном леве оријентације) из Европе и САД.

С. Антонић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛЕДСТОН, Вилијам Јуарт

ГЛЕДСТОН, Вилијам Јуарт (Gladstone, William Ewart), државник, политичар (Ливерпул, 29. XI 1809 -- Харден, Велс, 19. V 1898). Завршио је елитни колеџ Итон и дипломирао класичне студије и математику на Оксфорду. Изабран је за посланика у Парламенту 1833. као представник Конзервативне партије и убрзо се истакао као одличан говорник. Био је следбеник идеја Р. Пила, вође конзервативаца. Брзо је напредовао у његовој администрацији, најпре 1834. у Министарству финансија, потом као подсекретар рата и колонија 1835. После Пиловог поновног доласка на власт 1841. Г. је постављен за подсекретара министарства трговине, 1843. за министра трговине, а затим је био министар колонија. Поново је изабран у Парламент 1850, а после Пилове смрти именован је за шефа његове групе посланика. Две године касније постао је министар финансија, где се показао као бриљантан стручњак који је увео значајне новине у порески систем. Задржао је исту функцију и у либералној влади лорда Палмерстона. Прешао је у Либералну (раније Виговску) странку и постао њен вођ. Први пут биран је за премијера 1868. Увео је 1870. обавезно основно школовање, што је током наредних деценија довело до искорењивања неписмености у В. Британији, као и реформе у војсци и државним службама. Потом је поднео оставку и привремено се повукао из политике, али су ситуација балканских хришћана и турска зверства у Бугарској довели до његовог реактивирања. Познат је његов памфлет о Црној Гори, који представља апотеозу малој балканској држави и њено представљање британској јавности од стране најпопуларнијег политичара тога времена. Серијом говора у Парламенту и јавних наступа и чланака од 1877. до 1880. потпуно је урушио протурску Дизраелијеву владу и као вођ Либерала надмоћно је победио на изборима 1880, поново поставши премијер. Познато је његово упозорење Аустрији у једном говору одржаном 1880. у Шкотској: „Руке себи!", а које се односи на аустрoугарску експанзионистичку политику према југословенским земљама. Након одбацивања појединих законских предлога у Парламенту поднео је оставку, али је 1886. по трећи пут формирао владу. После неуспеха да се изгласа закон о аутономији Ирске, опет је поднео оставку. На чело владе дошао је 1892, када је поново ставио на дневни ред Home Rule, закон о аутономији за Ирску, али га је Горњи дом одбацио, након чега је 1894. поднео оставку, којом је окончао политичку каријеру дугу преко 60 година. Г. је био први британски премијер који се залагао за моралне принципе у политици („Оно што није морално исправно не може да буде политички коректно"), што га је и мотивисало да се ангажује у јавности поводом турских зверстава у Бугарској. Залагао се за балканске хришћане, осуђивао је поједине одлуке Берлинског конгреса којима су занемарени интереси балканских народа, а посебно аустроугарску окупацију БиХ и игнорисање интереса Грчке. Као председник владе 1880. енергично је захтевао од Турске да испуни своје обавезе преузете Берлинским конгресом, посебно оне које су се односиле на уступање територија око Бара Црној Гори и Епира и Тесалије Грчкој. Његовим залагањем и поморском демонстрацијом силе у Јадранском мору Турска је била приморана да своје обавезе испуни. Био је најистакнутији британски државник Викторијанског доба, с правом називан „Велики старац". У јужнословенским крајевима уживао је велик углед због подршке хришћанима током велике Источне кризе. У Србији је изабран за почасног члана СУД и СКА, а после смрти ожаљен је као искрени пријатељ Јужних Словена.

ДЕЛА: „Montenegro", Nineteenth Century, London, May, 1877; Resolutions and Speeches on the Eastern Question in the House of Commons, London -- Paris -- New York 1877.

ЛИТЕРАТУРА: J. Morley, Life of William Ewart Gladstone, 3, London 1903; С. Јовановић, Гледстон, Бг б. г.; В. Новак, „Гледстон у светлости некролога југословенске штампе", Даница, Бг 1940; R. W. Seton-Watson, Disraeli, Gladstone and the Eastern Question, London 1962.

Б. Момчиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛЕЂЕВИЋ, Антун

ГЛЕЂЕВИЋ, Антун, песник, драмски писац (Дубровник, 1656. или 1657 -- Дубровник, 28. I 1728). Псеудоними: Звече (Поета Звече), Вукмир Златоносовић Херцеговац. Потицао је из трговачке породице Поповић, пореклом из Жупе дубровачке; после очеве смрти (1661) тутори су му били дубровачки писци Никола Бунић и Џанлука Антица. Школовао се у Дубровнику; 1681. примљен је у грађанску братовштину лазарина. Био је вицеканцелар, а потом канцелар Конавала и Цавтата. Писао је рефлексивну и пригодну поезију, сатиричну (личне, социјалне и политичке сатире), наглашено слободну и увредљиву, изразито личног тона; у низу сатира подсмевао се женама тоном барокног мизогинства. Како је у стиховима био исувише груб, подражавајући тон и манир Палмотићеве Гомнаиде, кажњаван је и затваран. Писао је и љубавну поезију, у коју су продирали аркадски тонови, а понекад крајње непристојности и ласцивности (Љувезни ноћне). У каснијим годинама доживео је душевни преокрет и спалио је низ својих дела. Као драмски писац један је од последњих аутора мелодрама. Превео је неколико мелодрама италијанских аутора: Ермион, Олимпија Дамира смирена, Белизаријо алити Елпидија Зориславу (А. Аурелија, Ф. Ачајуолија, А. Зена и др.); саставио је побожну драму Порођење Господиново (изведена 1703); бавио се темом Јудите (Ослобођење Бетулије). Из незадовољства Академијом Испразних, основао је са Ф. Геталдићем и П. Контистом Академију Штурака.

ДЕЛА: Дјела Антуна Глеђевића, Зг 1886.

ЛИТЕРАТУРА: П. Будмани, „Живот АГ", предг. у: Дјела Антуна Глеђевића, Зг 1886; M. Deanović, „Die Übersetzungen des AG", ASPh, 1936, 16, 3/4; М. Пантић, „Дубровачки песник АГ", Глас САНУ, 1960, CCXL, 5; С. П. Новак, Компаратистичке загонетке, Осијек 1979; Б. Ђорђевић, „Авдиенца господина Товарканти -- сатира АГ", ПКЈИФ, 2005, LXXI.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИБОВАЦ

ГЛИБОВАЦ, село на источној периферији Шумадије, на граници са Великим Поморављем, изграђено на левој страни долине реке Кубршнице (лева притока Велике Мораве) 5 км западно од општинског средишта Смедеревске Паланке. У долини реке, уз јужну границу села су пут Велика Плана -- Младеновац -- Београд и железничка пруга Београд--Ниш са железничком станицом. У историјским изворима село се помиње од 1784. Староседеоци су пореклом из Тимочке крајине, Браничева и са Косова и Метохије. Од 80-их година ХХ в. број становника се смањио. Године 1981. било је 2.464, а 2011. 2.083 становника од којих су 97,4% били Срби. Г. еволуира у приградско насеље и највећи број активног становништва ради у суседним градовима. У прерађивачкој индустрији је радило 22,6%, а у трговини 14,6% активног становништва. Значајне групе радиле су у државној управи, саобраћају и образовању. Пољопривреда је ангажовала 5,7% активног становништва. Насеље је на долинској страни и на тераси изнад ње на 110--130 м н.в. издужено је правцем исток--запад и има мрежаст распоред улица. У њему су православна црква, основна школа, амбуланта и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИБОЊСКИ, Ђорђе

ГЛИБОЊСКИ, Ђорђе, наставник, писац (Сомбор, 9. ХI 1840 -- Загреб, 12. VII 1913). Школовао се у Новом Саду и Сомбору, где је 1859. завршио Учитељску школу. Био је учитељ у Старом Бечеју до 1870. Добио стипендију Српског народно-црквеног одбора и одлази у Дрезден ради педагогошког и методичког усавршавања и упознавања организације и наставе у основним, грађанским и учитељским школама у Немачкој. По повратку ради у Старом Бечеју (до 1876), у Српској девојачкој школи у Новом Саду (до 1881) и Српској учитељској школи у (Горњем) Карловцу (Хрватска). Пензионисан 1901. и сели се у Загреб. Писао књиге, преводио са немачког, сарађивао у школским часописима, написао позоришни комад за децу. Користећи тада познате књиге из астрономије и географије Вецла, Винклере и Данијела, израдио је 1885. уџбеник из Математичког земљописа О небеским телима (астрономија). Рукопис је ради процене његовог садржаја и издавања послао 1886. у Матицу српску. На основу образложеног мишљења Стевана Милованова и Андрије М. Матића, чланови Одбора за издавање „Књига за народ" Задужбине Пере Коњевића нису га прихватили.

ДЕЛА: Ђимнастичне игре за српске народне школе. Део 1, Просте и редне игре, игре са испомоћи и сметњама и слободне игре у пољу и на игралишту, Н. Сад 1880; О коњу, Н. Сад 1884.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Д. Јовановић, „Ђорђе Глибоњски и астрономија", Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић", 2005, 6; Б. Д. Јовановић, „Ђорђе Глибоњски и астрономија 2", Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић", 2007, 7.

М. С. Димитријевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГИЋ, Милутин О.

ГЛИГИЋ, Милутин О., биолог, преводилац, универзитетски професор (Зеница, Босна, 1898 -- Сарајево, 11. IX 1978). Завршио је реалну гимназију у Сарајеву. Са братом Војином 1921. уписао је медицину у Брну у Чехословачкој. Како је добио стипендију на две године, вратио се у Краљевину и наставио студије биологије на Природно-математичком факултету Загребачког универзитета. Годину дана након дипломирања докторирао је из области биолошких наука. До избијања и током II светског рата у Сарајеву је био професор Женске гимназије и хонорарни професор Више медицинске школе. Од 1945. до 1950. био је директор Института за здравствено просвећивање при Министарству народног здравља НР Босне и Херцеговине, од 1950. доцент а од 1955. ванредни професор и шеф Завода за биологију Ветеринарског факултета у Сарајеву. Објавио је више расправа из биологије (и Х. Хаџиселимовић, Мочвара, Сар. 1949; Основи шумске зоологије, Сар. 1960; Живот шуме, Бг 1967), као и уџбеника. Био је одговорни уредник илустрованог гласника љубитеља природе Космос (1922). Преводио је с немачког (књиге: Непознати живот познатих бића, Бг 1937; К. Евалд, Природна прича, Сар. 1953). Сарађивао је у Годишњаку Биолошког института у Сарајеву (1958), Нашим старинама (1965), Народном здрављу.

ДЕЛА: Ботаника, Сар. 1926; Зоологија, I, Сар. 1926.

ИЗВОРИ: Ђ. Пејановић, Библиографија штампе Босне и Херцеговине: 1850--1941, Сар. 1961; Каталог књига на језицима југословенских народа, 1868--1972, Бг 1977; Лична архива.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Бг 1957; Политика, 14. IX 1978.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОВИЋ, Павлимир

ГЛИГОВИЋ, Павлимир, публициста, књижевник, културни радник (Кленак код Никшића, 10. VII 1912 -- Парцани код Београда, 1944). Због левичарских идеја као гимназијалац је више пута кажњаван, а једном и избачен из школе. Књижевнoст је студирао у Загребу и Београду. Приликом боравка у Прагу 1932. завршио је и Високу школу цвећарства. Од 1932. живео је у Косовској Митровици, где се бавио књижевним и уредничким радом. Учествовао је у оснивању културно-уметничких друштава, секција и клубова, водио певачке и позоришне дружине и организовао уметничке колоније у околини Косовске Митровице, Звечану и Старом Тргу. Уређивао, покретао и финансирао више часописа, био је главни и одговорни уредник Јужне трибине, Освита (1935−1937), Божура са Косова (1938), те објављивао приповетке. Од 1939. живео је у Београду, радио у уредништву Правде и основао школу за производњу вештачког цвећа. Након Априлског рата 1941. као припадник покрета отпора учествовао је у антифашистичким акцијама. Када је 1943. запретила опасност од хапшења, отишао је на ослобођену територију и био постављен за командира чете у Космајској бригади. Погинуо је у ослобађању Београда и сахрањен на Гробљу ослободилаца. На иницијативу Р. Смиљанића основана је 1998. културна манифестација за откривање младих књижевних и новинарских талената „Дани Иве Андрића и Павлимира Глиговића".

ДЕЛА: Кроз искушења, Косовска Митровица 1935; Косовска споменица, Косовска Митровица 1939.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Бoгавац, Долазак из заборава: непознато књижевно наслеђе Косова и Метохије, Бг 1997; Р. Смиљанић, Позориште Београд, роман о Павлимиру Глиговићу и Иву Андрићу, Бг 1997; З. Ч. Вукадиновић, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836--1941, Призрен--Лепосавић 2001.

П. Б. Орбовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОВИЋ, Стеван

ГЛИГОВИЋ, Стеван, публициста, песник (Кленак код Никшића, 12. IV 1902 − Маутхаузен, Аустрија, између 28. IV и 5. V 1945). Потомак је познате свештеничке породице. Са стрицем Јованом је 1922. отворио прву основну школу у Сомини, надомак Кленка. Учитељску школу је ванредно уписао 1924. у Бањалуци, а средства за школовање стицао као привремени учитељ у Дервенти. Уз помоћ Крајишника, у Бањалуци је 1927. покренуо ревију Змијање. Матурирао је на Цетињу 1930. Прешавши у Београд, кретао се у интелектуалним круговима који су се залагали за слободу јавне речи и социјалистичке идеје. Покренуо је недељни лист за југословенску националну политику Нови мир, који је због левичарских опредељења убрзо забрањен, а он као уредник ухапшен. Потом је био један од уредника листа Рад и труд (1932−1933), због којег је такође хапшен и приморан да напусти Београд. Члан КПЈ постао је 1937. У Македонију се одселио 1939. и радио у Задружном савезу у Скопљу. По избијању рата 1941, породицу је вратио у Кленак, а сам се илегално пребацио у Београд. Као илегалац извршавао је многе антифашистичке задатке све док његова група није откривена, ухапшена и спроведена у логор на Бањици. Одатле је депортован у логор Маутхаузен, где је усмрћен у гасној комори. Писао је љубавне, социјалне и родољубиве песме и објављивао их у разним листовима, часописима и алманасима. Током боравка у Бањалуци објавио је 1926. збирку песама Кроз сутоне. Користио је псеудоним Ст. Г. Сутонски.

ДЕЛО: Кроз сутоне: лирика, фељтони, импресије, Нк 1994.

ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, Српска штампа између два рата, Бг 1956; Ж. А. Ђурковић, Кленчани, прилог проучавању поријекла и родословља, Нк 1995; Школе у Бањанима, Нк 2001; Под заставом слободе, Нк 2002.

П. Б. Орбовић; Т. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕ ДИЈАК

ГЛИГОРИЈЕ ДИЈАК → ГРИГОРИЈЕ ДИЈАК

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Андра

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Андра, сакупљач народних приповедака (крај XIX -- почетaк XX в). Нема сачуваних биографских података, а о његовом начину приређивања фолклорне грађе изречене су различите оцене. Као ,,ваљда још млад великошколац" (Поповић, 1906) објавио је 1897. у Београду збирку Из душе народне. Свих седам приповедака претходно су били прилози Просветног гласника за 1896. Тада је и у Браству штампао приче, о чијој природи сведоче поднаслови: ,,по народној приповеци написао" или ,,по народном причању препричао". Премда таквих назнака нема у збирци, очит је исти поступак сакупљача--приређивача, иако у кратком предговору наводи имена казивача. Како сам напомиње, имао је обимнији рукопис умотворина, али тај материјал није публикован. Мада се спомиње међу Вуковим следбеницима, Г. је особени тип ,,коаутора", у чијем стилу се осећају различити утицаји писане лектире. Његове стилизације евентуално чувају слику мотивског фонда, у најширем смислу, али су удаљене и од писане и од усмене приповетке.

ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, Ј. Памучина, „Шаљиве српске народне приповетке (...)", СКГ, 1903, 9, 4; П. Поповић, Из књижевности, I, Бг 1906; В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1975; С. Самарџија, Од казивања до збирке народних прича. Прилог проучавању историје народне књижевности, Бл 2006.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Босиљка

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Босиљка, педагог, универзитетски професор (Рогачица, 28. VI 1911 -- Београд, 3. VIII 1972). Учитељску школу и Филозофски факултет (Педагошку групу) завршила у Београду. Радила у Српско-француској и Учитељској школи, а од 1947. као асистент, а потом предавач, за новоуведени предмет Предшколска педагогија на Филозофском факултету у Београду. У свом наставничком раду, успешно је повезала традицију општепедагошких дисциплина, развојне психологије, менталне хигијене, историје филозофије и социологије, са процесом конституисања релативно нове научне и студијске дисциплине у нас. Нарочито се ослањала на доприносе француских аутора, посебно Пијажеа и Валона. Теме њених проучавања биле су дечја игра и развој дечјег говора, које је сматрала окосницом целокупног дечјег развоја. Један је од зачетника систематског рада на заснивању система установа за школовање васпитачког кадра у Србији током друге половине XX в. Сарађивала је са ОМЕП-ом, Међународном организацијом за васпитање предшколске деце. Била је уредник познате библиотеке издавачког предузећа „Рад" Подизање и васпитање деце (30 свезака). Преводила је са руског и француског језика, а њена два рада су преведена на француски и енглески. Један од најзначајнијих радова Г. је Дечја игра и њена васпитна вредност, Бг 1960.

ЛИТЕРАТУРА: Седамдесет пет година Катедре за педагогију, Бг 1967; Сто година Катедре за педагогију, 1892--1992, Бг 1992.

Н. Трнавац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Бранислав

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Бранислав, историчар, виши научни саветник (Михајловац код Смедерeва, 31. VII 1935 -- Београд, 8. X 2012). Студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду 1959. и већ наредне године постао сарадник Одељења за историјске науке Института друштвених наука, такође у Београду. Када је 1969. из ове установе настао Институт за савремену историју, постао је његов члан, оставши у њему до пензионисања. Током 60-их и 70-их година припадао је групи историчара који су први започели архивска истраживања историје југословенске краљевине. Из таквог проучавања проистекла је и његова докторска дисертација „Демократска странка 1919−1929. године", одбрањена 1968. на ФФ у Београду, а објављена под насловом Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Бг 1970). Због изузетно обимне и поуздане фактографије ова се монографија и данас сматра једном од најутемељенијих књига о политичким приликама у првој деценији постојања југословенске државе. Исто се може рећи и за другу његову монографију Парламент и политичке странке у Југославији 1919−1929 (Бг 1979), којом се доказао као веома добар познавалац историје југословенског парламентаризма. Објавивши ове књиге, посветио се другим истраживачким темама, првенствено историји КПЈ, њеном односу према националном питању и улози до тада мање познатих југословенских комуниста. Најзначајније његове радове из ове области представљају две монографије: Између револуције и догме (Зг 1983) и Коминтерна, југословенско и српско питање (Бг 1992). У трећем тематском кругу Г. се бавио историјом владарске куће Карађорђевић, објавивши најпре први део биографије краља Александра (Краљ Александар Карађорђевић, I, Бг 1996) и монографију о владавини Петра II (Краљ Петар II у вртлогу британске политике, Бг 2001), у којој је изнео тврдњу о пресудној одговорности Велике Британије за слом југословенске монархије. Неколико година касније, објавио је и тротомну биографију Александра Карађорђевића (Краљ Александар Карађорђевић, I−III, Бг 2010), приказујући га као ујединитеља југословенских народа и једног од великих државника XX в. Поред истраживачких радова, Г. је објављивао историјске изворе, а своју посвећеност историјској науци потврдио и као вишегодишњи уредник институтског часописа Историја 20. века (1988−1992).

ДЕЛА: Библ. у: Двадесет година ИСИ 1958−1978, Бг 1979; „Двадесет пет година ИСИ 1958−1983", Историја 20. века, 1984, 1−2; „Библиографија, ИСИ 1984−1994", Историја 20. века, 1994, 2.

ЛИТЕРАТУРА: Двадесет година ИСИ 1958−1978, Бг 1979; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; С. Ђуровић, „Др Бранислав Глигоријевић", Историја 20. века, 2012, 2.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Вуле

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Вуле, трговац, капетан, државни саветник (Сјеница, 1797 -- Београд, 18. III 1855). Као дете дошао је у Чачак да учи сарачки занат код неког Турчина и ту био две-три године. Када је једном приликом носио купљену робу кнезу Милошу, овај га је запазио и узео код себе у службу. Најпре је био чибугџија. Био је коњаник српске војске у Првом српском устанку. Стасавши, постао је Милошев посредник за трговину и друге послове. Са Марком Штитарцем и Петром Лазаревићем кнез га је 1816. упутио у Шабац да убију владику Мелентија Никшића. За старешину у Поречкој Реци, са седиштем у Поречу (данас Доњи Милановац), постављен је 1820. Као поречки капетан ишао је 1823. да утврди стање манастира Госпођине и 1824. га срушио и припремио земљиште за зидање новог. У време када је био старешина Мачванског среза (1833/34), места у Мачви почела су да добијају улице. По кнежевом налогу исељавао је подрињске Турке (1834). Напредовавши у служби постао је капетан и члан Државног савета (1838). Био је члан делегације која је 1842. ишла у Цариград. Када су Обреновићи напустили Србију, остао је без службе (1842). Касније је добио пензију и остатак живота провео у Београду. Познат је као ага Вуле. Написао је песму кнезу Милошу, која је објављена у Додатку српским новинама (1840, 15).

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; М. М. Вукићевић, Личности и догађаји, Бг 1900; Узданица, 1902, 4; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I--III, Бг 1908--1912; Споменица Београдске трговачке омладине 1880--1930, Бг 1931; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, Бг 1947; Класицизам код Срба. Грађевинарство, Бг 1966.

Т. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Илија

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Илија, архитекта (Београд, 18. VIII 1926 -- Београд, 30. III 2007). Од дипломирања 1969. на Архитектонском факултету у Београду до краја живота радио је самостално. Био је екстравагантни стваралац у области унутрашње архитектуре, са својим динамичним композицијама и смелим комбинацијама боја и материјала. Поред националне, остварио је и интернационалну каријеру, радећи повремено у Енглеској (уређење ентеријера дискотека „Каунтдаун" и „Блинкерс" у Лондону), Холандији (уређење ентеријера дискотеке „Фум-фум") и САД (Пословни центар у Лос Анђелесу, 1981, конкурсна студија). У Београду је славу стекао пројектима ентеријера за две дискотеке, „Цепелин" на Ташмајдану (1970) и „Монокл" у Скадарлији (1971), које убрзо постају култна места престоничког ноћног живота. Остала његова дела су: клуб „Дуга" у Средачкој улици у Београду (1981); реконструкција и адаптација ресторана „Два јелена" у Скадарлији; Бутик „Ненси" у Београду (1986); Агро-тржни центар на пијаци Стари ђерам у Београду (1993, пројекат); Мултифункционални информативни центар -- Адаптација Дома културе „Вук Караџић" у Београду (1993, пројекат); Пијаца „Каленић" (2000, конкурсни пројекат). Добитник је награде УЛУПУДС-а за животно дело (1995).

ЛИТЕРАТУРА: А. Миленковић, Критичке филозофеме архитектуре, Бг 1987; М. Митровић, „Хилман и Глигоријевић у Калифорнији", Политика, 6. I 1996; М. Радосављевић, „Портрет архитекте у ентеријеру сценографије", Кућа Стил, 1996, 25; З. Маневић, „Једно америчко искуство", Наша Борба, 5. VI 1997.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ,

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Јован (Зека Буљубаша), устанички старешина (Домани, Херцеговина, око 1785 -- Равње, Засавица, 17. IX 1813). Родитељи су га прозвали Зека због упечатљивих зелених очију, а када је постао старешина током Првог српског устанка у народу је остао запамћен као Зека Буљубаша. Као послужитељ у манастиру научио је да чита и пише. Док је радио код турских и српских трговаца научио је турски језик, као и да јаше и рукује оружјем. Тешко је подносио зулум Турака па се често сукобљавао с њима, због чега је био принуђен да промени место боравка. Настанио се у Вишеграду, где је радио за угледног трговца дрвном грађом, за којег је откупљене балване спуштао сплавовима низ Дрину и продавао их у Босанској Рачи и Сремској Митровици. У Србију, тачније у Мачву, прешао је на самом почетку Устанка (1804) и прикључио се групи која је била под командом Стојана Чупића -- Змаја од Ноћаја. Првобитно је распоређен у десетину бившег хајдука Драгоја, а потом му је поверено да на Дрини чува границу од Турака. Окупивши око себе чету од 50 до 200 тзв. голих синова (бећара -- људи без дома и породице), сместио се у Парашници, у атару мачванског села Црна Бара. Вешти с оружјем и вични ратовању, током многобројних окршаја с Турцима „голаћи" су освајали богат ратни плен и постајали имућни људи. Пошто се окружио мрежом сарадника и ухода с обе стране Дрине, успевао је да дозна турске планове и да благовремено реагује. Крајем августа 1813. јаке турске трупе свом силином притиснуле су Србију и постепено су освајале утврђене устаничке шанчеве. После пада Лешнице и Лознице пресудна битка одиграла се на Равњу, где се окупило око 3.000 Срба и близу 15.000 Турака са везиром Али-пашом Деренделијом и његовим замеником Сулејман-пашом Скопљаком, командантом турске коњице. Устаници су подигли шанац крај села Равња, на уској превлаци између Саве и Засавице, али како помоћ није стизала, после очајничке седамнаестодневне борбе турска војска је коначно успела да разбије Србе и присили их да се у великом нереду повуку из шанца. Зека Буљубаша и његови „голаћи", заједно са бимбашом Шишом Петронијем и његовим ускоцима начинили су последњи ланац одбране, ради заштите одступнице српским трупама које су се повлачиле с Равња, а када им је нестало муниције, храбрим јуришем и у борби прса у прса сви су изгинули заједно с командантом.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Војин, 1897, 4; А. Гавриловић, „Биографски прилози новијој историји српској", ГНЧ, 1900, 20; Узданица, 1907, 2.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Јован

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Јован, оперски певач (Крушевац, 16. X 1914 -- Београд, 18. IX 1979). Након Друге београдске гимназије завршио Правни факултет у Београду. Већ у гимназији професор музике, композитор Јосип Славенски, запажa његов музички таленат. За време студија пева у хору „Обилић" и похађа Оперски студио Београдске опере (код Рудолфа Ертлa). Након студија потпуно се посветио певању и завршио оперско-драмски одсек на Државном конзерваторијуму у Бечу (Ханс Духан). Од 1941, када је постао члан Опере Народног позоришта у Београду, остварио је око 25 водећих баритонских улога: Фигаро (Ђ. Росини, Севиљски берберин), Скарпија (Ђ. Пучини, Тоска), Амонастро, Риголето, Набуко, Јаго, Ренато (Ђ. Верди, Аида, Риголето, Набуко, Отело, Бал под маскама), Кнез Игор (А. Бородин, Кнез Игор) и др. Концертно изводио и дела Г. Ф. Хендла, Л. Ван Бетовена, соло песме Ф. Шуберта, Р. Шумана, С. Христића, С. Настасијевића, П. Коњовића, Ј. Хацеа, Б. Берсе. Концертирао и гостовао у већим градовима СФРЈ, у Бечу, Берлину, Аугзбургу, Грацу, Визбадену, Женеви, Мадриду, Паризу, Атини, Венецији, Лозани, Копенхагену. Био је члан жирија на међународном конкурсу „Чајковски" у Москви (1970, 1974) и на конкурсу „Ђ. Енеску" (1970) у Букурешту. По одласку у пензију, након 35 година рада у Београдској опери, радио као професор певања на Музичкој академији у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић, Београдска опера у Европи. Гостовања од 1954. до 1969. године, Н. Сад 1996.

Н. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Јован

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Јован, ветеринар, универзитетски професор (Ајачо, Француска, 6. X 1918 -- Београд, 23. I 1982). Дипломирао на Ветеринарском факултету у Београду, 1946, где је изабран за асистента за предмет Хирургија са офталмологијом, онихологијом и рендгенологијом. У току 1947. боравио на специјализацији Ветеринарске радиологије на Ветеринарском факултету у Загребу, где је 1948. докторирао са радом Трансректална и трансвагинална рендгенографија великих животиња. Ова дијагностичка метода је ушла у светску литературу (Equine Medicine & Surgery, D. Barbara, California, 1963). На ВФ у Београду поверено му је да оснује посебан институт и организује наставу за предмет Ветеринарска радиологија и физикална терапија. Као стипендиста Француске владе у два наврата био на усавршавању у Француској, где је изучавао биофизичке особине ултразвука и његову примену у медицини, а потом је испитивања из подручја примене ултразвука наставио у Србији (коаутор, „Испитивање деконтаминационог ефекта терапијских квалитета ултразвука", ВГ, 1961, 12; коаутор, „Биофизичке основе механизма деловања ултразвука", AV, 1963, 2; коаутор, „Ултразвучна радиодеконтаминација органских материја", ВГ, 1963, 12). Био један од оснивача Института за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству (ИНЕП) у Земуну 1959. У оквиру ИНЕП основао Лабораторију за дијагностику и терапију домаћих животиња и руководио њоме 1960--1980. Био уредник часописа Ветеринарски гласник 1955--1959. На ФВМ био продекан 1957--1959. и декан 1959--1962. У два мандатна периода од 1967. до 1971. био проректор, а затим ректор Универзитета у Београду (1971-- 1975). Г. је био научни радник веома широког дијапазона у ветеринарској и хуманој медицини. Са сарадницима радио на испитивању примене ултразвука као трансмисионог чиниоца за пренос лекова (као што су антибиотици) кроз транспарентне делове ока. Значајне области истраживања односиле су се и на проблематику радиобиологије животиња, затим радијациону хигијену анималне производње, као и рану дијагностику у интензивној производњи путем рендгенске кинематографије и рендгенске телевизије, што је веома значајно за превентиву и лечење обољења животиња. Аутор је више књига: Рендгенологија, Бг 1957; Основи физикалне терапије, Бг 1959; Основи радиологије и физикалне терапије, Бг 1962; и Б. Петровић, Основи рендгенологије, Бг 1970; коаутор, Практикум из радиологије и физикалне терапије, Бг 1979. Добио Седмојулску награду 1978, Орден заслуга за народ са златном звездом 1982, као и страна признања: Орден британске империје Командорски крст, Орден заслуга НР Пољске и Непалски орден „Gozkha Dakshin Bahu (II)".

ДЕЛА: „Примена радиоизотопа у ветеринарству", Нуклеарна енергија, 1965, 2; и Č. Rusov, „Intravenous and intraossal transplantation of bone marrow of poultry", XVIIIth World Veterinary Congress, Paris, 1967, II.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Димић, „Сећање на проф. др Јована Глигоријевића", Acta Hist. Med. Stom. Pharm. Med. Vet., 1982, 1--2; Знамените личности ветеринарске медицине, Бг 2009.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Љубомир

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Љубомир, ликовни критичар, историчар уметности, универзитетски професор (Београд, 23. IV 1931). Две године студирао на Електротехничком факултету у Београду, да би 1954. уписао историју уметности на Филозофском факултету и дипломирао 1962. Године 1964. апсолвирао постдипломске студије на предмету Естетика на Одељењу за филозофију ФФ, не одбранивши магистарски рад. Као стипендиста француске владе, школску 1964/65. проводи на стручном усавршавању у Паризу. По повратку, школске 1966/67. на Институту за филм у Београду хонорарно предаје Увод у ликовне уметности. На Факултету ликовних уметности био је библиотекар (1968--1972) и асистент (1973--1985), а пошто је 1985. докторирао радом Опредмећивање у ликовном простору, радио потом као ванредни (1985--1989), редовни (1989--1996) и хонорарни редовни професор у пензији (1996--2005). Од 1991. Г. је гостујући професор на постдипломским студијама ФЛУ на Цетињу, а 1993--2008. на ФЛУ у Требињу. Предметом Ликовне поетике XX в. који је увео на ФЛУ у Београду, Г. је одредио делатно поље студија уметности за уметнике и поставио основе компаративних студија историје, поетике и естетике ликовних уметности, радећи на преображају студија историје уметности у студије наука о уметности. Посебно су запажени његови педагошки напори да самостални научноистраживачки радови студената учествују у њиховом формирању као будућих уметника. У есејистичким студијама као основама педагошког приступа подстакнутим модерном феноменолошком и херменеутичком мишљу, Г. је развио методологију синтетског медитирања над ликовним делима у односу са делима из других уметности. Објављивао је текстове о савременим уметницима (Нова кохеренција: изложба Радомира Рељића, Бг 1965; Статистичко у опусу Слободана Миливојевића, Бг 1972; Стаклене слике Владана Радовановића, Бг 1974; Сликарство Боре Иљовског, Бг 1979; Скулптура Мрђана Бајића, Бг 1983; Скулптура Светозара Радојчића, Бг 1990; Маске и лица Гордана Николића, Бг 2001; „Про-ауратска уметност Здравка Јоксимовића (I--III)", КЛ, 2003, 2004, 14/15, 16, 17; „Позоришна скулптура, рад вајара Мрђана Бајића", КЛ, 2004, 23/24; Одушевљенички хибриди Стевана Кнежевића, Бг 2006; „Неша Париповић и ликовне медитације, I--III", КЛ, 2007, 54, 55, 57), као и студије о споменицима Београда као јавној и свима доступној скулптури проверљивих вредности.

ДЕЛА: „Конкретно као судеоник у ликовној фантазми", Уметност, 1976, 45--46; „Споменички досије Београда", КН и КЛ, 2000--2012, 1--41.

ИЗВОР: Архива ФЛУ у Београду.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Мило

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Мило (Милован), новинар, књижевник (Радановци код Косјерића, 21. I 1942 -- Београд, 23. VI 2017). Дипломирао на Филолошком факултету (Југословенска и светска књижевност) у Београду 1966. Сарадник Борбе, потом главни и одговорни уредник Младости, од 1977. радио у културној рубрици Нина (главни и одговорни уредник 1991--1993). Аутор је више књига разговора са познатим уметницима и ствараоцима (Одговор Миће Поповића, Бг 1983; Рат и мир Владимира Дедијера, Бг 1985; Улица Бате Михаиловића -- Разговори о животу и сликарству, Бг 2002), збирке портрета српских писаца (Грађевина животописа -- приче о писцима, Бг 2008), монографије о табуизираним и контроверзним личностима и догађајима: повратку М. Црњанског (Случајна историја, Бг 1988); политичкој емиграцији (Србија на Западу -- слике из живота емиграната, Бг 1991; Емигранти, Бг 2009) и траговима знаменитих Срба у свету (Излазак Срба, Бг 1987; Ковчег Византије, Бг 2000; Српска Атлантида, Бг 2011). Дневнички записи (Ратни радови, Србиње--Бг--Ва 2002) тичу се доба С. Милошевића. Афирмисао се интервјуима са личностима политичког живота, те путописима и колумнама, комбиновањем новинарског и литерарног дискурса. У романима из савременог живота усредсређен је на преиспитивање моралних аспеката положаја јединке оптерећене „сенкама прошлости". У књижевној критици истакнути су њихов живописан стил и језик, рељефност ликова, развијена мотивација те критички и иронијски тон.

ДЕЛА: романи: Нестор из воде, Бг 1973; Убијање прошлости, Бг 1995; Кула и посетиоци, Бг 2003; приповетке: Страсна седмица, Бг 1978; путопис: Кућа за сунце, Бг 1984.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Микић, „М. Глигоријевић: Нестор из воде", Поља, 1974, 30; П. Протић, „Метафора о злу: Нестор из воде", ЛМС, 1974, 150, 413; М. С. Пешић, „Патологија маловарошанина", ЛМС, 1979, 155, 424; С. Ђорђић, „Усуд несавршености", КН, 15. Х 1995.

С. Ђорђић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Станија

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Станија, културни радник, управник библиотеке (Александровац, Жупа крушевачка, 3. IV 1924 -- Београд, 25. I 1995). Од 1941. активно је помагала Народноослободилачки покрет, а од октобра 1944. била секретар скојевске групе у Александровцу. Јануара 1945. постала организациони, а 1946. политички секретар Среског комитета СКОЈ-а. Обављала је и друге политичке дужности у том месту и Крушевцу. Године 1948. прешла је у Београд и постала инструктор у Централном комитету Народне омладине Србије. Потом 1952. студира југословенску књижевност на београдском Филозофском факултету. Септембра 1959. изабрана је за управника Библиотеке „Ђорђе Јовановић" у Београду. На тој дужности радила је до 1974, када је изабрана за управника Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић". На дужностима управника активно је суделовала у раду београдских и републичких културних и политичких институција и обављала низ других друштвених и политичких дужности. Била је председник Друштва библиотекара Србије, потпредседник Савеза друштава библиотекара Југославије, а касније члан Председништва те организације. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем 1968, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима 1974. и Награде „Милорад Панић Суреп" 1974.

ИЗВОР: Архива Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић".

В. Шујица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Хаџи Продан

ГЛИГОРИЈЕВИЋ, Хаџи Продан, устанички војвода (Сјеница, око 1780 -- Влашка, 1821 / Хотин, Украјина, 1825). Презиме је добио по оцу Глигорију. Након одласка у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу додао је титулу „хаџи" уз своје име. Био је угледан и имућан трговац. Напустио је завичај и с двојицом браће 1806. прикључио се Првом српском устанку. Због изузетне храбрости Карађорђе га је поставио за војводу Даићске кнежине, а потом и за сјеничког кнеза над Старим Влахом. Учествовао је у биткама код Сјенице и Суводола (1809). Заједно са Чолаком Антом Симоновићем, Раком Левајцем и са 700 војника упућен је ради усаглашавања војних акција с Васојевићима, али та мисија није успела због лоше обављених припрема. После пропасти устанка 1813. није пребегао у Аустрију, него се са својим одредом међу последњима предао чачанском муселиму Латиф-аги. С породицом се склонио у село Рашчић, где је подигао дом крај пећине Шљепаје, изнад Драгачева, крај које је саградио и црквицу. Предводио је тзв. Хаџи Проданову буну, подигнуту крајем септембра 1814, а која је била реакција на низ репресивних мера и намета (насилно сакупљање оружја, увођење кулука за оправку градова и путева, сурово утеривањем намета и феудалних обавеза), које су, с београдским везиром Сулејман-пашом Скопљаком на челу, Турци појачавали после пропасти Устанка. Ту буну подстакли су србијански емигранти и српски трговци, а њене вође надале су се повратку Карађорђа, као и аустријској и руској помоћи. Непосредан повод за њено подизање представљао је сукоб код манастира Трнаве, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Хаџи Проданов брат Михаило. Искористивши Латиф-агино одсуство из манастира, у који се овај склонио након избијања куге у чачанском крају, побуњеници су похватали људе чачанског муселима и одузели значајно богатство које је Латиф-ага носио са собом. Пошто се прикључио побуњеницима, Хаџи Продан је ослободио заробљене Турке, а задржао је опљачкани новац. На скупу с угледним народним првацима он је позвао народ на устанак, док је одсутни кнез Милош Обреновић изабран за вођу буне. Устаници су се утврдили на „Небош планини", једном од висова планине Јелице. У тој недовољно организованој буни, сем Хаџи Продана, није учествовао ниједан војвода из Првог устанка, док је неколико њих и помагало Турцима. Кнез Милош не само да је одбио понуђено вођство, изговарајући се њеном неприпремљеношћу, недостатаком оружја и непогодним годишњим добом за почетак ратних дејстава, него је у договору са Сулејман-пашом учествовао заједно с турским трупама у сламању буне. Уз то је добио обећање да ће сваком учеснику који се преда бити опроштено, изузев Хаџи Продану и његовој браћи. Једини сукоб с Турцима и људима кнеза Милоша устаници из побуњених нахија (Крагујевачке, Јагодинске и Пожешке) имали су код Кнића у Гружи. После целодневне борбе устаници су однели победу, међутим, пошто су изгубили веру у даљи смисао борбе због исказане неслоге међу Србима, под окриљем ноћи разишли су се својим кућама. После угушења буне Турци ипак нису испоштовали дато обећање, па је у Београду погубљено близу 300 истакнутих Срба из побуњених нахија, међу којима и игуман Пајсије. Скривајући се с браћом и најближим сарадницима по планинама, Хаџи Продан је по пропасти буне прешао у Аустрију. Пошто је одбила захтев турских власти да испоручи Хаџи Продана, Аустрија га је држала утамниченог у Петроварадину и Мохачу, а 1816. пребацила га је у Хотин, у Бесарабију, уз достављање информација Турцима о његовој наводној смрти. Извесно време током 1817. у Букурешту је био најамник влашког кнеза, а потом је често мењао место свог боравка, те је живео у Русији, Влашкој и Аустрији. Не могу се са сигурношћу утврдити ни место ни година његове смрти.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, I, Зг 1901; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I, Бг 1908; С. Јанковић, „Неки архивски подаци о Хаџи Продану и Стевану Живковићу у Влашкој", ИЧ, 1965, 14--15; С. Гавриловић, „Грађа о Хаџи-Продановој буни 1814. године", Miscellanea, 1987, 16; С. Гавриловић, Личности и догађаји из Првог српског устанка, Н. Сад 1996.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЈЕВИЋ МАКСИМОВИЋ, Мирјана

ГЛИГОРИЈЕВИЋ МАКСИМОВИЋ, Мирјана, историчар уметности, научни сарадник (Београд, 28. XII 1947). На Филозофском факултету у Београду, на Групи за историју уметности, дипломирала 1970, с радом на тему Пјер-Антонио Палмерини, за који је добила награду Спомен збирке Павла Бељанског (1971). Од 1973. запослена је у Институту за историју уметности ФФ у Београду као стручни сарадник на пословима научне документације, размене књига, библиотеке Института и као секретар часописа Зограф. Магистрирала 1974, а докторску тезу Циклус Дела апостолских у византијском сликарству одбранила 2007. Звање научног сарадника стекла је 2008. Ради стручног усавршавања боравила је у Перуђи, Поатјеу, Равени, Хајделбергу, Минстеру и Грчкој. Бави се проучавањем српске средњовековне и византијске уметности, посебно монументалног сликарства XIII--XV в., а о томе је објавила више студија у угледним домаћим и страним научним часописима и зборницима („Житија светих у хиландарском живопису", Осам векова Хиландара, Бг 2000; „Сликарство XIV века у манастиру Трескавцу", ЗРВИ, 2005, 42; „Иконографија Богородичиних праобраза у српском сликарству од средине XIV века до средине XV века", ЗРВИ, 2006, 43; „Classical elements in the Serbian painting of the fourteenth-century", ЗРВИ, 2007, 44/2).

ДЕЛА: „Сцене из живота Св. Марка у византијској уметности", Саопштења, 1993, 25; „Антички елементи у задужбинама српских ктитора XIII века", ЗРВИ, 2009, 46.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду, I, Бг 1995; „М. Глигоријевић Максимовић, М. Костић, Ј. Магловски: Институт за историју уметности", Филозофски факултет 1838--1998, период 1963--1998, Бг 1998.

Ми. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЋ, Велибор

ГЛИГОРИЋ, Велибор, књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности, универзитетски професор (Рипањ код Београда, 28. VII 1899 -- Београд, 3. X 1977). У току I светског рата прешао Албанију, а потом избегао у Француску. Француски језик учио у Греноблу, лицеј похађао у Турнону, матурирао у Болијеу (1919), а затим једну годину провео на студијском боравку у Паризу. Правни факултет завршио у Београду (1924). Уређивао часописе Нова светлост (1920--1922), Раскрсница (1923--1926), Савремени преглед (1928), Уметност и критика (1940). До II светског рата био је у служби Министарства трговине и индустрије. Новембра 1941. ухапшен и интерниран у логор на Бањици, одакле је 1943. депортован у Немачку. По повратку у Београд био је директор драме (1945), управник Народног позоришта (1946) и управник Југословенског драмског позоришта (1947--1958). Заједно са Д. Костићем покренуо је часопис Савременик (1955) и био му главни уредник до 1960. Од 1946. до 1958. предавао је југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду, где је 1959. постао редовни професор. За члана САНУ изабран је 1955, за секретара 1960, за потпредседника 1961, а од 1965. до 1971. био је њен председник. Добитник је већег броја књижевних и друштвених признања.

Његов књижевни рад обележен је активистичким односом према књижевним појавама и идејама, те прилагођавањем критичких ставова променама у култури и друштву. У првој међуратној деценији представио се као оштар критичар, есејиста, хроничар књижевног живота, памфлетиста, полемичар, отворено се супротстављајући књижевним ауторитетима, посебно Ј. Скерлићу и Б. Поповићу, али не прихватајући модернистичку слободу у изразу и трагајући за властитим критичким гледиштем (Лица и маске, Бг 1927; Полемике, Бг 1930). Иако је у тумачењу књижевних остварења полазио од субјективних импресија, често с полемичком и негативном интонацијом о појединим ауторима и њиховим књигама, значајне критичке судове у том времену изрекао је посебно о песницима „утопљених душа" и дубљег поетског сензибилитета (Матош -- Дис -- Ујевић, Бг 1929). У таквим текстовима показао је склоност према синтетичком процењивању и стварању критичких портрета писаца. У другој међуратној деценији постао је један од активнијих присталица социјалне књижевности и моралне одговорности писаца, подређујући критичке оцене о књигама савремених аутора и представника наше књижевне традиције левичарским идеолошким погледима. У том периоду почео је да се приближава Скерлићевим позитивистичким ставовима о друштвеном значају и одговорности књижевности. Критике, есеје и коментаре о актуелним догађајима у књижевности, култури и друштву објављивао је у многим лево оријентисаним часописима и листовима, а једно време (1933--1937) и у Политици. Његова критичка оријентација после II светског рата такође је била условљена захтевима за друштвеном и критичком функцијом књижевности наслеђеним од писаца социјалне литературе. То је наглашеније показивао и у књигама књижевноисторијске природе о писцима ранијих периода, најотвореније у Српским реалистима (Бг 1954), по поступку наговештеним још у књизи Домановић -- Нушић (Бг 1938). Објективна и дескриптивна анализа садржине реалистичких остварења повремено је била подређивана идеолошким оценама и закључцима, чиме је наглашавана искључиво једна књижевна димензија тумачених дела (Огледи и студије, Бг 1959; У вихору, Бг 1962; Портрети, Бг 1965; Сенке и снови, Бг 1970). У том времену, у часопису Савременик, залагао се за реалистички поступак и одлучно се противио „модернистима". Најбоље критичке резултате остваривао је у студијама и есејима посвећеним писцима чија дела су дубински мотивисана трагичним осећањем живота и сложеним животним околностима које га појачавају или изазивају (Б. Станковић, В. Петковић Дис, С. Пандуровић, С. Луковић, В. Милићевић, И. Секулић и др.). У последњем периоду донекле је ублажавао ранију искључивост и кориговао поједине оштро изрицане судове.

ДЕЛА: Критике, Бг 1926; Мистика и мистификатори, Бг 1930; Књижевне магле, Бг 1932; Позоришне критике, Бг 1946; Портрети глуме, Бг 1973; Књига и живот: Студије, огледи, портрети, сећања, Бг 1976; Биће позоришта, Н. Сад 1977.

ЛИТЕРАТУРА: А. Барац, „Критике г. Велибора Глигорића", Југославенска њива, 1926, 10, I, 5; Д. Матић, „Писмо Велибору Глигорићу", Савремени преглед, 1927, II, 8; Б. Јевтић, „Три боема у светлости г. Велибора Глигорића", Преглед, 1929, III, 66; Ј. Кршић, „Револт малограђанске савести или критике Велибора Глигорића", Преглед, 1932, VIII, 102--103; Б. Новаковић, „Студије Велибора Глигорића о српским реалистима", Живот, 1954, V, 25; Р. Вучковић, „Метаморфозе и парадокси Велибора Глигорића", Живот, 1964, 9; Д. М. Јеремић, „Велибор Глигорић или јединство ангажоване и академске критике", Савременик, 1965, XXII, 7; Љ. Ђорђевић, „Велибор Глигорић у међуратној српској књижевној критици", Савременик, 1965, XXII, 11--12; Р. Ивановић, „Присутност и доследност критичке мисли Велибора Глигорића", Стремљења, 1975, 1; Н. Јешић, Часописи Велибора Глигорића, Бг 1975; Х. Крњевић, „Од памфлета до монографије", предг. у: Критички радови Велибора Глигорића, Бг -- Н. Сад 1983; П. Џаџић, Homo balcanicus, homo heroicus, Бг 1987; М. Бегић, Раскршћа, 2, Сар. 1987; Р. Путник, Приближавање позоришту, Бг 1997; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, 1, Н. Сад 2008.

М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЋ, Радојка

ГЛИГОРИЋ, Радојка, агроном, универзитетски професор (Брванци код Јајца, БиХ, 15. XI 1949). На Пољопривредном факултету у Новом Саду дипломирала (1972), магистрирала (1981) и докторирала (1992) у области пољопривредне технике. За асистента на предметима Основе пољопривредне технике, Машински елементи и Механизми пољопривредних машина бирана је 1973, а за редовног професора на четири предмета који чине основу пољопривредног машинства 2002. Обавила је специјализацију (1979/80) у области теорије машина и механизама на Тимиразевској академији у Москви. Значајан је њен допринос развоју наставних и истраживачких области фундаменталних дисциплина пољопривредног машинства, а посебно у избору, примени и развоју машинских елемената и механизама пољопривредних машина, инжењерске комуникације, нацртне геометрије и рачунарске графике (Нацртна геометрија -- примена, Н. Сад 2006; Механизми пољопривредних машина, Н. Сад 2006). Секретар је Научног друштва за погонске машине, тракторе и одржавање -- ЈУМТО, од оснивања 1994. Уредник националног часописа Трактори и погонске машине од 1994. и члан оснивачког тима Лабораторије за испитивање трактора и погонских машина -- акредитована код ОЕЦД-а у Паризу.

ДЕЛА: коаутор, „The efficiency coefficient of planetary gear trains at self-propelled working machines", СП, 2005, 54, 3--4; коаутор, „Dynamic Solving of Rotational Transformation Matrix Using the D'ALAMBER Principle", TTEM -- Technics Technologies Education Management, 2012, 7, 3.

Литература: Биографија наставника и сарадника. Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.

Р. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИГОРИЋ, Светозар

ГЛИГОРИЋ, Светозар, шаховски велемајстор, публициста, новинар (Београд, 2. II 1923 -- Београд, 14. VIII 2012). Шах је почео да игра тек у 13. години, а са 15 постигао је први успех победивши на такмичењу Београдског шаховског клуба 1938. Други светски рат прекинуо је каријеру младог шаховског мајстора који је ову титулу стекао победом на Аматерском првенству Југославије 1939, а вратио јој се по ослобођењу земље у којем је учествовао као партизан од 1943. Иако је био међу оснивачима и први секретар Спортског друштва Црвена звезда, као и оснивач његовог шаховског клуба, целу шаховску каријеру, пуних 38 година, провео је у Партизану и освојио 20 екипних титула првака државе, шест купова и три купа европских шампиона. Интернационални мајстор постао је 1948, а титулу велемајстора освојио је 1951. Првак државе био је 11 пута: 1947, 1948, 1949, 1950, 1956, 1957, 1958, 1959, 1960, 1962. и 1966. Као репрезентативац Југославије сa 131 наступом (1946--1983) одиграо је 544 партије (188 победа, 286 ремија, 70 пораза), учествовао на 15 шаховских олимпијада 1950--1982 (13 пута на првој табли), одиграо 223 партије (109 победа, 88 ремија, само 26 пораза) и дао велик допринос освајању златне медаље на првој послератној шаховској олимпијади у Дубровнику 1950, шест сребрних (1956, 1958, 1962, 1964, 1968, 1974) и пет бронзаних медаља (1952, 1954, 1960, 1970, 1972), а златну медаљу за успех на првој табли освојио је 1958. На eвропским првенствима освојио је пет сребрних (1957, 1961, 1965, 1973, 1983) и бронзану медаљу (1977), а за индивидуални успех четири златне медаље (1972, 1980. и 1983. на првој и 1965. на другој табли). Због одличних резултата, 50-их година је сматран „најбољим светским шахистом изван СССР". У такмичењу за титулу првака света четири пута је победио на зонским турнирима, осам пута учествовао на међузонским турнирима (најбољи пласмани друга места 1958. у Порторожу и 1967. у Сусу), два пута на турниру кандидата (деоба 4. и 5. места с Бобијем Фишером 1959) и једном у мечевима кандидата. Одиграо је више од 4.000 турнирских партија, а међу најважнијим турнирским победама су му оне у Варшави (1947), Хестингсу (1951, 1956, 1959, 1961), Мар дел Плати (1953), Стокхолму (1954), Београду (1964), Манили (1968) и Лон Пајну (1972, 1979).

Г. је дао велик допринос шаховској теорији као творац Мар дел Плата варијанте Краљеве индијске одбране и „појачања" у више система шаховских отварања. Био је колумниста Шаховског прегледа (Chess Review) и магазина Шаховски живот (Chess Life), те сарадник Шаховског информатора. Аутор је више од 20 шаховских књига, самостално или у сарадњи с другим ауторима, међу којима се посебно издвајају: Меч столећа Фишер--Спаски (Бг 1972), чија су издања на енглеском језику под насловом Fischer Vs. Spassky: The Chess Match of the Century (London, New York 1972) продата у више од 400.000 примерака; Играм против фигура (Бг 1989) чији је превод на енглески I Play Against Pieces (Batsford 2002) продат за само месец дана у 350.000 примерака. Својим књигама коментарисао је турнире за шаховско првенство света, мечеве Корчној -- Спаски, Каспаров -- Карпов и др. Г. се 1978. кандидовао за председника Светске шаховске федерације (ФИДЕ) да би свог великог пријатеља Роберта Бобија Фишера вратио шаху, али је на Конгресу ФИДЕ у Буенос Ајресу за један глас изгубио од Фридрика Олафсона.

Писање је Г. била друга љубав, али и професија, будући да је, за разлику од шахиста свог доба који су били професионалци, све време радио као новинар. По ослобођењу почео је да студира техничке науке, али је студије прекинуо када се запослио као новинар у Борби у којој је радио 1946--1954. Затим је био спољнополитички коментатор недељника НИН (1954--1960), а 19 година провео је у Радио Београду (1960--1978) у којем је дочекао пензију. У старости му је музика постала омиљени хоби, па је 2011. објавио компакт-диск Како сам преживео 20. век са 12 својих композиција (џез, блуз, реп). Добитник је низа признања као шахиста и као новинар. Лист Спорт га је 1958. изабрао за спортисту године у Југославији, 1973. добио је Златну значку града Београда, 1975. Награду АВНОЈ-а, затим Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним зрацима и Орден Немање I реда (2006). Као новинар добио је Мајску награду Савеза организација за физичку културу Србије 1971, Октобарску награду Савеза организација за физичку културу Београда 1981, Златни микрофон Радио Београда 1972. ФИДЕ је 2012. установила трофеј за фер-плеј „Светозар Глигорић", а Шаховски куп Србије од 2013. зове се Куп „Светозар Глигорић".

ДЕЛА: Полуславенска одбрана, Зг 1947; Славенска одбрана, Зг 1948; Ортодоксна одбрана, Зг 1949; Примљен дамин гамбит, Бг 1958; и В. Соколов, Сицилијанска одбрана, I, Зг 1963; Победе и порази, Зг 1963; и Р. Марић, Од Аљехина до Спаског, Бг 1971; и П. Трифуновић, Р. Марић, Д. Јаношевић, Југословенско шаховско стваралаштво, Бг 1976; Играю против фигур, Москва 1983; и П. Мицић, Шаховски водич, I, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија физичке културе, I--II, Зг 1975, 1977; М. Нешић, Причао ми Глига, Бг 2013.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИД, Габриел

ГЛИД, Габриел, вајар, универзитетски професор (Београд, 1. V 1966). На Факултету ликовних уметности у Београду дипломирао 1992, магистрирао 1994. код Николе Јанковића, а од 2008. ради као професор, на предмету Вајање и цртање. Излагао je на преко 70 групних и 12 самосталних изложби. Његови радови се налазе у више приватних колекција и музејских поставки. Г. спада у ред водећих српских вајара савремене визуелне сцене који су досегли препознатљивост и висок професионални ниво. Његов рад су обележила уметничка струјања 90-их година ХХ в. Као припадник генерације која зачиње нову српску скулптуру отклањајући се од традиције, он гради израз заснован на прочишћеној форми прожетој слојевитим значењима, али и концептима и уметничким ставом, све до ангажоване уметности. Г. ради у металу, стаклу, дрвету и пластици, трагајући за новим обликом са извесним формално-стилским својствима која указују на мноштво хибридних елемената. Његов уметнички исказ увек је у складу са духом времена. Овакву особеност наглашава пре свега ликовна композиција и употреба промишљено коришћених различитих материјала у међусобним односима заснованим на благој ироничности и цитатима. Управо оваква интересовања Г. уводе у центар проблемских и значењских садржаја српске уметности с краја ХХ и почетка XXI в. Добитник је Награде за скулптуру у металу ФЛУ (1991), награде Златно длето на Јесењој изложби (Београд, 1994), Награде за скулптуру на Бијеналу минијатуре (Горњи Милановац, 2000, 2003) и Треће награде на конкурсу за споменик Милутину Миланковићу (Београд, 2013).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, „Габријел Глид", III програм Радио Београда (21. VI 1996); М. Ђорђевић, „Победа три прасета", Политика, 19. IX 2009; М. Радош, Диши, Бг 2010.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИД, Гордана

ГЛИД, Гордана, дизајнер текстила (Бихаћ, 27. X 1936). Као аутентичан, природно талентован уметник без академског образовања, Г. се професионално определила за ткање текстила и израду таписерија од 1968. Током 70-их година стекла је стваралачку самосвест и афирмацију која ју је уврстила међу незаобилазне личности савремене српске примењене уметности. Осим таписеријом и декоративним тканинама, бавила се одевним текстилом и модним детаљима које је излагала на великом броју колективних и 17 самосталних изложби у земљи и иностранству. У сарадњи са архитектима извела је многобројне таписерије великих размера за опремање јавних простора. Њени рaдови украшавали су амбијент бање Ковиљаче (1975), београдске Поште (1978), резиденцију председника републике Југославије Јосипа Броза Тита (1979), београдски хотел „Интерконтинентал" (1979), Генералштаб ЈНА (1982), будвански хотел „Авалу" (1988), хотел „Хајат" у Београду (1991) и др. Као дизајнер текстила сарађивала је са многим модним кућама у земљи и иностранству, a декорисала је драмске представе и телевизијске серије. Особеност њеног ликовног израза је суптилан спој традиционалног поступка ткања, природних материјала и мотива исказаних у савременом духу. Њене таписерије, замишљене, конципиране и реализоване као монументална дела, засноване су на идеји визуелне целовитости, на колористичкој и формалној равнотежи у складу са класичним принципима симетрије, хармоније и ритма. Оне у простору делују као његов природни део, али су истовремено и потпуно аутономна, сама себи довољна ликовна дела. Између осталих, добитница је награде Музеја примењених уметности (1971), награде за таписеријску минијатуру на Четвртом бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу (1992), награде Октобарског салона у Београду (1998), као и награде УЛУПУДС-а за животно дело (1997).

ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Гордана Глид: мајстор уметности текстила, Бг 1996.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИД, Даниел

ГЛИД, Даниел, сликар (Београд, 5. V 1963). Факултет ликовних уметности у Београду, одсек сликарства у класи Момчила Антоновића, завршио 1990, а магистрирао 1993. Школске 1999/2000. био је стипендиста грчке владе на Факултету лепих уметности у Атини. Излагао на преко 40 колективних изложби у земљи и иностранству (Београд, Чачак, Горњи Милановац, Врбас, Пожаревац, Патра (Грчка), Братислава (Словачка), Шпанија, Белгија) и приредио самосталне изложбе у галеријама Палета (1991), ФЛУ (1993), Коларчеве задужбине (1995), Медија центар (1998), Ремонт (2004, 2008), Миљковић (2009), Отклон (2010) и др. Г. припада генерацији сликара која је након постмодернистичких 80-их у актуелни језик пластичких уметности унела свежину и промене бавећи се пре свега питањима личног живота. За њега је сликање врхунска забава којoм исказује своју поетику без ироније и жеље да покаже политички став. На српској уметничкој сцени крајем ХХ в. Г. истрајава са сликарски готово јединственим циклусом постојаних естетичких, поетичких и стилских карактеристика. Одлике његовог језика jeсу фигуративни сликовни предложак, интензивни колоризам и експресивни призори из простора субјективизованог тематског оквира. Његове жанр-сцене са портретима чланова породице и најближих пријатеља могу се посматрати као живи, породични фото-албуми, на којима малобројни осликани предмети употпуњују призоре дајући им веома интиман и знаковит карактер. Г. је сликар урбаног живота. Добитник је низа откупних награда Музеја савремене уметности (1996), Министарства културе (1998) и Скупштине града Београда (2003).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, „Даниел Глид", III програм Радио Београда (14. VIII 1998).

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИД, Нандор

ГЛИД, Нандор, вајар, ликовни педагог (Суботица, 12. XII 1924 -- Београд, 31. III 1997). По завршетку Школе за примењену уметност у Београду 1948, наставио је школовање на вајарском одсеку Академије за примењену уметност у Београду, где је дипломирао 1951. у класи Радете Станковића и Марина Студина. Године 1975. изабран је за наставника вајарства у звању доцента, а од 1981. редовни је професор на предмету Основи скулптуре на Факултету примењених уметности у Београду. Од 1985. до 1989. био је ректор Универзитета уметности у Београду. Као истакнути уметник и члан КПЈ/СКЈ учествовао је у организацији I скупа вајара Југославије (1961) и допринео унапређењу рада Одборa за ликовне уметности Савезне комисије за културне везе са иностранством (1967). Као члан струковних удружења СУЛУЈ-а (1964--1968) и УЛУС-а (1954--1956) био је учесник Ликовних сусрета на Палићу (1962), колонија Ечка (1962) и Прилеп (1979), међународних вајарских симпозијума у Кошицама (1971), „Terra" у Кикинди (1982, 1991) и „Мермер и звуци" у Аранђеловцу (1992). Од 1952. учествује на изложбама УСУС-а, а од 1960. на значајним домаћим ликовним смотрама какве су Октобарски салон, Тријенале југословенске ликовне уметности, Југословенско бијенале мале пластике (Мурска Собота) и Београдско бијенале цртежа и мале пластике. Осим на групним изложбама југословенске уметности у земљи и иностранству, самостално је излагао у Београду, Новом Саду, Суботици, Сомбору и Сарајеву. Сем Микеланђела, Родена и старије генерације домаћих вајара, на уметничко формирање Г. пресудно су утицали Бурдел, Деспијо, Мур и други модерни и авангардни уметници. То потврђују његови портрети и бисте, ситна пластика (фигурине, плакете, медаље), фигуралне композиције и инсталације-асамблажи у металу и отпадном материјалу (оружје, шаржери, шлемови, жице), као и монументална споменичка скулптура у бронзи.

Г. се портретном пластиком бавио од студентских дана, крећући се од романтизираног реализма с наглашеним карактерним цртама портретисаног до апстрахованих форми језгровитих волумена, којима је истицао психолошку карактеризацију лика. У почетку су то биле идеализоване и хероизиране представе сељака, радника и бораца рађене за јавне конкурсе и наруџбине, али и портрети личности из уметниковог окружења: Мала Рада (1952, 1954), Борис Атанасијевић (1958), Пиво Караматијевић (1959). Радови који су означили почетак његовог трагања за новом формом и креативног решавања аутономних проблема скулптуре јесу два сведена, психолошки моделирана и продуховљена портрета у црвеном и црном граниту -- Антонија (1953) и Живка Пајић (1956). Одмереним реализмом лишеним свега сувишног, он је на портретима знаменитих Јевреја (Алберт Вајс, Марко Алкалај, Соломон Адања), народних хероја и припадника тадашњег политичког врха (Тито, Салај, Биједић), вођа совјетске револуције (Лењин) и истакнутих личности српске историје и културе (краљ Петар, Матеја Ненадовић, Миша Анастасијевић, Вук Караџић, Надежда Петровић, Лазар Вујаклија, Стојан Ћелић, Алекса Челебоновић) инсистирао на карактерној суштини портретисане личности.

Његов споменички опус чине идеализоване представе радника, ратника, жртава и победника (Споменик палим рударима у Јарандолу 1951, Споменик палим борцима у борби против фашизма 1941--1945. у Требињу, 1953) у складу са захтевима владајуће идеологије социјалистичког реализма. Напустивши миметички концепт скулптуре, Г. се приклања умереном модернистичком моделу, стилизацији облика и дезинтеграцији скулпторских форми које остају у оквиру фигуративног (Диана, 1953; Pietá, 1956). Решења разрађивана у оквиру пројеката за меморијалне споменике жртвама нацистичког режима Г. су обезбедила респектабилну позицију на интернационалној ликовној сцени. Радећи Споменик борцима палим за слободу свога народа у Завали/Поповом Пољу (1958), Споменик југословенским жртвама у Маутхаузену 1941--1945 (1958), Баладу о вешанима у Суботици (1967), Међународни споменик 1933--1945. у Дахау (1968) и Меморијал жртвама концентрационих логора и логора смрти у оквиру комплекса Јад Вашем у Јерусалиму (1979), Г. се определио за концепт сублимирања идеје страдања и одбацивања реторике и академских форми. Мада утемељена на документима и сведочењима преживелих о ужасима ратних разарања и масовним страдањима у нацистичким концентрационим логорима, као и личним сећањима на мучење јеврејских сународника, ова остварења нису дословна илустрација стварних догађаја. У њима доминира мотив жртве, анонимних страдалника и њиховог бола, смрти, али и наде у бољи и праведнији свет. Метафорички, она су универзална опомена и отпор сваком злу. Блиска апстракцији, ова дела остају у домену ангажоване фигурације, антропоморфног експресионизма са елементима асоцијативног, а одликује их изражајна фактура и експресивност која проистиче из деформација или апстраховања антропоморфних облика, светлосних ефеката, конкавних и конвексних површина, перфорирања масе и увођења просторних празнина као конститутивног елемента скулпторског дела. Суштински и симболички везани за дух места, амбијент у који су постављени, споменици Г. представљају аутентичан допринос меморијалној пластици.

Радио је и три тематска циклуса мањих димензија: Јама, Кола / Колица смрти и Феникс / Жар птица, моделована у воску, глини и теракоти. Елаборацијом форми из циклуса Феникс, он долази до оригиналних решења за неколико вертикално конципираних споменика, представа испреплетених тела у агонији моделованих масом и волуменом, а организованих у форму разгранатог дрвета сложене симболике и снажног емотивног набоја: Сто за једног у Спомен-парку „Крагујевачки октобар" у Шумарицама (1980), Менора у пламену / Менора с Дорћола у Београду (1990), Менора у пламену 2 у Солуну (1997). Ова, као и друга скулпторска дела, потврђују Г. доследност концепту споменика као скулптуре у простору.

Г. је и аутор више инсталација-асамблажа од трофејног оружја из II светског рата за основне поставке у Војном музеју у Београду (Капитулација Италије, 1960), Музеју револуције Босне и Херцеговине у Сарајеву (Заклетва устаника 1941, 1962), Музеју револуције у Новом Саду (Фашизам, Устанак, Борба и Победа, 1971) и Спомен-музеју „21. октобар" у Крагујевцу (Крвава бајка, 1976). Осим скулптуром, бавио се и проблемом синтезе уметничких остварења и урбаног амбијента, тј. визуелног артикулисања градског простора кроз уметничке интервенције. Оставио је богату колекцију цртежа и графика као предложака за разраду скулптура и великих споменика. Добитник је I награде Београдског универзитета (1950), I награде Октобарског салона (1971, 1984), Златног длета Јесење изложбе УЛУС-а (1972), Сребрне плакете СУЛУЈ-а (1973), Спомен-плакете града Београда (1969, 1974), Ордена братства и јединства са сребрним венцем (1978), Златне плакете Спомен-парка „Крагујевачки октобар" (1983), Велике плакете с повељом Универзитета уметности у Београду (1984), Октобарске награде Града Београда (1991).

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћелић, „Скулптура Нандора Глида", Књижевност, 1983, 1--2; A. Baranji, Glid Nándor, Sub. 1990; И. Суботић, Нандор Глид, Бг 2013.

В. Круљац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИНА

ГЛИНА, земљасти финозрни минерални агрегат састављен од једног или више минерала г. уз присуство других минерала и органске материје. Минерали г. карактеришу се малим зрном, испод 0,005 мм, а имају типично слојевиту текстуру. Јављају се у земљастим агрегатима који са водом имају различит степен пластичности. Обично су порцеланбеле до сивобеле боје, мат сјаја, а од примеса могу бити и различито обојене. Одликују се ниском релативном тврдином, 1--2 по Мосовој скали, а у хемијском погледу представљају хидратисане алумосиликате. Могу да адсорбују катјоне на површини или између слојева кристалне решетке. Као стена г. су пластичан полувезани седимент настао дијагенезом муља исталоженог у воденој средини. Настају и процесима дијагенезе алумосиликатног гела, при распадању и хидротермалним променама многих врста стена, хидролизом Mg-Fe силиката и преображајем туфова и вулканског пепела. Минерали г. деле се на две групе: каолинитску и монтморијонитску. Најзначајнији минерали из каолинитске групе су каолинит, халојзит и дикит, састава Al2Si2O5(OH)4. Најзначајнији представник монтморијонитске групе је минерал монтморијонит, састава (Na,Ca)0,3(Al,Mg)2Si4O10(OH)2xnH2O. Г. има веома широку и разноврсну примену у грађевинарству, пољопривреди, медицини итд. Каолинитске и каолинитско-халојзитске г. служе за производњу керамике, порцелана и глазура. Бентонити се употребљавају за израду исплака при дубинским бушењима, као пунило у ливарству за добијање калупа, затим као апсорпциони материјали, катализатори, пунила за пестициде и фунгициде итд. Значајнија налазишта каолинитских г. у Србији јављају се у околини Рудовца и Коцељева, а каолинитско-халојзитске у околини Аранђеловца и у многим околорудним изменама вулканских стена Pb-Zn и Cu лежишта у Србији. Бентонити се јављају у околини Врдника на Фрушкој гори, у околини Врања и Алексиначким рудницима мрког угља.

А. Пачевски

Чврстоћа појединих г. је врло различита јер честице могу бити растресите или мање-више чврсто међусобно повезане − у зависности од притиска при настанку стене или од присуства међучестичног везива (оксиди гвожђа, кречњака, гел силицијумове киселине). Карактеристични и главни састојци г. су тзв. минерали г., у облику танких листића: илит, каолинит, монморијонит, хлорит и др. Поред тога, већина г., у зависности од услова настанка и средине таложења, садржи као пратеће минерале: (1) фелдспате и лискуне; (2) оксиде и хидроксиде гвожђа и алуминијума; (3) кварц; (4) кречњак и/или доломит; (5) зеолите. Могу да садрже и друге пратеће минерале, као и разноврсне органске супстанце. Минерали г. настају хемијским разлагањем фелдспата, лискуна и других минерала. Испирањем насталог материјала и преношењем водама настају лежишта г. Зависно од природе поменуте хемијске промене, минерали г. имају разноврсне, релативно сложене структуре и од тога зависе и њихове особине и примена. Карактеристичне особине минерала г.: 1) одређена способност да размењује своје катјоне другима (јонска измена); 2) везивање знатне количине воде између честица минерала, тако да г. постаје пластична, уз повећање запремине, и може се обликовати ручно или машинским путем. На тој особини заснива се примена у изради керамике (цигле, грнчарија, порцелан, ватростални материјали), израда калупа и модела и др.; 3) промена хемијске структуре у зависности од температуре загревања (печења), од 700 до преко 1.500 ^о^С, од чега такође зависи израда појединих врста керамике као и цемента, затим, примена у металургији. Већина основа поделе г. се заснива на хемијском/минералошком саставу, а то је тесно повезано са областима примене. Бентонити се састоје претежно од монморијонита и могу, уз знатно бубрење, да везују 12−15-тоструку масу воде. Садрже и друге минерале г., фелдспате, зеолите и др. Главна примена је као додатак течности око бушилице при бушењу нафте. Примењују се и у индустрији керамике, козметике, пигмената, за побољшавање пољопривредног земљишта, израду калупа, као пуниоци код асфалта, аутомобилских гума и пластичних маса Ватросталне г. имају висок садржај каолинита и топе се тек на 1.580 ^о^С или знатно изнад тога. Примењују се, зависно од састава, за израду ватросталног материјала, порцелана, керамичких плочица, санитарија. Грнчарске или опекарске г. имају мали садржај каолинита, а висок садржај илита. Могу имати примесе оксида гвожђа, кречњака, кварца, фелдспата, органских супстанци. Омекшавају на 1.000−1.150 ^о^С. Иловача је г. са примесама песка, оксида гвожђа и органских супстанци. То је један од најстаријих грађевинских материјала. Користи се за израду мање квалитетних цигли. Лапорац је назив за г. са релативно високим садржајем кречњака (25−65%). То је главна сировина за производњу цемента. Примењује се и за неутрализацију киселог земљишта. У Србији, главна лежишта ватросталних или каолинитских г. су у Аранђеловачком, Влашићком и Колубарском басену. Опекарске г. се експлоатишу у преко 40 места. Бентонита има у Поморављу, источној Србији и на Фрушкој гори. Укупна производња свих врста г. у Србији је 2005. процењена на 3,5 мил. т.

П. А. Пфенд

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Васиљевић, „Глине Аранђеловачког басена", ГХД, 1953, 18; М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; В. Ђорђевић и др., Основи петрологије, Бг 1991; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; S. Hillier, „Clay mineralogy", у: G. V. Middleton и др. (ур.), Encyclopedia of Sediments and Sedimentary Rocks, Dordrecht 2003; С. Вујић, В. Симић, „Експлоатација глине и индустрија опекарских производа", www.ekapija.com (2005).

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИНА

ГЛИНА, река црноморског слива у Хрватској, односно на Кордуну и Банији (на малом потезу тече границом са Босном и Херцеговином), притока Купе. Извире у кречњачком подручју 5 км североисточно од Слуња из Глинског врела, на висини од 300 м. Одатле тече ка север--северозападу дужином око 15 км, а потом уз јужне обронке Петрове горе скреће према истоку. Од насеља Старо Село -- Топуско тече ка североистоку све до ушћа у Купу северозападно од насеља Глинска Пољана на висини од 105 м. Дужина тока је 111,5 км, а просечна ширина је 8--10 м. Просечан пад јој је 1,7 м/км. Површина слива износи 1.379,5 км². Због великих количина падавина у сливу током читаве године има знатан протицај. У горњем делу тока у долини реке се смењују сутеске, са мањим и већим проширењима што је последица разлика у геолошком саставу терена. Низводно од Топуска долина је широка а Г. има карактеристике низијског тока, меандрира, има мали пад и излива се из корита. Поплаве су редовна појава. Г. плави своју леву обалу јер је ниска. Апсолутне висине се крећу од 122 м до 118,3 м. Апсолутно највиши забележени водостај код села Велика Врановина (на улазу Г. у низијско подручје) изоси 551 цм, што одговара висини од 121,9 м н.в., тако да се читаво низијско подручје налази под водом. Најнижи део долине назива се Ђон и он је од тресетног тла. Ђон се налази на 116 м н.в. и нижи је од самог Топуског. Због ниског положаја и меандрирања реке Г., Топуско је било изложено честим поплавама па се због тога приступило каналисању корита реке. Поплаве су редовна годишња појава. Јављају се и по неколико пута у току године са укупним трајањем од 6 до 42 дана. Највеће десне притоке Г. су Кладушница, Глиница, Бузет и Маја, а са леве Перна и Чемерница. У долини Г. су мали градови Топуско и Глина.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1972.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИНА

ГЛИНА, град у Хрватској, на Банији, у Сисачко-мославачкој жупанији који се налази на источној обали реке Глине, 10 км узводно од њеног ушћа у Купу. На том месту се спајају долина реке Глине са долином њене притоке Маје, која се спушта са Зрињске горе. Г. је на раскрсници пута Сисак--Карловац и пута, који се овде од њега одваја према Босанском Новом, Приједору и Бањалуци. На јужној периферији насеља је железничка станица на прузи Сисак--Карловац. У Г. је 1857. живео 2.951 становник, 1910. њихов број је порастао на 3.117, а до 1948, због ратних страдања, смањен је на 2.138. После рата је настављен пораст и 1991. било је 6.933 становника (69,7% Срба, 20,9% Хрвата). Након грађанског рата и прогона Срба насељено место Г. је 2001. имало 3.166 (20,3% Срба, 73,1% Хрвата), а 2011. 4.667 становника. Општина Г. имала је 1991. 23.040 житеља (60,7% Срба, 34,9% Хрвата). Град Г. у административним границама по попису 2001. имао је 9.868 становника (28,7% Срба, 68% Хрвата), а 2011. 9.283 (27,5% Срба, 62% Хрвата). Главне економске делатности су пољопривреда, виноградарство, сточарство, шумарство, лака индустрија (памучна, фармацеутска, прехрамбена, графичка), услужно занатство и трговина. У Г. су административне службе, средња и основна школа, дом културе, дом здравља, пошта, апотека, ветеринарска станица, православна и католичка црква. Храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице, подигнут је 1826. у класицистичком стилу, али је срушен 1941. Године 1963. подигнут је нови храм који је опљачкан после 1995. Спомен-дом на месту старог храма изграђен је 1969, а 1995. постављено је спомен-обележје са скулптуром „Сјећање" и поименичним пописом 1.564 идентификоване жртве пострадале током усташких злочина у пролеће и лето 1941. Хрватска војска је у операцији „Олуја" порушила ово спомен-обележје жртвама геноцида, а спомен-дом је преименован у „Хрватски дом". Католичка жупна црква Св. Ивана Непомука је из 1702.

М. Грчић

Г. се први пут спомиње у XIII в., у повељама угарског краља Андрије II. Насеље се тада налазило 5--6 км од данашњег. Након провале Турака на те просторе Г. се 1563. нашла у њиховим рукама, али је ослобођена после битке код Сиска 1593. Током османске владавине насеље је било напуштено. Не спомиње се у документима све до 1737, када се већ налази на месту данашњег насеља. Развој града почиње након прикључења Војној крајини. Г. је до 1745. била седиште капетаније, а од 1750. центар тада оформљене I банијске регименте. Прва школа отворена је 1765, а болница се помиње 1788. Током постојања француских Илирских провинција и Г. се налазила у њиховом саставу (1809--1815), након чега је враћена у оквире Војне крајине и ту остала све до 1881. У оквирима Аустроугарске налазила се до 1918, када је ушла у састав новоформиране југословенске државе. После слома Краљевине Југославије 1941. постаје део НДХ, налазећи се у оквиру Велике жупе Гора, са центром у Петрињи. Током окупације преко Г. је прелазила италијанско-немачка демаркациона линија. Први масовни покољи Срба у Г. догодили су се у ноћи 12/13. V 1941. када је у месту Прекопа убијено око 850 људи. Највећи злочини су почињени од 24. VII до 8. VIII 1941. Најпре је 24--25. јула у селима Бански Грабовац, Краљевчани и Мали Градац убијено око 1.200 људи. Наредних дана Срби су масовно убијани у селима Класнић, Обљај, Маринброд, Ново Село Глинско, Доње Табориште, Горње Табориште и Доња Трстеница (укупно око 260 људи). Око 880 Срба убијено је тада у околини Топуског. Група Срба ухапшених на територији општина Топуско и Чемерница затворена је у глинској цркви Рођења Пресвете Богородице и поклана у ноћи 29/30. јула (укупно 203 људи). Процењује се да је број Срба тада закланих у цркви био знатно већи (можда и до 700 људи). Те ноћи је на стратиштима око Г. убијено још око 400 људи. Неколико дана касније, почињен је нови велики покољ српског становништва у глинској цркви. Становништво је довезено из Вргинмоста, где су се претходно сакупили 3. августа, поштујући усташку наредбу о покрштавању. У глинској цркви и шикари Латиново у ноћи 4/5. августа усташе су убиле 1.038 српских цивила. Црква Рођења Пресвете Богородице из 1826. срушена је неколико месеци након почињених покоља. Оружани отпор под руководством КПЈ био је веома развијен на простору Баније. У два наврата његови су припадници покушавали да ослободе Г. Први пут је то урадила Оперативна група ГШ Хрватске у ноћи 22/23. X 1942, када су делови 1. и 7. бригаде ушли у град, али га нису успели заузети. Затим је покушала да га ослободи 7. банијска дивизија, у садејству са 8. кордунашком, али ни она није успела. Коначно је ослобођен у јануару 1944, након чега постаје средиште ослобођене територије на том простору. Ту су боравили ЦК КПХ и ГШХ, радило је Народно казалиште при ЗАВНОХ-у, а у Г. је одржана и прва конференција културних радника Хрватске. Новембра 1944. ту је основано Српско културно друштво „Просвјета". По завршетку рата покренута је иницијатива да се ископају посмртни остаци убијених Срба са простора глинске општине. На брду Погледићу подигнута је колективна гробница 1951. Нова православна црква саграђена је 1963. на новој локацији, док је на месту старе цркве 1969. подигнут Спомен-дом. Након оснивања Спомен-музеја почели су радови на изради спомен-обележја. Одборници сва три већа СО Г. донели су 1. IV 1991. одлуку о издвајању те општине из састава Републике Хрватске. Тада је усвојен и Статут САО Крајине. Г. се током постојања Републике Српске Крајине налазила у њеном саставу. У августу 1995. српско становништво је протерано, спомен-обележје потпуно уништено, а нова црква оштећена и опљачкана.

М. Гулић

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава, 31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима, Зг 1992; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, III, Бг 1972; М. Дукић, Глина и околица, Глина 1980; Глина. Глински крај кроз стољећа, Глина 1988; Ђ. Аралица, Усташки злочин геноцида у српској православној цркви у Глини 1941. Музеј жртава геноцида и СКЗ, Геноцид над Србима у II светском рату, Бг 1995; С. Милеуснић, Духовни геноцид, Бг 1997; Ч. Вишњић, „Глина 13. маја 1941. У поводу 60. годишњице усташког злочина", Љетопис Српског културног друштва „Просвјета", 2001, 6; Д. Радишић, Хронологија догађаја на простору претходне Југославије 1990--1995, Бл 2002; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Д. Чубрић, М. Крковић (прир.), Страдање Срба у православној цркви у Глини и рушење споменика, Бг 2005; Ђ. Аралица, Усташки покољи Срба у глинској цркви, Бг 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИНТИЋ, Татјана

ГЛИНТИЋ, Татјана, филозоф, универзитетски наставник (Београд, 19. V 1946 -- Београд, 12. VII 1997). Филозофски факултет завршила је 1970. у Београду. Почетком 1987. била је два месеца на студијском боравку у Оксфорду. Магистрирала је 1983. на тему „Етички проблем односа средстава и циљева у социјалистичкој револуцији", а докторирала је 1992. тезом „Правда, слобода и једнакост у теоријама Џона Ролса и Мајкла Волзера". Школске 1970/71. предавала је логику у Петој београдској гимназији, а 1973/74. била је професор у вечерњој гимназији на Радничком универзитету „Веселин Маслеша". Од 1973. до 1977. радила је у Народној библиотеци. За асистента за предмет Марксистичка филозофија на ПМФ-у у Београду изабрана је 1977, а за доцента за предмет Увод у филозофију 1992. После раздвајања ПМФ-а на шест факултета 1994, наставила је да ради на Математичком факултету. Бавила се етиком и политичком филозофијом. Аутор је прве обимније расправе о Ролсовој теорији правде код нас (Правда, слобода, једнакост. Ролс и Волзер, Бг 1995). Била је главни уредник часописа Филозофске студије (1996--1997) и потпредседник Извршног одбора Филозофског друштва Србије.

ДЕЛО: Етика циљeва и средстава. Студија о Октобарској револуцији, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: М. Зуровац, „Татјана Глинтић: Правда, слобода и једнакост у теоријама Johna Rawlsa и Michaela Walzera", Ј. Бабић, „Татјана Глинтић: Правда, слобода и једнакост у теоријама Johna Rawlsa и Michaela Walzera", ФГ, 1993, 6; Споменица: 125 година Математичког факултета, Бг 1998.

И. Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИСТЕ

ГЛИСТЕ, животиње црволиког изгледа чије је тело подељено на велик број међусобно сличних чланака или је глатко. Кишне г. имају чланковито тело и живе у земљишту. Слатководне г. насељавају баре, језера, потоке и реке заривене у песак или муљ. Кишне и слатководне г. припадају великој групи малочекињаша (Oligochaeta), а тело им се састоји од кратке и заобљене главе, чланковитог трупа са неколико до више стотина чланака и аналног региона. Кишне г. чине земљиште плоднијим утичући на стварање хумуса и смањујући његову киселост. Већином су зависне од биљног покривача, па је њихов број већи тамо где је вегетација богатија. У Србији је одомаћен назив кишне г., јер се након кише могу наћи у већем броју на површини земљишта будући да вода поплави њихове ходнике у земљи. У Европи је познато преко 300 врста кишних г., док се за Србију наводи око 80 врста, од којих је десетак врста ендемично за овај простор. Треба истаћи да је област источне Србије најразноврснија и најбогатија кишним г., а да већина ендемита насељава подручје североисточне Србије, као и области планина Кукавице, Оштрозуба и Чемерника. Подручја западне и југоисточне Србије су мање истражена. Неке од ретких и ендемичних врста кишних г. на територији Србије су: Allolobophorakosowensis, Allolobophoraserbica и Dendrobaenajastrebensis. У Србији је познато преко 80 врста слатководних г. Често могу бити многобројне у слатким водама где представљају значајну компоненту ланаца исхране. Највећи број слатководних врста су биоиндикатори воде лошијег квалитета (Tubifex). За разлику од кишних и слатководних г., ваљкасте г. или црви (Nematoda) имају глатко и црволико тело које је зашиљено на оба краја. Глава споља није препознатљива, тако да је тешко разликовати предњи и задњи крај тела. Слободноживеће врсте насељавају мора, слатке воде и земљиште, а веома су присутне у својим стаништима. На пример, у кореновом систему јабуке могуће је пребројати и до 100.000 примерака. Велик број врста ваљкастих црва паразитирају код готово свих група биљака и животиња. Посебно су значајне врсте које су паразити код људи. Коњска г. (Ascarislumbricoides), дужине до 20 цм, један је од најчешћих цревних паразита код човека. У Србији се годишње евидентира неколико десетина случајева. Чест цревни паразит у Србији је и дечија г. (Enterobiusvermicularis). Једна од најраспрострањенијих паразитских ваљкастих г. код нас је Trichinellaspiralis, која изазива болест трихинелозу. У Србији годишње од трихинелозе оболи стотинак особа. Многе врсте ваљкастих г. су велике пољопривредне штеточине као што су пшенични црв (Anguinatritici), кромпирове нематоде (Globodera), репина нематода (Heteroderaschachtii). Још почетком ХХ в. су у Краљевини Србији објављивани први извештаји о присуству пшеничног црва у усевима пшенице широм Србије. Данас је у Србији познато преко 150 врста ваљкастих црва, међу којима и неколико ендемичних врста (Aphelenchoidesnonveilleri, Longidorelladeliblatica, Carcharolaimusbanaticus).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Крњајић, „Прилог проучавања фауне нематода Југославије", Заштита биља, 1968, 98; Ј. Шапкарев, Прилог познавању кишних глиста (Oligochaeta, Lumbricidae) Војводине, Н. Сад 1980; С. Крњајић, Ђ. Крњајић, „Диверзитет копнених ваљкастих црва (Nematoda) Југославије са прегледом врста од међународног значаја", С. Караман, М. Стојановић, „Диверзитет фауне кишних глиста (Lumbricidae, Oligochaet, Anelida)", у: В. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; А. Atanacković и др., „Oligochaeta of the Danube River -- a faunistical review", Biologia, 2013, 68.

Ж. Томановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИЦЕРИН

ГЛИЦЕРИН (глицерол), трохидроксилни алкохол, 1,2,3-пропан-триол, НОСН2-СН(ОН)-СН2ОН. Безбојна, сирупаста, хигроскопна течност, без мириса, слатког укуса, густине 1,261 g/cm^3^, тачке кључања 290 ^о^C. Раствара се у води и алкохолу. У организмима је полазна супстанца за синтезу триглицерида (естара г. и виших масних киселина, састојци масти и уља), гликолипида и фосфолипида. У таквом везаном облику се налази у животињским и биљним ћелијама. У слободном стању налази се у крви, у концентрацији (0,032−0,187 mmol/dm^3^) која зависи од разградње триглицерида у масном ткиву. Ослобођени г. се у ћелијама јетре може укључити у метаболички пут разградње глукозе, при томе претворити у пируват и даље потпуно оксидовати до угљен-диоксида и воде (што обезбеђује енергију за ћелијски метаболизам). Г. се може укључити и у синтезу глукозе, што га чини важним извором глукозе за време гладовања. Г. се производи петрохемијски, синтезом из пропена, или се добија као споредни производ при прозводњи сапуна (реакција сапонификације). У новије време г. се добија и при производњи биодизела трансестерификацијом биљних уља. Пречишћавањем добија се фармацеутски г., чистоће 95,5--99%. Због својих физичких и хемијских својстава (хемијски стабилан, компатибилан са многим супстанцама, не изазива надражај коже и нема штетан утицај на околину) нашао је примену у више од хиљаду комерцијалних производа. Примењује се у прехрамбеној индустрији (10−12%; као адитив Е422 за одржавање влажности намирница и продужавање рока трајања, као заслађивач, затим у производњи моно- и диглицерида − емулгатора за маргарине). Користи се у индустрији лекова и козметике (9−27%), за побољшање мекоће, влажности и мазивости разних препарата. Примењује се у хемијској индустрији (производња синтетичких смола: 14−32%; експлозива: 3−15%; уретана: 6%) и као растварач. Користи се и за одржавање влажности и савитљивости целофана (5−24%) и дувана (2−14%). Индустријска производња г. у Србији почела је 1969. у фабрици сапуна „Мерима" (Крушевац), са почетним капацитетом од око 500 т. годишње. У фабрици сапуна „Албус" (Нови Сад) подигнут је погон за г. 1976. истог капацитета, али је овде производња прекинута 90-их година прошлог века. У „Мерими" се до 2000. производило 300−350 тона г. годишње; сад се за потребе домаће привреде г. увози.

ЛИТЕРАТУРА**:** В. Јанковић, „Производња хемикалија", у: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; M. Pagliaro, M. Rossi, The Future of Glycerol, Cambridge 2010.

Љ. Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИН

ГЛИШИН, Владимир, молекуларни биолог, универзитетски професор (Нови Сад, 24. VI 1930). Дипломирао 1956. на Одсеку за хемију Природно-математичког факултета у Београду. Докторирао 1963. на истом одсеку, а експериментални део докторске тезе из области биофизике био је урађен на Универзитету Харвард (САД). Последокторске студије наставио код професора Полa Дотија на Департману за хемију, на Харварду. За руководиоца Лабораторије за молекуларну ембриологију у Институту за биологију мора у Котору именован је 1966. Током периода 1968--1971. био је руководилац Лабораторије за молекуларну биологију у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду. Добитник је награде Националне фондације за стране научнике САД за 1972. Предавао је Молекуларну ембриологију од 1971. као ванредни, касније и редовни професор на магистарским и докторским студијама у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду. Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду основао је 1986. и био је први директор до пензионисања. После формалног пензионисања 1995. постављен за заменика председника компаније „Хајсек" у Силиконској долини у Калифорнији. Био је ангажован као професор на Универзитету у Њу Хемпширу (САД) и Универзитету у Кувајту. Као гостујући професор боравио је на Универзитету Харвард, као и на универзитетима у Палерму и Барију (Италија). У својству стручњака за биотехнологију Уједињених нација учествовао је као научни рецензент за одређивање седишта Међународног центра за генетичко инжењерство и биотехнологију у Трсту и био је ангажован као научни саветник и инспектор за пријем нових држава Јужне и Средње Америке, Европе, Африке и Азије. Девет година био је члан Научног већа овог међународног центра. Добитник је награде „Витез позива" за 2009. Радио је као независни рецензент многих међународних пројеката и учествовао на значајним научним конгресима, симпозијумима и летњим школама. Својим многобројним чланцима у штампи, пре свега у „Политици", значајно је допринео популаризацији молекуларне биологије, те решавању и објашњењу питања фундаменталне биологије и биомедицине. Научно-истраживачка активност првобитно је била усмерена на проучавање ефеката ултра виолетног зрачења на ДНК и последица које зрачење изазива у живим системима (и P. Doty, „The crosslinking of DNA by ultraviolet radiation", Biochimica et Biophysica Acta, 1967, 142, 2). У следећем периоду бавио се молекуларном биологијом раног развића морског јежа где је дао допринос открићу дуго-живећих информационих РНК. Касније се бавио проучавањем ензима пеницилин амидазе и сложеним механизмима регулације његове експресије. Један од најзначајнијих научних доприноса огледа се у развоју методе за изоловање биолошки активних информационих РНК методом центрифугирања у градијенту цезијум хлорида (и R. Crkvenjakov, C. Byus, „Ribonucleic acid isolated by cesium chloride centrifugation", Biochemistry, 1974, 13, 12). Овај рад је у светској научној литератури цитиран преко 2.500 пута.

ДЕЛА: коаутор, „Fate of highly polymerized spleen deoxyribonucleic acid labelled with phosphorous-32 injected intraperitoneally into rats", Nature, 1959, 184; и М. Глишин, „Ribonucleic acid metabolism following fertilization in sea urchin eggs", Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA, 1964, 52; „Molecular biology within embryology: the sea urchin embryo", у: Е. Yates (ур.), Self-organizing systems - the emergence of order, New York 1987; „Enhanced production and recovery of recombinant proteins genetically targeted into periplasm-E.coli penicillin acylase as an initial model system", Biologicals from recombinant microorganism and animal cells, Proceedings of the 34^th^ Oholo conference, Eliat 1990.

М. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Александар

ГЛИШИЋ, Александар, пешадијски потпуковник (Чачак, 7. IX 1873 -- Младо Нагоричане код Куманова, 23. X 1912). По завршетку Ниже школе Војне академије 1893, произведен је у чин пешадијског потпоручника. Капетан I класе постао је 1901, а потпуковник 1910. До 1885. био је командир вода у X батаљону Шумадијског пешадијског пука, потом ађутант у истом батаљону и X пешадијском пуку Шумадијске дивизијске области, у којем је 1898. постављен за вршиоца дужности командира чете. Слушалац Више школе Војне академије био је од 1900. до 1902. Командир 4. чете 3. батаљона VII пешадијског пука Дунавске пешадијске бригаде Дунавске дивизијске области био је до 1903. и са њом учествовао у извршењу Мајског преврата. До 1905. био је командир чете у Пешадијској подофицирској школи, а до краја 1907. командант 2. батаљона X пешадијског пука. После једногодишњег одсуствовања, проведеног у Француској, од 1908. био је командант 3. батаљона VII пешадијског пука, а од 1909. до 1911. уједно и ађутант краља. Тада је постао помоћник команданта, а затим заступник команданта истог пука. Командант VII пешадијског пука постао је 1912. Члан или заменик члана Сталне испитне комисије за чин мајора био је од 1911. до 1912. У Првом балканском рату био је командант VII пешадијског пука Дунавске дивизије I позива. Жртвујући се, пресудно је с овим пуком утицао на исход Кумановске битке: одбио је све нападе вишеструко бројнијих турских трупа (главнина 13. низамске и Штипске редифске дивизије 5. корпуса) и сачувао кључни положај на Младом Нагоричану. Повративши положаје на Сртевици, погинуо је на челу својих јединица. Написао је више прилога, објављених у Војину и Стражи. Одликован је Карађорђевом звездом IV реда, Орденом белог орла V реда, Медаљом за војничке врлине и Споменицом краља Петра I.

ЛИТЕРАТУРА: Српске новине, 1912, 276, 1; С. Милосављевић, „Првог дана Кумановске битке код Дунавске дивизије I и II позива", Ратник, 1922, 10; Б. Ристић, „Седми пук у Kумановској битци", Ратник, 1923, 10; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; А. Јовановић (ур.), Споменица 25-годишњице ослобођења Јужне Србије 1912--1937, Ск 1937; Ж. Станисављевић, Кумановска битка, Бг 1951; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес 1917, Бг 1955.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ,

ГЛИШИЋ, Боривоје Бора, књижевник, позоришни критичар, преводилац (Крагујевац, 31. X 1908 -- Београд, 11. XII 1988). На париској Сорбони студираo најпре права, а затим слушаo предавања из естетике код професора Баша и Бергсона, редовно гледаo позоришне представе и статираo код Ж. Питојефа. Своје познавање позоришне уметности употпуњаваo у Лисабону, Мадриду, Риму, Лондону и Прагу. По дипломирању вратио се у земљу и од 1932. радиo у Политици, као сарадник и уредник. Отишао у Лондон 1940. за дописника Политике, а за време II светског рата живео повучено у околини Крагујевца. После ослобођења постао управник Народног позоришта у родном граду. Прва представа била је његов драмски реквијем Велика битка. У Београд се вратио 1945, прво као уредник Гласа, а затим као главни и одговорни уредник илустрованог листа Дуга (1945--1949). Од 1950. бавио се искључиво позоришном критиком, а 1951--1958. био је стални позоришни критичар НИН-а. Његове критике, писане с изузетном ерудицијом и наклоношћу за позориште и глумце, чине га једним од најзначајнијих тумача театарских збивања у Србији у периоду од краја 40-их до средине 60-их година XX в. Аутор је више стотина позоришних написа у новинама, часописима и стручним публикацијама. Капитално дело му је Позориште -- историјски увод у проучавање сценске уметности (Бг 1964), самосвојан поглед на историју позоришта и глуме до наших дана. Књигом Нушић њим самим (Бг 1966) дао је нов поглед на нашег најистакнутијег комедиографа, сматрајући га „генијем и песником медитеранског смеха". Објавио је преко 40 књига превода с енглеског и француског језика познатих књижевних аутора. Први је добитник угледне награде за театрологију часописа Сцена Стеријиног позорја у Новом Саду (1987). Са сликарком и карикатуристкињом Десом Глишић (1910--1991) био је у браку од 1935. до смрти. Сарађивао у листовима и часописима: Политика, Борба, Ослобођење, Побједа, Глас, Дуга, НИН, Вјесник у сриједу, Књижевне новине, Спектакл, Дело, Књижевност, Позориште (Тузла, 1964), Позориште (Нови Сад, 1972), Сцена (Нови Сад, 1978), Театрон. Преводио дела М. Пруста, Ш. Бодлера, Т. Вајлдера, Х. Велса, Е. Колдвела, Ж. Парија, В. Колета, Ж. Ануја, А. Камија.

ДЕЛА: Један српски предлог решења хрватског проблема, Бг 1938; Велика битка (Реквијем о стрељанима), Краг. 1944; О Првом српском устанку, Бг 1946; Крагујевац велика битка 41, Краг. 1986; Жива уметност глуме, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Р. В. Јовановић, „Бора Глишић: Позориште", Позориште, Тузла, 1964, 4; Ј. Лешић, „Историјски увод за проучавање сценске умјетности", Ослобођење, Сар., 21. III 1965; М. Милорадовић, „Модерно гледање на Нушића, на смех...", НИН, 21. VIII 1966; Р. Путник, „Критичар ерудита", НИН, 17. IV 1988; Ј. Ћирилов, „Бора Глишић", НИН, 18. XII 1988; Б. Вучковић, „Боривоје Бора Глишић", Дуга, 6. I 1989; М. Милорадовић, „Бора Глишић", КН, 15. I 1989; Р. Витанов, „Мит и стварност трајања глумца", Театрон, 1989, 66/67/68; Љ. Манојловић, „Бора Глишић", Театрон, 1991, 75/76/77.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Венцеслав

ГЛИШИЋ, Венцеслав, историчар, научни саветник (Злакуса код Ужица, 25. VI 1932). Студије историје завршио је 1959. на Филозофском факултету у Београду, где је 1962. одбранио и магистарски рад „Почетак устанка у ужичком крају 1941". За разлику од других историчара те генерације, који су докторске титуле стицали углавном на југословенским универзитетима и факултетима, он је своју докторску дисертацију „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941−1944" бранио 1968. на Хумболтовом универзитету у Источном Берлину. Две године касније, објављена је у Београду, изазвавши велико интересовање као први истраживачки рад у којем је, између осталог, на немачким изворима доказано да је број жртава у Крагујевцу током сламања устанка 1941. био мањи но што се до тада веровало. Г. се већ тада доказао као један од најбољих познавалаца II светског рата у Србији, којем је потом посветио већину својих истраживања. Објављивао их је најпре као сарадник Института за историју радничког покрета Србије (1959−1979), потом као директор Југословенског библиографског института (1979−1983) и научни саветник Института за савремену историју (од 1983). Тих је година као самосталан аутор или коаутор објавио више књига о устаничким борбама у Србији, револуционарним збивањима, бугарској окупационој војсци, систему руковођења народноослободилачком борбом и сродним темама. Осим у југословенским и српским архивским установама, истраживања је обављао у немачким, британским, француским, америчким и бугарским архивима. На основу архивских извора и разговора са учесницима II светског рата, првенствено југословенске револуције, почетком XXI в. објавио је неколико књига углавном о српским револуционарима: Петру Стамболићу, Благоју Нешковићу, Александру Ранковићу, Миловану Ђиласу и Родољубу Чолаковићу (Сусрети и разговори. Прилози за биографију Петра Стамболића, Бг 2010; Досије о Благоју Нешковићу, Бг 2011; Револуционари, Бг 2013).

ДЕЛА: „Двадесет пет година ИСИ 1958−1983", Историја 20. века, 1984, 1−2; Библ. у: Споменица Института за историју радничког покрета Србије 1949−1989, Бг 1989; „Библиографија, ИСИ 1984−1994", Историја 20. века, 1994, 2.

ЛИТЕРАТУРА: Двадесет година ИСИ 1958−1978, Бг 1979; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ,

ГЛИШИЋ, Драгомир, сликар-цртач, фотограф, ликовни педагог (Ваљево, 1. III 1872 -- Београд, 17. VI 1957). Учио у цртачко-сликарској школи Кирила Кутлика 1895--1899, у Минхену на сликарској Академији 1899--1904. и у Уметничко-занатској школи 1900--1904. Запослен 1904--1933. као наставник цртања у Трећој београдској гимназији у Београду. Био je члан уметничких удружења ,,Лада" од 1904, Српског уметничког удружења од 1907, Удружења ликовних уметника у Београду од 1919, Удружења квалификованих ликовних уметника 1929--1932, Удружења ратника сликара и вајара од 1939. и УЛУС-а од 1945. Самостално излагао у Београду 1904. и 1908, у Шапцу 1906. и у Ваљеву 1954. и учествовао на десетинама групних изложби. Његова дела чувају Војни музеј, Народни музеј у Београду, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Музеј града Ваљева, збирка Ериха Шломовића. Као цртач, бавио се археолошком илустрацијом (за Милоја М. Васића у Винчи), карикатуром, илустрацијом књиге, дизајном амбалаже и нацртом насловних страна часописа. Као фотограф радио je документарне снимке у I светском рату, који су му служили као предложак за историјске композиције. Највише је био активан као сликар, пa je у међуратном периоду сликао пејзаже, портрете, мртве природе, a повремено и иконе. Стварао је у духу модернизованог академизма. Заступајући реалистичка схватања, чинио je низ искорака ка актуелним сликарским правцима прве половине XX в., углавном вођен мотивом и условима рада. Приближио се сецесији, експресионизму, плениризму, импресионизму, модерном класицизму, колоризму, поетском реализму, интимизму, кao и тзв. социјалној уметности. Све новости модерних праваца у уметности прихватао je углавном формално и само до одређене границе, дефинисане његовим схватањима уметности. Један је од зачетника и водећих представника конзервативне струје у српском ликовном животу прве половине ХХ в.

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, Драгомир Глишић 1872--1957, Бг 1957; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900--1950, Бг 1973; С. Живковић, Београдски импресионисти, Бг 1977; Н. Шуица, Драгомир Глишић: ратни период 1914--1918, Бг 1983; Д. Тошић, Југословенске уметничке изложбе 1904--1927, Бг 1983; М. Тодић, Историја српске фотографије (1839--1940), Бг 1993; П. Драгојевић, ,,Глишићеви дијалози са модерном уметношћу", у: Драгомир Глишић: кратка ретроспектива, Бг 2007.

П. Драгојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Душан

ГЛИШИЋ, Душан, потпуковник (Чачак, 20. XI 1875 − Урошевац, 21. IX 1915). Војну академију у Београду завршио 1896, када је и произведен у чин пешадијског потпоручника. Био је водник XII пешадијског пука у Зајечару и IV гардијског пука у Крагујевцу. У марту 1899. премештен је на водничку дужност у Пешадијску подофицирску школу у Београду. Вишу школу Војне академије завршио је 1901, а потом постао командир чете у XVIII пешадијском пуку. Почетком 1903. унапређен у чин капетана и премештен за класног старешину у Војној академији. Учествовао је у Мајском преврату. У чин мајора унапређен је 1908. и постављен за команданта 2. батаљона VII пука. Био је командант 1. батаљона IV пешадијског пука у Пожеги (1909--1911), на служби у штабу VIII пешадијског пука у Београду (1911), а почетком 1912. постављен за помоћника команданта Пешадијске школе гађања у Београду. Од 1905. биран је за члана управног и надзорног одбора Официрске задруге у Београду. У Првом балканском рату 1912. командовао је 4. батаљоном XVIII пешадијског пука. У Кумановској бици самоиницијативно је увео батаљон у борбу на Младом Нагоричану и зауставио продор надмоћнијих турских трупа на фронту Дунавске дивизије. Батаљон је у судару претрпео велике губитке, али је одржао положај, на којем је погинуо његов брат потпуковник Александар Глишић, командант VII пука. У Другом балканском рату 1913. командовао је једним одредом према Видину. За заслуге на бојном пољу унапређен је у чин потпуковника. Током службовања у Новим областима, укљученим у састав Србије после балканских ратова, није подржао радикалне планове дела официрског кора незадовољног цивилном управом. У I светском рату био је командант Подофицирске школе у Скопљу. Под његовим руководством Скопски ђачки батаљон је завршио школовање и заузео места у проређеним редовима српске војске пред Колубарску битку. После пада Скопља у јесен 1915, одузео је себи живот, јер тешко болестан није могао да пође с колоном за повлачење. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Орденом Карађорђеве звезде IV реда, Медаљом за војничке врлине и другим одликовањима.

ЛИТЕРАТУРА: Службени војни лист, 1893−1915, 13−35; Д. Пајевић, Нови Обилићи, Бг 1941; М. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте, Бг 1955.

Р. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Ђорђе

ГЛИШИЋ, Ђорђе, бригадни генерал (Београд, 2. XII 1887 -- Буенос Аирес, 1954). Био је питомац 39. класе Ниже школе Војне академије (1906--1910) и полазник Ратне школе у Паризу (1921--1923). Завршио је ваздухопловну извиђачку школу. Преведен је из инжињерије у генералштабну струку 1926. Унапређен је у чин поручника 1913, капетана 1915, капетана I класе 1918, мајора 1920, потпуковника 1924, пуковника 1929, генерала 1936. У мирно доба био је на дужности водника у телеграфској чети. После I светског рата био је ађутант у Штабу IV армијске области у Загребу, командант Инжињеријске подофицирске школе у Марибору, од 1926. на служби у Одељењу за ваздухопловство Министарства војске и морнарице (МВМ), а од 1927. в.д. шефа Оперативног одсека тога Одељења. Од 1927. био је начелник Ђенералштабног одељења Команде ваздухопловства у Новом Саду и шеф њеног Оперативног одсека. Од 1928. биo је в.д. начелника Штаба команде Вардарске дивизијске области у Скопљу, а потом шеф I секције Обавештајног одељења Главног генералштаба. Од 1931. био је шеф Етапног одсека Саобраћајног одељења Главног генералштаба. Да би стекао услов за виши чин био је краће време до 1934. командант 45. пешадијског пука у Марибору. Од јула 1934. био је помоћник начелника Генералштаба II армијске области у Сарајеву, а од децембра 1935. војни изасланик у Паризу, истовремено у Мадриду и Лондону, те војни изасланик у Белгији (од 1937). Од 1938. био је први помоћник руководиоца радова за утврђивање, а од 1940. начелник Штаба Приморске армијске области у Мостару. У ратовима 1912--1913. био је водник у Моравском пионирском полубатаљону II позива. У I светском рату био је водник, а потом командир у пионирском полубатаљону, ађутант Железничке команде, инструктор и официр за везу у руској бригади на Солунском фронту, члан српске војне мисије у Загребу. Учествовао је у операцијама за ослобођење Корушке 1919. У Априлском рату био је начелник Штаба Трупа приморске армијске области. У италијанском заробљеништву је био до 1943, потом на разним дужностима по наређењу краљевске владе. После рата је емигрирао у Аргентину.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941, II, Бг 1984; Ј. Варјачић, Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после рата, Бг 2003; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Илија

ГЛИШИЋ, Илија, инжењер, национални радник, српски лобиста (немачки логор Диеполц, 8. XII 1947). Са оцем Душаном Глишићем емигрирао 1952. на Нови Зеланд. Завршио је Ветеринарски и Електротехнички факултет у Велингтону 1970. Власник предузећа за трговину некретнинама. Активиста СПЦ у Велингтону, благајник Црквено-школске општине и вођа фолклорне групе. Доселио се у Аустралију 1971. и запослио се у фирми „Телеком" у Сиднеју. Био је секретар Црквено-школске општине „Свети цар Лазар" у Александрији и парохије у Рути Хилу. Био је функционер Српске народне одбране, оснивач и аташе за медије Српског националног савеза 1992, српски лобиста, организатор демонстрација Срба у Kанбери 1993, председник Српског националног савеза у Аустралији и Српске народне академије за државу Нови Јужни Велс 1994. Последњих година члан Одбора за правду и истину за заштиту људских права Срба на петом континенту. Живи у Сиднеју.

ЛИТЕРАТУРА: Срби у Аустралији, Н. Сад 2013.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Јован

ГЛИШИЋ, Јован, археолог, музејски саветник (Брајиновац код Рековца, 17. VIII 1932 -- Београд, 20. V 2017). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на Групи за археологију 1956. Докторирао на истом факултету 1965. са темом „Косовско-јужноморавска варијанта старчевачке и винчанске групе". Од 1957. запослен у Музеју Косова и Метохије у Приштини, где је пензионисан 1999. у звању музејског саветника. Водио је многобројна ископавања праисторијских локалитета на Косову и Метохији, пре свега неолитских насеља: Рудник код Србице, Гладнице код Грачанице (и Б. Јовановић, „Праисторијско насеље на Гладницама код Грачанице", ГМКМ, 1957, 2), Фафос код Косовске Митровице (и Б. Јовановић, „Фафос II, Косовска Митровица, насеље винчанске културе", AрПр, 1961, 3), Рештане код Суве Реке, вишеслојно праисторијско налазиште Горње Гадимље код Липљана, велика хумка из гвозденог доба у Ромаји код Призрена (и Н. Ђурић, Ј. Тодоровић, Праисторијска Ромаја, Призрен--Бг 1975), богати гробови у Пећкој бањи, датовани у крај VI и почетак V в. п.н.е. итд. Посебно се бавио неолитом Косова и Метохије и својим радовима знатно допринео расветљавању многих проблема из овог периода.

ДЕЛА: „Неке специфичности у култури винчанске групе на Косову и у јужном Поморављу", ГМКМ, 1959/60, 4--5; и Б. Јовановић, „Енеолитско насеље на Кормадину код Јакова", Старинар, 1960, 11; „Стратиграфија насеља винчанске групе код Предионице у Приштини", ГМКМ, 1962/63, 7--8; „Економика и социјално-економски односи у неолиту подунавско-пoморавског басена", у: Неолит Централног Балкана, Бг 1968; Праисторија Косова, Косово некад и сад, Бг 1973.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Љубиша

ГЛИШИЋ, Љубиша, ботаничар, универзитетски професор (Краљево, 12. VI 1888 -- Београд, 27. I 1987). Студије биологије започео је 1908. на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета у Београду где је дипломирао 1912. У периоду 1913--1921. био је приправник и средњошколски професор у београдским гимназијама. Учествовао и у балканским ратовима и I светском рату, прешао Албанију и борио се на Солунском фронту. У истом периоду је као члан војних комисија боравио у Француској и Енглеској, где се истовремено упознавао са научним радом и ботаничарима у ботаничким баштама у Монпељеу, Греноблу и Лондону. Радни век Г. био је испресецан ратовима. За указаног асистента у Ботаничком заводу изабран је 1922. Као ученик професора Н. Кошанина држао је практикум и вежбе из морфологије и систематике биљака, али је, боравком у Лондону, запазио и нове правце у науци, те је настојао да развија савремене ботаничке дисциплине, цитологију и ембриологију. Докторску дисертацију под насловом „Развиће женске X-генерације и ембриона у рода Ramondia", у којој је обрадио цитолошке, ембриолошке и генетичке одлике балканских ендемoреликтних врста Ramonda serbica и R. nathaliae, одбранио је 1923. По одбрањеној докторској дисертацији изабран је 1924. за доцента, а 1939. и за редовног професора Београдског универзитета. Од 1934. обављао је дужност управника Ботаничког завода и Баште, као и главног уредника часописа Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду, све до почетка II светског рата, када је одведен у заробљеништво. По завршетку рата и повратку у земљу, наставио дужност управника до одласка у пензију 1958. У послератном периоду посебно се посветио организовању наставе и научног рада и подизању нових кадрова неопходних за напредак ботанике на Универзитету у Београду. У периоду 1947--1949. био је декан Филозофског факултета, а затим и новоиздвојеног ПМФ. Од 1950. до 1952. био је проректор Универзитета у Београду. После пензионисања као хонорарни професор држао је наставу из цитологије и физиологије развића биљака на последипломским студијама, као и на новооформљеним факултетима у Новом Саду, Приштини и Сарајеву. Аутор је два универзитетска уџбеника, Елементи цитологије (Бг 1974) и Општа цитологија (Бг--Земун 1980) и неколико средњошколских уџбеника. Главна област његовог научног рада била је ембриологија биљака, посебно балканских ендемичних биљака, као и проучавања развића ендосперма биљака из различитих фамилија. Сматрао је да ембриолошка и цитолошка проучавања биљака могу да нађу примену у филогенетској систематици. На основу својих истраживања предлагао је ревизију филогенетских односа између фамилија Scrophulaceae и Orobanchaceae. Познати биљни цитолози и ембриолози ослањали су се на резултате његових радова. Носилац је Ордена рада, више повеља за заслуге у настави и науци, као и медаље Обилића и Албанске споменице.

ДЕЛА: „Development of the female gametophyte and endosperm in Haberlea rhodopensis Friv.", Bulletin de l'Institute et du Jardin botaniques de l'Université de Beograd, 1928, I, 1; „Über die Endosperm- und Haustorienbildung bei Orobanche hederae Duby und Orobanche gracilis Sm.", Bulletin de l'Institute et du Jardin botaniques de l'Université de Beograd, 1929, I, 2; „Ein Versuch der Verwertung der Endospermmerkmale für typologische und phylogenetische Zwecke innerhalb der Scrophulariaceen", Bulletin de l'Institute et du Jardin botaniques de l'Université de Beograd, 1936--1937, IV, 1; „Елементи цитологије. Ћелија: структура и функција", Суб. 1974.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, „Професор др Љубиша Глишић (поводом 85-те годишњице живота)", Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду, 1973, VIII, 1--4; М. Нешковић, „Љубиша М. Глишић (1888--1987)", у: Живот и дело српских научника, IV, Бг 1998.

Бр. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Малиша

ГЛИШИЋ, Малиша, сликар (Баћевац код Београда, 6. XI 1886 -- Ниш, око 10. XII 1916). Матурирао у београдској гимназији „Вук Стефановић Караџић" (1903). Образовао се у Српској цртачко-сликарској и уметничко-занатској школи у Београду (1903--1905), код Бете и Ристе Вукановића. Као стипендиста Министарства просвете студирао је на цртачком одсеку Уметничкe академијe у Минхену (1908/09), код Хуга фон Хабермана. Био је сценограф Народног позоришта у Београду (1909). Усавршавао се у Риму (1910--1912). Као добровољац при Другој армији, учествовао је у оба балканска рата и I светском рату. Суочен са суровошћу призора и својом тада неизлечивом болешћу, направио је изгред у Липолисту (средином септембра 1914) и по казни био враћен у Београд. Учествовао је у одбрани Београда и повлачио се са војском до Ниша. Представио је 12 слика у излозима продавница дуж Теразија и Кнез Михаилове (1907). Излагао је у Павиљону Србије на Светској изложби у Риму (1911) и Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду (1912). Самосталну изложбу приредио је у Београду 1914. Његов опус чине 52 слике и 19 цртежа, које чувају Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Музеј историје Југославије, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду и Народни музеј у Смедеревској Паланци. Спада у ред првих и најзначајнијих српских импресиониста, али се повезује и са токовима сецесије и симболизма. Импресионистичка платна видео је на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду (1904) и одмах малим пределима (Ташмајдан, 1904; Мотив са Саве, 1906) указао на сопствени пут и матични ток српског сликарства. Најзначајнија дела извео је током боравка у Италији када је, подстакнут стваралаштвом Сегантинија, испољио изузетан пиктурални сензибилитет и урадио своја прва ремек-дела (Предео из Италије, 1911; Предео, 1911; Виа Апиа, 1911; Пут на Монте Чирчео, 1911; Терачина, 1912; Борови, 1912). Осим прозирним сенкама, ритмове је добијао и намазима густе, житке и сочне пасте којом је градио рељефну фактуру. Управо зато што је тежиште са боје пренео на материју и тактилне вредности, стручњаци су препознали да на особен начин најављује енформел и структурално сликарство. Његовим радовима насталим на положају при опсади Једрена, које су откупили бугарски посланик у Београду за своју колекцију и Министарство просвете за гимназије у унутрашњости Србије, замео се траг. О њиховој вредности сведочи неколико изванредних предела и фигуралних мотива, који се одликују свођењем форме, угашеном палетом, одличним композицијама и савременим концептом који наговештава будући развој (Могила Екмечеј код Једрена, 1912; Земунице српских војника код Једрена, 1912; Мртва стража, 1912; Битка код Куманова, 1913; Ровови код Куманова, 1913; Црни врх -- кота 1050, 1913). Његови последњи радови указују на драму коју је преживљавао (Пали ратник, 1915), а поједини сведоче о даровитости, вештини и светлости као доминанти целокупног стваралаштва (Муратово турбе, 1915).

литература: П. Васић, „Малиша Глишић", Ревија за књижевност, позориште, музику, филм и ликовне уметности, Бг, 15. II 1953; В. Ристић, „Малиша Глишић", ЗЛУМС, 1967, 3; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900--1950, Бг 1973; С. Живковић, Београдски импресионисти, Бг 1977; Д. Тошић, „Малиша Глишић", ЗНМ(Б), 2007, XVIII, 2; Љ. Миљковић, Светлост у мраку Првог светског рата: врхунска остварења протагониста импресионизма у Србији, Бг 2014.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Милан

ГЛИШИЋ, Милан, архитекта, универзитетски професор (Београд, 2. I 1949). Дипломирао (1972) и специјализирао (1981) на Архитектонском факултету у Београду. Докторирао (1988) на Арх. ф. у Сарајеву. Од 1978. до 2014. године запослен на Арх. ф. у Београду, од звања асистента до редовног професора (2004). У професионалној пракси пројектује конструкције архитектонских објеката, ради санацију и доградњу постојећих објеката, врши надзор извођачких радова и уводи нову технологију монтажне градње. Поред педагошко-просветног рада и научне теорије архитектуре, бави се пројектовањем архитектонских објеката, посебно реконструктивним градитељством. Заједно са тимом сарадника обновио је, доградио и ревитализовао Барутни магацин (2009) и Кулу Небојшу (2011) на Калемегданској тврђави у Београду, за шта је добио специјална признања 34. Салона архитектуре (2012), а реконструисао је и доградио Музеј савремене уметности Војводине у Новом Саду (2014). Остали значајни пројекти и објекти које је реализовао су: Конструкција објекта резиденције амбасадора Ирана у Београду (1974), Пословни објекат у Улици Гиљаровског 42 (2007) и Стамбени комплекс у улици Маршала Рокосовског 42 (2007--2008) у Москви.

ДЕЛО: Бетонске конструкције, прво поглавље: Фундирање архитектонских објеката, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: M. Nikšić, I. Hadži, M. Glišić, ,,Is Phallus impudicus a mycological giant?", Mycologist, 2004, 18/1; В. Јовановић, „34. Салон архитектуре", Designed, 11. IV 2012; Д. Марковић, „Кула Небојша: супер простор", Портал за архитектуру и културу простора, 4. XII 2012.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Миливоје

ГЛИШИЋ, Миливоје, новинар, дипломата (Добри до, Смедерево, 10. II 1943 -- Београд, 26. VIII 2017). Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву 1974. на Групи за театрологију, општу књижевност и историју уметности. Новинарску каријеру почиње у листу Студент где је од 1962. до 1964. био уредник, затим прелази у Вечерњe новости где је био новинар, уредник културне рубрике 1964--1978. и извештач из Азије 1978--1979. где је својим изузетним репортажама, као и извештајима с чувеног меча Карпов--Корчној ушао у круг најдаровитијих писаца мећу новинарима. Врхунац новинарске каријере доживљава у недељнику НИН где је радио као новинар, колумниста, уредник културне рубрике, главни и одговорни уредник (1997--1998), те директор издавачке делатности 1998--2002. Његовом редовном колумном „Јунаци нашег доба" (књига истог наслова изашла је у Београду 2000) стекао је популарност међу читаоцима, али је показао да се, уз префињену духовитост, истанчани литерарни стил и карикатуралност описа, може без употребе тешких речи и грубог хумора указати на недораслост тадашњих лидера озбиљности задатака. Из НИН-а прелази у Министарство спољних послова СРЈ (СЦГ) где је од 2002. до 2010. био изванредни и опуномоћени амбасадор у Аустралији и Новом Зеланду, на радној основи у земљама Јужног Пацифика (Папуа Нова Гвинеја, Фиџи, Вануату, Самоа, Краљевина Тонга). По позиву предавао у Центру за Европске студије Кентербери универзитета у Крајстчерчу (Нови Зеланд). Био је члан Одбора за заштиту људских права Удружења књижевника Србије (1985--1990), члан Управног одбора РТС-а (2000--2002), а у аустралијском граду Перту је 2003. изабран за члана „Тесла форума". Осим књига колумни, објављивао је поезију (Гашење овлаш, Бг 1977; Према Понту, Бг 1986) и ликовне огледе (1967--2000).

ДЕЛО: Јунаци новог светског поретка, Бг 1999.

ИЗВОРИ: Архиве НИН-а и Политике.

Б. Бачевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Милија

ГЛИШИЋ, Милија, вајар, професор (Риљац, 1. V 1932). Дипломирао 1960 код Ј. Кратохвила и магистрирао 1962. код И. Коларевића на Академији ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1961, Друштва српских уметника „Лада" од 1965. и УЛУПУДС-а (по позиву) од 2000. Студијски је боравио у Грчкој, Италији, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Француској, САД, Канади, Мексику, Португалији и Шпанији. Био је професор на Ликовном одсеку Више педагошке школе (1972‒1975), а потом на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду (1975--1997). Поред скулптуре бави се цртежом, сликарством и компјутерском графиком. Излагао је на заједничким ликовним смотрама од 1961, као и самостално у Београду (1965, 1969, 1981, 1985), Виндзору у Канади (1966), Детроиту (1966/67), Крагујевцу, Краљеву, Трстенику (1982), Нишу, Пироту и Лесковцу (1983).

Од сталне фигуративне фазе почетком 60-их година његово стваралаштво еволуирало је према облицима конструктивистичке основе на којој се гради биоморфна, архетипско-архајска форма, али у чијем општем значењу не превладава ни геометризам ни антропоморфизам. У стилу суптилне анализе површина емитује се доследно спровођена свест о скулпторском осећању материјалности изведеног објекта протканог духом модерне пластичне мисли, са сугестијом плурализма значењских интерпретација. У самом процесу креирања облика код Г. влада својеврсни симултанизам -- спој анализе и синтезе, са наглашеним пластичним волуменом форме. Његова дела чувају се у музејским збиркама и галеријама у Београду, Краљеву, Ваљеву, Нишу, Врњачкој Бањи, Кикинди и Бору, а скулптуре, већином изведене у мермеру, постављене су у јавним просторима: Вертикални токови (1964) у Врњачкој Бањи; Набрекла форма (1968) у Буковичкој Бањи; Преломљена форма (1969) у Смедеревској Паланци; Четири главе (1971) у Тополи; Птица (1972) у Прилепу; Гроздаста форма (1975) и Поједностављена форма (1979) у Београду; Никола Тесла (1988) у Трстенику.

Добитник је награде на Октобарском салону (1964), Друге награде „Рено" на Међународној изложби мале скулптуре у Хагу (1966), Награде Октобарског салона за вајарство (1966, 1979), Златног длета УЛУС-а (1975), Плакете града Београда са Дипломом (1979), Откупне награде на конкурсу по позиву за споменик Проти Матији Ненадовићу у Ваљеву (1983), Прве награде за споменик Николи Тесли у Трстенику (1989), Награде за Споменик ратницима 1912--1918. у Крушевцу (1991), Велике плакете Универзитета уметности са повељом (1995), Награде за животно дело УЛУПУДС-а (2002) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пушић, Милија Глишић, Бг 1965; Ђ. Кадијевић, Милија Глишић: скулптуре, Бг 1969; M. Б. Протић, Милија Глишић, Бг 1981; И. Суботић, Милија Глишић, скулптура унутрашње снаге, Краг. 1982; В. Мајхер, Казивања и искази српских вајара, Бг 2006; Факултет ликовних уметности у Београду 1937‒2012, Бг 2012.

В. Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Милован Ђ.

ГЛИШИЋ, Милован Ђ., књижевник, преводилац (Градац код Ваљева, 19. I 1847 -- Дубровник, 1. II 1908). Похађао основну школу у Ваљеву; гимназијско школовање наставио у Београду (1864--1870). У међувремену му је умро отац, а имање због дугова продато на лицитацији. На Великој школи студирао технику (1870--1872) и филозофију (1872--1875). Због преношења брошуре С. Марковића Србија на истоку из Земуна у Београд ухапшен јуна 1872. и остао у затвору до августа. Добио је посао помоћника уредника Српских новина (март 1876. до краја 1878); у време српско-турских ратова ради у Пресбироу Министарства иностраних дела; 1879--1880. коректор је Државне штампарије; на дужност драматурга Народног позоришта постављен је крајем 1880, гдје је остао до превременог пензионисања, 1898. На дужности уредника Српских новина био је од јула 1890. до 1892. Активиран (крајем 1900) као помоћник управника Народне библиотеке. Оболио од туберкулозе, на опоравку умро у Дубровнику, гдје је и сахрањен.

Већ у 5. разреду гимназије покушава да покрене лист; активан је у ђачкој дружини Српска нада (саопштава народне пјесме, преводи с њемачког, француског и руског). Први превод објављује у листу Зора (1869), а 1870. почиње да преводи Гогоља, Пушкина, Салтикова-Шчедрина; од 1871. до 1873. један је од уредника и главних сарадника београдских хумористичко-сатиричних листова Враголан и Врзино коло. Покреће књижевни лист Преодница (Бг 1873--1874), гдје објављује своју прву приповијетку из „народног веровања" („Ноћ на мосту"). Од 1875. сарађује у београдској Отаџбини (сеоске приповијетке), потом и у другим часописима и листовима (Јавор, Србадија, Домаћица, Мале новине, Дело, Звезда, Ловац). Његов књижевни рад се заокружује 80-их година (Приповетке, 1, Бг 1879; 2, Бг 1882; комедије Два цванцика, Бг 1882. и Подвала, Бг 1885). У истом периоду објавио је превод (више посрба и слободна интерпретација оригинала) Мртвих душа (1872) и Тараса Буљбе (1876) Н. В. Гогоља. Наставио је да преводи с француског (П. Мериме, Е. Еркман и А. Шатријан, Ж. Верн, у истом маниру, између препричавања и парафразе), с њемачког (Б. Ауербах, Ж. Б. Швајцер), те америчке ауторе (М. Твена, Е. А. Поа). Као драматург обликује репертоар Народног позоришта (превео око 50 дјела). Трећи период његовог преводилачког рада, од 90-их година, поново је усредсређен на руску књижевност (Обломов И. Гончарова, Рат и мир Л. Толстоја, Идиот Ф. Достојевског), с много већом одговорношћу према оригиналу. Г. преводи су у тијесној вези с његовим изворним радовима: посебно су преводи Н. В. Гогоља утицали на тип фантастике и сатире и на форме излагања у његовој прози. Непосредно повезан са идејама С. Марковића, имао је изразито сатиричан однос према водећим установама, владајућим слојевима и чиновништву у српском друштву (црква, школа, власт, чиновништво, зеленаши, трговци, механџије, писари), али и према социјалним и националним фантастама и шарлатанима. Све их излаже разним врстама исмијавања, подвала и превара (приповијетке „Шило за огњило", „Рога", „Злослутни број", „Распис"). Одржао је у књижевним дјелима везу са стилом усмене ријечи и фолклорне традиције, док је њихова композиција остварена најчешће као низ говорних жанрова око главне анегдоте. У генези српске приповијетке (и комедије), Г. је успио да на подлози фолклорне традиције захвати савремене друштвене теме (експлоатација, бирократија, корупција). Његова „Глава шећера" (1875) парадигматски је текст српског фолклорног реализма: у мозаичној радњи и динамичном излагању обједињује социјалне и фолклорне аспекте (празновјерице, фантастика), доспјевши на границу праве реалистичке психодраме. Касније је ширио жанровски простор у правцу шаљиве и фолклорнофантастичне приповијетке („Учитељ", „Шетња после смрти", „После деведесет година", комедија Подвала), а с приповијетком „Прва бразда" (1885) дао је апологију рада и доброте као средстава да се савладају несрећа и сиромаштво.

Од прве књиге приповиједака критика му као врлину узима што су из српскога живота, док се недостатком сматра што је у њима сеоски живот сведен на слике из среске канцеларије, општинске суднице, сеоске механe, без икакве улоге жене и породице (А. Николић). М. Савић држи да је од српских приповједача „најверније нацртао народни тип и карактер, и то не само начином, већ и језиком", такође подвлачећи мањак породичног живота, неразвијену улогу жене, једноликост мотива. Изазивајући више пажњу комедијама, које су се одржале на репертоарима наших позоришта и током ХХ в. и утицале на карактер националне драме, као приповједача га је поново афирмисао Ј. Скерлић, додијеливши му мјесто оснивача српске (сеоске) реалистичке приповијетке. Несумњив је Г. утицај на млађе генерације аутора (Ј. Веселиновић, Б. Нушић, Р. Домановић). У новијим истраживањима захваћени су основни аспекти структуре, генезе, језика, стила, форме и приповједачке технике Г. опуса, те компаративне компоненте и однос према фолклорној традицији, посебно удио фантастике, једноставних облика, говорних жанрова и специфичности композиције. Хумор у Г. дјелима је у чврстој вези са усменом баштином, истовремено средство сатире (посебно под утицајем руских аутора). Г. огроман преводилачки рад изучаван је претежно на преводима из руске књижевности, а у новије доба пажња је посвећена и преводима с француског (Коломба П. Меримеа) и њемачког. У истраживањима хумористичко-сатиричне периодике (Д. Зорић; В. Милинчевић) потврдило се да је корпус Г. цјелокупних дјела обимнији за велик број прилога. Превођен је за живота на руски (1880), чешки (1881), бугарски (1887), њемачки (1903), а касније и на друге језике (француски, енглески, словачки, словеначки, македонски, мађарски, италијански, албански, румунски). Више његових приповиједака је драматизовано или је било основа за филмске и ТВ-сценарије.

ДЈЕЛА: Целокупна дела, 1--2, Бг 1928; Сабрана дела, 1--2, Бг 1963; Репертоар и приходи Народног позоришта у Београду, прир. Ј. Рељић, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Добрашиновић, Д. Влатковић, „Библиографска грађа о Миловану Глишићу", у: М. Ђ. Глишић, Сабрана дела, 2, Бг 1963; Ј. Скерлић, Писци и књиге, III, Бг 1964; Д. Вученов, О српским реалистима и њиховим претходницима, Бг 1970; В. Недић, „Милован Глишић као сакупљач усменог блага", НССВД, 1973, 3; Д. Иванић, Српска приповијетка између романтике и реализма, Бг 1976; П. Палавестра, М. Марковић, А. Кузмић (ур.), Српска фантастика, Бг 1989; Д. Зорић, Живот и дело Милована Ђ. Глишића, Ва 1991; Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, 2, Бг 1994; В. Б. Савић, Милован Ђ. Глишић. Споменица о 150-годишњици рођења, Ва 1997; В. Милинчевић, Враголан: лист за шалу и сатиру: 1871--1872, Бг 1999; С. Велмар-Јанковић (ур.), Глишић и Домановић: 1908--2008, Бг 2009.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Милош Л.

ГЛИШИЋ, Милош Л., трговац, политичар, народни посланик (Ваљево, око 1836 -- Београд, 27. VI 1907). Потиче из имућне трговачке породице. За народног посланика први пут је изабран 1874. У више мандата биран је за народног посланика, после оснивања Напредне странке биран је као њен члан. У скупштини је био активан и борбен, 1875. био је један од предлагача измене Устава. За председника Ваљевске општине изабран је 1875. и исте године смењен, али је ову функцију обављао у више наврата. У Нишу је 1880. с кнезом Миланом разговарао о председнику владе Јовану Ристићу и његовом смењивању. Краће време био је потпредседник Скупштине Краљевине Србије (1884). Био је члан Уставотворног одбора 1888. Имао је радикалне предлоге у односу на цркву: сматрао је да треба укинути три епископије и оставити једну митрополију. Залагао се да се манастирска добра узму у народну својину, манастири преобрате у цркве, а само шест манастира буде у функцији. Био је против железничке конвенције и железнице уопште, сматрајући да железница значи економско банкротство и политичко ропство. Био је прави народни трибун свог краја. Одликован је Таковским крстом 1882.

ИЗВОР: Шематизам Србије, 1881--1885.

ЛИТЕРАТУРА: З. Ранковић, Биографски лексикон Ваљевског краја, I/4, Ва 1997; В. Б. Савић, Милован Ђ. Глишић, Споменица о 150-годишњици рођења, Ва 1997.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Милош С.

ГЛИШИЋ, Милош С., мајор ЈВУО (Ужичка Пожега, 11. III 1910 -- Београд, 16/17. VII 1946). По завршетку Ниже школе Војне академије 1930, произведен је у чин пешадијског потпоручника. Вишу школу ВА завршио је 1936, Пешадијску официрску школу 1938, Допунски течај Више школе ВА 1939, а ђенералштабну припрему 1940, када је одређен на службу у Саобраћајно одељење Главног ђенералштаба. У чин капетана I класе унапређен је 1941. У Априлском рату избегао је заробљавање и крајем јуна стигао на Равну гору. Почетком јула, по својој жељи послат је у Пожешки срез, где је формирао Пожешки четнички одред и био му командант само неколико дана, будући да су га партизани разоружали и затворили крајем септембра. Пуштен је на интервенцију пуковника Драгољуба Михаиловића 1. октобра и постављен за начелника штаба одреда. Сазнавши да је 27. октобра оганизована заседа ради убиства Јосипа Броза Тита и његове пратње, обавестио је пуковника Михаиловића, који је спречио припреману ликвидацију. Начелник штаба Пожешко-ужичке групе одреда био је од јануара 1942. Убрзо потом добио је чин мајора. У априлу исте године постао је командант легализованих Санџачких четничких одреда са којима је, уз садејство црногорских четника и италијанских јединица, напредовао до Фоче. Покушавао је да је прикључи Србији, али га је италијанска команда вратила у Нову Варош. На основу пуномоћја генерала Михаиловића 1942. приступио је организацији Пожешког корпуса у својству његовог команданта. Крајем августа отишао је у Београд да би Милану Недићу објаснио акцију око Фоче, али га је Гестапо ухапсио због помагања Д. Михаиловићу да пређе у Црну Гору. Послат је у логор Маутхаузен, одакле је побегао почетком 1945. Стигао је до Суботице, где су га ухапсили припадници ОЗН-е. Суђено му је у групи заједно са генералом Михаиловићем, којег је приликом суочења теретио да је крајем 1941. наредио легализацију четничких јединица. Осуђен је на смрт стрељањем. Међу радовима које је објављивао у војним часописима издваја се чланак „Енглеска у источном делу Средоземног мора" (Ратник, 1938, 3, 4).

ИЗВОРИ: Документи централних органа КПЈ. НОР и револуција (1941--1945), 1--23, Бг, 2, 1985; 5, 16, 1996; Ј. Кесар, Д. Лукић (прир.), Не осећам се кривим. Дража Михаиловић пред судом. Стенографске белешке са суђења вођи четничког покрета, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, I, Зг--Бг 1979; Ј. Томашевић, Четници у Другом свјетском рату 1941--1945, Зг 1979; Б. Петрановић, Револуција и контрареволуција, I--II, Бг 1984; К. Николић, Историја равногорског покрета, 1--3, Бг 1999.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Мирослава Мира

ГЛИШИЋ, Мирослава Мира, сликар, костимограф (Београд, 18. IX 1918 -- Бреша, 7. VIII 1965). Сликарство усавршавала у атељеима Јована Бијелића, Петра Добровића, Мила Милуновића и Младена Јосића, а од 1944. окренула се костимографији. Успешну каријеру костимографа започела у Народном позоришту у Београду, прво као асистент и ђак Милице Јовановић Бабић, а убрзо и као самостални костимограф у више од 20 представа драмског, оперског и балетског репертоара. У новоосновано Југословенско драмско позориште прелази 1947. и остварује низ незаборавних костимографских и сценографских решења. Сарађивала и са Београдским драмским позориштем, позориштима „Бошко Буха" и „Атеље 212", СНП, НП у Нишу, Зајечару, Зрењанину, НП „Јоаким Вујић" у Крагујевцу, НП у Титограду, Сарајеву, Мостару, Тузли и Скопљу, Дубровачким љетним играма, те позориштима у иностранству (Праг, Беч). Њена костимографска решења одликовала су се познавањем стилова, раскошним колоритом и разиграном инвенцијом. Најуспелија остварења су костими за: Школа оговарања (Р. Шеридан, 1948), Пера Сегединац (Л. Костић, 1950), Антигона (Софокле, 1959), Дубровачка трилогија (И. Војновић, 1958), Дон Карлос (Ф. Шилер, 1955), Краљ Лир (В. Шекспир, 1952), Дон Кихот (Ж. Масне, 1957), Заљубљен у три наранџе (С. Прокофјев, 1959), Евгеније Оњегин (П. И. Чајковски, 1960), За Лукрецију (Ж. Жироду, костим и сценографија, 1958), Дундо Мароје (М. Држић, 1956. у Прагу), Отело (В. Шекспир, 1964. на дубровачком Ловријенцу), Браћа Карамазови (Достојевски, 1965. у бечком Бургтеатру). Последњих година упоредо са костимом радила је и сценографију, све време бавећи се и сликањем. Била је ангажована у фабрикама конфекције и трикотаже као саветник за модни костим и организатор модних ревија и сајмова. Излагала је на колективним изложбама УЛУС-а и на међународним изложбама у Венецији и Бриселу. Добила је Стеријину награду за костим (1961, Ј. Христић, Чисте руке) и Октобарску награду Београда (1963, за костим у представама Говор цвећа Ф. Г. Лорке и Дантонова смрт Г. Бихнера, те за костим и сценографију у представи Игра љубави и случаја П. Маривоа). Сарађивала је као костимограф у 25 домаћих и копродукционих филмова међу којима су и: Песма са Карабурме (Р. Новаковић, 1955), Зеница (М. Стефановић, Ј. Живановић, 1957), Каролина Ријечка (В. Погачић, 1961), Сибирска леди Магбет (А. Вајда, 1962), Old Shatterhand (Х. Фрегонесе, 1963), Три (А. Петровић, 1965).

ЛИТЕРАТУРА: Сценографија и костим у Србији 1945--1965, Бг 1965; Костими Мире Глишић, Бг 1968; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бг 1984.

М. Одавић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Небојша

ГЛИШИЋ, Небојша, новинар, књижевник (Београд, 23. II 1941 -- Београд, 6. V 2008). Дипломирао 1965. на Правном факултету у Београду. У новинарство је ушао 1964. поставши стални хонорарни сарадник београдског листа Политика експрес, где је радио до 1967. Од 1968. био је запослен као новинар у Борби и Економској политици. Од 1969. радио као новинар политичко-информативне редакције Радио-телевизије Београд. На Другом програму уређивао је и водио емисије о уметности, сликарству и позоришту, а изузетне успехе постигла је документарна ТВ серија Антологија глуме: Бардови театра (2002--2005), ТВ филм Сећања на Чкаљу (2003) и др.

В. Баровић

Г. је писао особену књижевност инспирисану мултикултуралношћу савременог света и сложеним процесима националне и светске историје. У поезији се бавио српском етнографском грађом, као и интертекстуалношћу која у митско-философском начину мишљења проналази подстицаје за писање (Цигане сам дово пре Србије, Г. Милановац 1973, пог. С. Лебединског; Песме слика: Заратустра, Ниче, Глишић, Бг 1997). Нешто више пажње привукли су његови провокативни романи усмерени ка опису тоталитарног друштва и разних механизама репресије (Лутке из аката, Бг 1979), ка еротској слици света (Блуд, Бг 1986), као и митско-историјској судбини Јевреја (Јевреји, Бг 1987, предг. И. Ивањија).

И. Негришорац

ДЕЛА: Проповедник у Паризу, Бг 1979; Унутра, Бг 1989; Суперблуд, Бг 1989; Ментално доба, Бг 1996.

ЛИТЕРАТУРА: С. Гордић, „Двадесет и три бекства у слободу: романи и сродне творевине из минуле године", ЛМС, 1988, 164, 441, 6.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Сaвo

ГЛИШИЋ, Сaвo, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Делнице, 31. VII 1949). На Електротехничком факултету у Београду дипломирао 1973, магистрирао 1976. и докторирао 1979. Започео је рад у Војнотехничком институту у Београду. Био је биран за ванредног професора са скраћеним радним временом на ЕТФ у Београду, где је на постдипломским судијама предавао Системе преноса са експандованим спектром (1981--1993). Провео је, по годину дана, као гостујући научник на Технолошком институту у Кренфилду (САД) 1976--1977. и на Калифорнијском универзитету у Сан Дијегу 1986--1987. Од 1994. професор је на Универзитету у Оулу (Финска), где на дипломским студијама предаје Мобилне телекомуникационе системе и Телекомуникационе мреже. На постдипломским студијама бави се материјом из низа сродних актуелних области (теорија графова, теорија игара, оптимизација, теорија информација мрежа, архитектура мрежа, сигурност, сензорске мреже итд.). Такође води и екстензиван програм за докторанде из области бежичних мрежа. Поред великог броја чланака у еминентним часописима и радова на познатим међународним конгресима објавио је низ монографија посвећених модерним телекомуникационим системима и мрежама. Ту спадају и две монографије на српском о системима са проширеним спектром (Пренос сигнала са експaндованим спектром, Бг 1981; Синхронизација сигнала са експaндованим спектром, Бг 1985). Треба посебно истаћи да се сва његова истраживања увек односе на најактуелније проблеме: Advanced wireless networks: 4G technology, New Jersey 2006; Advanced wireless communications: 4G cognitive broadband technology, New Jersey 2007; Advanced wireless networks: 4G cognitive opportunistic and cooperative technology, New Jersey 2009. Био је гостујући уредник у IEEE Journal on Selected Areas in Communications за посебан број посвећен мобилним системима четврте генерације. Развио је и велику активност у оквиру IEEE. Организатор је и први председник IEEE ComSoc Chapter-а (огранак IEEE -- секција за телекомуникације) у Финској.

ДЕЛО: коаутор, „Advanced frequency hopping modulation for spread spectrum WLAN", IEEE Journal on Selected Areas in Communications, 2000, 18, 1.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), Наших 50 година (1948--1998), ЕТФ, Бг 2003.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Светозар

ГЛИШИЋ, Светозар, почасни мајор (Kрагујевац, 10. IX 1843 -- Београд, 6. XII 1938). Кројач по занимању, после српско-турских сукоба у Београду и Ужицу пријавио се 1862. у српску војску као добровољац, оставши потом у артиљерији. Био је писар у Управи Војно-техничког завода у Крагујевцу (1868--1871), затим дисциплински наредник у артиљеријској школи. Чин артиљеријског наредника добио је 1868, у потпоручника унапређен 1873, у поручника 1876, а капетана II класе 1878, за заслуге у Другом српско-турском рату. Чин капетана I класе добио је 1885, а почасног артиљеријског мајора 1898. Учествовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. На почетку Првог српско-турског рата (1876) ађутант Дринског артиљеријског пука, па је са полубатеријом брдских топова прекомандован у Лепенички батаљон Крагујевачке пешадијске бригаде и упућен на границу, у састав књажевачке војске. Истакао се у првим борбама код Пандирала јула 1876. На Чуки, код села Козјака, његов батаљон је четири дана одолевао нападима турске војске. Приликом повлачења на Бабину Главу извукао је оба топа, те је јавно похваљен и први пут одликован. Као храбар и способан официр истицао се и у наставку борби, када је његов батаљон при прегруписавању трупа Моравско-тимочке војске распоређен у Други корпус. Посебно се истакао и у Другом српско-турском рату, у бици за освајање Ниша (децембра 1877 -- јануара 1878) и код Куршумлије (јануара 1878). По завршетку рата служио је у Београду, Јагодини, Нишу и Ваљеву. У Београду је накнадно завршио артиљеријску школу (1880). У српско-бугарском рату (1885) био је командир 5. пољске батерије Шумадијског артиљеријског пука. Вршио је дужност команданта дивизиона у Моравском артиљеријском пуку (1886--1887, 1889--1890), био референт артиљерије Моравске дивизијске области (1888) и ађутант у Београдској градској команди (1893--1898). Први пут је пензионисан 1898, али је исте године враћен у активну службу и постављен у Ађутантурно одељење Команде активне војске, а потом за начелника Интендантуре Дринске дивизијске области у Ваљеву. После другог пензионисања, 1900, радио је у Главној управи Кола јахача. За време балканских ратова био је начелник Интендантуре Дунавске дивизијске области, будући да се добровољно ставио на располагање војном министру. Уочи I светског рата постављен је за благајника Официрске задруге. У јесен 1915. успео је да код Крушевца сав новац Задруге преда благајни Дунавске дивизијске области. Свих дужности ослобођен је 1920, после демобилизације српске војске. Одликован је Таковским крстом са мачевима V (1876) и IV степена (1885), Златном медаљом за храброст (1876), Белим орлом V степена (1898) и Златном медаљом за ревносну службу (1913).

ИЗВОР: Шематизам Србије, 1874--1912.

ЛИТЕРАТУРА: Српско-турски рат 1876−1877, Бг 1901, II, 4; Политика, 7. XII 1938; А., „Светозар Глишић, почасни артиљеријски мајор у пензији", Ратник, 1. I 1939.

Н. Урић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ, Станка

ГЛИШИЋ, Станка, преводилац, педагошки радник (Градац код Ваљева, 26. I 1859 -- Београд, 6. III 1942). Рано је изгубила оца, па се после мајчине смрти преселила у Београд код брата, књижевника М. Глишића, где је завршила учитељску школу. Уз брата упознаје београдску средину, круг људи око С. Марковића и позоришни свет. Интензивно је радила на самоусавршавању -- учењу језика (француски, немачки, руски), читању, превођењу и педагошком раду. Радила у Женској основној школи у Ваљеву (1878), београдској Вишој женској школи (1883, у вишем звању 1893--1924), потом била хонорарна наставница у Другој женској гимназији у Београду. У књизи Моје успомене (Бг 1933) издваја кључне тренутке из свог живота у сажетом излагању и једноставном стилу. Писане су из перспективе једне посвећенице школи и деци која се самосталношћу и „саморадњом" уклапала и у модерна марковићевска схватња функције и улоге жене у савременом друштву. Преводила је на српски с француског Позоришне игре за децу (Бг 1929); са руског Чехова, Потапенка, Корољенка, преко руског К. Хамсуна Пан (1912), са М. Глишићем Гогољеве Мртве душе (Бг 1921, 1928), нарочито Тургењева (Прва љубав, Фауст) и Толстојеву прозу (у Изабраним делима, III--V, VII, Бг 1933). Сарађивала у часописима Отаџбина, Венац, Домаћица, Српско ђаче.

ЛИТЕРАТУРА: С. Винавер, „Мртве душе", Мисао, 1922, VIII, 3; Љ. С. Јанковић, „Наше најстарије културне раднице", Женски покрет, 1925, 6, 5; И. Секулић, „Прослава СГ", СКГ, 1925, 14, 8; М. Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Бг 1987; В. Б. Савић, Милован Ђ. Глишић, Ва 1997.

Др. Вукићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШИЋ ЈОВАНОВИЋ, Деса

ГЛИШИЋ ЈОВАНОВИЋ, Деса, сликар, карикатуриста, новинар (Београд, 22. XII 1910 -- Београд, 22. II 1991). Завршила Уметничкo-занатску школу у Београду код Бете Вукановић и Љубомира Ивановића. Академскo-уметнички течај похађала између 1930. и 1932, а дипломирала 1932. у Београду. Још током школовања почиње да ради прве карикатуре угледајући сe на радове Бете Вукановић, родоначелнице карикатуре у Србији. Израђивала је портретне карикатуре колега и наставника оловком или тушем, неке брзо и скицозно, а друге са више детаља и осенчене, али увек упадљиве сличности и духовите карактеризације. Такве су карикатуре Мише Вукотића (1929), Илије Шобајића (1929), Бепа Бенковића (1931--1932) и Беле Павловић (1936), које се чувају у Народном музеју у Београду. Осим карикатуром, до II светског рата бавила се и сликарством, и то фигуралним представама интензивног колорита и експресивног геста. На јесењим и пролећним изложбама у Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", заједно са колегама сликарима, вајарима и примењеним уметницима (1934, 1936) излаже уља на платну и аквареле. Крајем II светског рата водила је курс цртања у Крагујевцу и бавила се сценографијом. Након II светског рата опредељује се за новинарство и карикатуру. Објављује карикатуре и написе у хумористичким часописима (Ошишани јеж, Јеж, Ветрењача, Време). У монографији о два века српског новинарства, међу сто најзначајнијих новинара, помињу се имена само три жене -- Маге Магазиновић, Милице Јаковљевић Мир-Јам и Г. На изложби југословенске карикатуре 1948. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" учествује са неколико актуелних наративних карикатура-коментара тадашње бурне политичке сцене и догађаја. Саставни део њених карикатура је информативни и едукативни текст. Уз актуелну, наративну новинску карикатуру, она и у послератном периоду негује и портретну карикатуру. Енергичним и јасно дефинисаним цртежом и конкретном дескрипцијом представила је читаву галерију савременика и културних радника. Карактеристичне су њене портретне карикатуре стваралаца као што су Владимир Жедрински (1950), Јован Кукић (1949), Стеван Боднаров (1949), Фрањо Мраз (1949) и др. На овим цртежима она се изражава комплексније и садржајније кроз полупрофил или профил, са прецизнијом дескрипцијом чији је хумор усредсређен или на портрет или на ситуације и сцене из живота. У српском кратком стрипу током 50-их година ХХ в. ширу популарност стиче лик Даре Нијагаре, коју је Г. објављивала у часопису Јеж. Саму идеју стварања женске хероине започела је нешто раније са стрип серијалом отресите српске сељанке Станојка, да би ускоро осмислила Дару Нијагару, урбану лепотицу духовитог имена, са чувеним коњским репом, која се увек налази у ведрим ситуацијама пропраћеним хуморним коментарима као подсмехом продору западњачких утицаја на моду и понашања тадашњих жена и укупног друштва. Лик ове јунакиње креиран је према вамп-жени, атрактивној плавуши тога времена, словеначкој глумици Соњи Хлебш, супрузи српског глумца Љубише Јовановића.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ивков, 60 година стрипа у Србији, Суб. 1995; Г. Станишић, Карикатура у делима југословенских уметника из збирке Народног музеја у Београду, Бг 2013.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛИШОВИЋ, Светислав

ГЛИШОВИЋ, Светислав, фудбалер, тренер (Београд, 17. IX 1913 -- Оасел код Париза, 10. III 1998). Почео да игра у београдском Соколу, па је прешао у БСК још као средњошколац. У државном првенству почео да игра 1930. и са *БСК-*ом био првак пет пута: 1931, када је одиграо само једну утакмицу, 1933, 1935, 1936. и 1940, када је био и најбољи стрелац лиге с 10 голова. Због изузетне брзине и продорности углавном је играо крило (и лево и десно). Репрезентативац је био 21 пут од 1932. до 1940. и постигао девет голова. Вероватно би играо и више пута, али је пишући за београдске новине (најпре у Политици, а онда и у Времену) духовито износио своје критичко мишљење, које се често није допадало селекторима. Најзаслужнији је што је БСК 1937, после пораза у одлучујућој утакмици у првенству код куће од загребачког Грађанског сa 4:0, прешао на такозвани WM систем игре. За време рата, као капитен дошао је у сукоб с управом, па је чак био и искључен из клуба 1942, али је под притиском јавности та одлука поништена. Ипак, више није хтео да игра, али је наставио да пише углавном за Спорт. На првенству државе септембра 1945. у Београду, на којем су играле репрезентације југословенских република, аутономне покрајине Војводине и Југословенске армије, као тренер је водио селекцију Србије, која је освојила прво место. Био је тренер Црвене звезде (Београд) од 1946. до 1948, а касније је радио само у иностранству: најпре у Панатинаикосу (Атина) од 1953. до 1958. с којим је освојио Куп Грчке 1955, па у Грасхоперсу (Цирих) 1958, а онда у Арису (Солун) од 1959. до 1961. и 1966/67. Између два боравка у солунском клубу био је у САД, где је 1962. и 1963. био менаџер и тренер Украјинских националиста из Филаделфије и с њима у обе сезоне освојио првенство Америчке фудбалске лиге (АСЛ), а 1963. и Национални отворени куп изазивача. У Њујорку је 1975. издао Студију модерног фудбала, а после његове смрти супруга Јелена је објавила Крмељиву савест човечанства (Бг 1999), Ногама кроз живот а главом кроз зид (Бг 1999), Спортске мисли и козерије (Бг 2000), Мисли, размишљања и афоризми (Бг 2000), Напредне дечје приче (за стармале) (Бг 2000) и На раскрсницама човечанства (2003).

ИЗВОР: Документација „Политике".

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Бели орлови 1920--1941, Бг 1999.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБА

ГЛОБА, казна или друга обавеза (такса) која се плаћала искључиво по налогу суда у средњовековној Србији. Г. не подразумева пореску обавезу, за коју се користе други називи (данак, поданак, доходак, работа). Приходи од г. припадају владару или манастирима ако су одлуком владара ови приходи уступљени њима. Уступање г. манастирским властелинствима у вези је са судском аутономијом коју је Црква имала и правом да решава судске спорове својих људи. У том смислу су у манастирским повељама честе одредбе попут: „сваку г. од црквених људи да узима црква." Најчешћи помени г. у средњовековним изворима односе се на преступе и таксе у вези са судским процесима. У ову групу се убрајају: послух (такса у вези са саслушањем сведока), рука (вид заштите од судског процеса), печат (позив на рочиште), одбој (казна за неповиновање судској пресуди), престој (казна за неодазивање на судски позив), удава (вансудска наплата). Под г. је подразумевана и казна за нека тежа дела попут крађе, разбојништва, мехоскубине (чупање косе и браде), па и убиства. Новчана казна г. најчешће се назива исто као и дело за које се плаћа, али постоје примери где је названа по износу дажбине. Тако се помињу „6-волна" и „12-волна" г., а у неким повељама вредност казне је изражена и у овцама. Ове имовинске казне изражене у стоци током XIV в. замењене су новчаним износима. Тако Душанов законик већину имовинских казни изражава у новцу. Вредност различитих г. кретала се од свега неколико динара па до неколико стотина перпера. Казна за престој износила је 18 динара, за одбој 12, за самосуд 6 динара. Веће су казне за увреду части: мехоскубина 6 перпeра, 100 перпера за псовање, док је за убиства г. износила од 300 до 1.000 перпера. У средњовековним изворима помињу се глобари, чија су се задужења састојала у прикупљању ове врсте дажбина. Душанов законик регулише обавезе глобара којима се спречавају евентуалне злоупотребе ових чиновника. Законик налаже да могу вршити наплату само по судским пресудама и у износу који је прописан, као и да не смеју никога глобити мимо судске одлуке.

ИзворИ: С. Новаковић, Законски споменици српског средњег века, Бг 1912; Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Бг 1960; Душанов законик, Бг 2010.

Литература: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1995; А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Бг 1998; Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, Бг 2002.

М. Копривица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБАЛНИ ПОЗИЦИОНИ СИСТЕМ

ГЛОБАЛНИ ПОЗИЦИОНИ СИСТЕМ (енг. Global Positioning System -- GPS), најпознатији светски навигациони систем који омогућава одређивање времена и локације било где на Земљи. Базиран је на већем броју сателита који круже (нису у геостационарним путањама). За одређивање географске дужине и ширине потребни су подаци са три сателита, а помоћу четири сателита може се додатно одредити и висина посматрача. Првобитно је замишљен само за војне примене од Министарства одбране САД, а касније, уз намерно смањење прецизности, постао доступан и за цивилну употребу. Потпуно је оперативан од 1994. С одговарајућим уређајима може се користити било где. У Србији је почео да се примењује током последњих десетак година. Првобитно су га користили такси возачи, а касније и други возачи. Овај систем почели су такође да користе и превозници како би знали тачан положај возила свог возног парка. После једног пилот пројекта Европске заједнице где је систем коришћен на возилима јавног саобраћаја у Београду и Панчеву (2010), систем базиран на ГПС је ушао (2011) у употребу не само за лоцирање положаја возила (уз давање одговарајућег обавештења путницима користећи СМС), него и за праћење, помоћу одговарајућих сензора, других параметара (температура, угљен моноксид, угљен диоксид, микрочестице итд.) везаних за квалитет ваздуха дуж трасе возила.

ЛИТЕРАТУРА: E. D. Kaplan, C. J. Hegarty, Understanding GPS: Principles and Applications, Norwood 2006; S. Krco, J. Vuckovic, S. Jokic, „ЕcoBus -- Mobile Environment Monitoring", у: М. Cezon, Y. Wolfsthal (ур.), Towards a Service-Based Internet. ServiceWave 2010 Workshops, Berlin 2011.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБОДЕР

ГЛОБОДЕР, село у Западном Поморављу у долинама Голубовачког и Липовачког потока (десна страна слива Западне Мораве). Око 2 км северно од села су железничка пруга и пут, који повезује општински центар Крушевац (14 км) и Краљево. Село се помиње од 1844. Током последње три деценије ХХ в. захватила га је депопулација. Године 1971. било је 2.392. а 2011. 1.390 становника од којих су 99,5% били Срби. У пољопривреди је било упослено 32,3% економски активног становништва, а у прерађивачкој индустрији 24,4 % и у трговини 13,4%. Непољопривредно становништво највећим бројем је запослено у Крушевцу и Трстенику. Г. чине три издвојена дела, један је у долини Голубовачког потока, други у долини Липовачког потока, а трећи је на њиховом развођу где се налази већина јавних објеката. У селу су православна црква, основна школа, месна канцеларија, пошта и здравствена станица.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБОКО

ГЛОБОКО, предео крај села Туминец на југозападној обали Преспанског језера (данас у Албанији), с пећинском црквицом Св. Марије и испосницом, чије се фреске датују у крај XIV в. Просторно решење Богородичине цркве прилагођено је природном станишту -- пећини у стени. Камени зидови подигнути су са источне и јужне стране отвора пећине. Унутрашњи простор има облик правилног правоугаоника, засведеног полуобличасто, димензија 3 x 2,2 м. Дрвени иконостас дели олтарски простор и наос. Олтарска апсида је споља тространа, док протезис и ђаконикон имају нише. У цркву се ступа дрвеним степеништем и тремом на јужној страни. У ктиторском натпису на грчком, сачуваном у лунети уз јужни портал, испод представе Богородице Умиљенија, наводи се да је фреске извео Алексије, „ученик Јована зографа", за монаха Партенија и братију манастира. Други натпис над јужним улазом у унутрашњости цркве помиње и игумана јеромонаха Пајсија. Сликар Алексије је припадао монашкој радионици митрополита Јована зографа, са центром у манастиру Зрзе код Прилепа. Ова група сликара деловала је крајем XIV и почетком XV в. у Повардарју и Поморављу. Везу са стваралаштвом прилепског митрополита Јована сликар Алексије показује и својим ликовним класицизмом. Он је извео стојеће фигуре и представу Богородице Умиљенија у лунети на јужној фасади, док је његов сарадник насликао сцене Великих празника у горњем појасу и на своду. У конхи олтарске апсиде је допојасна фигура Богородице Оранте, док су у горњој зони источног зида Благовести. У ниши протезиса је Св. Стефан, а у суседној ниши ђаконикона Св. Роман. Служба архијереја је приказана у сажетом виду. Св. Јован Златоусти на јужном зиду ђаконикона и Св. Василије Велики на северном зиду протезиса, с развијеним свицима, окренути су ка олтарској апсиди. У горњем појасу су сцене из циклуса Великих празника (Вазнесење, Рођење, Сретење, Преображење, Крштење, Васкрсење Лазарево, Цвети, Распеће, Оплакивање, Мироносице на гробу Христовом, Силазак у Ад) и допојасне фигуре светитеља (Св. Нестор, Прокопије, Христифор). На северном и јужном зиду наоса, уз олтарску преграду, насликана су два архијереја, Св. Атанасије и Св. Никола. Преостале стојеће фигуре су Св. Недеља, Св. Константин и Јелена, Св. Петка, Св. Александар, Димитрије и Ђорђе. Св. Александар је једини међу светим ратницима одевен у властеоску ношњу, као дворјанин.

ЛИТЕРАТУРА: Th. Popa, „Piktura e shpellave eremite në Shqipni", Studime historike, 1965, XIX/3; В. Ј. Ђурић, „Радионица митрополита Јована Зографа", Зограф, 1969, 3; Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; P. Thomo, Byzantine Monuments on Great Prespa, Byzantine Macedonia: Art, Architecture, Music and Hagiography, Melbourne 2001; Г. Ангеличин Жура, Пештерните цркви во Охридско-Преспанскиот регион (Р. Македонија, Р. Албанија, Р. Грција), Струга 2004.

М. Томић Ђурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБОЧИЦА

ГЛОБОЧИЦА, село у Метохији на Гори, у општини Драгаш. Изграђено је југозападно од Драгаша, на северозападним падинама Шарпланине, на десној страни долине Стратарског потока, горњи део слива Белог Дрима, на висини од 1.240 до 1.310 м. Са општинским центром повезано је локалним асфалтним путем дугачким 13 км. Први пут се помиње 1348. у Светоарханђелској повељи цара Душана и у турском попису из 1452--1455. Постоје остаци цркве на чијим је темељима саграђена садашња сеоска џамија. Становници су Горанци српског матерњег језика и муслиманске вероисповести. Окупљају се на Ђурђевдан изнад села на локалитету Црква. Насеље је компактно са кратким вијугавим и мрежасто распоређеним улицама. У њему су основна школа и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБУС

ГЛОБУС, модел Земље на којем су верно приказани њени облик и површина, а начињен је са циљем да у школи олакша разумевање комплексних и апстрактних географских појмова. У XIX в. учитељи и наставници упућивани су да сами праве г. од глине, дрвета и папира јер употреба овог наставног средства омогућава уочавање и мерење међусобних односа и растојања географских објеката, њихових углова и површина и олакшава разумевање кретања Земље (ротације и револуције) и њихових последица. Земљопис као наставни предмет први пут је уведен у српске основне школе у Војводини, законом из 1776, док је у Кнежевини Србији у наставни план основне школе уведен Устројенијем јавног училишног наставленија из 1844. Настава земљописа била је отежана управо због чињенице да су недостајала основна наставна средства, географске карте и г. Први пут употребу г. у основним школама у Кнежевини Србији препоручио је Милован Спасић у Педагогично-методичном наставленију за учитеље основни школа (Бг 1855), делу које је Попечитељство просвештенија и црквених дела усвојило као званично упутство по којем би сви учитељи требало да се управљају. Спасић је предложио да учитељи сами праве г. од земље или дрвета који ће облепити хартијом. Г. су у почетку доношени из европских земаља. Тако је Школски музеј у Београду, који је по оснивању 1896. имао функцију не само да чува школско и педагошко наслеђе него и да упознаје учитеље и наставнике са савременим наставним средствима, поседовао у свом фонду и г.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Комленовић, „Развој географске наставе", Педагогија, 2007, 62, 4.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОБУС

ГЛОБУС, часопис покренут за педагошко-методска питања и унапређење наставе географије. Издавач је Српско географско друштво из Београда. Први уредник био је др Јован Илић. Први број је објављен 1969,а излазио је једанпут годишње. Садржај је дефинисан поделом чланака у првом броју, на следеће области: „Настава и пракса", „Новија научна сазнања", „Географске екскурзије", „Географска енциклопедија", „Вести и занимљивости", „Статистика", „Библиографија" и „Хроника". Од броја 18/19 из 1984. уредник је Мирко Грчић, а од броја 37/38 из 2012--2013. Мирољуб Малинчић.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГ

ГЛОГ (Crataegus), род из фамилије ружа (Rosaceae) који, према неким таксономским схватањима, обухвата око 1.200 врста, од којих највећи број живи у Северној Америци, а око 90 врста у Евроазији. Због честе хибридизације и апомиксиса описан је велик број таксона који су неоправдано третирани као врсте. Међутим, према данашњим схватањима таксономије овог рода број врста није већи од 200. У Европи од природе расте 15 врста. То су најчешће жбунови или ниска дрвета, обично са трновима, целих, назубљених или режњевитих листова са ланцетастим, понекад листастим залишћем. Цветови су двополни у густим гроњама, ређе појединачни; чашица и круница са по пет листића, бела, ружичаста или црвенкаста; прашника има ретко 5, обично 10--20, плодних листова 1--5; стубића 1--5; они су слободни или срасли. Привидни је плод (глогиња) јајаст или округласт, црвен до тамно плав, скоро црн, са једном или више коштица. Лист, цвет и плодови су лековити. У Србији од природе расте пет врста које настањују шумска и жбуновита станишта, обично низијских и брдско-планинских региона: црни г. (C. nigra) је ретка врста алувијалних шума Војводинe и Поморављa; петостубичасти г. (C. pentagyna) спорадично је распрострањен у Србији, посебно на умерено ксеротермним стаништима источног дела територије; вишесемени или црвени г. (C. rhipidophylla или C. oxyacantha), а нарочито једносемени или бели г. (Crataegus monogyna) две су најраспрострањеније врсте у Србији. Често образују шибљаке помешане са другим листопадним жбуновима на отвореним теренима. Грчки г. (C. heldreichii) распрострањен је само на неким планинама Метохије. Неке форме г. пуних или црвених цветова веома су декоративне и гаје се у парковима и баштама. Дрво г., тј. глоговина је тврдо, бакуљаво, растресито порозно, често са многобројним дрвним мрљама (дрвним пегама) црвенкастомрке боје. Граница года је добро видљива. Употребљава се у коларству и резбарству, за израду алата и машинских делова, а од правих избојака израђују се штапови.

В. В. Исајев

Г. је изузетно значајан у народној традицији. Сматра се да поседује велику апотропејску моћ, па се и користи као заштита од злих сила и демона, оличених у уроцима, вештицама, морама, вампирима, али и од негативних магијских утицаја. Употребљава се и у народној медицини за справљање мелема и чајева против пришта, грознице и срдобоље. Пружа потребну сигурност у неизвесним околностима, па је комад дрвета или трн од црног г. ушиван у одећу и имао је функцију амајлије. Стављан је и поред дечје колевке као заштита од море. Под г. се склања од грома. Демонима болести прети се г. трном који је заштита од свих демона и невоља. Приликом помена вампира, да се он не би и дозвао, одмах се изговарао и утук: „На путу му броћ и г. трње." Верује се да ко ноћу носи г. штап, не треба ничега да се боји. Г. трн се сахрањује с умрлим или се њиме начиње покојникова кожа да се не би повампирио. Према народном веровању, уколико дође до нежељеног повампирења, откопава се гроб и г. коцем пробија покојниково тело како би се из њега истерао зао дух. Првобитно се овим поступком демонизовани покојник само везивао за своје гробно место. Г. грана се држала у кући иза врата макар једну ноћ после сахране. Негде се г. колац или трн стално држао у кући као заштита од вештица. Г. је симбол принципа добра и здравља, а користи се против негативних сила које их, према веровању, угрожавају. Сматран је светим и приношене су му жртве. Веровање у његову божанску моћ изражено је у заклетвама у којима се уместо Бога користи формула: „Глога ми!" Г. грана се због здравља држи у кући, а за онога кога је тешко спречити у злој намери каже се: „Без г. коца ништа му бити не може."

Б. Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Б. Јовановић, „Crataegus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, IV, Бг 1972; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 1985; I. К. Christensen, Revision of Crataegus Sect. Crataegus and Nothosect. Crataeguineae (Rosaceae-Maloideae) in the Old World, Systematic Botany Monographs, 35, Laramie 1992; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; Д. Вилотић, Упоредна анатомија дрвета, Бг 2000.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГИЋ, Филип

ГЛОГИЋ, Филип, драмски писац, песник, преводилац (Ваљево, 1831 -- Обреновац, мај/јун 1870). По завршетку три разреда гимназије у Београду отишао у Беч и у Винер театру похађао часове глуме код комичара Трајмана и Рота (1850--1851), те био статиста. После повратка у Београду 1853. радио као практикант у Суду. У Беч поново отишао 1854. и, радећи у листу Световид, наставио усавршавање у глуми. Практикант у београдским судовима био и 1856--1857, када је напустио државну службу и са групом глумаца (Лазар Димитријевић Прапорчетовић, Коста Младеновић и др.) основао позоришну дружину. Почетком 1859. бавио се адвокатском праксом у Смедереву и Београду, те глумио у неким представама дилетантског друштва, а крајем године био књиговођа у Пожаревцу. Нову оставку на државну службу дао је 1860. и прешао у Београд где се бавио књижевним радом, издавањем календара, забавника и књига. Од 1853. до 1868. у листовима Световид, Шумадинка и Подунавка, календарима Шумадинац, Војвођанин и Восток, те у забавнику Слога објављивао песме, препеве (J. В. Гетеа, Хајнриха Лаубеа и Ховалда), преводе с немачког новела и приповедака (Х. Чокеа). Романтичарске, са доста љубавних заплета и бојева, његове драме (Црни јастреб, Бг 1865; Наход и Даница, Бг 1865; Јаничар, Бг 1871) имале су и популарне песме које су доцније преписиване у грађанским песмарицама. Иако није била оргинална, драма Јаничар се одржала у Народном позоришту у Београду и у путујућим позоришним дружинама до 1912. У рукопису су му остали драма Нема брата док не роди мајка и преводи драмских текстова (А. Коцебу и др.). У забавнику Милица за 1866. објавио је превод с немачког Софоклове Антигоне у прози, а делимично у стиховима, али не у дијалошкој форми. Уредио је и календар Јелица за 1867.

ДЕЛА: поезија: Аманает, Бг 1868; Тугопој на смрт Михаила М. Обреновића, Бг 1868; С. Војиновић (прир.), Повратак бродара: песме, Ва 1995; публицистика: Речник за грађански законик, Бг 1869; Нова српска народна химна, Бг 1870.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Д. Михаиловић, Шекспир и српска драма у XIX веку, Бг 1984; Биографски лексикон ваљевског краја, 1, Ва 1996/1997.

С. Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВА

ГЛОГОВА, планина у источној Босни, у Подрињу, чију северну и источну границу чини долина Дрине, а западну границу долина њене леве притоке Јадар. На југозападу планина допире до долине реке Кравице, десне притоке Јадра, а на југоистоку до долине Крижевице притоке Дрине. Планина се пружа правцем запад-исток дужином од око 20 км. Широка је до 7 км. Налази се у Републици Српској. То је ниска планина. Виша је њена западна половина и на њој су врхови Дрењак 771 м, Оћеновско брдо 732 м и Бандера 682 м. Г. има сложену геолошку грађу. Источна половина планине и ободни делови западне половине прекривени су карбонским кварцним бречама и конгломератима, као пешчарима и песковитим аргилошистима. Североисточним крајем овог дела планине протежу се у уској и дугој зони карбонски епидот-актинолитски шкриљци, док се на југоистоку, на мањој површини, јављају терцијарни дацити, у којима постоје налазишта олово-цинкане руде. На јужном делу источне половине, на мање стрмом рељефу, очувани су квартарни седименти у облику највише терасе Дрине која је прекривена иловачом и шљунковима, као алувијалним седиментима. Гледано од нижих ка вишим котама, јављају се: разнобојни кварцни пешчари, конгломерати, брече и прослојци глинаца, затим услојени сиви и сиворумени кречњаци и доломити, веће моћности у севернијем делу. Централни делови су под тријаским кречњацима и доломитичним кречњацима или под пешчарима, глинцима и рожнацима. Као и у источном делу на североистоку ове половине протеже се уска и дуга зона, али овога пута серпентинита из старијег палеозоика. У централном делу западне половине планине су тријаски дијабази. Са планине се сливају мали токови према ободним рекама. Г. је прекривена шумом. У ободним деловима је велик број малих села, махом компактних, која су грађена, уз неколико изузетака, до висина од око 400 м. Највеће насеље је Братунац, на југоисточној периферији планине, са 7.695 становника 1991. од којих су 39,5% били Срби. Подножје је окружено локалним путевима, а најзначајнији је пут Сарајево--Зворник, у овом делу трасиран долином Јадра.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВАЦ

ГЛОГОВАЦ, село у северозападном делу Мачве, 2 км источно од реке Дрине и 6 км северозападно од општинског центра Богатића, са којим је повезано локалним путем. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII и XIX в. из Црне Горе, Херцеговине, Лике, Семберије и Јадра. Од 60-их година XX в. број становника се смањивао. Године 1961. било је 1.185, а 2011. 777 становника од којих су 98,8% били Срби. У пољопривреди је радило 50,7% економски активног становништва, а од неаграрних занимања највише је било заступљено грађевинарство. Село је на равном терену на 83 м н.в. и чине га две улице које се секу под правим углом. Од суседног села Совљак дели га уско фосилно корито. У Г. су православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, здравствена станица и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВАЦ

ГЛОГОВАЦ, село у Поморављу изграђено уз подножје десне долинске стране Велике Мораве 8 км североисточно од Јагодине. Г. је на локалном путу који се протеже десном страном долине, од којег се овде одваја други локални пут према општинском средишту Јагодини. Село се први пут помиње 1381. Староседеоци су досељени крајем XVII и почетком XVIII в. из суседних насеља, а касније и из Црне Реке. Током последњих педесет година популација се смањује. Године 1961. било је 2.002, а 2011. 1.287 становника, од којих су 95% били Срби. У пољопривреди је радило 51,4% активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило у Јагодини. Насеље је уз долинску страну источно од једне мртваје Велике Мораве на 115--120 м н.в. Основа му је неправилног облика, а распоред улица је мрежаст. У њему су православна црква, основна школа, библиотека, месна канцеларија коју користи и суседно село Дражмировац, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга, пекара и кланица

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВАЦ

ГЛОГОВАЦ, село у Хрватској, у Подравини, на североисточној подгорини планине Билогоре, око 3 км југоисточно од Копривнице. Припада подручју тог града, у Копривничко-крижевачкој жупанији. Настало је на благим планинским косама, које се пружају према североистоку између долина потока Кошевац, Јаружица, Риђина барица и Иваначка, које се уливају у Копривничку реку (притока Драве). Куће су грађене на висинама од 150 м н.в. у подножју до око 250 м н.в. на планинским косама. На северној периферији села је подравски пут Вараждин--Осијек, а 1 км северније је и пруга истог правца, на којој овде нема железничке станице.

С. Ћурчић

Први поуздани подаци о православној цркви Св. Георгија у Г. потичу из 1786. када је она била од дрвета, са целим кровом и ограђеном портом. У олтару се налазио освећени антиминс, а црква је имала све потребне одежде и богослужбене предмете. Ни тада се није знало који епископ је посветио храм. Према шематизмима с краја XIX в. ова црква је потицала из 1760. Обновљена је 1789, а према инвентарима из 1835. и 1847. још увек је била дрвена. Данашња црква је сачувана, али веома запуштена. То је једнобродна, кратка и компактна грађевина зидана опеком, са тространом апсидом и ниским интегрисаним звоником. Рустична и једноставна спољна артикулација присутна је на западној фасади. Црква има два улаза -- на западноj и на јужноj страни. У унутрашњости су очувани остаци иконостаса који представљају значајно остварење из средине XVIII в. Постоји могућност да иконостас није био првобитно намењен цркви у Г. јер се у инвентару цркве из 1835. наводи да је иконостас у храму обичан, са само шест икона. С обзиром на стилске карактеристике, али и рану појаву дидактичких представа у соклу сачуване целине, са опрезношћу се може претпоставити да су иконе дело новосадског сликара Јоакима Марковића или мајстора који је деловао под његовим непосредним утицајем. Престона икона Богородице у Г. готово је истоветна са иконом Богородице коју је Јоаким Марковић сликао за цркву села Плавшинци код Копривнице. На полеђини иконостаса у глоговачкој цркви сачуване су још старије иконе Св. Саве и Симеона који стоје фронтално, лево и десно од представе Христа на престолу. Дело су анонимног зографа, вероватно из друге половине XVII в.

А. Кучековић

ИЗВОРИ: Музеј СПЦ; Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВАЦ

ГЛОГОВАЦ, манастир у Јању, у селу Бабићи код Шипова, са храмом Св. великомученика Георгија. Потиче из средњег века, али је по доласку Турака порушен. Обновљен је 1869, а у јесен 1944. спалиле су га усташе. Упропашћавање се наставило у времену комунизма. Привремено је обновљен 60-их година прошлог века као парохијски храм, а у последњој деценији истог века у њему је устаљена духовно-културна манифестација Јањски сабор у Недељу Свих светих. Генерална обнова изведена је 1999--2005, а освећење је обавио патријарх Павле.

ЛИТЕРАТУРА: Црква, календар СПП за 2006.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВАЦ

ГЛОГОВАЦ, рудник и топионица фероникла код Приштине. Геолошким истраживањима силикатних лежишта латеритског типа (са кором распадања на серпентиниту) руде никла на локалитетима Чикатово и Главица, 1984. отворени су рудник и топионица фероникла у Г. код Приштине, пројектованог годишњег рудничког капацитета 982.000 т руде (Чикатово 589.000 т, Главица 393.000 т) и металуршког постројења 52.000 т рафинисаног фероникла. Производња површинских копова Чикатово и Главица до 1991. кретала се између 580.000 и 830.000 т руде, а количина никла у руди 6.500--9.700 т, односно никла у ферониклу 4.200--6.800 т. Распадом Југославије, увођењем економских санкција и настајањем проблема пласмана, долази до великог пада производње и обустављања рада рудника 1992. Производња смањеног капацитета обновљена је 1994. Нема поузданих података о раду рудника и топионице наредних година.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вујић и др., Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВАЦ, Небојша

ГЛОГОВАЦ, Небојша, глумац (Требиње, 30. VIII 1969 -- Београд, 9. II 2018). Због очеве свештеничке службе преселио се у Панчево где је играо у аматерском позоришту „Атеље младих". Приступио Дечје-омладинском студију РТ Београд код Мирослава Мике Алексића и током шест година снимао дечје емисије и радио-драме. Након двогодишњих студија психологије, уписао Факултет драмских уметности у класи Владе Јевтовића. Први ангажман добио је на другој години студија у представи Дејана Мијача Велика пљачка (по Џ. Ортону, Југословенско драмско позориште). Био је стипендиста ЈДП. Талентом широког дијапазона трансформације и експресивне изражајности остварио је многе улоге у позоришту, на филму и у ТВ серијама. Најзначајније позоришне улоге: Симо (П. Кашћелан, Рођаци из најбољих дана), Владимир (В. Арсенијевић, У потпалубљу), Нино, Ђуров (П. П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали), Троил (В. Шекспир, Троил и Кресида), Андреја (Д. Дуковски, Буре барута), Дан (П. Марбер, Ближе) и др. Играо је у филмовима: Убиство с предумишљајем (Г. Стојановић, 1995), До коске (С. Скерлић, 1997), Спаситељ (П. Антонијевић, 1998), Муње! (Р. Андрић, 2001), ТТ синдром (Д. Зечевић, 2002), Хадерсфилд (И. Живковић, 2007), Клопка (С. Голубовић, 2007, филм је номинован за Оскара и постигао велике успехе код домаће публике и на фестивалима у Минску, Милану и Лијежу), Кругови (С. Голубовић, 2013), Бранио сам Младу Босну (С. Кољевић, 2014), Енклава (Г. Радовановић, 2015), Апсурдни експеримент (Б. Илић, 2016) и др. Добитник је Награде „Стојан Дечермић" за младог првака за улогу Андреја у представи Буре барута 1995, Награде „Цар Константин" за најбољег глумца 1996, на Фестивалу позоришта Србије у Ужицу проглашен је за најбољег глумца Фестивала 1997, а добитник је и четири Годишње награде ЈДП. На нишким Филмским сусретима добио је награду „Наиса" за улогу Марка у филму Рањена земља (Д. Лазић, 1999). Истом наградом је почаствован и за улогу Каје у Небеској удици (Љ. Самарџић, 2000), а критика Берлинског филмског фестивала пореди га са Џорџом Клунијем. За глумачку креацију у представи Златно руно (Б. Пекић) вишеструко је награђиван: Стеријином наградом за глумачко остварење и наградом Вечерњих новости за глумачку бравуру „Зоран Радмиловић" на Стеријином позорју 2001, те наградом Савеза драмских уметника Србије за најбоље остварење у сезони 2000/01. За улогу Ивана у драми Хадерсфилд Угљеше Шајтинца (ЈДП) добио је Стеријину награду за глумачко остварење на 50. Стеријином позорју 2005, награду за најбољу мушку улогу на 10. Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу 2005. и главну глумачку награду на фестивалу „Дани Зорана Радмиловића" у Зајечару 2006. За улогу Гаврила у филму Жена са сломљеним носем (С. Кољевић, 2010) добио је награду Сребрени делфин за најбољу мушку улогу на Међународном филмском фестивалу Фестороиа у Португалу.

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Илузије на Цветном тргу, Бг 1997; Београдско глумиште, Бг 2001.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВИЦА

ГЛОГОВИЦА, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Добој. Смјештено је на сјевероисточним обронцима планине Крњин, у долини истоимене ријеке, лијеве притоке Босне, у близини њеног ушћа. У долини Босне је пут Добој -- Босански Шамац са којим је село повезано локалним путем дугим око један километар. Општински центар је 23 км јужно од Г. Насеље је дисперзивног типа и чине га низови кућа изграђени дуж сеоских путева који се протежу по планинским косама. Године 1991. село је имало 714 становника од којих су 96,5% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. у селу је било 568 становника у 199 домаћинстава.

ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, Добој и околина, Бг 1960; Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

А. Петрашевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВИЦА

ГЛОГОВИЦА, село на источном ободу Алексиначке котлине, у долини Селског потока, десне притоке Јужне Мораве. Општинско средиште Алексинац је 3 км северозападно од села и они су спојени локалним путем. Г. се први пут помиње 1381. Савремено становништво је пореклом из Сурдулице и са Косова. Током друге половине ХХ в. дошло је до благог повећавања популације. Године 1948. било је 734, а 1981. 924 становника. Касније је уследила депопулација и 2011. село је имало 807 житеља од којих су 85% били Срби, а 13,6% Роми. У пољопривреди је радило 9,3%, а највећи део економски активног становништва радио је у прерађивачкој индустрији (31,8%) и другим неаграрним занимањима ван места, највише у Алексинцу. Насеље је издужено дуж долине потока на 180--240 м н.в. по обе долинске стране. Распоред улица је мрежаст. У њему су православна црква, четвороразредна основна школа, задружни дом и економија пољопривредног комбината из Алексинца.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОВИЦА

ГЛОГОВИЦА, село у источној Србији, на југоисточним падинама планине Дели Јован, у долини Глоговачке реке (лева притока Тимока), 6 км западно од магистралног пута, који повезује општински центар Зајечар (29 км) и Неготин. Село је са њим повезано локалним путем. Село се први пут помиње почетком XVIII в. Током друге половине XX в. дошло је до нагле депопулације. Године 1948. било је 1.023, а 2011. 387 становника од којих су 65,4% Власи и 21,7% Срби. У пољопривреди је радило 80,7% активног становништва. Насеље је на обе стране долине Глоговачке реке на 360--410 м н.в. Знатан број кућа окупљен је крај сеоских путева, а остале су дисперзивно размештене по околини. У широј околини постоје издвојени салаши. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, амбуланта и земљорадничка задруга.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Сошествија Св. Духа. Познато је да су се у гробљу налазили остаци старије црквене грађевине, на чијем је месту средином XIX в. подигнут храм Сошествија Св. Духа. Овај храм подигнут је 1850, а освећен наредне године. Црква је настрадала у Првом српско-турском рату 1876, приликом чега је порушен и часни престо. Обновио ју је и поново осветио 1879. тимочки епископ Евгеније. Касније је срушена, а данас се могу видети само њени остаци. Ову цркву подигли су становници села Г. и Дубочана, којима је служила као парохијски храм. Била је саграђена од слабог материјала. Њен изглед документован је фотографијом публикованом у Споменици Тимочке епархије, на којој се види подужна једнобродна грађевина, са отвореним тремом на западној страни и двосливним кровом. Часна трпеза била је постављена на једном стубу. При цркви је формирана и књижница, а у оквиру порте налазиле су се и црквена кућа и звонара. Звоно старе цркве излио је у Пешти 1872. Фрањо Валсер. Опис ове цркве и њена позната фотографија показују да је представљала један од мањих парохијских храмова Кнежевине Србије. Њена архитектура произлазила је из традиције мањих једнобродних црквених грађевина, подизаних током XVIII и почетком XIX в. на подручју Османскe империјe.

Црква Свете Ане. Г. је подручје на којем је у прошлости била забележена рударска активност. Обнову рударства и отварање рудникa злата Св. Ана на потезу Русман покренуо је 1907. Ђорђе Вајферт. У време обнове рудника Вајферт је одлучио да подигне цркву, и то са посветом Св. Ани, у спомен на своју мајку Ану. Као један од разлога за подизање цркве наводи се Вајфертово пријатељство са месним парохом Јованом Радојевићем, који је помагао при отварању рудника. Вајфертов ктиторски чин у Г. био је одређен како приватном побожношћу тако и потребом за истицањем у националној заједници и друштву Краљевине Србије.

Из постојећих докумената сазнаје се да је план за нови храм 1907. израдио архитектa Владимир Поповић. Изградња цркве трајала је 1909--1912, а њено освећење представљало је велику свечаност, повезану са освећењем цркве у Бору, друге Вајфертове задужбине. У складу с истористичком архитектонском поетиком и идејама обнове српско-византијског стила, храм Св. Ане представља пример креативног тражења модела за српске православне храмове, као и једну од најистакнутијих цркава насталих на подручју Неготинске Крајине и у Краљевини Србији. Осмишљена је као грађевина са крстообразном основом, над чијим пресеком је формирана осмострана купола. Око крстообразне основе конциповани су западни улаз у храм и олтарска апсида, док је простор између кракова крста попуњен нижим просторима. Западни улаз у храм означен је мањим отвореним тремом, подигнутим на четири степеника. Фронтални део изнад лучног пролаза трема украшен је низом плавих керамичких квадрата и декоративним фризом. Површину западне фасаде краси трифора, док су на северној и јужној постављене розете са српско-византијском декорацијом. Апсида цркве формирана је као петострана целина, са плитким луковима и три прозорска отвора. На улазним вратима приметна је сецесијска декорација од кованог гвожђа.

Унутрашњи простор цркве чине припрата, наос и олтар. Северно од улаза у цркву постављена је спомен-табла, са подацима о подизању и освећењу цркве. Изнад припрате је галерија. У простору наоса, бочни зидови предолтарског дела искоришћени су за певнице. Наос храма је такође опремљен неопходним елементима црквенoг ентеријера, иконостасом и архијерејским престолом. У цркви се налази и трон за ктитора цркве Ђорђа Вајферта, на наслону украшен његовим иницијалима. Зидним сликарством украшена је лунета изнад западног улаза у храм, на којој је приказано Успење Св. Ане. У унутрашњости цркве зидне површине горњих зона обојене су и украшене звезданом декорацијом. Уместо зидног сликарства осталу ликовну декорацију унутрашњости преузеле су иконе на платну, распоређене на зидним површинама. Њихова израда, као и израда иконостаса, поверена је сликару Милану Миловановићу. На северном зиду наоса налази се монументално платно са представом Христове проповеди на гори. Олтарску преграду извео је Јарослав Kрејчик, професор дубореза. Уз њега, на изради олтарске преграде радили су столар Стојан Јањић и позлатар К. Хофингер, о чему сведочи натпис на полеђини иконостаса. Конструкција иконостаса изведена је према сецесијским декоративним концепцијама, са богатим и позлаћеним декорацијама. За олтарску преграду иконе је насликао Милан Миловановић. Њихов распоред произилази из типа сведених, трозонских, истористичких иконостаса, који су настајали крајем XIX в. Комбиновањем историзма и модернистичке пикторалне поетике, Миловановић је остварио јединствено еклектичко решење у српској црквеној уметности новог века. Ризница цркве Св. Ане поседује већи број икона. С обзиром на то да датирају из XIX в., може се претпоставити да су у данашњи храм пренете из старе глоговичке цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Тимочке епархије 1834--1934, Ср. Карловци 1934; Н. Макуљевић, Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; ,,Црква Сошествија Светог Духа и Црква Свете Ане у Глоговици", у: Н. Макуљевић (прир.), Сакрална топографија Неготинске Крајине, Неготин 2012.

Н. Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОГОЊ

ГЛОГОЊ, село на југозападној периферији Баната, 19 км северозападно од општинског средишта Панчева. Насеље је смештено на граници плеистоцене терасе са алувијалном равни Тамиша, на око 75 м н.в. Кроз село пролази локални асфалтни пут, који повезује Панчево са седам потамишких села. Постоје помени о селу из 1660, 1717. и 1723--1725. када се помиње као српско село. Године 1761. долази до расељавања, а 1767. насељено је Србима граничарима. Године 1774. досељавају се и Немци, који су временом постали већинско становништво. Село је страдало 1788. у време једног упада Турака у Банат. Већ у XIX в. Г. је био велико село. Крајем II светског рата иселили су се Немци, а на њихово место долази 1.846 колониста, највећим бројем из Македоније. Они су чинили половину популације из 1948, када је она достигла максимум и бројала 3.678 чланова. Од 80-их година XX в. почела је константна депопулација, а 2011. у селу је живело 3.012 становника од којих су 77,3% били Срби, а 10,1% Македонци и 3,9% Румуни. Село се трансформисало у приградско насеље Панчева у којем се 2011. пољопривредом бавило само 18,4% активног становништва, док је већина осталих била запослена у индустрији, трговини и другим неаграрним предузећима, највише у Панчеву. Г. има све морфолошке карактеристике војвођанских колонистичких села из XVIII в. Основа има облик правоугаоника, издуженог у правцу границе плеистоцене терасе, са решеткастим распоредом улица. У центру је простран трг под парком и дечијим игралиштем, а око њега су највећи број јавних зграда, католичка црква, месна канцеларија, пошта, дом здравља, основна школа, а мало даље је дом културе. Православна црква је у јужном делу села. Физиономске карактеристике села су минимално измењене.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, Бг 1955; Група аутора, Општина Панчево -- географска монографија, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, М. Јовановић, Атлас насеља Војводине, II/1, Банат, Н. Сад 2014.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОДАРИ

ГЛОДАРИ (Rodentia), најмноговрснији ред у класи сисара (Mammalia) са преко 2.270 врста или око 42% светске фауне сисара. То су сисари претежно мале величине тела, од кућног миша до пацова. Најмањи г. на свету су афрички патуљасти скочимишеви из рода Salpignotus чија дужина тела не прелази 6 цм, а маса 5--7 г. Највећи г. на свету је капибара (Hydrochoerus hydrochaeris) из Јужне Америке који има дужину тела од преко 1,3 м, и масу до чак 45 кг. Г. насељавају све континенте, осим Антар- ктика и неких малих острва. Прилагођени су свим типовима копнених, као и неких слатководних станишта. То су углавном ноћне животиње, најактивније у сумрак. Живе појединачно или у колонијама које могу бројати неколико хиљада јединки. Веома се брзо размножавају па у природним екосистемима представљају најзначајнији извор хране за већину предаторских врста. У урбаним или агроекосистемима услед брзог размножавања представљају штеточине за усеве, али су и значајни резервоари и преносиоци многих болести како дивљих и домаћих животиња тако и човека. Најзначајнија морфолошка карактеристика г. су снажно развијени секутићи који расту читавог живота. У свакој вилици имају по један секутић, при чему су доњи секутићи обично дужи од горњих. Њихова функција је глодање хране по којој су и добили име. Немају очњаке, те зато у вилицама између секутића и премолара имају празан простор без зуба, дијастему. У вилицама обично имају укупно 16 или 20 сталних зуба.

Код нас су г. најмногобројнији представници класе сисара. До сада је у Србији регистровано 6 породица, 19 родова и 32 врстe или скоро 75% фауне г. Европе. Фауна г. Србије обухваћена је у оквиру: Sciuridae са 2 рода: Sciurus (веверице) и Spermophilus (текунице); Muridae (мишеви, слепи кучићи, хрчкови, волухарице и пацови) са 4 потпородице: Murinae са родовима Mus (мишеви), Micromys (патуљасти мишеви), Apodemus (шумски мишеви) и Rattus (пацови), Arvicolinae (волухарице и бизамски пацови) са родовима Clethrionomys (шумске волухарице), Dinaromys (динарска волухарица), Microtus и Pitimys (волухарице), Arvicolla (водене волухарице) и Ondatra (бизамски пацов); Spalacinae (слепи кучући) сa родом Nanospalax, Critecinae (хрчкови) са родом Cricetus; Gliridae (пухови) са 3 рода Glis, Dryomys и Muscardninus; Zapodidae (скочимишеви) са родом Sicista, Castoridae са родом Castor (даброви), Capriomydae (нутрије) са родом Myocastor. Неке врсте г. су веома угрожене или ретке у Србији као нпр. текуница, шумски пух, динарска волухарица, скочимиш и др.

ЛИТЕРАТУРА: B. Petrov, „Mammals of Yugoslavia", Insectivores and Rodents. Natural History Museum in Belgrade. Special issue, 1992, V, 37; В. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995.

Д. Ћировић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОЖАН

ГЛОЖАН, село на јужној периферији Бачке, између Бачке Паланке (15 км) и Новог Сада (26 км). Насеље је на граници плеистоцене терасе и алувијалне равни Дунава, на око 80 м н.в.. Јужно од њега је пут који повезује два поменута града, а код Г. се од њега према северу одваја локални пут према општинском центру Бачком Петровцу (10 км). Први познати помен села је из 1369, помиње се и у време турске владавине Бачком, а почетком XVIII в. овде је била пустара. Током читаве прве половине тог века, Г. је само повремено насељен, а 1756. насељен је Словацима, који су од тада остали већинско становништво. Касније је број становника брзо растао (1787. 1.062, 1850. 2.071, 1900. 2.747 становника). Године 2011. било је 2.002 становника од којих су 86,2% били Словаци. То је аграрна средина у којој се 46,4% активног становништва бавило пољопривредом, што је много већи удео него у околним селима. У пољопривредној производњи значајну улогу игра повртарство, а на североисточној периферији села су простране стаклене баште. Међу неаграрним становништвом највише је индустријских радника, а већина њих ради у околним градовима. Село се развијало стихијски дуж главног друма и границе дилувијалне терасе. Тим правцем су трасиране три дуге улице, а наспрамне улице су краће. У селу су основна школа, амбуланта, пошта, задружни дом, баптистичка и евангелистичка црква и неколико продавница мешовите робе. Центар села није формиран и поменуте зграде су међусобно удаљене.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, Бг 1952; Б. Букуров, П. Хрћан, Општина Бачки Петровац -- географска монографија, Н. Сад 1976; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОЖАНЕ

ГЛОЖАНЕ, село у јужној Србији, у Лесковачкој котлини, на десној страни корита Јужне Мораве, јужно од магистралног пута Лесковац -- општинско средиште Власотинце (6 км). Г. се помињу од 1516. Становништво је пореклом из околних села и из Грделичке клисуре. Током друге половине ХХ в. популација је до 1991. благо увећавана, а затим је наступило смањивање. Године 1948. било је 527, а 1991. 696 становника. До 2011. популација је смањена на 643 члана од којих су 98,4% били Срби. У пољопривреди је радило 44,5% активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем је било запослено у индустрији у околним градовима. Насеље је компактно на 240 м н.в., а смештено је дуж локалног пута и има мрежаст распоред улица. У њему су основна школа и задружни дом.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОЖАНЕ

ГЛОЖАНЕ, село у источној Србији, у близини развођа долине Велике Мораве на западу и долине Ресаве на североистоку. Село је у долини Лудог потока, десне притоке Велике Мораве, и на локалном путу који повезује општински центар Свилајнац (9 км) са Јагодином. Староседелачке фамилије доселиле су се у првој деценији XVIII в. из околине Ниша и Старог Влаха, а село се под овим именом помиње од почетка XIX в. Током друге половине XX в. владала је депопулација. Године 1953. било је 1.944, а 2011. 936 становника од којих су 98,2% били Срби. Депопулација је добрим делом условљена одласком на рад у иностранство. У пољопривреди је радило 36,4% активног становништва, а неаграрно становништво највећим бројем радило је у Свилајнцу. Насеље је у уској долини потока на 110--150 м н.в. и дуго је око 3 км. У њему су православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОМАЗИЋ, Момир

ГЛОМАЗИЋ, Момир, правник, банкарски стручњак (Шавник, Црна Гора, 6. XII 1898 -- Београд, 14. II 1983). Школовао се у Београду где је завршио и Абитуријенски течај Државне трговачке академије. У Београду је дипломирао права 1922. Докторску тезу одбранио на Правном факултету у француском граду Нансију 1926. Службу је започео као секретар Министарства финансија 1926--1928. Убрзо је прешао у Државну хипотекарну банку где је достигао ранг шефа Дирекције и главног инспектора банке, да би 1939. постао управник банке. Као финансијски стручњак између два рата био је заслужан за израду плана санације београдских општинских финансија, чиме се општина финансијски консолидовала. Био је потпредседник Управног одбора Општинске штедионице да би, дошавши на њено чело, повећао њен биланс за 40%. Углавном се бавио новчаном и кредитном политиком, а сарађивао је у стручним часописима из области финансија.

ДЕЛА: Историја Државне хипотекарне банке: 1862--1932, Бг 1933; Ревизија банака и њихове банкарске политике, Бг 1937.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Нови управник Државне хипотекарне банке г. др. Момир Гломазић", Време, 21. II 1939.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОСА

ГЛОСА (грч. glw'ssa: језик), стални облик песме настао у шпанској књижeвности на прелазу из XIV у XV в. Састоји се из два дела, строго утврђене врсте строфе и начина римовања. Први део г. називао се cabeza (или motto, letra, texto; у нашим школским поетикама XIX в. „тема", „главна мисао"), од четири стиха, преузета из песме неког другог, обично познатог песника. У другом делу песме (четири десетостишне строфе) смисао ових стихова развијан је, парафразиран или тумачен, а на завршетку сваке од њих редом је понављан по један стих из првог дела г. на начин рефрена. Класична строфа имала је у десетостисима посебан распоред рима и синтаксичку организацију („шпанска децима", или „еспинела"). Од строгих правила одступало се у познијим периодима, те се г. сматра једним од најслободнијих сталних облика; битно је да се сваки стих мотоа понавља на завршетку строфа у којима се мисао развија, а број глосираних стихова и врста строфе су слободни. Задатак песника био је да продуби, прошири и разради значење ових стихова поштујући њихово основно значење и значење које они имају у контексту, али у пракси песници не само да су свесно одступали од овога правила, него су на разлици између контекста из којег су стихове узели и контекста у који су их доводили остваривали посебне семантичке ефекте. Г. је ретка појава у већини европских књижевности. У немачкој књижевности јавља се у епоси романтизма. Почев од 1846. у српској књижевности писали су их Н. Боројевић, А. Андрић, Ј. Јовановић Змај, М. Поповић, Ј. Грчић Миленко и др., на стихове Ј. Хаџића, Д. Обрадовића, П. Прерадовића, В. Живковића, највише на стихове Б. Радичевића и Л. Костића. Већином је писана у пригодне или сатирично-хумористичке сврхе, али je понеки песник знао да јој се обрати у потенцијалу који пружа за уметничко изражавање (М. Поповић, М. Тешић).

ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Стих", у: З. Шкреб, А. Стамаћ, Увод у књижевност, Зг 1983; Н. Грдинић, „Глосе на стихове Лазе Костића", НССВД, 1993, XXI, 1; Стални облици песме и строфе, Бг 2007.

Н. Грдинић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОСАР

ГЛОСАР (грч. glwssavrion; лат. glossarium: речник), речник непознатих, застарелих или мање познатих речи и израза у неком тексту. Ако је двојезични, то је речник или књига појмова једног језика објашњених појмовима или синонимима другог језика. Уколико је реч о књизи као научном делу или о научном чланку, г. је додатак или њихов саставни део. У том случају г. представља краћу листу најважнијих појмова везаних за неку област којима се аутор књиге или чланка користио а за које сматра да их је потребно појмовно дефинисати или тумачити. У средњем веку су глосатори или правни научници путем г. обрађивали, допуњавали и тумачили теже или мање разумљиве одредбе старог римског права, нарочито Јустинијанов законик. Тада су г., као допуне, напомене или посебно прилагођена објашњења, најпре стајали поред или испод главног текста, а касније у самом тексту. Са аспекта савремене методологије неке научне или друге области, г. је део књиге састављен у виду азбучног, абецедног или предметног пописа свих у тој књизи употребљених значајнијих, нових или мање познатих појмова, као и скраћеница, с објашњењем њиховог значења. Исто тако, г. може бити и део чланка, с том разликом што се у односу на књигу на другачији начин саставља и лоцира. У књизи, ако нису у питању само скраћенице, г. се налази на крају, после списка коришћене литературе и других извора, а непосредно пре индекса (цитата, имена, извора, пермутација или појмова). Ако је у питању само попис скраћеница, тада се лоцира између прве корице и предњег наслова књиге или на крају књиге, између последње странице и унутрашње странице друге корице. Ако је реч о чланку, г. се лоцира на почетку или на његовом крају, а ако су у питању само скраћенице, онда је г. саставни део уводног текста. Г. има функцију да између аутора и корисника, односно читаоца текста, отклони могуће неспоразуме, неразумевање, нетачне појмове или представе о предмету истраживања којим се аутор на страницама одређене књиге или чланка бави. Њиме аутор систематски (азбучно, абецедно или према различитим областима или предметима) наводи шта је подразумевао под одређеним општијим или важнијим терминима или појмовима којима се користио бавећи се неким проблемом.

ЛИТЕРАТУРА: M. Кундачина, В. Банђур, Академско писање, Ужице 2007; Г. Гојков, Р. Круљ, M. Кундачина, Лексикон педагошке методологије, Вш 2009.

П. Јанковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛОЦАР, Емилијан

ГЛОЦАР, Емилијан, свештеник, сликар, писац (Лукавице, Моравска, Чешка, 11. VII 1906 -- Либертивил, Илиноис, САД, 10. II 1985). Чех из православне породице, завршио је богословију у Сарајеву, а потом радио као вероучитељ у Прагу. Вратио се у Југославију и завршио Богословски факултет (1934), студирајући упоредо књижевност. Био је и парох у Даљу, а потом је докторирао 1932. на Филозофском факултету у Београду. У САД одлази 1938. и служи као парох у Кливленду и Акрону, а 1950--1957. студира историју уметности и сликарство. Када је америчко-канадски епископ Дионисије, у јурисдикцији Српске цркве, објавио 1963. прекид односа са Српском црквом иступивши из ње оснивањем посебне „Слободне српске цркве", Г. га није у томе подржао, него се дистанцирао пришавши Руској православној цркви. Када су сви проблеми превазиђени осудом епископа Дионисија од стране СА Сабора СПЦ, и када су успостављене три нове српске епархије у Америци, Г. се поново вратио канонској српској цркви. Израдио је тридесетак икона и осликао иконостас храма Св. арханђела Михаила у Хибингу у Минесоти (САД), комбинујући српску средњовековну уметност и модерно сликарство. Његoвих 11 уља на платну откупила је Галерија у Висконсину и држи их у својој сталној поставци. Писао је песме, приче и романе, на српском, чешком и енглеском језику. За роман Od jara do jara: Kronika zapadlé dediny (Praha 1937; Од пролећа до пролећа, Осијек 1937) добио је прву награду на анонимном међународном конкурсу; роман Fruška Gora (Praha 1946), који описује живот монаха у Србији, забрањен је пре рата и објављен тек после њега; роман Rebelie (Praha 1949) говори о устанку Срба 1805--1806. На енглеском је објавио A Man from the Balkans (Filadelfia 1942) и Children in the Storm (New York 1945), причу о деци у Југославији за време II светског рата. Од религиозне литературе објавио је књигу Твој глас (Осијек 1936) на српском језику. Olomoucká trilogie једно је од најбољих историјских дела чешке литературе: Olomoucká romance (Оlomouc 1960), Magistr Gabriel, písař olomoucký (1527--1542) (Ostrava 1962), Olomoucká elegie (Ostrava 1970). У рукопису му је остао роман Лутања. Записи о чудном странствовању Мирослава од Никопоља, логотета кнеза Лазара Косовског.

ДЕЛА: песме: Pisnĕ sirotků, Bĕlehrad--Vys[˘]{.smallcaps}kov 1931; Vigilie, Bĕlehrad--Vys[˘]{.smallcaps}kov 1932.

ЛИТЕРАТУРА: С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1941--1991, Бг 1997; А. Ђурановић, Српска православна парохија у Даљу, Даљ 2007.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУВО ДОБА

ГЛУВО ДОБА, термин којим се означава поноћ, али и свако друго доба када завлада потпуна ноћна тишина и изгубе се временске оријентације. Будући да су звукови и шумови били оријентири у мраку, сматрало се да се у том периоду за тренутак умири и читава природа. Назив потиче из доживљаја тог дубоког ноћног мира и тишине, што је изражено веровањем да за тренутак престају ветрови да дувају, реке да теку, потоци да жуборе, животиње да се крећу и оглашавају. Како тада читав живи свет замире, тог тренутка се оглашавају и појављују бића оностраног света: демони, вампири, вештице. У том периоду она се могу људима привидети, па се и кретање сматра опасним. Сматра се да је посебно ризично да из кућа излазе нејаке и рањиве особе, попут трудница и деце. Отворено према оностраном, г. д. је подобно за окултну праксу, припремање амајлија, магијске радње, бајања и врачања. Митске представе о овом добу ноћи су пројекција несвесних активности чланова заједнице изражених у заједничким колективним веровањима у њихово реално постојање. У савременим условима, када је јавна расвета у селима променила некадашњи амбијент, нису нестала и традиционална веровања. Иако нису више повод непосредним доживљајима, натприродна бића су део психолошке реалности данашњих људи у чијим причама, веровањима и сновима живе.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Д. Братић, Глуво доба: представе о ноћи у народној религији Срба, Бг 1993.

Б. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУВОЋА и НАГЛУВОСТ

ГЛУВОЋА и НАГЛУВОСТ, тежак поремећај слушне функције који настаје услед различитих обољења органа чула слуха. Појава оштећења слуха је у сталном порасту у целом свету и тежи је проблем код деце него код одраслих. Данас у Великој Британији око 10 мил. становника има неки облик оштећења слуха (годишње, рађа се око 800 глуве деце), а очекује се пораст на 14,5 мил. до 2031. Глувоћа је један од најтежих хендикепа који може да задеси људску јединку. Можда једино оштећење вида више отежава елементарни живот човека, али је целокупан интелектуални развој више завистан од слуха и говора. Губитак слуха мења човекову личност, спутава његове способности, а глувоћа настала рано, по рођењу, или у првим годинама живота, спречава прилагођавање спољној средини (развој говора, сазнајних процеса, мишљења, језика). Због тога настају емоционалне, психолошке и социјалне изолације (око 120 мил. људи у свету има последице наглувости и глувоће). Ако се наглувост открије на време (процена слушне функције новорођенчади још у породилишту), тиме се стварају услови за благовремену примену метода рехабилитације (слушања и говора), као и веће могућности да се деца оштећеног слуха могу интегрисати у систем редовног образовања. Стање слушне функције зависи од низа морфолошких и физиолошких фактора. Орган чула слуха је најосетљивији сензорни орган човечијег тела, који прима звучну енергију широког фреквентног распона. Због велике осетљивости, танане сензорне структуре органа чула слуха су смештене дубоко у кости, у коштаном лабиринту (коштана кућица пужа), тако да нису у директном контакту са спољашњим звучним надражајима. Пут звука је веома компликован, са многобројним трансформацијама, пре него што доспе до можданих центара. Звук прво пролази кроз преносни систем (аеротимпанални пут, спољашње и средње уво), који на механичким принципима обрађује звучне сигнале за пријем на нивоу нервних елемената сензорног апарата (унутрашње уво, кохлеарна функција почиње преносом звука из ендолабиринтне течности на сензорне елементе Кортијевог органа). Звучни сигнали, трансформисани у неуралне импулсе, преко слушног нерва, доспевају до слушне регије мождане коре, где се ствара утисак о звуку, врше даља обрада и селекција. Грађа ува је подешена компликованој функцији. Орган слуха, морфолошки и функционално, најчешће се дели на спроводни (трансмисиони, кондуктивни) апарат, који чине спољашње и средње уво и пријемни (перцептивни, сенсоринеурални) у који спадају: унутрашње уво, слушни живац, мождани путеви и кортикални слушни центри.

Оштећења слуха могу се поделити на органска и психогена. Органска оштећења, по месту лезије, деле се на кондуктивна, сензоринеурална и мешовита. Кондуктивно оштећење значи да постоји поремећај спровођења звука, од спољашњег ува до сензорних структура унутрашњег ува. Узроци су болести спољашњег и средњег ува (церумен, страна тела, повреде, запаљенски процеси, малформације, тумори), а ређе је кондуктивна наглувост последица општих поремећаја и обољења. Сензоринеурално оштећење подразумева поремећај функције финих структура кохлее и слушног живца. Узроци кохлеарних оштећења су: генетски, инфективни, токсични, аутоимуни, трауматски, старост, док поремећај функције слушног живца може настати и услед развоја тумора и неуролошких обољења. Мешовита наглувост значи присуство кондуктивног и сензоринеуралног оштећења слуха. По времену настанка оштећења слуха су конгенитална, присутна на рођењу, или се јављају касније у животу. По узроку, могу бити генетска или стечена услед разних поремећаја и обољења.

Код деце, највећи дијагностички и терапијски проблем представљају урођена сензоринеурална оштећења слуха. Јављају се у 0,3--0,6% дечје популације, у више од половине случајева су генетски условљена, 70% је несиндромских, а 30% синдромских (описано је више од 100 генетски детермисаних синдрома са оштећењем слуха). Испољавање генетског оштећења слуха може бити и одложено, а наслеђује се: аутозомно доминантно (близу 30%), аутозомно рецесивно (близу 70%), или је везано за X хромозом (око 2%). Патолошки супстрат ових оштећења је разнолик (аплазија кохлее, промене на ћелијским органелама, мутације митохондријалне ДНК и др.). Код одојчади и мале деце поремећај слуха, најчешће је последица различитих облика запаљенских процеса средњег ува (тихи отитис или клинички манифестан). Сматра се да 70% деце има једну или више епизода упале средњег ува до треће године живота. Кондуктивна оштећења, услед секреторног отитиса, доминирају код деце предшколског и школског узраста (20%). Ако се не открију и не лече, доводе до компликација и трајних оштећења слуха (застој у развоју говора је касни знак наглувости, а открива се тек у другој години живота, каткад и касније). Значајан напредак у раној дијагностици стања слушне функције учињен је увођењем метода отоакустичних емисија (процењују се праг слуха и стање кохлее), као и применом програма универзалног скрининга, у свету и нашој средини. То је допринело усавршавању програма рехабилитације деце оштећеног слуха (хируршка, аудиолошка) и спречавању последице глувонемости.

Код одраслих најчешћи узроци оштећења слуха су: хронични отитиси, холестеатом, повреде, отосклерозе, тумори. Јављају се различити облици наглувости, праћени и другим симптомима (шумови, вртоглавице), зависно од фазе развоја обољења. Акутни сензоринеурални губитак слуха непознате етиологије (нагли губитак слуха на једном уву, већи од 30 децибела у три узастопне фреквенце, током три дана), јавља се код одраслих особа, 40--60 година живота (годишње, нежељене појаве износе 5--20 на 100.000). Етипатогенеза још увек није сасвим јасна (вирусна, васкуларна, аутоимуна, спонтане руптуре интракохлеарних мембрана), што захтева сложен дијагностички и терапијски приступ. Посебан значај имају оштећења слуха која настају услед дегенеративних промена на структурама ува током живота (Кортијев орган је веома осетљив на аноксију, чак десет пута осетљивији од коре великог мозга). Губитак слуха је постепен, праћен зујањем у ушима и поремећајем равнотеже. Симптоми су израженији код придружених обољења (метаболичке, кардиоваскуларне, пулмолошке и нефролошке болести). Подаци Светске здравствене организације указују на пораст учешћа старијих особа у укупној популацији широм света. Старењем популације, очекује се пораст наглувих и глувих. Губитак слуха мења квалитет живота, ограничава многе активности (професионалне, друштвене, културне). Последице су психолошке и социјалне тешкоће, појава депресије, деменције и пораст морталитета. Наглувост подразумева рану дијагностику и рехабилитацију наглувих особа у циљу превенције потенцијалних компликација (примена слушног апарата је корисна у 80%).

Дијагностика наглувости подразумева примену више метода испитивања (аудиолошке, радиолошке, лабораторијске), да се открије место лезије, степен оштећења слуха као и природа настанка. У пракси најчешће треба установити: страну оштећења, врсту (кондуктивна или сензоринеурална), а код сензоринеуралних, локализацију оштећења (кохлеарна или ретрокохлеарна). Код већине наглувих или глувих особа може се успешно побољшати слух хируршком интервенцијом.

Концепт хирургије наглувости, заснован на фундаменталним сазнањима морфологије темпоралне кости, подразумева лечење узрока наглувости и побољшање слушне функције. Микрохирургија ува спада у најделикатније хируршке методе (захтева прецизно познавање финих структура органа чула слуха, употребу микроскопа, примену технолошких достигнућа, висок степен стручног искуства). Најчешће коришћене микрохируршке интервенције су: методе тимпанопластике, стапедетомије, кохлеарна имплантација.

Прецизних података о нежељеној појави наглувости у нашој средини још увек нема. Спровођење Националног програма испитивања слушне функције код деце и одраслих особа није сасвим реализовано. Учесталост појаве оштећења слушне функције се често процењује на основу броја лечених или оперисаних због различитих отолошких обољења. Велик допринос развоју дијагностике слушне и вестибуларне функције дали су професори М. Симоновић (Клиника за ОРЛ и максилофацијалну хирургију Медицинског факултета у Београду) и М. Митровић, дописни члан САНУ (Клиника за ОРЛ, ВМА у Београду). Проф. др С. Подвинец први је употребио микроскоп при хируршком лечењу наглувости у ОРЛ клиници у Београду. Његови су ученици професори Д. Савић, П. Стефановић, Б. Стефановић и др. Седамдесетих и осамдесетих година јављају се нови ученици -- професори: Р. Радуловић, Д. Ђерић, С. Јешић. Отворена је Лабораторија за проучавање морфологије темпоралне кости (Р. Радуловић), а Д. Ђерић постиже запажене резултате у домену хируршке анатомије темпоралне кости и њене примене у микрохирургији ува. Прву кохлеарну имплантацију учинио је 1987. А. Ивановић у ВМА у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Симоновић, Аудиологија, I, Бг 1977; D. Đerić, „H. Schuknecht Hensen's cell cyst of organ Corti", Acta Otolaryngologica, 1989, 108; Д. Савић и др., Оториноларингологија са максилофацијалном патологијом, Бг 1990; „Paparella M. Otitis media (silent) as potential cause of childhood meningitis", Laryngoscope, 1994, 103; Д. Ђерић, А. Јашовић, Отолошка морфологија и радиолошка дијагностика обољења средњег ува, Бг 1997; „Stapes pathology in otosclerosis", Advances in Oto-Rhino-Laryngology, 2007, 65; Lj. Čvorović, D. Đerić, R. Probst, „Prognostic model for predicting hearing recovery in idiopathic sudden sensorineural hearing loss", Otology & Neurotology, 2008, 29; D. Đerić и др., „Acute mastoiditis in children as persisting problem", The Journal of International Advanced Otology, 2014, 10.

Д. Ђерић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУКОЗА

ГЛУКОЗА (грч. glukuv": сладак), угљени хидрат, најраспрострањенији моносахарид у природи. Алтернативни називи: декстроза, грожђани шећер, скробни шећер. Убраја се у алдохексозе зато што садржи шест угљеникових атома (С6Н12О6) и алдехидну групу у структури СН2ОН(СНОН)4СНО. Велике количине г. се налазе у воћу и у меду. Г. је бела кристална супстанца, растворна у води, слатког укуса. У биљним ћелијама синтетише се у процесу фотосинтезе (6СО2 + 6 Н2О → С6Н12О6 + 6О2). У ћелијама животиња и човека (јетра, бубрези) може се синтетисати из пирувата, лактата и глицерола. Г. је метаболичко гориво: њеном оксидацијом ослобађа се енергија неопходна за синтезу биомолекула, за пренос супстанци кроз мембране и за механички рад. У аеробним организмима потпуном оксидацијом г. до угљен-диоксида и воде ослобађа се енергија од 1.100 kЈ/mol. У анаеробним микроорганизмима г. се разграђује до етанола (алкохолно врење) или до млечне киселине (млечно-киселинско врење) уз ослобађање око 18 пута мање количине енергије. Г. се код биљака складишти у облику полисахарида скроба, а код животиња у облику гликогена. Поред извора енергије, г. је и полазна супстанца за стварање других угљених хидрата, нпр. спајањем са фруктозом даје сахарозу (обичан шећер), а са галактозом даје лактозу (млечни шећер). Са алкохолима или фенолима гради гликозиде, распрострањене у биљном свету. Основа је важног структурног полисахарида − целулозе. Садржај г. у крви регулисан је хормоном инсулином и код здравих особа износи од 3,9 до 6,1 mmol/dm^3^. У недостатку инсулина повећава се садржај г. у крви (хипергликемија; шећерна болест). Г. се индустријски добија хидролизом скроба из пиринча, кукуруза, пшенице, кромпира. У Србији је индустријска производња г. и глукозног сирупа почела 1957. из кукурузног скроба у комбинату „Серво Михаљ" (Зрењанин). Постојала је тесна сарадња са сродним комбинатима у САД и највећи део г. се извозио. Године 1976. започета је и производња у Индустрији скроба „Јабука" (Панчево) увођењем киселинске хидролизе скроба, где се сад производе глукозни сирупи, који се употребљавају у производњи сокова и алкохолних пића. Инвертни шећер (смеше г. и фруктозе у односу 1:1) за своје потребе производе фабрике „Swisslion" у Такову и „Пионир" у Суботици.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јаковљевић, „Индустрија скроба и прерађевина", у: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; Ј. Вучетић, И. Караџић, Г. Гојгић Цвијовић, Природне и синтетичке слатке супстанце, Бг 2000; D. Voet, J. G. Voet, Biochemistry, New York 2011.

Љ. Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЦ, Душан

ГЛУМАЦ, Душан, семитолог, теолог, универзитетски професор (Трњани код Славонског Брода, 16. X 1899 -- Петриња, 24. VII 1980). Завршио Богословију у Сремским Карловцима 1921, права у Загребу 1922, а семитске језике у Берлину и Лајпцигу, где је 1925. докторирао. Радио као професор старојеврејског језика (Граматика старојеврејског језика, Бг 1937--1939), библијске историје и библијске археологије (Библијска археологија, Бг 1985; скрипта 1954), на православном Богословском факултету у Београду. Током немачке окупације принудно је пензионисан, али је 1945. активиран. Када је БФ искључен из Београдског универзитета, прешао је 1953. на Филозофски факултет, а 1955. на Катедру за археологију. Писао је о проблему брака код Јевреја (Брак и социјални положај жене код Јевреја, Бг 1928; „Get". Развод брака код Јевреја, Бг 1928; „Jibbum". Левиратски (деверски) брак код Јевреја, Бг 1929), а богословске радове („Пасха", Богословље, 1930, 5; 1931, 6; „Да ли је Христова последња вечера била пасхална?", Богословље, 1933, 8) објављивао је у црквеним часописима, у зборницима БФ и ФФ, те у Летопису Матице српске. Са Ст. Станојевићем објавио је Свето Писмо у нашим старим споменицима (Бг 1932). За енциклопедију Свезнање (Бг 1937) обрадио је више одредница из митологије, историје религије и богословља. Зналац класичних језика, превео је са латинског Јудејски рат Јосифа Флавија (Бг 1967) и снабдео га коментарима. Подигао је задужбину-капелу на гробљу у Клокочевику, која је освећена 1960, и у њој је и сахрањен. Капела је срушена 1991.

ДЕЛА: Свети Иринеј сремски, Бг 1933; „Јосија цар Јудин и Асирци", Богословље, 1936, 1938--1939, 11.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Милин, „Душан Глумац (1899--1980)", Богословље, 1980, 1--2; „Стање цркава и манастира Епархије славонске", Гласник СПЦ, 1982, 246.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЦ, Ђорђе

ГЛУМАЦ, Ђорђе, књижевник, професор (Сремски Карловци, 23. XII 1891 -- Земун, 4. VII 1939). Дипломирао је математику и физику на Филозофском факултету у Загребу 1916, а државни испит положио је 1918. Током I светског рата био је заробљеник аустроугарских власти, као политички кривац. Био је професор у гимназијама у Славонском Броду (1917--1918), Земуну (1918--1924, 1928--1933), Дубровнику (1924), Београду (1924--1925), Сплиту (1925--1928), Загребу (1933--1935) и у Београду (1935--1938). Путовао је у Француску, Италију, Немачку и др. пратећи књижевна дешавања. Био је главни уредник часописа Критика (1930--1932), а књижевне прилоге објављивао је у већем броју часописа: Савременик, Књижевни југ, Мисао, Воља, Летопис Матице српске, Годишњак Матице српске и др. (најчешће) под псеудонимом -ац. Писао је и „драмске слике" (Свети Сава и Штросмајер, Бг 1927; Југославија, Бг 1932). Потврдио се и као писац за децу (збирка приповедака Вилински снови I--II, Бг 1930--1931; Зачарана шума, Бг 1932; „Звездани двори", у рукопису). Као песник, важио је за лирског тумача природе и љубавне тематике, али са предвидљивим облицима, општим местима и без језичких преображаја. Према М. Кашанину, Г. „скупо плаћа данак Дучићу, Ракићу и Шантићу". Добитник је награде Коларчеве задужбине (1930) за Вилинске снове, као и награде СКА (1931) за песничку књигу Светле тишине (Бг 1931).

ДЕЛА: песме: Бели цветови, Земун 1920; Сонети, Земун 1927; Уснули немири, Бг 1928; Лирски трепети, Бг 1930.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, В. Стојановић Зоровавељ, „Ђорђе Глумац: Уснули немири", ЛМС, 1928, 315, 1; Н. Милутиновић, „Ђорђе Глумац, члан Књижевног савета Матице српске", ЛМС, 1939, 352, 3; Б. Живковић, „Ђорђе Глумац", ГЈПД, 1939, 20, 1; А. Пејовић, Књижевни лик Ђорђа Глумца, Бг 1979; Р. Константиновић, Биће и језик, 3, Бг 1983.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЦ, Слободан

ГЛУМАЦ, Слободан, новинар, публициста, преводилац (Приједор, 9. XII 1919 -- Београд, 22. VII 1990). Новинарску каријеру почео је 1939. као градски репортер и спољни сарадник београдског дневног политичко-информативног листа Време. Убрзо се запослио као новинар часописа Радио Београд, где је писао о музици, радио-драмама и радијском програму, али и преводио текстове из тада популарних европских радио-ревија. Када jе лист Радио Београд 1940. угашен, Г. је ангажован као радио-репортер и на том послу остао све до нацистичког напада на Југославију 6. IV 1941, када је услед бомбардовања радио престао са емитовањем програма. Захваљујући одличном знању немачког језика за време рата издржавао се држањем часова. Као припадник покрета отпора ухапшен октобра 1943. и пребачен у затвор Гестапоа, а потом у Бањички логор, из којег је депортован на принудни рад у Немачку. Након капитулације Немачке, већ на граници, мобилисан је као уредник Бригадног листа Треће бригаде КНОЈ. У лето 1945. пребачен у Нови Сад, као уредник пољопривредне рубрике Слободне Војводине, а 1947. постаје новинар пољопривредне рубрике партијског органа Борбе, која је тада имала тираже од преко 700.000 примерака. Начелник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ био 1950--1951, а опробао се и као аутор сценарија за филмове Потрага (1956) и Три Ане (1959). Крајем 1951. послат је за дописника Борбе из Бона, где је остао око две године. Из Немачке је премештен у Трст, у јеку кризе око тог града која је кулминирала крајем 1953. По одлуци директора Борбе, уместо ванредних издања тог листа у току Тршћанске кризе покренуте су Вечерње новости. Изабран за главног уредника, Г. је од Новости направио лист за широку читалачку публику. Због политичких сплетки и захтева из Москве, Г. је смењен са места главног уредника Новости априла 1957, а крајем исте године постављен је за дописника Борбе и Вечерњих новости из Париза. За главног уредника Новости постављен 1963, а на вест да је 22. XI 1963. убијен Џон Кенеди, Г. је донео несвакидашњу одлуку: за наредних 48 сати наложио је да Новости сваког сата објаве ново ванредно издање. Имао је изузетан осећај за тржиште штампе, те су Вечерње новости имале тираже од преко 300.000 примерака. По угледу на америчке магазине крајем 1963. покренуо је ревију ТВ новости (тираж 400.000), а у јесен 1967. припојио је Новостима скоро пропале новине Београдска недеља, преименовавши их у Недељне новости са тиражом од 200.000 примерака. Био председник УНС 1967--1969. У периоду 1969--1973. биo je директор Новинско-издавачког предузећа „Борба" и главни уредник Борбе. У јесен 1969. модернизовао је локалну Радио „Авалу" и од ње направио познати „Студио Б", на којем је емитована култна радио-колумна Душка Радовића „Добро јутро, Београде". Од децембра 1977. „Студио Б" постаје прва станица која је програм емитовала током читава 24 часа, што је за то време било визионарско решење. Г. је 1973--1981. био директор Културног центра Београда, а 1975. покренуо је тромесечник Ревија Београда. Од 1982. до одласка у пензију 1985. био је директор „Студија Б". Био је признати књижевни преводилац с немачког и француског језика. Имао је истанчан осећај за медијску инцијативу и рафинирану визију модерних медија, те био иноватор у погледу језика, стила и новинарског рада на приближавању медија широком кругу читалаца и слушалаца. Добитник је награде за животно дело Савеза новинара Југославије „Моша Пијаде" (1985).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Боаров, В. Баровић, Великани српске штампе, Бг 2011.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЦ, Слободан

ГЛУМАЦ, Слободан, биолог, ентомолог, универзитетски професор (Сењ, Хрватска, 29. IX 1930 -- Нови Сад, 16. I 1998). На Природно-математичком факултету у Београду уписује студије биологије 1950. Дипломирао је упоредо радећи као препаратор у Природњачком музеју Српске земље 1954. и исте године изабран за асистента на предмету Пољопривредна зоологија на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Докторску дисератцију одбранио је 1957. на ПМФ у Београду. Прошао је сва научно-наставна звања, а за редовног професора за предмет Зоологија (Морфологија и систематика бескичмењака) изабран је 1969. на ПМФ у Новом Саду. Од 1961. био је руководилац новоосноване Катедре за биологију на Филозофском факултету у Новом Саду. Предавао је зоолошке предмете на Пољ. ф., Технолошком, ФФ и ПМФ у Новом Саду. Основао је и био руководилац последипломских студија Таксономије на ПМФ у Новом Саду. Најмногобројнији и најзначајнији радови Г. односе се на таксономију осоликих мува (Syrphidae). Поред тога, бавио се и екофизиологијом инсеката у дијапаузи, посебно утицајем екстремно ниских температура на кукурузног пламенца (Ostrinia nubilalis). Своје научне резултате излагао је на многим домаћим и страним научним скуповима. На XV Међународном конгресу ентомологије у Вашингтону изабран је за члана Сталног комитета светских ентомолошких конгреса, што представља највеће међународно признање за његов научни рад и допринос светској ентомологији. Током 40 година универзитетске каријере обављао је многе значајне функције на Факултету и Универзитету у Новом Саду. Био је директор Завода за биологију 1963--1971, директор Института за биологију ПМФ 1983--1988, декан ПМФ 1981--1983, проректор Унверзитета у Новом Саду 1971--1973. и Председник Савета ПМФ 1976--1979. и 1989--1991. Посебно је значајно његово ангажовање у раду Матице српске. Био је 1963--1977. члан Редакције, а 1977--1996. главни и одговорни уредник Зборника Матице српске за природне науке. Био је члан Извршног и Управног одбора МС, секретар Одељења за природне науке, а 1991--1998. био потпредседник МС за природне науке.

ДЕЛА: „Природни систем сирфида (Syrphidae, Diptera) заснован на грађи гениталног апарата и начину развитка ларава са карактеристикама фамилија и трибуса", ГПМ, 1960, 16; Catalogus Faunae Jugoslaviae, Syrphoidea, III/6, Ljub. 1972; коаутор, „The effect of thermal stress on Ostrinia nubilalis Hbn. (Lep. Pyralidae) I. The role of the neurosecretory cells in the survival of diapausing larvae", Journal of Thermal Biology, 1979, 4; и А. Вујић, Фауна осоликих мува (Diptera: Syrphidae) Фрушке горе, Н. Сад 1994.

ЛИТЕРАТУРА: Животопис награђених професора за животно дело Универзитета у Новом Саду, Н. Сад 1996; Пола века природно-математичких наука и 30 година Природно-математичког факултета у Новом Саду, Н. Сад 2000.

Д. Рушкуц

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЧ

ГЛУМАЧ, село у западној Србији, на северном ободу Пожешке котлине, источно од реке Скрапеж (слив Западне Мораве). На западној периферији села су пут, који повезује општинско средиште Пожегу (5 км) и Ваљево, те железничка пруга Београд--Бар са железничком станицом. Село је настало у другој половини XVIII в. досељавањем становништва из Црне Горе, Полимља и са Златибора. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1953. било је 1.058, а 2011. 684 становника од којих су 99,3% били Срби. У пољопривреди је радило 47,8% активног становништва, а остали су највећим бројем радили у прерађивачкој индустрији (21,2%) у другим местима, највише у Пожеги. Насеље је дисперзивног типа. Његова западна периферија је у долини Скрапежа на око 320 м н.в., где је густ низ кућа уз друм. Остали делови села су дисперзивног типа и групе кућа су до висине од 600 м.

С. Ђ. Стаменковић

У селу су констатовани археолошки налази из римског периода. Овде су откривени трагови већег римског насеља и некропола са каменим надгробним стелама са рељефним представама. Као и већина римских насеља у источном делу римске провинције Далмације, vicus у Г. се датује у период II--III в. н.е. Економија овог насеља заснивала се на сточарству и земљорадњи, традиционалним начином привређивања аутохтоног романизованог становништва. Романизацији становништва допринело је присуство римске војске, изградња путева, трговина, експлоатација оближњих рудника сребра, те прерада овог метала у археометалуршким центрима као што су Скелани, Сребреница и Domavia у Подрињу.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Вулић, А. фон Премерштајн, „Антички споменици у Србији", Споменик СКА, 1900, 38; Н. Вулић, Ф. Ладек, А. фон Премерштајн, „Антички споменици у Србији", Споменик СКА, 1903, 39; Н. Вулић, „Антички споменици наше земље", Споменик СКА, 1909, 47; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; М. Зотовић, „Југозападна Србија у доба Римљана. Осврт на римска освајања наших области", УЗ, 1973, 2; Пожега и околина, Пожега 1978; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; R. Zotović, Population and Economy of the Eastern Part of the Roman Province of Dalmatia, Oxford 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЧКА УДРУЖЕЊА

ГЛУМАЧКА УДРУЖЕЊА, струковне организације формиране са циљем да допринесу материјалном, законодавном и статусном збрињавању глумаца. Већ крајем 1896. у Панчеву је иницирано оснивање Заједнице путујућих позоришта, а и београдски глумци су 1897. расправљали о потреби оснивања сталешког удружења. Осим исказане добре воље, није се даље одмакло. Београдски Мали дневник у неколико бројева 1900. доноси чланке под насловом „Савез позоришних друштава", у којима се анализира неуспео рад путујућих друштава, њихове управе, глумачки кадар и сл. Управник путујућег позоришта Димитрије Нишлић пише о сталешким питањима апелујући за стварање заједнице глумаца коју види као једини спасоносни пут за побољшање положаја преко три стотине чланова путујућих дружина. Апелу се придружује и Милан Грол. У циљу досезања вишег нивоа драмске уметности и глумачког сталежа, те саветовања, помагања и заштите његових чланова, 14. I 1906. основан је Клуб чланова Српског Краљевског позоришта под председништвом знаменитог српског глумца Милорада Гавриловића. Клуб омогућава глумцима право да захтевају пензију из државне благајне, осигурање удовица и сирочади.

Организованијем решавању проблема у оквиру струковног удружења пришло се после I светског рата, када је у Београду 1. VI 1919. основано Удружење глумаца Краљевине СХС. Прва скупштина Удружења, којој је председавао Пера Добриновић, одржана је августа 1919. у Београду. Следе редовне годишње скупштине у Загребу 1920, Љубљани 1921, Београду 1922. и 1924. и Сплиту 1923. У сезони 1924/25. Удружење је, као издање Месног одбора у Београду, штампало књигу Милутина Чекића Позориште (Бг 1925), а аутор је приход од књиге уступио Удружењу у корист подизања Глумачког дома. На стручном конгресу Удружења 1929. покренута су питања стварања Општег пензионог фонда и доношења позоришног закона. Пројекат закона поднет је надлежнима на одобрење. За време Централне управе са председником Божом Николићем и генералним секретаром Душаном Раденковићем (првацима Народног позоришта у Београду) на челу, која je 1929--1940. радилa у истом саставу, измењена су Правила Удружења, донети су Правилник Повлашћене југословенске уметничке агенције Удружења глумаца (1931), Правила Уметничке берзе рада (1933), Уредба о Централном пензионом фонду осталог непредстављачког особља позоришта Краљевине Југославије (1934), Правилник о начину наплата такса у корист Централног пензионог фонда (1934), Правилник Централног пензионог фонда представљачког особља позоришта Краљевине Југославије (1935). Временом су установљени Пензиони фонд неразврстаних чланова народних и путујућих позоришта, Потпорни фонд за невољне, незапослене чланове удружења, Болеснички фонд за оболеле глумце београдског НП, Задруга глумаца за штедњу и кредит, Повлашћена југословенска уметничка агенција Удружења глумаца за регулисање уметничких послова и концертног живота у земљи, Артистичка агенција и Берза рада. Настављено је издавање листа Глумачка реч и ревије Ми и Ви, основано је Позориште Удружења глумаца у Београду. На ванредној скупштини у Београду 1940. ова управа је смењена, а деловање нове Централне управе са председником Милошем Паунковићем, генералним секретаром Светоликом Никачевићем и Божидаром Дрнићем као председником надзорног одбора, зауставља II светски рат. По захтеву секција из Хрватске и Словеније, на ванредном конгресу Удружења, одржаном септембра 1940, удружења у Србији, Хрватској и Словенији финансијски су разграничена и постала су аутономна у пословању. После 1945. делатност г. у. наставила су удружења драмских уметника.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, Белешка, Бг 1902; Д. Јанковић, Наша путничка позоришна друштва, Бг 1905; В. Колаковић, Пројекат уредбе о позориштима и Удружење глумаца, Бг 1962; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, Бг 1979; Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944, Бг -- Н.Сад 1993; 125 година Народног позоришта у Београду, Бг 1997; З. Т. Јовановић, „Капетан Пантелијина посла Тодора Љ. Поповића", Театрон, 2000, 113; Д. Чолић Биљановски, „Поводом педесет година Савеза драмских уметника Србије", у: Зборник радова Факултета драмских уметности, 4, Бг 2000; Бранислав Ђ. Нушић: позоришни стваралац двадесетог века, Смед. 2002; Милан Грол: живот и дело, Н. Сад 2011.

Д. Чолић Биљановски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЧКЕ

ГЛУМАЧКЕ ХУМАНИТАРНЕ ПРЕДСТАВЕ, облик позоришне делатности усмерен ка стицању прихода који се улаже у добротворне сврхе. Најстарији сачувани плакат представе у хуманитарне сврхе је из 1861. Писан је руком, у боји, за представу Добровољачког позоришта из Будима, основаног иницијативом Антонија Хаџића, тадашњег секретара Матице српске. Приход је био намењен оснивању Српског народног позоришта у Новом Саду. Играјући 1865. у корист Позоришне дружине први пут у Београду драму Сплетка и љубав Ф. Шилера у преводу Јована Ђорђевића, истакнути београдски уметници -- заједно са колегама из Новог Сада, Загреба и београдским дилетантима -- предвођени Адамом Мандровићем, утиру пут оснивању сталног позоришта у Београду. Током XIX в. представе „кориснице" у хуманитарне сврхе игране су по одлуци управе Народног позоришта уз одобрење Министарства просвете и црквених дела. Податке о репертоару и приходима хуманитарних представа од 1868. до 1894. бележи књижевник Милован Ђ. Глишић, драматург НП у Београду од 1881. до 1898. Његов летопис садржи преглед представа, хонорара, помоћи исплаћене глумачком и другом особљу, друштвима, рањеницима, деци и др. Представе „кориснице" даване су Милки Гргуровој, Љубици Коларовић, Марији Цветић, Мари Ђорђевић, Милошу Цветићу, најчешће Алекси Бачванском и Војиславу Туринском, који су дуго и озбиљно боловали, Катици Лугумерској, Лази Лугумерском, Ђури Рајковићу и др., као и гостујућим уметницима из новосадског, загребачког и љубљанског позоришта (Андрија Фијан, Стеван Дескашев, Никола Милан, Вела Нигринова, Јован Пачу, Ванда Ленчевска, Жарко Савић, Иван Хрељановић, Душан Јанковић и др.). Приходи од представа ишли су и у корист фондова и друштава (Глумачки пензиони фонд, Фонд за сиромашне великошколце, Црвени крст, Женско друштво, Београдско певачко друштво, Уметничко друштво, Друштво за гимнастику и борење, Друштво за сироту и напуштену децу), као и у корист српских рањеника у рату с Турцима 1876/77, болесних италијанских добровољаца, пострадалих Чеха, ратне сиротиње, те за градњу цркве у Александровцу, подизање споменика Хајдук Вељку, пренос костију Бранка Радичевића и др.

Током I светског рата позоришни живот се наставља и у војним и избегличким логорима и заробљеништвима у којима су били српски глумци. Деловала су логорска позоришта у Болдогасоњу, Нађмеђеру и Хајнигсгрину, а позориште Југословенске дивизије, Позориште IX пука I Армије, Војничко позориште у Лазуазу код Бизерте у Африци, „Тоша Јовановић" у Водену и Солуну, Позориште на Корзици и Пети Далу у Француској (српска колонија за избеглице) давала су хуманитарне представе у корист болница, сиротиње, заробљеника и др. Истичу се и појединци попут Пере и Саре Добриновић који уз помоћ Јована Дучића, дипломате у Атини, наступају по Грчкој, те Миливоја Стојковића који оснива хуманитарна позоришта широм Европе (Женева, Париз, Марсељ, Солун). Приход од наступа иде заробљеницима и избеглицама. Књижевник Милан Огризовић, натпоручник у аустријској војсци, оснива 1917. у окупираном Београду у сали „Касине" Добротворно позориште са дилетантима и професионалцима. У управи је био и Милутин Чекић, први школовани редитељ и в.д. управника НП у Београду, а подршку позоришту из избеглиштва пружао је и Милан Грол. Приходи од представа били су намењени домаћој и ратној сиротињи, српској осиромашеној интелигенцији, али и ратном фонду краља Карла. Представе Академске драмске трупе „Свеславенско коло" игране су 1922. у корист гладних студената у Русији. Хуманитарно друштво „Браца Брана", основано 1926. и названо по Брани Цветковићу, бринуло се о ратној сирочади, сиромашној деци и њиховом школовању. Током 1932. чланови београдског НП у башти хотела „Београд" играју представе у корист оболелог Милана Јовановића. У време економске кризе основана је Потпорна задруга особља НП која је, окупљајући глумце, технику и управу под вођством Милана Стојановића, члана Драме, давала кредите, те исплаћивала осигурање у случају болести или смрти. Задруга је била под заштитом кнеза намесника Павла Карађорђевића. У НП је 1935. одржана представа у корист Зимске помоћи којој је намењен и приход од гостовања Миланске скале и Краљевске опере из Рима у Београду реализованог 1938. под покровитељством кнегиње Олге. Дилетантско позориште из Крушевца 1943. даје представе у корист Црвеног крста за пакете ратним заробљеницима, ђачким кухињама и дечјем хранилишту. Крагујевачко Коло српских сестара организује 1943. представе и вечери у корист заробљеника који немају никог у домовини, а Друштво Црвеног крста вече Српског народног позоришта за спас сиромашне деце и ратне сирочади.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта, Бг 1884; Годишњаци Народног позоришта у Београду 1906--1922; М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1 (1736--1868), Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, Бг 1979; О. Милановић, Београдска сценографија и костимографија 1864--1941, Бг 1983; М. Одавић, Брана Цветковић (1875--1942), Бг 1992; М. Чекић, „Др Милан Огризовић (1877--1923)", Театрон, 1994, 84/85/86; В. Петровић, Позоришне представе у хуманитарне сврхе, Бг 1996; М. Ђ. Глишић, Репертоар и приходи Народног позоришта у Београду 1868--1894, Бг 2008; А. Милошевић, Хуманитарне представе и концерти у српским позориштима до 1945, Бг 2009; З. Т. Јовановић, Живот и дело Милана Грола, Н. Сад 2011.

Д. Чолић Биљановски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМАЧКЕ ШКОЛЕ

ГЛУМАЧКЕ ШКОЛЕ, школе формиране ради образовања и усавршавања глумаца. У време формирања Српског народног позоришта у Новом Саду (основано 1861), оснивач и први управник Јован Ђорђевић покреће питање образовања глумаца по угледу на школе у европским културним центрима. Прва српска г. ш. почиње да ради тек 16. X 1866. у Вршцу. Ј. Ђорђевић је оснивач, управник школе и једини предавач. Као ванредни рад на образовању, предавања су била после редовних глумачких проба, а трајала су од два до четири часа дневно. Предајући српски језик и граматику, те основе француског и немачког језика, Ђорђевић се највише посвећује књижевном изражавању, артикулацији и акцентуацији речи и реченица, елементима дикције и обради текста. Повремено у школи помаже глумац Лаза Телечки, а у Новом Саду Ђорђе Поповић Даничар. Припремајући их за солистичке и хорске партије, капелник Аксентије Максимовић подучава глумце певању. Школа није била дугог века, а због заузетости Ј. Ђорђевића радила је само повремено.

Позоришни одбор Народног позоришта у Београду одлучује децембра 1869. да се хитно оснује г. ш. Отворена 2. I 1870, школа ради врло кратко, до новембра исте године, а у њој предају Алекса Бачвански, Јован Бошковић, Ј. Ђорђевић, капелник Драгутин Реш и др. Први ученици су били Пера Добриновић, Тоша Анастасијевић, Мара Гргурова Ђорђевић, Софија Ђорђевић Пелеш, Димитрије Папа Ђукић, Коста Ђорђевић Карагалија, Никола Живковић Мирабо и сестре Рудић. Наредни покушај оснивања Г. ш. НП био је у периоду 1909/1910, за време прве управе Милана Грола и драматурга Милана Предића. Школа је отворена новембра 1909, а предавања и вежбе били су распоређени у четири четворомесечна курса, током две године. Поред М. Грола наставници су били Милан Предић, Драгутин Костић, др Веселин Чајкановић, др Војислав Ђорђевић, Милорад Гавриловић, Илија Станојевић и Сава Тодоровић. Из финансијских разлога, али и због оставке М. Грола и М. Предића на функције у НП, Школа је радила само један семестар. Иницијативом Бранислава Нушића, ондашњег начелника Уметничког одељења Министарства просвете, и М. Грола, по трећи пут управника НП у Београду, 1. XI 1921. отворена је Глумачко-балетска школа чији је профил и концепт Б. Нушић изложио још за време избеглиштва 1917. у документу Пројекат обнове културног живота државе после I светског рата. Као глумачки одсек, она је била део државне Музичке школе, будућег конзерваторијума. Директор глумачког студија био је редитељ Михаило Исаиловић, а организацију стручне наставе водио је Момчило Милошевић. Управник школе био је књижевник и редитељ Велимир Живојиновић Масука, који је на овом положају био до почетка 1923. После њега, па до затварања Школе (јун 1927), стални директор био је М. Милошевић. Предавали су М. Исаиловић, М. Грол, др Винко Витезица, др Милоје Милојевић, Милан Богдановић, П. Добриновић, Јуриј Ракитин, Злата Марковић, В. Живојиновић, М. Милошевић, Миодраг Ристић и Теофан Павловски. У Школи су образовани Дара Милошевић Радовановић, Лепосава Дугалић Петровић, Матеја Милошевић, Милан Ајваз, Невенка Урбанова, Ружица Текић, Марица Поповић Павловић, Софија Перић Нешић, Бранко Татић, Никола Поповић, Васа Костић, Витомир Качаник, Милош Паунковић, Павле Богатинчевић, Јован Николић и др.

Иницијативом Драгослава Илића, упра-вника НП у Београду, Школа је почетком 1934. обновила рад, а секретар је био редитељ Јосип Кулунџић. На основу Правилника о оснивању и раду Глумачке школе Народног позоришта у Београду -- који је израдио управник са сарадницима, а 4. I 1934. одобрило Министарство просвете -- школовање је трајало три године. У првој и другој години настава је била теоријска, а трећа је обухватала практичне вежбе и учешће у извођењу комада на сцени, присуство на пробама и практично постављање сцена самих ученика. Предавали су Јосип Кулунџић, Ј. Ракитин, Деса Дугалић Недељковић, Милица Бабић Јовановић Андрић, Владимир Жедрински, Веља Јовановић, др Милан Марковић, Вера Греч, Ерих Хецл, Владета Драгутиновић, Станислав Беложански. Од 1935. директор Школе био је Бранислав Војновић, нови управник НП, а од 1937. секретар и уметнички руководилац био је Душан З. Милачић. Решењем Министарства просвете од септембра 1939. Г. ш. је укинута. Претходно је, уредбом Министарства просвете од марта 1937, при Музичкој академији у Београду почео да ради Одсек за позоришну уметност.

Редитељ Јуриј Љвович Ракитин је у Србију на позив М. Грола, управника НП, дошао 1921. Упоредо с редитељским радом, Ракитин се бавио и педагогијом, најпре у Београду, а од јесени 1947 -- када због болести Боривоја Ханауске преузима његову класу полазника Драмског студија Војводине при Војвођанском народном позоришту -- и у Новом Саду. Међу његовим ученицима у Београду и Новом Саду издвајају се Радомир Раша Плаовић, М. Милошевић, М. Ајваз, Дара Милошевић, Невенка Урбанова, Стеван Шалајић и редитељи Б. Ханауска, Теја Тадић и др. У Драмском студију при Војвођанском народном позоришту уз Ракитина предају и Радослав Веснић, Славко Симић, Мирјана Коџић, Јован Коњовић, Петар Адамовић, Марио Хвала, Божидар Куманов, Иванка Веселинов, Маргита Дебељак, Евгениј Маријашец, Јованка Продановић, Мирјана Михалек, Стеван Максимовић, Слободан Благојевић, Влада Поповић, Лука Дотлић и Миленко Шуваковић. Студио је касније прерастао у Државну позоришну школу у трогодишњем, а убрзо и четворогодишњем трајању.

У оквиру српског позоришног простора раде следеће школе које су после II светског рата прерасле у факултете: Академија за позоришну уметност у Београду, основана 1948 (њој је 1950. припојена Висока школа за филмску глуму и режију), која је 1974. преименована у Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду; Академија уметности Универзитета у Новом Саду основана 1974; Факултет уметности Универзитета у Приштини, почео са радом 1989, а од 2004/05. ради у Звечану; и Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци, Република Српска, основана 1998.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини, 1--2, Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Д. Чолић Биљановски, Бранислав Ђ. Нушић: позоришни стваралац двадесетог века, Смед. 2002; П. Марјановић, Мала енциклопедија српског позоришта XII--XXI век, Н. Сад 2005; З. Максимовић, „Педагошки рад Јурија Љвовича Ракитина у Новом Саду (1947--1952)", у: Јуриј Љвович Ракитин: живот, дело, сећања, Н. Сад 2007; З. Т. Јовановић, Милан Грол живот и дело, Н. Сад 2011.

Д. Чолић Биљановски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУМОВАЊЕ

ГЛУМОВАЊЕ, представљање неке улоге, извођење игроказа, драмски елеменат народних игара укључених у обреде и обичаје (свадба, сахрана, обреди плодности, бајање) или намењених разоноди. Појам је изведен од именице глума, која се у усменој традицији тумачи двоструко: као вештина уметничког тумачења драмских улога и као извештачено, лажно, лакрдијашко понашање. Елементи блиски драми и позоришту у народном г. јесу подела улога, постојање текста који се варира, костимирање и маскирање, употреба реквизите, коришћење мимике и геста, брисање границе између извођача и публике. Од драме као жанра г. одступа поновљивошћу и одсуством драмског сукоба. Корени фолклорног театра и народне драме на Балкану сежу у древне мистерије и обреде, попут дромене, примитивног облика позоришта које моделује стварност на начин најсличнији митском моделовању, понављајући у празничном времену свете чинове из времена прастварања и обнављајући тако везу заједнице са светим.

Љ. Пешикан Љуштановић

У традиционалном моделу културе народно г. је третирано као сложен облик комуникације који може бити вербални и невербални. Мање се обраћа пажња на прецизност вербалне комуникације с одликама сталних допуна и импровизација у току извођења. Циљ је унапред постављен, а исход је често био магијско-религијски. За доделу улога било је потребно одабрати способне извођаче у заједници, спремне да у празничном времену добијену улогу потпуно опредмете и представе на спонтани начин. Простор где су се одвијале радње био је разноврстан и усклађен с местом извођења ритуала: гумно, црквена порта, пропланак, раскрсница, улица, двориште или неки стамбени простор, домаћинство, простор око огњишта, данас кухиња. Народ је помоћу г. током извођења обредне праксе у годишњем или животном циклусу обичаја најчешће успостављао посебан облик вербалног и невербалног општења унутар заједнице. Осим тога, облик народног г. сусретао се и код профаних окупљања ради забаве о прелима, поселима, нарочито зими (западна Србија). Начин опхођења путем драмског изражавања и представљања, посебно у зимском периоду, указује на обредно значење јесење-зимског времена у религијском светлу. Драмски облици изражавања у религијском или сакралном облику били су по свој прилици дубоко укорењени у традиционалној народној култури. На пример, у обичајима животног циклуса су најуочљивији драмски прикази и игрокази у свадбеним (улога чауша, војводе) и једним делом у погребним обичајима (комуникација с покојником). У деловима годишњег циклуса обичаја препознају се традиционални обрасци г.: у божићним поворкама коледара и вертепа или бетлехема; у поворкама покладних (маскираних) сватова пред велики ускршњи пост у време месне и сиропусне недеље -- улоге младе и младожење, свештеника и др.; на празник Лазареве суботе -- поворке лазарица; о Духовима, у поворкама краљица. Приликом сакупљања и систематизовања различите грађе о српском фолклору у XIX в. В. Ст. Караџић је скренуо пажњу на то да се код Срба и других народа јужнословенског простора у оквиру годишње обредне праксе прибегава и играма у којима се користе реквизити за покривање лица, маске (код коледа, о покладама, на Белу недељу, на Чисти понедељак; у поворкама краљица, додола, прпоруша, пеперуда, клоцалице, чаројичара, турице, бембеља). Лаза Костић је указао на различите врсте игроказа у народној обредној пракси третирајући их као „клице драмског живота" у време годишњих празника са драмским представљањем у коледама, краљицама, ладарицама и додолама или, пак, с облицима друштвених игара типа „игре пауна", „игра с вратилом" или „баба и ђед", повезујући их са најстаријим претхришћанским народним обичајима. Сима Тројановић је међу првим етнолозима скренуо пажњу на маске код јужнословенског народа и драмске улоге у ритуалима и забавама.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Костић, „Народно глумовање", ГЗМБиХ, 1893, 5; М. Кићовић, Старо позориште код Срба, Бг 1951; Д. Антонијевић, Народно глумовање и Дионисов култ, Н. Сад 1981; П. Костић, „Лазарице у селу Сурлици", ГЕМ, 1982, 46; Д. Антонијевић (ур.), Фолклорни театар у балканским и подунавским земљама, зборник радова, Бг 1984; Ј. Плевнеш, Бесовскиот Дионис, Ск 1989; Д. Антонијевић, Дромена, Бг 1997; П. Влаховић, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Бг 1999; Љ. Пешикан Љуштановић, „Лутка и обред", Сцена, 2000, 36, 5--6; С. Златановић, „Значењски склоп традицијске свадбе -- Врање и околина", Ethnologie, Софија, 2001, 4; Р. Лазић, Уметност редитељства: увод у теорију режије, Н. Сад 2003; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта (13--21. век), Н. Сад 2005; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008; „Структура игроказа и народно глумовање у обредној пракси у Србији", ГЕМ, 2008, 72.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУХАВИЦА

ГЛУХАВИЦА (Глуха Вас), значајан средњовековни рударски центар у долини Себечевске реке, на подручју данашњег села Црквине, око 25 км југозападно од Новог Пазара. Помиње се први пут 1316. у повељи манастиру Бањској, где краљ Милутин својој задужбини овде уступа доходак од топионице и рудара. И његов наследник краљ Стефан Урош III манастиру Дечанима прилаже део прихода од гвожђа у Глухој Васи, која је тада већ сигурно била трговачко место са царином. Касније је у поседу кнеза Војислава Војиновића, затим жупана Николе Алтомановића и Вука Бранковића од којег је Турци преотимају 1396. и ту постављају свога кадију. Током прве половине XV в. Г. се интензивно развија као значајно привредно средиште са статусом трга, о чему сведочи и њено турско име Демирџи Пазар, односно Трг Гвожђа. У том раздобљу била је стециште трговаца, међу којима је било и Дубровчана. Са развојем оближњег Новог Пазара, као и са опадањем рударских делатности, током XVI в. Г. постепено замире. Најобимнији рударски радови били су у сливу Смолућке, Ковачке реке и Металичког потока где је гвоздена руда не само вађена него и прерађивана, о чему сведоче остаци топионица са доста шљаке. Сам трг се налазио уз обале Себечевске реке. Уз трагове кућа са каменим зидовима ту су се налазиле и три мале једнобродне цркве. На брегу изнад насеља постоје остаци мањег утврђења, које је старије од рударске насеобине.

Литература: В. Симић, Рударство гвожђа средњовековне Србије и Босне, Бг 1988; М. Поповић, „Подручје средњовековне Глухавице", НпЗ, 1995, 19; С. Ћирковић, Д. Ковачевић Којић, Р. Ћук, Старо српско рударство, Бг 2002; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУХИ ДО

ГЛУХИ ДО, насеље и племе у Црној Гори који су припадали области Старе Црне Горе, односно Црмничкој нахији. Територија племена (2.709 ха), која лежи у југозападном делу Црмнице, граничи се са североистока и северозапада са другим црмничким племенима -- Брчелима, Сотонићима и Лимљанима -- док се са југозапада граничи са Паштровићима. Седиште племена се налази у југоисточном делу Црмнице. Први помен Г. Д. као села у Зети потиче из 1371. Предања помињу и старији назив Добри До, а његова промена у данашњи назив везује се за краљицу Јелену Немањић и XIII в. Преци данашњих становника доселили су се крајем XV в. из Васојевића, одакле су бежали пред Турцима. На подручју Г. Д. предања, али и архивска грађа и материјални трагови сведоче о постојању старијег становништвa -- Живодерa, Бечићa и Браићa. Кад су ојачали, досељеници су најпре потиснули старије становништво, а затим отпочели борбе с Паштровићима настојећи да прошире своју територију на рачун њихове. Извори помињу да су 1560. Глуходољани слали изасланике у Котор ради решавања граничног спора, који је решен у корист Паштровића. То показује да је у то време већ постојала њихова племенска организација. Борбе за проширење су се наставиле до средине XIX в. кад су успели да преотму Созину и део Паштровске планине. Сва главна братства Г. Д. су по предању у сродству, што је олакшало повезивање, а мања братства која су била другачијег порекла су им се прикључивала. Племе је насељено у два насеља -- Г. Д. на истоку и Буковику на северозападу његове територије. Насеље Г. Д. подељено је на четири мање махале -- Доње Село, Рељиће, Гађевину и Јасен, а Буковик на две -- Горњи и Доњи Крај. Братства нису била строго разграничена по махалама. Као и у другим случајевима, значај племенске организације слабио је све више са развојем модерне државе и њених институција, али се сећање на њу задржало у колективном памћењу. Најзначајнија братства у Г. Д. и Буковику која су ту живела и после II светског рата су: Ивчевићи, Јововићи, Вулетићи, Кумпреси, Масончићи, Гвозденовићи, Бранковићи и Шуштери, а у Буковику: Бокани, Вукмановићи, Рајковићи, Ђурићи, Раичевићи, Лукићи, Лекићи, Радаче, Живковићи. Осим тога, нека братства су се раселила, нпр. Ђурићи, Махмутовићи, Маровићи и др. На територији некадашњег племена било је крајем 1970-их година 48 братстава, са 135 домова. Међу њима су била и три стариначка, док сви остали своје порекло изводе од досељеника из XV и XVI в. Ова територија данас је део Општине Бар. Према попису становништва, у Буковику је 2011. живело 67, а у Г. Д. 133 особе.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вукмановић, Црмница, Антропогеографска и етнолошка испитивања, Бг 1988.

М. Прелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШАЦ, Васо

ГЛУШАЦ, Васо, историчар (Слатина код Санског Моста, 1. VIII 1879 -- Београд, 5. X 1954). У Бечу је од 1901. студирао славистику на Филозофском факултету, где је 1905. докторирао тезом „Вид Дошен и његова књижевна делатност". Радио је као професор гимназије у Бањалуци (1905--1912) и Тузли (1912--1914). Због снажног националног рада био је један од оптужених у Бањалучком велеиздајничком процесу. По уједињењу био је директор гимназија у Тузли и Бањалуци, али и на одговорнијим просветним положајима. Осим тога, био је члан Привременог народног представништва Краљевине СХС и сенатор (1932--1941). Блиске су му биле теме из историјског и културног развитка родне земље: Босна и Херцеговина српске су земље по крви и по језику (Мостар 1908), Истина (Мостар 1911), Повеље Матије Нинослава, бана босанскога и народност његових поданика (Бл 1912). Посебно је чувао сећање на свог кума и сарадника из завичаја: „Успомена на Петра Кочића" (Књижевни југ, 1918, 1, 19), „Кочић пред судом и у тамници" (Књижевност, 1951, 6, 12, 5--6). Највише пажње је ипак привукао историјским разматрањима о Цркви босанској: „Средњовековна босанска црква" (ПКЈИФ, 1924, 4), Истина о богомилима (Бг 1945), „Проблем богомилства и православља цркве босанске" (ГДИБиХ, 1953, 5). Залагао се за став да у средњовековној босанској држави није постојала никаква дуалистичка јерес него да је и у тој земљи преовладавала правоверна православна црква. Овакав став, увелико обликован и личним уверењима, рано је привукао критику, било са идеолошког (Ј. Шидак), било са научног становишта (М. Динић). Услед поновног распламсавања националних сукоба радови Г. су поново постали актуелни код широке читалачке публике.

ДЕЛА: Неколико питања из прошлости Босне и Херцеговине, Тузла 1921; Др Јован Скерлић, књижевна студија, Бг 1926; Православље и конкордат, Бг б. г.

Литература: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; П. Ћошковић, Црква босанска у XV стољећу, Сар. 2005.

В. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШЦИ

ГЛУШЦИ, село у Мачви, 10 км североисточно од општинског средишта Богатића на путу Бјељина -- Бадовинци -- Сремска Митровица. Први помен села под именом Бубања је из 1533. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII и XIX в. из источне Херцеговине, Црне Горе, Семберије, Јадра и Поцерине. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1953. било је 2.906, а 2011. 1.975 становника од којих су 96,6% били Срби. У пољопривреди је радило 66,1% активног становништва. Насеље је збијеног типа на висини од око 82 м, источно и јужно од фосилног корита Битва (десна притока реке Саве). Оно се развијало дуж локалних путева, добило је облик двогубог крста, а простире се на великој површини. У селу су православна црква, основна школа, библиотека, здравствена станица, земљорадничка задруга и стругара.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШЧЕВИЋ, Божидар

ГЛУШЧЕВИЋ, Божидар Бошко, економиста, политичар, универзитетски професор (Никшић, 19. IX 1928 -- Подгорицa, 27. X 1992). После гимназије у месту рођења упућен на студије у СССР, па се 1947. уписао на Универзитет В. Вахрушева у Свердловску. Студије наставио у Београду где је дипломирао 1951. на Економском факултету. У периоду 1951--1962. радио је у Привредном савету Среског народног одбора, затим у Градском народном одбору и Жељезари у Никшићу. Крајем 1962. именован је за државног подсекретара у Извршном већу Скупштине СР Црне Горе. Био је партијски функционер и посланик Скупштине Црне Горе у два мандатна периода. Ради усавршавања из области економске анализе и планирања боравио на специјализацији у Француској и у САД. Крајем 1964. изабран је за ванредног професора ЕФ у Подгорици. У два мандата (1964--1968) био је декан Факултета. Од 1960. до пензионисања 1992. био је директор Института за друштвено-економска истраживања (ИДЕИ) у Подгорици. Биран је за посланика Културно-просветног већа Савезне скупштине, где је био председник Одбора за друштвено-економске односе и председник Комисије за студентска питања. Од 1969. до 1974. био је посланик у Већу народа Савезне скупштине, члан Савезне уставне комисије, члан Уставне комисије Скупштине Црне Горе, члан Одбора за науку и Одбора за друштвено-економске односе Савезне скупштине. Био је председник Друштва економиста Црне Горе (1964), члан Главног одбора СЕЈ, члан Научне секције СЕЈ (1968), а касније и њен председник (1972--1974). Учествовао у раду удружења „Наука и друштво", нарочито после 1974, као члан његовог Организационог одбора и Председништва, те као председник. Активно учествовао у раду Међународног удружења за економику самоуправљања. Био је члан Научног већа Међународног центра за управљање предузећима у јавном власништву у Љубљани, Научног већа Конзорцијума економских института за макропројекат „Привредни систем СФРЈ", Научног већа Центра за економска истраживања Института друштвених наука, Београд и Савета Југословенског центра за самоуправљање „Едвард Кардељ", Љубљана. Био је члан редакције часописа Економист, Економска анализа и Пракса, главни и одговорни уредник Годишњака Економског факултета у Титограду. Упоредо с радом у ИДЕИ и на ЕФ у Подгорици, предавао је на Наставничком факултету у Никшићу, на Правном факултету у Новом Саду и ЕФ у Скопљу. За ванредног члана ЦАНУ изабран је 1985. Био је и њен генерални секретар. Одликован је Медаљом рада, Орденом заслуга за народ другог реда и Орденом рада са златним венцем. Добитник је захвалнице и плакете СЕЈ, захвалнице и плакете Међународног удружења „Наука и друштво" и златне значке Жељезаре Никшић.

ДЕЛА: коаутор, Функционална способност средстава за рад радних организација у Црној Гори, Тг 1967; коаутор, Економске функције федерације, Бг 1971; коаутор, Концепција дугорочног развоја Југославије, Бг 1974; коаутор, Систем планирања у Југославији, Зг 1982.

ЛИТЕРАТУРА: „Божидар Бошко Глушчевић (1928--1992)", Споменица преминулим члановима Академије, ЦАНУ, 1995, 18.

Ч. Оцић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШЧЕВИЋ, Бранко

ГЛУШЧЕВИЋ, Бранко, инжењер рударства, универзитетски професор (Метковић, 14. XI 1906 -- Београд, 29. VII 1992). Студије рударства завршио је 1930. на Техничком факултету у Љубљани. Дао је велик допринос обнављању, изградњи и развоју рударства и рударске инжењерске школе у Србији после II светског рата. У периоду 1930--1941. радио је у рудницима Благојев камен, Нересница и Трепча, a у току II светског рата у рудницима у Чешкој. Хонорарно држао наставу на Рударском факултету Техничке велике школе (РФ ТВШ) у Београду, касније Рударско-геолошком факултету, а потом је као главни инжењер у Дирекцији обојених метала Министарства рударства ФНРЈ у Београду (1948--1951) технички а затим и генерални директор рудника Трепча (1951--1957). У периоду 1948--1951, на РФ ТВШ држао наставу из предмета Методе откопавања металичних лежишта. На РГФ-у је изабран 1957. за ванредног професора, а 1964. за редовног професора за предмете Истражни радови и дубинско бушење и Технологија откопавања неслојевитих лежишта. На последипломским студијама организовао је наставу из области подземне експлоатације лежишта. Био је шеф Катедре за експлоатацију лежишта (1964--1970), у више наврата биран је за шефа Рударског одсека, био је продекан и декан РГФ-а. Учествовао је у формирању Рударског института (РИ) у Земуну (1960), а саветник је више година у рудницима фосфата у Јордану. Аутор је многобројних радова, експертиза, студија, пројеката и књига (Отварање и методе подземног откопавања рудних лежишта, Суб. 1976; Истражни радови за студенте рударства, Бг 1976). За доприносе развоју и унапређењу рударства и рударске инжењерске школе додељено му је више признања и одликовања (Орден рада II степена, Орден са црвеном заставом, Почасни члан РИ и др.). Одлуком Савета Универзитета у Београду додељена му је титула почасног доктора 1992.

ИЗВОРИ: Лична архива; документација РГФ УБ.

ЛИТЕРАТУРА: Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШЧЕВИЋ, Зоран

ГЛУШЧЕВИЋ, Зоран, књижевни критичар, есејиста, преводилац (Пожега, 23. V 1926 -- Београд, 10. V 2006). Дипломирао је германистику (1958) на Филозoфском факултету у Београду. Био је секретар часописа Књижевност (1952) и главни уредник модерно оријентисане књижевне ревије Уметност и критика (1953--1954), Књижевних новина (1968--1969) и издавачке куће DBR Publishing (1993--2006). Бавио се уредничким и приређивачким пословима (прир. Изабрана дела Х. Хесеa у девет књига, Бг 1985, Сабрана дела И. Секулић у 15 књига, Н. Сад 2001--2004). Један је од најотворенијих и најплоднијих критичара и есејиста српске књижевности друге половине ХХ в. Његова критичка активност била је условљена изразитом духовном и интелектуалном радозналошћу и ерудицијом, а обухватала је многе области стваралаштва и културе, од књижевности, филозофије, религије, митологије, психоанализе до фантастике, езотерије, крими-приче, кича. Отвореност критичког говора, лакоћа у изношењу најсложенијих теоријских ставова и закључака, непосредност и живост критичког стила прибавили су му знатну популарност у културној јавности. Његова тумачења најважнијих слојева књижевне структуре и њеног значења била су заснована на еволутивним и иновативним принципима саме књижевности, на њеној сталној потреби за модернизацијом, на оствареној уметничкој вредности књижевних дела, без обзира да ли су припадала традиционалној или модерној поетичкој линији, и на могућностима њиховог савременог тумачења. Стога је синтетичко и интегралистичко виђење књижевног дела, које обухвата његове најважније унутрашње слојеве, резултат недогматске, ангажоване критичке оријентације овог аутора, комбинације савремених интерпретативних приступа садржини и естетској остварености текста, те свести о нужној многозначности модерне књижевности. Такав приступ значајне предности показао је у критичким приказима нових књига српских и југословенских писаца различитих стваралачких оријентација 50-их и 60-их година у књизи Пером у рабош (Сар. 1966). Као германиста, Г. је основу модерне књижевности ХХ в. видео у немачком романтизму и његовим многобројним поетичким новинама (Путеви хуманитета 1 и 2, Бг 1964, 1965), док је у миту, религији, магији и ритуалима, у подсвесном и ониричком и у њиховим симболичким животним ситуацијама посебно у делима Новалиса, Х. Клајста, Т. Мана, Х. Хесеа, Р. М. Рилкеа, М. Фриша, као и код појединих српских писаца открио најснажнију потпору универзалним порукама које сугеришу књижевна дела с метафизичком и митском основом у себи (Мит, књижевност и отуђење, Бг 1970; Поезија и магија, Бг 1980). Ослањајући се на архетипске и магијске основе мишљења и деловања, те на подсвесну мотивацију у настајању модерних књижевних остварења, он је помоћу митске, архетипске и психоаналитичке критике могао да проникне у скривене слојеве књижевног текста и да читаоцима пружи потпуније увиде у његова кључна значења и у начин и разлоге његовог настанка и тока. У прози Ф. Кафке, на пример, захваљујући изоштреним средствима психоаналитичког критичког метода, успешно је, у три књиге (Студија о Францу Кафки, Бг 1971; Кафка -- кључеви за замак, В. Бања 1972; Кафка -- кривица и казна, Бг 1980), препознавао најдубља значења књижевног дела и његове кључне релације не само с временом у којем је настало него и са доцнијим и данашњим добом и његовим пројекцијама симболике мита у књижевности. Сличан поступак примењивао је и у откривању дубинских слојева значења у делима старијих (Б. Радичевић, Л. Костић, Б. Станковић, И. Секулић, И. Андрић, М. Црњански, В. Десница, М. Селимовић) и новијих српских писаца (Т. Младеновић, Б. В. Радичевић, М. Павловић, М. Булатовић, Д. Киш, М. Павић, Б. Пекић и др.). Ширину критичких ставова и интересовање за непосредне вредности живота и културе заокружио је књигом Мефисто и он (Бг 2005), својом „имагинарном аутобиографијом". Г. је саставио антологију светске крими-приче За убиство је потребно двоје (Бг 1988). У редовном колу Српске књижевне задруге изашао је избор његових текстова Књижевност и ритуали (прир. и предг. М. Недић, Бг 1998). Преводио је с немачког, између осталог, Х. Клајста. Добитник је награда „Милан Богдановић", „Ђорђе Јовановић", Октобарске награде Града Београда и других признања.

ДЕЛА: Како се посматра књижевно дело, Бг 1953; Романтизам, Бг 1967; Алфа и омега -- књижевност и психологија несвесног, Бг 1975; Косово и никад краја, Бг 1989; Живот у ружичастом -- антологија свакидашњег кича, Бг 1990; Ф 17 или суноврат НАТО стратегије, Бг 1999; Сава Ракочевић, Бг 2001; Гете -- једна кратка прича, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: М. Егерић, „Критика као интелектуални посредник", Поља, 1967, 13, 109; Љ. Шоп, „Магијско време и доба цивилизације", Савременик, 1981, 27, 53, 5; С. Кордић, „Критика као умијеће превођења", ЛМС, 1982, 158, 429, 6; Б. Јовановић, „Живот у ружичастом", Поља, 1991, 37, 385; Н. Живанчевић, „Књижевност и ритуали Зорана Глушчевића", Свеске, 1999, 10, 45--46; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, 2, Н. Сад 2008.

М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШЧЕВИЋ, Јован

ГЛУШЧЕВИЋ, Јован, устанички војвода (Камена Гора код Пријепоља, 1821 -- Ужице, 14. VI 1904). Учествовао 1862. у устанку Луке Вукаловића. Са братом Мићом водио је једну чету која је оперисала у западном делу Србије, око Пријепоља. После братове смрти преузео је команду над четом. Највећи бој је водио на Шаранцу 1863. Након слома Вукаловићег устанка остао је у хајдуцима све до 1866, када је прешао у Ужице, где је живео од пензије коју му је исплаћивала српска влада. Наставио је с радом на припремању новог устанка. Са Нићифором Дучићем, Мићом Љубибратићем, попом Жарком Љешевићем и другим избеглим босанско-херцеговачким првацима учествовао је на окупљањима на којима је разматрана могућност подизања новог устанка. У Ужицу је радио на окупљању избеглих Срба у војну јединицу. Одмах по избијању Херцеговачког устанка са својом четом кренуо је ка Новој Вароши. Под Љешевићевом командом учествовао је 3. IX 1875. у ослобађању Прибоја. Када је устанак у западној Србији пропао, вратио се у Ужице и са Дучићем учествовао у стварању Добровољачког батаљона, у којем је добио место полубатаљонског команданта. По избијању српско-турског рата јуна 1876. учествовао је у нападима на Нову Варош и Бању, као и у биткама на Радовњи и Доловима. Одликован је Сребрном медаљом за храброст и Таковским крстом.

Литература: А., „Јован Глушчевић", Босанска вила, 1904, 19; В. Шалипуровић, Устанак у западном делу Старе Србије 1875--1878, Ужице 1968.

Ј. Вељковски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЛУШЧЕВИЋ, Oкица

ГЛУШЧЕВИЋ, Oкица, новинар, преводилац (Камена Гора код Пријепоља, 9. III 1858 -- Београд, 2. XII 1898). Због устанка у Босни и Херцеговини (1875) и Српско-турских ратова (1876--1878) школује се с прекидима у Ужицу и Београду, гдје завршава Учитељску школу (1880). С руском стипендијом одлази на Филолошко-историјски факултет Петроградског универзитета, али га као члана социјалистичког кружока протјерују из Русије (1884). У Србији се одмах укључује у социјалистичку (Час М. Ценића, 1885), а потом у радикалску штампу (Нови београдски дневник, 1887 и Одјек од 1887), гдје годинама обавља послове главног уредника. Коментарима, критикама и преводима попуњава подлистке поменутих гласила. Слиједећи идеје С. Марковића, међу истакнутим антирежимским новинарима, добро обавијештен, јасних ставова, критичан и полемичан, објављивао је чланке о политици, култури и књижевности. Један од најплоднијих преводилаца свога времена, бирао је претежно дјела бунтовних и револуционарних писаца као што су Бајрон (Манфред, Дон Жуан), Љермонтов, Кољцов, Надсон, Њекрасов, Шевченко, Шчедрин. Преводио је и савремене класике, Толстоја (Смрт Ивана Иљича, први дио Рата и мира), Гончарова, Игоа, Мопасана и др. Његов превод Бајроновог Дон Жуана (Бг 1887--1889), више пута прештампаван, сматра се значајаним за историју превођења код Срба. Био је члан Главног одбора Српске радикалне странке (1897) и руководилац радикалске омладине.

ЛИТЕРАТУРА С. Кићовић Пејаковић, Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку, Бг 1973; В. Шалипуровић, Окица Глушчевић -- живот и рад, Бг 1981; Д. Аранитовић, „Био-библиографија О. Глушчевића", Библиографски вјесник, 2000, 2--3.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЉИВЕ

ГЉИВЕ, велика група разноврсних организама који су, према традиционалној класификацији живих бића, дуго сматрани примитивним биљкама и сврставани у биљно царство. Захваљујући напретку науке и открићу да г. поседују низ особина које их одвајају од биљака, али и од животиња, крајем ХХ в. опште је прихваћен став да оне чине посебно царство живог света Fungi. Подударно терминима флоре и фауне, у Србији је 1995. предложен појам фунгија да би се означила посебност г. и од тада он се користи у многобројним научним и стручним публикацијама. Наука која проучава г. назива се микологија. Г. се хране готовим органским супстанцама, као и животиње (хетеротрофно), али их оне уносе апсорпцијом у организам преко своје спољашње површине. Имају ћелијске зидове сличне биљкама, али они нису изграђени од целулозе, него од хитина, материјала од којег се састоји спољашњи скелет инсеката. Ређе је ћелијски зид г. изграђен од β-глукана. Ћелије г. најчешће образују дугачке, разгранате танке нити -- хифе. Оне заједно чине тело г. -- мицелијум, на којем се, у одређеном тренутку и при одговорајућим условима, развијају плодоносна тела посебне структуре и различитих облика и величина. У плодоносним телима се стварају споре којима се г. размножавају. Г. код којих су плодоносна тела мања од 2 мм и која се могу добро видети под лупом или микроскопом називају се микромицете и обухватају разне плесни и буђи. Врсте које имају крупнија плодоносна тела величине и до неколико десетина сантиметара су макромицете. Постоје и једноћелијске г., какве су разне врсте квасаца. Најпознатија макроскопска плодоносна тела имају карактеристични шеширић на ножици и називају се печурке. Управо се оне најчешће везују за представу о г. и најлакше се запажају у природи. Осим у облику печурке, плодоносна тела макромицета могу бити и у облику зделице, копита, лоптице, звезде, корала, шкољке, чипке, пипака хоботнице, саћа и других разноврсних форми. Код неких врста плодоносна тела су кртоласта и развијају се испод земље, а споре разносе животиње које их ископавају и хране се њима.

Еколошка улога г. у природи изузетно је важна јер оне разграђују мртве биљне остатке и на тај начин учествују у природној рециклажи биогених супстанци. Само бактерије, г. и неке протозое у стању су да разлажу лигнин и целулозу све до њихових основних компонената. Г. су заједно са бактеријама основни редуценти у природи, који врше минерализацију органског отпада до неорганских молекула, који се поново користе у процесу продукције зелених биљака. Друга изузетно важна улога г. у природи је микориза, симбиотски однос г. и биљака. Г. се настањују на коренима биљака и при томе мицелијум г. може да прикупи много више воде и једињења фосфора и азота из земљишта него што би то могао сам корен. Г. предају те супстанце биљци, а од њих узимају органске супстанце, пре свега шећере, произведене у процесу фотосинтезе, које биљке транспортују у коренов систем. У шуми мицелијуми г. као огромна и сложена мрежа спајају корене различитих врста дрвећа омогућујући размену супстанци међу члановима екосистема. То је један од најраспрострањенијих симбиотских односа у живом свету, јер осим дрвећа и око 95% осталих биљака ступа у микоризне односе са г. Г. ступају у симбиозу и са неким врстама алги и на тај начин образују посебне облике познате као лишајеви. Лишајеви се данас сматрају „лихенизованим г.", односно г. које у симбиози са алгама или модрозеленим бактеријама формирају посебне организме који се одликују новим морфолошким и еколошким особинама, другачијим и од г. и од алги које учествују у овој врсти симбиозе. Неке врсте г. праве симбиозу и са животињама. Сисари биљоједи варе лигнин и целулозу из биљака захваљујући ензимима које луче г., бактерије или протозое које живе у њиховим органима за варење. Многе врсте г. су паразити, а понеке чак и предатори. Присуство паразитских г. у природи је нормално и неопходно јер оне уклањају слабе и болесне јединке и доприносе минерализацији и рециклирању супстанци у екосистемима. Неке врсте г. паразитирају на животињама и људима изазивајући болести као што су кандидозе и аспергилозе. Г. су у природи угрожене првенствено због уништавања станишта и због различитих врста загађивања, али и прекомерног сакупљања и трошења. Због изузетно важне улоге коју имају у природи неопходно их је очувати и штитити у склопу опште заштите биолошке разноврсности. Први законски акт о контроли промета и заштити г. које се комерцијално сакупљају у Србији донет је 1991, прва црвена листа угрожених врста г. објављена је 1997, а први пут су ретке и угрожене врсте г. заштићене законом у Србији 2009.

Због изненадног појављивања, отровности и изразитих јарких боја и необичних облика, од давнина су људи зазирали од г., а оне су данас једна од најнепроученијих група живих бића. Одређене врсте које се користе у људској исхрани сакупљају се у природи или се гаје. Србија је позната по квалитетним јестивим врстама вргања (род Boletus), који се у природи сакупљају у великим количинама. Известан број врста г. има токсине, а неки од њих су смртоносни за људе. Отровне и јестиве г. немогуће је разликовати на основу неког универзалног правила, него се мора тачно познавати свака појединачна врста. Одређене врсте г. користе се у прехрамбеној индустрији (квасци) и фармацији (антибиотици, препарати за јачање имунитета, извори витамина итд.). У Србији нема много сачуваних историјских записа о коришћењу г., али одређена народна имена и етнографски подаци говоре о томе да их је народ донекле познавао, али и да није према њима имао дефинисан став. У свету је описано око 100.000 врста г., док се претпоставља да их има око 1.500.000 врста. У Србији је пронађено око 80 јестивих врста макромицета, где спадају и тартуфи, веома цењене и скупе г. посебног укуса. Процењује се да у Србији расте између 10.000 и 20.000 различитих врста макромицета, али је до сада откривен само део њих. Неке врсте, као што су Psylocybe serbica и Tuber petrophilum, први пут су откривене и описане за науку са територије Србије.

Б. Иванчевић

Гајење г. Према начину живота разликују се паразитске г. (храну узимају од живих организама), сапрофитске (живе на биљним остацима), микоризне (везују се за дрвенсте биљке). Јестиве г. спадају у класу bazidiomycetae*.* Размножавају се вегетативно, дељењем хифе, бесполно (зооспорама) или полно (спајањем гамета). У исхрани се користе плодна тела и дршка. Интензивна експлоатација шума, загађеност животне средине и природних станишта г. довела је до њиховог смањења у природи, а истовремено расте потрошња г. То је довело до повећања обима гајења г. Оно је познато још из античких времена, а у Јапану и Кини већ неколико хиљада година гаји се г. шитаке. У Европи тек средином XIX в. почиње узгој шампињона у Француској. У Србији су почеци гајења шампињона (1875) везани за име др Ђорђа Радића (први српски доктор пољопривредних наука и писац), који је на бази искуства из Француске гајио шампињоне у подруму пољопривредне школе у Краљеву. Комерцијална производња г. у Србији започета је тек 1953. у Новом Саду (под руководством Живојина Јановца), у лагумима Петроварадинске тврђаве. Најчешће гајене г. у свету су шампињон, буковача и шитаке. У Србији доминира производња шампињона, a значајно се шири производња буковаче и у почетној је фази гајење г. шитаке. Поред ове три врсте у неким земљама гаје се још сламнатица (Stropharia rugosoannulata), пањевчица (Flamulina velutipes) и гнојиштарка (Coprinus comatus).

Шампињон (Agaricus bispora, породица Agaricaceae) представља најзначајнију гајену врсту и чини 50% од укупно гајених г. Шампињон садржи око 90% воде, око 5% беланчевина, 3,6% угљених хидрата, 0,2% масти, затим минералне материје и хитин. Г. се у исхрани користе свеже, јер код старих г. стварају се отровна једињења због трулежног разлагања беланчевина или појаве бактерија (Clostridium botulinum). Шампињон има aнтибaктeрициднo и aнтикaнцeрoгeнo дejство и повећава имунoлoшки систeм људи. За шампињоне користе се понекад адаптирани простори (подруми, хале, тунели и др.), затим пластеници и специјализовани гљиварници са регулисаним условима успевања. Шампињони се производе из мицелије која прораста при оптималној температури ваздуха од 24 до 26º C и релативне влажности 90--95%. За стварање плодова температура може да буде од 13 до 24º C. Шампињони расту и на светлу и у мраку, али не подносе директно сунце. Узгајивачи шампињона користе усејан специфичан компост у црним пластичним врећама. После наношења покривке (мешавина црног, белог тресета, песка и калцијум CO3) дебљине 5--8 цм одржавају се оптимална температура (редовно проветравање) и влажност (заливање покривке), а врши се и заштита од болести и штеточина. Плодоношење почиње између 18. и 21. дана после покривања, када се на површини појаве мицелијски снопићи и издиференцирају се дршка и шеширић, величине зрна грашка. За 3--4 дана израстају шампињони за брање. Плодна тела су зрела за брање када шеширићи постану бели али се још нису отворили. Најбоље је да се беру у раним јутарњим или вечерњим часовима. Период бербе траје око 45 дана када се обере од 15 до 25 кг шампињона на 100 кг супстрата.

Буковача (Pleurotus ostreatus, породица Аgaricaceae) јестива је г. која се у нашим шумама може наћи у сапрофитском облику и као паразит на живом дрвету. Значајна је по садржају беланчевина, богатим есенцијалним аминокиселинама блиским онима животињског порекла. Буковача се производи на светлу, заклоњена од директног дејства сунца, на температури 5--28° C (у зависности од соја) и уз умерену влажност супстрата. Производња буковаче може бити у строго контролисаним условима (подрум, соба, магацин), али је успешна и у пластенику или тунелу, и то без примене хемијских средстава за заштиту. Приноси буковаче зависе од квалитета супстрата и обезбеђених услова за развој. Као супстрат користе се: слама житарица, кукурузовина, кочанке, ливадско сено, стабљике грашка, соје, уљане репице, отпаци памука, отпаци текстилне индустрије, поздер, ивер, струготина и други целулозни, отпадни материјал који се термички пастеризује или стерилише. Стерилизација се обавља кувањем сировине у току 30 минута. Супстрат се после термичке обраде хлади (рашири на пластичној фолији), након чега се обавља пуњење врећа уз усејавање мицелије. Усејавање мицелије (инокулација) обавља се у пластичним врећама које се претходно перфорирају (отвори од 1,0 до 1,5 цм) на сваких 10 цм размака. За прорастање г. кроз супстрат, вреће се уносе у тамну просторију (пластеник се обложи црном фолијом) и густо слажу једна до друге, али да се не додирују, јер у том случају може доћи до прегревања супстрата изнад 35° C, када мицелија угине. Инкубација супстрата у оптималним условима траје 15--20 дана. У инкубационој просторији (топли пластеник) потребно је обезбедити температуру од 25° C. Истовремено треба обезбедити 70% релативне влажности ваздуха, по могућности мрак за све време инкубације и довољно кисеоника. Вреће се положено ређају (по четири, једна изнад друге). Оне се могу ређати и вертикално, једна изнад друге, али је онда потребно провући арматуру (цев) кроз средину супстрата. Просторија за фруктификацију (у овом случају пластеник) треба да је добро осветљена, а ако нема довољно природног светла, треба увести допунско (јачина као за нормално читање). Оптимална осветљеност просторије је 70--80 лукса. Оптимална релативна влажност ваздуха је 90--95%, одржава се поливањем пода и овлаживањем ваздуха распршивачем који ствара маглу. Од инокулације до прве бербе, у оптималним условима производње, потребно је 25--30 дана, а даље приспевање је у таласима у размаку од 2 недеље. У прва три таласа обере се до 70% укупног приноса. У аматерској производњи обавља се берба у 5--6 таласа, а то је око 4 месеца. У индустријској производњи беру се само 3--4 таласа, а то је период 8--10 недеља. Буковача се може чувати на температури 3--5 ºC (у фрижидеру) у току 4--5 дана или се на различите начине конзервише или замрзава. Принос буковаче креће се 20--25% од тежине супстрата, односно просечно 3--5 кг по једној врећи. Буковача се може производити и на облицама свеже исечених топола, врба, јаблана, кестена, дужине 1 м, пречника 20--25 цм. На њима се направи неколико резова у које се ставља мицелија. Слажу се једна поред друге. Јама у коју се слажу дубине је око 60 цм а дужина зависи од броја облица. Облице се прекрију фолијом, али се у углу трапа постави пластична цев ради вентилације. Фолија се прекрије земљом око 30 цм, а око трапа се ископа канал ради заливања. Плодна тела се појављују наредне године а плодоношење траје 4--5 година.

Шитаке (Lentinus edodes, породица Marasmiaceae) могу се успешно гајити у башти заштићеног простора и у одговарајућим објектима. Хранљива и кулинарска вредност ове г. је знатно већа него шампињона. У сировом стању садржи просечно 4,6--6,1% беланчевина, 3,1--3,8% угљених хидрата те значајне количине есенцијалних аминокиселина. Од витамина садржи B1, B6, B12, A2, C, D, E и K. Богата је минералним материјама Ca, Fe, K и P, а има лековита својства: смањује холестерол у крви, повећава отпорност према вирусима, а екстракт има антиканцерогено својство. Г. шитаке може се производити на традиционалан начин, на дрвеним облицама, како се и данас најчешће ради у Јапану, или на одговарајућем супстрату. Производња на супстрату је економична и технолошки поступци су слични производњи буковаче. Као супстрат користе се биљни остаци, слама житарица, струготина дрвета, слама легуминоза, а веома добри резултати постижу се на супстрату који је од мешавине сламе грашка, пиљевине и мекиња. Најпогодније дрво за гајење на облицама су храст, буква, бреза и питоми кестен. Оптимална температура за производњу је 14--20ºC, влажност 80--90% а принос је 15--20% од масе засејаног супстрата.

М. Ђуровка

ЛИТЕРАТУРА: M. Muntañola Цветковић, Општа микологија, Бг 1987; Ш. Косо, Гајење гљиве буковаче, Бг 1991; Б. Иванчевић, „Диверзитет макромицета у Југославији са прегледом врста од међународног значаја", у: Б. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; М. Ђуровка и др., Производња поврћа и цвећа у заштићеном простору, Н. Сад -- Бл 2006.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГМИЗАВЦИ

ГМИЗАВЦИ (Reptilia), класа копнених кичмењака која је кроз дуги еволутивни процес, захваљујући одређеним, репродуктивним, ембрионалним и морфолошким адаптацијама, постала прва класа кичмењака чији се целокупан животни циклус одвија у сувоземној средини. Стога их многи називају „освајачима" копна. Г. су након своје појаве убрзо дали многе еволуционе линије од којих су, између осталих, настале птице и сисари. У основне карактеристике класе г. свакако спада и зависност телесне температуре од температуре спољашње средине (ектотермија), што у одређеној мери ограничава њихову активност и у распрострањењу их везује за топлије пределе на Земљи, те су посебно заступљени у тропима. Настали су у средини карбона пре 350 мил. година, свој процват доживели су током мезозоика, на врхунцу са диносаурусима у јури и креди (између 60 и 200 мил. година), да би данас били сведени на само четири основне групе: таутаре (Sphenodontida), корњаче (Chelonia), крокодиле (Crocodylia) и љускаве гмизавце (Squamata). Данашњи г. су бледа сенка безбројних изумрлих врста, од којих су многе још неоткривене заробљене као фосили у стенама или заувек изгубљене. Савладавши проблеме сувоземног начина живота, г. су доживели експлозивну радијацију у свим животним срединама на Земљи, копну, ваздуху и води. Били су боље адаптирани на терестричне услове од водоземаца и нису, као данас, били у компетицији са птицама и сисарима. „Златно доба" г. нагло се завршава крајем креде, пре 70 мил. година, када изумире највећи број група. На копну у потпуности нестају диносаури и птеросаури, а у морима групе водених г. Не постоји једноставан одговор на питање узрока њиховог нестанка. Најопштије образложење је да због своје уско специјализоване организације нису били способни да се прилагоде измењеним условима средине. Међутим, постоје различите теорије о климатским променама које су условиле брзо изумирање крупних г. од којих је она о екстратериторијалном узроку (удар астероида код полуострва Јукатан) једна од најчешће коришћених. Ове нагле промене преживели су углавном само мањи облици који су својим понашањем и окретношћу могли да одговоре како на измењене климатске услове, тако и на ривалство са компетитивно способним птицама и сисарима.

Г. су фаунистичка група која не укључује припаднике само једне еволуционе линије развоја кичмењака (парафилија). Они обједињују припаднике већег броја таксона који су у много чему различити, посебно у морфолошком погледу. Г. имају различите облике грађе лобање, другачије начине исхране, локомоције, облика тела и др. Међутим, у погледу општебиолошких одлика, пре свега еколошких и физиолошких, све те групе могу се објединити у заједничку групу Reptilia. Као јединствени критеријум за дискриминацију група у оквиру г. како изумрлих тако и савремених облика, данас се најшире користи грађа лобање, тзв. фенестрација и односи се на тип варирања отвора у слепоочном (темпоралном) региону лобање, од примитивног, потпуног одсуства отвора (анапсидни тип), преко једног већег бочног отвора (синапсидни тип) или мањег дорзалног отвора (еуриапсидни тип), до два бочна отвора (диапсидни тип). Први тип фенестрације одликује корњаче, други поједине фосилне г., трећи изумрле плесиосаурусе, а четврти највећи број фосилних и све данашње г.

У Србији од првих примитивних г. с краја палеозоика, великог еволуционог потенцијала из поткласе Anapsida, нема нити фосилних остатака нити трагова. Преживели су само ретки, са претходним г. могуће филогенетски везани облици сврстани у ред корњача (Testudines). Њихови изумрли сродници на овим просторима, судећи према фосилним остацима, били су многобројнији и разноврснији, посебно током неогена, када је Србија била „земља хиљаде језера". Представници поткласе Sinapsida, који су настали крајем карбона и владали копном дуже од 70 милиона година, нису оставили било каквих трагова на просторима Србије, на основу којих би се дало закључити да су је насељавали у то давно геолошко време. Слично претходној групи, ни о древним морским г. из поткласе Euryapsida нема никаквих података са наше територије. Насупрот томе, поред фосилних остатака и трагова изумрлих г., међу којима су доминирали диносауруси, у Србији пребивају и две групе савремених г. из поткласе Diapsida: гуштери и змије. Када буду шире научно верификовани подаци о траговима мноштва фосилних г. с почетка триаса са Старе планине, Србија ће се сврстати у ретка подручја на Земљи са богатим диверзитетом фосилним облицима те геолошке епохе. До сада остају без икакве дилеме само трагови гигантских диносауруса у кречњацима сенона из групе Sauropoda код Струганика. Многобројнији су докази о знатно већој разноврсности г. у Србији током терцијара. Тада су на овим просторима пребивале многе групе г. или поједини облици, како изумрли тако и непосредни преци савремених, којих данас нема (крокодили, хамелеони, варани и др.). Данашња херпетофауна Србије броји 23 врсте из двa реда: корњаче (Testudines) са три врсте и љускавих г. (Squamata), у које спадају породице гуштера (Lacertidae) са осам врста, гекона (Gekkonidae) -- једна врста, слепића (Anguoidea) -- једна врста, ровашa (Scincidae) -- једна врста и подред змијa (Serpentes) са девет врста.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, Зоологија II: систематика животиња, Бг 1965; А. Грубић, М. Галечић, „Фосилни трагови старих диносаурија у доњем тријасу Старе Планине, Србија", Заштита природе, 2001, 53, 1; М. Јовановић, Д. Ђурић, З. Марковић, „Tertiary reptiles of the central part of the Balkan peninsula", Biota, 2002, 3, 1--2; A. Cammarosano, „Dinosaur tracks in the Struganik Quarry (Western Serbia)", ГАБП, 2011, 72, 159; Д. Ђурић и др., „Miocene snake fauna from Vračević (Serbia): Morphometric analysis", The 4th International workshop on the Neogene from the Central and South-Eastern Europe, Banska Bystrica 2011; J. L. Vitt, J. P. Caldwell, Herpetology. An introductory biology of Amphibians and Reptiles, Amsterdam 2014.

Г. Џукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГНАЈС

ГНАЈС, врста стена метаморфног порекла која се јавља у облику средњег до крупног зрна. Назив, који је вероватно словенског порекла, користили су саксонски рудари за стене у области Рудних планина (на граници Немачке и Чешке). Настаје регионалним метаморфизмом у условима епидот-амфиболитске до амфиболитске фације, тј. на температурама од 550 до око 800^0^ C и притисцима 5--10 Kb. Може потицати од магматских (ортогнајсеви) и седиментних стена (парагнајсеви). Први настају метаморфозом гранита и њима сродних стена са којима често показују постепене прелазе. Други се формирају преображајем аркозних пешчара, а често и фелдспатизацијом постојећих шкриљаца. Структуре су гранобластичне, лепидобластичне, нематобластичне, порфиробластичне, а текстуре шкриљаве, масивне, окцасте, тракасте, убране. Изграђени су од кварца, алкалног фелдспата и лискуна. Кварц се јавља у зрнима најчешће величине 2--3 мм, која показују механичке деформације и ундулаторно помрачење. Од фелдспата има ортокласа, микроклина, понекад и албита. Граде зрнасте агрегате, просечне величине око 2 мм, могу бити и крупнији када стена задобија окцасту текстуру. Мусковит и биотит се јављају у оријентисаним лискама дајући стени шкриљавост. Уместо лискуна, могу се јавити хорнбленда или пироксен. Од метаморфних минерала у г. могу бити присутни гранати, дистен, стауролит, силиманит, кордијерит. Ситнозрни г., слабије изражене шкриљавости, користе се као архитектонски камен. Г. у нашој земљи је протерозојске до старије палеозојске старости. Има их у теренима Српско‑македонске масе: код Сталаћа, Лесковца, Лебана, Врања, затим код Вршца и у источној Србији (Поречка река и Текија).

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, П. Ђорђевић, Д. Миловановић, Основи петрологије, Бг 1991.

Д. Миловановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГНИОНИЦА

ГНИОНИЦА, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Вукосавље, смјештено на источним обронцима планине Вучјак, на лијевој страни долине Босне. Локалним путем дугим 5 км повезано је са градом Оџак (у Федерацији БиХ). Насеље је на висинама од 160 до 180 м а чине га два дијела. Источни дио је компактан и у њему су куће изграђене у низу дуж два локална пута. Западни дио села је у долини ријеке Гнионица, лијеве притоке Босне, и он има дисперзиван карактер. Године 1991. имало је 918 становника од којих су 82,8% били Срби. Основно занимање становништва је пољопривреда. Према претходним подацима пописа становништва из 2013. село је имало 535 житеља у 156 домаћинстава. Тада је Г. имала 286 станова/кућа.

ИЗВОРИ: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995; Војногеографски институт, Београд.

И. Зекановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГНОЈИШТАРКА

ГНОЈИШТАРКА, заједнички назив за гљиве, печурке које припадају сродним родовима Coprinus, Coprinopsis, Coprinellus и Parasola, у којима постоји већи број врста. Некада су све ове врсте припадале истом, великом роду Coprinus, али захваљујући новијим истраживањима данас су раздвојене. Познате су и као мастиљавке, јер се старењем ткиво њихових листића (ламела) са доње стране шеширића аутолизом преображава у црну течност. Најпознатије врсте су велика г. (Coprinus comatus), права г. (Coprinopsis atramentaria) и сјајна г. (Coprinellus micaceus). Различитих су облика и величина, али заједничке су им тамне ламеле и релативно кратак век. Код сјајне г., док је млада, површина је прекривена финим, ситним зрнцима која рефлектују светло и отуд њено име. Све г. су сапроби, јер се хране мртвим и распадајућим органским материјама, првенствено биљног порекла. Г. су широко распрострањене у Европи, Африци, Азији, Северној и Јужној Америци и Аустралији. Честе су на травњацима, паркинзима и другим стаништима око људских насеља, пропланцима и шумама. Док велика и права г. расту на земљи, сјајна г. расте на пањевима који се распадају и око њих, а то су станишта на којима налазимо и друге врсте из ове групе.

Неке врсте г. су јестиве, као велика и сјајна г., али се морају убрати младе и врло брзо термички обрадити да би се зауставио процес аутолизе и претварања гљива у црну, течну кашу. Друге могу бити токсичне или условно токсичне као права г., која садржи супстанцу коприн. Уколико се ова гљива користи у исто време или неколико сати (па чак и дана) пре или после конзумирања алкохола, долази до веома непријатних симптома и такозваног антабусног синдрома, који обично пролазе без трајних и озбиљнијих последица, па је покушано коришћење ове гљиве у терапији одвикавања алкохоличара. Црна течност која настаје од ових гљива је некада употребљавана за прављење специјалних мастила која су коришћена за потписивање важних докумената и за спречавање да се потписи фалсификују. Како се у течности налазе споре гљиве, приликом писања оне остају залепљене за папир у трагу које перо оставља. На тај начин се обезбеђује да сваки потпис има специфичан, случајан распоред спора у исписаним словима који се не може репродуковати. Ове споре се могу видети само под микроскопом.

ЛИТЕРАТУРА: S. A. Redhead и др., „Coprinus Pers. and the disposition of Coprinus species sensu lato", Taxon, 2001, 50, 1.

Б. Иванчевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГНОМСКА РЕЧЕНИЦА

ГНОМСКА РЕЧЕНИЦА, реченица којом се изражава пословица, изрека, афоризам или неки други израз сличног значења. Употребљава се у приповедању, посебно у књижевноуметничком и разговорном стилу, понекад и у публицистичком, поготову у политичком и спортском новинарству, али се среће и у поезији (нпр. Нa муци сe пoзнajу jунaци! -- П. П. Његош). Г. р. нема посебну граматичку структуру, али има специфично значење. Она може имати облик просте (нпр. Два лоша убише Милоша) или сложене реченице (нпр. Ко прст да, и руку ће дати), често асиндетске (нпр. Трeслa сe гoрa, рoдиo сe миш). У предикату г. р. могу бити различити глаголски облици у гномској употреби, нпр. пословички свевременски презент, при чијој се употреби исказ схвата тако као да оно што се њиме износи важи за сва времена, у прошлости, садашњости или у будућности, и да може важити за свако лице (нпр. Ко се крстом крсти, тај Крстовдан пости), пословички аорист (нпр. Сиђe рђa, дoђe грђa), пословички имперфекат (нпр. Срамота спаваше, а мати јој не даваше), пословички перфекат, у форми крњег перфекта (нпр. Нашла врећа закрпу); пословички футур (нпр. Дoк je рeбaрa, бићe и сaмaрa); пословички императив (нпр. Пусти добро низ воду, доћи ће ти уз воду) или пословички потенцијал (нпр. Пустио бих ја њега, али неће он мене).

ЛитЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II, Бг 1991; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Бг -- Н. Сад 2005; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2013.

П. Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЊАТО, Рајко

ГЊАТО, Рајко, географ, универзитетски професор (Билећa, 1. IX 1955). Студије географије на Природно-математичком факултету у Сарајеву завршио је 1979. Године 1982. на истом факултету је изабран за асистента на предмету Регионална географија СФР Југославије. Докторску дисертацију „Источна Херцеговина -- проблеми комплексног регионалног развоја" одбранио је 1988. Након избијања грађанског рата у Југославији, 1992. напустио је Сарајево и запослио се као професор на Педагошкој академији у Бањалуци. Од 1993. радио је на новооснованом Филозофском факултету у Бањалуци где је 1996. изабран у звање ванредног професора. Исте године запослио се на новооснованом ПМФ, где је 2003. изабран у звање редовног професора за предмет Географија српских земаља. У великој мери је допринео афирмацији географије на ПМФ и Универзитету у Бањалуци. Од 1998. до 2006. био је проректор универзитета, а 2002--2015. је декан факултета. Иницијатор је успостављања студијског смера Просторно планирање на факултету у Бањалуци и оснивања Високе школе за туризам и угоститељство у Требињу. Он је један од оснивача Географског друштва Републике Српске (1993), Друштва просторних планера и Центра за животну средину у Републици Српској. Покретач је и уредник научног часописа Гласник/Herald и научно-популарног часописа Српске земље и свет у издању Географског друштва Републике Српске. Члан је Уређивачког одбора научног часописа Гласник Српског географског друштва из Београда, које му је 2009. доделило своје највише признање -- медаљу „Јован Цвијић". Године 2014. изабран је за почасног члана Асоцијације руских друштвених географа (АРГО). Његово научно опредељење усмерено је на проблеме регионалне географије, географије становништва, просторног планирања, животне средина и руралне економије.

ДЕЛА: Источна Херцеговина, регионалногеографски проблеми развоја, Сар. 1991; Бања Врућица, Бл 1996; Физика атмосфере, Бл 2005; Туристички потенцијали Републике Српске, Ист. Сар. 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Природно-математички факултет 1996--2001, Бл 2001; М. Грчић, „Др Рајко Гњато добитник медаље 'Јован Цвијић' ", ГСГД, 2010, ХС, 3.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЊИЛАН

ГЊИЛАН, село у источној Србији, на југоисточној периферији планине Белаве, 3 км западно од општинског средишта Пирота. Јужно од села је стари пут Пирот -- Бела Паланка, који води јужном страном Белаве. Г. је са њим спојен локалним путем. Село је постојало у време Турске владавине. Током друге половине ХХ в. Г. је еволуирао у приградско насеље, а популација се увећала. Године 1948. било је 1.342, а 2011. 2.520 становника, од којих су 90,2% били Срби и 6,9% Роми. У пољопривреди је радило 1,4% активног становништва, док је већина осталих била запослена у Пироту, највише у прерађивачкој индустрији (39,1%). Насеље је изграђено на планинској страни и једној краткој и стрмој долини на 420--470 м н.в. Основа насеља има троугласт облик, а распоред улица је мрежаст. У новије време село се шири према југу и југоистоку, према путевима за Пирот. У том делу Г. је изграђена Пиротска болница. У селу су четвороразредна основна школа и неколико продавница мешовите робе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЊИЛАНЕ

ГЊИЛАНЕ, град и општинско средиште на Косову и Метохији, у северном делу Горње или Биначке Мораве, на обалама речица Добруше и Станишорке (лева страна слива Биначке Мораве). Лежи на путу правца исток -- запад, који на истоку повезује моравско-вардарски пут код Бујановца са косовским путем код Урошевца, на западу. Према Г. се стиче и неколико путева локалног значаја. Први писани помени су у повељи краља Душана из 1342. и у повељи кнегиње Милице и њених синова Стефана и Вука из 1394--1402. Почетком турске окупације се наводи као српско село (1455 -- 41 српска кућа) под именом Г. Бржи развој има од краја XVIII и почетка XIX в. Тада се помиње као велико село -- варошица. Године 1830. дошло је до великог пожара што је успорило развој града. До краја XIX в. израстао је у средиште Биначког или Горњег Поморавља. Постао је значајан трговински и занатски центар. Трговином су се бавили Срби, док су се Турци и Албанци бавили занатима. Град је од Турака ослобођен 1912. Након тога, све до времена после II светског рата, имао је мирнији друштвено-економски развитак. У послератном периоду израстао је у значајан индустријски центар са дуванским комбинатом, текстилним комбинатом, фабриком трикотаже, фабриком батерија, грађевинским предузећем и пољопривредно-индустријским предузећем. Насеље је настајало стихијски на благо заталасаном терену висине од 500 до 550 м и добило је радијалан облик основе, те радијалан и мрежаст распоред уских и кривудавих улица. Уз главни пут формирани су прво чаршија, а затим и модеран градски центар. Има четири основне и три средње школе (гимназију, економску и техничку), дом културе, здравствени центар, пошту, болницу, пијацу и фудбалски стадион. Највеће фабрике су у јужном делу насеља. Православни храм Св. оца Николаја подигнут је 1861. (по предању, постојала је и стара српска црква у Балец-мали), а у граду су и четири џамије, од којих је Атик џамија, подигнута у другој половини XVIII в., проглашена културним добром (1980). Код Г. је после (17. VI 1999) доласка међународне мировне мисије УН изграђена војна база „Монтит". Године 1948. имало је 8.613 становника од којих су 37,6% били Шиптари (Албанци), 34,8% Срби и 22,6% Цигани (Роми). Године 1991. попис је регистровао 9.997 становника, 5.857 Срба, 3.087 Рома и 125 Црногораца, а већинско албанско становништво се одазвало малим бројем (149 лица). Средином јула 1999. под притиском Албанаца, иселила се већина Срба, Црногораца и Рома. После тога највећи део њихових кућа и станова опљачкано је, а неке стамбене куће и пословни објекти спаљени су и уништени.

Д. Р. Гатарић

Црква Св. Николе подигнута је 1899. на месту старије и мање цркве из 1861, о чему сведочи натпис клесан на каменој плочи на храму. У пожару 1893. изгорела су два спрата троспратне цркве. Ферман за обнову добијен је тек 1898. због притужби муслиманског становништва да је црква превисока и да се из ње могу видети њихова дворишта, као и због димензија храма већих од одобрених. Цркву је саградио Георгије (Ѓорѓи, Ђорђе) Новаков Џонгар који је поред ове изградио и већи број цркава у Македонији и Бугарској. Подигнута је као монументални троспратни и тробродни храм базиликалног типа. Са западне, северне и јужне стране су галерије с дрвеним решеткама на два спрата, док је црква засведена полуобличастим сводовима са слепим калотама, конструисаним међу стубовима који наос деле на три брода. Олтарски простор је формиран троделно, с три апсиде од којих је средишња већа. Споља их обликују прислоњене витке колонете. Црква представља пример монументалне сакралне, градске балканске архитектуре, која евоцира романтичарске тенденције и комбинује различите архитектонске елементе. Фасаде су хармонично степеноване увлачењем сваког спрата, што кулминира уским бачвастим сводом над средишњим бродом. На фасадама доминирају декоративни четворолисни прозори другог и трећег нивоа. С јужне, северне и западне стране простире се отворени трем на лучно повезаним ступцима. Уз цркву су у истом маниру изграђени чесма (1933) с југоисточне стране и звоник (1938) западно од цркве. У унутрашњости, слепе калоте на сводовима осликане су ликовима Богородице, Христа Сведржитеља, Св. Тројице у средњем броду, а св. апостола и јеванђелиста у бочним бродовима. Сачувани натписи сведоче да су их приложили виђенији Гњиланци. Осликан је и олтарски простор, у зонама око прозора олтарске апсиде и ниша проскомидије и ђаконикона. Аутор живописа и иконостаса (1900) је Димитрије Андонов Папрадишки. Овај зограф, школован у Русији, извео је и икону Христа Великог архијереја и медаљоне с ликовима Христа, Богородице и јеванђелиста на владичанском трону. У цркви су и већи број икона (1891) и царске двери (1889) зографа Константина Јаковљевића.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: К. Томовски, „Велешките мајстори и зографи во XIX и XX век: преглед на творештвото", Културно наследство, 1959, 5; А. Николовски, Македонските зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век: Андонов, Зографски и Ванѓеловиќ, Ск 1984; М. Ивановић, „Црквени споменици, XIII--XX век", у: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Бг--Призрен 1987; Г. Константиновски, Градителите во Македонија: XVIII--XX век, Ск 2001; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", Саопштења, 2012, 49.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГЊУРАЦ

ГЊУРАЦ, врста птица која обухвата све представнике реда Podicipediformes, а у ширем смислу и припаднике иначе несродног реда Gaviiformes (норови или морски г.). Г. су рибоједе птице средње величине или омање, грађом потпуно прилагођене за пливање и роњење помоћу весластих прстију с бочним покретним режњевима (уместо пловних кожица). Крила су им мала и уска, тако да полећу само уз залет трчањем по води, те се у опасности радије спасавају гњурањем. Летних пера у репу немају, што им ограничава маневрисање у ваздуху, па лете праволинијски. Ноге су им постављене сасвим позади, тако да ходају усправно, попут пингвина. Кљун им је оштар, већином танак и средње дужине, глава мала, на подужем врату. Већина врста г. је одозго мрка а одоздо свиластобела, али у време парења и мужјаци и женке добијају живље боје, нарочито на врату и глави, на којој им израстају украсне ћубе и кићанке. Младунци већине врста имају пругасте главе и вратове, а те одлике задржавају и кад се осамостале. Перје на телу г. је непромочиво и нарочите је грађе, тако да на површини омогућује плитак газ, а кад се приљуби уз тело птица тоне, па јој из воде вире само глава и врат. Имају развијене свадбене игре и само у то време се оглашавају, иначе су тихи. Гнездо г. је у виду ниске плутајуће платформе од воденог биља, обично скривено у емерзној вегетацији слатко стајаћих вода. У опасности, пре напуштања јаја, родитељи их покрију влажним трулим лишћем, од чега иначе безбојна јаја добијају камуфлажне мрље. Чим се излегу, младунци умеју да пливају. Г. се хране рибом, ларвама водоземаца (крупније врсте и одраслим), мекушцима, раковима и воденим инсектима. Селице су, али део популације презимљава на незалеђеним водама у Србији и тада се појављују на споријим рекама. У Србији живи пет врста из два рода. Риђоврати г. (Podiceps grisegena) врло је ретка врста која се местимично, нередовно и у сасвим малом броју гнезди на низинским стајаћим водама у северној половини Србије. Средњег је раста, у свадбеном перју има риђ врат и светлосиве образе наспрам црног темена. Најпознатији је и најкрупнији ћубасти г. (Podiceps cristatus), дужине 46--51 цм и распона крила 59--73 цм. У рано пролеће добија црне ћубе на темену и лепезасте риђе-црне украсне „заушке". Гнезди се по већим стајаћим водама широм Србије. Стабилна популација процењена је у Србији на преко 2.000 парова који се гнезде. Полаже 3--4 јајета на којима лежи четири недеље. Док су мали, младунци се често скривају у перју родитеља. У Србији је најређи ушати г. (Podiceps auritus), последњих педесетак година виђен само неколико пута. То је омањи мрко-бели г. који се гнезди на Северу и коjем редовни селидбени пут не води преко Србије. Име је добио по златно-црним кићанкама с обе стране главе, које добија у време гнежђења. Црноврати г. (Podiceps nigricollis) такође је малог раста, дужине 28--34 цм и распона крила 50--60 цм. У свадбеном перју има црну главу и врат са златним кићанкама на образима. Редовна је гнездарица већих стајаћих вода Војводине с растућом популацијом од више стотина парова. Женка полаже 3--4 јајета на којима оба родитеља леже три недеље. Најмањи је али у Србији најзаступљенији мали г. (Tachybaptus ruficollis), са стабилном популацијом од око 5.000 парова, који се гнезде свуда где има стајаћих вода с бар мало барске вегетације. Лети је тамног перја, црног темена с риђим образима и вратом, али је и зими мање контрастан -- одозго мркосив, одоздо жућкастосив. Дугачак је само 21--29 цм, с распоном крила тек 40--45 цм. Ретко полеће, чешће се с једног дела воде на други премешта трчањем по површини уз брзо махање крилима. На 4--7 јаја родитељи леже три недеље или дуже. У Србији су заштићене све врсте г.

ЛИТЕРАТУРА: D. Barjaktarov, „Catalog of the bird collection in the Belgrade Natural History Museum: The order Podicipediformes", Archives of Biological Sciences, 2005, 57; М. Ружић, R. Maccurrach, „Прво потврђено појављивање ушатог гњурца Podiceps auritus у Србији", Ciconia 2008, 17; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015; И. Хуло, „Посматрање ушатог гњурца Podiceps auritus на рибњаку Капетански рит", Ciconia, 2016, 22--23.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОАТИ, Владимир

ГОАТИ, Владимир, политиколог, социолог, научни саветник (Мостар, 22. VI 1939). Завршио Правни факултет у Београду 1962, где је и магистрирао 1966. Докторирао на ФПН у Београду 1973. Радио у Институту друштвених наука (ИДН) у Београду (1973--2006), где је био директор (1982--1989), а за научног саветника изабран је 1984. Биран за професора ФПН у Љубљани (1990), на универзитету „Montesquieu IV" у Бордоу (1997), на универзитету у Подгорици (1997) и на ФПН у Бг (2003). Председник Невладине организације „Транспарентност--Србија" од 2003. Од почетка научне каријере усредсредио се на изучавање деловања партија у вишестраначком систему (Савремене политичке партије, Бг 1984; Политичке партије и партијски системи, Пг 2008). У условима владајуће доктрине о беспартијској и једнопартијској демократији преносио идеје, схватања и теорије о демократском плурализму најважнијих политиколога и социолога из Европе и САД (СКЈ, криза, демократија, Зг 1986). У то време организовао је више искуствених истраживања СКЈ као владајуће партије. По обнављању вишестраначја у Србији 1990, постао је један од водећих истраживача избора и партија у Србији и Црној Гори (Партије Србије и Црне Горе у политичким борбама од 1990. до 2000, Бар 2000; Партије и партијски системи у Србији, Ниш 2004; Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Бг 2013 (и на енглеском)). Са својим сарадницима је о томе објавио више зборника (на српском и енглеском). После пензионисања 2006. посветио се проучавању корупције.

ДЕЛА: Политичка социологија, Бг 1978; Идеологија и друштвена стварност, Бг 1979; Политичка анатомија југословенског друштва, Зг 1989; Избори у СРЈ од 1990. до 1998: воља грађана или изборна манипулација, Бг 2001 (и на енглеском).

ЛИТЕРАТУРА: С. Антонић „Избори, странке, демократија", Социолошки преглед, 2000, 3--4.

С. Антонић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОБЕЦКИ, Јелисавета Бети

ГОБЕЦКИ, Јелисавета Бети, сликар-костимограф (Осијек, 13. Х 1927 -- Београд, 29. VI 2001). Академију примењених уметности, одсек костимографија, завршила у Београду 1956, у класи Павла Васића. Већ 1947. као студент сарађује са Лесковачким позориштем (Таленти и обожаваоци). Након дипломирања ангажована је у Мостарском позоришту (Покојник, 1962), Атељеу 212 и Савременом позоришту у Београду. Током 60-их година почиње да ради као костимограф у познатим филмовима југословенске, ране српске и стране филмске продукције. У низу филмова који су постали незаобилазан културолошки и визуелни феномен свога доба, остварила је прве професионалне кораке (Избирачица, 1961; Шеки, снима се, 1962; Мушкарци, 1963; Грађанин покорни, 1964; Проверено мина нема, 1965; Сарајевски атентат, 1969). Осим позоришним, филмским и историјским костимом, бавила се сликарством и креирањем модерног костима, те приређивала ревијалне програме и спектакле (Летња позорница, Дом омладине, Ташмајдан). Од 1958. стално је запослена као сликар-костимограф на београдској телевизији за коју је везала цео свој радни век до пензионисања 1993. Професионална каријера Г. текла је паралелно са развојем телевизије, од њеног оснивања 1958. и првих програма уживо до почетка 90-их година када су се друштвено-политичке околности драматично измениле. Током свог тридесетпетогодишњег рада реализовала је више од две хиљаде емисија различитог жанра (ТВ филмови, комедије, драме, спотови, музичке емисије, документарне, крими, породичне и дечје емисије, серије емисија уживо). Сматрала је да је улога костимографа да осети мизансцен, а да у споју покрета и карактера извођача и угла светлости и камере нађе најпогодније решење за боју, валер и текстуру изабраног материјала. Нарочито је волела рад на дечјем програму (Јежева кућица, 1958). При осмишљавању визуелног израза ТВ серијала сарађивала је са С. Мрмком, Р. Л. Ђукићем, Д. Ћорковићем, Н. Новаком, С. Павићем и Г. Михићем. Током 60-их ангажована је на серијалима Шест свечаних позивница (1963--1964), Огледало грађанина покорног (1964), У једном граду ко зна ком (1964), Лицем у наличје (1965), Летови који се памте (1967), Круг двојком (1967) и ТВ буквар (1968--1969). Током 70-их ради на низу домаћих нових серија које су постале култне (Љубав на сеоски начин, 1970; Цео живот за годину дана, 1971; Камионџије, 1973; Позориште у кући, 1972--1975, 1980--1981, 1984; Више од игре, 1977). Са несмањеном енергијом ради и током 80-их (Приче из радионице, 1982; Приче преко пуне линије, 1982; Смехотворци, 1989), а њено последње костимографско остварење за ТВ Београд је серијал У име закона (1991). За успелу ТВ костимографију награђивана је 1958, 1959, 1961. и 1979, добитница је годишње награде УЛУПУДС-а 1973, Ордена са сребрним венцем 1976, као и плакете ТВ Београд 1978.

ЛИТЕРАТУРА: В. Милеуснић (ур.), Фонд поклона редакције за историографију ТВБ--РТС, Бг 2005; Н. Церовић, Сценографија и костимографија у програмима Телевизије Београд, Бг 2008.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВЕДА

ГОВЕДА, врста крупних преживара, одомаћена за производњу млека и меса, као и за рад. Према зоолошкој класификацији, спадају у класу сисара (Мammalia), поткласу животиња с постељицом (Placentalia), ред папкара (Ungulata), подред двопапкара (Paridigitata), групу преживара (Ruminantia), породицу шупљорога (Cavicornia), потпородицу говеда (Bovinae, Bovidae) и род говеда у ужем смислу (Bos). У оквиру рода Bos, првобитно су биле идентификоване три посебне врсте: европска или таурин г. (Bos taurus), зебу (Bos indicus) и изумрли тур (Bos primigenius). Сада, међутим, оне су класификоване као једна врста, Bos taurus, с три подврсте: Bos taurus taurus, Bos taurus indicus и Bos taurus primigenius. Сва домаћа г. воде порекло од дивљих родоначелника. Постоји теорија да потичу од једног заједничког претка, тура или ура (Bos primigenius), за којег је познато да су последњи његови примерци нестали у Пољској у првој четвртини XVII в. (монофилетска теорија). По дифилетској теорији, поред тура, други дивљи предак домаћих г. је Bos brachyceros, изумро још у преисториjско доба, од којег, сматра се, потичу ситније популације данашњих г. Доместикација г. вероватно је почела пре 8.000 до 10.000 година. На темељу остатака откривених у неолитским насељима Тесалије и грчке Македоније, утврђено је, помоћу радиоактивног угљеника, да кости говечета из ископина у Неа Никомедеи потичу из 6.200. године п.н.е., те да су старије од оних у северном Ираку (око 5.000. п.н.е.), за које се до тада сматрало да су најстарије. Највише споменика на којима су приказана г. потиче из земаља Средњег истока: Месопотамије, долина Тигра и Еуфрата, Леванта. Међутим, изненађују цртежи палеолитског човека на калцитним зидовима пећине Ласко у Француској (пре 17.000 година) у „хали бикова", на којима је наглашена конвексност бута неког типа тадашњег говечета, која се може поредити с данашњом познатом мишићном хипертрофијом појединих раса товних г. Несумњиво да су материјални и економски фактори били примарни у доместикацији да би се обезбедили извори меса, млека и вучне снаге, али се не може умањити значај религије и култа говечета код свих многобожачких народа тог доба. Жртвовање г. је био идеолошки најпрестижнији ритуал међу народима Старог века. У природној симбологији, мушки атрибут плодности био је бик, па је његово жртвовање било широко повезано са генеративним моћима и плодношћу. У вези с култом говечета, у Индији је познат статус „свете краве", одржан до данас. Сматра се да је симболична, сентиметална и социоекономска важност краве као извора млека и новог живота говечета довела до формулисања религиозних принципа који је штите од клања, чак и од оног у контексту жртвовања. Два египатска божанства представљена су у виду говечета: Апис, свети бик египатске митологије, сматран је отеловљењем Сунца, сина бога Фта; Хатор, египатска богиња неба, у ликовној уметности представљана је у лику краве.

У прошлости, г. са простора Србије припадала су примигеном и брахицерном типу*.* Ова говеда у дивљем стању живела су у овим крајевима пре и после досељавања Словена, а нека од њих постојала су и у средњем веку. Тако се спомињу турови (Bos primigenius), које је Стефан Првовенчани добио на поклон од угарског краља Андрије. У доба досељавања Словена, у северним деловима земље највише су гајена примигена г., а у централнм и јужним крајевима брахицерна. Судећи по нађеним рељефима из римске епохе у нашим крајевима, могло би се сматрати да су г. брахицерног типа била на Балкану највише распрострањена. Словени су их затекли и наставили њихово гајење. О томе сведоче фреске из Дечана (око 1345), на којима су приказана г. при орању и на паши, која по морфолошким особинама веома много подсећају на бушу (сада обухваћена програмом заштите).

Г. као преживари имају сложен, вишекоморни желудац. Састоји се од бурага (Rumen), мрежавца (Reticulum), листавца (Omasum) и сиришта (Abomasum). Бураг, мрежавац и листавац су преджелуци стомака, а прави желудац је сириште. Код одраслих грла, преджелуци заузимају око 90% укупног капацитета сложеног желуца. За скоро све сврхе, одељци румен и ретикулум функционшу заједно, па се за њих најчешће користи израз румено-ретикулум, односно ретикуло-румен. Пропорције органа за варење телета при рођењу значајно се разликују од оних у одраслих грла. То је најуочљивије код грађе желуца. Капацитет сиришта тек рођеног телета је око 2 л и релативно је три пута већи од преджелудаца. Анатомске, физиолошке и метаболичке промене које потом настају у дигестивном систему одликују се преласком од варења које је типично за моногастричне животиње (с једнокоморним желуцем), ка оном које је карактеристика преживара. Овај прелаз обично траје од рођења до око три месеца старости, када се постиже капацитет сложеног желуца од око 20 л и релативни однос преджелудаца и сиришта од око 65:35. Међутим, биће потребно скоро годину дана да поједини делови желуца постигну пропорције које имају у одраслих грла. Преживање се постиже рефлексом повраћања конзумиране хране из бурага у уста путем реверзибилне перисталтике. Храна се додатно жваће, додаје пљувачка и након преживања, у облику болуса, маса доспева поново у бураг на исти начин као и код узимања хране. Одрасле краве дневно проведу око трећину времена (скоро 8 часова) преживајући. По преживању, доспели болус у бураг улази у средину која је веома погодна за микробиолошку ферментацију. Код г. око 70 до 85% сварљиве суве материје уобичајеног оброка свари се од микроорганизама бурага.

У зависности од узраста (старости) јединке и физиолошког стања организма, код г. се разликују следеће категорије: а) телад -- млађа грла оба пола, од рођења до узраста 3 до 6 месеци (у зависности од технолошког процеса гајења). Раније навођена граница „до залучења", подразумевала је, у ствари, завршетак сисања, односно напајања млеком / заменом за млеко. Са данашњег становишта, исхрана течном храном треба да се заврши са другим месецом живота, а да се након тога, до превођења у следећу категорију, користи чврста храна, како би телад раније постала преживари, што г. по природи и јесу; б) јунад -- грла оба пола, узраста од 3--6 месеци па до 12--14 месеци; за женско грло се каже јуне, а за мушко јунац или бичић; в) јуница -- женско грло, стасало за приплод, узраста 12--14 месеци до њеног првог порођаја (партуса). Садашње препоруке су да се јунице млечног типа раса великог оквира теле са око две године, што значи да њихово осемењавање (припуст) буде са 15--17 месеци, ако су тада постигле телесну масу од око 400 кг; г) крава -- женско грло после првог тељења па до краја продуктивног живота. Тражи се да краве имају што дуже време коришћења, испољавајући при томе редовну плодност и високу производњу. Грла у првој лактацији означавају се као првотелке; д) бик -- мушко грло за приплод коришћено за припуст или вештачко осемењивање; ђ) во -- кастрирано мушко грло, намењено првенствено за рад, а могуће и за производњу меса. Ако се користе за тов, волови, у поређењу с некастрираним мушким грлима, имају за око 20% мањи дневни прираст, али је њихово месо нежније и боље мраморираности. За г., као и за осталу стоку -- овце, козе, свиње и коње (живина није стока), јединица мере за бројчаност је грло**.**

У појединим ситуацијама, г. испољавају активности и понашање који су карактеристични за врсту. Као и код других животиња, њихово понашање је увек циљно оријентисано. У природном окружењу, опстанак (преживљавање) је примарни циљ понашања. Смештајем у објекте само преживљавање је осигурано, па познавање понашања нуди велику помоћ у планирању и елаборирању технологије, са аспекта биолошких потреба и интеракције животиња -- околна средина да би се обезбедили боље здравље, плодност и производња путем циљно оријентисаног управљања понашањем. У природи, да би обезбедила потребе у храни напасањем, г. често проведу и до 12 часова у кретању, прелазећи при томе више километара дневно. Код директне понуде у објектима, узимање хране варира од 4 до 7 сати, у зависности од количине, квалитета и њене волуминозности, и увек је краће од времена напасања. За понашање г. при конзумирању хране од значаја је и њихов мирис, па се за говеда каже да „једу својим носем". Путем мириса траже одговарајућу, квалитетну храну. Због тога, прљаве јасле и остаци хране у њима који се кваре, непријатним мирисом одбијају или смањују могућност довољног узимања хране. Пијење воде и конзумирање хране су у међусобној зависности, тако да је значајно смањен унос хране ако нису покривене потребе у води. Када г. пију воду из потока или реке, њихова њушка је замочена у воду 3--4 цм (до носних отвора), а глава косо постављена (око 60 ºС) у односу на водено огледало. Г. се одмарају стојећи или лежећи, а оба стања у свом трајању укључују и додатну активност -- преживање. Она при одмору првенствено дремају, а дубок сан је ограничен на око 10 периода од неколико минута дневно и препознатљив по бочном положају тела и унатраг забаченом главом или с главом наслоњеном на бочну страну груди. Лежању претходи избор места, при чему мирис и особине лежајног простора имају значајну улогу. Сувише мала учесталост легања и устајања или укупно мало времена које г. проведу при лежању указују на неодговарајући систем држања. Код г. је значајно понашање при одржавању основне неге тела. У слободном систему, путем лизања, чешања и самочишћења показују изванредну спретност да чисте практично све регије тела. За г. се каже да су животиње стада, а припадност групи испољавају преко изражене потребе за социјалним контактом и одређеног понашања унутар групе. Тако, код крава, позиционирање социјалног поретка одређено је специфичним начином понашања, а прва у рангу означава се као „алфа" крава. Понашање при контакту испољава се, пре свега, у узајамном лизању, „пријатељском" односу и контакту тела два грла при одмарању, при чему је једно од њих нижег ранга. Ово понашање нарочито се испољава између појединих сродника у стаду (мајка -- ћерка или сестре), али може бити и између јединки које нису у сродству.

Више од 1,4 млд г. гаји се сада у свету (1,47 млд у 2013). У односу на 2000. број грла већи је за 165 мил., а у последње две деценије укупан број је повећан за 10%. Укупан број г. у Европској унији у 2014. био је већи од 88 мил., а три водеће земље биле су Француска (више од 19 мил.), Немачка (нешто мање од 13 мил.) и Велика Британија (мање од 10 мил.). Укупна популација г. у Србији у 2013. била је 913.000 грла, што је за 6% мање од петогодишњег просека (2008--2012). Рачуна се да у свету има око 800 признатих раса г., али је само око 250 у групи регистрованих. Ипак, само део њих је од економског значаја на ширем плану, док се већина задржала у оквиру свог одгајивачког подручја или земље настанка. Генерално посматрано, у производњи млека на светском нивоу данас су позициониране три велике групе г. од примарног значаја: (1) сименталска (шарена) г., гајена у чистој раси или обухваћена програмима оплемењивања у циљу веће производње млека, (2) група црно-белих, која обухвата холштајнску расу и различите мелезе са значајним уделом њеног наслеђа и (3) смеђа г., под великим утицајем браун свис расе из САД. Када је реч о товним г., број економски значајних раса обухвата више десетина, а да при томе нема изражене тенденције да се он смањи, него се у последње време обогаћује новим расама.

У Србији, сименталска и холштајнска раса су примарне у производњи млека, а сименталска и меса. Сименталску расу одликују брз пораст младих грла и хармонична телесна грађа, складно укомпоновани однос производних способности за млеко и месо, задовољавајућа плодност, дуговечност, веома добро искоришћавање кабасте хране и изванредна способност аклиматизације. Процењује се да у Србији грла ове расе чине око 60% од укупне популације г. Сименталац је посебно доминантно заступљен у централном делу Републике. Холштајнска г. у погледу апсолутне производње млека су испред свих осталих раса. Данас скоро све земље с високом производњом млека, ову делатност заснивају на искоришћавању генома, било гајењем у чистој раси или у програмима укрштања. У Србији, ова г. су присутнија у Војводини. Од специјализованих товних раса присутна је (у малом броју) херефорд и коришћење семена бикова шароле, лимузин и блондакитен. Подолац и буша обухваћени су програмима заштите анималних генетских ресурса.

ИЗВОРИ: „Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014--2024. године", Службени гласник РС, 2014, 8; ZAR--ЈAHRESBERICHT 2014 (Годишњи извештај Централне радне заједнице аустријских одгајивача говеда за 2014).

ЛИТЕРАТУРА: S. Bökönyi, History of domestic mammals in Central and Eastern Europe, Budapest 1988; B. Lincoln, „Cattle", у: Encyclopedia of Religion, 3, New York 1997; Т. Чобић, Г. Антов, „Говедарство од доместикације до данас", Из историје пољопривреде, 2002, 3--4.

Г. Антов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВЕДАРИЦА, Благоје

ГОВЕДАРИЦА, Благоје, археолог, универзитетски професор (Бачко Добро Поље код Врбаса, 18. XI 1949). Завршио је студије из области археологије и илирологије, а хабилитирао на универзитетима у Београду и Хајделбергу. Магистрирао на Филозофском факултету у Београду 1980. са темом „Увод у културну стратиграфију праисторијских утврђених насеља у пољима југозападне Босне", а докторску дисертацију „Проблем раног бронзаног доба на подручју источног Јадрана" одбранио 1988. на истом факултету. Од 1973. бави се научноистраживачким радом у областима археологије, заштите и очувања споменика културе. Педагошку активност обавља на универзитетима у Хајделбергу, Тибингену и Берлину. Од 1992. његово стално боравиште је у Немачкој. Његови актуелни професионални ангажмани су: ванредни професор у Институту за праисторију Универзитета у Хајделбергу; научни саветник у Центру за балканолошка испитивања Академије наука и умјетности БиХ у Сарајеву; научни сарадник Евроазијског одељења Немачког археолошког института у Берлину; научни сарадник Института за праисторијску археологију Слободног Универзитета у Берлину; научни сарадник Завода за заштиту споменика покрајине Бранденбург у Винздорфу. Обавио је археолошка ископавања на више од 50 археолошких локалитета у Босни и Херцеговини (праисторијско насеље Клисура у Кадића Брду код Сокоца, праисторијске гробне хумке у Купрешком пољу), Хрватској (праисторијска градинска насеља у Сињском пољу) СР Немачкој (праисторијско насеље и некропола Waltersdorf код Берлина, праисторијско насеље Rathsdorf код Пренцлауа) и Украјини (вишеслојно насеље Orlovka-Kartal у области Одеса).

ДЕЛА: Праисторијске градине у Босни и Херцеговини, Бг 1978; Рано бронзано доба на подручју источног Јадрана, Сар. 1989; Zepterträger -- Herrscher der Steppen (Les porteurs de sceptre -- les seigneurs des Steppes), Mainz 2004; Zentrum und Peripherie im 5. Jt. v. Chr.: zur Entstehung und Ausbreitung der europäischen Kupferzeit. Prähistorische Archäologie in Südosteuropa 24., Berlin 2009.

ИЗВОР: Министарство за људска права и избјеглице БиХ.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у БиХ дијаспори? -- доктори наука и научно-истраживачки радници, Сар. 2009; М. Милановић, Српски писци у расејању, 1914--2014, Бг 2015.

В. Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВЕДАРИЦА, Митар

ГОВЕДАРИЦА, Митар, биолог, универзитетски професор (Врбас, 12. V 1949 -- Нови Сад, 7. I 2003). Завршио је биологију на Природно-математичком факултету у Новом Саду (1973), магистрирао (1980) и докторирао (1986) на Пољопривредном факултету у Новом Саду. За асистента за научну област Микробиологија на Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1980, а за редовног професора 1988. Специјализације из микробиологије земљишта обавио је у Москви и Лењинграду. Основно научно опредељење била је микробиологија земљишта и слободна азотофиксација (и М. Јарак, Н. Милошевић, „Микробиолошке карактеристике земљишта Војводине", у: Тешки метали и пестициди у земљишту Војводине, Н. Сад 1993; и М. Јарак, Микробиологија, Н. Сад 1995). Први је код нас утемељио истраживања слободних азотофиксатора и указао на могућност њихове примене у пољопривредној производњи (коаутор, „Испитивање ефикасности азотофиксатора код кукуруза" ЗМСПН, 1999, 82).

ДЕЛА: коаутор, „Effectiveness of Azospirillum lipoferum strains in carrot", Земљиште и биљка, 1993, 42, 2; коаутор, „Diazotrophs and their activity in sugar beet grown in field conditions", Зборник радова Института за ратарство и повртарство у Новом Саду, 2000, 34.

Литература: Четрдесет година Пољопривредног факултета у Новом Саду. Биографија наставника и сарадника (1954--2004), Н. Сад 2006.

М. Јарак

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВЕДАРОВИЋ, Петар

ГОВЕДАРОВИЋ, Петар, редитељ, управник позоришта (Марадик, Срем, 4. XII 1928 -- Крагујевац, 29. XI 1993). Уписао Позоришну академију у Београду школске 1949/50. и апсолвирао 1953. на Групи за режију. Још као студент дебитовао је у Суботици, а ангажован је и као асистент режије Предрагу Динуловићу у представи Смрт трговачког путника А. Милера у Београдском драмском позоришту (1951). У крагујевачки Театар „Јоаким Вујић" дошао је 1961. и у тој матичној позоришној кући био редитељ који је најдуже деловао на крагујевачкој сцени и у неколико наврата био и управник. Већ у једној од првих својих сезона у овом позоришту награђен је на другим Сусретима професионалних позоришта Србије (1966) за режију комада Талац Брендана Бијена. Наклоњен савременој класици и светској драмској баштини, у току четрдесетогодишње редитељске каријере поставио је на сцену дела већине највећих драмских писаца, али је посебну пажњу посветио комадима Јоакима Вујића. Режирао је у скоро свим позориштима Србије, организовао многа гостовања матичног театра широм Југославије и прво гостовање у иностранству (Чехословачка). Значајније режије: Ожалошћена породица (Б. Нушић, 1961), Знате ли млечни пут (К. Витлингер, 1962), Бановић Страхиња (Б. Михаиловић Михиз, 1963), Протекција (Б. Нушић, 1964. и 1979), Др (Б. Нушић, 1965), Банатске слике и прилике (З. Петровић, 1971), Башта сљезове боје (Б. Ћопић, 1973), Ревизор (Н. Гогољ, 1973), Родољупци (Ј. С. Поповић, 1973), Робије (О. Давичо, 1981), Отац (А. Стриндберг, 1984), Сан летње ноћи (В. Шекспир, 1987).

ЛИТЕРАТУРА: Уметничка академија у Београду, Двадесет година Академије за позориште, филм, радио и телевизију, Алманах, Бг 1971; И. Рацков, Из позоришног албума Суботице, Суб. 1977; Лудус, 1993, 11; Сцена, 1994, 1--2; Р. Стојадиновић, Крагујевачко позориште: 1951--1984, Краг. 2005; Ф. Пашић (прир.), Београдско драмско позориште 1947--2007, Бг 2007.

О. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВЕДАРСТВО

ГОВЕДАРСТВО, грана пољопривреде, тачније сточарства која узгојем говеда остварује производњу млека, меса, коже, длаке и др. Већ 10.000 година говеда имају специфичну улогу у људској историји. У првом контакту с човеком, она су, вероватно, била његов конкурент, користећи део усева за време његовог напредовања од скупљача до произвођача хране. Гајење усева везало је човека за земљу и ускоро га научило да гради склоништа за животиње и користи их за многе сврхе. Доместикацијом говеда су брзо заузела врло важно место, како у ратарској, тако и у пасторалној економији тадашњих људи. У рејонима погодним за гајење првенствено пшенице и јечма, она су коришћена за орање, најпре ралицом, што је омогућило даљи развој производње. То је довело до интеракције, јер је већи принос усева омогућавао гајење више говеда, а њихов већи број обезбеђивао је привођење култури све више земљишта. С друге стране, на теренима који су били мање погодни за производњу цереалија, развила се пасторална економија. Говеда на пашњацима више су коришћена као извор хране, али и производа за размену. Догађаји који су довели до развоја земљорадње и сточарства проистекли су из тзв. „неолитске револуције", сада грубо датиране између 10. и 6. миленијума п.н.е. Из Римске империје, на крају старе и почетку нове ере, потичу писани подаци да су се краве ретко музле а млеко је остављано за телад. Говеда су коришћена за рад и за месо или за принос на жртвеник боговима. У келтској култури, од 550. до 1200. н. е., дошло је до изузетног развоја пољопривреде коришћењем говеда. Употреба плуга с раоником од гвожђа олакшала је орање и побољшала обраду земље. У средњем веку г. у Европи било је на веома ниском производном нивоу. Више су биле цењене радне способности говеда него производња меса и млека. С растом броја становника у градовима, повећавао се захтев за побољшано снабдевање храном. Међутим, до XVIII в. није учињен велик напредак у том погледу. Централна фигура у унапређењу г. био је Р. Беквел (1727--1795), кojи је својим концептом створио основе гајења британских педигрираних говеда. Његове методе су прихватили Х. Вотсон, заслужан за расу абердин ангус, браћа Ч. и Р. Колинг, која су побољшала шортхорн говеда, и Б. Томкинс, који је унапредио херефорд. Након тога, уследило је ширење ових товних раса у свету (САД, земље Комонвелта, Бразил, Аргентина, Уругвај). За историју г. значајне године су 1519, када је E. Кортез пренео говеда на амерички континент, и 1609, када су колонисти донели говеда у САД.

У зависности од погодности за одређени тип производње, уобичајено је да се расе говеда деле у четири производна типа. Под типом говеда се подразумевају облик и грађа тела животиње за које се претпоставља да су идеални за сврху за коју се она држи. (1) Тип за млеко -- специјализоване расе говеда које ефикасно претварају храну у максималну количину млека. Реч је о грлима угластих облика и карактеристичне грађе, са јаче развијеним задњим делом тела. Код овог типа посебно се истиче пространо и добро везано виме, погодно за машинску мужу. Холштајн, браун свис и џерзеј раса су прави представници овог типа, с тим да прве две припадају расама великог оквира, а последња малог оквира тела; (2) тип за месо -- расе које се одликују способношћу да ефикасно производе месо високог квалитета. Одликују се успореним метаболизмом, што омогућује да у знатно већој мери, у односу на остале производне типове, депонују у свом телу мишићно и масно ткиво. Тело је у облику положеног правоугаоника, с подједнако добро развијеним предњим, средњим и задњим делом. Изражене мишићне партије покривају гребен, леђа и слабине, а нарочито се истичу широки и дубоки бутови. Типични представници типа су британске товне расе средњег оквира тела (шортхорн, херефорд и ангус), али и француске расе великог оквира тела (шароле, лимузин и блондакитен) и многе друге; (3) тип комбинованих способности -- грла имају добру двојну производну способност, за млеко и месо. По грађи тела и производним особинама налазе се између специјализованих типова за млеко и месо. Код раса овог типа постоји мања униформност у односу на претходна два производна типа, што је и разумљиво ако се узму у обзир захтеви произвођача у комбиновању производних способности, који варирају од подједнаког значаја ова два производа до већег нагласка на једну или другу производњу. Сименталска раса је најбољи и најпознатији представник овог производног типа; (4) радни тип -- говеда и расе овог типа одликују се великим оквиром тела, јаче развијеним у предњем делу, робустношћу, израженом дужином ногу и чврстим зглобовима. У прошлости, волови овог типа били су главни извор снаге у обради земље, посебно у Панонској низији, али их је примена механизације у пољопривреди истиснула са ових послова. Типични представници овог типа у нашој земљи биле су подолска и колубарска раса. Од прве сада у земљи има око 200 грла али се не користе за рад (обухваћена су заштитом), док је друга нестала.

Г. је значајна привредна грана и, на неки начин, одређује степен развијености земље. У развијеним земљама фармери 60--80% дохотка остварују из сточарства, а 40% је из г. У Србији, међутим, учешће сточарске производње у структури пољопривреде је око 33% (2013), што указује на изузетно лоше стање ове гране (учешће испод 50% сматра се лошим). Млеко је најзначајнији производ г. Млечна крава продукује, у односу на друге преживаре, највећу апсолутну количину млека у једном дану или лактацији. Захваљујући томе, кравље млеко чини 85% укупне светске производње млека, те млечна крава представља основу млекарске индустрије чији је циљ снабдевање људи млеком и млечним производима. Млеко се често карактерише као природно најкомплетнија храна (или скоро као савршена универзална храна), захваљујући садржају многих хранљивих материја, које су од суштинског значаја, како за раст тако и за одржавање здравља људи. Због тога се млеко у многим земљама посматра као производ од стратешког значаја. Просечан састав крављег млека је: 87,6% воде, 3,2% протеина, 3,7% масти, 4,8% лактозе и 0,7% минерала. Састав значајно варира између појединих раса, највише за садржај масти (од 3% до 5%), мање за протеине и најмање за лактозу. Млеко је, као намирница у људској исхрани, познато бар 4.500 година. Наиме, на рељефу споменика из Старог Египта (Сакара, око 2.500 п.н.е.) приказана је мужа краве, што јасно указује да је кравље млеко већ коришћено у исхрани. Док је DNA анализа остатака људи из неолита, који су живели у северној Европи око 5.500. п.н.е., показала да у том периоду људи из тог региона још увек нису били стекли способност да варе лактозу, дотле су земљани судови из Енглеске, датирани око 4.500. п.н.е., имали остатке млечних производа, што је указивало да је млеко тада већ коришћено као храна, било директно или у форми неког његовог производа. Унутар самог г., у односу на конверзију хранива за краве у храну за људе, производња млека је ефикаснија од производње меса. Број млечних крава у свету је скоро 270 мил., а од почетка новог миленијума повећан је за 48 мил. грла. Највише крава има Индија (45,2 мил.), а следе је Бразил (22,8 мил.) и Судан (14,7 мил.). У првих 10 земаља по броју крава спадају још Кина, Етиопија, Пакистан, САД, Руска Федерација, Танзанија, Кенија и Велика Британија, којима припада 54% од укупног броја млечних крава у свету. Према ФАО подацима, светска годишња (2013) производња крављег млека била је 636 мил. т. САД су земља с највећом продукцијом (91,27 мил. т.), а на другом, односно трећем месту су Индија (60,6 мил. т), односно Кина (35,67 мил. т). Групу првих 10 земаља по призводњи крављег млека чине још Бразил, Немачка, Руска Федерација, Француска, Нови Зеланд, Турска и Велика Британија, а оне заједно производе 56,1% од укупне светске продукције. Просечна светска производња млека по крави је око 2.350 кг. Најпродуктивније су млечне фарме у Израелу, с годишњим приносом (2014) од 12.083 кг млека по крави; у САД је просечна производња око 9.680 кг. У земљама Европске уније има око 23,5 мил. млечних крава. Просечно учешће броја млечних крава у укупном броја говеда у Унији је око 27%, и варира у широком распону, од 7,7% (Хрватска) до 57,8% (Румунија). Просечна млечност по крави у 2013. била је 6.550 кг; највећа је у Данској -- 8.963 кг, а најмања у Румунији -- 3.393 кг.

Када је реч о Републици Србији, према подацима редовне статистике, број музних крава у 2013. био је 429.000 и смањен је за 13% у односу на петогодишњи просек (2008--2012). Број музара по пољопривредном газдинству је нешто мањи од три грла, а газдинства с мање од 10 музних крава чине 95% од укупног броја газдинстава и у свом поседу имају 78% од укупног броја музних крава. Укупна производња крављег млека била је 1.418.000 л, односно, по просечној крави 3.177 л. Од укупне призводње млека откупљено је 52%, док се остатак користио за исхрану телади или за потрошњу и прераду у домаћинству.

Месо је други по значају производ од говеда. Као храна је од изванредног значаја, јер садржи високо квалитетне протеине, минерале и витамине чиме доприноси обезбеђености материја које су битне за човека. У просеку садржи око 75% воде, 18% протеина, 3,5% растворљивих материја (азотне компоненте, угљени хидрати и др.), 3,5% масти и 0,5% минерала. У историјском погледу може се поуздано тврдити да је оно, далеко пре млека, било први производ од говеда од интереса за исхрану људи у прадавна времена. Још је дивље говече, које је у неолиту настањивало Европу и Средњи исток, представљало посебан интерес за тадашње номаде, које су они, уз помоћ својих чопора паса, успешно ловили. Појава првих пасторалних култура са циљем коришћења, најпре овчијег а касније и говеђег меса као хране историјска је чињеница која показује да је од самог почетка човечанство интуитивно дало месу важну улогу у својој исхрани. Историјски споменици из старог Египта илустративно указују на завидан ниво знања ондашњих одгајивача стоке у производњи товних говеда. Рељефи на којима су приказани утовљени волови изванредног облика и кондиције, са свим карактеристикама савременог дигестивног типа говеда, јесу визуелни коментар о њиховом месту и значају у исхрани у египатској култури око 2.500. п.н.е. Ових неколико података из прошлости јасно говори да је човек придавао говеђем месу велик значај у дугом периоду развоја људске заједнице. Са данашњег становишта, производња и прерада говеђег меса у многим развијеним земљама света представља моћну индустрију, која обезбеђује високо вредне производе за исхрану становништва, осигурава радна места и доприноси укупној размени на светском тржишту.

У средњовековној Србији, у којој су говеда углавном служила за рад и вучу, клана су само грла која су издвојена због старости. Поред производње меса, значајна је била и кожа као производ за извоз, а промет коже обављао се преко Дубровника. После доласка Турака, само преко Новог Пазара извозило се по 3.000--4.000 товара говеђе коже годишње. Сушено говеђе месо такође је имало значајну улогу, како унутар земље тако и у извозу. Према уговору склопљеном 1302. између краља Милутина и Дубровника, дубровачки трговци били су дужни да најпре откупљују месо са краљевих добара, па тек онда од осталог становништва. Такав обичај наслеђен је од Византије, где је такође постојао монопол у корист владара.

Светска производња говеђег меса (говеђе и телеће) била је (2014) готово 59 мил. т. Највећи произвођач су САД (19% укупне светске производње), затим Бразил (17%) и Кина (10%). ЕУ учествује са око 13%. Ова глобална производња говедине обезбеђује 5,5 кг по становнику Планете. Међутим, потрошња говеђег меса се јако разликује по земљама: од 56 кг у Хонг Конгу, 44 кг у Аргентини и 37 кг у Уругвају (земље с највећом потрошњом) до 350 г у Конгу. У ЕУ ова производња је на нивоу од око 7,6 мил. т. (2014). Након одређеног пада у периоду 2011--2013, што је било последица смањења броја крава дојиља за скоро 300.000 грла, она је у наредној години повећана за 110.000 т. Пораст је уследио услед повећања броја млечних крава због укидања квота у производњи млека. Иначе, две трећине говеђег меса у ЕУ долази из млечних стада. Француска (19%), Немачка (17%) и Велика Британија (13%) производе скоро половину (49%) од укупне производње у ЕУ. Потрошња говедине у Унији је на нивоу од око 18,5 кг по становнику.

Пре 3--4 деценије Србија је била значајан произвођач и извозник говеђег меса. Тако, 90-их година ХХ в., само у земље ЕУ извозило се око 30.000 тона квалитетног јунећег меса. После 2000. дошло је до значајног пада укупног броја говеда за више од 300.000 грла и погоршани су економски услови у производњи товљеника, па је грла у тову било све мање. Од дозвољеног годишњег преференцијалног извоза јунетине од 8.875 тона у ЕУ, користи се мање од 10% (600 т у 2013). Процене су да се у Србији годишње коље око 360.000--370.000 говеда и произведе око 80.000--100.000 т. говедине. Иначе, Србија је у групи земаља с најмањом потрошњом укупног меса по становнику: 43--45 кг, од чега само око 4,5 кг говедине.

У селекцији, након дешифровања генома говечета 2004, омогућено је коришћење генетичких информација директном анализом DNA животиње, за ранији и бољи опис њене приплодне вредности. Најновији метод селекције у г., заснован на овим поставкама -- геномска селекција -- нови је инструмент у оплемењивању говеда са становишта предвиђања приплодне вредности у раном узрасту и без фенотипских показатеља. Њеном применом мењају се програми одгајивања, расте генетски напредак и повећавају се могућности циљног побољшања особина говеда.

ИЗВОРИ: „Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014--2024. године", СГ, 2014, 85; AHDB: World Milk Production, 2015.

ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, Сточарство некад и сад, Бг 1890; Р. Катић, Сточарство средњевековне Србије, Бг 1978; Larousse Agricole, Paris 1981; Д. Атенборо, Живи планет, Зг 1990; Т. Чобић, Г. Антов, Говедарство -- производња млека, Н. Сад 1996. Говедарство -- производња меса, Н. Сад 2001; S. Rensing, „Wie bestätatigen sich die genomischen Zuchtwerte?", Milchrind, 2011, 3, 36--37; Б. Гулан, „Тржиште меса и месних производа", Привредни преглед, 2014, новембар; Р. Живковић, „Улога говедарства и производње млека у пољопривреди Србије", Агроекономика, 2015, 44, 66.

Г. Антов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВЗА

ГОВЗА, трг који се налази на истоименој речици Говзи, десној притоци Бистрице, и жупа која је обухватала долину те речице. Припадали су земљи Дрини а име се изводи од придева гобьзъ што значи „обилан, плодан". Трг је 1410--1411. држао Вук Хранић, Сандаљев брат. У набрајању поседа Стефана Вукчића Косаче за град Јелеч се каже да је у Г. У раном средњем веку она је вероватно била део жупе Бистрице. Г. је припадала области Николе Алтомановића, а после 1373. припала је босанској држави, у ствари породици Косача у чијим је рукама остала све време, са кратким прекидом 1435--1438. када ју је држао Радослав Павловић. Овај простор је Турцима пао у руке 1465, а према попису 1477. Г. је припадала нахији Осаница. Истоимени трг је био центар ове мале жупе. Са успоном Јелеча она губи на значају.

ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, „О географској номенклатури Босне и Херцеговине", Гласник СГД, 1927, 13; М. Динић, „Земље херцега светог Саве", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; С. Мишић (ред.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВОР

ГОВОР, акустички сигнал, који се може посматрати са неколико различитих аспеката: а) У односу на језик као систем и средство за комуникацију у оквиру друштвене заједнице, г. представља збир онога што људи говоре обухватајући чинове гласовног стварања и индивидуалне комбинације у зависности од воље оних који говоре; б) У односу на стандардни језик друштвене заједнице и дијалекте као регионалне облике тог заједничког језика, г. представља скуп територијално уже омеђених језичких и дијалекатских особености карактеристичних за ужу друштвену заједницу (нпр. г. Куча, банатски г., лесковачки г.). в) Са аспекта артикулације и разумљивости, г. може бити артикулисан, смислен и својствен једном језику, састављен од гласова који се јасно могу идентификовати и који, комбиновани у гласовне низове, имају одређено значење, или може бити неартикулисан, односно неспојив са било каквим значењем и било којим језиком. Настанак и развој г. уско су повезани са развојем мозга и психофизичких особина човека. Центар за г. смештен је у левој хемисфери. Г. настаје као производ рада говорних органа на три нивоа: дисајном (плућа, трахеобронхијално стабло и душник), фонационом (гркљан) и артикулационом (резонатори или говорне шупљине). Најчешћи поремећаји у г. су муцање, алалија (неспособност спонтаног говорног развоја и поред тога што дете уредно чује), тахилалија (брз г., најчешће прозодијски оштећен уз очувану разумљивост), тахифемија (брзоплетост у г.), брадилалија (спорост у г. услед хипотоније мишића), брадиглосија (споро говорење услед аномалија или дисфункције говорних органа), апраксија (немогућност да се изведу одређени артикулациони покрети), дислалија (непрецизан или погрешан изговор гласова), дизартрија (отежан или рђаво артикулисан г.) и алексија (недостатак способности читања). Г. се данас назива и било који систем симбола који омогућава комуникацију: г. гестова, г. цвећа, г. мириса, г. слика. Савременим истраживањима обухваћена су и проучавања синтезе г. ради развијања способности машине да препозна г., односно ради усавршавања двосмерне комуникације између машине и човека.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, О језичкој природи и језичком развитку, Бг 1998; С. Т. Јовичић, Говорна комуникација, Бг 1999; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг -- Н. Сад 2010; М. Сечујски, В. Делић, Аутоматска конверзија текстуалних информација у говор, Бг 2011.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВОРИ СА НЕЗАМЕЊЕНИМ ЈАТОМ

ГОВОРИ СА НЕЗАМЕЊЕНИМ ЈАТОМ, говори који припадају различитим дијалектима, али су очували двогласни изговор вокала Ѣ. Сматра се да је отприлике крајем XI в. дошло до монофтонгизације Ѣ, дифтонга непотпуног образовања (отприлике ẹä) тако што је његов други део изједначен са првим: ẹä > ẹ. У северном штокавском појасу вокал ẹ = Ѣ дуго је чувао фонолошку индивидуалност и местимично, првенствено у говорима исељеника са тога терена, сачувао до данас. Та посебност ẹ чува се у: говору шест села католичких Крашована (К) у румунском делу Баната, досељених из доњег тока Тимока; говору Галипољских Срба (ГС), пресељених у XVI или XVII в. из долине Велике Мораве у Тракију у Турској; говору католика Рекаша (Р) и православаца Банатске Црне Горе (БЦГ) у румунском Банату; говорима великог дела северозападне Србије (од околине Обреновца до дринских падина Ваљевских планина); говору једног дела села Градишта југозападно од Винковаца; говору неколико славонских села код Нашица; говору Душнока и Баћина јужно од Калоче у Мађарској. Исту вредност Ѣ на чакавском терену има неколико села код Бољуна у северној Истри, као и прелазни чаковско-словеначки појас бузетског краја. Затворено е на месту Ѣ има и главнина кајкавских говора.

Српски говори са незамењеним јатом припадају трима дијалектима. Говор К, чији су се носиоци на данашње станиште доселили у време не доцније од XV в., веома је близак севернијим идиомима тимочко-лужничог дијалекта. У једночланом акценатском систему стари кратки акценат углавном је повучен са ултиме (жŻнa, п°ток, али: стој­, прод®м), полугласник се чува у већини места (дән, °вәс, н°кәт), с тим да се у неакцентованом положају понекад једначи са а (т°рак, °стар), док је у већем делу села Карашева прешао у а (дан), а у Равнику, Курјачици и делу Карашева у е (ден, мŻгла, мртŻф), мада и тамо у неакцентованом положају претеже а (чŻшаљ, д°шал). Вокал Ѣ под акцентом остаје незамењен, а ван акцента обично прелази у и (цŞди, али цид­ло). У свим г. н. j. румунског Баната е < *е, *w изговара се отворено, а о затворено. Говор К чува л[˚]{.smallcaps} (пл[˚]{.smallcaps} ни, поред пьлни), -л (дал), групу чр- (чŠна, чер6ва), палаталне ł и ˛ као рефлексе *tj и *dj, односно групе *kt испред и или ә. Ново јотовање захватило је не само денталне сонанте и оклузиве него и лабијале (С±бље ном. мн., здр®вље), а јд > ˛ у типу д°˛е. Остале фонетске особине: чување групе -ст, дисимилација сц>ц, шч>ч; неизмењено ст у остр­; обезвучавање финалних консонаната; губљење х. У домену морфологије пажњу заслужују: инстр. мн. им. м. и с. рода на -ам (чловŞкам, срŻбрам); -ове, -еве у ном. мн. многих им. м. р. (брегове, волове); -е у ном. мн. им. м. р. типа г°шће, Циг®не, варош®ње; акуз. мн. м. р. на -и (чини бунари); архаични вок. јд. дŞце; дат. мн. им. сва три рода на -ам (голубам, козам); стари инстр. мн. (зżби, с к°ли, с ног®ми); архаични облици у изједначеним ген. и лок. мн. Ово је једини штокавски говор на истоку који је сачувао наставак -Ø у ген. мн. (кот кос „код коза"), -м у дат. мн. и -ми у инстр. мн. Компарација придева је аналитичка (по лŞп „лепши"), инфинитив је редак, чувају се остаци аориста, сачуван је глаголски прилог садашњи, јавља се -ува- у инфитивној основи глагола с презентом на -ује, а ẹте је завршетак 2. л. мн. императива (до те).

Исељенички говори Р, БЦГ и ГС припадају смедеревско-вршачком дијалекатском типу. Међусобно блиске говоре Р и БЦГ одликују: вредност ẹ = Ѣ и под акцентом и у неакцентованом положају (зв´зда, бẹж+); екавизам у дат. и лок. мене, тебе; промена -л > -· (које у Р чешће, а у БЦГ ређе прелази у неслоговно у: бb·, бb¸); чување -ст (л+ст); дат. и лок. јд. им. а- основе на -е (м»јој б(бе); дат. и лок. мојој; енкл. нам, вам, јој; зам. њен; често -ду у 3. л. мн. презента (bграду, р!кнеду); синтетички облици компаратива; губитак аориста и имперфекта. У говору БЦГ преношење **‚‚**акцента је захватило ултиму, као и сваки други акценат којем је претходила дужина. Акценат пренет на кратки слог реализује се као ‚‚(ж!на, м&мак), док на дугом обично долази ˆ (ј)рам, п+сала), уз ређе чување ‚ (к;пило). Ненаглашене дужине се скраћују. У говору Р **‚‚**се повлачи само са отворене на кратку пенултиму (с!стра, али: мом(к), а сваки акценат ако је пенултима дуга > ˆ (р#чак, гл)ва; бр)нLм). Говор Р захваћен је делимичним скраћивањем свих неакцентованих дужина и ˆ на отвореној ултими. У БЦГ је упрошћавање деклинационог система узело јачег маха, те, изгледа, нема посебних облика за ген. мн. и лок. мн. (употребљавају се облици ном. и акуз.), док се у Р може чути и: bде код ов)ца, а такође и лок. мн. једнак генитиву (по б#sа, по рак+ју, у кdла, уп. и по к&лени, по л"ђи). Деклинацију плуралских падежа у свим исељеничким говорима карактерише једначење акуз. мн. са ном. (акуз. као кол)чи, к&њи БЦГ, г°луби К, јун-ки ГС) и лок. мн. са ген. У БЦГ претеже краћи инф. (дdћ, зв(т, ређе зн(ти), а у Р по правилу дужи (уз"ти, пdћи, ређе чин!т). У БЦГ у форманту инф. основе гл. VII врсте по правилу је и (ж+вили, вbдит), Р е (пожут!ло, тако и звон!ло, чин!т).

У говору ГС **‚‚**се са ултиме преноси на кановачки начин, с тим да факултативно ‚ > ˆ (с3стра // с"стра, ј3зик // ј"зик; гл-ва // гл)ва, п3так // п"так). По правилу и ˆ > **‚‚**на отвореној ултими (систр!, глBв! ген. јд.). Неакцентоване дужине држе се у слогу испред акцента (пQт(ла, глBвdм, жQв+мо), а спорадично и иза акцента у унутрашњем слогу (н&сQмо, али н&сй 3. л. јд. през.). Остале особине су: неакцентовано Ѣ > и: сидb < сѢд+; -ст > -с (лист); у дат. и инстр. мн. уопштено -ма (куњ!вима); шумадијско -ом у дат. и лок. јд. ж. р. придевско-заменичке деклинације (тип мујdм ж3ни; у БЦГ и Р мојој); енклитике ни, ви, је, њим (према нам, вам, јој, им у БЦГ и Р), заменица њоњин „њен"; заменица ко (куј у БЦГ и Р); -еју, -ају (у БЦГ -у, -ду, у Р -у, -ду, -ају) у 3. л. през. највећег дела глагола (дdђеју, м&леју); императив јẹ < јẹј (БЦГ јẹђи, Р јеђ); одсуство инфинитива, а жива употреба аориста и имперфекта; -ни- (према -ну- у БЦГ и Р) у инф. основи гл. 3. врсте и већи број разних иновација, међу којима и две под грчким утицајем: „цакавизам" (сл%са, з(ба, цbсто) и једначење средњих вокала с високима испред акцента (њиг&ва, муј(, ген. вуд!, инстр. ин+м зинdм „с једном женом").

Овај вокалски архаизам покрива терен од околине Обреновца до Ваљевских планина: део Шумадије и Посавине, Тамнаву, Колубару, Ваљевску подгорину, Рађевину и део Азбуковице. Лавовски део зоне ẹ = Ѣ припада колубарском сливу. Практично цела област припада шумадијско-војвођанском дијалекатском типу. Акцентуација је новоштокавска, на тлу шумадијске Колубаре нова кановачка (пóток : пòтока), а надаље чврст модел пòток : пòтока. Послеакценатске дужине боље се држе у јужном делу области.

Изузетан је значај исељеничких г. н. ј. за историјску дијалектологију, посебно у домену реконструкције предмиграционе слике великог дела српске језичке територије. Матична област говора БЦГ, Р, К и ГС налазила се у Србији. Крашовани потичу из предела који није могао бити далеко од Тимока, ГС су из долине Велике Мораве, а порекло говора БЦГ и Р веже се за област између тих двеју река, свакако ближе Великој Морави. Коегзистенција икавизама шумадијско-војвођанског типа и незамењеног јата у основи речи најбољи је доказ да је тај дијалекат настао аутохтоним развојем, а не екавско-икавском мешавином. Показало се и да је икавштина у уском појасу азбуковачког Подриња настала тако што су досељени јекавци вокалом и замењивали глас ẹ, који су чули у говору стариначког живља.

ЛИТЕРАТУРА: E. Petrovici, Graiul Caraşovenilor, Bucureşti 1935; П. Ивић, „Једна доскора непозната група штокавских говора: говори с незамењеним јатом", ГФФНС, 1956, 1; „Der Vokal ĕ als lebendiges Phonem in den serbokroatischen Mundarten", International Journal For Slavic Linguistics and Poetics, 1959, 1--2; „Прилог реконструкцији предмиграционе дијалекатске слике српскохрватске језичке области", ЗМСФЛ, 1961--1962, 4--5; „Прилози познавању дијалекатске слике западне Хрватске", ГФФНС, 1961, 6; В. Весцу, „О пореклу говора банатских Црногораца", ЗМСФЛ, 1971, XIV/2; „Говор Банатске Црне Горе", ЗМСФЛ, 1976, 19/1; С. Реметић, „О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије", СДЗ, 1981, 27; С. Секереш, „Говори с незамијењеним јатом у нашичком крају", Хрватски дијалектолошки зборник, 1982, 6; П. Ивић, „Однос између карашевског и свиничког говора", Македонски језик, 1989--1990, 40--41; „Путеви развоја српскохрватског вокализма", у: Изабрани огледи, II: Из историје српскохрватског језика, Ниш 1991; Српски дијалекти и њихова класификација, Ср. Карловци -- Н. Сад 2009.

С. Реметић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОВОРНИ ИЗРАЗИ

ГОВОРНИ ИЗРАЗИ, облици примарно усмене традиције и комуникације, који су на различите начине именовани: народне умотворине, кратке народне умотворине, говорне народне творевине, мале фолклорне форме, народна фразеологија. Заједничке одлике иначе разнородних г. и. јесу: преношење усменим путем (иако им извор може бити и у писаној књижевности, нпр. у Библији), релативна сажетост (краткоћа), устаљеност форме и уобичајена употреба у говору. Вук Караџић у наслову своје књиге пословица употребљава термин „у обичај узете ријечи". Г. и. чине део свакодневне комуникације, али могу бити и део већих усменокњижевних целина (приповедака, песама). У одређеном смислу г. и. несамосталне су творевине јер се њихово значење успоставља и открива у говорном чину или у контексту већих целина у које су инкорпориране. Исказ „жив био" може се тумачити на више начина, али у непосредној комуникацији (или у проширеном облику: „жив био мајци") јасно се успоставља његово значење; то је благослов упућен саговорнику или уобичајени отпоздрав. Г. и. у непосредној су вези са историјом и традицијом, националном, регионалном или локалном. У некима од њих сачувани су реликти архаичних веровања, представа и обичаја, чак и онда када се свест о њиховом изворном значењу изгубила. Уобичајен поздрав „добар дан" заправо је скраћено „Бог ти дао добар дан" у религијском коду или „добар дан желим (ти)" у световном. Израз „мокар као додола" алузија је на обичај зазивања кише (поливање девојака водом), а разумевање карактеризације веште, сналажљиве свезналице „тај је био и на врзином колу" захтева познавање веровања о колу демонских бића или дванаест ђака. Историјски ликови ретко се појављују у г. и., више као алузија на предање но на стварно збивање. За човека који се лоше провео у неком послу каже се да је прошао „као Јанко на Косову" (пораз Јанка Сибињанина 1448), а за оног који много и узалудно трага за нечим да „истражује Маркове конаке" (места боравака Марка Краљевића). Пошто су колективно добро, уобличени су у виду формула (устаљених, непроменљивих облика), а такве готове формуле употребљиве су у ситуацијама које се понављају у животном циклусу човека. У зависности од специфичне функције коју имају у говору, могу се разликовати: контактни г. и., пре свега поздрави („добро дошао") и отпоздрави („боље те нашао"); изрази жеља („срећно Ново лето") или заповести („не буди ти заповеђено"); култне формуле као што су инкантација више силе („помози Боже"), благослов („жив био мајци која те родила"), клетва/заклетва („проклет да је ко је то учинио", „тако ми Бог помогао"); изрази за карактеризацију, скоро по правилу људског бића, његових особина („брз као зец" „бистар као суза"), понашања („ниче где га не сеју"), радњи („за нос кога вући") и расположења („нису му све козе на броју"); формуле игре („свака сврака скака на два крака"), али и апстрактних појмова времена („од Кулина бана") и простора („Богу иза ногу"). Разликовање је условно; многи г. и. имају више функција. У свима се јавља иста намера: да се посебно нагласи део говора, да се изрази став или осећање. Експресивност се постиже хиперболизацијом („хвала ти од неба до земље"), еуфемизацијом („отишао гди шева не пева") или редуковањем („као лук и очи"). Хумор је исто тако у функцији изражајности говора („моја мати и његова мати на једном се сунцу гријале" -- одговор на питање у каквом су сродству). Развијенији г. и., који се односе на општије животне ситуације блиски су пословицама, односно појављују се у пословичкој употреби („у свакој чорби мирођија" може бити употребљено као карактеризација човека, али и као правило „не буди...").

ИЗВОРИ: Ј. Мушкатировић, Причте илити по простому пословице темже сентенције илити реченија, Беч 1787; В. Ст. Караџић, Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Цт 1836; Ђ. Даничић, Пословице, Зг 1871.

ЛИТЕРАТУРА: М. В. Кнежевић, Антологија народних умотворина, Н. Сад -- Бг 1957; В. Бован, Народна књижевност Срба на Косову IX. Говорне народне творевине, Пр 1980; Н. Милошевић Ђорђевић, Од како се земља охладила: прозни облици народне књижевности и мале фолклорне форме, Бг 1997; В. Баришић Јоковић, Речи које убијају: антологија клетви, Н. Сад 2007; Д. Мршевић Радовић, Фразеологија и национална култура, Бг 2008; М. Клеут, Једноставни облици народне књижевности, Н. Сад 2010.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДАЧИЦА

ГОДАЧИЦА, село у Шумадији, на западним обронцима Гледићких планина, у долини Годачичке реке (лева притока Западне Мораве). Г. је локалним путем дугим 12 км повезана са магистралним путем Крагујевац -- општинско средиште, Краљево (21 км). Село се помиње од 1844. Староседеоци су пореклом са Косова, из Босне и околине Новог Пазара. Током друге половине ХХ в. популација се смањила. Године 1953. било је 1.685, а 2011. 924 становника од којих су 95,7% били Срби. Највише економски активног становништва радило је у пољопривреди, 47,9%. Насеље је дисперзивног типа и простире се по долинском дну, са обе њене стране од 240 до 520 м н.в. У долини, крај пута је већа концентрација кућа и ту су православна црква, основна школа, здравствена станица, месна канцеларија коју користе и четири околна села и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДЕЧЕВО

ГОДЕЧЕВО, село у западној Србији, у горњем делу долине реке Рогачице (десна притока реке Дрине), око 20 км западно од општинског средишта Косјерића, са којим је повезано локалним путем. Староседелачко становништво највећим бројем је досељено током XVIII в. из Црне Горе и Старог Влаха. Током друге половине XX в. село је захватила депопулација. Године 1953. било је 1.151, а 2011. 513 становника, од којих су 512 били Срби. У пољопривреди је радило 88,3% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су веома удаљени један од другог и простиру се изнад обе долинске стране, на висинама од 440 до 800 м. У селу је четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИНА, Карпо

ГОДИНА, Карпо Аћимовић, филмски редитељ, сниматељ, сценариста (Скопље, 26. VI 1943). Дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Љубљани 1966. Пре тога се већ афирмисао као плодан и оригиналан кино-аматер. Испољавајући склоност ка експерименту и у кратким и у играним филмовима које режира, али и као сниматељ филмова других редитеља, професионално ради широм тадашње Југославије (Београд, Загреб, Сарајево). Посебно је био везан за предузеће „Неопланта" из Новог Сада и за редитеља Ж. Жилника, као и за круг филмске неоавангарде из Београда, предвођене сценаристом Б. Вучићевићем. Као директор фотографије дао је значајан коауторски допринос у већини њихових филмова. Са Жилником остварује филмове Рани радови (1969) и Црни филм (1971, документарни). У Војводини реализује и документарац Здрави људи за разоноду (1971), стварајући као комплетан аутор ведру сликовницу овог национално шароликог региона. У Сарајеву подржава рад редитеља Б. Ченгића креативним сниматељским доприносом у филмовима Улога моје породице у свјетској револуцији (1971) и Слике из живота ударника (1972), а затим сарађује са двоструким колегом, сниматељем и редитељем И. Матићем на његовом ауторском пројекту Жена с крајоликом (1975). У Загребу се на сличан начин укључује у рад на филмовима Л. Зафрановића Муке по Мати (1975) и Окупација у 26 слика (1978, Златна арена на фестивалу у Пули). У питању је генерацијско повезивање талената и страсних иноватора филмског језика. Као редитељ Г. наставља тај истраживачки пут и на основу Вучићевићевих сценарија ради филмове Сплав медузе (1980), о авангардном уметнику између два светска рата и оснивачу зенитизма Љ. Мицићу, и Вештачки рај (1990), о епизоди кратког боравка великог немачког редитеља Фрица Ланга у Словенији пре него што је започео филмску каријеру. Дуги низ година ангажован је као професор режије и камере на Академији у Љубљани. Својим укупним делом представља једну од најважнијих личности алтернативног и авангардног филма у Југославији.

Н. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК

ГОДИШЊАК, календар покренут 1850. у издању штампарије Данила Медаковића (Земун, Нови Сад), с поднасловом „Велики календар Војводства Србије". Касније је означаван као „велики календар србски", „велики српски народни илустровани календар" а 1893--1907. „Српски народни илустровани велики календар". Уређивао га је Медаковић, касније уз помоћ Ђорђа Поповића (1856--1859). Од 1860. издавала га је Епископска печатња, а уређивао Платон Атанацковић (уз Ђ. Поповића и Ђорђа Натошевића); 1871. уређивање преузима Александар Сандић; од 1880. издавач је Српска књижара Браће М. Поповића; у периоду 1889--1914. уређује га Андрија М. Матић. Г. је почео као „календар Војводства Србије", са богатом грађом за статистику Војводине и Србије, са прилозима о савременим приликама и питањима (француска револуција 1848, слобода штампе, еманципација жене, Војна крајина, Руско-турски рат и др.) те са историјским документима о Српској Војводини и новијој српској историји. Редовно је садржавао статистичке податке о аустријској царевини, али и о већим европским државама. Објављивао је пјесме М. Стојадиновић Српкиње, Љ. П. Ненадовића, Н. Боројевића, С. Каћанског, Ј. Јовановића (Змаја), уз текстове преузете из других гласила или издања (Ј. С. Поповић, Ђ. Јакшић). Редовно је доносио народне пјесме (прештампане или из новоприкупљених збирки), кратке шаљиве приче, као и текстове популарних пјесама за пјевање. Испрва оријентисан на једноставне облике, касније објављује приповијетке (преводи, посрбе, оригинали), одломке романа и драма. Међу превођеним писцима су и припадници ранијих епоха (Ф. Фенелон, Ј. Хердер, Ф. Петрарка) и савременици (И. Тургењев, Ж. Верн, Л. Толстој и др.). С обзиром на вишедеценијско излажење, Г. свједочи о процесима и преломима у српској култури од средине XIX в. до I свјетског рата. Од 60-их година осјећа се позитивистичка оријентација, с темама из природних и друштвених наука у поучним прилозима (физиологија, медицина, зоологија, географија, астрономија, педагогија). Српска и европска историја, државни и народни живот су трајне теме, праћене илустрацијама везаним за истакнуте личности, у књижевности, политици, војсци, цркви, позоришту, сликарству, или за народне добротворе, институције (гимназије), локалитете, историјске догађаје. По садржини, особито у другом периоду излажења, у основи је народна читанка, која одражава савремена национално-политичка интересовања и прилике (однос према Босни и Херцеговини, српско-турском рату, Македонији, балканским ратовима). Међу ауторима прештампаних или први пут објављених радова су најистакнутији српски писци различитих генерација, од Ј. С. Поповића до П. Кочића. Избором књижевних (и других) текстова, фолклорним творевинама из различитих крајева, актуелним поучним чланцима, Г. је у основи остваривао идеју културног јединства и напретка српског народа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, Библиографија српских алманаха и календара, I, Бг 1986; Летопис српског народа: Три века алманаха и календара, Бг 1997; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

ГОДИШЊАК БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, годишњи стручни зборник који објављује Библиотека Матице српске (БМС). Прва серија обухвата свеске за 1976--1981, а друга редовно излази од 1990. за год. 1989--. У првој свесци објављена су саопштења са међународног научно-стручног скупа, који је БМС организовала 1976. поводом стопедесетогодишњице Матице српске. У осталим свескама прве серије публиковани су годишњи извештај о раду БМС, прилози из библиотечко-информационе делатности, са тежиштем на појединим видовима рада БМС, што је зборнику давало обележје службене публикације, те библиографија војвођанског библиотекарства. Уредници су Милан Пражић (1976--1979) и Јованка Тодоровић (1980. и 1981). Нову серију часописа, са истим насловом, али измењеном концепцијом, означила је појава свеске за 1989, чији иницијатор је Миро Вуксановић (главни уредник 1989--2014). У средишту пажње су актуелна питања савременог развоја библиотечко-информационе делатности и истраживачки рад у БМС, библиотеке од националног значаја и са највећом збирком старих и ретких књига, при чему се не занемарују ни обавештења о делатности установе у целини, а сталне рубрике испуњавају годишњи извештај, стручни радови, преводи и прикази. На почетку се публикује годишњи извештај о раду БМС, у наставку су радови стручњака БМС о компјутеризацији процеса рада, каталогизацији монографских и серијских публикација, аналитичкој обради чланака, библиографској делатности (изради Библиографије књига у Војводини и персоналних библиографија, међу којима су и импозантна Библиографија Иве Андрића (Бг -- Н. Сад 2011), Библиографија Борислава Михајловића Михиза (Ириг -- Н. Сад 2014), некадашњег управника БМС и др.), обавезном примерку, размени и набавци, дародавцима, информисању и услуживању корисника, матичним пословима, рукописним и старим штампаним књигама, легатима и личним библиотекама, посебним збиркама библиотечке грађе, рефералној делатности, Међународном информационом систему за пољопривредне науке и технологију (АГРИС), конзерваторско-рестаураторским пословима, дигитализацији, новој згради БМС и њеном свечаном отварању. Посебну тематску целину чине огледи из историје БМС и заслужним библиотекарима и управницима БМС (Јовану Суботићу, Јовану Ђорђевићу, Томи Теодоровићу, Јовану Бошковићу, Јовану Радонићу, Младену Лесковцу и др.). Следе преводи чланака из страних библиотекарских часописа и прикази издања БМС -- каталога рукописних и старих штампаних књига у серијама Ћирилске рукописне књиге БМС, Каталога старих и ретких књига БМС и Каталога легата БМС, књига у едицији Трагови, чији аутори су и најчешћи сарадници Г. (Марија и Лазар Чурчић, Иванка Веселинов, Владимир Отовић, Милана Бикицки, Радован Мићић, Жељко Вучковић, Гордана Ђилас и Душица Грбић), персоналних библиографија, као и осврти на друга издања из области библиотекарства. Својим прилозима о књигама БМС као сарадници Г. јављају се и угледне личности из српске науке и културе Мирослав Пантић, Динко Давидов, Јасмина Грковић-Мејџор, Вера Јерковић, Мато Пижурица, Мирјана Д. Стефановић, Десанка Стаматовић и др.). Од свеске за 2014. главни уредник часописа је Селимир Радуловић.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Грбић, М. Јованцаи, Р. Мићић, „Поглед на издавачку делатност Библиотеке Матице српске", у: Савремена библиотека, Круш., 2006, 18, 23.

Д. Грбић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК ГРАДА БЕОГРАДА

ГОДИШЊАК ГРАДА БЕОГРАДА, годишње гласило покренуто у Београду 1954, а намењено истраживању историје града. Упоредни наслов био је Аnnuaire de la ville de Belgrade, од књ. 49/50 (2002/2003) Annual of the City of Belgrade. Први наслов гласио је Годишњак Музеја града Београда = Аnnuaire du Musée de la ville de Belgrade, од књ. 1 (1954) до књ. 4 (1957). Од 2006. доступан и у електронском облику, на оптичким дисковима (CD ROM) и на сајту МГБ. ГГБ су уређивали З. Симић Миловановић, М. Узелац, Ј. Стаменковић, Б. Шујица, Б. Ковачевић, Д. Јововић Продановић и др. У „Правилнику о раду Градског музеја", октобра 1941, саопштена је намера да се покрене гласило које би се бавило питањима од значаја за свестрану и свеобухватну историју Београда. Окупација и године оскудице омеле су овај план, све до десете године од ослобођења Београда (1954), када се појавио први број публикације, која се обимом, разноврсношћу тематике и бројем и квалитетом репродукованог музејског материјала издвајала међу послератним едицијама научне, стручне и музејске књиге. Иницијатор и први уредник, историчарка уметности и сликарка, прва жена кустос-музеолог у Србији, З. Симић Миловановић, поставила је тематске оквире ГГБ, стабилне током шест деценија излажења ове специфичне „енциклопедије Београда". Регистар првих педесет бројева (51/2004) бележи 905 чланака 3.097 аутора, тематски одређених областима историје (политичке, економско-привредне, географске, комуналне и др), историје културе, науке, образовања и књижевности, археологије, нумизматике, уметности, архитектуре, урбанизма и саобраћаја те здравствене културе. Посебно место налазе прилози биографијама знаменитих личности Београда. Сарадници су музеолози, архивисти, историчари, историчари уметности, конзерватори, археолози, архитекте и други специјалисти из различитих области. Радови су штампани на српском, уз резимеа на неком од светских језика.

ИЗВОРИ: Регистар ГГБ 1--20; ГГБ, 1974, 20; Регистар ГГБ 21--38 (1974--1991), ГГБ, 1992, 39; Регистар ГГБ, књиге I--L (1954--2003).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Стаменковић, „Седамдесет година Музеја града Београда", у: 70 година Музеја града Београда, Бг 1973; М. Мијајловић, „Историјат и структура Музеја града Београда", ГГБ, 2000/2001, 1, 47/48; ГГБ, 2002, 2, 49/50.

Љ. Ћоровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК ДРУШТВА ИСТОРИЧАРА ВОЈВОДИНЕ

ГОДИШЊАК ДРУШТВА ИСТОРИЧАРА ВОЈВОДИНЕ, часопис покренут 1951. као орган Друштва историчара Војводине под именом Годишњак Историског друштва Војводине. Овај број, штампан ћирилицом, уредио је Бранислав Вранешевић. Обновљен је 1974. под именом Годишњак Друштва историчара САП Војводине и на латиници је излазио до 1983. Ових 10 бројева уредио је Миленко Палић. Обновљен је, по речима уредника, како би се изучавала питања из историје Војводине, посебно специфичности националних мањина и да би се „у духу марксизма и лењинизма" дошло до научне истине. Мада су доминирали радови из историје НОБ-а, објављен је и велики број значајних радова који су се односили на раније периоде историје. У часопису су између осталих сарађивали и: Арпад Лебл, Рајко Веселиновић, Лазар Ракић, Иван Божић, Јованка Калић, Калман Чехак, Шандор Месарош, Ђерђ Гал, Василије Крестић, Славко Гавриловић, Душан Биланџић, Јосип Мирнић, Никола Гаћеша, Јелена Попов, Чедомир Попов, Ранко Кончар и др. Неколико темата посвећено је питањима историје националних мањина (број 1974. имао је темат из историје Мађара; 1977. из историје Русина до 1941, док су у бројевима из 1978. донети радови из историје Словака и 1981. из историје Румуна). Велика пажња посвећена је питањима наставе историје (посебно њеној идеолошкој компоненти) која су обрађивана у посебном одељку у часопису. О овим питањима писали су Милутин Перовић, Шарлота Ђурановић, Ђерђ Гал, Љубивоје Церовић и др. У часопису су доношени прикази нових књига и часописа, као и извештаји са конгреса историчара из земље и иностранства.

ЛИТЕРАТУРА: M. Палић, „O Годишњаку", Годишњак Друштва историчара САП Војводине, 1979, 6; С. Мачковић, „Годишњак Друштва историчара Војводине, (библ.)", Годишњак Друштва историчара САП Војводине, 1983, 10; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Енциклопедија Новог Сада, 9, Н. Сад 1997.

Ђ. Ђурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК ИНСТИТУТА ЗА КЊИЖЕВНОСТ У САРАЈЕВУ

ГОДИШЊАК ИНСТИТУТА ЗА КЊИЖЕВНОСТ У САРАЈЕВУ, научни часопис покренут 1972. у Институту за изучавање југословенских књижевности при Филозофском факултету у Сарајеву. У том тренутку је био једини специјализовани научни гласник у Босни и Херцеговини. Као што је у првом броју редакција и обећала, у сталним рубрикама „Расправе и чланци", „Прилози и грађа", „Прикази" и „Хроника" Г. је објављивао „прилоге посвећене теоријским проблемима литературе и науке о њој, књижевноисторијским питањима из области југословенских књижевности и посебно Босне и Херцеговине, као и књижевне критике". У годишњим бројевима, а понекад и двобројевима Г. је испунио готово двије деценије излажења и усљед грађанског рата у БиХ угасио се 1991. заједно са Институтом за књижевност. Као главни уредник у најдужем периоду водио га је Бранко Милановић (1972--1981), а потом Божо Ћорић (1982), Дејан Ђуричковић (1982--1983) и Љубица Томић-Ковач (1984--1991). Уз научне радове сарадника Института и наставника ФФ у Сарајеву, објавио је и значајан број текстова најистакнутијих књижевних историчара, теоретичара и критичара из читаве Југославије. У посебним тематским бројевима били су објављени реферати са научног скупа „Књижевност БиХ у свјетлу досадашњих и нових истраживања" (књ. 3--4, 1974/75) и округлог стола о П. Слијепчевићу (књ. 18, 1989), док је један тематски број био посвећен Вуку Караџићу (књ. 16, 1987).

С. Тутњевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК МАТИЦЕ СРПСКЕ

ГОДИШЊАК МАТИЦЕ СРПСКЕ, годишња публикација која је, у облику календара, излазила у Матици српској у Новом Саду 1931--1941. ГМС није изашао 1933, а 1938. појавио се у редукованом облику, само са календарским текстовима, а без прилога друге врсте. У почетку (1931--1932) није било података о уредништву, потом је потписан секретар установе Никола Милутиновић (1934--1937), а у периоду 1939--1941. послове је водио Уређивачки одбор. Осим низа календарских и статистичких података, доносио je књижевне прилоге, тј. песме (А. Шантић, С. Бешевић, Д. Максимовић, Г. Крклец, Г. Тартаља, Р. Николић, Ђ. Глумац, К. Тарановски, Ј. Спиридоновић Савић, М. Лалић, Б. Петровић и др.), приповетке (Л. Лазаревић, Д. Радић, Ј. Димитријевић, М. Јанковић, Д. Васиљев, М. Милошевић, Б. Чиплић и др.), путописе (М. Цар, М. Марковић и др.), есејe, критичкe и научно-популарнe расправe о историји, култури, образовању, науци и сл. Доста пажње посвећено је државотворној идеологији и монархистичком поретку, затим се писало о привредним, најчешће пољопривредним темама, о колонизацији Војводине, о другим културама, посебно словенским, о соколском покрету, о добротворима Матице српске, о песницима, научницима и политичарима (попут Ф. Вишњића, Ј. Ј. Змаја, Л. Костића, Ђ. Јакшића, Т. Остојића, Н. Тесле, М. Пупина, М. Миланковића, С. Милетића, М. Полита Десанчића и др.). Међу сарадницима су били и Ј. Грчић, Р. Врховац, Ј. Радонић, Ј. Продановић, А. Прибићевић, В. Дворниковић, Н. и К. Милутиновић, С. Цуцић, Ж. Младеновић и др. Календар је пре свега намењен члановима Матице, али се рачунало са професионално разноликим, широким читалачким слојевима.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Богичевић, „Годишњак Матице српске. Календар за просту 1935", ГИДНС, 1934, 7, 1--3; К. Георгијевић, „Годишњак Матице српске -- 1936", ГИДНС, 1936, 9, 1; Д. Попов, Историја Матице српске IV део: 1918--1941, Н. Сад 2001.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

ГОДИШЊАК СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, серијска публикација која излази од 1888 (број за 1887). Првих 50 бројева објављени су као издање Српске краљевске академије (СКА), да би се, са променом имена саме Академије, мењао и назив издавача, па од 1946. постаје издање Српске академије наука (и уметности). Публикација је установљена чланом 56 Пословника СКА (1887): „Г. у ком ће се штампати записници свих скупова, годишњи извештаји секретарови и благајникови, сва наређења која се тичу Академије и лично њено стање". Поред овако утврђеног садржаја Г. у њему се од почетка објављују и биобиблиографије академика. Чињеница да се Основним законом СКА (1886) „Народна библиотека и (Народни) музеј придају Српској Краљевској Академији" и да „право и дужност досадашњег надзорног одбора за библиотеку и музеј престају и прелазе на председништво Академије", узроковала је редовно објављивање извештаја о раду и о стању ове две институције у Г., закључно са бројем 50. Током оба светска рата Г. је имао прекид у излажењу, али је у поратним годинама објављиван његов збирни број за протекле ратне године. Тако се из броја 28 (1921), за период 1914--1919, између осталог, може сазнати да је „започето зидање Академијина дома, које је нагло напредовало, прекинуто ратом ", да је магацин Академијиних издања знатно оштећен и да је од сваког наслова недостајало од 5 до 100 примерака као и то да у штампарији није нађено ништа од већ одштампаних табака Академијиних издања. Што се Академијине библиотеке тиче, „непријатељ је у њој преко својих чиновника (...) хтео нешто да ради; али изгледа није ни сам знао шта" издвајајући, на пример, из фонда све књиге на српскохрватском језику, па се библиотечка грађа после I светског рата морала реинвентарисати. Број 51 (1946) објављен је за период 1941--1944. и садржи преглед о раду Академије по годинама. Види се да је и у тим ратним годинама Академија одржавала своје скупове. Усвојен је нови Правилник о замени, поклањању и продаји Академијиних издања (1943), решавала су се разнолика стручна и финансијска питања као и питања значајна за свакодневни рад, те предлагани и откупљивани научни радови за објављивање (нпр. „Наука и уметност" Ђорђа Јовановића). У периоду 1949--1973. у Гласнику САНУ објављивани су материјали о раду Академије, тако да је за овај период Гласник допунски извор за Г. Од броја 108 (2001) садржај Г. добија свој данашњи облик и садржина је груписана у следеће целине: Састав Српске академије наука и уметности; Преминули чланови; Рад Академије; Биографије и библиографије; Некролози; Прилози; Огранак у Новом Саду; Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу; Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Крагујевцу; Регистар имена. Уредник Г. је, у правилу, актуелни генерални секретар Академије у тој години с тим што се, тек од 1960, његово име објављује и на публикацији. Тако су од броја 66 уредници академици Коста Петровић, Велибор Глигорић, Милан Бартош, Вукић Мићовић, Радомир Лукић, Војислав Ђурић, Милутин Гарашанин, Сима Ћирковић, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Стеван Коички, Никола Тасић, Димитрије Стефановић, а од 2015. Марко Анђелковић.

ИЗВОРИ: Закон, Пословник и издања СКА, Бг 1900; Закон о Српској академији наука, Бг 1947; Закон о Српској академији наука и уметности и Статут, Бг 1961.

ЛИТЕРАТУРА: Српска академија наука и уметности: историјат, устројство, делатност, Бг 1980.

Т. Ивановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊАК ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У НОВОМ САДУ

ГОДИШЊАК ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У НОВОМ САДУ, годишња научна публикација која од 1956. излази на Филозофском факултету у Новом Саду. У Редакционом одбору прве књиге Г. били су Младен Лесковац, Милка Ивић и Ђорђе Сп. Радојичић, који је и његов први одговорни уредник. С обзиром да су у оквиру новосадског ФФ, од његовог оснивања (1954) па све до 1969, осим друштвено-хуманистичких група постојале и природно-математичке групе, Г. је у погледу дисциплинарне заступљености био врло разнородан. У највећој мери објављивао је научне радове из области проучавања српске књижевности и језика, историје, филозофије, социологије, педагогије, хунгарологије, германистике, русистике, англистике, романистике, румунистике, словакистике, компаратистике, али и прилоге из домена математике, физике, хемије, биологије, географије. Таква концепција обележила је Г. све до 1969, када се из оквира ФФ издвајају природно-математичке дисциплине, па часопис наставља да објављује радове само из сфере друштвено-хуманистичких наука. У првом периоду, до 1975, Г. је објављиван сваке године. После дужег прекида, поново излази од 1990. Након Ђ. Сп. Радојичића, на месту одговорног уредника били су Б. Новаковић (1962--1975), Љ. Суботић (1990--1994), Т. Бекић (1995--2002), а после краће паузе у излажењу уредници су М. Клеут и С. Шљукић (2006--2008), В. Ружић, С Шљукић и Д. Маринковић (2009--2011), те В. Гордић Петковић и Д. Маринковић од 2012. Г. је објавио многе радове истакнутих научника, попут М. Лесковца, М. Ивић, П. Ивића, Д. Живковића, Ђ. Сп. Радојичића, М. Живанчевића, Ж. Ружића, В. Вулетића, Б. Маринковића, Д. Динић Кнежевић, Ч. Попова, М. Радовановића, Б. Ковачека, Ј. Ређеп, Б. Новаковића, К. Марицки Гађански, Т. Бекића, Ј. Јерковића, М. Флашара, М. Егерића, Љ. Матић, М. Узелца, Г. Вуковић, П. Милосављевића, Р. Ивановића, М. Клеут, М. Радовића, Н. Крстића, С. Гордића и др.

Ђ. Деспић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДИШЊИЦА НИКОЛЕ ЧУПИЋА

ГОДИШЊИЦА НИКОЛЕ ЧУПИЋА, периодична публикација Чупићеве задужбине (Београд 1877--1941: књ. I--XXXIII, 1877--1914; XXXIV--L, 1921--1941), основане по завјештању Н. Чупића (унука Карађорђевог војводе Стојана Чупића), српског артиљеријског капетана (1836--1870). Оријентисана је на српску историју, историју књижевности, дијелом и на књижевну критику, религију и фолклор, право и географију. Општи увид у допринос ове публикације поменутим областима налази се у свесци 50/1941, у прилозима У. Џонића, В. Чајкановића, П. Стевановића и Ж. Милићевића. Прва годишта садрже фоклорну грађу, обичаје (М. Ђ. Милићевић, „Славе у Срба"), скаске и легенде (Ј. Хаџи-Васиљевић, М. Веселиновић и др.), или расправе илустроване грађом („Празноверице и злочини с нарочитим погледом на празноверицу о закопаном благу" М. Веснића). Сматра се да је ова грађа „богата и доброг квалитета", изнета „зналачки сажето" (В. Чајкановић, ГНЧ, 50/1941). Историја српске књижевности је богато заступљена: средњовјековну књижевност је почео да изучава С. Вуловић, наставили Н. Дучић и Ј. Хаџи-Васиљевић, а касније В. Ћоровић, С. Станојевић, П. Поповић. Са старом књижевношћу је равноправна народна: С. Новаковић обара теорију А. Павића о постојању једне велике косовске пјесме; С. Вуловић указује на околности постојања народне поезије у савремено доба; А. Гавриловић проучава варијанте народних пјесама и народну лирику. Народна проза је обухваћена расправом М. Ј. Мајзнера „Српске народне и Езопове басне". Раним периодом нове српске књижевности баве се Д. Руварац, С. Новаковић, Н. Радојчић (буквари, хералдика, Ј. Рајић, З. Орфелин); важно мјесто има и дјело Д. Обрадовића (А. Гавриловић, В. Чајкановић), Д. Давидовића, П. Соларића, С. М. Сарајлије (С. Вуловић, А. Гавриловић и др.), П. П. Његоша, Љ. П. Ненадовића (посебно лист Шумадинка), Ђ. Јакшића (знаменита студија С. Вуловића). Смрт Ђ. Даничића изазвала је прилоге М. Ђ. Милићевића („Помени о Даничићу" и „Ђура Даничић"): писма, дружења и путовања, биографски и библиографски подаци; С. Новаковић је описао Даничићев утицај на језик и књижевност код Срба. Савремено стање писмености, став читалачке публике, услови постојања књижевности, предмет су Вуловићевог чланка „Појави у најновијој нашој литератури". У ГНЧ су рјешавана питања важна и за историју и за народну традицију, у расправама И. Руварца и Љ. Ковачевића (смрт цара Уроша и краља Вукашина). С. Новаковић је објавио изузетно важну студију о хералдичким обичајима у Срба, о путевима српске традиције од средњег до новог вијека. Књижевна критика је дјелимично повезана са књижевноисторијским и књижевнотеоријским чланцима (С. Вуловић, С. Николајевић). П. Поповић почиње објављивати прилоге из историје дубровачке књижевности и књижевности Вуковог доба; Скерлић пише о тзв. школи објективне лирике. У годиштима пред I свјетски рат појављује се нова генерација сарадника, В. Ћоровић, В. Чајкановић, П. Колендић, која ће обиљежити међуратно раздобље ГНЧ, када ће се укључити млађа генерација научника (Д. Павловић, Васиљ Поповић, Владета Поповић, У. Џонић, М. Динић, Д. Вуксан).

У ГНЧ је објављено доста прилога с подручја картографије, хидрологије (А. Алексић), географије Србије (Ј. Мишковић), историје права (А. Соловјев), археологије (М. Васић), педагогије (Ј. Миодраговић). Објављују се и реферати о преведеним и оригиналним дјелима понуђеним за издања Чупићеве задужбине, те пригодне бесједе (М. Ђ. Милићевић, „Задужбине у Срба"; С. Новаковић „Духовни живот", о парастосу Н. Чупића). Поред мемоарских и путописних прилога домаћих аутора (сјећања М. Ђ. Милићевића на Ђ. Даничића; С. Николајевић, „Из Скандинавије"), превођени су путописи странаца по југословенским земљама (Евлија Челебија, Леди Мери Вортли Монтегју и др.). Такође је заступљена српска војна историја (устанци, српско-турски и балкански ратови, I свјетски рат) у радовима генерала К. С. Протића и Ж. Павловића.

У српској научној периодици, кад је ријеч о филологији и хуманистици у ширем смислу ријечи, ГНЧ у свом времену једва да има премца: радови разнолике жанровске оријентације (студије, грађа, биљешке, прилози, библиографије, биографије, преводи путописне грађе о српским земљама), покренута крупна питања, везана за средњи вијек, народну традицију, новију књижевност, писане и усмене споменике, војну историју, личности, градитељство, језик. Сарадња најистакнутијих научника за вријеме излажења годишњака одразила је главна тежишта у српској науци свога времена и дала често њене најбоље резултате.

ЛИТЕРАТУРА:

Т. Остојић, „Годишњица Николе Чупића", ЛМС, 1900, 202--203, 2--3; ГНЧ, 1941, 50; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДОВАЦ ЦИМЕРМАН, Јасминка

ГОДОВАЦ ЦИМЕРМАН, Јасминка, хемичар, универзитетски професор (Београд, 25. I 1952). Студије хемије завршила је 1977. на Природно-математичком факултету у Београду. После две године истраживачког рада на ПМФ-у, прелази на „Макс-Планк" институт за биохемију (Мартинсрид, Немачка), где је 1982. одбранила докторску дисертацију. Ту је као научни сарадник радила до 1986, кад је постављена за директора одељења за протеинску хемију на универзитетима у Канбери (Аустралија), у Мајнцу и Јени (Немачка) За професора Протеинске биохемије на Универзитету у Лондону изабрана је 1997. Области интересовања су комплексни ћелијски системи и ћелијски протеоми (комплетни протеински системи). Идентификовала је протеинску породицу липокалина, аутор je преко 40 комплетних примарних структура протеина и један је од пионира функционалне протеомике. Коаутор је првог некомерцијалног гаснофазног секвенатора. Увела је нов приступ употреби вишеструких биомаркера за рано откривање рака. Има запажена достигнућа у примени нових биоинформатских метода за квантитативну анализу ћелијске и субћелијске динамике протеома у ћелијама рака и ћелијском циклусу. Резултати ових истраживања се примењују у раној дијагностици и лечењу рака и у медицини имунолошких обољења. Гостујући истраживач и професор је на „Макс-Планк" институту у Дортмунду (Немачка) и на Универзитету у Сијени (Италија), саветник је у више међународних институција за развој пост-геномске биологије. Има заједничких радова и са истраживачима на Институту за онкологију и радиологију у Београду. Оснивач је две биотехнолошке компаније и уредник неколико часописа из области геномике и протеомике.

ДЕЛА: „The structural motif of β−lactoglobulin and retinol‑binding protein: a basic framework for binding and transport of small hydrophobic molecules", Trends in Biochemical. Sciences, 1988, 13, 64; и L. R. Brown, „Perspectives for Mass Spectrometry and Functional Proteomics", Mass Spectrometry Reviews, 2001, 20, 1; и M. Radulovic, „Proteomic approaches to understanding the role of the cytoskeleton in host-defense mechanisms", Expert Review in Proteomics, 2011, 8, 1, 117.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОДОВИК

ГОДОВИК, манастир у истоименом селу код Ужичке Пожеге, близу извора Годовичког потока, са храмом посвећеним преносу моштију Св. великомученика Ђорђа (3 / 16. новембар). Његов настанак предање везује за време изградње Ариља 1296. чији је метох био, што у историјским изворима није потврђено. Први подаци су тек из 1692, из времена патријарха Арсенија III који му је тада даровао антиминс. Обновљен је 1808. заслугом вожда Карађорђа, о чему сведочи обавештење на надвратнику олтарских врата. Храм је 1813. добио нов иконостас у барокном стилу који је осликао сликар Алексије Лазовић, о чему сведочи натпис на престоној икони Господа Христа. Био је културно средиште жупе Моравица. Крајем XVIII в. при њему је радила основна школа која је замрла у време устаничких борби почетком XIX в. Школа је обновила рад после Другог устанка и у првој половини XIX в. постала центар учености у Ужичкој нахији. Из тог времена сачуван је Годовички зборник, збирка текстова разноврсног садржаја. Као манастир постојао је све до 1836, када се урушио. Не тако далеко од њега 1858. саграђена је од тврдог материјала нова црква посвећена Св. Илији. Архитектура припада рашкој грађевинској школи. Храм је квадратне основе са полукружном олтарском апсидом и куполом изнад средишњег дела, изнутра кружном а споља осмостраном, засвођен је полуобличастим сводом, а апсида полукалотом. Припрата је касније дозидана. Унутрашњост није омалтерисана. На иконостасу апостоли Петар и Павле држе у рукама макету храма према којој је извршена последња рестаурација. Храм је срушен у II светском рату али је одмах обновљен. Темељни санациони радови извршени су 1976--1982. захваљујући Регионалном заводу за заштиту споменика кутуре, а дрвена звонара саграђена је 2001.

ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; С. Ђорђевић, „Делатност Завода за заштиту споменика културе у Краљеву од 1976 до 1980", Рашка баштина, 1980, 2.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЂЕВАЦ

ГОЂЕВАЦ, једна од најпознатијих породица ваљевског и ужичког краја, веома важна за развој привреде у Србији. Породица се доселила почетком XIX в. из Осата у Босни, краја чувеног по вештим градитељима. Чланове велике породице Г. у Србију је превео Ђуро Г. (Гођевићи код Сребренице, око 1789 -- Ваљево, 7. VIII 1859). У томе су му помагала и браћа која су већи део породице преселили у ваљевски крај, док је Ђуро своје населио у селу Тубићи у ужичком округу. Догађаји из Другог српског устанка натерали су Ђуру да се пресели у село Зарубе код Ваљева и придружи другим члановима породице. Међу њима запамћен је Милутин (Гођевићи, око 1776 -- Зарубе, 1831), неимар, који је 1816. обновио цркву манастира Боговађе, зидао цркву у Савинцу под Рудником (једну од најлепших задужбина књаза Милоша) 1819/20. „у духу рашке школе", цркву у Крагујевцу „по немачкој форми" 1820, цркву манастира Чокешине 1823/26, цркву у Осипаоници 1827, цркву у Шетоњама (с мајстором Веселином) 1829. Све грађевине подизао је за рачун књаза Милоша. Ђуро је ширио посао по Србији. Зидарским занатом бавили су се, неко време, сви мушки чланови породице, и то само они који су рођени у Босни и који су се доселили у Србију као већ формирани мајстори. Сам Ђуро саградио је са стрицем Алексом цркву у Бранковини 1829/30, затим цркву у Паунама 1834, као и једну од воденица проте Матеје Ненадовића.

Ускоро се Г. одричу зидарског заната и бирају друга занимања. Ђуро је имао три сина: Ивана, Ранка и Филипа. Средњег, Ранка (Зарубе, око 1817 -- Ваљево, 1908), настањује у Ваљево и омогућава му да се бави трговином. Ранко се досељава 1834. на земљиште које је Ђуро купио 1832, у данашњој улици Драгојла Дудића, где је касније подигнут хотел „Г.", власништво породице. После II светског рата у зграду се уселила Школа ученика у привреди, а сада је ту зграда дирекције бивше фабрике „Милан Китановић". Поред земљишта, отац поклања сину и 70 дуката да започне посао. Ранко се 1841. жени Персидом Тадић и купује имање у садашњој улици Кнеза Михаила у Ваљеву, где гради „кућу Г.". Ту најпре зида мању приземну кућу и магазу. Иако се није много ангажовао у политици, Ранко је 1877. биран за посланика ваљевске вароши на Великој народној скупштини која је одлучивала о миру с Турском. Трговина је напредовала, као и Ранкова породица, синовима и кћерима: Марко, Јован (трговац у Ваљеву), Петар, Јефрем (рентијер), Милош, Драгутин (адвокат), Светозар (индустријалац и добротвор), Владимир (гвожђарски трговац), Јелена, Ана, Даринка. Синови су се, осим Јована, у Београду успешно бавили трговином и индустријом. Г. су 1888. основали прву ливницу у Србији. Ранко умире 1908, његов син Јован 1906, а Јованов син Милош 1903. Породицу Г. потом предводи Ранков син Светозар, а ваљевски део Милан Г., унук Ивана, једног од Ђуриних синова.

Ранко Г. је на Савамали у Београду од 1842. држао Трговачку радњу гвожђарско-металне и техничке струке, а касније, 1889, код Параносовог храма инсталисао је малу фабричку радионицу за израду разноврсних лимарских и других металних производа машинским путем. Посао је започет тако што је, по Закону о потпомагању домаће индустрије (из 1873), Ранко Г. добио концесију на 15 година за фабричку израду разних производа од лима. У радионици су прављени разни производи: од санитарија, хладњача до намештаја, делова опреме и сл. Фабрика је имала следећа одељења: лимарско-стругарско, ливачко-браварско, фарбару и сушару, 14 машина и малу парну машину. На изложбама у Шапцу 1890, Врању 1892, Бечу 1894, Београду и Пожаревцу 1895. добијала је похвалнице, медаље, повеље и одликовања, а била је тада једина приватна творница у Србији која је поправљала и преправљала машине, те израђивала делове машина. Пружала је услуге Српском бродарском друштву, многим млиновима у земљи, а израђивала је или прерађивала и пољопривредне машине. Раније се за такве поправке ишло у Пешту, као најближи индустријски центар. Тако је учествовала у адаптирању проналазака технолошке револуције. Производња је константно повећавана, а целокупна вредност њене производње износила је 252.480 динара. Од почетка рада 1889. до 1898. фабрика је произвела: 5.000 кревета, 800 умиваоника, 360 чивилука, 1.100 жичаних мадраца, 1.800 металних мртвачких сандука, 380 баштенских клупа, 600 купаћих када, 75 апарата за хлађење, 30 вага, 150 круњача кукуруза, 75 муљача и око 75 вагона ливенарије у укупној вредности око 1.200.000 динара.

Успеси током 10 година навели су Ранка да подигне нову, модерно опремљену фабрику, способну за савремени начин производње. Руковођење послом поверио је сину Светозару (Ваљево, 20. III 1863 -- Београд, 6. XI 1940), стручном познаваоцу ове врсте индустрије, и унуку Радомиру Томићу, машинском инжењеру. Стара повластица од 1888. замењена је новом од децембра 1900, којом су браћи Ранка Г. дате на десет година олакшице предвиђене Законом о потпомагању домаће радиности (индустрије) од 1898, ради фабричке производње пољопривредних машина, справа и алата, те разноврсних металних израђевина везаних за ливницу гвожђа и метала. Повластица је ослободила предузеће од плаћања царина и свих узгредних такса на увоз машина, делова машина, алата и остале опреме, те на увоз многих сировина које се у земљи нису могле набавити, као што су гвожђе и метал за ливење, разни облици тегљеног гвожђа, челичне жице и друго за производњу пољопривредних справа и машина, мостова, прозора, гвозденог намештаја, затим бакарни и челични лим за израду прскалица, као и челик у разним димензијама, калај, гвоздене челичне цеви, ковачки ћумур и кокс, боје, лакови итд. Предузеће је било ослобођено плаћања непосредног пореза, а дозвољено му је да с државног, општинског и, по могућству, приватног земљишта користи камен, шљунак, песак, гипс и глину. С овим олакшицама, Г. су били обавезни да у предузеће уложе најмање 250.000 динара, да после пет година од укупног броја запослених имају најмање половину с држављанством Србије и да подигнута фабрика проради најдаље у року од једне године.

За изградњу нове фабрике „Браћа Ранка Г." купила су земљиште преко пута фабрике дувана, називано Писар Лазина воденица, у величини од 10.000 м^2^. Градња је трајала више од две године, а фабрика је пуштена у погон јуна 1903. Дуж Мокролушког потока, преко којег је гвоздени мост служио за прелаз у фабрику, подигнута је целом дужином велика једноспратна зграда, која је углавном служила за стационирање готове робе и за фабричке канцеларије. Остале грађевине с фабричким одељењима биле су распоређене на ивици и у средини фабричког круга, у складу с током процеса производње. Док је стара фабрика запошљавала око 50 радника, нова је имала 200 запослених (са солидним за оно време најамнинама од двадесетак динара на дан). Фабрика је имала више производних одељења, као и генератор електричне струје. Одељења, међусобно повезана ради брже циркулације, грађена су у четвороугаоном поретку око пространог фабричког дворишта. Постојала су три магацина и две ливнице, стругарнице, браварнице, лимарнице итд. Главна машина радилица је била локомобила „Асмани--Штоклер" од 100КС и резервна мала парна локомобила од 8КС из раније фабрике. Локомобила је такође имала генератор за електрично осветљење свих фабричких просторија, а набављен је и један дизел-мотор.

Ливница гвожђа имала је просторију од око 500 м^2^. Гвожђе је топљено у двема куполастим пећима које добијају јаку пропухну ваздушну струју помоћу вентилатора, ради распламсавања огња. Растопљени метал ливен је у калупима; за преношење тешких ливова и изливених предмета служио је колосек с вагонетима дуж целе ливнице. Ливница је могла да излије у једном комаду предмет тежине 1.500 кг. Њен годишњи капацитет ливења разних предмета, рачунајући 180 дана у години, јер је радила сваки други дан, износио је 1910. 275 т гвожђа и то је била водећа фабрика металне индустрије и једна од највећих фабрика уопште у Србији. Калупи за ливење метала рађени су ручно за финије, а машински за гломазније предмете. Фабрика је имала четири машине за израду земљаних или пешчаних калупа. Земља је доношена из Мокрог Луга, а песак с београдске тврђаве. За израду земљаних служили су дрвени калупи, које су радили извежбани столари. Фабрика је имала велику збирку дрвених калупа. Изливени предмети хлађени су у специјалној сушници, затим су чишћени ручном или машинском четком од наслага земље, песка и др. У ливење метала спадала је израда сачме. За ову сврху саграђена је гвоздена кула висине 44 м, с озиданим базеном воде на подножју куле. С врха куле сипано је кроз метално сито растопљено олово, које у паду добија облик лопте, у базену се расхлађује, затим је сачма сушена у сушари, пуштена је преко косих дрвених степеница да се котрља ради обликовања, просејана је затим кроз сита, те се кроз шупље ваљке растребљивала по крупноћи. На овај начин добијана је сачма до 4 мм пречника, а крупнија сачма до 10 мм пречника израђивана је ливењем у специјалним калупима. Полирање сачме вршено је помоћу графита у гвозденим ваљцима, покретном машином. Сачма је тако превучена танким слојем графита и тиме је готова за продају у врећицама по 5 кг. Капацитет производње потпуно подмирује потребе домаћег тржишта, сузбијајући сасвим увоз овог производа. Турпионица фабрике је са шест до осам запослених радника израђивала све врсте турпије за своје потребе, а примала је из целе Србије старе турпије на оштрење. Остала фабричка одељења налазила су се у зградама одвојеним од ливнице. Ковачница и котларница имале су четири двогуба огњишта с осам капака. Вентилатори, који су давали ваздух пећима за топљење гвожђа, служили су и за ова двогуба огњишта. Поред обичног алата, ковачница је имала четири модерне машине за сечење гвожђа разноврсног облика, затим бушилице и парни чекић. У овом пространом одељењу вршене су поправке парних котлова, израђиване су разне жичане мреже, чишћени су изливени предмети за пресовање орнаментике од лима и други предмети од овог материјала. У ранијој фабрици, ови предмети рађени су ручним пресама.

Посебна пажња обраћана је производњи пољопривредних машина. Земљорадња је тада у Србији полако укључивана у токове технолошке револуције. На појединим великим поседима увођена су савремена оруђа за рад и пољопривредне машине, набављане из страних земаља. Фабрика браће Г. је донекле смањивала потребу увоза ових производа. Пољопривреднe машинe израђиване су у разним фабричким одељењима, према врсти делова од којих су машине састављене. Точкови, зупчаници и други трансмисиони гвоздени делови изливени су у ливници, а бушење рупа за осовине, делови за подмазивање и др. спадали су у надлежност механичких радионица. Разне осовине ових машина искиване су у ковачници, а дотеривали су их механичари. Дрвени делови израђивани су у коларници и столарници. Сви делови склапани су у одељењу за монтажу пољопривредних машина, које је имало опрему и за савршеније машине. Коларска и столарска радионица израђивале су не само дрвене делове пољопривредних машина него и мехове за многе занатске радионице у Србији. Столарска радионица имала је савремене машине алатљике, тестере разних врста, машине за рендисање, за израду жљебова, за бушење дрвета итд. Израда креветских мадраца била је потпуно механизована. У овом одељењу, специјалне машине израђивале су цеви за гвоздени намештај. Машинским путем израђиване су и гвоздене ролетне.

У технички најбоље опремљена одељења спадала је механичка радионица, у којој су врло квалификовани радници израђивали све важније машинске делове, поправљали машинске делове и ван фабрике, обрађивали изливене предмете у друге металне производе финије израде. Машинска радионица имала је неколико савремених стругова, особито модерне револвер-стругове, већи број механичких бушилица, машину за сечење метала, за рендисање метала и за израду шупљих металних предмета. Све ове машине покретане су преко трансмисије парном машином. У овој радионици монтирани су гвоздени и болнички намештај, панцир касе и други производи. Фабрика је имала посебно одељење за глачање, полирање, никловање и галванско позлаћивање машинским путем. И машине у погону биле су савременог типа, као и одељење за бојадисање фабричких производа. Производња је достизала све већи обим: године 1902. израђено је 7.946 разних металних предмета и 87.495 кг разне ливенарије у вредности 185.000 динара, следеће 1903. већ је израђено 27.995 комада разних металних предмета и 118.321 кг ливенарије у вредности 196.000 динара, а 1905. произведено је 54.218 комада разних металних предмета, 20 вагона разног ливеног гвожђа и 4.000 кг металних машинских делова у вредности 376.000 динара. О сталном порасту производње сведочи све већи увоз сировог и другог материјала, који се није могао набављати у Србији. Тако је само у првом тромесечју 1903. вредност увезених предмета за потребе фабрике (кокс и брикет, тегљено и сирово гвожђе, лим, жице, полупрерађени бакар и месинг, делови машина итд.) износила 22.400 динара.

Произвођене су серијски пољопривредне машине. До краја 1909. утрошено је на грађевине 174.000 динара, инсталације су коштале 238.000 динара, а обртни капитал достигао 800.000 динара. У фабрици је било запослено 202 радника и још 15 службеника администрације. Разни режијски трошкови износили су преко 180.000 динара, а вредност изграђених предмета преко 720.000 динара. Предузеће је развило и социјалну димензију: 1902. основало је фонд за обезбеђење радника и њихових породица у случају болести, онеспособљења и смрти, што је подразумевало бесплатно лекарско лечење и социјалну новчану помоћ, за шта је било потребно да запослени одвајају за ове социјалне намене.

Посед породице Г. у Ваљеву преузео је Милан (Зарубе, 1876 -- Ваљево, 1950), син Радосава, који је почео као ситни шљиварски трговац, а затим ширио трговину бавећи се продајом разноврсне робе, између осталог (са Спиром Карајанковићем) као лиферант меса и месних прерађевина за српску војску (делимично и за време ратова 1912--1918). На наслеђеном земљишту од 15 ха (где је данас Холдинг компанија „Крушик") бавио се ратарством, а добро пословање омогућило му је да у Гођевачкој улици (данас Драгојла Дудића) подигне пословно-стамбену зграду, чардаке и магацине. После I светског рата преоријентисао се на трговину гвожђарском и техничком робом, као и грађевинским материјалом. Милан је више година био председник Ваљевске трговачке омладине, председник Управног одбора Ваљевске штедионице, власник листа Глас Ваљева. У Календару Колубара за 1936. објавио је рад „Развој шљиварства у околини Ваљева". У послу га наслеђује син Милорад 1930. Милорад је имао сина Милована, а овај сина Мила, који је и након II светског рата задржао део власништва велелепне куће Г. у центру Ваљева.

Главни наследник Ранка Г., Светозар, школовао се у Ваљеву, Панчеву и Љубљани и преузевши 1892. београдску фабрику, која је претходне четири године пословала с губитком, подиже је на ниво једне од најјачих металних фабрика у Србији. Уочи I светског рата у њој је радило око 350 радника, а на почетку рата она је изгорела. После I светског рата Светозар, уз помоћ браће и сродника, обнавља фабрику „Браће Ранка Г." и уздиже је до велике и јаке индустрије, због чега је сматран за једног од пионира индустријализације у Србији. Фабрика се оријентише на производњу металног и гвозденог намештаја, а од 1935. на израду војних радио-станица и радио-пријемника „Орион" и постаје прва фабрика ове нове гране индустрије у Југославији. Светозар је уживао велик углед међу индустријалцима -- од оснивања Индустријске коморе 1910. до смрти 1940. био је њен потпредседник. Помагао је многе културне и социјалне установе у Београду и Ваљеву, био добротвор Ваљевске трговачке омладине, подигао је (с браћом) цркву на Новом гробљу у Ваљеву. Умро је од последица саобраћајне несреће. Велику улогу у породичној фабрици Г. у Београду имао је и Јевремов син Љубомир-Љуба (Ваљево, 26. IV 1888 -- Београд, 1. XI 1964), инжењер и индустријалац. Завршио је Технички факултет у Београду, у ратовима 1912--1918. одликован је Медаљом за храброст и Медаљом за војничке врлине. Угледан индустријалац, биран је у управне одборе највећих банака, осигуравајућих друштава и привредних предузећа. По окупацији 1941. затворио је фабрику и одбио да ради за Немце. Иако ју је затим отворио, одбио је да улази у њу. Одбио је да потпише Недићев апел српском народу против комунизма. Пензионисан је 1946, а његова фабрика национализована је 1949.

Породица Г. је у међуратном периоду уложила капитал и у индустрију коже. Пошто је фабрика коже Јована Барловца, настала још пре I светског рата, у рату страдала, обновљена је у послератном периоду као акционарско друштво „Фабрика кожа Ђурић и Барловац". Од укупно 1.600 акција 1927. породица Г. је имала 200, а највише Тихомир Панић 300. Међутим, већ од 1928. породица Г. располаже с највише акција у овом предузећу. Од почетка 30-их фабрика долази у кризу, да би збор акционара јула 1934. одлучио да предузеће престаје да постоји.

Разгранатим пословима породице Г. допринео је и Ранков син Јефрем (Јеврем Јеша, Ваљево, 28. I 1854 -- Ваљево, 28. VII 1939), трговац и рентијер. Трговини се обучавао у очевој радњи, обављајући разне послове. Када су Г. у пристаништу Забрежје код Обреновца отворили магацине, чардаке и друге пословне просторије, Јеврем се бринуо о прихвату, смештају и отпреми робе. У међуратном раздобљу бавио се издавањем кућа и других објеката под закуп. Његови синови Чедомир и Војислав имали су самосталну трговачку фирму „Г."; инжењер Љубомир водио је матичну фирму у Београду, а Слободан је поседовао велико имање на Обилићевом венцу и Змај Јовиној улици у Београду. После II светског рата фабрика „Браће Ранка Г." у Београду, хотел „Г." у Ваљеву и друга важнија непокретна имовина породице Г. је национализована.

ИЗВОР: AJ.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у ХIХ веку, Бг 1981; Љ. Павловић, О Ваљеву и Шапцу, Ва 1990; З. Ранковић (ур.), Биографски лексикон Ваљевског краја, 1, Ва 1996; Д. Петровић, Историја индустрије Београда, 1--2, Бг 2006.

Д. Р. Петровић; РСЕ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЂЕВАЦ, Љубомир

ГОЂЕВАЦ, Љубомир, индустријалац (Ваљево, 26. IV 1888 -- Београд, 1. XI 1964). Потомак познате породице индустријалаца, у Београду је завршио гимназију и Технички факултет, а потом радио у породичној фабрици за производњу предмета од метала. Учествовао је у балканским ратовима и I светском рату, добивши чин резервног потпуковника. После рата радио је на обнови и унапређењу уништене породичне фабрике, која је у то време израђивала пољопривредне машине, алат и луксузни намештај, а имала је и лиценцу за израду војних радио-станица и радио-апарата „Орион". Као угледни индустријалац биран је у управне одборе највећих банака, осигуравајућих друштава и привредних предузећа. Био је председник Земаљског савеза југословенске индустрије за прераду гвожђа и метала. У политичком погледу био је члан Југословенске радикалне заједнице. Писао је чланке и расправе за часопис Индустријски преглед. Његова фабрика, која је радила и за време II светског рата, национализована је после ослобођења земље, а он je пензионисан 1946. Одликован је Медаљом за храброст и Медаљом за војничке врлине.

ЛИТЕРАТУРА: Прослава стогодишњице Филозофског факултета у Београду 1863--1963, Бг 1964; Н. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1964; С. Ђуровић, Државна интервенција у индустрији Југославије 1918--1941, Бг 1986; З. Ранковић (ур.), Биографски лексикон ваљевског краја, 1, 4, Ва 1997.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЂЕВАЦ, Милорад

ГОЂЕВАЦ, Милорад, лекар, национални радник (Ваљево, 12. III 1860 -- Београд, 21. IX 1933). Студије медицине завршио је 1889. у Бечу, као стипендиста Ваљевског округа, али је стипендију изгубио због присуствовања сахрани кнеза Александра Карађорђевића. Радио је најпре као лекар опште праксе у Књажевцу (1891--1895), потом као дерматолог у Општој државној болници у Београду и лекар Београдске општине. Посвећен народном просвећивању, држао је јавна предавања о чувању и неговању здравља. Био је шеф општинских лекара (1899--1914) и један од оснивача хитне медицинске помоћи у Београду 1903, а радио је и на оснивању и уређењу завода за стерилизацију млека. Осим тога, сматрајући да српски народ у Старој Србији треба заштитити од Арнаута и Бугара, био је један од покретача и организатора српске четничке акције. Године 1904. основао је Одбор за руковођење том акцијом, учествујући у окупљању четника и обезбеђивању средстава за њихову делатност. Као учесник балканских ратова и I светског рата, имао је чин резервног санитетског потпуковника. Начелник министарства социјалне политике постао је 1925, али је после месец дана пензионисан. Био је члан Српског лекарског друштва, учествовао у раду Друштва „Свети Сава" и другим националним и хуманитарним организацијама. Одликован је Карађорђевом звездом, Белим орлом и Медаљом за ревносну службу.

ДЕЛА: Сифилис у Тимочкој крајини. Начин како да се стане на пут ширењу заразе, Бг 1893; Хигијенска изложба у Дрезди 1911. Извештај суду Општине града Београда, Бг 1912.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1891−1914; Српска библиографија, књиге 1868−1944, IV, Бг 1990.

ЛИТEРАТУРА: Споменица Београдске трговачке омладине 1880−1930, Бг 1931; „Умро је Др М. Гођевац покретач четничке акције", Политика, 22. IX 1933; Л. Лазаревић, Мали поменик, Бг 1935; Споменица о 100-годишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839−1939, Бг 1939; Српско лекарско друштво. Споменица 1872−1972, Бг 1972.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЂЕВАЦ, Милутин

ГОЂЕВАЦ, Милутин, неимар (Гођевићи код Сребренице, Република Српска, око 1776 -- Зарубе код Ваљева, 1831). Родоначелник неимарске породице која после Другог српског устанка прелази из Осата и настањује се у Ваљеву. Осим за кнеза Милоша, радио је и за Јеврема Обреновића. На основу сачуваних докумената, њему се као предводнику великог броја мајстора (80), међу којима су била и тројица његове браће, приписује темељна обнова манастира Боговађе (1816), подизање цркве Савинац под Рудником и Милошеве цркве у Крагујевцу (1818--1819), обнова манастира Чокешине (1823--1826), зидање цркве у Осипаоници код Смедерева (1826--1827) и богомоље у Шетоњама (1829). Све његове грађевине биле су грађене од тесаног камена тако да су, по казивању савременика, биле „као од сира срезане". Цркве су имале основу у облику издуженог једнобродног триконхоса, једну до три камене куполе и у дрвету уметнички изрезбарене спољне припрате из којих се издизао мали торањ. Блиски сродници Г., можда и браћа, били су Алекса и Ђура који су заједно саградили цркву у Бранковини (1829--1830) и у Гучи (1828--1831), а сам Ђура сазидао је и цркву у Паунима (1834).

ЛИТЕРАТУРА. Т. Ђорђевић, „Архивска грађа за занате и еснафе у Србији", СЕЗ, 1925, 33; М. Коларић, „Грађевине и грађевинари Србије 1790. до 1839. године", Зборник Музеја Првог српског устанка, 1959, I; Класицизам код Срба, II, Грађевинарство, Бг 1966; П. Пајкић, „О неимарима Милошеве цркве у Крагујевцу", Станишта, 1985; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; Д. Милосављевић, Осаћански неимари, Прибој 2000.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЂЕВАЦ СУББОТИЋ, Анка

ГОЂЕВАЦ СУББОТИЋ, Анка, правник, књижевник (Књажевац, 1. XII 1890 -- Њујорк, 11. VI 1983). Потомак српске породице која је дала већи број виђенијих српских индустријалаца и интелектуалаца. Отац јој је Милорад Гођевац, а мајка Катарина Адамовић. До факултета се школовала у земљи и иностранству, 1923. уписала је Правни факултет у Београду и на њему дипломирала 1927. На истом факултету је као прва жена одбранила 1932. докторску тезу -- Принципи и правила међународног права која се излучују из јуриспруденције Сталног суда међународне правде у Хагу (Бг 1933). Била је у браку са Драгољубом Бајаловићем, па са дипломатом Иваном Субботићем. Као стручњак за међународно право била је делегат Југославије на Међународној конференцији у Хагу 1930, члан Jугословенске делегације на Другој балканској конференцији у Букурешту 1932, те члан Сталног саветодавног комитета за правни положај жена при Друштву народа 1936--1940. Живела је у Лондону од 1939. до 1941, а потом у Њујорку, где је била члан удружења правника САД. Одржала је низ стручних и књижевних предавања у Новом Саду, Београду, Скопљу, Загребу, Софији, као и у више градова САД. Објављивала је чланке у периодичним публикацијама: Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, Архив за правне и друштвене науке, Мисао, као и у часопису Тамо далеко, који су издавали Амерички институт за балканска питања из Чикага и „Српска мисао из Мелбурна". „Српска мисао" је објавила њену књигу путописа Са три континента (Мелбурн 1961), за коју је ауторка добила Награду „Слободан Јовановић". Писала је и литерарна дела и била члан Удружења српских писаца и уметника у иностранству, а постхумно су објављене две књиге њених текстова које су ћерке Ружица Переплотчиков и Катарина Перић приредиле и публиковале. У рукопису су остали Есеји и Дневник из ратног Лондона. У библиотеци Колумбија универзитета, у колекцији архивалија, чува се заоставштина брачног пара Субботић.

С. Мирчов

Са мужем, дипломатом Иваном Субботићем -- унуком Јована Суботића и Јелисавете Савке Суботић -- живела је у Лондону и Њујорку, а даровала је Матици српској велик број портрета уметничких дела Новака Радонића и Јована Поповића (1966). Писала је путописе (Амстердам--Анкара, Бг 1937; Са три континента, Мелбурн 1961), са примесама журнализма, али и са смислом за појединости и за повлачење разлика између старог и новог времена (нпр. старе и нове, Ататуркове Турске). У њима је описала многе земље и градове: Турску, Грчку, Холандију, Швајцарску, Француску, Версај, Женеву, Париз, Атину и др.) а приредила је и књигу Хелене Лозанић Фротингхам Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату. Писма из Америке и Канаде 1915--1920 (Бг 1970). Постхумно је објављена књига сабраних есеја о српској књижевности, где се, између осталог, бави усменом књижевношћу, те књижевним стваралаштвом Љ. Ненадовића, В. Илића, Ј. Дучића, И. Секулић и другим значајним личностима, нпр. М. Пупином (Предавања, чланци и записи, прир. К. Перић, Р. Переплотчиков, Бг 1985).

Д. В. Тодоресков

ДЕЛА: Основна правна начела на којима почива јуриспруденција Сталног суда међународне правде у Хагу, Бг 1932; Liste des traités et des engagements internationaux de la Serbie*:** Y compris les lois et les règlemets internes d'ordre international*, Бг--Париз 1934; Међународно правосуђе данашњице, Бг 1935; Правни чланци и расправе, Бг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дучић, „Уместо предговора", у: А. Гођевац, Амстердам -- Анкара, Бг 1937; Б. М. Карапанџић, Духовно стваралаштво српске емиграције, Мелбурн 1978; М. Црњански, „Уместо предговора -- разговор са г-ђом Анком Гођевац", у: А. Гођевац Субботић, Предавања, чланци и записи, Бг 1985; З. Ранковић (ур.), Биографски лексикон ваљевског краја Г--Д, Ва 1997; Љ. Кандић, Историја Правног факултета у Београду, I/2, Бг 2002; Д. В. Тодоресков, „Путописи и есеји Анке Гођевац Субботић", Исходишта, 2015, 1.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОИСЛАВ

ГОИСЛАВ, кефалија (?, почетак XIV в. -- ?, после 1388). На повељи из 1387, којом кнез Лазар потврђује повластице Дубровчанима, он се јавља као један од четворице милосника. Из једног писма дубровачког кнеза од 1. X 1388. видљиво је да службу кефалије обавља у Новом Брду. Он је у овом граду ухапсио дубровачког грађанина Куделина Дабоевића због дуга и одузео му 27 либара сребра. Као кефалија имао је право да хапси, везује и плени дужнике. Због важности Новог Брда и улоге Дубровчана у њему он је управо милосник на повељи о њиховим повластицама. С обзиром на положај на којем се налазио, нема сумње да је био човек од поверења кнеза Лазара.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929.

ЛИТЕРАТУРА М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; М. Шуица, Немирно доба српског средњег века, Бг 2000.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОИСЛАВА

ГОИСЛАВА, кнегиња, жена кнеза Војислава Војиновића (? -- ?). У изворима се јавља између 1364. и 1368. Након смрти супруга крајем 1363, са малолетним синовима наставила је да управља његовом облашћу. Уживала је наклоност српског цара Стефана Уроша, па јој је у више наврата уступао новчана средства од дубровачког кумерка солског (1364, 1365, 1367) и Светодмитарског дохотка (1364, 1366), која су Дубровчани били у обавези да исплаћују српском владару. Међутим, и поред тога није успела за дуже време да задржи власт у читавој области свог супруга. Северним крајевима области загосподарио је већ стасали Војислављев синовац жупан Никола Алтомановић. У јулу 1367. држао је Рудник, а намера му је била да преузме целу стричеву област, па је у том смислу вршио снажан притисак на његову удовицу. У таквим околностима, од читаве области власт кнегиње је била сведена на њене приморске крајеве. Почетком октобра 1368. још увек је држала Требиње, али се до краја месеца ситуација толико променила, да се и у оближњем Дубровнику већ страховало од надирања жупана Николе. Током новембра 1368. изгубила је и преостале крајеве којима је управљала. О крају њеног живота Мавро Орбин доноси два унеколико различита сведочанства. Према једном жупан Никола ју је са њеним синовима Добровојем и Стефаном заточио у тамницу где их је после седам година стигла смрт, док су по другој верзији мало времена након заточења били отровани. Савременим изворима Орбинове приче се не могу потврдити. Штавише, постоје озбиљне назнаке да је кнегиња уточиште нашла у Дубровнику, где је 20. XI 1368, управо у време када је жупан Никола довршио запоседање остатака стричеве области, било решено да се извесна племенита госпођа превезе до реке Дрима (на северу данашње Албаније), пошто је могуће да је пореклом била из тих крајева.

Извор: Monumenta Ragusina. Libri Reformationum, IV, Zagrabiae 1896.

литература: М. Динић, О Николи Алтомановићу, Бг 1932; Р. Михаљчић, Крај Српског Царства, Бг 1989; М. Орбин, Краљевство Словена, Зр 2006.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈ, Едвард Денис

ГОЈ, Едвард Денис (Goy, Edward Dennis), слависта, преводилац (Енфилд, Енглеска, 22. IX 1926 -- Кембриџ, 13. III 2000). Дипломирао руски и српскохрватски у Кембриџу, на којем је 1955. и докторирао (Српско русофилство и продор руске књижевности и мисли у Србију), а исте године је изабран за доцента. На факултету је радио до 1990. Писао је о Л. Лазаревићу, И. Андрићу („The Work of Ivo Andrić", The Slavonic and East European Review, 1963, XLII), Б. Станковићу, М. Настасијевићу, J. Дучићу, П. П. Његошу, Б. Радичевићу, као и о послeратном српском и хрватском роману („The Serbian and Croatian Novel since 1948", The Slavonic and East European Review, 1961, XLX, 94). Аутор је одредница о српским и хрватским писцима у Пенгвиновом Приручнику за књижевност (Penguin Companion to Literature) из 1969. Преводио је романе и приповетке М. Булатовића, В. Деснице, песме П. П. Његоша, А. Шантића, И. Гундулића, П. Хекторовића, М. Држића, М. Настасијевића. Сарађивао је у водећим светским славистичким и српским и хрватским часописима. Српски ПЕН му је доделио специјалну награду 1988, а 1999. је предложен за члана САНУ. Катедра за славистичке и источноевропске студије Лондонског универзитета и крушевачка Багдала објавили су заједнички зборник у част Едварда „Неда" Гоја -- South Slav Perspectives (Кш--Лондон 1989), с прилозима британских и америчких слависта, те М. Павловића, С. Кољевића, М. Павића, П. Палавестре, Ј. Христића и др. Пред смрт је објавио оглед о приповедачком раду Ј. Веселиновића и почео да преводи Роман о Лондону М. Црњанског. Смрт га је омела да доврши историју српске књижевности. Његов допринос југославистици је велик. Тумачио је најзначајније периоде српске и хрватске књижевности из европске перспективе, а кроз изврсне преводе упознао је енглеске читаоце са делима истакнутих српских књижевника. Болно је доживљавао невоље које су нас снашле деведесетих година и о томе се и јавно изјашњавао.

ДЕЛА: О два лирска циклуса Момчила Настасијевића, Круш. 1969; Зелен бор: антологија љубавних народних песама из Србије, Босне и Херцеговине = A Green Pine : an anthology of love poems from the oral poetry of Serbia, Bosnia and Hercegovina, Бг 1990; The Sabre and the Song -- Njegoš: the Mountain Wreath, Бг 1995; Excursions: essays on Russian and Serbian Literature, Notingham 1996.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Младеновић, „Редак дух", Политика, 18. III 2000; D. Puvačić, „Ned Goy", The Guardian, 22 III 2000; „Успомена на Едварда Дениса Гоја", Књижевност, 2000, 5--6; Oxford Dictionary of National Biography, Oxford 2010.

Б. Момчиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈАЗИТ

ГОЈАЗИТ, минерал из групе фосфата, састава SrAl3(PO4)2(OH)5xH2O. Безбојан, љубичаст, наранџаст, или медножуте боје, прозрачан до провидан. Савршене цепљивости, сјаја масног до смоластог, бисерног по правцима цепљивости. Релативне тврдине 4,5 -- 5, специфичне масе 3,3. Кристалише ромбоедарски. Јавља се у псеудо-тесералним или табличастим ромбоедарским кристалима. Ромбоедарске пљосни често имају хоризонталне стрије. Такође се јавља у детритичним валутцима и зрнима или масивним агрегатима. Настаје магматски у карбонатитима, у гранитским пегматитима и хидротермално у зонама аргилитске алтерације. У наносима и седиментним стенама учествује као механички детритус, а јавља се и у каолинитским глинцима пореклом од вулканских туфова. Нема практичну примену. Мада је г. откривен у провинцији Minas Gerais у Бразилу 1884, назив је добио по суседној провинцији Goyaz. Г. је констатован у Републици Српској. Појава новог варијетета г. богатог неодимијумом откривена је у карстним бокситима Власенице у источној Босни. У лежишту Назда образује зрна величине испод 0,1 мм, која испуњавају микропоре и микропрслине између бокситних оолита. Образован је процесима бокситизације глиновитог материјала прикупљеног у палеокарстним депресијама. У Власеници је први пут утврђен овакав начин његовог постанка у природи.

ЛИТЕРАТУРА: M. A. Damour, „Note sur un nouveau phosphate d'alumine et de chaux, des terrains diamantifères", Bulletin de la Société Minéralogie de France, 1884, 7; Z. Maksimović, Gy. Pantó, „Neodymian goyazite in the bauxite deposit of Vlasenica, Yugoslavia", Tschermaks Mineralogische und Petrographische Mitteilungen, 1985, 34, 2.

А. Пачевски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈАЗНОСТ

ГОЈАЗНОСТ, озбиљна и надолазећа претња за здравље становништва у светским размерама, те се сматра једним од најозбиљнијих здравствених проблема у XXI в. Г. је хронично медицинско стање у којем је сувишна телесна маст нагомилана до степена који може имати негативан ефекат на здравље, доводећи до скраћења очекиване дужине живота и/или повећања здравствених проблема. У нормалним околностима масне ћелије су распоређене у масном ткиву и служе као депои сувишне енергије депоноване у виду триглицерида. Када постоји потреба за енергијом, енергија се из њих ослобађа у виду слободних масних киселина које служе за коришћење на местима где је то потребно. У случају прекомерног уноса енергије исхраном и мањка физичке активности, у комбинацији са генетским склоностима, овај систем повећава масне енергетске депое и доводи до коморбидитета удружених са г. Висока учесталост коморбидитета, као што је то тип 2 шећерне болести, кардиоваскуларна обољења, остеоартритис, опструктивни sleep apnoea синдром и неке форме карцинома удружене са г. наглашавају озбиљност и тежину овог обољења. Хумана г. постојала је још у каменом добу, о чему сведоче пронађени артефакти широм Европе. међу њима, најпознатија је фигура Венере од Вилендорфа дуга 11 цм, на којој је представљена гојазна особа женског пола пронађена у Аустрији. У светским размерама, према подацима из 2008, било је преко 200 милиона гојазних мушкараца и преко 300 милиона гојазних жена, што је двоструки пораст у односу на учесталост гојазности 1980. Према очекивањима број гојазних особа у свету ће 2030. прећи бројку од једне милијарде. Скоро 3 милиона одраслих особа умире годишње у свету као резултат тога што су имале прекомерну телесну тежину или г., узроковану неравнотежом између калоријског уноса и енергетске потрошње.

Према подацима истраживања које је спроведено међу адултном популацијом у Србији 2006 (обухваћено 13.796 особа старих 20 и више година, од којих је било 6.551 мушкарац и 7.245 жена) утврђено је да је 55,7% популације имало претерану телесну тежину, док је 19% имало г. Српско удружење за проучавање г. основано је 2006, а представља српског наследника претходног Југословенског удружења за проучавање г. које је основано 1997. Председник Српског удружења за проучавање г. је aкадемик Драган Мицић, који је истовремено и потпредседник Европског удружења за проучавање г. сa управом у Лондону. Драган Мицић је основао први мултидисплинарни центар за лечење г. у Србији који се налази у оквиру Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма у Клиничком центру Србије, а у чији рад су укључени лекари различитих дисциплина: ендокринолози, специјалисти за исхрану, кардиолози, психијатри, психолози, пулмолози, баријатријски хирурзи и анестезиолози. У овом центру спроводе се дијагностика и терапија гојазних особа према алгоритмима које је успоставило Европско удружење за проучавање г., а Центар за лечење г. КЦС постао је члан мреже од 33 таква центра који се налазе широм Европе. Поред Клиничког центра у Београду лечење гојазних болесника у Србији по савременим принципима спроводи се још и у Клиничком центру у Новом Саду и Клиничком центру у Нишу.

Најчешће коришћен метод за процену г. је примена индекса телесне масе (ИТМ, енг. BMI) који се добија тако што се телесна тежина у килограмима подели квадратом телесне висине изражене у метрима. Друге методе за процену г. се базирају на примени калипера за мерење дебљине масног ткива, дензитометрији, компјутеризованој томографији, магнетној резонанци и биоелектричној импеданци. Према Светској здравственој организацији, нормалан индекс телесне масе износи 18,5--25 кг/м^2^, прекомерна телесна тежина је са индексом 25--29,9, први степен гојазности од 30 до 34,9, други степен г. од 35 -- 39,9 и трећи степен са ИТМ преко 40 кг/м^2^. Мерење обима струка доприноси препознавању абдоминале г. чије постојање значајно повећава кардиоваскуларни ризик гојазне особе. Под повећаним обимом струка се подразумева обим струка код жена већи од 80 цм и код мушкараца већи од 94 цм. У последње две деценије постоји све више података који показују да г. као и свако друго хронично обољење има своје генетске, енвиронменталне и бихевиоралне детерминанте које потврђују повећани морбидитет и морталитет. Компликације гојазности доприносе њеним нежељеним ефектима на морталитет, морбидитет и квалитет живота, као и повећање социјалних трошкова обољења. Компликације које се односе на г. могу бити подељене на кардиометаболичке, биомеханичке и друге компликације. Регулација телесне тежине зависи од комплексног механизма који укључује у себи хормонске и неуралне механизме. Главни регулатор у овом систему је хормон лептин, пореклом из масних ћелија, који у централном нервном систему утиче на апетит, енергетску потрошњу и неуроендокрине функције. У погледу етиологије, г. представља хетерогену групу поремећаја. Г. се често среће са повећаном учесталошћу у појединим породицама, указујући на могућност постојања наследне компоненте. Спољашња средина игра кључну улогу у настајању гојазности, јер гојазност најчешће настаје када сувишан енергетски унос превазиђе могућности енергетске потрошње, те се сматра да генетска предиспозиција само појачава пријемечивост за развој г. у условима сувишка хране. Као додатни предиспонирајући фактори у развоју г. се наводе: недостатак сна, улога стреса и улога промена цревне флоре. Постоје ретки генетски синдроми који доводе до г. и у којима је описано више генетских дефеката који могу довести до г. као што су мутације лептина или лептинских рецептора, мутације проопиомеланокотин рецептора (ПОМЦ) и меланокотинског рецептора 4 (МЦ4Р). Г. се среће удружена и са неким ендокринолошким болестима као што су Cushingov синдром, хипотиреоза, инсулином, краниофарингеом и други. Г. настаје услед повећаног енергетског уноса, снижене енергетске потрошње или пак њиховом комбинацијом.

Примарни циљ терапије г. је побољшање коморбидитета који су повезани са г. и смaњивање ризика за развој будућих коморбидитета. У терапији г. примењују се увек промена животног стила, фармаколошка терапија и метаболичка хирургија. У промени животног стила потребно је обратити пажњу на навике у исхрани, физичку активност и на понашање у исхрани. Промене животног стила и бихевиоралне интервенције, које имају за циљ редукцију калоријског уноса и/или повећање енергетске потрошње, имају ограничен дуготрајни ефекат због комплексних и сталних хормонских, метаболичких и неурохемијских адаптационих механизама којима се организам хумане јединке брани од губитка телесне тежине и који доводе до поновног добијања у телесној тежини. Примена лекова за редукцију г. у прошлости је имала ограничени ефекат, због појаве низа споредних ефеката и лошег прихватања од стране самих болесника. У Европи постоји тренутно један лек намењен лечењу г.: орлистат који превенира апсорпцију масти услед инхибиције ензима панкреасне липазе. Лекови као што су сибутрамин и римонабант, који су били одобрени за лечење г., повучени су са тржишта због појаве нежељених кардиоваскуларних и психијатријских ефеката. Појава два нова лека који су регистровани од стране FDA 2012: лоркасерина и комбинације фентермин-топирамат са контролисаним ослобађањем даје нову терапијску перспективу за лечење гојазних особа. Сматра се да ће у блиској будућности више од 50% лекова који се користе за лечење гојазности бити комбинације више терапијских механизама, а један од лекова из те групе чије се увођење ускоро очекује, јесте и комбинација налтрексона и бупропионата са продуженим ослобађањем. Тренутно, баријатријска или метаболичка хирургија је једина терапијска опција у г., која доводи до дуготрајног и одрживог губитка телесне тежине. Корисни ефекти хируршких интервенција су узроковани променама цревних хормона међу којима су: глукагону сличан пептид 1 (GLP-1), пептид YY (PYY), панкреасни полипептид (PP) и оксинтомодулин (oxyntomodulin). Аналози GLP-1 (exenatide и liraglutide), који су базично намењени лечењу дијабетеса типа 2, показали су ефекте и на редукцију телесне тежине у гојазних особа. Примена вакцине против ghrelina показала је обећавајуће резултате у редукцији телесне тежине и губитку телесне масти на анималним моделима. У последње време се доста пажње поклања улози цревне флоре у патогенези г. Састав и метаболичко деловање цревне флоре имају значајну улогу у енергетском процесирању дијетарног уноса. Цревна флора је сачињена од приближно 10^14^ бактерија, које укупно имају 150 пута више гена од организма домаћина. Досадашња истраживања дала су доказе у прилог кључне улоге цревне флоре у регулисању енергетске хомеостазе, те развоју и прогресији г. и њој придружених метаболичких абнормалности. Наведени подаци би могли да укажу на могућност да манипулације са цревном флором буду један од потенцијалних циљних терапијских приступа за лечење г.

ЛИТЕРАТУРА: R. F. Kushner, „Evaluation and Management of Obesity", у: Harrison's Principles of Internal Medicine, New York 2012; V. S. Malik, W. C. Willett, F. B. Hu, „Global obesity: trends, risk factors and policy implications", Nature reviews. Endocrinology, 2013, 9; G. A. Bray, C. Bouchard (ур.), Handbook of Obesity 1-- 2, Filadelfia 2014.

Д. Мицић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈБУЉА

ГОЈБУЉА, село на Косову и Метохији, на јужним обронцима планине Копаоник у долини потока Трстена, који се код Вучитрна улива у Ситницу. Припада општини Вучитрн. Са општинским центром удаљеним 4 км према југозападу повезано је локалним путем. Први помен села је из 1455, када се звало Батваре и било је на левој страни долине код локалитета Старо Батваре и Кућиште, где постоји хришћанско гробље из прве половине XVIII в. Под садашњим именом помиње се у Девичком катастиху 1763, 1766. и 1767. Насеље је компактно, издужено је уз обе долинске стране на висинама од 560 до 580 м н.в. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Претпоставља се да је расељено у другој половини XVIII века. После ослобођења од Турака имало је 122 житеља (1914) досељених у XIX в. из Топлице, Куча, Дробњака, Ибарског Колашина. Године 1991. попис је регистровао 454 становника -- већинoм Срба. Православну цркву Св. Петке, изграђену 1986. на темељима старијег српског храма, албански терористи опљачкали су, демолирали и спалили јуна 1999. У селу је четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гојгић Цвијовић, Гордана

Гојгић Цвијовић, Гордана, хемичар, научни саветник (Ужице, 18. V 1960). Студије хемије је завршила 1982. на Природно-математичком факултету у Београду. Магистрирала је 1988, а докторaт стекла 1998. Од дипломирања ради на Институту за хемију, технологију и металургију. За научног саветника изабрана 2012. Предавала је Специфичне области из биохемије микроорганизама на редовним и докторским студијама на Хемијском факултету у Београду. Предмет њеног научног интересовања јесте коришћење микроорганизама за производњу биолошки активних једињења (антибиотици, ензими, биотензиди) и у извођењу циљаних хемијских промена код разних органских супстанци (коаутор, „Leucine aminopeptidase from Streptomyces hygroscopicus is controlled by a low molecular weight inhibitor", Journal of Bioscience and Bioengineering, 2002, 94). Коаутор је техничких решења за одстрањивање органских загађивача (нафтни угљоводоници) из загађеног земљишта микробиолошком разградњом (биоремедијација), која су нашла примену у заштити животне средине. Поред тога, бави се и физиолошким, хемотаксономским и молекуларно-биолошким аспектима микроорганизама. Коаутор је три књиге (и J. Вучетић, И. Караџић, Природне и синтетичке слатке супстанце, Бг 2000; и J. Вучетић, С. Спасић, Витамини молекули здравља, Бг 2002; и М. М. Врвић, Практикум за микробиолошку хемију, Бг 2003), као и низа стручних радова из биохемије хране и микробиолошке хемије, укључујући и нове производе из области хране за одојчад.

дела: коаутор, „Enzymatic characterization of 30 kDa lipase from Pseudomonas aeruginosa ATCC 27853", Journal of Basic Microbiology, 2009, 49, 5; коаутор, „Biodegradation of petroleum sludge and petroleum polluted soil by a bacterial consortium: a laboratory study", Biodegradation, 2012, 23, 1.

ИЗВОР: Архива Института за хемију, технологију и металургију.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКО

ГОЈКО, велики логотет (?, крај XIII в. -- ?, после 1354). Јавља се као милосник на препису повеље из 1358, на којој је потпис цара Душана. То је повеља Хиландару о поклањању манастира Псаче властелина Влатка Паскачића. Према Душановом Законику у надлежности логотета је било потчињавање једне цркве другој, па је зато Г. милосник у овом случају. Он је дужност великог логотета сигурно вршио децембра 1354, када се помиње у папском писму, у исто време када је Ђурађ Повика био логотет цара Душана. После овога он се више не јавља у изворима, осим у поменутом препису из 1358.

ИЗВОРИ: Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, Бг 1960; С. Мишић, „Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару", ССА, 2005, 4.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Хиландарски игуман Јован", у: Осам векова Хиландара, Бг 2000.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гојко Мрњавчевић

Гојко Мрњавчевић, неисторијска личност која се у поезији јавља као најмлађи од тројице браће. Док су се током усменог преношења националне повеснице добро очувала само сећања на владарске титуле (краљ Вукашин и деспот Угљеша), Г. припада одредница -- војвода. Обликован према законитостима типских ликова традиције, он je увек у групи са старијом браћом. Епска биографија није развијена, а карактеризацијa варира, сходно сижејном моделу. Наспрам Вукашина и Угљеше, који крше договор при зидању Скадра, Г. поштује задату реч и жртвује осећања према љуби. Племенити војвода и његова ,,танана невеста" се тиме посебно издвајају у баладичној стилизацији архаичног обреда приношења људске жртве грађевини (Вук II, 26). Изван породичне тематике усклађен је са ликовима Мрњавчевића, било да угрожава легитимног наследника Немањине круне или гине у Косовском боју (Вук II, 34, 46).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; С. Кољевић, Наш јуначки еп, Бг 1974; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; Ј. Деретић, Српска народна епика, Бг 2000; С. Самарџија, Биографије епских јунака, Бг 2008; Б. Сувајџић, Дновиде воде, Н. Сад 2012.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКО СЛАДАНОВИЋ

ГОЈКО СЛАДАНОВИЋ, војвода, властелин (?, почетак XV в. -- ?, после 1452). Вршио је службу војводе у жупи Драчевици, у залеђу Херцег Новог, од почетка владавине Стефана Вукчића Косаче, као његов човек. Помиње се од 1438. у дубровачкој грађи у вези са споровима око границе и у сукобима између дубровачких и Косачиних поданика (1438, 1445, 1448). Последњи пут се помиње 1452. у рату између херцега Стефана Вукчића Косаче и Дубровника, када је био позван да присуствује враћању Конавала под дубровачку власт, заједно са кнезом Драчевице, као представници херцегове власти.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Бг 1964.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Андријана

ГОЈКОВИЋ, Андријана, етнолог, преводилац (Лазаревац, 3. X 1926 -- Београд, 19. V 2004). Дипломирала виолину на Музичкој академији (1948), а потом етнологију на Филозофском факултету у Београду (1952). Говорила француски, енглески, немачки и италијански, а поред преводилаштва, којим се бавила у Савезу лекарских друштава Југославије у којем је провела свој радни век, значајно поље њеног деловања била је етномузикологија. Велику пажњу посветила је етноорганологији, нарочито проучавању историјата инструмената на основу сведочења страних путописаца, терминологији у вези с инструментима, наводима о инструментима у делима Вука Караџића, као и музици и музичким инструментима у делима српских писаца С. Сремца, Ј. Веселиновића, Ђ. Јакшића. Ауторка је јединственог лексикона о музичким инструментима на јужнословенском подручју (Народни музички инструменти, Бг 1989). Посебно се бавила музичким инструментима као културним продуктима, разматрајући митове и легенде о њима, симболику коју носе, као и контексте њиховог настајања и коришћења (Mузички инструменти: митови и легенде, симболика и функција, Бг--Брисел 1994). Интересовања за музичке инструменте народа света резултирала су, између осталог, каталогом инструмената из збирке Музеја афричке уметности у Београду (и Б. Николић, Афрички музички инструменти, Бг 1987). Велику употребну вредност има студија у којој је систематизовала резултате проучавања народних музичких инструмената у Србији (Проучавање народних музичких инструмената у Србији, Бг 1990). Друга тема која је окупирала њену пажњу јесте култура Рома, чијем је проучавању приступила као етнолог и као етномузиколог. Ослањајући се на пионирске радове Т. Ђорђевића и Т. Вукановића, заинтересовала се за односе ромске и српске музике у идентитетском смислу. Трећи круг њених радова повезује области музике и медицине, фокусирајући се на утицај здравствених проблема на каријере великих композитора, попут Ф. Шуберта, Л. в. Бетовена и В. А. Моцарта. Један је од оснивача Удружења фоклориста Југославије, учествовала је у раду Удружења композитора, а сарађивала је и са интернационалним етномузиколошким организацијама.

Д. Лајић Михајловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Бранислав

ГОЈКОВИЋ, Бранислав, биолог, професор, управник Природњачког музеја (Пожаревац 18. I 1896 -- Београд, 12. VIII 1979). Рођен у учитељској породици, по завршетку гимназије, као добровољац у војсци прешао Албанију 1915. Студирао медицину у Марсељу (1917--1919) и биологију у Паризу, на Сорбони (1919--1924), али је дипломирао биологију на Филозофском факултету у Београду (1923). Службовао као професор биологије у разним школама, најпре у гимназији у Скопљу (1924--1925), затим у Београду (ӀӀ и ӀӀӀ мушка гимназија) и Земуну. Предавао и у француским гимназијама у Солуну и Атини (1928--1929) и на Војној академији (1931--1932). Преводио с француског за београдску Правду и приредио Латинске изреке и узречице, које се употребљавају у науци, беседништву и разговору (Бг 1927). Мобилисан 1941. у чину резервног потпоручника и II светски рат провео у ропству у Оснабрику. По ослобођењу, предавао у Београду у више школа (ӀӀӀ и VII мушкој и VI женској гимназији и Основној школи „Свети Сава"). Распоређен је 1948. у Комитет за научне установе, Универзитет и високе школе при Влади НР Србије и постављен за управника Природњачког музеја српске земље, где је остао до пензионисања 1960. Покренуо издавање Гласника Природњачког музеја Српске земље (1948), био његов први уредник и уређивао посебна издања Музеја. Унапредио музеј довођењем младих природњака од којих ће се развити многи значајни научници и универзитетски наставници. Увео библиотечку службу у музеју. Вршио и стручну редакцију превода популарних страних природњачких књига.

ЛИТЕРAТУРA: Р. Ј. Милосављевић, „Проф. Бранислав-Брана Гојковић: In memoriam", Гласник Природњачког музеја, 1980, Б35, 9--10; К. Ђ. Кнежевић, „Бранислав Гојковић, директор Природњачког музеја", Годишњак Природњачког музеја, 2013, 2014.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Војислав

ГОЈКОВИЋ, Војислав, генерал-мајор (Ниш, 14. IX 1882 -- Београд, 4. XI 1956). Нижу школу Војне академије завршио је 1901. у Београду, где је био командир вода и учесник Мајског преврата 1903. После стажирања у Немачкој од 15 месеци, постао је командир вода и наставник у Артиљеријској подофицирској школи. По завршетку Више школе ВА (1909) био је командир пешадијске чете, а од 1911. најпре помоћник па старешина класе питомаца у ВА. У балканским ратовима био је командир чете у Моравској бригади I позива, а у I светском рату командант батаљона у 2. пешадијском („Гвозденом") пуку Моравске дивизије I позива. Тешко је рањен у Дринској бици. Током 1915. на истој дужности борио се на Плавуши, код Велеса, на Бабуни (постао в.д. команданта пука), на Црној реци, код Струге, на Рајцу, Ћуркусу и Торфзи. У односу на друге српске пукове, његов је пук са најмање дезертера прешао у Албанију. Априла 1916. са већом групом српских официра упућен је у Русију и постављен за команданта батаљона у VI пуку 2. добровољачке дивизије. Као члан организације „Уједињење или смрт" у Русији је агитовао против владе Србије због Солунског процеса те је 1917. пензионисан, а затим осуђен у одсуству. Остао је у Русији и постао командант Југословенског револуционарног добровољачког батаљона, а затим и пука. Због почетка грађанског рата и знатног погоршања положаја српских официра, чак толико да је убијен и његов најближи сарадник пуковник Александар Срб, априла 1918. упутио се у Москву. Русију је напустио 1918, а у емиграцији остао до 1923, када се вратио у Београд, где му је поново суђено. Осуђен је на 20 година затвора, од којих је у Сремској Митровици издржао три и по, до помиловања. После избора за народног посланика Народне Скупштине НР Србије (1945) примљен је у Југословенску армију и постављен за помоћника начелника Одељења за историју и ратна искуства Генералштаба ЈА, односно Историјског одељења Министарства народне одбране. Од 1946. до пензионисања 1948. био је начелник Одсека за раније националне ратове новоформираног Института ЈА. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV и III реда, Орденом заслуга за народ за златном звездом и другим одликовањима.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; Н. Груловић, Југословени у Октобарској револуцији, Бг 1955; Б. Храбак, „Делатност чланова удружења 'Уједињење или смрт' у Русији 1915--1919", у: Историја XX века, VII, Бг 1965; И. Очак, У борби за идеје Октобра. Југославенски повратници из Совјетске Русије, Зг 1976; Т. Влаховић, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Бг 1990; Н. Поповић, Срби у грађанском рату у Русији 1918--1921, Бг 2005.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Георгије

ГОЈКОВИЋ, Георгије, фитофармацеут (Медина, Мађарска, 16. XI 1921 -- Нови Сад, 16. I 2008). На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао је 1952, а магистрирао на Шумарском факултету у Загребу 1970. Докторирао је на Пољ. ф. у Новом Саду 1977. Радио је у Сомбору 1954--1963, на различитим пословима у области пољопривреде и шумарства. Као стипендиста ФАО 1958. одлази на шестомесечну специјализацију у Холандију и Шведску, на примени пестицида. Од 1963. до пензионисања радио у Институту за тополарство у Новом Саду, као истраживач из области технологије и технике заштите топола. Ужа специјалност су му фунгициди, хербициди и машине за заштиту биља, а објавио је преко 40 научних и стручних радова (и Д. Миленковић, „Недостаци примене хербицида у тополовом ожилишту на флувисол земљишту у условима повећане влажности земљишта", Шумарство, 1991, 44, 5; и Г. Аврамовић, И. Јодал, „Резултати сузбијања Dothichiza populea Sacc. et Br. у расадницима неким фунгицидима", Радови Института за тополарство, 1991, 24). Учествовао на научним и стручним скуповима у земљи и иностранству, на заседањима ФАО - Међународне комисије за тополу и групе за болести тополе у СР Немачкој, Холандији, Белгији, Румунији, Француској, Аустрији, Југославији.

ДЕЛА: „Средства борбе против штетне ентомофауне и микрофлоре на тополама", Југословенски пољопривредно-шумарски центар -- служба шумске производње, документација за технологију и технику у шумарству, 1991, 59.

М. Голубовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Дринка

ГОЈКОВИЋ, Дринка, књижевни преводилац (Београд, 7. XII 1947). Дипломирала је 1971. на Групи за светску књижевност са теоријом књижевности Филолoшког факултета у Београду. Била је главни уредник часописа за преводну књижевност и теорију превођења Мостови (1992--2010). Оснивач је и уредник Едиције „Библиотека Мостови -- Преводиоци", у којој се објављују библиографије и ауторске књиге значајних српских преводилаца. Као књижевни преводилац са статусом слободног уметника (од 1973. до пензионисања) са немачког је превела педесетак књига, међу најважнијима су дела Р. Ингардена, Е. Штајгера, Л. Шпицера, Х. М. Енценсбергера, Е. ф. Хорвата, Б. Малиновског, В. Јегера, П. Сондија, Ф. Клоца, Д. Гросмана, Е. Саида, Д. Клаусена, Т. Бернхарда, Ј. Рота и др. и више стотина текстова у монографским и периодичним публикацијама. Уредила је и за штампу припремила десетак књига, објавила педесетак есеја и чланака различите тематике и активно учествовала у антиратним акцијама после распада СФРЈ (зборници Људи у рату, Документациони центар Ратови 1991--1999, 1--5, 2003--2005). Двоструки је добитник најзначајније српске награде за превођење „Милош Н. Ђурић", најпре за превод Целокупног дела Георга Бихнера (1989), а потом и за превод књиге Лета. Уметност и критика заборава Харалда Вајнриха (2008), као и Награде Града Београда за књижевност и преводилаштво (2009) за превод књиге Култура и политика. Приче из Немачке Волфа Лепениса. Носилац је Посебног признања за врхунски допринос националној култури Републике Србије (2010). Немачка академија за језик и књижевност доделила јој је Награду „Фридрих Гундолф" (2014) за представљање немачке културе у иностранству.

М. Пантић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ

ГОЈКОВИЋ, Душан Душко, џез трубач, композитор, аранжер (Јајце, 14. X 1931). Студије трубе завршио на Музичкој академији у Београду (1948--1953). Интернационалну каријеру започиње 1955. у Немачкој, свирајући у франкфуртском All Stars бенду, минхенском Биг бенду М. Грегера и Биг бенду К. Еделхагена у Келну. Усавршавање наставља на Музичком колеџу Беркли у Бостону (1961--1963) где студира компоновање, аранжирање и флигелхорну. Враћа се у Европу 1965. и у Келну формира свој први ансамбл, International Jazz Quintet. У Минхену се настањује 1968. и ту, годину дана касније, оснива и свој први биг бенд -- Munich Bigband. Наступао je са реномираним џез музичарима као што су М. Дејвис, Д. Гилеспи, Ч. Бејкер и др. Делује као композитор и аранжер сопствених и туђих дела за биг бенд. У његовим остварењима препознају се утицаји би-бапа, латино музике (албуми Samba do Mar 2003, Samba Tzigane 2006. итд.) и балканског фолклора. Сматра се зачетником правца балкан џез заснованог на фузији џез идиома и елемената музичке традиције Балкана. Овај правац Г. је први пут представио на албуму Swinging Macedonia (1966), а потом и на албумима Slavic Mood (1974), Balkan Blue (1994), Balkan Connection (1995), Balkan Project (2010) итд. Аутор је приручника Упутство за импровизацију за трубу (Anleitung zur Improvisation für Trompete, Mainz 1968).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кехл, П. Типелт, Р. Видаман, Душко Гојковић: Џез је слобода, Бг 2007.

Б. Срећковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Илија

ГОЈКОВИЋ, Илија, генерал, министар (Дреновац код Параћина, 25. VII 1854 -- Средоземно море, 15. II 1917). Августа 1870. као редов ступио је у војску. Током каријере унапређиван је од чина каплара 1871. све до генерала 1912. До стицања официрског чина обављао је дужности писара у разним јединицама, као и војним установама. Током српско-турских ратова био је водник батаљона, затим наставник, а потом и ађутант при Пожаревачкој окружној војсци. У другом српско-турском рату, као командир батаљона Моравске дивизије истакао се у борби на Влашком брду код Ниша, а сам сукоб дочекао је као командир батаљона Пожаревачке војске. Постављен је 1884. за командира 4. батаљона Дринског пешадијског пука, а исту јединицу предводио је и у српско-бугарском рату. У периоду 1889--1893. био је вршилац дужности или командир батаљона сталног кадра. Најпре је био заповедник 1. гардијског, затим 15, 8. и коначно 4. батаљона. Kомандовао је 5. и 8. пешадијским пуком, а од јула 1899. 1. пешадијском бригадом Дринске дивизијске области. Наредне две године је у Војном министарству, био начелник Економског, а затим и Контролног одељења. Крајем 1901. пензионисан је и преведен у резерву. После преврата 1903. реактивиран је и постављен за команданта Дунавске пешадијске бригаде, а потом, до марта 1910. за команданта Дунавске дивизијске области. У реконструисаном Пашићевом кабинету 1910--1911. био је министар војни. По одласку са овог положаја именован је за команданта Моравске дивизијске области. Током Првог балканског рата командовао је Моравском дивизијом 1. позива и учествовао у биткама код Куманова и Прилепа. Учесник је и Другог балканског рата и битке на Брегалници. По избијању I светског рата одређен је за команданта Моравске дивизије 1. позива, на чијем је челу учествовао у Церској бици, а потом је на челу Ужичке оперативне војске командовао у одступајућим борбама у Качаничком теснацу. Због нарушеног здравља, после одласка на Крф послат је на лечење у Француску, где је боравио до почетка 1917. Приликом повратка његова лађа је торпедована. Налазио се у чамцу када га је командант подморнице позвао на предају. Одбивши да се преда, одговорио је револверским хицима. Посада подморнице је узвратила паљбу и усмртила га. За заслуге у рату и миру добио је више српских (Таковски крст са мачевима 3. и 4. реда, Карађорђеву звезду са мачевима 3. и 4. реда, Белог орла 2, 4. и 5. реда, Златну медаљу за храброст, Медаљу за војничке врлине, Споменице ратова 1876--1878, 1885--1886, 1912--1913, Споменицу краља Петра) и страних одликовања (руски Орден Св. Станислава 3. реда).

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, Бг 1908; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, 1--4, Бг 1923--1925; Група аутора, Први Балкански рат 1--3, Бг 1959--1972; Група аутора, Србија и Црна гора у Балканским ратовима, Бг 1972; Љ. Поповић, М. Милићевић, Војни министри кнежевине и краљевине Србије 1862--1918, Бг 1988; Генерали војске кнежевине и краљевине Србије, Бг 1998.

М. Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Јефто

ГОЈКОВИЋ, Јефто, трговац, политичар, општински начелник (Мокрине код Херцег Новог, 1841 -- Херцег Нови, 13. VII 1922). Основну школу је изучио у Херцег Новом, а трговачку у Трсту. Врло рано се укључио у политички живот на Приморју кроз организацију Уједињене омладине српске. Обављао је и дужност повереника Друштва за ослобођење и уједињење српско за Херцег Нови. У оба Кривошијска устанка 1869. и 1882, као и у Херцеговачком 1875. учествовао је као добровољац. Херцеговачким устаницима је, заједно са Лазом Костићем, набавио први топ. Борио се у бици на Вучјем долу. Био је члан херцегновског Одбора за страдајуће Херцеговце. Прво је био члан јединствене Народне странке да би се по њеном расцепу прикључио Српској странци на Приморју. За члана општинског представништва први пут је биран 1875, за време начелниковања кнеза Ђорђа Војновића. После Војновићевог пресељења у Задар 1877, постављен је за начелника Херцегновске општине на чијем ће челу у више мандата бити преко 25 година (1877--1881; 1891--1901. и 1905--1922, с прекидом у време I светског рата). Био је близак пријатељ црногорског књаза и краља Николе с којим је био у дугогодишњој интензивној преписци. Краљу Николи остао је одан и после одлуке Подгоричке скупштине о његовој детронизацији. У току I светског рата једно време је провео у заточеништву, на острву Мамула. Због погоршаног здравственог стања с Мамуле је пребачен у болницу у Дубровник, одакле је конфиниран у Трст. По сопственој жељи је затим пребачен у Задар где је провео већи део рата. Пре краја рата вратио се у Херцег Нови где је дочекао улазак Српске војске у град. Био је именован за председника привременог Народног вијећа у Херцег Новом који је имао за задатак да координира власт у Боки у интеррегнуму по капитулацији Аустроугарске. Био је један од оснивача Српске кредитне задруге у Херцег Новом, а такође и најзаслужнији што је пруга којом је 1901. град повезан с Габелом и Сарајевом прошла трасом уз морску обалу. Кнез Никола га је одликовао Даниловим орденом III реда, а краљ Петар I орденом Белог орла.

ЛИТЕРАТУРА: Бока: велики народни илустровани календар за годину 1911, Котор 1911; Споменица о Херцеговачком устанку 1875, Бг 1925; К. Милутиновић, „Црна Гора и Приморје у Омладинском покрету", ИЗ, 1933, 9; Вјетром вијани: Споменица Српског културног друштва „Просвјета", Зг 1971; Р. Петровић, Национално питање у Далмацији у XIX столећу, Бг 1982; М. Црнић Пејовић, „Херцег-Нови послије Првог свјетског рата по записима Тома К. Поповића", у: Бока -- Зборник радова из науке, културе и умјетности, Херцег Нови, 1984, 15*--16; „Херцеговачке избјеглице у Боки Которској и Конавлима (1875--*1878) у свијетлу нових података", ГЕИ, 2008, 56, 1.

Б. О. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ

ГОЈКОВИЋ, Јован, графичар, сликар (Беч, 11. IV 1898 -- Осијек, 25. XI 1957). Грађанску и трговачку школу завршио у Бечу. Мобилисан 1916, одлази у Галицију одакле је 1918. био пребачен на италијански фронт, где бива тешко рањен у Бици на реци Пјаве недалеко од Венеције. Поткрај исте године долази у Осијек, где ради у хотелу „Мурса", а од 1924. у продајном одељењу фабрике сапуна „Шихт". Од 1950. је препаратор у Музеју Славоније, да би 1953. постао директор новоосноване Галерије слика, те аутор њене прве поставке и каталога. Самоук, без сликарског образовања, у I светском рату интензивно црта правећи скице. Склон прецизности, ради архитектонске мотиве, посебно старог Осијека и подравских пејзажа. На многобројним студијским путовањима по скоро свим југословенским крајевима израђује мноштво слика и цртежа. Радио је у техници оловке, пера и лавираног туша, али и аквареле, литографије и бакрописе. Као члан Друштва пријатеља старина „Мурса", залагао се за очување културноисторијских споменика, па његови цртежи имају и изразиту документарну вредност. Илустровао је књиге Јагоде Трухелке, а своје ликовне прилоге објављивао је и у периодици (Осијек, Загреб, Београд, Сарајево, Нови Сад). Од 1924. имао је тридесетак групних и самосталних изложби у Осијеку, Ријеци, Нирнбергу, Загребу и Новом Саду, док му је ретроспективна изложба приређена 1978. у Осијеку.

ДЕЛА: Мапе литографија и цртежа пером: Из Босне и Херцеговине (1925), Из осјечке тврђе (1926), Стари Вараждин град (1931), Озаљ (1934), Стари Осијек (1937, 1939, 1941, 1955), Стари хрватски повијесни градови (1943), Раб (1951).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пинтеровић, „Живот и рад Јована Гојковића", Осјечки зборник, 1958, 6; Б. Бален, Јован Гојковић, Осијек 1978.

Б. Чалић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Маја

ГОЈКОВИЋ, Маја, адвокат, политичар (Нови Сад, 22. V 1963). Дипломирала је на Правном факултету у Новом Саду 1987, а правосудни испит је положила 1989. Била је члан Народне радикалне странке 1990--1991, високи функционер Српске радикалне странке 1991--2008, председник Народне партије 2008--2012, а од краја 2012. члан Председништва Српске напредне странке. Као народни посланик је од 1992. учествовала у раду  скупштина Савезне Републике Југославије, Државне заједнице Србије и Црне Горе и Републике Србије, а била је и посланик у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине 1996--2000. Била је министар без портфеља у Влади Републике Србије 1998--1999. и потпредседник Владе Савезне Републике Југославије (1999--2000). За градоначелника Новог Сада изабрана је 2004. и тако постала прва жена градоначелник у историји овог града. За време обављања функције градоначелника напустила је 2007. Српску радикалну странку, из које је формално искључена марта 2008. Као председник Народне партије крајем 2008. потписала је декларацију о заједничком деловању са Демократском странком Србије и Новом Србијом, а на парламентарним изборима 2012. наступила као кандидат коалиције Уједињени региони Србије, да би се крајем 2012. Народна партија припојила Српској напредној странци. За председника Народне скупштине Републике Србије изабрана је као кандидат Српске напредне странке априла 2014, а други пут је на ову функцију изабрана јуна 2016. Током своје каријере била је члан разних скупштинских одбора и радних тела, као и шеф српских делегација у Парламентарној скупштини за сарадњу у југоисточној Европи и у Интерпарламентарној унији.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ровчанин, Н. Пантић, „Маја Гојковић изабрана за председника Народне скупштине", Вечерње новости, 23. IV 2014; Л. Гедошевић, „Маја Гојковић поново председница парламента", Блиц, 6. VI 2016.

М. Вукашиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Милан

ГОЈКОВИЋ, Милан, грађевински инжењер, универзитетски професор (Београд, 15. VIII 1926 -- Београд, 7. III 2002). Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду (1953) где је докторирао (1977) и прошао универзитетску каријеру до редовног прoфесора (1984). Предавао је материју дрвених и камених конструкција, а држао је наставу и на ГФ у Приштини, Суботици, Нишу, на Факултету техничких наука у Новом Саду и на Војној академији у Београду. Био је поборник примене дрвета у грађевинарству и заслужан је за иновацију универзитетске наставе из ове области. За председника Акционог одбора за унапређење грађења дрветом у СФРЈ изабран је 1983, а био је и на челу Комисије за израду нових прописа из дрвених конструкција (1984). Изузетно је значајан његов допринос у проучавању старих мостова. Са Надеждом Катанић започео је рад на прикупљању грађе о старим каменим мостовима. Резултат овог истраживања су две монографије: Грађа за проучавање камених мостова и акведуката у Србији, Македонији и Црној Гори (Бг 1961), Грађа за проучавање камених мостова и акведуката у Хрватској (Бг--Зг 1972), као и непубликована грађа о каменим мостовима у Босни и Херцеговини и Словенији. Велик део рада посветио је заштити, конзервацији и реконструкцији камених мостова и других старих камених грађевина сарађујући са Заводом за заштиту споменика културе из Београда и другим регионалним заводима. Радио је на дислокацији Арсланагић моста (XVI в.), угроженог акумулацијом новосаграђене хидроцентрале, на реци Требишњици. Мост је камен по камен демонтиран и реконструисан (1970--1972) 3,5 км узводно на новој локацији у Требињу. Слично је урађено с мостом из XVI в. преко реке Жепе, близу њеног ушћа у Дрину, који је премештен 5 км узводно (1966--1967). Радио је на рестаурацији и конзервацији 190 м дугог Терзијског моста преко реке Рибник на путу Призрен--Ђаковица; санацији и конзервацији моста Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду из XVI в.; обнови моста преко реке Бистрице у Призрену, срушеног у бујичној поплави 1979; реконструкцији давно несталог моста преко Бистрице код манастира Свети Арханђели крај Призрена. На Старом мосту у Мостару руководио је санацијом темеља и конструкције свода, а био је члан Комитета експерата за радове на реконструкцији овог моста срушеног у току грађанског рата 1993. У склопу смедеревске тврђаве и на улазу у скопски Кале руководио је реконструкцијом средњовековних дрвених мостова, радио је на санацији старог града Будве и учествовао у низу других пројеката. Дугогодишња искуства на конзерваторском и рестаураторском раду и проучавању старих мостова сумирао је у књизи Стари камени мостови: анатомија, патологија, заштита, санација, конзервација (Бг 1989). Г. је пројектовао низ савремених објеката. Са М. Тројановићем и Ж. Даријевићем копројектант је друмског моста од преднапрегнутог бетона преко Еуфрата у месту Фалуџа (Ирак) који је извело предузеће „Мостоградња" (1964--1967). Добитник је награде Друштва конзерватора Србије (1988), Ордена рада са сребрним и златним венцем као и низа других признања.

ДЕЛА: „Арсланагића мост код Требиња", Зборник заштите споменика културе, 1963, 14; „Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду и савремени водопривредни захвати", Зборник заштите споменика културе, 1967, 18; „Арсланагића мост -- спасавање и реконструкција", Зборник заштите споменика културе, 1973, 23; Камене конструкције, Бг 1976; Дрвене конструкције: оплате и скеле, Бг 1981; Дрвене конструкције, Бг 1983; Дрвени мостови (и. Б. Стевановић), Бг. 1985.

ИЗВОР: Архива ГФ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, Бг 1996; М. Мурављов, Б. Стевановић, „Стари камени мост у Мостару, посвећено сећању на проф. др Милана -- Гилета Гојковића", Изградња, 2011, 65, 1--2.

Р. Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ,

ГОЈКОВИЋ, Миодраг, вајар (Београд, 2. III 1928 -- Београд, 15. XI 2006). Дипломирао на Академији примењених уметности у Београду 1956. Од 1976. до 1993. ради као самостални уметнички сарадник на Факултету примењених уметности у Београду. Члан је УЛУПУДС-а, чији је председник био 1980. Бавио се скулптуром у јавном простору, посебно формом у садејству с водом, из чега је произашла његова основна преокупација пројектовања скулптура-фонтана. Радио је у дрвету, камену, стаклу и металу, унапређујући динамичке вајане структуре фонтане у својеврсне мобилне форме. Од 1957. излаже на колективним изложбама у земљи: Мајска изложба (1978, 1984), Октобарски салон (1968, 1980), III Бијенале југословенске скулптуре у Врњачкој Бањи (1981), као и на изложбама у иностранству: Уметничка галерија у Паризу (1958, 1969), Бијенале скулптуре у слободном простору у Белгији (1967), Фондација „Пагани" у Милану (1968--1973), Југословенска изложба у Диселдорфу (1974). Самостално је излагао у Београду -- у Галерији Савремени дом (1961), Пионирском парку (1964) и на Београдском сајму (1972). Добитник је Годишњих награда УЛУПУДС-а (1973, 1977), Признања Октобарског салона (1978), Награде градске скупштине Београда (1983) и Награде за животно дело (1994). Његови најзначајнији радови су Купачица (1956), поклон града Београда Московском Художественом театру; Споменик-фонтана (Мајданпек, 1961); Фонтана Карачи (Дамаск, 1963); Фонтана Барски цвет (Аранђеловац, 1964); Фонтана Маслачак (Београд, Хотел „Југославија", 1974), Фонтана Конференс Хол (Либервил у Габону, 1975); Фонтана ВМА (Београд, 1981), Фонтана Врело живота (Београђанка, 1982); Ансамбл-фонтана (Багдад, 1984) и Кинетичка скулптура-фонтана (Кампала у Уганди, 1987).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Милашиновић Марић, В. Ловрић, З. Булајић (ур.), Портрети архитеката: ретроспектива чланова Архитектонске секције УЛУПУДС-а 1953--2010, Бг 2010.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ, Предраг Цуне

ГОЈКОВИЋ, Предраг Цуне, вокални интерпретатор (Крагујевац, 6. XI 1932 -- Београд, 21. VII 2017). Студије на Трговачкој академији у Београду напушта након две године због певачких обавеза. Каријеру вокалног интерпретатора започиње раних 50-их година XX в. као певач тада веома популарних шлагера. Нешто касније добија позив Драгана Томљеновића да замени једног певача у трију Београд који је изводио мексички мелос. Убрзо су снимили песму Халиско, која постаје њихов први хит. Као певач и контрабасиста, уз пратњу ансамбла Милије Спасојевића, исту песму Г. изводи и 1958. у Милану, на престижном европском фестивалу Шест дана канцона, и осваја другу награду -- Сребрног лава. Његова популарност је од тада у константном успону: учествује на фестивалима у Загребу, Опатији и Београду, снима са Џез ансамблом и Ревијским оркестром Радио Београда. Преломни тренутак његове каријере везан је, међутим, за 1962. и снимање песме Кафу ми, драга, испеци. Сингл са овом песмом, издат следеће године, достигао је први златни тираж (50.000 копија) не само у Југославији него и на Балкану, а сама песма је и дан данас синоним за Г. Његовом успеху доприносе и песме Продавачица љубичица, Јаничар, Соња и Емина. Велика популарност допринела је и његовим ангажманима на филму и телевизији: за улогу у филму Јагоде у грлу (С. Карановић, 1985) добија награду за најбољег натуршчика, а наступао је и у више ТВ-серија, те као водитељ 80-их година популарне емисије Фолк парада. Његов глас коришћен је и као искључиви инструмент за музику В. Костића у позоришној представи Атељеа 212 Свети Георгије убива аждаху (Д. Ковачевић). Од 2011. постепено се повлачи са естраде.

Мл. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈКОВИЋ БУКАРИЦА,

ГОЈКОВИЋ БУКАРИЦА, Љиљана, фармаколог, клинички фармаколог, универзитетски професор (Земун, 19. III 1962). Дипломирала 1986. на Медицинском факултету у Београду. У звање асистента-приправника на предмету Фармакологија изабрана 1989, а за редовног професора 2008. Магистар кардиологије 1992, доктор медицинских наука из области кардиоваскуларне фармакологије 1995. Као стипендиста Хумболтове фондације, 2001. и 2002. провела на Институту за молекуларну фармакологију Мед. ф. у Тибингену, где је овладала методама целуларне електрофизиологије калијумових канала. По повратку у Србију, уз помоћ Хумболтове фондације и Министарства науке Р. Србије, формирала нову Лабораторију за ћелијску електрофизиологију (patch clamp метода) на Институту за фармакологију Мед. ф. у Београду. Оснивач и председник Програмског савета нових докторских студија на Мед. ф. под називом „Медицинска фармакологија". Њен истраживачки рад се може сврстати у пет целина. Прва целина обухвата истраживања фактора ризика за настанак рестенозе после транслуминалне коронарне ангиопластике (популарна балон дилатација коронарних артерија) у болесника са коронарном болешћу (коаутор, „Stress echocardiography in the detection of myocardial ischemia. Head-to head comparison of exercise, dobutamine and dipyridamole tests", Circulation, 1994, 90). Друга целина подразумева испитивања улоге мембранских јонских калијумових канала у развоју контракције и у регулисању васкуларног тонуса изолованих артеријских и венских крвних судова животиња и човека (који се користе као графтови за аорто-коронарне бајпас операције на срцу). Прва у свету публиковала да поједини вазодилататори из групе отварача калијумових канала могу да спрече појаву спазма бајпас графтова (коаутор, „Effect of potassium channel opener pinacidil on the contractions elicited electrically or by noradrenaline in the human radial artery", European Journal of Pharmacology, 2011, 654, 3). Трећа целина обухвата испитивање молекуларне структуре и електричних особина мембранских аденозин-трифосфат сензитивних калијумових канала који имају улогу у исхемији и хипоксији различитих ткива (коаутор, „Mg^2+^ sensitizes KATP channels to inhibition by DIDS: dependence on the sulphonylurea receptor subunit", British Journal of Pharmacology, 2002, 137). Четврта целина се односи на испитивање вазодилататорног, антиоксидативног, антихипертензивног и токолитичког (релаксација материце) дејства резвератрола, биљног полифенола изолованог из црвеног вина и 70 врста бобица, на различитим биолошким моделима, код људи и животиња. Прва у свету описала ефекте резвератрола на крвним судовима човека и мишићу материце жена (коаутор, „Effects of the polyphenol resveratrol on contractility of human term pregnant myometrium", Molecular Human Reproduction, 2015, 21, 6). Пета целина обухвата развој нових лекова (липозоми са резвератролом) и дијететских производа из комине грожђа и црвених вина са високим садржајем резвератрола (коаутор, „Liposomes as carriers of the lipid soluble antioxidant resveratrol: evaluation of amelioration of oxidative stress by additional antioxidant vitamin", Life Sciences, 2013, 93, 24). Добитник је донације у опреми Хумболтове фондације (2002) и награде Министарства науке Србије (2003). Од 2006. руководилац три пројекта Министарства науке Србије из области биотехнологије који се односе на развој лековитих производа из грожђа и црвеног вина на бази биљних полифенола са кардиопротективним дејствима. Носилац је иностраног пројекта немачке Хумболтове фондације (2001--2002, 2017--2018) и ДААД (DAAD) фондације (2011). Има интензивну међународну сарадњу са Мед. ф. у Тибингену (Немачка). Рецензент часописа: Antioxidаns and Redox System, Atherosclerosis, Journal of Pharmacological Sciences, Acta Pharmacologica Sinica, Drug Discavery, Canadian Journal of Physiology and Pharmacology. Члан више домаћих и међународних удружења: Српског, Интернационалног, Европског и Немачког друштва за атеросклерозу, Европског друштва за клиничку фармакологију, Светског и Европског удружења фармаколога, Удружења кардиолога Србије, СЛД. Клинички фармаколог КБЦ „Др Драгиша Мишовић -- Дедиње", а председник Српског фармаколошког друштва 2009 --2017.

ИЗВОР: Лична архива.

ДЕЛА: и T. A Kažić, „A comparison of the relaxant effects of pinacidil in the rabbit renal and mesenteric artery", Genеral Pharmacology, 1994, 25, 8; коаутор, „Relaxation of human uterine artery in response to pinacidil: predominant role for ATP-dependent potassium channels", Archives internationales de pharmacodynamie et de thérapie,* *1994, 327; коаутор, „The Effects of Potassium Channel Opener P1075 on the Human Saphenous Vein and Human Internal Mammary Artery", Journal of Cardiovascular Pharmacology, 2011, 57, 6.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, 2, Бг 2005; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈНА ГОРА

ГОЈНА ГОРА, село у централном делу Србије, јужно од планине Маљен, на десној страни реке Каменице (десна притока Западне Мораве). Село је јужно од локалног пута Горњи Милановац (44 км) -- Пожега (28 км). Ово насеље са изузетно периферним положајем у односу на градове, припада општини Горњи Милановац. У историјским изворима помиње се од 1476. Староседеоци су досељени током XVIII и XIX в. из Црне Горе, Босне и Старог Влаха. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1953. било је 1.383, а 2011. 610 становника од којих су 608 били Срби. У пољопривреди је радило 82,7% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа, простире се на великој површини, а заселци су на долинској страни на 450 до 760 м н.в. У селу су четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈНИК

ГОЈНИК, кнез (Србија, друга половина IX в.). Био је најмлађи син кнеза Србије Властимира. Са старијом браћом, Мутимиром и Стројимиром наследио је власт након очеве смрти. Браћа су поделила међу собом државну територију, али је Мутимиру као најстаријем припао положај врховног владара. У ово рано доба, када се држава схватала као породично добро, браћа владара и чланови побочних грана владарског рода истицали су јака права на врховну или удеону власт. То је био стални извор династичких борби. Средином IX в. браћа су успела да одбију нападе бугарског кана Бориса и да заробе његовог сина. У односима с Бугарском након тога завладало је раздобље мира, али је дошло до раскола у српској владарској породици. Млађој браћи очигледно није одговарао подређени положај, мада није тешко наслутити и византијски удео у братској завади због успостављања српско-бугарског пријатељства. Мутимир је успео да надвлада и зароби браћу и да их преда бугарском владару, а као таоца задржао је Г. сина Петра, који је после извесног времена побегао у Хрватску. Као угледни талац Г. је вероватно живео на двору бугарског владара, али нема вести о томе да се вратио у Србију када је његов син Петар 892/93. свргнуо с власти брата од стрица Прибислава и постао кнез Србије.

ИЗВОР: ВИИНЈ, II, Бг 1959.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Живковић, Портрети српских владара (IX--XII век), Бг 2006.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈНИЋ, Гаврило

ГОЈНИЋ, Гаврило, рукометни судија, функционер, универзитетски професор (Петровац на Мору, 7. IV 1932 -- Београд, 15. II 2015). Рукометом је почео да се бави 1948. на радној акцији Кучево--Бродице, на којој је положио испите за рукометног судију и тренера. Био је оснивач и играч Рукометне секције Топличанина из Прокупља (1948), играч РК Црвена звезда (1949), савезни рукометни судија постао је 1951, а међународни 1956. До 1976. када се повукао на сопствени захтев судио је више од 2.000 утакмица, укључујући и оне на светским првенствима 1957. и 1967. Био је лектор Комисије за правила игре и судије, те експерт Међународне рукометне федерације (IHF), секретар судијске комисије Рукометног савеза Југославије (РСЈ) од 1955. до 1960, председник Комисије за тумачење правила игре (1960--1987) и предавач на више од 250 семинара и курсева за рукометне судије и тренере. Био је међу оснивачима Рукометног савеза Београда (1949), председник Рукометног савеза Суботице (1961--1969), у исто време и потпредседник Рукометног савеза Војводине, члан Председништва (1948--1977), председник (1970--1977) и доживотни почасни председник Рукометног савеза Србије, члан Председништва РСЈ (1970--1980). Био је иницијатор оснивања Балканских игара у рукомету и њихов први председник (1979--1981), те покретач и први уредник (1970--1980) часописа Рукомет. Био је аутор и коаутор више књига посвећених рукомету, међу којима су Рукомет: међународна правила игре са коментаром Гаврила Гојнића (Бг 1960), Рукомет, игра и суђење (Бг 1972), Рукомет: како играти (Бг 1973), Како се игра рукомет (Бг 1976), који је у целом свету прихваћен као незамењив рукометни уџбеник, и Рукомет: међународна правила игре Рукометног савеза Југославије (и И. Сној, Бг 1980). Г. је био покретач и аутор правила игре мини-рукомета, конструисао је и патентирао рукометне голове у Југословенском заводу за стандардизацију, а веома успешан био је и у својој професији. Дипломирао је (1965) и магистрирао (1981) на Електротехничком факултету у Београду, од 1983. био је предавач на предмету Вертикални транспорт на Саобраћајном факултету у Београду (докторирао 1987), од 1989. као доцент и од 1993. као ванредни професор. Аутор је универзитетских уџбеника из области вертикалног транспорта Вертикални транспорт (Бг 1990) и Ескалатори и путнички конвејери (Бг 1993), стручног рада „Архитектура и актуелна питања вертикалног транспорта" (Изградња, 1993, 47, 3) и средњошколског уџбеника Електрични погон дизалица (и М. Јустинијановић, Бг 2008). За свој рад добио је више одликовања и признања међу којима су и Орден рада са златним венцем (1976), Орден Републике са сребрним венцем (1982), Трофеј РСЈ „Најбољи судија" (1974), Мајска награда Савеза организација за физичку културу Србије (1977), те Златна плакета Заједнице судија и контролора РСС (2012).

ЛИТЕРАТУРА: Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гојнић, Лабуд

Гојнић, Лабуд, великосудија, министар, народни посланик (Брчели, Црмница, 4. VI 1865 -- Брчели, 16. I 1916). Нижу гимназију је учио на Цетињу а матурирао је у Новосадској српској гимназији 1889. На Цетињу је добио место секретара Великог суда, а за председника Окружног суда у Вирпазару постављен је 1897. Истовремено је држао и административну власт у Црмници као окружни капетан. За члана Великог суда именован је 1903. На почетку ХХ в. био је у мијушковићко-јабучкој групи црногорских интелектуалаца који су припремали друштвене реформе и први устав. У влади Лазара Мијушковића био је министар унутрашњих дела 1905. По упутствима књаза Николе радио је на смиривању омладинских протеста 1906. Дао је оставку на министарску дужност и на првим црногорским изборима у Горњоцрмничкој капетанији изабран за народног посланика 1906. Налазио се у свим скупштинским сазивима до 1914. као изабрани или вирилни посланик. Био је председник Народне скупштине 1907. када је књаз Никола изговорио престону беседу и када је говор пропраћен узвицима против издајника. Укорио је Томановићеву владу да није довољно одлучна у обрачуну са учесницима бомбашке афере. Као председник Књажевског црногорског суда за суђење анархистичких злочина 1908. изрекао је казне педесеторици оптужених припадника Народне странке. Шесторици је одредио смртну казну, тројици вечиту робију, а осталима затвор од две до двадесет година. Председник Великог суда био је 1908, али је са те функције смењен. Кратко се бавио адвокатским пословима у Подгорици. Поново је биран за председника Народне скупштине, али је као владин кандидат за то место 1911. изгубио од Јована Пламенца. У Балканском рату 1912. учествовао је као борац Брчелске чете. После рата, у кабинету сердара Јанка Вукотића, опет је био министар унутрашњих дела до априла 1914. По избијању I светског рата, као обласни управитељ у Никшићу обављао је важне интендантске и друге послове у залеђу фронта. Био је у комисији која је надгледала стање у Црногорској војсци 1914. Тешко је примио окупацију Црне Горе 1916. Повукао се у своје село и напрасно умро. Био је члан домаћих и страних хуманитарних, научних, просветних и других друштава. У Лучи је 1894. писао осврте на књиге из правних наука, а у Јавору је 1891. и 1892. полемисао са Миланом Решетаром и његовим коментарима Горског вијенца. Имао је Данилов крст II степена и остала црногорска и страна одликовања.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Чланови црногорског великог суда", Србобран, 1903, 15; М. М. Драговић (ур.), Црногорски алманах, Суб. 1929; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку ХХ вијека, Бг 1964; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Цт 1969.

М. Вуксановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гојнић, Лука

Гојнић, Лука, дивизијар, дивизијски генерал (Брчели, Црмница, 18. Х 1875 -- Котор, 30. Х 1953). После ниже гимназије на Цетињу, школовање је наставио у Србији и потом у војном училишту у Одеси 1894. Добио је чин потпоручника 1898, годину дана служио у руској војсци и дошао у Црну Гору. Капетан је од 1903, а командир 1907. За члана Великог војног суда биран је 1909. На почетку Балканског рата 1912. био је начелник штаба у одреду бригадира Митра Мартиновића у борбама за Скадар. У Српско-бугарском рату 1913, у Црногорском (дечанском) одреду био је командант Прве бригаде. У биткама око Брегалнице је рањен, а чин бригадира добио 1913. У I светски рат ушао је као командант Пљеваљске дивизије. У црногорској Санџачкој војсци био је командант Прве дивизије с којом је заузео Горажде, Рогатицу, Гласинац и друга места. Најтежи задатак имао је код Вишеграда у октобру 1915. када је са својим Косовским одредом зауставио непријатеља, што је омогућило одступницу српским јединицама. Последњу дужност у Црногорској војсци имао је у јануару 1916. када је добио чин дивизијара. До Скадра је отпратио краља Николу када је напустио Црну Гору, а потом је одступио преко Албаније. На Солунском фронту командовао је једном руском бригадом. По доласку у новостворену Краљевину СХС одмах је пензионисан, али му је признат чин дивизијског генерала. Био је командант подофицирске школе у Црној Гори, шеф стројног одсека Министарства војног, управитељ Катунско-ријечке области, командант Дринске дивизије и командант резерве Црногорске војске. Приступио је странци црногорских федералиста и био на њиховој листи у барском срезу на изборима 1923. Пирцио Бироли понудио му је да буде председник провизорне владе у окупираној Црној Гори 1941, али је он то одбио. Није пристао да по одлуци Драже Михаиловића од 4. XI 1943. буде члан Централног комитета Краљевине Југославије за Црну Гору. Имао је Карађорђеву звезду са мачевима, Медаљу Обилића, Орден Данила I и II реда, Белог орла са мачевима III реда, Златну медаљу за храброст, Албанску споменицу и друга одликовања.

ЛИТЕРАТУРА: В. Б. Божовић, Црна Гора у Другом балканском рату са Бугарском 1913, Бг 1932; М. Ђуришић, Први балкански рат 1912--1913, Бг 1960; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Цт 1969; Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори четнички и федералистички покрет 1941--1945, Цт 1977; Ч. Баћовић, Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500--1918), Нк 1999.

М. Вуксановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈСАВА

ГОЈСАВА, властелинка (?, прва половина XV в. -- Зета, пре 1469). Била је друга кћи из брака арбанашког великаша Ђорђа Аријанита Комнина и Марије Мусаки. Удата је за Ивана Црнојевића, вероватно још у време власти његовог оца Стефанице, пре 1465. Овим браком Иван је постао пашеног Скендербегу и деспоту Стефану Слепом (Бранковићу). После њене смрти Иван се оженио 1469. Маром, ћерком херцега Стефана Вукчића Косаче. Од три Иванова сина, најстарији Ђурађ сигурно је био из првог брака, будући да је Ђурађ у тестаменту препоручио свога сина Лодовика Константина своме ујаку Константину Аријаниту, код којег је и боравио 1499. у Милану.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈЧИН

ГОЈЧИН, село у сјевероисточном дијелу Босне, смјештено на сјеверним обронцима планине Јаворник, који се спуштају према долини ријеке Спрече. Дејтонским споразумом село је подијељено на два дијела па је југоисточни дио припао Републици Српској и општини Осмаци, а сјеверозападни Федерацији Босне и Херцеговине и општини Калесија. Са околним мјестима Г. је повезан локалним сеоским путевима. Општински центри су удаљени од села по 7 км. Насеље је дисперзивног типа, изграђено на 300 до 400 м н.в. У њему су основна школа, мјесна канцеларија и продавнице мјешовитом робом. Године 1948. Г. је имао 709 становника а до 1991. тај број је порастао на 1.067 од којих су 39,5% били Муслимани, а 60,4 % Срби. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. у југоисточном дијелу села живјело је 128 становника у 43 домаћинства.

Т. Мишлицки

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЈЧИН ЦРНОЈЕВИЋ

ГОЈЧИН ЦРНОЈЕВИЋ, војвода (? -- ?, после 1451). Г. је био трећи син Ђурђа Црнојевића (Ђурашевића). У јуну 1431. дубровачке власти наложиле су своме властелину Ивану Цријевићу да нађе Гојчина и привуче га у дубровачку службу да ратује против босанског војводе Радослава Павловића. Претпостављало се да Г. неће моћи да донесе сам одлуку; зато је Цријевић био овлашћен да се нађе с његовим оцем, стрицем и браћом. Одлучујући заједнички, чланови породице одбацили су дубровачку понуду. Пошто се Будва 1. VIII 1442. предала Млечанима, пришла су им и три брата Црнојевића. Млечани су им признали поседе и судску власт над поданицима. Г. су прогласили за великог зетског војводу и дали му годишњу плату од 900 перпера на которској благајни, с тим да је дели с двојицом браће и њихових шест синова. Г. је у децембру 1443. обећао Млечанима да ће преко зиме избацити брата Стефана (Стефаницу) „из наших брда" ако не приђе Млечанима, али је тражио да му њихови кнежеви Скадра и Котора пошаљу војну помоћ за ту операцију. Ипак, тада није дошло до сукоба међу браћом. Г. посланик тврдио је у јулу 1444. да је његов господар заузео поседе у Горњој Зети које је држао босански војвода Стефан Вукчић, али му Млечани нису веровали. Одбијали су Г. објашњења да му припада управна и судска власт у Доњој Зети ван градова, а нису пристали ни да га поставе за прокуратора цркава на Скадарском језеру. Он је тврдио да су те цркве припадале његовим прецима и да се сви Црнојевићи ту сахрањују. Млетачки Сенат је једино обећао, њему и његовој браћи, млетачко грађанство, рачунајући да ће их тако везати за себе. Пошто је преузео вођство у породици, Стефан Црнојевић је 1451. уклонио браћу и Г. се после те године више не помиње.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970; И. Божић, „Господин Којчин", у: Немирно поморје XV века, Бг 1979.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛ, Иван

ГОЛ, Иван (Goll, Ivan/Yvan/Iwan), књижевник (Сен Дје, Француска, 29. III 1891 -- Париз, 27. II 1950). Студије права у Стразбуру прекида због рата, па их наставља на Универзитету у Лозани. У Швајцарској живи од 1914. до 1918; креће се у кругу пацифиста око Р. Ролана. Настањује се у Паризу 1919, те улази у круг песника и сликара, следбеника Аполинера. Од тада је његов рад, раније обележен социјално-утопијским и визионарским експресионизмом, оријентисаним према човеку, вишеструко повезан са кубизмом и футуризмом. Г. кубизам антиципира надреализам, који заступа 1924. у једином броју свога часописа Surréalisme, издатом месец дана пре Бретоновог Манифеста надреализма. Емигрира 1939. у Америку, где покреће и уређује француско-амерички књижевни часопис Hémisphères; у Париз се враћа 1947. У часопису Зенит Љ. Мицића сарађује током 1921/22. (поезија, програмски текстови, а једно време је и коуредник), док се у Паризу повезује с Б. Токином. Своје стваралаштво обележио је тада космизмом зенита и сунца, примитивизмом као мотивацијом за програмско одбацивање експресионизма, као синонимом за естетичност и поетичност, као и за прагматику жанра поеме („Paris brennt"/„Париз гори", Зг 1921, у едицији часописа Зенит). Зениту је приближио сараднике експресионистичких часописа Der Sturm и Die Aktion и ликовна дела берлинских дадаиста. Својом драмом Метузалем или вечни грађанин (Methusalem oder Der ewige Bürger, Берлин 1922), карактеристичном по синтези експресионизма и надреализма, ствара претпоставке за појаву авангарде 50-их година, иновативном употребом тема, технике и позоришног језика (гротеска, алегорија и позориште апсурда).

ДЕЛА: и Љ. Мицић, Б. Токин, Манифест зенитизма, Зг 1921; I. Goll, Quatre études, oeuvres choisies, fac-similés, portraits, dessins inédits et documents, bibliographie, Paris 1956.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Toкин, „Европски песник Иван Гол", у: Авангардни писци као критичари, прир. Г. Тешић, Бг 1994; С. Богосављевић, „Голов пут ка Надреализму", у: Ј. Новаковић (ур.), Надреализам у свом и нашем времену, Бг 2007; В. Голубовић, И. Суботић, Зенит: 1921--1926, Бг 2008.

В. Голубовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛА ПЛАНИНА

ГОЛА ПЛАНИНА, планина у централном делу Босне и Херцеговине, источно од Јајца. Простире се правцем север-северозапад -- југоисток у дужини од око 20 км. На западу се пружа до Јајца, те јој се падине завршавају у клисурастој долини реке Врбас. Са северне и источне стране ограничава је река Угар, десна притока Врбаса. Северни део планине назива се Ранче, а источни Поугарје. Југозападно од Г. п. је Днолучка планина, а раздваја их долина реке Лучице (десна притока Врбаса). Г. п. достиже висину 1.478 м на врху Виторог, а на њој постоји више врхова изнад 1.000 метара: Суви врх 1.431, Хобер 1.230, Овчина 1.206 м, Тривша 1.139 м. Највиши део планине изграђен је од кредних услојених до банковитих кречњака (алб ценоман). Ове стене постоје и у оном делу долине реке Угар која ограничава Г. п. са севера. Највећа површина планине прекривена је горњекредним флишем, којег чине конгломерати, калкаренити, лапоровити микрити и лапорци, брече (сенон). На западном и југозападном делу Г. п. су миоцене лапоровите глине, лапори, лапорци, пешчари и конгломерати. На потезу од највишег врха Виторога, према северозападу, односно са западне стране Сувог врха, у атару села Брњићи и Добратићи постоје налазишта боксита. Налазишта и рудници боксита, у већем обиму, постоје и на северном крају Г. п., код села Томаши и Бешпељ. Г. п. је богата водом. На њој су многобројни извори, а мањи потоци и речице сливају се према рубним рекама. Покривена је вегетацијом и на њој се смењују површине под шумом са травнатим површинама. У највишим деловима су четинарске шуме. Г. п. је насељена, али су села мала и великим бројем су дисперзивног типа. Мало је савремених путева и већина је усмерена према западу, према Јајцу. Најпрометнији пут је трасиран јужним рубом планине и повезује Јајце са Травником (Турбе). На северном делу планине је скијашки центар Ранча.

ЛИТЕРАТУРА: С. Виловски, К. Влахинић Ђекић, „Геологија Голе планине североисточно од Јајца", Геолошки гласник, 1963, 7; А. Хаџибабић, „Природне вриједности Јајца", Баштина, 2007, 3.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛА ПЛАНИНА

ГОЛА ПЛАНИНА, планина северно-северозападно од Јајца. Простире се правцем северозапад--југоисток на дужини од око 12 км. Широка је око 7 км. Има површину од око 170 км². На истоку и северу је оивичена кањонском долином Врбаса, на западу долинама Црне реке (лева притока Врбаса) и њене притоке Лисковачког потока, а на југу долином Пливе. Она је ниска планина са највишим врхом високим 1.006 м. Њен попречни профил је асиметричан јер се стрмим странама спушта у долину Врбаса, док су јој западне падине благо нагнуте. Средишњи део планине је од доње кредних кречњака са салпингопорелама и орбитолинама (барем-апт-алб). Око њега, на југозападу, у делу званом Царево поље су миоцени средасти кречњаци, док су уским појасем на западу миоцени конгломерати. Од раседа којим је ова геолошка формација одвојена, до долине Јошавске реке на југозападу и Пливе на југу, постоје тријаске стене песковито-лапоровити кречњаци, кампилски поткат, вулкано-седиментне творевине ладинског ката (рожнаци, кречњаци, силификовани лапорци, глиновити шкриљци и туфови), те у највећој мери доломити и кречњаци са мегалодонима. Северно, на делу званом Барево, који се простире све до клисуре је горњокредни флиш (сенон). Између њега и средишњег масива је појас кредних услојених до банковитих кречњака (алб-ценоман). Планина је богата површинским и подземним крашким облицима. Иако је махом изграђена од кречњака, на њој се налази више извора и врела захваљујући којима на њеним западним деловима постоје засеоци и катуни. Водени токови су на рубу планине. У северном делу постоје мала језера -- локве. Г. п. је покривена шумском и травном вегетацијом. Вегетације нема само на стрмим одсецима. Од већих насеља, на југоисточној подгорини је град Јајце, а на западном крају Мркоњић Град. Планину опасује асфалтирани пут, који повезује насеља у њеној подгорини. Неколико локалних путева је изграђено ка селима на планини.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1972.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГOЛAK

ГOЛAK, микрорегија, тј. планински предео у источној Србији, који се простире између планина Озрена (Лесковик, 1.174 м) и Девице (Чапљинац, 1.187 м) на северу. Ове планине одвајају микрорегију од Сокобањске котлине. Западно од Г. је Алексиначка котлина, на југозападу се простире до долине Топоничке реке, десне притоке Јужне Мораве, на југу до Сврљишке котлине, а на југоистоку захвата део слива Сврљишког Тимока. У геолошкој грађи Г. доминирају мезозојски кречњаци, па крашки терен има вртача, увала и мањих пећина. У локалним каменоломима вади се кречњак који служи као грађевински материјал и за производњу креча. Виши делови Г. не прелазе 1.000 м н.в. (Големи дел 998 м, Јеребић 913 м, Големи врх 864 м, Дел 876 м и Којин врх 927 м) и рашчлањени су клисурастим речним долинама које су предиспониране раседима. Г. је богат крашким изворима (нпр. у селима Црна Бара и Липовац налазе се лековити извори) и мањим површинским токовима (Пруговачка река, Баутовац, Ждрело и др.). Г. је највећим делом под шумом, док пољопривредно земљиште заузима мале површине. Део њих је изложен јакој ерозији и денудацији. На овом подручју су периферије гравитационих сфера околних градова и општинских средишта Алексинца, Сокобање и Сврљига. Сеоска насеља Г., смештена на јужним падинама Озрена и Девице, углавном су сточарска и припадају алексиначкој (Липовац 320--400 м, Црна Бара 400--700 м, Преконози 600--770 м, Пруговац 300--360 м), сокобањској (Раденковац 700--740 м, Ново Село 720--780 м и Језеро 780--830 м) и сврљишкој општини (Лабуково 450 м, Галибабинац 700 м, Давидовац 680 м, Пирковац 350 м). Она су компактна, са уским и кривудавим улицама и са мало становника. Сеоска насеља се снабдевају водом са планинских извора преко локалних водовода. Позната су по сточарству и млечним производима (овчији сир, кајмак). Кроз Г. пролазе само путеви локалног значаја. Г. има изражене амбијенталне, климатске, биогеографске и друге вредности које погодују развоју сеоског туризма. На јужним падинама Девице и Озрена погодне су за развој спелеолошког, планинарског, излетничког и ловног туризма. Сеоски туризам је присутан у селу Липовац (установа за одмор и рекреацију деце, манастир Св. Стефан из XIV в. и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Регионална географија СФР Југославије, Бг 1980.

С. Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛДМАН, Стеван

ГОЛДМАН, Стеван, пнеумофтизиолог, универзитетски професор (Сегедин, Мађарска, 20. ХII 1914 -- Нови Сад, 7. ХI 1988). Медицински факултет уписао у Загребу, а завршио 1938. у Бечу. Радио у Градској болници у Суботици (1938--1939) и Санаторијуму за туберкулозу у Сурдулици (1939--1941), одакле је интерниран у Мађарску. Ослобођење дочекао у логору у Терезијанштату. Потом радио (1945--1947) у Санаторијуму на Иришком венцу, Војној болници у Сарајеву и болници у Новом Саду, где је завршио и специјализацију из пнеумофтизиологије. Радио 1947--1957. и био заменик директора у Савезном институту за туберкулозу на Голнику (Словенија). Именован 1957. за директора Института за туберкулозу Војводине (у изградњи) у Сремској Каменици, који је почео с радом 1960. и убрзо имао близу 800 кревета. Звање примаријуса стекао 1957, а биран је за ванредног (1960) и редовног професора 1966. на Мед. ф. у Новом Саду. Покренуо 1963. и био први главни уредник запаженог стручног и научног часописа Саопштења (Саопштења Института за плућне болести и туберкулозу), који од 1993. излази по називом Pneumon (Часопис Удружења пулмолога, Удружења кардиоторакалних хирурга и Секције грудних хирурга Србије). Бавио се превенцијом, организацијом епидемиолошке службе и лечењем туберкулозе (медикаментним, хирушким и физикалним), касније развојем дијагностике и лечењем других пулмолошких обољења, што је омогућило развој кардиохирургије у Институту (и V. Zrilić, „Die Tuberkulose in Jugoslawien mit besonderem Rückblick auf die Autonome Provinz Wojwodina", Wiener Medizinische Wochenschrift, 1968, 118, 43; коаутор, „Early diagnosis of carcinoma of the bronchi with special reference to catheter biopsy", Scandinavian Journal of Respiratory Diseases, 1974, 89; и M. Acketa, „Méthodes d'enquête sur la bronchite chronique en Yougoslavie", Bronches, 1975, 25, 2; „Die Tuberkulose in Jugoslawien. Gegenwart und Zukunft", Praxis und Klinik der Pneumologie, 1977, 31, 5). Био редовни (1979) и почасни члан (1981) Медицинске академије СЛД. Код оснивања ВАНУ 1979. изабран за дописног, 1984. за редовног члана и био је секретар и члан Председништва. Објавио више од 230 радова, од тога 40 у иностраним часописима. Био председник Савезне комисије за плућне болести и туберкулозу, члан Медицинског савета Федерације, председник Здравственог савета Војводине и Црвеног крста Војводине. Добитник многих домаћих и страних признања, као и Ордена заслуга за народ (1947), Ордена рада са златним венцем (1962), Ордена рада са црвеном заставом (1974), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1984) и др. Улица у којој се налази Институт данас носи назив „Пут др Голдмана".

ДЕЛА:„Екстраплеурална пнеумолиза (резултати на Голнику од 1945. до краја 1949. г.)", Туберкулоза, 1950; 2, 3--4; коаутор, „Sarcoidosis in Europe: a cooperative study", Annals of the New York Academy of Sciences, 1976, 278; и B. Djurić, „Difficulties in the diagnosis of unusual manifestations in sarcoidosis. Significance of the Kveim test", Scandinavian Journal of Respiratory Diseases (Suppl.), 1978, 102.

ЛИТЕРАТУРА: B. Fortič, „Umrl je akademik prof. dr. Stevan Goldman (1914--1988)", Golniški vestnik, 1988, 17; Медицинска академија Српског лекарског друштва: Биографије чланова, Бг 1996; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; А. Гаон (ур.), Знаменити Јевреји Србије, Бг 2011.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛДНЕР, Бранислав

ГОЛДНЕР, Бранислав, радиолог, пнеумофтизиолог, универзитетски професор (Шабац, 31. XII 1936). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1962, специјализацију из пнеумофтизиологије завршио 1968, магистрирао 1973, специјализацију из радиологије завршио 1974, а 1977. одбранио докторску дисертацију под називом „Радиолошки аспекти колатералног коронарног крвотока". Радио као специјалиста радиолог у КЦ Србије (1974--1999). За асистента на Мед. ф. у Београду на Катедри радиологије изабран 1979, а редовни је професор од 1995. Био је шеф Kатедре за радиологију (1995). Оснивач и управник Антитуберкулозног диспанзера у Гучи (1968--1971). Оснивач и директор Института за радиологију КЦ Србије и управник Дијагностичког радиолошког центра у КБЦ Бежанијска коса (1999--2001). Уже подручје рада му је радиологија респираторног, кардиоваскуларног и ендокриног система, урорадиологија, мамографска и ултразвучна дијагностика. Усавршавао се у Паризу, Напуљу и Лос Анђелесу. Члан Медицинске академије и Скупштине СЛД и председник Секције за радиолошку дијагностику. Експерт СЗО за радиологију, оснивач и главни уредник Радиолошког архива Србије (1992--1997). Добитник две Октобарске награде Града Београда (1989. и 1996) и Повеље СЛД (1995).

ДЕЛА: „Unusual intra-arterial communication in the normal right coronary tree", Catheterization and Cardiovascular Diagnosis, 1986, 12, 6; коаутор, „Experimental radiologic imaging of ulnar and median nerves", J Radiol., 1990, 71, 10; и M. Stojanović,  D. Ivković, „Renal cell carcinoma and arterial hypertension", Clinical and Experimental Nephrology, 2009, 13, 4.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Голема река

Голема река, строги природни резерват букве прашумског типа проглашен 1981, на површини од 34,6 ха у оквиру Парка природе „Стара планина". Обухваћен је 16. одељењем газдинске јединице „Бабин зуб -- Орлов камен -- Голаш". Резерват се налази у сливу Големе реке, у дијапазону надморских висина од 1.250 до 1.350 м. Геолошку подлогу чине кречњаци и доломити, а земљиште припада типу хумусних смеђих киселих земљишта. Прашумски резерват образује заједница планинске букве са беквицом (Luzulo-Fagetum serbicum). Број стабала по хектару је 143, укупне запремине од 644 м^3^ и дијапазона прсних пречника највећег броја стабала између 20 и 60 цм, са процењеном старошћу највећих стабала преко 100 година. Узрасна структура стабала букве у резервату је прогресивна и указује на равномерно и успешно обнављање. Заједница букве и беквице у резервату припада типу млађих прашумских станишта. Фауна и флора резервата карактеристична је за букове шуме централног дела Балканског полуострва.

ЛИТЕРАТУРА: D. Ostojić, B. Jovanović, B. Kisin, „Beech virgin reserves in Serbia", Proceedings of the III Congress of Ecologists of the Republic of Macedonia with International Participation, 6--9.10.2007, Struga, Sk 2008.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕМО СЕЛО

ГОЛЕМО СЕЛО, село у јужној Србији, у Пољаницама, југозападно од планине Кукавице, у долини реке Ветернице (лева притока Јужне Мораве). У долини је локални пут, који западно од Кукавице повезује Лесковац и општинско средиште Врање (27 км). Насеље је формирано у XV в. Староседеоци су пореклом из околних села, из Јабланице, новобрдске Криве Реке, околине Владичиног Хана и Лесковца. Током друге половине XX в. трајала је депопулација. Године 1953. било је 1.772, а 2011. 786 становника од којих су 97,3% били Срби. Највећи број економски активног становништва је радио у пољопривреди (30,7%), а неаграрног становништва у прерађивачкој индустрији (27,6%). Насеље је дисперзивног типа, а простире се по долинском дну и обе њене стране од 480 до 720 м н.в. У долини, уз друм је највећи заселак Река, где су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и један погон конфекције.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕМОВИЋ, Димитрије

ГОЛЕМОВИЋ, Димитрије, етномузиколог, композитор, универзитетски професор (Београд, 3. IV 1954). Студирао композицију и соло певање, а дипломирао (1978) и магистрирао (1981) етномузикологију на Факултету музичке уметности у Београду, на којем је 1987, под менторством Д. Девића, одбранио и докторску тезу Народна музика Подриња (Сар. 1987). Од 1979. ради на Одсеку за етномузикологију истог факултета, а редовни професор постаје 2002. Као вишегодишњи шеф Катедре за етномузикологију немерљиво доприноси њеном развоју и унапређењу, чиме студије етномузикологије доводи у раван светских тенденција. Његов етномузиколошки рад заснован је на изузетно обимном теренском искуству. Истражујући традиционалну музику, обишао је преко 600 села у Србији, Црној Гори (Бока которска и приморје), Босни и Херцеговини (североисточни и северозападни део) и Македонији (северни део). Карактеристично је да ова истраживања веома често спроводи тимски, заједно са другим етномузиколозима и/или етнокореолозима. Као резултат оваквог начина рада објављене су многе студије у земљи и иностранству. Најзапаженије су студија о рефрену у народном певању (Рефрен у народном певању: од обреда до забаве, Бл 2000), затим јединствена збирка краћих студија посвећених разним проблемима српске традиционалне музике (Етномузиколошки огледи, Бг 1997) и свакако студија посвећена Крстивоју Суботићу, једном од најпроминентнијих сеоских традиционалних музичара Србије (Народни музичар Крстивоје Суботић, Ва 2009). Готово све његове публикације праћене су и одговарајућим аудио-материјалима, чинећи тако Г. и највећим савременим сакупљачем традиционалне, посебно сеоске музике у Србији. Своје изванредно познавање српског музичког фолклора презентовао је и на универзитетима у Солуну, Бечу и Чикагу. Руководилац је вишегодишњих научно-истраживачких пројеката ФМУ прихваћених у надлежним министарствима Републике Србије. Аутор је и већег броја радио и ТВ-емисија са тематиком из области традиционалне музике, као и стални члан жирија на домаћим и иностраним фестивалима музичког фолклора. Изузетно етномузиколошко искуство делимично је уграђено и у његов релативно обиман композиторски опус. Ранија дела показују наклоњеност мањим формама (Циганске песме за сопран и клавир, 1992; Песме из домовине за сопран и гудачки ансамбл, 1995), но касније се, уз чак 40 хорских композиција, претежно окреће комплекснијим делима, као што су Божанствена литургија пређеосвећених дарова, за соло тенор, баритон и мешовити хор (1998), ораторијуми Хирамов завет (2004) и Дрино, водо (2011), те дечја опера Дечак који се ничег није бојао (2007).

ДЕЛА: и О. Васић, Народне песме и игре у околини Бујановца, Бг 1980; Народна музика титовоужичког краја, Бг 1990; Човек као музичко биће, Бг 2006; Пјевање уз гусле, Бг 2008; „Balkan Refrain: Form and Tradition in European Folk Song", Europea: Ethnomusicologies and Modernities, Maryland--Toronto--Plymouth, 2010, 9; „Сеоско певање у западној Србији (прилог проучавању музичких дијалеката у Србији)", у: Србија: музички и играчки дијалекти, Бг 2011; „Contemporary Singing to Gusle Accompaniment in Serbia and Montenegro", Europеa: Ethnomusicologies and Modernities, Lanham--Toronto-- Plymouth, 2012, 11.

Мл. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕМОВИЋИ

ГОЛЕМОВИЋИ, српска великашка породица из XV в. Браћа Ђурађ и Оливер-Олко, властела из Области Бранковића, избили су у врх чиновничке аристократије у држави деспота Ђурђа Бранковића. Оливер се помиње као приштински кефалија 1436. у једном судском спору између дубровачких трговаца у Приштини. Браћа су била уз деспота у изгнанству у време првог турског освајања Српске деспотовине 1439--1444. Већ тада је деспот поверавао Ђурђу осетљиве дипломатске мисије. По деспотовом налогу боравио је новембра 1443. у Дубровнику, где му је дата барка за превоз до Сплита. Од Дубровчана је такође молио посредовање да би добио salvus conductus за одлазак херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Након обнове деспотове државе срећемо га почетком 1448. у Приштини, као „службеника господина деспота". Тада је дубровачка влада настојала да његовим посредовањем накнади штету Турчину Скендеру, којег је опљачкао један дубровачки грађанин. Истим поводом Дубровчани су се обраћали средином исте године Оливеру, који је наследио брата на положају деспотовог намесника у Приштини. Оливерове надлежности после 1448. нису остале ограничене на Приштину, него је он, по свему судећи, постављен на положај деспотовог намесника у читавој Области Бранковића. Дубровчани га називају „valioso del signor despoto in quelle parte". Када је кефалија Трепче Вукосав Добровојевић увео нове царине за дубровачке трговце 1450, Дубровчани су се жалили деспоту и Оливеру. Почетком 1454. Оливеру је поверено вођење поступaка за утврђивање граница хиландарских метоха у призренској области. Он је овластио своје поверљиве људе да предводе рад судских комисија на одређивању граничних линија на терену. После 1448. Ђурађ се налазио у деспотовом окружењу у Смедереву. Најкасније од почетка 1453. носио је титулу челника и био један од највиших достојанственика на двору. Постављен је на место деспотовог судије у Смедереву 1454, а као деспотов посланик ишао је султану Мехмеду II 1453. и 1456. Овај други пут деспот је све наде полагао у његово искуство у покушајима да се нагоди са султаном после турског пораза под Београдом. Након тога престају вести о њему. Велики утицај у деспотовом окружењу обезбедио му је место у народном предању. Као Големовић Ђура, један од дванаест војвода деспота Ђурђа, помиње се у српској народној песми „Смрт војводе Кајице". Оливер је нашао уточиште на двору деспотове кћери султаније Маре у Јежеву код Сера. Према српским летописима тамо је и умро 18. XII 1463.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕНИШЧЕВ КУТУЗОВ, Иља (Илија)

ГОЛЕНИШЧЕВ КУТУЗОВ, Иља (Илија) **(**Голенищев Кутузов, Илья), филолог, историчар књижевности, преводилац (Наталијино, Саратовска губернија, Русија, 17. IV 1904 -- Москва, 26. IV 1969). Са породицом је емигрирао у Краљевину СХС 1920. Завршио је упоредну књижевност, француски језик и књижевност, те српску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Преводио дела руске, украјинске, француске, италијанске, немачке књижевности, али и дела са српског на стране језике. Био је гимназијски професор француског језика у Никшићу, Дубровнику и Београду. Од 1929. до 1933. био је француски стипендиста у Паризу, где је на Сорбони одбранио тезу „Мотив Гризелде у Француској у XIV и XV веку". У лето 1933. и 1934. помагао као пратилац и преводилац америчком научнику Милману Перију приликом његове фолклорне експедиције по Херцеговини, Босни и Далмацији, што ће утицати на његова интересовања за српско усмено стваралаштво. У раду „Русија у нашим народним песмама" (СКГ, 1936, 48) Г. је анализирао епске песме из збирки Вука Караџића и Симе Милутиновића Сарајлије, али и тада још необјављене збирке Милмана Перија, проналазећи у њима традиционалне народне представе балканских Словена о Русији и анализирајући поетску грађу у светлу историјских чињеница о односима српског и руског народа. Од 1934. био је приватни доцент на Ф. ф. Београдског универзитета: предавао је историју француског језика и књижевности. У Српском књижевном гласнику, Страном прегледу објавио више научних расправа и чланака, био организатор и учесник књижевних кружока у Београду (Гамајун и Књижевна среда), а учествовао је (с Александром Белићем) и у припреми III међународног конгреса слависта у Београду 1939. У Русију се вратио 1955, где се прво запослио у Институту за светску књижевност Руске академије наука, у звању старијег научног сарадника, а потом предавао на Московском универзитету италијанску и француску књижевност (1956--1958). Иако се претежно бавио књижевношћу италијанске ренесансе (приредио сабрана Дантеова дела и др.), посветио је неколико студија проблемима изучавања српске епске поезије. Приредио антологију Эпос сербского народа (Москва 1963) у којој је превео двадесетак песама, а у опширном поговору разматрао питања односа историје и епског памћења, поделе епских песама на циклусе, компаративног проучавања епских мотива и сижеа, корелација усмене и писане књижевности, поетске биографије епских јунака (посебно Марка Краљевића). Обухвата и резултате српских и страних научника. Овој проблематици посветио је и знатан део своје последње књиге Славянские литературы. Статьи и исследования (Москва 1973, постхумно објављена) у раду Эпос народов Югославии. Приредио је и антологију Сказки народов Югославии (Москва 1962; до сада штампана у четири издања), за коју је написао предговор у којем упознаје руске читаоце са историјатом њиховог бележења, посебно истичући заслуге Вука Караџића, као и са основним одликама усмених прозних врста.

ЛИТЕРАТУРА: О. Ђурић, Руска литерарна Србија 1920--1941: писци, кружоци и издања, Г. Милановац 1990; И. В. Голенищева-Кутузова, „Эпическое творчество народов Югославии в трудах И. Н. Голенищева-Кутузова", у: Русская эмиграция в Югославии, Москва 1996.

Ј. Јокић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕТИ

ГОЛЕТИ, обешумљене, oгољене и вегетацијом слабо обрасле површине које су претежно и типично развијене на планинским местима Србије. Њихова површина износи око 19.000 хa или 1,9% од укупне површине шума Србије. Мелиоративним мерама, на првом месту пошумљавањем, може се успорити даља деградација земљишта и оне привести корисним наменама. Стварање г. у Србији последица је сече шума ради добијања пољопривредних земљишта, пашњака и других користи. Земљиште, лишено шуме која га је штитила, изложено је штетним утицајима падавина и ветра, који доводе до убрзаних ерозионих процеса. Класификација г. се врши на основу стања земљишта, могућности њихове биомелиорације и погодности за пошумљавања. Према стању земљишта, г. се сврставају у четири групе: г. са дебелим слојем земљишта; г., где се земљиште налази између блокова површинских стена; г. на којима је земљиште врло плитко и скелетно и г. без земљишта са компактним слојевима стена или иницијалним земљиштем у њиховим пукотинама. Према могућностима примене биомелиорације, г. се деле на оне на којима је могућа примена економски значајних пионирских врста дрвећа; на оне на којима се могу садити само пионирске врсте; на оне на којима се могу уносити само шибље и травна вегетација и оне на којима се претходно мора обавити мелиорација земљишта. У Србији су процентуално најзатупљеније г. на којима се саде само пионирске врсте дрвећа -- црни бор и црни граб, младих садница у јаме, градоне, и контурне ровове. Садња жбунова и затравњивање се ретко примењује.

ЛИТЕРАТУРА: М. Крстић, Гајење шума. Конверзија, мелиорација и вештачко обнављање, Бг 2006.

В. В. Исајев

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕШ

ГОЛЕШ, село у централном дијелу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Травник, изграђено на сјеверним падинама планине Комар, у уској долини рјечице Кланац (десна страна слива Лашве, лијеве притоке Босне). До села води слијепи локални пут који се одваја од пута Травник -- Доњи Вакуф. Општински центар је удаљен око 20 км. Насеље је компактно, изграђено у проширеном дијелу долине и има основу радијалног облика. Улице су трасиране по дну долине ријеке Кланац и њених притока. Године 1948. Г. је имао 550 становника, а до 1991. њихов број је порастао на 1.081 од чега су 51,2% били Муслимани, а 48,1% Срби.

Т. Мишлицки

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕШ

ГОЛЕШ, рудник магнезита код Липљана, отворен 1927. Произведена руда је од јуна 1928. прерађивана на самом руднику у полупроизвод -- каустично -- печени магнезит (каустик). Прерада се обављала у малим шахтним пећима, чија је радна температура износила 700--800 ^0^С. Капацитети пећи били су мали, па је и производња рудника била мала и немеханизована. Експлоатација магнезита (MgCO3) у богатом хидротермално-жичном лежишту Г. у почетку је извођена површинским путевима, а касније је, отварањем дубљих делова лежишта вертикалним окном, настављена подземним радовима. Одмах после II светског рата у Г. је монтирана ротациона пећ годишњег капацитета 10.000--15.000 т каустично-печеног магнезита. До 1999. Г. је радио у склопу пословног система „Магнохром", којем је, с прекидима у раду 1983--1986. и 1992--1994, испоручио 2.350.000 т концентрата магнезита. После 2000. рудник је под нејасним околностима приватизован.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ласица, Магнезити Југославије, Бг 1985; С. Вујић и др., Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛЕШИ

ГОЛЕШИ, село у Босанској Kрајини, у Републици Српској, у општини Бањалука. Лежи око 10 км југозападно од општинског центра, са којим је повезано локалним слијепим путем. Г. су изграђени у изворишном дијелу рјечице Суртолије, лијеве притоке Врбаса, на висинама од око 400 м. Дисперзивног су типа, заузимају велику површину и чини их велик број заселака. У њима су основна школа, пошта и амбуланта. Године 1948. ту је живјело 1.221 лице, њихов број је до 1961. растао, а затим се смањивао. 1991. било је 827 становника од којих су 820 били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва из 2013. село је имало 384 становника.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИ ОТОК

ГОЛИ ОТОК, јадранско острво на којем је био устројен логор за политичке затворенике 1949--1956. Налази се источно од полуострва Истра, између острва Раб, Св. Гргур и Првић. Северна обала је гола и неприступачна, док је јужна и југоисточна сиромашна зеленилом, али богата увалинама од којих је највећа Мала Тетина. Углавном неплодан и без сталних становника, Г. о. је у далекој прошлости најчешће служио за испашу оваца, те је на њему постојало само неколико сезонских пастирских станова и цистерни за кишницу. У I светском рату Аустроугарска је ту изградила логор за држање заробљеника са Источног фронта. Између два светска рата био је у власништву извесног Рада Вуковића, велетрговца из Бриња. После II светског рата на Г. о. је отворен логор за политичке затворенике -- присталице Информбироа, припаднике демократских покрета и странака из година непосредно после комунистичке револуције. Одлука о формирању логора донета је почетком 1949, али су слични планови постојали и у међуратном периоду. Стево Крајачић и Едвард Кардељ првобитно су предлагали да се оснује логор у Добоју или на Пакленим отоцима, али је прихваћена идеја вајара Антуна Августинчића да то буде на Г. о., познатом по добром мермеру, који су кажњеници могли да прерађују. Градњу логора, под вођством Слободана Крстића Уче, почели су кажњеници из Лепоглаве. Изградивши прве објекте (бараке, пристаниште, путеве, зграде за управнике и стражаре), неприступачно и каменито острво претворили су у место за издржавање казне. Логор је отворен 9. VII 1949, када је на острво стигла прва група од око 1.200 кажњеника. До краја те године у логору је било чак 3.663 затвореника, који су због рада у предузећу „Мермер", под надлежношћу савезне УДБ-е, постали познати као „мермераши". Не зна се тачно колико је лица боравило у логору до 1956, када је распуштен. Према Владимиру Дедијеру, било их је 31.000--32.000 од чега 18.000 административно кажњених и 13.000 осуђених војних и цивилних лица (тврдња бившег управника Анта Раштегорца). У званичној историји СКЈ наводи се да је до 1956. кроз Г. о. прошло нешто преко 11.000 људи. Према анализи Драгана Марковића, између 1949. и 1953. ту је боравило 11.611 лица од којих су 828 биле жене. У истом периоду пуштено је 5.920 лица, а умрло је 243. Званични подаци показују да је на Г. о. умрло између 343 и 500 лица. Жене, које су углавном служиле казну у Рамском риту и Забели, први пут су примљене на издржавање казне априла 1950. Међу логорашима је било народних хероја, министара, предратних комуниста, посланика и људи од угледа. Већину логораша чинили су Срби и Црногорци. На острву је постојало више „логора" (барака): Стари мушки логор („Стара жица"), Нови мушки логор („Нова жица"), Радилиште 101 („Петрова рупа") и женски логор. Прво је током 1949. настао стари мушки логор, а онда сви остали. За двадесетак затвореника који су до хапшења били у структурама власти и на одговорним партијским дужностима (генерали, министри, предратни комунисти који су школовани у СССР) резервисана је барака-логор у „Петровој рупи", где су живели под потпуном изолацијом. Нико није смео да зна ко се ту налази, нити да их види, као што ни они нису смели да виде било кога. Други затвореници су им храну и воду остављали стотинак метара даље. Међу лицима која су ту служила казну налазили су се: пуковник Владимир Дапчевић, један од бивших шефова Агитпропа Стефан Митровић, бивши новинар Миша Брашић, комунистички посланик Никола Ковачевић и др. Управници логора били су поверљиви високи официри УДБ-е, попут генерала Воја Биљановића, Бранка Дамјановића, Анта Раштегорца или Николе Бугарчића. Највећи број затвореника на Г. о. био је кажњен административним, односно прекршајним казнама до две године „друштвено-поправног затвора", али се она могла више пута понављати. Над кажњенима су примењиване мере „преваспитавања", засноване на тешким физичким и психичким притисцима на кажњенике, што је ово место издвајало међу другим логорима и затворима. Они који нису признавали властиту кривицу тучени су, малтретирани и понижавани, у чему су, поред чувара, учествовали и сами робијаши, доказујући да су „преваспитани" или се, пак, борећи за бољи статус. Посебно тешка казна за кажњенике био је бојкот, који је трајао око два месеца, а некад и дуже. Особи под бојкотом био је забрањен сваки разговор, радила је најтеже послове туцања камена, подносила пљување, псовање, ударце колектива и др. Највећи део времена логораши су проводили у тешком физичком раду у каменоломима и рудницима боксита, без обзира на временске прилике. Током 50-их година подигнуте су биле и радионице у којима су осуђеници секли мермер, обављали столарске, финоклесачке радове, кројачке и обућарске послове. Постојале су и норме и рад по норми. Онај ко је пребацивао норму, добијао је више хране и друге ситније олакшице. Информбировци који су „ревидирали став" добили су могућност да буду чланови радних бригада и оду на рад ван острва (сеча дрва на Велебиту, изградња вила у Загребу и Ријеци). Од средине 50-тих година XX века, када је престао сукоб са Информбироом, Г. о. је претворен у обичан затвор и потпао под надлежност СР Хрватске. У њега су тада затварана лица која су починила кривична дела, а понекад и малолетни преступници.

ИЗВОРИ: В. Дедијер, Нови прилози за биографију друга Тита, III, Бг 1984; Д. Јовановић, Музеј живих људи, I--II, Бг 1990; Д. Михаиловић, Голи оток, I--V, Бг, 1990--2012; М. Б. Стијовић, Свједочанства голооточких злочина, Бг 1995; О. Благојевић, Мој живот, Бг 1996; Д. Михаиловић, Кратка историја сатирања, Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Историја СКЈ, Бг 1985; Д. Марковић, Истина о Голом отоку, Бг 1987; Јосип Броз Тито и Голи оток, Бг 1990; М. Кордић, Разголићени оток, Бг 1990; Д. Симић, Б. Трифуновић, Женски логор на Голом отоку, Бг 1990; С. Ћурувија, Ја, ибеовац Владо Дапчевић, Бг 1990; М. Б. Стојановић, Голи оток: анатомија злочина, Бг 1991; С. Божовић, Голооточки геноцид, Бг 1992; Голи оток (1949--1956), радови са округлог стола, Пг 1998; М. Ивковић, Пут безнађа, Н. Сад 2004; С. Цветковић, Између српа и чекића. Репресија у Србији 1944--1953, Бг 2006.

Н. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИЈА

ГОЛИЈА, планина у Црној Гори која се протеже правцем северозапад-југоисток, на дужини од око 40 км између Никшићког поља на југоистоку и Гацког поља на северозападу. Широка је до 15 км. На југоистку је ограничена Никшићким пољем, на југозападу планинама Његуш и Сомина, на северозападу Гацким пољем, а на североистоку долином Пиве и Комарнице и планином Војник. Највиши врхови су Ружица (1.945 м), Чардак (1.935 м) и Добрелица (1.882 м). Геолошке формације се пружају правцем северозапад-југоисток, а на њих нормално и често међусобно паралелно стоје раседи. На планини доминирају горњокредни плочасти до слојевити кречњаци и доломити са хондродонтама, слабостратификовани капринидски кречњаци и слојевити рудистни кречњаци и доломити. Средишњим делом планине, континуирано, али у врло уском појасу протеже се флиш, којег изграђују шкриљави лапоровити кречњаци, хетерогени лапорци и глинци (мастрихт, палеоген). На планини је развијена крашка ерозија. Веома је сиромашна водама. Падине ка североистоку и Пивској површи су обрасле густим листопадним и четинарским шумама, док су југозападне падине доста голе. Г. је позната као сточарски предео: на њој нема насеља, па ни путева. Планина је окружена путем, дуж којег су мала села. Асфалтирани регионални путни правац Никшић--Гацко, који је најкраћа веза Црне Горе са централном Босном и Херцеговином, трасиран је дуж јужне границе Г.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Мијановић, „Population of mountain area of Niksic municipality", Географски факултет Универзитета у Београду -- зборник радова, Бг 2008.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИЈА

ГОЛИЈА, планина у југозападној Србији, која је на источној страни ограничена долинама река Рашке и Ибра, на југу долином Људске реке, леве притоке Рашке, а на западу долином ивањичке Моравице. Северна граница планине није јасно изражена и ту се на њу надовезује планина Радочело. Планина се лучно протеже правцем запад-исток на дужини од 32 км. Највиши врх је Јанков камен (1.883 м). Највећи део планинске масе је од палеозојских филита и серицитских шкриљаца из карбона, који припадају ивањичкој серији. Међу њима спорадично избијају терцијарни кварцлатити и кварцмонцонити, гранодиорити и гранити. На ширем подручју, у виду острваца запажају се метаморфисани кварцни конгломерати и хлорит актинолитске стене такође карбонске старости. Непропусна геолошка подлога и обиље падавина чине Г. богату водом. Рудни рејон Г. карактеришу ендогена лежишта магматогеног порекла. Отуда је њихово стварање и просторни размештај у тесној вези са тектоно-магматским процесима који су се одиграли у олигомиоцену, укључујући и структурно уобличавање рудоносног простора. Северни део рудног реона Г. одликује се углавном појавама и лежиштима антимона (Лиса-Глијеч, Ајдучко брдо), олова и цинка (Осоница), односно елементима нижетемпературног стварања. Биљни свет Г. чини око 1.100 биљних врста. До висина од око 500 м доминирају храстове шуме. На северно и североисточно експонираним теренима су букове шуме. На површинама високим између 500 и 1.000 м су мешовите шуме букве и јеле или букве и смрче, а изнад 1.000 м успева само смрча. На планини постоје три резервата заштићене шуме, тресавских и језерских екосистема. Године 2001. подручје планине Г. стављено је под заштиту као Парк природе Голија и сврстан у 1. категорију заштите као природно добро изузетног значаја. Површина парка је 75.183 ха, а налази се на надморској висини између 416 и 1.833 м н.в. Нижи делови планине, до висине од око 1.200 м густо су насељени малим селима, која су најчешће дисперзивног типа. Насељеност планине дозвољавају земљишта погодна за обраду и узгој жита, кромпира и воћа. Већих насеља нема. Прометне комуникације мимоилазе ову планину. Најзначајнији пут је на њеној западној периферији и повезује Ивањицу и Сјеницу.

ЛИТЕРАТУРА: А. Антоновић, „Торијум у Србији", Весник -- геологија, хидрологија и инжењерска геологија, 2002, 52; М. Симић, „Металогенетске карактеристике северног дела рудног рејона Голије", Весник -- геологија, хидрологија и инжењерска геологија, 2003, 53; Д. Миљановић, „Стање животне средине на подручју Парка природе 'Голија'", ГСГД, 2005, 85, 1; А. Милановић, Б. Миловановић, „Приказ климатских карактеристика Голије у функцији евалуације простора", ЗРПМФ, 2010, 58.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИЈАНИН, Јово

ГОЛИЈАНИН, Јово, трговац, народни посланик, добротвор (Трусина код Невесиња, Херцеговина, 23. IX 1849 -- Дубровник, 14. IV 1935). За време Невесињског устанка, с братом Ђорђем, формирао је устаничку чету коју је издржавао својим новчаним средствима, да би 1877. прешао у Рисан где се бавио приватним пословима. Стекавши велико богатство, из Рисна се у Никшић преселио 1879. где се настанио и бавио трговином све до 1925. када се преселио у Дубровник где је живео до краја живота. Биран је 1903. за одборника Никшићке општине, а у два наврата за народног посланика Црногорске народне скупштине (1906, 1911). За време аустријске окупације интерниран је у Карлштајн (1918). Добротворним прилозима помагао је изградњу Дома за умоболне (1899), оснивање првог никшићког певачког друштва „Захумље", развој заната и трговине у Никшићкој општини те многа национална и културна друштва. Тестаментом је сву своју имовину (у Никшићу и Дубровнику) оставио Никшићкој општини за подизање Дома за старице и старце у граду. Након смрти основана је Задужбина Јова Филипова Голијанина, те је донет Статут задужбине. Задужбина је 1945. предата на располагање Министарству социјалне политике Црне Горе. Председник Управног одбора Задужбине је 1949. предложио да се она укине, а да се имовина преда Градском народном одбору у Никшићу. Због тога старачки дом никада није подигнут, имовина је отуђена, а завештачеве жеље никада се нису испуниле. Био је председник и акционар АД Никшићка штампарија када су се у Црној Гори појавиле прве приватне новине Невесиње (1898). Био члан Управе Друштва Никшићке читаонице (од 1881), те члан Управног одбора Никшићке штедионице. Носилац је више црногорских, српских, југословенских и руских одликовања.

ИЗВОР: Државни архив Црне Горе.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Голијанин Јово", Политика, 18. IV 1935; О. Вишњић, Голија и Голијани, Требиње 1987; М. Сарић, Никшићка област: 1878--1918, Бг 1997; М. Голијанин, Братство Голијанин, Невесиње 2000; Д. Паповић, Примјери филантропије у Црној Гори до краја ХХ вијека, Пг 2009.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИЈАНИН, Ненад

ГОЛИЈАНИН, Ненад, одбојкаш, спортски функционер, привредник (Земун, 18. VI 1948). Одбојку почео да игра у београдском Синђелићу (1965--1967), одакле је прешао у Партизан (1967--1978) с којим је био првак државе (1973, 1978) и освајач Купа Југославије (1971, 1974). За репрезентацију одиграо 38 утакмица. Дипломирао на Економском факултету у Београду (1979). Још као играч запослио се у конфекцији „Бранка Динић" из Књажевца (1975--1978), потом је био комерцијални директор конфекције „Јавор" из Ивањице (1978--1988), па директор сектора у спољнотрговинском предузећу „Центротекстил" (1988--1990). Основао је приватно предузеће „Тера трејд" у Београду и водио га до одласка у пензију (2012). Упркос пословним обавезама остао је у спорту и после играчке каријере. Председник је ОК Партизан од 1986, који је под његовим вођством и финансијском помоћи био првак државе 1990, 1991. и 2011, те освајач националног Купа 1989/90. и 1990/91. У Купу ЦЕВ Партизан је 1990. заузео друго место. У клубу се за то време афирмисала плејада одбојкаша, од којих су највећу славу стекли Ж. Танасковић, Г. Вујевић, И. Миљковић, А. Атанасијевић и др. Г. је потпредседник националног одбојкашког савеза (од 1992). С председником Александром Боричићем и генералним секретаром Слободаном Милошевићем дао је немерљив допринос успону српске одбојке, која се после искључивања из међународних такмичења (1992--1994) вратила као светска сила (одбојкаши од 1995. и освајања бронзане медаље на Европском првенству у Атини, а одбојкашице од 2006. када су освојиле друго место на Светском првенству, а њиховим путем кренуле су и све млађе селекције репрезентације). Као изузетан спортски радник и економски стручњак од 2003. је члан Финансијске комисије Европске одбојкашке конфедерације (ЦЕВ). У Председништву Олимпијског комитета Србије је од 2000, а од 2008. је потпредседник ЈСД Партизан из Београда.

ИЗВОРИ: Архива Одбојкашког савеза Србије и ОК Партизан.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИЋ, Јован

ГОЛИЋ, Јован, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 17. I 1956). На Електротехничком факултету у Београду дипломирао 1979, магистрирао 1981. и докторирао 1985. Од 1979. до 1993. радио у Институту за примењену математику и електронику у Београду, где је стекао звања научног сарадника (1986) и вишег научног сарадника (1990). У звање доцента са скраћеним радним временом изабран 1986. на Факултету техничких наука у Новом Саду и 1988. на ЕТФ у Београду. Од 1993. до 1997. радио као научник истраживач на Квинсленд универзитету за технологију (Аустралија). Године 1997. изабран је за ванредног професора на Катедри за примењену математику ЕТФ у Београду, где је радио до 2001. Од 2001. до 2003. био је главни криптограф у Rome CryptoDesign Center, Gemplus (Италија), а од 2003. прешао је у Telecom Italia Lab (Торино). Држао је наставу из криптологије, заштитног кодовања, теорије информација, дискретне математике, алгебре и нумеричке анализе. Његова истраживачка интересовања укључују анализу и синтезу секвенцијалних и блок шифарских система, сигурну примену криптосистема, дигиталне секвенце, заштитно кодовање, теорију информација, дискретну математику, методе оптимизације, препознавање облика, обраду сигнала, биометрију и статистичку детекцију аномалија. Коаутор је књиге Заштитно кодовање са статистичким препознавањем облика (Бг 1989). Носилац је награда Града Београда за дипломски рад (1979) и за докторску дисертацију (1986), те Награде „Проф. Бранко Раковић" за истакнути научно-истраживачки рад (1988).

ДЕЛА: „Iterative optimum symbol-by-symbol decoding and fast correlation attacks", IEEE Transaction on Information Theory, 2001, 47; и R. Menicocci, „Statistical distinguishers for irregularly decimated linear recurring sequences", IEEE Transaction on Information Theory, 2006, 52; „Exact Probabilistic Analysis of Memoryless Combiners", IEEE Transaction on Information Theory, 2007, 53.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), Наших 50 година (1948--1998), ЕТФ, Бг 2003.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛИЋ, Слађана

ГОЛИЋ, Слађана, кошаркашица (Бањалука, 12. II 1960). Кошарком је почела да се бави 1977. у Младом Крајишнику (Бањалука) и у њему провела највећи део дуге каријере (1977--1989). Потом је осам сезона играла за Сантаклер из Бордоа, једну сезону (1997/98) за Хемофарм из Вршца с којим је освојила титулу првака Југославије, а каријеру је завршила у шпанској Памплони (1999/2000). За репрезентацију Југославије дебитовала је 1980. на Балканском шампионату и за 11 година, играјући на позицији центра (висока 189 цм), одиграла 291 утакмицу за А репрезентацију (највећи број) и са 2.341 поеном постала трећи најбољи стрелац свих времена. Била је међу носиоцима игре националне селекције с којом је освојила сребрне медаље на Олимпијским играма у Сеулу 1988, на Светском првенству у Малезији 1990. и на европским првенствима 1987. у Шпанији и 1991. у Израелу, као и златну медаљу на Универзијади у Загребу 1987. На првенствима Балкана освојила је три златне (1983, 1984, 1988) и две сребрне медаље (1985, 1986). Добитница је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОБОК

ГОЛОБОК, село у Великом Поморављу, на површи са леве стране долине Велике Мораве. У долини реке 3 км источно од села је аутопут Београд--Ниш, али без прикључка на локалне путева. Општинско средиште Смедеревска Паланка је 13 км југозападно од села и они су повезани локалним путем. Сведочанства о селу постоје од краја XVIII в. Староседеоци су пореклом из динарских крајева и са Косова и Метохије. Током друге половине XX в. траје депопулација знатним делом изазвана одласком на рад у иностранство. Године 1953. био је 3.541, а 2011. 1.981 становник од којих су 97,2% били Срби. У пољопривреди је радило 74,2% активног становништва. Насеље је збијеног типа, а куће су концентрисане дуж главног и споредних путева на 120 до 220 м н.в. Облик основе и распоред улица су радијални. Јужни, мањи део села, одвојен је долином потока од главног дела насеља. У селу су православна црква, основна школа, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОВИЋ АБАЗОВИЋ, Димитрије Митар

ГОЛОВИЋ АБАЗОВИЋ, Димитрије Митар, свештеник, устаник (Пошћење, Шавник, 1772 -- Пошћење, 1878). Описменио се код свештеника и потом три године провео у манастиру Св. Тројице код Пљеваља. У чин свештеника рукоположен је 1791. у Сарајеву и одмах се вратио у родно место. Турци су му 1793. осудили оца на смрт, али је успео да побегне испод вешала, због чега су прозвани Головићи. Више је времена провео у бојевима него у парохији. Кад год су Турци нападали Дробњаке, он je ратoвао: 1805. бранио их је од напада Сулејмана Скопљака, 1816. од Миљевина-паше, 1847. од Дедаге Ченгића. Са војводом Шујом Караџићем и 33 устаника прешао је 1806. у Србију, али се после пропасти Првог српског устанка вратио у Црну Гору. Био је кратко заточен у Травнику 1829. заједно са дробњачким главарима, а после пораза на Грахову 1836. зближио се с владиком Његошем због чега је добио 100 удараца по табанима. Лукаво се приближио Смаил-аги Ченгићу да омогући осталим Дробњацима 1840. да спроведу заверу о смакнућу аге. Кратко је био парох у Морачи (1851--1853), па се вратио у Пошћење где је живео до смрти.

ЛИТЕРАТУРА: М. Т. Томић, „Биографије главнијех саучесника у погибији Смаил-аге Ченгића -- Поп Митар Головић-Абазовић", ГНЧ, 1911, 30; Р. Ковијанић, „Старац добри из Мажуранићева спева", ЗМСКЈ, 1965, 13/2, 14/1.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОГЛАВАЦ (Ваљевац), Теодор Стефанов(ић)

ГОЛОГЛАВАЦ (Ваљевац), Теодор Стефанов(ић), сликар (Гола Глава код Ваљева, око 1730 -- ?, крај XVIII в.). Претпоставља се да је, после првих сликарских поука добијених у неком ваљевском манастиру, 1750. прешао да учи код Јова Василијевича у Сремске Карловце, поставши један од првих српских сликара који прихвата стил руско-украјинског барока. Учествујући као Василијевичев помоћник на осликавању прве зоне крушедолске припрате са стојећим фигурама, постаје веома тражени иконописац. Већ 1750--1753. самостално слика олтарску преграду за стару цркву манастира Фенека, данас у цркви сремског села Шатринци. Стојећим фигурама шесторице старозаветних пророка и царева, светих химнографа и слаткопеваца Г. око 1752. украшава певнице цркве манастира Јаска и израђује апостолски фриз за цркву Св. Николе у Попинцима. Претежни део његовог иконостаса из цркве манастира Дивша (1753--1754) сачуван је и похрањен у Музеју Срема у Сремској Митровици. Почевши да губи клијентелу због доласка млађих сликара, Г. се око 1760. враћа у завичај. У Шапцу 1761. слика икону Богородице с Христом, данас у канцеларији Архијерејског намесништва у Ваљеву, потписујући се као Ваљевац. Сматра се да је ово прво дело које наговештава долазак рококоа у Србију. Година 1766. и 1767. је у Босни, где ради за православне цркве у Тешњу и Зворнику, а приписују му се и иконостаси за манастир Каону (1766) и цркву у Свилеуви (1766--1770). Иконе из старе цркве у селу Градојевићу (око 1770) чувају се и у Народном музеју у Шапцу, а из исте године потичу и велике престоне иконе старе цркве у Црној Бари. Као „Тодор молер" потписује се 1772. на Молитвослову из манастира Степање код Ваљева, после чега му се губи писани траг. Ипак, његови би могли бити и иконостаси за манастир Докмир, цркву брвнару у Орашцу код Обреновца (1785--1790) и Миличиницу код Голе Главе (1791). Иконе Г. одликује гомилање издужених фигура, недовољно познавање перспективе и анатомије, одсуство дубине простора и понављање продуховљених, али шаблонизованих ликова. Иконе зраче несумњивим осећајем за боју, звучним контрастима, ведрином, ваздушастошћу и нежношћу. Композиције великих празника и фигуре светитеља Г. је радио угледајући се на руско-украјинске графичке предлошке и западноевропске илустроване библије. Његова уметнички најзрелија дела настала су у Србији, у његовом родном крају. Током последње четвртине XVIII и првих деценија XIX в. ту делује тзв. ваљевска иконописна школа анонимних мајстора који раде у сликарском маниру Г. То сведочи о утицају, те открива тајну великог броја њему атрибуисаних иконостаса. Неки од њих му се приписују и због калиграфски исписаних натписа на иконама, његовом заштитном знаку.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Теодор Стефанов Ваљевац, србијански живописац 18. века", Музеји, 1949, 2; М. Лесек, „Иконе Теодора Гологлавца у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици", ГПСКВ, 1958, 2; „Иконостас цркве Преображења у Шатринцима", Саопштења, 1970, 9; О. Микић, Л. Шелмић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; П. Васић, „Теодор Стефанов Гологлавац или Ваљевац", Гласник Међуопштинског историјског архива, 1983, 18.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОКУТ

ГОЛОКУТ, неолитски локалитет, у атару села Визић, у западном делу Фрушке горе. На њему је откривено насеље старчевачке културе са остацима грађевинских објеката, огњиштима и јамама за отпатке са мноштвом керамичког и остеолошког материјала, те неколико старчевачких гробова-згрченаца. Поред тога нађена је керамика из енеолита (вучедолска култура) и један гроб (згрченац) из раног бронзаног доба. У старчевачком насељу Г. постоје два стратиграфски јасно раздвојена хоризонта становања. Старији хоризонт се састоји од полуукопаних и укопаних објеката, док је млађи хоризонт насеља карактеристичан по надземним објектима-кућама, од којих су сачувани само делови подова. Куће су грађене у техници плетера и лепа са примесом плеве, док су подови били фундирани са полуоблицама. Установљено је неколико варијаната стамбених објеката типа земуница. Различитог су облика и димензија, са подницама које су више пута обнављане. У појединим објектима местимично су се налазили пепео и гар, што не доказује постојање огњишта, јер није било трагова нагореле земље. Огњишта се углавном налазе изван кућа, а отисци од коља су доказ за постојање кровне конструције. Поред објеката, основну одлику чини керамика: груба, обична и фина. Грубу керамику чине лоптасте, полулоптасте и коничне зделе, затим заобљени и благобиконични лонци са широким или суженим отвором и цилиндричним вратом. Украшена је техником организованог барботина, урезима ноктом и штипањем, а понекад и урезаним линијама. Ободи и пластичне траке често су украшени утискивањем прста. Код обичне керамике поред лоптастих и полулоптастих здела, истичу се пехари на ниској шупљој нози и зделе коничне и биконичне профилације. Ту спадају и жртвеници са четири ноге са дубљим и плићим реципијентом. Код фине керамике доминирају зделе и пехари на нози са полулоптастим и благобиконичним реципијентом, понекад украшени сликањем -- криволинијским и спиралним тракама, које су изведене тамномрком бојом. Заступљена је текућа спирала и меандроидни мотив. Истраживања на Г. дала су значајне резултате о животу неолитских људи у завршној фази старчевачке културе, како у градитељству и производњи керамичког посуђа, камених и коштаних алатки тако и у начину сахрањивања, познавања култа, религије и веровања. Према сакупљеним налазима старчевачко насеље на Г. је хронолошки опредељено у фазу Старчево III по Милутину Гарашанину, односно Спиралоид Б по Стојану Димитријевићу. У горњим слојевима има налаза из раног бронзаног доба, као и средњовековног (турског перода).

Литература: Ј. Петровић, „Насеље старчевачке групе на Голокуту код Визића -- Ископавања 1973. и 1976", РВМ, 1984--1985, 29; „Земуница у насељу старчевачке културе на Голокуту", РВМ, 1986--1987, 30; „Позно старчевачко насеље на Голокуту код Визића", у: Б. Воргић, Б. Брукнер (ур.), Проблеми прелазног периода старчевачке у винчанску културу / Current Problems of the Transition Period from the Starčevo to the Vinča Culture, Зр 2006; „Сликана керамика у насељу старчевачке културе на Голокуту", РМВ, 2009, 51.

М. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОСЕМЕНИЦЕ

ГОЛОСЕМЕНИЦЕ (Gymnospermae), класа дрвенастих васкуларних биљака, претежно дрвећа и ређе жбунова, коју карактерише секундарно дебљање стабла и трахеиде у проводном систему. То су једнодоме биљке са раздвојеним мушким и женским репродуктивним органима, али могу бити дводоме, када су ти органи на одвојеним стаблима. Мушки репродуктивни органи су без омотача, појединачни или у цвастима, а женски у цвастима -- шишарицама, са семеним заметком који није покривен заштитним листићима (отуд име г). Семе им је у одрвенелим шишаркама, или у виду коштунице или бобице са меснатом семењачом. Листови су игличасти, сложено љуспасти, издужени и пљоснати или ширих лиски дихотоме нерватуре. Г. обухватају око 1.100 врста подељених у нешто преко 80 родова, 12 фамилија, осам редова и четири рецентне поткласе. Сматра се да воде порекло од дрвенастих папрати и да се први пут појављују у девону, пре 380 милиона година. Од данашњих г. заступљени су: четинари (поткласа Pinidae), цикаси (Cycadidae), гнетуми (Gnetidae) и гинка (Ginkgoidae). Са преко 600 врста четинари су распрострањени у целом свету, осим у хладним пустињама Арктика и Антарктика. Највећи број врста четинaра налази се у северној хемисфери, како у бореалним областима, тако и на планинама (→бореална вегетација), где образују моћне хоризонталне и висинске појасеве вегетације, екосистеме и биоме (нпр. тајга). У Србији расте 16 аутохтоних врста четинара (6 врста борова -- Pinus), 2 врсте смрче (Picea), 2 врсте јела (Abies) 1 врста тисе (Taxus) и 5 врста клека (Juniperus), док се далеко већи број страних врста и родова, претежно пореклом из Северне Америке и источне Азије, гаји по баштама и парковима. Цикаси су заступљени са 300 рецентних врста распрострањених у тропским и суптропским областима свих континената. Код нас се неке врсте гаје као собне биљке, а у баштама добро успевају у приморју. Гнетуми су у медитеранском делу Балканског полуострва заступљени са једним родом Ephedra и једном фамилијом Ephedraceae. У Србији расте само једна врста E. distachya која је недавно откривена, док само неколико врста настањују околне регионе под утицајем медитеранске климе (Македонија, Црна Гора, Албанија). Гинко је једини живи представник потфамилије, фамилије и рода у свету и пример је живог фосила. Природно расте у ограниченом ареалу у источној Кини, док се као украсно дрво гаји свугде у умереном појасу, па је релативно чест и по парковима и баштама у Србији. У Србији од г. заступљена је само поткласа четинара са 15 аутохтоних врста сврстаних у 5 родова и 3 фамилије: Pinaceae (Аbies -- јеле, Picea -- смрче и Pinus -- борови), Cupressaceae (Juniperus -- клеке) и Taxaceae (Taxus -- тисе). Аутохтони четинари образују у Србији висинске појасеве вегетације, обично изнад буковог појаса чинећи горњу шумску границу на планинама (нпр. борови молика и муника) или појас жбунасте вегетације изнад њих (планинска клека и бор кривуљ), али могу бити релативно широко распрострањени на планинским површима западне Србије и на специфичним геолошким подлогама као што су серпетинити (црни и бели бор). У Србији се налазе са ограниченим ареалима неке балканске ендемичне врсте четинара, као што су Панчићева оморика (Picea omorika), молика (Pinus peuce) и муника (Pinus heldreichii). Велике површине голети и пешчара у Србији су после II светског рата пошумљаване брзорастућим врстама четинара, пре свега црним и белим бором. Стране врсте четинара, пореклом из Северне Америке и Азије, гаје се као украсно дрвеће по парковима и баштама.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, „Одељак Gymnospermae (Голосемењаче)", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије I, Бг 1970; М. Видаковић, Четињаче, морфологија и варијабилност, Зг 1983; Б. Јовановић, Дендрологија са фитоценологијом, Бг 2009.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОТИЊА

ГОЛОТИЊА, назив за наго тело и његове обнажене еротске делове који су према важећим културним правилима покривени одећом. Њихово откривање се сматра непристојним, па је такво понашање означено стидним за онога ко то чини и увредљивим за оне који су томе изложени. Зато и симболика нагог тела у сновима има негативно значење и тумачи се као наговештај лоших догађаја и предзнак смрти. Међутим, обнажено тело је губило негативно значење у интимном животу људи и у обредном контексту. Иако је, према веровању, било подложно злим утицајима, голо тело је сматрано и својеврсном заштитом од негативних утицаја због чега му је и приписивана магијска снага у борби против демона и епидемија. У одговарајућем обредном контексту уобичајена рањивост обнаженог тела добијала је магијску моћ. У божићном обичају, практикованом на Мајевици, домаћин је три пута оптрчавао наг око куће и, питајући за најбитније елементе свог поседа (стока, виноград, њиве), добијао одговоре од домаћице о њиховој сигурности. У Срему се у глуво доба ноћи вршило оборавање села плугом који је вукло шест голих девојака, најмлађих у својим породицима, а плужио је најстари човек из села. Учесници обреда вађења живе ватре, којој се приписивала велика апотропејска и лустративна моћ, били су потпуно или делимично наги.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, Мајевица: с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевачких Срба, Сар. 1969; В. Ст. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; С. Тројановић, Ватра у обичајима и животу српског народа, Бг 1990; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; Б. Јовановић, Играње с ништавилом, Бг 2011.

Б. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОЧЕЈ

ГОЛОЧЕЈ (Leontodon), род вишегодишњих или једногодишњих зељастих биљака из породице глaвочика (Compositae) са вертикалним коренима и ризомима, ређе кртолама. Стабло г. је појединачно, обично негрaнато са једним, ређе са неколико сложених главичастих цветова при врху, а листови са једноставним или звездастим длакама, цели или различито перасто урезани, при основи сакупљени у розету. Инволукралне брактеје су зеленкасте и у неколико редова, поређане у виду црепова. Цветови су језичасти, жути, ређе наранџасти. Плод г. је ахенија, уздужно избраздана, са папусом у једном или два низа длака. Према савременим таксономским схватањима, род обухвата око 30 врста распрострањених у Европи, укључујући Медитеран, Малу Азију, Кавказ, Блиски Исток и северну Африку. Центар рода са највећим бројем врста је на планинама јужне и средње Европе. У Србији је заступљено девет врста. Настањују отворена каменита или травна станишта од брдских до субалпијских региона.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Leontodon L.", у: М. Јосифовић, (ур.), Флора СР Србије, VII, Бг 1975; R. A. Finch , P. D. Sell, „Leontodon L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 4, Cambridge 1976.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОЧЕЛО

ГОЛОЧЕЛО, село у горњем делу долине реке Тамнаве (лева притока Колубаре, слив реке Саве), северно од планине Влашић. Дуж долине је локални пут који на истоку повезује Г. са општинским средиштем Коцељевом (13 км). Први помен села је из 1548. Староседеоци су досељени у XVIII и XIX в. из Црне Горе, Старог Влаха, Азбуковице, Рађевине, Бугарске, околине Ваљева и Осечине и из околних села. У другој половини XX в. наступила је депопулација. Године 1953. било је 1.134, а 2011. 473 становника од којих су 98,7% били Срби. У пољопривреди је радило 83,2% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа и простире се по обе стране долине Тамнаве. У селу је четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛОЧЕЛО

ГОЛОЧЕЛО, село у Шумадији, на северозападним обронцима Гледићких планина изнад десне стране долине реке Лепенице (лева притока Велике Мораве). У долини су пут и железничка пруга Крагујевац--Краљево. Општинско средиште Крагујевац је удаљено 12 км према североистоку. Село је настало почетком XVIII в. Староседеоци су пореклом из Старе Србије, Полимља, Бугарске, Македоније, Тимочке крајине, са Косова и из околних села. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Године 2011. у селу је живело 520 становника, од којих су 98,1% били Срби. Највећи број економски активног становништва радио је у Крагујевцу, а у пољопривреди је радило 4,7%. Насеље је дисперзивног типа изнад десне, стрме долинске стране на 250 до 380 м н.в. У селу су четвороразредна основна школа и дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБ

ГОЛУБ, свака птица рода Columba из породице Columbidae, реда Columbiformes, а по аналогији и неке врсте из других родова, које не живе у Србији, а припадају истом реду. Г. су птице мале обле главе, нејаког кратког кљуна с меснатом восковицом, широких груди на снажном збијеном телу, нископостављених шиљастих крила, широко усађеног репа средње дужине и кратких ногу. Неке врсте спадају међу најиздржљивије птице, захваљујући моћним грудним мишићима (преко 1/3 укупне телесне масе). Лете брзо и снажно а притом су способни за нагле промене правца, висине и брзине. Хране се првенствено зрневљем (које гутају без љуштења или дробљења), плодовима и другим биљним деловима, а у неким случајевима и органским отпацима. Гнездо граде од гранчица и стабљика, али грубо и без материјала за учвршћивање и облагање. Полажу обично два јајета, на којима леже две и по недеље. Младунци напуштају гнездо и осамостаљују се четири недеље касније. Родитељи их у почетку хране „птичијим млеком", густим секретом вољке који је по саставу заиста сличан млеку сисара. Имају најмање по два легла годишње. У Србији живе три врсте г. Изворна (дивља) раса г. пећинара (Columba livia) светлосивог је перја, с две црне траке на крилима и црном попречном траком на репу и белим надрепком. Перје на врату има зелено-љубичасти метални сјај. Домаће расе (а сви домаћи г. су припитомљени пећинари) и гацури („дивљи" градски г. мешанци, цунери, прлани) могу имати разне боје, као и украсно перје на глави, ногама и репу (ћубани, гаћани, лепезани). Г. пећинар је дугачак 29--37 цм, а распон крила му је 62--72 цм. Гнезди се по пећинама, понорима, јамама (голубњаче, голубинке), поткапинама и шупљинама на литицама и у кањонима, а храни се на често удаљеним пољима и осталим отвореним стаништима. Зато је, иако се не сели, развио савршену навигацију и јак нагон ка повратку у своје гнездилиште, што је, уз селекцију по издржљивости и брзини, искоришћено за одгајање специфичних сојева домаћих раса, нарочито писмоноша и такмичарских г. Природна популација г. пећинара у Србији је у опадању у дужем периоду, процењена је на око 600 парова и трајно је изложена генетском загађењу домаћим расама. „Дивљих" гацура, који не живе само по насељима него и на салашима, кућама за одмор, планинским хотелима, као и другим грађевинама и постројењима изван насеља, има много више -- око 300.000 парова и њихов број је стабилан. Дупљаш (Columba oenas) једнолично је сив, без белог надрепка и с дискретнијим црним тракама на крилу. Дужина му је око 32 цм, а распон крила око 70 цм. Живи у старим шумама, а гнездо прави у дупљама дрвећа. Нестанак старих стабала га је сасвим проредио, тако да се процењује да се у Србији гнезди само око 430 парова. На сеоби се међутим виђају многобројна јата пролазница. Гривнаш (Columba palumbus), са својих 38--44,5 цм дужине и распоном крила 68--80 цм, највећи је г. у Србији. Гнезди се у свим природним и сађеним шумама, у шикарама и у мозаичним пољопривредним пределима, а освојио је и насеља и паркове. Гнездо гради у рачвама грана, а у насељима и на вештачким подлогама. Популација у Србији је у порасту и процењена је на преко 100.000 парова. Редовно презимљава у Србији. Све врсте г. су заштићене у Србији, а пећинар и дупљаш су под строгом заштитом.

В. Васић

Г. је птица која је у народу сматрана благословеном, па се нерадо лови. Назив је општесловенски, по најчешћем тумачењу изведен од назива боје. У Херцеговини се верује да г. и голубица цијуком проклињу крадљивце њихових птића из гнезда, као и да се вештица не може претворити у г. На Косову, у почетку брака жена се обраћала мужу са „Г." и „Злато", а детету са „г. мој". Када двоје складно живе, говори се: „Живе као г." За превртљивог човека се каже „г. превртач". Г. је код Срба и мушко име. Пролећно гукање г. дупљаша (који се леже у дупљама), народ тумачи као поруку: „Сиј лук, сиј лук, сиј лук!", а гукање гривнаша (који се леже у гнезду на дрвету) као прекор попу што се задржава код туђе жене и туђе деце (Вук). У народној култури г. је симбол људске душе. У приповеци (Српске народне приповетке, Бг 1927, 42) Свети Илија као дечак служи код ђавола и ослобађа крштене душе затворене у котлу, из којег оне узлећу у виду г. У предању са Косова (Српске народне приповетке, Бг 1927, 145) цара Уроша је после Косовске битке претвореног у г. један просјак у врећи крадом пренео у Србију, где није било Турака. Према предању из околине Босанског Петровца, на Градини, у пећини бораве краљица и г. Она тка златно платно, а г. је хране. У типу бајки о захвалним животињама голубица je главној јунакињи помоћник у невољи (Српске народне приповетке, Бг 1929, 83). Г. често фигурира на надгробним споменицима, где симболизује душу покојника. У хришћанској симболици голубица је симбол Светог Духа и она га отелотворује у приказима Тројства. Она такође симболизује и чистоту и безазленост. У апокрифним причама о стварању света, Бог-демијург лети у виду г. изнад вода. У библијској причи о Нојевој барци голубица доноси маслинову гранчицу као знак спасења. Г. је постао опште познати симбол мира и склада међу народима.

Љ. Раденковић

Један је од најчешћих симбола у хришћанству. У ранохришћанској уметности симбол је чистоте и мира. Доневши на Нојеву лађу маслинову гранчицу, голубица најављује крај потопа. Приказани како пију воду из заједничке зделе, г. су симбол обнове живота и животодајног духа који се напаја из Извора живота. Јато г. представља скуп верника, а г. на чокоту грозда -- вернике који траже прибежиште у Христу. Седам голубица око Христа или Богородице са дететом симболизују седам дарова Св. Духа. Уз ликове јеванђелиста, апостола и светитеља, г. означава божанско надахнуће.

Г. се као симбол Св. Духа на српским фрескама, иконама, дрворезима и бакрорезима средњег и новог века приказује на сценама Св. Тројица, Крштење Христово, Благовести, Силазак Св. Духа, а у пару, обично у крлетки, на композицијама Обрезивање Христово (Сретење) и Истеривање трговаца из храма. Упркос увреженом мишљењу да Мештровићев Весник победе или Победник на Калемегдану (1913--1928) у левој руци држи г. мира, а у десној одложен мач, изглед птице и вајарова преписка са београдском општином потврђују да је реч о сивом соколу. Тако овај споменик подигнут десет година након пробоја Солунског фронта, окренут Аустрији и западној Европи, симболизује не само победу и слободу него и жељу да се оне, уколико буде потребе, бране свим расположивим средствима.

Како два г. представљају универзални симбол љубави и брачне хармоније, један београдски ресторан у Скадарлији носи име Код два бела голуба, што је и назив дуговечне емисије на Првом програму Радио-телевизије Београд, посвећен причама о старом Београду. Међу српским пословичним изрекама, до данашњих дана сачуване су оне да је Боље врабац у руци него голуб на грани, као и да је г. боље да се држе јата како их кобац не би однео. Из Христових проповеди ученицима у Матејевом јеванђељу (10, 16) још је живо поређење да у животу, као овце међу вуковима, ваља да буду лукави као змије а безазлени као г.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг 1927; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; В. Ст. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; А. В. Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, Бг 2005; М. Јанковић и др., „Нови налази голуба дупљаша Columba oenas на Фрушкој гори", Ciconia, 2009, 18; Птице: књижевност, култура, Бг--Краг. 2011; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I, Бг 2014; Ј. Марковић, ,,Голуб, орао или соко: знате ли шта Победник на Калемегдану држи у руци?", Блиц, 22. VIII 2015; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 208--2013, Н. Сад 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБ,

ГОЛУБ, лист за српску младеж који је излазио од јануара 1879. до децембра 1913. у Сомбору. Првобитно месечник, од 1892. излази 1. и 15. у месецу, од 1910. поново је месечник, а излази 15. у месецу. Издавач је Књижара Миливоја Каракашевића, а први уредник Јован Благојевић („уз главну сарадњу Петра Деспотовића"). Од 1897. уређује га Коста Стојачић. Имао је знатан број читалаца и сарадника међу ђацима, па је постао један од најдуговечнијих листова за децу и младе код Срба. Уређују га учитељи и у њему доминирају поучни и моралистички садржаји. Г. програмски не објављује бајке нити фантастичну прозу, а поезију и прозу засноване на хумору и игри објављује спорадично. Скоро сви књижевни текстови најнепосредније пропагирају социјалне врлине: веру, родољубље, доброту, поштење, радиност. Енигматске рубрике -- ребуси, загонетке, коњички скокови -- прилагођени су такође васпитној и едукативној функцији. Добар део текстова је научно популаран, са садржајима из историје, географије и природних наука. У рубрици „Голубов весник" објављиване су различите актуелне новинске вести (од спољне и унутрашње политике до црне хронике) посебно одабране за децу и младе, те прилагођене васпитној функцији. У Г. су сарађивали, између осталих, М. Поповић, С. Поповић и В. М. Јовановић. Објављује ђачке радове, а својим почетничким радовима у Г. су се огласили, између осталих, В. Илић, Б. Нушић, А. Шантић, Ј. Дучић, В. Петровић, М. Јовановић Батут, С. Ћоровић, М. Црњански и др.

ЛИТЕРАТУРА М. Шевић, Дечја књижевност српска. Оглед историјског прегледа, Н. Сад 1911; М. Јосић Вишњић (ур.), Голуб: спомен број 1879--1913 са 34 слике, Со 1977; М. Кисић, Б. Булатовић, Српска штампа 1768--1995. Историјско-библиографски преглед, Бг 1996; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг -- Н. Сад 2008.

Ј. Љуштановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБ

ГОЛУБ, календар који је излазио у Цариграду 1890--1912, а издавали су га и штампали Зелић и синови. Најдуже га је уређивао Михаило Вукчевић, а упоредни текст на насловној страни био је на арапском. Уз родослов султана Абдул-Хамида и обавезни календарски дио, прва годишта доносе македонске и српске лирске народне пјесме, приповијетке и загонетке, спискове имена, сентенце („језгрице", 1891), питалице, пословице. Касније (од 1893) улазе басне Д. Обрадовића, а идућих година и изворни или прештампани прилози Д. Илића, Л. К. Лазаревића, Љ. П. Ненадовића, Ј. Ј. Змаја, М. Глишића, Б. Радичевића, П. Прерадовића, Ј. Веселиновића, Ђ. Јакшића, Ј. Илића, В. Ј. Илића, С. Матавуљa, Р. Домановићa, И. Ћипикa, те преводи М. Љермонтова, Х. Хајнеа, В. Игоа, И. Крилова, Л. Толстоја, Ж. Ж. Русоа, Е. А. Поа. Осим нешто прилога из дијететике и медицине, пригодних чланака, портрета истакнутих личности из јавног и црквеног живота, илустрација (манастири, цркве), главни дио садржине састоји се из квалитетног избора књижевних прилога: прештампавају се дјела најугледнијих старијих српских писаца или први пут објављују текстови водећих савременика и оних који ће се тек афирмисати (А. Шантић, В. Петровић), међу њима и писци из Македоније и Косова (А. Крстић, Ж. Фртунић). У Г. се одвија прелаз из стандардне структуре календара у структуру часописа-годишњака, оријентисаног на савремене српске ауторе, дијелом и на преводе. За садржину Г. је карактеристично што доноси народну лирику на македонском дијалекту (још нема статус језика) и ауторску лирику која се служи тим дијалектом (Д. Илић). У том је близак и другим српским календарима и годишњацима оријентисаним на неослобођене крајеве под Турском.

ЛИТЕРАТУРА М. Матицки, Библиографија српских алманаха и календара, I, Бг 1986; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг -- Н. Сад 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБ, Иван

ГОЛУБ, Иван, лекар, професор, национални радник (Помаз, Мађарска, 2. IX 1947). Одрастао у породици др Атанасија, агронома и градоначелника Помаза (1947), и Милице Голуб. Основну школу на српском и мађарском завршио у Помазу (1962), гимназију у Сентандреји (1966) и Медицински факултет у Будимпешти (1972), а специјализирао интерну медицину. Дипломирао економију здравства у Будимпешти (1995) и постао менаџер у здравству. Ради од 1972. у „Ужоки", болници у Будимпешти. Био је шеф Одељења интерниста, генерални директор пуних 19 година и председник Удружења мађарских болница (2005--2007.) Потом је радио на Западно-мађарском универзитету, на катедри за економију здравства. Члан СПЦ, парохије у Помазу, активиста СПЦ у Сентандреји, члан Српског демократског савеза, члан Самоуправе Срба у Мађарској, председник Српске самоуправе у Помазу (1995--2005), данас председник Задужбине за националне мањине, члан Удружења европских болница. Награђиван више пута за свој рад у здравству, школству, политици и мањинским питањима. Добитник Мађарског крста, носилац звања Почасни грађанин Будимпеште и Помаза.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБАН

ГОЛУБАН, типско име најчешће везано за слугу у епској поезији. Посебно познат из песме Тешана Подруговића „Цар Лазар и царица Милица" (Вук II, 45), у којој представља метафору свеопштег одзива у бој на Косову, сматрајући свој одлазак питањем части и доказом љубави према отаџбини.

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, „Белешке и објашњења", у: В. Ст. Караџић, Српске народне пјесме, 2, Бг 1958.

Н. Милошевић Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБАРСТВО

ГОЛУБАРСТВО, узгајање голубова из различитих разлога -- привредних, спортских или из хобија. Веза између човека и голуба потиче још из праисторијских времена, може се рећи још док су људи живели у пећинама и траје до данас. Голуб у човековом животу заузима веома битно место. Кроз историју човечанства голуб представља архетипски симбол безазлености, мира, чедности, мудрости и невиности. Као птица, голуб је симбол уздизања, сублимација нагона и превласти духа, његово ослобађање од земног. У многим светским митологијама и религијама, голуб је готово универзални симбол склада, љубави, благости и сублимираног ероса. У Старом Завету, он је симбол мира, добре воље, те веза с небеским световима и опроштај, а у Новом Завету симбол Светог Духа, љубави и милости Божије. Голуб у српској култури у песмама, пословицама, бајкама представља симбол заљубљености, чистоте, верности и преданости у љубави. Митолошки посматрано, голуб је знак посредовања између нашег земаљског људског и оног небеског света.

Данашњи београдски, српски високолетач је голуб који вуче генетске корене из праисторијских времена, још од древног Вавилона, од када имамо прве записе о светом голубу (Вавилонска кула) о којем су бринули, селектирали тадашњи жреци. Одабрани су примерци који су летели највише у висине да дотакну небо и донесу поруке од богова. Сеобом народа из старог Вавилона међу многим племенима, племе Илира населило је данашње пределе Балканског полуострва. Доневши голубове са собом, наставили су да их гаје и брину о њима као и њихови преци. Доласком Словена Илири су били асимиловани, али голуб којег су гајили Илири остаје и бива прихваћен од словенских племена, његово се одгајање наставља, чак га са ових простора носе Римљани по свим градовима свога царства. Формирањем српске средњовековне државе илирски голуб добија ново име, а голубови Архангели „Божије птице", радо су узгајани у племићким дворовима. Познато је да је Јелена Анжујска, жена краља Уроша, поклањала прекрасне голубове Арханђеле ђацима у Брњацима, где је основала школу, и предавачима који су долазили из европских земаља. Доласком Турака дошло је до укрштања српских Арханђела са турским голубовима.Турци су их због ћубе звали „феслије", а њихови голубови су били „тефеси", без ћубе. Турци су радо набављали српске ћубасте високолетаче јер су препознали њихове расне одлике за висок, дуг кружни лет, тако да су их кроз селекцију одабирали и парили.

Ослобођењем од Турака дошло је до експанзије г. у Београду а и у другим градовима: Смедереву, Нишу, Пећи, Крушевцу итд. Већ 1905. долази до оснивања Првог београдског голубарског друштва, а оно је одиграло пионирску улогу у развоју српског г. На темељу Првог београдског удружења оснивају се сва касније формирана удружења, пре свега она из 1910, 1922. и 1926. Та друштва ће одгајити врхунске голубаре, као што су били: Славко Васиљевић, Лазар Димитријевић, Андреј Бихел, Петар Миљковић, Јоца Наумовић и многи други. У то време штампају се многи чланци и вести о голубарима у Београду, а о историјату Београдског голуба писали су Ђока Ђорђевић и Брана Тодоровић.

Због честих ратова у којима је Србија учествовала, српско г. све до краја 1945. развијало се периодично, а већ од ослобођења креће прави процват г. у Србији. Београдско удружење обнавља се 1951, да би се већ 1966. основао Савез удружења одгајивача голубова Београда, који окупља девет београдских друштава. Организацијски и такмичарски, овај спорт добија своју дефиницију. Због великог интересовања за ћубастог београдског летача, он почиње да се гаји по свим просторима наше земље. Недовољан број квалитетних примерака принудио је велик број одгајивача да у расу београдског високолетача почну да убацују примерке разних раса са наших простора као и из других земаља, пре свега енглеске типлере, будимпештанске типлере и дацингере ради побољшања квалитета оријентације и дужине лета; тај период је од 1962. до 1978. Од 1977. до данашњих дана постоји велики Савез голубара Србије. Г. се у данашње време снажно развија захваљујући великом броју одгајивача: око 20.000 данас регистрованих, а процењује се да има око 1.000 нерегистрованих. Годишње се наручује преко милион алкица, а организација функционише на свим нивоима од Савеза Србије до регионалних и општинских удружења. Постоји такмичарски и дисциплински правилник по којем се обављају савезна и друштвена такмичења. Обавештавање чланства обавља се службеним билтеном и одговарајућим штампаним ранг-листама. Захваљујући укрштању с типлерима, селекцији и крвном сродству, исхрани и појењу увозном храном из Белгије и других европских земаља, крајња граница дужине лета српског голуба високолетача је преко 15 часова у периоду најдуже обданице. Заслуге за овакав вид организације, квалитет и дужину лета припадају многим голубарима чија су имена уписана у историју српског г. Неки од њих су: Петар Жарков, Петар Чедић, Светолик Димитријевић, Светозар Дијаматовић, Огњен Матијевић, Михаило Ћетковић, Душан Ивковић и др.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Лепота летења: век београдског голубарства: настанак и развој београдског високолетача, Бг 2010.

Ђ. А. Радишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБАЦ

ГОЛУБАЦ, град на десној обали Дунава, 5 км узводно од почетка Ђердапске клисуре. Дуж те обале је магистрални пут Пожаревац (52 км) -- Кладово (127 км), а река чини границу према Румунији. Г. је центар општине површине 367 км² са 24 насеља у којима је 2011. живео 8.331 становник. Дуго је Г. био село, а статус варошице стекао је 1921, када је имао 1.306 становника. Бржи развој настао је тек после II светског рата. Године 1948. он је имао 1.373, а 2011. 1.653 становника, од којих су 92,9% били Срби. У непољопривредним делатностима је радило 92,6% активног становништва, а највише у државној управи, прерађивачкој индустрији, трговини и здравству. Насеље је смештено уз обалу Дунава од 70 до 100 м н.в., а издужено је у правцу речног тока. У насељу су православна црква, све општинске службе, основна школа, дом здравља, пошта, хотел, земљорадничка задруга и пристаниште. Четири километра низводно је средњовековна тврђава Голубац.

С. Ђ. Стаменковић

Према римским итинерарима, Г. је у антици идентификован као vicus Cuppae. Археолошка истраживања су то делимично потврдила. Обиласком терена констатована су три утврђења у Г.: једно у самом граду, на узвишеном платоу изнад центра савременог насеља, квадратне основе, димензија 160 х 160 м (према ранијим истраживачима 165 х 165 м, па чак 180 х 180 м); друго у темељима средњовековног Голубачког града и треће на локалитету Ливадице, са основом у облику неправилног четвороугла, димензија 29 х 25 м. Све три фортификације налазе се на малом растојању, што указује на значај који су Римљани придавали улазу у Ђердапску клисуру. О утврђењу у самом Г. мало се зна, јер се налази испод савременог насеља. На основу димензија фортификације и печата lеg IV Flavia Felix и cohors I Flavia Hispanorum, претпоставља се да је ово Castrum Cuppae, настао у време Флавијеваца (69--96), највероватније у време Домицијанових Дачких ратова. У нижим деловима модерног насеља уз обалу Дунава, у XIX в. видели су се зидови римских грађевина цивилног насеља, викуса Cuppae. Према археолошким налазима, које мештани и данас налазе у двориштима својих кућа, ово насеље се датује од I до IV в. Иако је већи део модерног Г. поплављен акумулацијом ХЕ Ђердап I, каструм је остао на вишој коти. Крајем XIX в. Феликс Каниц је претпоставио постојање римског утврђења у темељима Голубачког града, док су савремени истраживачи средњовековне фортификације то негирали. С обзиром на изузетан геостратешки положај, овде се можда налазила римска кула или касноантички кастел. На Ливадицама је истражено мало утврђење -- осматрачница, неправилне четворостране основе (29 х 17 х 25 м) и заобљених углова без кула, које се датује у II--III в. Ово утврђење је потопљено акумулационим језером ХЕ Ђердап I.

С. Петковић

У Г. се налази Голубачки град, средњовековно утврђење на Дунаву на улазу у Ђердапску клисуру. Подигнуто је на стеновитим литицама Ридана, на значајном стратешком положају, веома погодном за одбрану. У изворима се први пут помиње 1335. као тврђава под угарском влашћу. Опседао га је безуспешно кнез Лазар 80-их година XIV в. Након Косовске битке осваја га султан Бајазит, али је после 1402. дошао под власт деспота Стефана. Турци су га поново запосели 1427. и задржали, поред угарских покушаја да га освоје, све до 1444. када је враћен деспоту Ђурђу Бранковићу. Под српском влашћу Г. је био седиште војноадминистративне области Голубачке власти. Турци га поново освајају 1458. и користе као базу за упаде у Угарску. Борбе око Г. вођене су у јесен 1481. у време угарског похода на Северну Србију, који је предводио Павле Кињижи. Том приликом одред Јована Јакшића потукао је и убио турског голубачког војводу. После османских војних успеха током прве половине XVI в. и запоседања Будима 1541. Г. губи свој ранији значај.

У оквиру фортификација уочавају се две основне целине -- унутрашње и спољно утврђење чији се бедеми спуштају од највише тачке, на којој је главна кула, све до обале Дунава. У најнижем делу утврђења налазила се капија испред које је био водени ров са мостом. Горњи, најстарији део утврђења са главном кулом и три друге куле, представљао је засебну фортификациону целину. Ту је постојала једна већа стамбена зграда, затим житница и вероватно цистерна. У једној од поменутих кула на спрату се налазила капела. Друга целина обухватала је простор у приобаљу где се налазила монументална палата прислоњена уз бедем. Имала је подрум и приземље са стамбеним просторијама и двораном са прозорима према Дунаву. Поткровље, које је обухватало и стазу на бедему, било је намењено браниоцима. Са палатом је била повезана и једна већа кула са шест етажа у којој је могла боравити посада. Спољно или предње утврђење доста је пространо и подељено такође на две целине. Ту се налазило више грађевина које још увек нису истражене, а испред приобалног бедема постојало је пристаниште за ратне лађе. Оно је накнадно било ојачано једним бедемом који је улазио у реку и био повезан са полигоналном топовском кулом.

Време настанка Голубачког града није поуздано утврђено. У време када се први пут помиње 1335. сигурно је био већ изграђен горњи део утврђења, док је приобални део са палатом подигнут највероватније почетком XV в. Убрзо након тога, у првим деценијама истог столећа, изграђен је и предњи, односно спољни део утврђења. Ојачавање западног бедема овог утврђења, са обзиђивањем кула, обављено је вероватно непосредно после турског освајања 1458. због све јачих дејстава опсадне артиљерије. Последња доградња бедема у пристаништу са масивном топовском кулом уследила је у оквиру турских фортификационих радова у Подунављу, око 1480. Испред утврђења са западне стране постојало је подграђе, које је знатно проширено у време турске власти. Било је подељено у три махале. У насељу су постојали Хаџи Алијина џамија, затим два месџида, медреса и дервишка текија, као и хамам Коџа Махмуд-паше, чији остаци још увек постоје.

М. Поповић

После губитка самосталности српске средњовековне државе, Г. је био поприште борби између Угара и Турака (1428. под Г. су Турци поразили угарског краља Жигмунда). Зна се име српског старешине (војводе Јеремије) који је град предао Турцима да га не би морао вратити Угрима после смрти деспота Стефана (1427. или 1428: „отврьже се Јеремија у Голубцу, и даде се турцемь, и плěнише Браничево"). Г. се у народним песмама помиње као град извесног Појезде (Вук II, 83) и као елемент словенске антитезе у сижеу о боју код Пожаревца у Другом српском устанку (Вук VIII, 48). Ова друга његова употреба одличан је пример за типичан епски поступак преношења старих образаца на нове ситуације: „Збор зборила немачка господа,/ У Банату пред бијелом црквом:/ Што се чује крај тиха Дунава/ У питомој у земљи Србији?/ Да л' удара Ђердап у камење?/ Да ли силан ветар у Голубац,/ Те му рушне одјекулу куле,/ Те се јека на далеко чује,/ И прозоре наше потресује,/ Те нам није с миром пити вино,/ Ни госпоцку ријеч говорити?" (Вук VIII, 48). Град је напуштен и урушен тек почетком XIX в.

М. Детелић

Пошто су 1840. од митрополита Петра Јовановића добили дозволу за подизање цркве на месту старијег црквишта, мештани приступају изградњи нове цркве коју завршавају 1843. Та црква Св. Николе грађена је у истористичком стилу својственом средини XIX в. у Кнежевини Србији. Зидана је од камена, издужене је једнобродне основе, са полукружном апсидом и певницама. Храм је подељен на наос, предолтарски простор и олтар, а засведен кровом на две воде, покривеним бибер црепом. Фасада храма профилисана је кровним венцем. На угловима су појачања у виду четвртастих пиластера. Има два портала, једноставни западни и северни с тремом на два стуба. Прозорски отвори су мали и полукружно завршени. Недалеко од цркве са западне стране налази се стари звоник чији је доњи део изграђен од камена, док је спратна конструкција дрвена. У унутрашњости храма је иконостас подељен на три зоне, са 35 икона, које је 1847. извео Андрија Дијак. Парапетне плоче радио је други сликар скромнијих ликовних могућности. На парапетним плочама су представе Св. Саве, Христа и Самарјанке, Сусрет Христа и Св. Петра на језеру, те Св. Стефан Дечански. Повише уобичајених представа на престоним иконама, царским и бочним дверима простире се друга зона иконостаса са апостолским редом и Св. Тројицом у средини, док трећу зону чини циклус Великих празника који се завршава крстом с Распећем. Црква првобитно није била живописана. Данашњи живопис настао је у последњој деценији XX в. и дело је академског сликара Горана Јанићијевића. У цркви се чувају вредни књишко-архивски и богослужбени предмети из друге половине XIX в.

Ан. Костић

ИЗВОР: АС.

ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Mитрополит Михаил, Православна српска црква у Краљевини Србији, Бг 1895; М. Пиндић, „Остаци античке војне архитектуре -- локалитети дуж Дунава у срезу Пожаревац", у: Лимес у Југославији, I, Бг 1961; М. Мирковић, Римски градови на Дунаву, Бг 1968; С. Ћирковић, Голубац у Средњем веку, По 1968; Г. Симић, „Голубачки град", П. Петровић, „Ливадице -- римско утврђење", Старинар, 1982--1983, 33--34; Ph. Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römmerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, I--II, Бг 1985); Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Календар Српске православне цркве за 2006. годину, Жича 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010; Г. Симић, Средњовековни град Голубац, Бг 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБАЧА

ГОЛУБАЧА (Russula virescens), врста гљиве, печурка, која припада реду Russulales и разделу Basidiomycota*.* Најпознатија је врста рода Russula. Овај род обухвата преко 700 врста у свету, док је у Србији забалежено око 100 врста. Оне су, иначе, познате у народу и као голубице, зеке и краснице, док се у старијим књигама наводи и име глухаре. Шеширић јој је у пречнику до 15 цм, са његове доње стране су листићи (ламеле) крем боје, док је горња површина карактеристичне бледозелене боје, мало улегнута у средини и има карактеристичну шару од светлијих и тамнијих неправилних поља на светлијој подлози. На дебелој дршци нема прстен, као ни остале врсте из овог рода. Унутрашње ткиво је беле боје, крто, без јаког мириса и благог, веома пријатног укуса. Г. је распрострањена у Европи и то чешће у јужним крајевима, затим у северној Африци, Северној и централној Америци и Азији. Расте обично на пропланцима и рубовима лишћарских шума, у Србији највише у храстовим, а у средњој и западној Европи у буковим. Ређе се може наћи и у мешовитим лишћарско-четинарским шумама. Формира микоризу са различитим врстама дрвећа. Расте у мањим групама, у круговима или појединачно. Типична је летња врста и јавља се током топлих периода након већих киша од краја пролећа до краја јесени. Јестива је врста и спада у најквалитетније печурке. Богата је угљеним хидратима и протеинима а малог је садржаја масти. Садржи одређене биоактивне супстанце из групе полисахарида, које позитивно утичу на имунитет и имају антиканцерогено дејство, мада се не сматра посебно лековитом врстом. У Србији је сакупљачи понекад нуде на продају на пијацама. Може се сушити и на тај начин сачувати за каснију употребу и такви примерци имају посебну и јаку пријатну арому.

У роду Russula постоји већи број врста које су зеленкасте или плавозелене боје слично г., али се од ње разликују по одсуству карактеристичне шаре на шеширићу која настаје распуцавањем површинског слоја кожице. Ове сличне врсте су углавном такође јестиве, али је увек потребан изузетан опрез да не би дошло до погрешне идентификације и замене са неком од опасних отровних гљива.

ЛИТЕРАТУРА: М. Давидовић, Гљиве -- благо наших крајева, Бг 2007.

Б. Иванчевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБАЧКА МУШИЦА

ГОЛУБАЧКА МУШИЦА (Simulium colombaschense), врста инсекта из породице симулида (Simuliidae) и реда двокрилаца (Diptera). Сматра се најштетнијом европском врстом симулиде. Распрострањена је на подручју Балканског и Апенинског полуострва као и у појединим државама централне Европе. До данас је регистрована у Србији (типски локалитет Голубац, по којем је врста добила име), Румунији, Бугарској, Македонији, Грчкој, БиХ, Хрватској, те у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Немачкој и Италији. У прошлости је сматрана ендемичном врстом Балканског полуострва, односно Подунавља у региону Ђердапске клисуре[,]{.smallcaps} где су током протеклих векова забележени највећи економски губици у сточарству услед учесталих масовних појава. Адулти г. м. воде терестрични начин живота, док су развојни стадијуми (јаје, ларва и лутка) акватични и развијају се искључиво у текућим водама. Одрасле женке се хране крвљу топлокрвних животиња (говеда, коња, магарца, овце, козе, свиње, пса, разних врста перади), укључујући и човека. Женкама је крвни оброк неопходан ради сазревања јаја, док угљене хидрате, као извор енергије, обезбеђују узимањем шећерних раствора које налазе у природи. Мужјаци не боду и хране се нектаром. Одрасле мушице су малих димензија, дужине тела око 3 мм, тамне боје тела, погрбљеног изгледа, са паром широких провидних крила. Ларва је издуженог облика, млечнобеле или бледозеленкасте боје, дужине тела око 5--6 мм, са добро развијеном главом на којој се налази пар цефаличних лепеза које служе за пасивно филтрирање честица из воде. Лутке, дужине тела 2,5--3 мм, смештене су у кокону карактеристичног изгледа, фиксираног за супстрат (камење, биљни материјал или било који други стабилни супстрат потопљен у води). Г. м. је типична речна врста симулиде. Најпродуктивнија развојна станишта у Србији забележена су у Дунаву у делу тока кроз Ђердапску клисуру у дужини око 100 км, посебно на местима брзог тока, где је пре изградње бране брзина тока износила од 1 до 2,6 м/с, а налажена је и на дубинама до 26 м. У време масовних најезди, налажена је у Нишави, Јужној Морави, Западној Морави, Скрапежу, Ђетини[.]{.smallcaps} Може да продукује две генерације годишње: једну пролећну, која је по правилу масовнија и једну јесењу генерацију која се јавља само повремено. Презимљава у стадијуму ларве, по неким ауторима и у стадијуму јајета. Преферира суво и топло пролеће, без падавина и ветра. Мужјаци се по правилу задржавају у близини развојних станишта, док женке у потрази за крвним оброком мигрирају на веће дистанце (најчешће од 5 до 20 км). У време масовних појава у Србији, женке су забележене на удаљености до 200 км од развојних станишта.

Поред узнемиравања, убоди г. м. нарушавају здравље људи и животиња и узрокују значајне губитке у сточарској производњи, те врста има медицинско-ветеринарски и економски значај. У случају масовне појаве, г. м. формира ројеве енормне бројности, који агресивно нападају стоку. У оваквим ситуацијама долази до масовног угинућа стоке, нарочито говеда, које наступа услед симулиотоксикозе, односно комбинације анафилактичког шока услед огромног броја убода, губитка крви и гушења које наступа као последица убода инхалираних мушица у дисајним путевима. Напади сублеталног интензитета код стоке се манифестују губитком телесне тежине, смањеном производњом млека, слабљењем, импотенцијом и стресом. Летални исходи убода на човеку нису забележени, али убоди су прилично непријатни и манифестују се у виду дерматитиса, иритантног свраба, црвенила, кутаних лезија и болних отока који се споро повлаче, а понекад су пропраћени главобољом, малаксалошћу и повишеном телесном температуром. Пренамножавања г. м. и огромни губици у сточарству у прошлости су се учестало дешавали у источној Србији, у ширем региону доњег дела тока Дунава кроз нашу земљу и пограничним државама Румунији и Бугарској. Само у првој половини двадесетог века, инвазије г. м. забележене су осам пута: 1912, 1913, 1923, 1924, 1929, 1932, 1934. и 1950. Највеће штете у Доњем Подунављу забележене су 1923, када је г. м. у року од свега неколико дана изазвала угинуће 21.804 грла стоке, од чега 2.300 грла у Србији и 16.474 Румунији (највише говеда и коња), затим 1934, када је угинуло око 13.000 грла, од чега у нашој земљи чак 11.397 (144 коња, 3.446 говеда, 1.142 свиње, 6.643 козе и овце и 22 магарца), затим 2.412 грла у Румунији и 93 грла у Бугарској. Овакве најезде с катастрофалним губицима представљају највеће штете од симулида икада забележене у Европи и Србији. Последња масовна појава г. м. регистрована је 1950, када је изазвала угинуће 202 говечета, 6 коња, 222 свиње, 350 оваца, 9 коза, 1 магарца и 11 комада пернате живине.

Услед непознавања биологије врсте, г. м. је вековима представљала тему разних народних веровања. Према једном од веровања, које је забележио Вук Стефановић Караџић, г. м., позната у народу још као браничевка, развијала се у једној пећини у Ђердапској клисури, у којој се скривала рањена аждаја. Након што је аждаја угинула, из ње су постале мушице, које су масовно излетале из пећине и нападале стоку, услед чега је дошло до угинућа коња и говеда. Чињеница да је по наредби аустроугарске владе извршено зазиђивање улаза у ову пећину, показује да су оваква веровања била чврсто укорењена не само код народа него и код државних власти. По усменом предању, које и данас постоји код становништва, аждају је ранио Св. Ђорђе, а г. м. је нестала јер је пећина зазидана. Након изградње хидроелектране „Ђердап 1" и акумулационог језера 60-тих година ХХ в. значајно су измењене хидролошке карактеристике Дунава. Настале промене овог најзначајнијег развојног станишта, а пре свега успоравање тока Дунава, веома су неповољно утицале на г. м., те се од тада ова врста симулиде више не пренамножава и не наноси значајне штете.

ЛИТЕРАТУРА: N. Baranoff, Studien an pathogenen und parasitischen Insekten IV; Simulium (Danubiosimulium) columbaczense Schönb. en Yougoslavie, Zg 1936; В. Живковић, „Симулиде (Diptera, Simuliidae) које нападају човека и домаће животиње", AV, 1970, 20; „Present state of black flies (Diptera, Simuliidae) in the Djerdap Gorge (Iron Gate) of the Danube in Yugoslavia", AV, 1975, 25.

А. Игњатовић Ћупина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИНАЧКА ШТЕДИОНИЦА

ГОЛУБИНАЧКА ШТЕДИОНИЦА, новчана установа основана 1888. у Голубинцима. Још 1885. оснива се Задруга за припомоћ и штедњу која, по потпуној уплати деоница, 1888. постаје Г. ш. д. д. За оснивање Г. ш. заслужни су најистакнутији житељи Голубинаца, трговци Ђока Панаотовић, Светислав Николајевић, Димитрије Драгаш, Светозар Костић, Лука Штрапајевић, бележник Божа Станковић, жупник Јосип Пауш, прота Стева Николајевић, поп Дамјан Прерадовић и учитељи Живан Лубен и Даворин Прстец. Штедионица је радила у кући Димитрија Драгаша, која је данас власништво Србољуба Буђановчанина. У току 1907. ова новчана установа имала је остварен укупан промет од 9.430.380,10 круна, а за 1908. он је износио 9.320.061,21 круна. По завршном рачуну из 1909. главница је износила 40.000 круна, резервни фонд 26.000 круна, има улога у вредности од 144.532,04 круне, а чист добитак био је 15.921,53 круна. Од чистог добитка издваја се резервном фонду 6.200 круна, за дивиденде на 400 деоница 4.800 круна, управитељу 6% односно 955.29 круна, за Управни одбор 16% што износи 2.547,55 круна, Надзорном одбору 3% односно 477.63 круна, за награде и разне добротворне сврхе 941,16 круна. Према подацима за крај 1912. Г. ш. је имала 150.000 главних деоница и чисту добит од 157.101 круне и 7 новчића. Крајем I светског рата Г. ш. улази у састав банке Николе Петровића у Старој Пазови. У Алманаху КСХС наводи се да деоничарска главница Г. ш. у 1921. износи 150.000 круна. Г. ш. се налази с десет деоница на списку деоничара Српске банке д. д., Загреб, регистрованом код власти 1940.

ИЗВОР: „Списак новчаних завода", Алманах Краљевине СХС, 1921--1922, III, Зг 1922.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Момчиловић, Златне нити заједништва (хроника Голубинаца), Н. Сад 1983; М. Шашкијевић, Деоничари Српске банке, Зг 2001; Р. Рацковић, Помени и трајања 2: Монографија Голубинаца, Ср. Митровица 2007.

В. Марлог

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИНЦИ

ГОЛУБИНЦИ, село у источном Срему, у општини Стара Пазова. Налази се на раскрсници локалних асфалтних путева ка Старој Пазови (8 км) на истоку, Инђији (9 км) на северу, Руми (19 км) на западу и аутопуту Београд--Загреб (11 км) на југозападу. Железничка пруга истог правца је 4 км северно од села. Село је смештено унутар простране плеистоцене терасе, на око 87 м н.в. Први помен Г. је из 1572. где се говори о „селу које је све под земљом, једино се познаје по димљацима који су над земљом". После тога се у историјским изворима редовно помињу као насељено и као велико село, које је 1931. имало 4.916 становника. Затим је наступила регресија, прекинута крајем ХХ в. досељавањем избеглица из Хрватске. Они су куће и имања размењивали са локалним Хрватима који су се исељавали. После тридесетогодишњег периода демографског опадања, то је довело до пораста популације од 4.497 лица 1991. до 5.129 лица 2002. Током прве деценије дошло је до нове регресије (4.721 становник 2011). Измењена је и етничка структура, па су број и удео Срба повећани са 49,4% (1991), на 79,1% (2011), а код броја и удела Хрвата је дошло до смањења са 39,6%, на 13,1%. У селу је и знатна скупина Рома од 3,3 %. Највише активног становништва ради у пољопривреди (24,7%), док непољопривредно становништво највећим бројем ради у индустрији и у околним градовима. Село се развијало стихијски на раскрсници путева па је добило основу крстастог облика и радијалан распоред улица. Ово велико село на раскрсници две главне улице формирало је и маркантан центар, где је једна улица проширена у парк. У близини су православна и католичка црква, и остале јавне зграде (основна школа, дом културе, стара зграда граничарске команде, пошта, банка, месна канцеларија, бензинска пумпа и више продавница и кафана).

С. Ћурчић

У римском периоду место је припадало агеру колоније Басијане, која се налазила на месту модерног села Доњи Петровци. У близини Г. је пролазио главни пут који је повезивао Sirmium (данашња Сремска Митровица) и Singidunum (данашњи Београд). Г. се налазе на секцији Bassianae--Taurunum--Singidunum овог главног пута, чије постојање је, на овом делу, потврђено већ крајем II в., налазима миљоказа у оближњем селу Добринци. Један миљоказ, откривен у Сремској Митровици, датован је у 354. годину, када је цела деоница овог пута обновљена. Античко име места Г. није познато, али југоисточно од њега, на траси римског пута, код данашњег села Крњешевци, налази се локалитет Брестове међе, идентификован са mutatio Novicianum, путном станицом поменутом у Бурдигаленском итинерару.

И. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, Бг 1950; Д. Поповић, „Главна античка комуникација у Срему у светлу археолошких истраживања", у: Путеви и комуникације у антици.  Материјали, Пећ 1978; С. Ћурчић, Општина Стара Пазова -- географска монографија, Н. Сад 1984; Насеља Срема -- географске карактеристике, Н. Сад 2001; M. Milin, „Bassianae", у: M. Šašel Kos, P. Scherrer (прир.), Die autonomen Städte in Noricum und Pannonien: Pannonien II, Ljub. 2004; С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, I, Срем, Н. Сад 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИЊЕ

ГОЛУБИЊЕ, село у подножју планине Мироч у Ђердапској клисури, уз десну обалу Дунава, 7 км низводно од ушћа Поречке реке. Крај села је магистрални пут Пожаревац--Кладово (54 км). Најближи град је општинско средиште Мајданпек удаљен 43 км. Године 1969/70 насеље је измештено 300 до 400 м узводније због формирања Ђердапског језера. У историјским изворима село се помиње од XVII в. Староседеоци су досељени крајем XVIII и почетком XIX в. из румунског Баната и околине Косовске Митровице. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1961. било је 2.073, а 2011. 736 становника, од којих су 88,2% били Срби. У пољопривреди је радило 22,7% активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем ради у Мајданпеку. Насеље је дисперзивног типа и заузима малу површину на планинској страни на 80 до 150 м н.в. Издвојене куће и салаши су до висина од 480 м. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта и месна канцеларија.

С. Ђ. Стаменковић

У селу је већ крајем XIX и у првој половини XX в. регистрован већи број римских опека са натписом Dierna или DRP Dierna. Археолошка истраживања, спроведена 1968. и 1969. у Малом Г., показала су да се ту налазио римски кастел с угаоним кулама кружне основе. Детаљно испитана северозападна кула изграђена је од притесаног камена са малтером и поплочана је опеком. На источном бедему кастела, а управно постављен на њега, налазио се зид неке веће грађевине, сазидане у рановизантијском периоду, када је кастел обновљен. С унутрашње стране тог зида добро су сачуване степенице, начињене од камених блокова. Узводно и низводно од кастела налазила се по једна осматрачница квадратне основе. Сва три објекта била су део одбрамбеног система на римском лимесу у Ђердапу.

И. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Поповић, „Мало и Велико Голубиње, римско-византијско налазиште", Старинар, н.с., 1982/83, 1984, 33--34; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИЋ

ГОЛУБИЋ, село у Хрватској, у Шибенско-книнској жупанији, oкo 10 км северно од града Книна, у подножју планине Пљешевице. Налази се на северној страни Книнског поља у долини река Дошнице и Бутижнице (десне притоке Крке). На источној периферији села су пут Книн -- Босанско Грахово и железничка пруга Сплит/Шибеник--Бихаћ-- Суња. Г. је 1857. имао 1.578, а 1910. 2.020 становника од којих су 89,2% били православци, а 10,4% католици. Године 1948. било је 2.242, а 1991. 1.424 становника од којих 97,5% Срба и 1,2% Хрвата а 2001. 654 становника -- 55,7 % Срба и 39,9 % Хрвата. Године 2011. било је 1.032 становника. Насеље је дисперзивног типа, са неколико заселака изграђених по ободу и дну долина (Боланже, Дошница, Доњи Поткрај, Горњи Поткрај, Јарчиште, Корита, Орашје, Планина Пљешевица, Старчево Брдо, Радиновићи). Главни низ кућа зове се Главица или Марино брдо. Главне делатности становништва су пољопривреда (повртарство), виноградарство, сточарство и занатство (плетарство од прућа). Село има пошту, железничку станицу и православни храм посвећен Преносу моштију Св. архиђакона Стефана саграђен 1462, надограђиван у ХХ в. и оштећен у рату 1991--1993. После прогона српског становништва 1995. доселили су се католици из Дрвара.

М. Грчић

У Г. је још 30-их година ХХ в. на локалитету Столића њива пронађен врхунски израђен рановизантијски златни накит (наушнице, прстен и огрлица). Средњовјековни извори насеље биљеже под називом Бутина вас, а сполије и натписи свједоче о важности мјеста у то доба. Парохијска црква Св. Стефана, чије се оснивање везује за зетског митрополита Јосифа и 1462. годину, по начину градње, тлоцртним облицима и сполијама је средњовјековна грађевина. У њој су се све донедавна налазиле касносредњовјековне фреске западњачкe иконографије и стила. Први османски дефтери по установљењу Клишког (Крчког) санџака око 1540. биљеже православну цркву Св. Стефана. Крајем XVII в. ту накратко столује епископ Василије, а то је и вријеме када се подиже високи звоник и повишују црквени кровови. Из 1688. потиче надгробни споменик Анђелије Рељан, уједно најстарији сачувани надгробник Срба сјеверне Далмације. Иконостас је почетком XIX в. насликао Никола Сударевић. Посљедњу деценију црква је у више наврата обнављана, а постављањем новог иконостаса и осликавањем зидова у фреско-техници у цјелости је измјењен њен ентеријер. У данас обновљеном парохијском дому уз цркву 1764. је учитељевао Доситеј Обрадовић.

Б. Чоловић

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: С. Накићеновић, Книнска крајина, Бг--Книн 1990; Б. Чоловић, „Црква Св. Стефана у Голубићу код Книна", ГДКС, 1993, 17; Иконопис книнске крајине, 2, Бг 1997; Z. Demori Staničić, „L'église Saint-Etienne de Golubić", Hortus artium medievalium, 1998, 4; М. Савић, Сликарство у српским црквама сјеверне Далмације од краја XIV до почетка XX вијека, Бг 2000; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Ђ. Џепина (ур.), Голубић код Книна: природне одлике и животне прилике, Бг 2005; Б. Чоловић, Сакрална баштина далматинских Срба, Зг 2011; A. Синобад, „Стваралаштво сликарске породице Сударевић на подручју Книнске крајине", Србскодалматински магазин, 2011, 6.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИЋ

ГОЛУБИЋ, село у Хрватској, у Задарској жупанији, око 17 км североисточно од Обровца, изграђено на источној периферији планине Велебит, северно од дубоко усечене долине реке Крупе (око 65 м н.в). Чини га неколико заселака изграђених уз мале увале (Равни Голубић, Вулићи, Д. Чабрићи, Драгичевићи, Долови и др.) на висинама од 350 до 400 м н.в. Са путем Обровац--Грачац спојено је сеоским путевима. Године 1991. имало је 478 становника, од тога 98,4% Срба. До 2001. број становника смањен је на 36, од којих су сви били Срби. До 2011. популацију је чинило 139 особа, које су живеле у 43 домаћинства. Становништво се бави ратарством, виноградарством и сточарством.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИЋ, Мустафа

ГОЛУБИЋ, Мустафа, револуционар, обавештајац (Столац, Босна и Херцеговина, 24. X 1889 -- Београд, 26. VII 1941). Као средњошколац, припадник националне револуционарне омладине, те присталица српског ослобођења и уједињења, прешао је у Србију после анексије Босне и Херцеговине 1908. У Београду је 1913. завршио реалну гимназију, а затим се уписао на Технички факултет. У Балканским ратовима, као добровољац, ратовао је у четничком одреду В. Танкосића. Заједно са младобосанцима учествовао је у борбама у Старој Србији и Македонији, а истакао се храброшћу у борби на Мердару. Током ратних операција писао је за публикације Илустрована ратна хроника и Балкански рат у слици и речи. Стекао је чин наредника српске војске, а за храброст је одликован орденом „Обилић". По завршетку Другог балканског рата започео је студије права у Тулузу. У Србију се вратио непосредно пред почетак I светског рата. У првој ратној години, као добровољац у одреду мајора В. Танкосића, учествовао је у борбама на Дунаву, у околини Пожаревца и на Сувобору. На предлог Н. Пашића, а са знањем представника Врховне команде, послат је у лето 1915. у Русију са задатком да међу Југословенима агитује на прикупљању добровољаца за српску војску. У позну јесен 1915, са око 3.500 добровољаца, вратио се у Србију. Ступио је у редове Тимочке војске и био распоређен на фронту према Бугарској. У јесен и зиму 1915, штитећи са својом јединицом одступницу српским трупама, повлачио се кроз Србију, прешао Албанију и стигао до Драча. У време боравка у Елбасану, а затим и на Крфу, датирају његови планови о атентатима на владаре и високе функционере Немачке, Бугарске и Грчке, које Д. Димитријевић Апис није одобрио. Због туберкулозе је средином фебруара 1916. отпуштен из војске, па је наставио студије у Француској. После Аписовог хапшења и започињања истраге која је окончана Солунским процесом, по поверљивој достави српских власти да је немачки агент, ухапшен је у Паризу фебруара 1917. и затим прослеђен у војни затвор у Солуну. Упркос мучењу, није пристао да лажно сведочи у процесу против Д. Д. Аписа и припадника организације „Уједињење или смрт". После окончања Солунског процеса пребачен је на Крф, где је преживео атентат. На седници Народне скупштине, одржаној марта 1918, дебатовано је о његовом случају и ослобођен је свих оптужби. Крај I светског рата Г. је дочекао у Француској. По повратку у земљу стављен је под полицијски надзор. Интерниран је у манастир Раковица, а затим у место рођења. Искуство стечено у догађајима везаним за Солунски процес и понашање власти према њему учинили су од Г. непомирљивог противника монарха и режима. Критичност према власти приближила га је комунистичком покрету. Крајем 1920. напустио је земљу и обрео се у Бечу, где се ангажовао у раду Клуба југословенских студената социјалиста. Године 1922. постао је члан КПЈ и дошао у контакт са представницима Коминтерне. У Бечу је од 1924. до 1927. издавао часопис Коминтерне La Fédération Balkanique. Залагао се за ревизију Солунског процеса. Био је један од покретача партијског листа Срп и чекић и члан његове редакције. Издавач је брошуре Лењин о војним питањима. Био је делегат бечких студената на Трећем конгресу КПЈ одржаном 1926. у Бечу. Један је од организатора и учесника устанка бечких радника 1927, што га је и приморало да напусти Аустрију. У Москву је по позиву први пут отишао 1927. Распоређен је у обавештајну службу и школован за официра НКВД-а. Стекао је и држављанство СССР-а. Обавештајни, контраобавештајни и субверзивни послови којима се бавио нису познати. Ипак, извесно је да је током 30-их био члан IV управе ГПУ која се, уз остало, бавила и питањима чишћења комунистичког покрета од „отпадника", шпијуна, провокатора са циљем одбране социјализма у Совјетском Савезу. У совјетској служби стекао је чин пуковника. Био је лични пријатељ Ј. В. Стаљина, а повезују га и с активностима НКВД у САД и организацијом убиства Л. Троцког у Мексику. Радећи у Коминтерни координисао је делатност југословенских комуниста, који су као интербригадисти учествовали у Шпанском грађанском рату. Претпоставља се да је био координатор совјетских тајних служби за Краљевину Југославију, као и да је непосредно пре војног пуча од 27. III 1941, преко Божина Симића, био у контакту са генералом Душаном Симовићем, па чак да се и са њим срео 26. III 1941. У Београду се изнова обрео непосредно по окупацији земље. Гестапо га је ухапсио 7. VI 1941. Током истраге у којој је био изложен највећем мучењу разоткривен је његов идентитет, али не и илегалне активности и везе. Стрељан је 26. VII 1941. у Дворском парку.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Пуковник Апис, Бг 1955; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992; М. Марић, Деца комунизма, 1, Бг 2014.

Љ. Димић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБИЦА

ГОЛУБИЦА, годишњак (алманах) у издању Г. Возаревића, под уредништвом М. Светића (Ј. Хаџића) који је излазио у Београду 1839--1844. Поред књижевних дјела (оригинали и преводи), објављује историјске, биографске, мемоарске текстове. Г. је израз прилика у српској књижевности свога доба: основну оријентацију на класицизам (М. Светић, Ђ. Малетић, Ј. С. Поповић) прате граничне и романтичарске струје (С. Милутиновић Сарајлија, П. П. Његош, В. Живковић). Преводи античких аутора (Ксенофонт, Анакреонт, Хорације, Вергилије, Цицерон, Марко Аурелије), те аутора византијског (Продром) и новогрчког доба (Кораис), одражавају класицистички смјер годишњака. У избору новоевропских писаца уредник иде за највишим вриједностима, између класицистичке и романтичарске струје (Џ. Милтон, Ј. В. Гете, Ф. Шилер, К. М. Виланд, Е. Јанг, Н. Карамзин, В. Жуковски). Неки од ових превода (дијелови Милтоновог Изгубљеног раја, 1840, 1841), могли су утицати и на српске пјеснике (Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић, П. П. Његош), док су други назначавали нове естетичке оријентације (преводи чланака Ф. Шилера, 1840). Овдје је објављен и први превод староруског спјева Слово о полку Игореву (М. Светић, 1842). Међу домаћим пјесничким дјелима истакнуто мјесто имају посмртно објављени (или прештампани) текстови Л. Мушицког, С. Мркаља, А. Стојковића и Г. Трлајића. Савремена поезија је заступљена прилозима С. М. Сарајлије, Ј. С. Поповића и П. П. Његоша; по броју прилога издвајају се М. Светић (пригодне и дидактичке пјесме, родољубиве буднице), В. Радишић (на путу ка романтичарској поезији) и Ђ. Малетић (у основи представник тзв. школе објективне лирике, склон рефлексији и артифицијелности). Сарадња П. П. Његоша и Ј. С. Поповића употпуњује широке распоне овог алманаха у српској поезији. У прозним прилозима занимљиви су сатирични портрети Ј. Стејића и приповијетка „из живота" С. М. Сарајлије „Двобој ученика и учитеља" (1843/44). Прозу објављује више аутора (Ј. Хаџић, К. Бранковић, В. Радишић), у распону од класицизма до романтике. Г. је такође отворена за прилоге из естетике (В. Радишић) и књижевне критике (Ђ. Малетић разматра прилике у савременој српској књижевности, 1841). Дио прилога односи се на историју, с веома богатом грађом проте М. Ненадовића о Првом српском устанку (1843/44) или културноисторијски документи (писма Д. Обрадовића, Г. Трлајића, изводи из списа Ј. Рајића). Г. се сматра најзначајнијим алманахом у српској књижевности свога времена (Ј. Скерлић), претходницом научних издања Српског ученог друштва (С. Новаковић).

ИЗВОР: М. Матицки, Библиографија српских алманаха и календара, I, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Бг 1900; М. Кићовић, Јован Хаџић, Н. Сад 1930; Д. Пухало, Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима, Бг 1966; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1980; М. Бабович, „Изучение Слова о полку Игореве в югославской русистике", ЗМСС, 1983, 24.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Весна

ГОЛУБОВИЋ, Весна, сликарка (Бањалука, 10. XII 1955). Дипломирала 1980. и уписала магистарске студије на Факултету ликовних уметности у Београду, све у класи Стојана Ћелића. Члан је УЛУС-а од 1980. Живела у Њујорку од 1981. до 2004. Ауторкa је више самосталних изложби, као и сценографија за модерни балет (са Охад Нахарин у Хагу, Сиднеју, Хелсинкију, Тел Авиву, Нетом Пулвермахер у Њујорку и Јерусалиму, те Муном Тсенг у Њујорку). Излагала на најзначајнијим групним изложбама 80-их и 90-их у Њујорку, Лос Анђелесу, Бостону, Кливленду, Токију и Београду. Током боравка у Њујорку радила је цртеже на зидовима старих зграда и напуштених фабрика, на доковима Њујорка са групом младих уметника графита из Јужног Бронкса (Еј Оне, Кит Харинг, Ричард Хамблтон, Дејвид Војнаровиц), окупљених око „Fashion Mode" галерије, у којој је Г. имала прву самосталну изложбу (1983). Као активни протагониста алтернативне сцене славне уметничке комуне у Ист Вилиџу, излагала је самостално и групно у њујоршким галеријама. Анонимност колективног рада уметника графита, популизам и масовност, а са друге стране јасна свест о ефемерности дела, били су и израз протеста против комерцијализовања уметности. Свој индивидуални пут уметница је наставила радом на зидним, амбијенталним инсталацијама, односно цртежима изведеним на зидним површинама галерије, који после затварања нестају пошто се зидовима галерије кречењем враћа првобитна белина. Концепција привремености уметности, као вид протеста против идеје о тржишној вредности уметничког дела и идеје о метафизичкој вечности уметности до концепције анонимности дела, води преко потребе за духовношћу, што говори о ауторефлексивности њеног дела. Г. је проучавала византијску уметност и уметност минимализма, а сусрет са делима Сола ле Вита доводи је до апстрактне композиционе структуре, високог графицизма и континуиране линије. Ствара на лицу места, непоновљиво дело само за један простор, без припреме или предлошка и без могућности поправљања потеза. Њена иконографија креће се од апстрактног до симболичког и од еротског до поетског. Својим уметничким ангажовањем Г. је стекла значајно место у уметности 80-их, тј. постмодернизма на београдској и њујоршкој сцени. Њени радови и инсталације налазе се у јавним и приватним збиркама у Њујорку, Лос Анђелесу, Вашингтону, Бостону, Балтимору, Токију, Берлину, Антверпену, Тел Авиву, Хагу, Београду и др.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Денегри, Весна Голубовић: зидна инсталација, Бг 1986; С. Ђ. М., „Интервју са Весном Голубовић", Глас јавности, 26. VI 2003; Ј. Деспотовић, „Изложба Весне Голубовић у Салону МСУ", Трећи програм РТБ, 31. V 2005.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Видосава

ГОЛУБОВИЋ, Видосава, историчар књижевнoсти, компаратиста (Нови Сад, 23. VII 1939). Студије германистике завршила на Филозофском факултету у Н. Саду, где је магистрирала о елементима народне бајке у новелама немачких романтичара (1972) и докторирала („Часопис Зенит", 2008). Била је лектор за српскохрватски језик на славистичкој катедри универзитета у Марбургу. Потом је радила у Институту за књижевност и уметност у Београду, на пројекту „Историја српске књижевне периодике (1970--2004)". Специјализовала се за проучавање периода између два светска рата у југословенској и европској књижевности, посебно за проучавање часописа српске/југословенске авангарде, из чега је произишла и њена сарадња на загребачком Појмовнику руске авангарде I--VI (Зг 1984--1990), те докторска дисертација и монографија о часопису Зенит (и И. Суботић, Зенит: 1921--1926, Бг--Зг 2008). Приредила је фототипско издање овог часописа (са И. Суботић), делове преписке Љ. Мицића, М. Ристића, Р. Петровића, те реконструисала низ догађаја и појава карактеристичних за српску авангарду. Уредила је зборник Српска авангарда у периодици (Бг 1996. са С. Тутњевићем).

ДЕЛO: Летопис културног живота 1919--1925: Време, Политика, Правда, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 8, Н. Сад 1996; П. Протић, „Летопис културног живота", ЗМСКЈ, 1990, 38, 3; Б. Ђорђевић, Пола века науке о књижевности -- Инстутут за књижевност и уметност 1962--2012, Бг 2012.

С. Бараћ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Димитрије

ГОЛУБОВИЋ, Димитрије, правник, политичар, посланик (Гроцка, 1826 -- Београд, 28. II 1899). Студије отпочео као државни питомац 1850. на Правном одсеку Лицеја у Београду, а наставио у Немачкој. Радио је као секретар Административног одељења Попечитељства иностраних дела, секретар Београдског начелства, члан Великог суда за кривичне послове, члан Дисциплинског суда, судија Инвалидског суда, члан и председник Апелационог суда и као судија Касационог суда. Кнежев посланик у Скупштини Србије био је од 1868. до 1875. и од 1878. до 1880, а члан Државног савета 1890--1894, после чега је пензионисан. Био је члан Либералне странке и једно време њен саветник. Редовни члан Друштва српске словесности био је од 1859, редован члан Српског ученог друштва, Одсека за науке историјске и државне, од 1864, а почасни члан Српске краљевске академије од 1892.

ЛИТЕРАТУРА: „Д. Голубовић", Бранич, 1899, 6, 6; Споменица Мушке гимназије у Крагујевцу 1833--1933, Краг. 1934; Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије: 1841--1947, Бг 2008.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Загорка

ГОЛУБОВИЋ, Загорка, социолог, антрополог, универзитетски професор (Дебрц код Владимираца, 8. III 1930). Дипломирала филозофију на Филозофском факултету у Београду (1952), где је радила од 1957. На студијском боравку у Енглеској (1957/58) упознала се са социјалном антропологијом, коју је затим утемељила у Србији као научну дисциплину. Докторирала на ФФ у Београду (1962), где је бирана за доцента (1963) и ванредног професора (1969). Припадала српском делу „Праксис" групе, активна учесница Корчуланске летње школе. Због критичких анализа тадашњег југословенског система удаљена са факултета (1975), а њена књига Човек и његов свет у антрополошкој перспективи (Бг 1973) била је цензурисана. Од 1981. ради у Центру (доцније Институту) за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ) у Београду. Усавршавала се у САД (1989). Предавала на универзитетима у Енглеској, Шведској и САД као гостујући професор по позиву. У звању редовног професора враћена на ФФ (1990--2001). Била је посланик у Савезној скупштини (1960--1962), председник Српског социолошког друштва (1968--1971), директор Социолошког института на ФФ (1973--1975), директор ИФДТ (1981--1982), шеф Катедре за интердисциплинарни постдипломски студиј антропологије на ФФ (1973--1975. и 1990--1996), председник Филозофског друштва Србије (1986--1988) и управник Одељења за социологију ФФ (1991--1993). Била је главни уредник часописа Гледишта (1963--1965), Социологија (1965--1969), Филозофија (1972--1974), члан уредништва Praxisа (1965--1975) и Praxis Internationalа (1982--1998). Међу многобројним саопштењима на међународним скуповима нарочито се истичу њени реферати на међународним социолошким конгресима ИСА у Евијану (1967), Упсали (1970) и у Мадриду (1990). Пре 1989. била је позната у стручној и широј јавности по критици стаљинизма и бирократизма, те по залагању за еманципацију радничке класе од ауторитарних политичких структура. После 1989. позната као оштар критичар српског национализма и ауторитарног друштвеног карактера који доминира у српском друштву, те као ангажовани интелектуалац који се залаже за еманципацију цивилног друштва од ауторитарних политичких структура. Због објављених радова и утемељења нових социолошких и антрополошких дисциплина утицајна и цитирана у домаћој научној периодици. Значајно је допринела угледу тадашње југословенске социологије у иностранству. Добитница је награде Савета за борбу против корпупције „Верица Бараћ" (2012) као „критичарка дивљег капитализма и неолиберализма у Србији". Године 2007. изашла су јој Изабрана дела у шест томова.

ДЕЛА: Проблеми савремене теорије личности, Бг 1966; Породица као људска заједница, Зг 1981; Стаљинизам и социјализам, Бг 1982; Криза идентитета савременог југословенског друштва, Бг--Зг 1988; Антрополошки портрети, Бг 1991; Антропологија у персоналистичком кључу, Бг 1997; Странпутице демократизације у постсоцијализму, Бг 1999; Изазови демократије у савременом свету, По 2003; Поуке и дилеме минулог века, Бг 2006; Куда иде постоктобарска Србија (2000--2005), Бг 2006; Како калимо демократију, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: З. Голубовић, Моји хоризонти: мислим, делам, постојим, Бг 2012*.*

С. Антонић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Зоран

ГОЛУБОВИЋ, Зоран, механичар, универзитетски професор (Београд, 6. IV 1948). Дипломирао 1971. на Природно-математичком факултету у Београду, на Институту за механику, где је 1975. магистрирао и 1984. докторирао.  Одмах по завршетку студија радио једну школску годину као професор механике у Машинском школском центру фабрике машина „Иво Лола Рибар" у Железнику. Након студија укључио се у рад Групе за механику флуида -- реологију на ПМФ-у у Београду. За асистента-приправника за предмете Катедре за механику Машинског факултета у Београду изабран је 1974, у звање асистента при истој катедри 1978, а у звање редовног професора 1998. У току 1985/86. и 1986/87. држао је наставу из механике на Вишој техничкој машинској школи у Земуну. Учествовао је у извођењу наставе, како у Београду, тако и у одељењима Маш. ф. у Краљеву, Ужицу и Ваљеву, као и у Војним академијама на Бањици и Жаркову. Држао је наставу и као коаутор, објавио уџбенике из: Механике 1: Статика (Бг 1998), Механике 2: Кинематика (Бг 1998), Механике 3: Динамика тачке (Бг 2000), Механике 4: Динамика система (Бг 2011). Поред тога предавао је и Теорију осцилација, Механику континуума, те Биомедицинске апарате и уређаје. Бавио се проблемима сингуларитета једнодимензионалних и дводимензионалних континуалних система. Уз то је истраживао оптимизацију облика комора за сагоревање код ОТО мотора, проблеме механике деформабилног тела, повећања енергетске ефикасности пнеуматских система у индустрији итд.

ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.

Т. Атанацковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Леонардо

ГОЛУБОВИЋ, Леонардо, теоријски физичар, универзитетски професор (Београд, 24. I 1957). Дипломирао је на Одсеку за техничку физику Електротехничког факултета у Београду 1980, а магистрирао 1983. и докторирао 1987. на Катедри за физику Природно-математичког факултета у Београду. Био научни саpадник у Институту за нуклеарне науке у Винчи 1980--1987. Затим одлази на место постдокторског истраживача у САД, на Универзитет Пенсилваније у Филаделфији 1987--1989, Универзитет Калифорније у Лос Анђелесу 1989--1991. и на Калифорнијски Институт за технологију у Пасадени 1991--1992. Био је гостујући професор на Универзитету Харвард у Кембриџу 1999--2000. као и на Универзитету „Лудвиг Максимилијан" у Минхену 2002, а на Одсеку за физику Универзитета Западне Вирџиније промовисан је у редовног професора 2005. Бавио се статистичком физиком кондензоване материје, са фокусом на меку материју и биоматеријале. Проучавао је комплексне флуиде, течне кристале, динамику површина и самоорганизованих нано-структура, биолошке мембране, биомолекуларне системе, еластичности, механичке особине материјала, као и нелинеарну динамику физичких система. Текстове објављивао, између осталог, у врхунском часопису физичких наука Physical Review Letters, а уз то радио као придружени уредник за часописе Communications in Computational Physics и Physics Research International, те као рецензент за многе друге часописе. Организовао је низ научних симпозијума: „Био-молекули и супрамолекуларни материјали" (Атланта, 1999; скуп организован поводом стогодишњице Америчког друштва физичара), „Мека материја и биолошка физика" (Хонг Конг 2013; у оквиру Осме међународне конференције о рачунарској физици) и др. Именован је да председава на XIX Симпозијуму о физици кондензоване материје (SFKM2015) Београд, 2015. За изузетна научна достигнућа у физици освојио је „Награду Марко Јарић" Универзитета у Београду за 2001, признање „APS‑Fellow" од Америчког друштва физичара (APS) 2005. и др. Коаутор је (и N. Dalarsson, M. Dalarsson) књиге Introductory Statistical Thermodynamics (Cambridge, Massachusetts, 2010).

ДЕЛА: и T. C. Lubensky, „Nonlinear elasticity of amorphous solids", Physical Review Letters, 1989, 63**,** 1082; и R. Bruinsma, „Surface diffusion and fluctuations of growing interfaces", Physical Review Letters, 1991, 66, 321; „Passages and droplets in lamellar fluid membrane phases", Physical Review E (Rapid Communications), 1994, 50, 2419; и M. Golubovic, „Fluctuations of quasi-two-dimensional smectics intercalated between membranes in multi lamellar phases of DNA-cationic lipid complexes", Physical Review Letters, 1998, 80, 4341; и D. Moldovan, „Interfacial Coarsening Dynamics in Epitaxial Growth with Slope Selection", Physical Review E, 2000, 61.

Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Милош

ГОЛУБОВИЋ, Милош, сликар, професор цртања (Крагујевац, 31. III 1888 -- Београд, 21. V 1961). Године 1903. шегртује код сликара Николе Милојевића, а затим се уписује у Уметничку школу у Београду, где учи сликање код Ристе Вукановића и Марка Мурата, ослобођен школарине због изузетног талента. Са 16 година, 1904, борави у Бечу и Будимпешти, издржавајући се портретисањем. Између 1905. и 1907. борави у Минхену и кратко у Лозани. Накнадно, 1908. завршава београдску Уметничко-занатску школу. Београдска ликовна критика га рано запажа на изложби ове школе, због дара да психолошки анализира ликове. Године 1909. стиже у Москву где студира сликарство у Школи „Строганов". Током два семестра 1910/11. студира на Уметничкој академији у Прагу. Изненада се, 1911, враћа у Београд, где 1912. приређује прву самосталну изложбу у Грађанској касини. Придружује се групи млађих сликара који, окупљени око Косте Миличевића, сликају на Савинцу, у природи, одушевљени импресионизмом. Као војни обвезник, учествује током четири месеца у Другом балканском рату 1913. Следећих годину и по борави у Лозани, издржавајући се не само од портретисања него и од кувања. По избијању I светског рата јавља се Врховној команди у Србији, па ратне године проводи као борац и службени ратни сликар при Врховном штабу. Са српском војском прелази Албанију, после чега остаје на Крфу 1916. Са својим пријатељима са Савинца током 1917--1918. ради у солунском атељеу. На изложби ратних сликара Врховне команде, отвореној у Београду 1919, излаже заједно са К. Миличевићем, Ж. Настасијевим, М. Миловановићем и С. Милосављевићем у згради основне школе код Саборне цркве. Највећи број изложених слика откупљује Министарство војно. Исте године остварује му се жеља да оде у Париз, где остаје до 1920. Крајем године почиње да ради као професор цртања у Вечерњој занатској школи, Трговачкој академији, Средње-техничкој школи и у Уметничкој школи у Београду. По оснивању породице, ангажује се на заштити професионалних интереса. Постаје члан Друштва „Медулић" и један од оснивача Удружења ликовних уметника (УЛУС) у Београду (1919). Учлањује се у Друштво српско-хрватских уметника „Лада" (1920--1922. и од 1927) и постаје члан Главног одбора Удружења југословенских ликовних умјетника у Загребу (1922). Један је од оснивача Удружења ратника сликара и вајара 1912--1918. у Београду 1939. Приликом бомбардовања Београда 1944, скоро је потпуно уништена зграда Министарства војног са свим уметничким делима, међу којима и слике Г. У периоду 1945--1955. радио је као професор XIV мушке гимназије у Београду. Самостално је излагао седам пута у Београду (три пута постхумно) и једанпут у Новом Саду. Редовно је учествовао на групним изложбама у Београду и широм Југославије -- на свим изложбама УЛУС-а, скоро свим изложбама „Ладе", на Јесењим и Пролећним изложбама, на југословенским изложбама у Паризу, Лијежу, Барселони, Лондону, Амстердаму и Бриселу. Био је изузетан портретиста и велики мајстор пејзажа. У току свог стилског развоја прошао је кроз период импресионизма, средњоевропског симболизма, минхенског флекенмалераја и стилизације форме. Имао је особени стил звучног колорита, психолошког израза и наглашеног, декоративног геста. Остварио је обиман опус, од којег је сачуван само део, око 500 слика и 200 цртежа и акварела.

ЛИТЕРАТУРА: С. Живковић, Београдски импресионисти, Бг 1977; Н. Шуица, Каталог уметничке збирке 1912--1918. Војног музеја у Београду, Бг 1982; Ж. Гвозденовић, Милош Голубовић: ретроспективна изложба, Бг 2003.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Михаило

ГОЛУБОВИЋ, Михаило, бригадни генерал (Београд, 28. XII 1889 -- Лебане, 14. IV 1941). У Београду је завршио 43. класу Ниже и 22. класу Више школе Војне академије, као и ђенералштабну припрему. До Балканских ратова био је командир вода у 11. пешадијском пуку. Током балканских ратова и I светског рата обављао је дужности командира вода и чете у истом пуку и командира чете у Српском добровољачком корпусу у Русији. По завршетку рата био је начелник штаба Пешадијске официрске школе, помоћник команданта 1. пешадијског пука, командант 31. и 39. пешадијског пука, шеф одсека у Пешадијској инспекцији и командант пешадије Моравске и Дравске дивизијске области. У чин бригадног ђенерала унапређен је 1938, а пензионисан 1940. У Априлском рату је командовао пешадијом Топличке дивизије. На тој дужности се посебно истакао у борбама које је Топличка дивизија водила 8--9. IV 1941. на положају Плоче, покушавајући да затвори нишавски правац и спречи продор снажних немачких оклопних и механизованих јединица ка Нишу и Моравској долини. Том приликом је тешко рањен и евакуисан у болницу. Умро је неколико дана касније, као једини генерал Војске КЈ који је у Априлском рату изгубио живот од последица рана задобијених у борби. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена и низом других домаћих и страних одликовања.

ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941, II, Бг 1983; Д. Тешић, „Ратни планови Војске Краљевине Југославије", ВИГ, 1991, 1; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Михаило Т.

ГОЛУБОВИЋ, Михаило Т., адвокат, судија, писац (Ниш, 1872 -- Ниш, 31. VII 1936). После завршетка студија права радио је као судски писар, судија и председник суда у Пироту. Службу је обављао и у Нишу, Сурдулици, Власотинцу и Београду. У Београду је био правобранилац Државне хипотекарне банке, адвокат и начелник Министарства саобраћаја. После пензионисања враћа се у Ниш. Одлично је знао стари нишки говор, обичаје и родослове нишких породица, па је објављивао „Калчине приче" у виду фељтона у Политици. Анегдоте о Калчи и његовом друштву биле су веома популарне.

ДЕЛА: Успомене из новоослобођених крајева, Бг 1906; Четрнајест прича из Калчине постојбине, Јаг. 1909; Петнајест нових и посебних прича из Калчине постојбине, Бг 1911; Успомене из Калчиног завичаја и новоослобођених крајева, Бг 1924.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Смрт писца Калчиних прича", Политика, 1. VIII 1936; И. Вучковић, „О писцу 'Калчиних прича'", у: М. Голубовић, Калчине приче, Ниш 1972.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Михајло

ГОЛУБОВИЋ, Михајло, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Оточац, Хрватска, 21. III 1920 -- Београд, 27. V 2013). У Београду дипломирао на Машинско-електротехничком одсеку Техничког факултета 1948. Целог радног века радио је у електропривреди Србије и Југославије на проблематици планирања, регулативе, пројектовања, заштите, те у координационим телима за односе с иностранством. Помоћник директора Југословенске електропривреде (ЈУГЕЛ) за студије и развој међународне везе био је од 1979. На Електротехничком факултету у Београду био је биран у сва наставничка звања, а 1977. изабран је у звање хонорарног редовног професора за предмет Техника релејне заштите, на редовним и постдипломским студијама. Наставу је држао и у Подгорици и Јагодини. Пензионисан је 1985. Од 1960. руководио је припремом и градњом далеководне мреже напона 220 kV, а касније ставља у погон разводно постројење и далековод од 400 kV (Београд 8 -- ХЕ Ђердап). Формира пројектни задатак и учествује у реализацији првe трафо-станице од 400/110 kV у Србији и на Балкану -- Бор. Спроводи многобројне студије и истраживања из проблематике рада преносне мреже и уводи одговарајуће техничке препоруке. Био је члан у многим радним, стручним и државним комисијама за изградњу и повезивање наше мреже са мрежама суседних земаља (радне групе UCPTE, SUDEL, YUKO CIGRE, Балканска интерконекција итд.). Добитник је Ордена рада III, II и I реда, као и румунског ордена „23. август" II реда. Почасни је и доживотни члан америчке асоцијације „Tesla Memorial Society".

ДЕЛА: Типизација параметара 400 kV мреже Југославије, Бг 1970--1985; Техничке препоруке ЗЕПС-а, Бг 1975--1985; „Концепција и основни параметри водова и постројења 400 kV мреже Југославије", Електропривреда, 1978, 9/10; Изабрана поглавља релејне заштите, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: „The 400 kV interconnection Iron Gates-Djerdap and its possibillities", Conférence Internationalе des Grands Réseaux Electriques -- CIGRE, Paris 1972.

Д. С. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Петар

ГОЛУБОВИЋ, Петар, географ, универзитетски професор (Малча код Ниша, 17. VIII 1935). Дипломирао је на Природно-математичком факултету, Одсеку за географију, у Приштини. Постдипломске студије завршио је 1980. на ПМФ у Београду, одбраном магистарског рада Демографске карактеристике и процеси у општини Сврљиг (Ниш 1980). Докторску дисертацију Сврљишка котлина -- социогеографска проучавања (Ниш 1997) одбранио је 1986. на ПМФ у Приштини. У звање доцента изабран је 1988. на ПМФ у Приштини, а од 1991. предаје на Филозофском факултету у Нишу. Одлуком министра просвете ванредно је унапређен у звање редовног професора 1998. Свој научни рад усмерио је на проучавања проблема регионалне географије, друштвене географије и демографије (и С. Кицошев, Геодемографија, Ниш 2004; Регионална географија Африке, Ниш 2006, и С. Крстић Марковић, Демографске структуре неких балканских земаља, Ниш 2008). Члан је Српског географског друштва и председник је његове подружнице у Нишу.

ДЕЛA: и Н. Тодоровић, Демографски развитак Лужнице, Ниш 1997; коаутор, Тимок, Заглавак, Буџак, Сврљиг: насеља, порекло становништва, обичаји, Бг 2012.

Б. С. Ђурђев

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Предраг

ГОЛУБОВИЋ, Предраг, филмски сценариста, редитељ, публициста (Сарајево, 25. VI 1935 -- Београд, 18. VII 1994). На Групи за књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду дипломирао 1961, а на Одсеку за драматургију Академије за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1968. Као стипендиста француске владе похађао 1964/65. студије филмске и телевизијске режије у Паризу код Жана Митрија. Магистрирао из области филолошких наука на Факултету драмских уметности у Београду 1977. Од 1959. до 1964. радио у драматуршком одељењу „Ловћен филма". Од 1964. до 1968. имао је статус слободног уметника. Редитељ у „Застава филму" био је 1968--1978, а од 1980. до краја живота директор Института за филм у Београду. Од 1985. до краја живота предавао је на Академији уметности у Новом Саду предмете Сценарио и Историја и теорија филма. Као директор Института за филм у Београду покретао је низ активности, посебно значајна била је издавачка делатност, које су Институт промовисале у један од важнијих чинилаца филмске активности у земљи. Био је косценариста у документарном филму Ехо у улици гробљанској (1964, „Дунав филм"), сценариста у играном филму Проверено мин-њет (1965), коредитељ у кратком играном филму Мала светлост (1966). Кратки играни филм Смрт паора Ђурице (1971) изазива велику пажњу, добија награде на фестивалима у Југославији, Пољској, САД, Колумбији и Француској, те сврстава Г. у ред најзначајнијих савремених југословенских аутора. Висок уметнички домет достигли су и кратки играни филмови рађени за истог продуцента: Тишине (1972, награде фестивала у Оберхаузену, Њујорку, Мелбурну, Коломбу, номинација за Оскарa) и Биографија Јозефа Шулца (1973, награде фестивала у Београду, Берлину, Атланти, Бирмингему и Њујорку). На Фестивалу југословенског филма у Пули награђен је Великом златном ареном за играни филм Бомбаши (1973), Великом бронзаном ареном за играни филм Црвени удар (1975) и Специјалном дипломом за играни филм Судбине (1978). Његов четврти играни филм Сезона мира у Паризу је југословенско-француска копродукција (1981) и за њега је на престижном Фестивалу у Москви добио специјалну награду жирија. Режирао је још два играна филма: Прогон (1982) и Добровољци (1986). Његови најзначајнији документарни и играни филмови створени су на теме из народноослободилачког рата. Начин на који је говорио о тим темама и данас је свеж и оригиналан. Био је и изузетан филмски публициста, те оснивач и главни уредник тада врло живог и утицајног часописа Филмограф. Његове текстове о разним актуелним филмским и културним питањима одликују бриткост, промишљеност и снажан ангажман. Преводио је са француског и руског, а његови текстови превођени су на руски, пољски и шпански језик. Био је и водитељ дечјих радио-емисија у београдском радио-програму Поглед у свет. Од 1983. до 1990. био је председник генералне скупштине ЦИФЕЈ-а, међународног центра филмова за децу и младе (невладина организација при Унеску).

ДЕЛА: Имате ради Париз, Љуб. 1969; Кратка љетња ноћ, Ивањица 1984; Сезона мира у Паризу, Бг 1990; Срећни дани љета, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Судбине (уз стваралачку биографију Предрага Голубовића), Бг 1997.

Ж. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Слободан

ГОЛУБОВИЋ, Слободан, лекар, офталмолог, универзитетски професор (Бобовиште код Алексинца, 30. Х 1944). У Београду завршио Медицински факултет 1969, специјализацију офталмологије 1976, магистрирао 1979. и докторирао 1985. За асистента на предмету Офталмологија изабран 1979, а за редовног професора 1996. Усавршавао се у Енглеској, у Лондону 1980, 1997. и 2005, Саутенду 1984 и Источном Грнстиду 1990. Радио као асистент у Институту за физиологију Мед. ф. у Београду 1970--1972. и у Очној клиници КЦС као специјалиста од 1976, где је био начелник Одељења за обољења и хирургију предњег сегмента ока 1988--2009, помоћник директора 1986--1992. и директор 2001--2008. Био је главни и одго-ворни уредник Acta Ophthalmologica Iugoslavica 1996--2002. Члан је СЛД и његове АМН (редовни) и председник Офталмолошке секције (1991--1995) и члан Редакције Српског архива за целокупно лекарство. Члан-оснивач Europen Association for Vision and Eye Research, те члан следећих организација: Council of Europen Society Ophthalmology, Europen Society for Public Health Ophthalmology, American Academy Ophthalmology, The New York Academy of Sciences, Deutche Ophthalmologiche Gesell-schaft. Уредник уџбеника Офталмологија за студенте медицине (Бг 2010) и монографије Алергијски конјунктивитиси (Бг 2013). Добио следећа признања: III Награда за постер презентацију на XXVIII Светском конгресу офталмолога у Амстердаму 1998, Плакета 1994, Повеља 2003. и Годишња награда за научноистраживачки рад 2004. СЛД. Има највеће заслуге за организацију и унапређење трансплантације рожњаче у нас. Спада у најистакнутије српске офталмологе.

ДЕЛА: и B. Ž. Radmanović, „Increase of cornel graft survival by use of topically immunosuppressive agents in rabbits", Graefe's Archive for Clinical and Experimental Ophthalmology, 1988, 226; и A. Parunović, „Аcute pellucid marginal corneal degeneration", Cornea, 1988, 7, 4; и A. Parunović, „Cyanoacrylate glue in the treatment of corneal ulcerations", Fortschritte Der Ophthalmologie, 1990, 87; и Z. Latković, M. Horvatić Obradović, „Surgical treatment of large corneal dermoid", Documenta ophthalmologica. Advances in ophthalmology, 1995, 91.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Србији '96, Бг 1996; The International Directory of Distinguished Leadership, Raleigh 2000; Академија медицинских наука СЛД: Биографије чланова, Бг 2001; М. Милановић, Познати српски лекари -- биографски лексикон, Бг--Торонто 2005.

В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВИЋ, Срдан

ГОЛУБОВИЋ, Срдан, филмски редитељ, продуцент, универзитетски професор (Београд, 24. VIII 1972). Филмску и телевизијску режију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду 2001. На истом факултету ради од 2002. када је изабран у звање асистента. За ванредног професора изабран 2015. Филмским стваралаштвом бави се од 1993. када је режирао кратки играни филм С оне стране немира. Следе кратки играни филм Тројка (1994) и средњеметражни филм Херц минута у оквиру омнибус филма Пакет аранжман (1995). Већ у првим филмовима показује склоност ка савременим урбаним темама и смутном окружењу транзиционе Србије, што се запажа и у његовом првом дугометражном играном филму Апсолутних сто (2001), а нарочито у остварењу којим је постигао први међународни успех, играном филму Клопка (2007), трилеру мрачних тонова, који је отворио Берлински фестивал, освојио више домаћих и међународних награда (гран-при на Филмском фестивалу у Софији (Бугарска), 2007; награда за најбољу режију на фестивалу у Милану (Италија), награда за најбољи филм на фестивалу у Лиежу (Белгија), награда за најбољи дугометражни играни филм на Фестивалу у Тренчину (Словачка) и Специјална награда на фестивалу у Руану (Француска), све 2008), те био српски кандидат за Оскара. У следећем филму Кругови (2013) Г. се окреће емпатији и универзалним порукама једног, иначе истинитог, ратног догађаја. Филм је награђен у Берлину, Санденсу, Јеревану, Барију, Софији, Пули и на још 20 светских фестивала.

Б. Зечевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБОВЦИ

ГОЛУБОВЦИ, село у Црној Гори, у Зетској низији, око 15 км јужно од Подгорице. Западно од села су магистрални пут Подгорица--Сутоморе, железничка пруга Београд--Бар и река Морача. Североисточно од села је подгорички аеродром. Земљиште у околини је идеално заравњено и плодно, висине око 15 м н.в. Насеље је настало стихијски уз локалне путеве и има мрежаст распоред улица и дисперзивну градњу. Нарастање насеља довело је до веће густине градње, пре свега уз друм. Током послератног периода број становника је константно растао (1948. имао је 1.042 становника), што је посебно изражено формирањем урбане зоне Подгорице. Сада су Г. највеће село у подгоричкој општини са 2.869. становника 2003. од којих су 63% били Црногорци, а 30,8% Срби. Године 2011. село је имало 3.110 становника. Село је познато по интензивном узгоју поврћа, а у новије време и градњи мањих погона и складишта подгоричких фабрика. У селу су православна црква и основна школа.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУБСКИ, Новак

ГОЛУБСКИ, Новак, земљопоседник, народни капетан, писац (Србобран, Бачка, 1819 -- Србобран, 6. X 1895). Као младог и угледног земљорадника у Сентомашу (Србобран) затекао га је српски народни покрет у Војводини 1848--1849. Одмах се у њега укључио и почео своје српске суграђане припремати за отпор присталицама Баћањи-Кошутове владе, које су стварањем одреда мађарске националне гарде угрожавале Србе у Бачкој. Изабран је за народног капетана па му је поверена команда над једним одредом Србобранаца са којима је, као изузетно храбар и сналажљив командант, учествовао у свим биткама и чаркама око Србобрана у току 1848--1849. При крају ратовања, 1849. после пада Србобрана, учествовао је у борбама на Тителском платоу, као и у бици код Перлеза, у Банату, у којој је рањен. Одликован је Крстом заслуге и награђен пензијом од 400 форинти сребра годишње. После револуције у два маха биран је за варошког кнеза у Србобрану. Био је ожењен трговачком ћерком Софијом Живановић. Имали су шесторо деце која су сва рано помрла, па су опоруком 1892. сав иметак и готовину оставили Матици српској. Основана је њихова задужбина са наменом да се користи искључиво за издавање белетристичких, научних и поучних дела и њихово награђивање. У мемоарима Успомене из народног покрета 1848. и 1849. године, које се нарочито тичу одбране и пада Сентомаша названог Србобрана (Н. Сад 1893) детаљно и врло објективно приказао догађаје у Србобрану и околини у којима је учествовао. Због тога заузимају значајно место у српској мемоарској литератури и представљају извор првог реда за историју Србобрана и покрета 1848--1849.

ЛИТЕРАТУРА: ЛМС, 1894, 180; Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, III, 1880--1918, Н. Сад 2000.

С. Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛУХОВСКИ, Агенор

ГОЛУХОВСКИ, Агенор (Gołuchowski, Agenor Maria Adam), гроф, дипломата, министар (Лавов, Украјина, 25. III 1849 -- Лавов, 28. III 1921). Како је од оца, пољског грофа Агенора старијег, наследио значајну имовину и педигре члана породице одане Хабзбурзима, брзо је напредовао у каријери. На почетку дипломатске службе постављен је 1872. за аташеа у аустријској амбасади у Берлину, а одатле је пребачен у Париз. Пошто је постао саветник посланства, 1887. постављен је за министра у Букурешту, где је остао до 1893, а маја 1895. изабран за министра иностраних послова Аустроугарске. Именовање једног Пољака на тај положај изазвало је опште изненађење. Јачајући позиције Монархије на Балкану, Г. је као камен-темељац аустроугарске политике истакао важност очувања Тројног савеза, а посебно најближих веза с Немачком, као и жељу за добрим односима са свим великим силама, пре свега са Великом Британијом. Спољну политику усмерио је у правцу споразумевања с Русијом о заједничком деловању према Турској. Споразум са Русијом, који је Аустроугарска формално ратификовала априла 1897, током посете Г. Петрограду, представљао је основу њихове сарадње у решавању Источног питања до Анексионе кризе 1908. Русија је споразумом омогућила Монархији да приступи анексији БиХ и Санџака. По споразуму, у случају поделе Турске, успоставила би се Кнежевина Албанија, а остале територијалне промене биле би спроведене у складу с међусобним договором на основу начела равнотеже. Та политика омогућила је да обе државе заједнички иступају 1902/03. у вези с реформама у Македонији и Старој Србији. Иако пореклом Словен, Г. је водио изразито антисрпску спољну политику сматрајући да у интересу опстанка Хабзбуршке монархије Србији треба одузети сваку могућност вођења самосталне политике, па ако буде потребно послужити се и силом у циљу спречавања настајања „Велике Србије". Припремајући анексију БиХ, вешто је користио тадашње владаре династије Обреновић. Настојећи да је економски и политички што више изнури, 1906. успео је да Царинским ратом поткопа уговор Србије и Бугарске о заједничкој царинској политици (1904). На положај министра иностраних послова поднео је оставку октобра 1906. Веран династији, Г. је током I светског рата у Галицији радио на потчињавању пољских националних тежњи интересима Хабзбуршке монархије. Од 1895. био је члан Горњег дома Парламента у Бечу, а од 1907. био је председник „Пољског блока", утицајне групе пољских чланова.

ЛИТЕРАТУРА: F. R. Bridge, From Sadova to Sarajevo. The Foreign Policy of Austria-Hungary, 1866--1914, London--Boston 1972; A. Ј. П. Тејлор, Хабсбуршка монархија 1809--1918, Зг 1990; H. Jankowsky, „Graf Agenor Maria Adam Gołuchowski der Jüngere und seine Balkanpolitik", у: W. Kucharski (ур.), Polacy w austriackim parlamencie. Die Polen im österreichischen Parlament, Lublin 1997; М. Војводић, Путеви српске дипломатије. Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку, Бг 1999; Петроградске године Стојана Новаковића (1900--1905), Бг 2009.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЛФ

ГОЛФ, спортска игра чија је претеча „паганика", која се играла у старом веку у Риму савијеним штаповима и пуњеном кожном лоптицом. Слична игра играла се у Кини за време династије Сонг (960--1279), а под именом г. први пут се помиње 1457. у указу шкотског краља Џејмса II којим се ова игра забрањује јер је због ње (и фудбала) запостављано стреличарство, много важније за одбрану земље. У Единбургу је 1735. настао први клуб -- Краљевско грађанско голф друштво Единбурга, 1744. Прво „отворено првенство" за професионалце одржано је у Прествику у Шкотској 1860, Професионална асоцијација голфера (ПГА) формирана је 1901, а 1950. и Дамска професионална асоцијација голфера (ЛПГА). Светски аматерски голф савет, основан 1958, прераста 2003. у Међународну голф федерацију (IGF), која обједињује професионални и аматерски г. Међународни олимпијски комитет је 2009. поново уврстио г. у програм Олимпијских игара 2016. (после игара 1900. у Паризу и 1904. у Сент Луису избачен из програма јер играчи г. нису поштовали принципе аматеризма).

Г. је у Србији почео да се игра уочи II светског рата и то у Голф клубу „Београд". Иницијативу за оснивањe г. клуба јануара 1935. покренуо је Славко Грујић, који је постао и први председник. Kлуб је основан 16. марта исте године (правила клуба усвојена су 22. марта), а међу потписницима записника о оснивању био је и Милан Стојадиновић, министар финансија, који је убрзо постао председник владе и знатно допринео да клуб добије 30 хa земљишта у Кошутњаку за изградњу клупске зграде и г. терена. Зграду је пројектовао Александар М. Ђорђевић, а технички пројекат игралишта с девет рупа направљен је у сарадњи с фирмом „Џејмс Картер и ко" из Лондона. Голф клуб „Београд" већ маја 1936. отворио је кнез намесник Павле Карађорђевић. Клуб је ангажовао професионалног играча из Загреба Ивана Радоловића, који је радио као учитељ г. и одржавао терен, а у евиденцији чланова од 1935. до 1940. имао је укупно 255 имена, међу којима су биле и многе познате личности попут књижевника Милана Ракића, који је био и председник Надзорног одбора, Иве Андрића, Александра Видаковића, који је постизао одличне резултате, као и чланови дипломатских и конзуларних представништава САД, Велике Британије, Немачке, Пољске, Француске, Шведске и других земаља. Голф клуб „Београд" 1938. добио је позив да се Југославија учлани у Европску асоцијацију голфа (AEG), па су његови чланови покренули иницијативу да г. клубови у Београду, Бледу (у којем се градило игралиште) и Загребу оснују југословенски савез за г. Загребачки г. клуб у то време није функционисао, па су клубови из Бледа и Београда новембра 1938. основали Југословенски савез голфа (ЈСГ). За председника ЈСГ изабран је Влада Илић, потпредседник Голф клубa „Београд" (од 1937. до престанка рада председник клуба био је Милан Стојадиновић), а ЈСГ је постао члан AEG. Активности у београдском, као и бледском клубу, престале су 1941. после окупације земље, а г. је тек 1974. почео поново да се игра у Југославији када је обновљено бледско игралиште. У Србију г. се вратио тек 2002, када је 11. септембра на Ади Циганлији отворен нов Голф клуб „Београд", који данас има терен с девет поља (рупа), на 35 ха. Голф асоцијација Србије (ГАС) основана je 19. XII 2006. и 2015. имала је пет чланова. Поред Голф клубa „Београд", то су Голф клуб „Центар" у Жабљу, који такође има терен с девет рупа, Голф клуб „Палић" с тереном с три рупе, као и Голф клуб „Сава" и Дипломатик голф клуб који користе терен Голф клуба „Београд". ГАС има више од 500 чланова активних такмичара свих узраста.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија физичке културе, Зг 1977; С. Н. Милорадовић, „Голф клуб Београд у периоду 1935--1941", Повијест спорта, 1982, 50; Д. Милорадовић, „Оснивање и рад Југославенског савеза голфа", Повијест спорта, 1983, 54.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЉАК

ГОЉАК, планина у јужној Србији, између Косовске котлине на западу и планине Кукавице на истоку. Две планине дели долина реке Ветернице. То је ниска и пространа планина, која се протеже правцем исток-запад на дужини од око 34 км. Највише тачке су Веља глава (1.181 м) на истоку и Лисица (1.184 м) на западу. На њој се од истока према западу смењују следеће формације: прекамбријумски биотитски ситнозрни гнајсеви са нерашчлањеном серијом лептинолита и микашиста, који садрже прослојке амфиболитских стена и кварцита, док је мањи западни део планине сачињен од олигоцених хорбленда андензита, који на неким деловима имају биотит, а негде кварц, затим од пешчара, лапорца, кречњака, брече, туфита, туфних шљункова, туфова, глинаца и пирокластита, које међусобно раздвајају раседи. Богата је водом и испресецана густом речном мрежом. На њеном североисточном делу су притоке реке Јабланице, на северозападном делу притоке Лаба, на југоисточном делу притоке Криве реке, а на југозападном делу притоке Ситнице. Највећи делови су покривени шумом. На њој је велик број, махом малих и дисперзивних, насеља грађених до 1.000 м н.в. Већих насеља нема. У североисточном подножју, на висини од 530 м је Сијеринска бања. Једини важан пут Приштина--Лесковац пресеца северозападни део планине.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ћукић, Косово: знаменитости и лепоте, Пр. 1971; V. Ivanišević, S. Stamenković, „Late Roman fortifications in the Leskovac basin in relation to urban Centres", Starinar, 2014, 64.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМИЉАНИ

ГОМИЉАНИ, село у Херцеговини, на источној периферији Поповог поља, око 3 км западно од општинског средишта Требиња, са којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивно и заузима велику површину. Оно је изграђено на контакту скаршћеног дна Поповог поља на западу, које је обрасло шумом, и алувијалне равни реке Требишњице на којој су обрадиве површине. Ово је депопулациона средина. Године 1991. село је имало 84 становника, од којих су 82,1% били Срби.

С. Ћурчић

У селу су остаци три православне цркве, које се оквирно датују у XIV или XV в. О прошлости овог села свједочи мноштво гробних гомила, као и запис o „крстјанину" Твртку Припковићу који је у Г. преписивао књиге. Све три цркве су грађене каменом, у основи једнобродне с полукружним апсидама. Зидови цркве Св. Константина и Јелене (Костадиновице) сачувани су до висине од 1,5 м. Уз јужни зид је засведен правоугаони параклис унутар којег је стећак, што указује на то да је ријеч о средњовјековној гробној цркви локалне властеле. Тридесетак стећака се налази и у гробљу уз цркву. На цркви Св. врача (Врачевици) је очуван кров од камених плоча и преломљени свод у унутрашњости. Изнад архитравно завршеног улаза је полукружна ниша уоквирена профилисаним луком, изнад ње мањи правоугаони прозор, а на врху звоник на преслицу, дограђен у XIX в. Сјеверно од цркве је велик праисторијски тумулус. Од цркве Св. Георгија (Ђурђевице) очувани су западни зид с правоугаоним улазом изнад којег је полукружно завршена ниша, источни зид са апсидом, те подужни зидови до висине од 1,5 м. У апсиди су фрагменти фресака -- глава Богородице, дио фигуре анђела сјеверно од ње и дио ореола у нижој зони. Фрагмент фреске из олтара с главом анђела чува се у Музеју Херцеговине у Требињу. Фреске из Ђурђевице се датују у почетак XVI в. Према једној претпоставци, оне су дјело радионице Вица Ловровог, дубровачког сликара који је 1510. живописао цркву Требињског манастира (Тврдош), а према другој, њихов аутор је Марко Стефанов Требињац који је 1501. учио сликарски занат у Дубровнику, а 1509. украсио минијатурама један Октоих који се налази у манастиру Савина.

Љ. Шево

ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Кораћ, Требиње, историјски преглед, I, Период до доласка Турака, Требиње 1966; З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; Ђ. Одавић, „Праисторијска налазишта на подручју Требиња (гомиле и градине)", Tribunia, 1978, 4; Ђ. Тошић, Требињска област у средњем вијеку, Бг 1998.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМИОНИЦА

ГОМИОНИЦА, манастир са храмом Ваведења Пресвете Богородице, смештен уз поток Матавазу, у селу Кмећани код Бронзаног Мајдана под Змијањем, удаљен 40 км од Бањалуке. Име је добио по истоименом насељу; постоји и народни назив Гомјеница, a некада је био познат и под именом Залужје. Предање као ктиторе наводи Стефана Немању, султанију Мару и кнеза Обрада из XVI в., што вероватно означава три фазе изградње или обнове. Осим тога, обнова означава нову улогу коју је добио у време када су Турци овладали овим простором. Први помен је из 1540. у турском попису и 1560. у турској кореспонденцији. У многобројним записима по књигама има много података о невољама, радовима, књигама, богослужбеном и другом инвентару у време турског ропства. У честим бежанијама његове су књиге расуте све до Ходоша. Помиње се 1648. када његов сабрат Јован Светогорац штампа Пентикостар у Трговишту, 1714. у њему борави дабробосански митрополит, а 1726. у посету му долази патријарх Арсеније IV. У време аустро-турског рата монаси су избегли у Славонију са целокупним инвентаром који су могли да понесу. Оживео је тек 1747. и поново 1769. био обновљен. Страдао је у време Првог српског устанка, паљен и пљачкан 1858. и 1867. и увек обнављан. У II светском рату Немци су га 1941. бомбардовали, после рата обновљен је стари и подигнут нови конак. Доградња и обнова манастирског комплекса започета 1998. још траје.

Р. Милошевић

Монаси су крајем XVII в. избјегли у Ходош, а 1738. у Пакру. Током XVIII и XIX в. црква је неколико пута обнављана. У манастирској школи подигнутој 1882. учио је Петар Кочић. Црква је једнобродна, с куполом, полукружном апсидом, унутрашњом и спољашњом припратом. Уз подужне зидове наоса и унутрашње припрате прислоњени су лукови. Сводови су ослоњени на истурене пиластре, при чијем дну су лучно засведени пролази, што цркви даје привидно тробродан изглед. Средином XIX в. дограђена је спољна припрата, а око 1900. звоник. Испод слоја зидног сликарства из око 1870. откривене су старије фреске. У куполи су приказани Христос Пантократор, Небеска литургија и пророци, између пандантифа су Христови ликови на Убрусу и Керамиди. У олтару се сачувао лик Богородице Шире од Небеса, два арханђела и фигура Св. Јована Милостивог из Поклоњења архијереја. До њега је непознати светитељ, а у ниши проскомидије Богородица с Христом. Изнад апсиде су остаци Благовијести, док су у своду олтара фрагменти Силаска Св. духа. Живопис Г. доводи се у везу са обновљеним сликарством у пећкој и грачаничкој припрати, Студеници, Милешеви и Бањи код Прибоја из седме и осме деценије XVI в. Манастирски конак је у XIX в. проширен и подигнут на спрат. У ниши на источном зиду трпезарије сачувала се фреска Богородице с Христом на пријестолу. У Г. се чува критска икона Богородице Одигитрије с краја XV или почетка XVI в. Из XVIII в. су дрворезбарене царске двери и надверје, два низа апостолских и пророчких икона, као и иконе Св. Јована Претече, Св. Саве и Сабора арханђела. Иконе из 1870. рад су истог или сликара блиског мајстору који је обновио живопис у цркви, а икона Св. Илије са житијем је руски рад из XVIII в. Гомионички типик из 1599. чува се у епархијској библиотеци у Араду. Међу рукописним књигама су Слова Св. отаца с краја XIV или почетка XV в., рукописно Јеванђеље из XV в., те Минеј за децембар, из манастира Дубочице код Пљеваља, који је 1598. писао јеромонах Исаија. У Г. се налазе и српске штампане књиге из XVI в. Најстарији предмет умјетничког занатства је дрворезбарени крст из XVII в. са представама Великих празника. Крст са оковом Стефана Ивановића Сарајевца из Сомбора из 1640. налази се у колекцији Лондонског универзитета. Из XVIII в. су пијевнички сто, сребрне звјездице и венецијански свјећњаци, док су напрестони крстови из XIX в.

Љ. Шево

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, IV 1923, V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Јеромонах Герман, „Ваведенски манастир Гомионица", Истина, 1891, 6--7, 8, 9--10; М. Карановић, „Манастир Гомионица", Нова истина, 1934, 1; П. Момировић, „Манастир Гомионица", Богословље, 1965, 9, 1--2; „Да ли су манастир Гомионицу основали Милешевци", НС, 1969, 12; З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; „Новооткривене фреске у цркви манастира Гомионице", ЗЛУМС, 1984, 19; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти, Бг 1984; Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII век, Бг -- Н. Сад -- Пр 1991; Српска православна Епархија бањалучка 1900--2000, Ср. Карловци 2000; Љ. Шево, Манастир Гомионица, Бл 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМИРАЦ, Вајан

ГОМИРАЦ, Вајан, педагог (Јаково, Срем, 14. II 1896 -- Београд, 21. XI 1963). Школовао се у родном месту и Сремским Карловцима, а студирао на Филозофско-педагошкој групи Београдског универзитета 1920--1924. Радио у Вишој трговачкој и Државној женској учитељској школи у Новом Саду до 1941. У то време био је веома активан у Матици српској (члан Књижевног и Управног одбора), а сарађивао је у Летопису Матице српске и Универзитетском веснику (Београд). Заједно с Павлом Љотићем уређивао је Просветни преглед, гласник за школу и друштво. Председавао комисијом за полагање учитељских испита у Дунавској бановини. Године 1941. је постављен за професора педагогије у Мушкој учитељској школи у Београду. Најзначајнији период професионалне каријере Г. одвијао се од 1948, када прелази на Филозофски факултет у Београду за предавача Опште педагогије при Педагошком семинару, чиме наставља дело својих професора Милана Шевића и Вићентија Ракића. Упоредо је предавао педагогију и на Природно-математичком и Филолошком факултету у Београду. У научном погледу његов најзначајнији рад је уџбеник Основи педагогије 1 (Бг 1956) који је написао у сарадњи с Миланом Јањушевићем.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Продановић, „Ликови: Вајан Ј. Гомирац", у: Седамдесет и пет година Катедре за педагогију у Београду, Бг 1967; Н. Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Н. Трнавац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМИРЈЕ

ГОМИРЈЕ, село у Хрватској, у Приморско-горанској жупанији, у Горском котару, смештено на североисточној подгорини планине Велика капела, у долини реке Добре (десна притока Купе). Припада општини Врбовско. Село је 1857. имало 1.187 становника, али је њихов број до ХХ в. нагло смањен (1900. било је 549 становника). Године 1991. било је 478 становника од којих су 93,5% били Срби, а 2,3% Хрвати. У време грађанског рата дошло је до депопулације, али се етничка структура није битније мењала. Године 2001. било је 435 становника, од којих 91,7% Срба, а 2011. било је 342 становника. Главне делатности становништва су пољопривреда, сточарство, шумарство и услужно занатство. Село је на планинској подгорини изнад реке на висини од 420 м и зракасто се шири дуж четири локална пута. У долини реке је железничка пруга Загреб--Ријека са станицом, а кроз село пролази локални пут Огулин--Врбовско. У њему су подручна основна школа, амбуланта, месна канцеларија и пошта.

М. Грчић

Манастир у истоименом селу недалеко од Српских Моравица код Огулина, са храмом Рођења Св. Јована Крститеља, основала су три монаха из манастира Крке 1600--1602. пошто је генерал Ленковић неколико година раније у овом крају населио „Влахе", тј. Србе. У Горском котару од 1536. насељавају се Срби избегли пред Турцима. Због великог прилива Срба формиран је Гомирски дистрикт у којем је вршено планско насељавање. Према неким подацима први мали манастир основан је 1557. око Модруше или у Јасенку, а онда је почетком XVII в. пресељен у Г. Био је први српски православни манастир у Војној крајини, па је допринео да се оснује неколико православних парохија. Г. постаје духовно упориште Срба у Карловачком генералату, који у циљу одбране националности и вероисповести снажно делује и на културном пољу кроз преписивање књига, снабдевање иконама православне иконографије и др. Монаси су подигли дрвену црквицу као што су и остале зграде биле од дрвета. Био је то најзападнији манастир обновљене Пећке патријаршије. Генерал гроф Вук Крсто Франкопан је 1619. манастиру издао даровну повељу, 1621. уз храм је подигао четвртасту кулу-осматрачницу, а 1681. сазидан је звоник. Старешине Г. уживале су висок углед и често су биране за горњокарловачке епископе: Василије (Предојевић, 1644, марчански), Данило (Љуботина, 1713), Данило (Јакшић, 1750), Јосиф (Рајачић, 1829). Монаси Г., Лепавине и Марче побунили су се марта 1672. против унијатског епископа Павла Зорчића, али је карловачки генерал гроф Херберштајн крваво угушио буну и казнио калуђере затвором, а неки монаси и игуман Симеон Нијемчевић, обријане браде и ошишане косе, завршили су као робови на галији на острву Малти. Молбе упућене папи и руском цару остале су без одговора. Епископ Данило (Љуботина) боравио је у овом манастиру што је захтевало катедрални храм. Изградња садашњег храма почела је 1718, а до 1722. завршени су најважнији радови. Преношењем епископског седишта у Плашки радови су успорени и тек 1729. завршени, а освећење је 1730. обавио епископ Павле (Ненадовић). У њему је 1737. сахрањен епископ Стефан (Љубибратић). Радови на осталим објектима трајали су до 1741. Већ на Св. Николу 1789. страдао је у пожару, али је обновљен 1790, а 1794. неимар Манасија и мајстори из Сарајева подигли су нове ћелије. Поново је страдао 1812, али је веома брзо трудом игумана Јосифа Рајачића обновљен, а неких радова било је 1824--1826. и 1889.

Р. Милошевић

Упркос унијатским притисцима, страдању народа и гомирских монаха, у XVIII в. долази до великог напретка манастира, па је у њему једно вријеме било и сједиште Епархије горњокарловачке. До 1730. сазидани су нови конаци и црква, а 1747. на манастирском гробљу капела Успења Пресвете Богородице. У манастиру је у XVII и XVIII в. развијена преписивачка дјелатност, ради чувена књиговезачка радионица, а 1762. Симеон Балтић покреће манастирску иконописну школу и са својим ученицима осликава нови иконостас и многе иконе за цркве у овој епархији. У првој половини XVIII в. осликана је црква, што је откривено 2002. у олтару, на преградном зиду између олтара и наоса, као и у осам тада пронађених прозора зазиданих у XIX в. Тада је и цијела црква премалтерисана и поново осликана, а 1930. зидне слике је с мањим измјенама поновио Отон Постружник. Иако је манастирска ризница веома страдала у вријеме II свјетског рата али и у вријеме рата 1991--1995, сачувани су предмети датирани почевши од XVI в., настали код домаћих мајстора, у Русији, Бечу и Италији, неколико рукописних књига насталих од XVI до XIX в., као и велик број штампаних књига. Манастир је обновљен 1889. када је срушена кула осматрачница која је служила као звоник, а на истом мјесту саграђен нови. Основа цркве данас је неразвијени крст. Унутрашњост је подијељена на три брода, са два реда од по пет стубова који носе куполу и крстасте сводове. Између 1915. и 1917. аустроугарске власти су манастир претвориле у логор за политички оптужене српске свештенике. Током II свјетског рата, 1943. усташе су запалиле манастир, а монахе одвеле у логоре. Обнова је почела 1956, сликар Милован Арсић израдио је нови иконостас, а у манастир 1967. долазе монахиње. Од тада није било прекида духовног живота у Г., али је обнова започела тек 1996. и траје и данас.

С. Орловић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, V 1925; СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, Карловачко владичанство, I--III, Карловац 1890--1893; Д. Медаковић, „Манастир Гомирје", у: Научни прилози студената Филозофског факултета, Бг 1949; И. Бах, „Прилози повијести српског сликарства у Хрватској од краја XVIII стољећа", Хисторијски зборник, 1949; „Гомирска сликарска школа у другој пол. 18. вијека", Календар Просвјета, Зг, 1950; Д. Кашић, Српски манастири у Хрватској и Славонији, Бг 1971; Д. Медаковић, Трагом српског барока, Н. Сад 1976; Д. Кашић, Манастир Гомирје, Бг 1997; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; С. Орловић, Манастир Гомирје, Бг--Карловац 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМЈЕНИЦА

ГОМЈЕНИЦА, река у Босни, у северозападном делу Републике Српске, десна притока Сане. Припада црноморском сливу. Извориште јој је на северу Змијања (северни део планине Мањача), у близини засеока Станивуковићи, на надморској висини од 573 м (Бијело врело) издашности 40 л/сек. Око 4 км низводније, на око 340 м н.в. прима воде Црног врела издашности око 130 л/сек. Ушће јој је узводно од града Приједора, на надморској висини од 133 м. У горњем делу тока Г. протиче кроз брдовит крај па у време великих киша и отопљавања снега лако набуја, што се најчешће дешава у јесен и пролеће. Код села Обровца долина постаје широка, са долинским дном, а око 4 км низводно од Бронзаног Мајдана улази у Приједорску котлину и Г. добија карактер равничарске реке, меандрира, прави мртваје и разлива се. Г. има велик број малих притока са малим протицајима од којих многе лети пресушују. Максималан протицај је у фебруару и марту, а тада дубина реке достиже и до 2 м. Минималан протицај је од августа до октобра када дубине опадну до 0,3--0,5 м. У горњем току просечни протицај је 1 м³/сек, а код Бронзаног Мајдана 2,3 м³/сек. Високе воде се често изливају из корита и праве штете у околини. Река је дуга 52,6 км, а површина слива је 752 км², са просечним падом од 8‰. У близини ушћа направљен је и рибњак „Саничани" (површине 1.254,7 хa) који се снабдева водом из Г. Овај рибњак је највећи у Републици Српској. У њему се узгајају шаран и толстолобик. Из реке се ваде песак и шљунак.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМЈЕНИЦА

ГОМЈЕНИЦА, село у Босанској Крајини, у Републици Српској, смјештено у алувијалним равнима ријеке Сане и њене десне притоке Гомјенице, у близини ушћа, око 2 км јужно од општинског центра Приједора. Село се убрзано развијало послије II свјетског рата упоредо са урбаним развојем оближњег града. Године 1948. имало је 697, а до 1991. број становника је порастао на 2.949, од којих су 67,7% били Срби и 23,2% Муслимани. Највећи дио активног становништва ради у Приједору. Према претходним подацима пописа становништва из 2013. у селу је било 2.853 становника. У селу су подручна основна школа, друштвени дом и погон за производњу металних конструкција и алуминијумске столарије. Насеље је формирано на око 137 м н.в. дуж два локална пута која од Приједора воде према југу. Село има линеарну структуру, а у сјеверном дијелу преко ријеке Гомјенице је мост.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОМОЛАВА

ГОМОЛАВА, вишеслојни археолошки локалитет који садржи културне слојеве од неолита до касног средњег века (VI миленијум стaре ере -- XVI в.), а налази се у Срему, на левој обали Саве, код села Хртковци. Захваљујући повољном географском положају, Г. је све време била важан културни и тровачки центар за Подунавље, Карпатски басен и југоисточну Европу. Систематска истраживања на Г., реализована у другој половини XX в. (1953--1957; 1965--1985), дала су велик допринос утврђивању хронологије многих праисторијских култура у југоисточној Европи. У културном стратуму дебљине око 6 м нађени су предмети чија старост обухвата временски распон од око 8.000 година. На лесној тераси типа „tell-a", елипсоидног облика (око 260 x 60 м), прво станиште подижу носиоци старчевачке групе. По својим културним карактеристикама они су били саставни део великог Старчево--Кереш--Криш комплекса (VII--VI миленијум п.н.е.). Затим се јављују носиоци винчанске групе која репрезентује млађи неолит у српском Подунављу (VI--V миленијум п.н.е.). У том периоду формира се на Г. снажан стамбени стратум са две грађевинске фазе које обухватају позну винчанско-тордошку и рано винчанско-плочничку етапу са три стамбена хоризонта (Г. Ia, Г. Ia-b и Г. Ib). У старијем винчанском насељу (Г. Ia) откривени су остаци јама као и стубова кућа првих надземних објеката, димензија око 6 х 10 м и 8,5 x 4,5 м. Објекти-куће имали су углавном две просторије у којима су често налажена елипсоидна огњишта. На подовима ових објеката пронађени су делови посуђа од печене земље, жрвњеви, статуете од иловаче, кремени ножеви и камене секире. На крају фазе Г. Ia и током фазе Г. Ia-b долази до изградње надземних кућа различитих димензија. Куће из старијег хоризонта (Г. Ia-b) правоугаоног су облика, димензија cca 16 x 10 м и 14 x 6 м, док су оне из најмлађег хоризонта (Г. Ib) многобројније и мање (9,2 x 5,6 м; 8,5 x 4,5 м), смештене у групе и „улице". У кућама је било три или четири просторије, различитих димензија и намене. У насељу из фазе Г. Ib откривена је некрoпола са 27 скелетних гробова. У то доба почиње коришћење бакра, чијом употребом долази до неминовних промена у винчанској култури. Изнад винчанског хоризонта формирао се нови стратум тзв. „енеолитски хумус" (IV--III миленијум п.н.е.) у коjeм се јављају културне групе чији се генетски центри налазе у Панонској низији. То су земљорадничко-сточарске заједнице које већ у IV миленијуму почињу да користе бакар: ленђелска (Г. IIa) и прототисаполгар и тисаполгарска култура (Г. IIb). Спорадично се јављају и налази и бодрог-керестурске културе. Убрзо после тога, у III миленијуму, на Г. (III--II миленијум п.н.е.) стиже нова „етничка" група -- баденска култура. Најстарија фаза баденског насеља на Г. (Г. IIIa), повезана је са културама Болерас и Чернавода III. Изнад станишта средњег енеолитског раздобља подиже се насеље костолачке (Г. IIIb) и вучедолске (Г. IIIc) групе са богатим остацима материјалне културе. Живот се одвијао у надземним кућама, поред којих су изграђивана и светилишта. То је епоха у којој почињу да се користе и прве алатке од бакра. Израђује се керамика високог квалитета, која је украшена утиснутим орнаментом. У бронзаном добу (Г. IV a, b, c), које обухвата II миленијум п.н.е., Г. је насељена све време при чему су издвојена три стамбена хоризонта. Најстаријем стратуму одговара керамички материјал познат у оквиру културне групе Омољица--Ватин (Г. IVa). Изнад њега формирају се делови грађевинског стратума који се на основу покретних налаза везују за фазу Белегиш I (Г. IVb). Крај бронзаног доба и почетак старијег гвозденог периода на Г. припада фази Белегиш II (Г. IVc). За хоризонт бронзаног доба карактеристични су многобројни налази керамичких посуда, бронзаног оружја и оруђа, остаци кућа и појединачни гробови. Налази трансданубијске инкрустоване керамике и тзв. градинске грнчарије на Г. потврђују утицај Панонске низије и централног Балкана на формирање делова бронзанодобног слоја на овом налазишту.

Почетак коришћења гвожђа у међуречју Саве и Дунава је период формирања првих протоетничких заједница у овом делу српског Подунавља. Старије гвоздено доба (IX--IV в. п.н.е.) на Г. припада хоризонту босутске културе (Г. V). Ова етапа на Г. још увек није довољно проучена мада постоје богати стамбени хоризонти који припадају развијеном гвозденом добу. Г. се истиче специфичним начином сахрањивања у старијем гвозденом добу. Поред појединачних гробова, откривене су две групне гробнице, кружног облика. Обе су пронађене у оквиру насеља босутске културе. Ради се о гробницама са масовним сахрањивањем. У првој гробници биле су инхумиране 32 особе. У другој гробници, пречника 2,9 м, било је сахрањено 78 индивидуа: 8 мушкараца, 21 жена, 48 деце и једна особа неодређеног пола. Овакав начин сахрањивања је непознат у праисторијским заједницама у региону. Положени у круг -- у облику сунчевог диска, са главама на периферији круга, покојници су сахрањени са прилозима: жрвњевима, житом, накитом од бронзе и гвожђа, ћилибаром и животињским костима. У подграђу Г., у атару села Хртковци, на десној обали потока Врањ постоје некрополе и појединачни гробови са прилозима који припадају периоду старијег гвозденог доба. У млађем гвозденом добу (IV в. п.н.е. -- II в. н.е.) Г. поново постаје важан административни центар, важна економска и културна станица Подунавских Келта који оснивају племенску заједницу Скордиска у чији састав улази и домородачко становништво илирско-панонског и скитско-трачког порекла. Након преузимања власти и стабилизације на подручју Подунавља и дела Поморавља, током III и II в. п.н.е. за Келте, односно Скордиске почиње период економског и културног успона. Један од њихових важних пунктова је Г. на којој је формиран моћан латенски стратум са три стамбена хоризонта (Г. VIc). Истраживања су показала да је Г. на крају протоисторијског периода била и значајан занатски центар у овом делу Војводине. Лончарске пећи, делови архитектуре, огњишта, керамика рађена на витлу, новац и накит показују да келтско насеље на Г. води интензивну размену с околним подручјем, али и областима које су биле под утицајем хеленистичког света. Насеље, опкољено системом одбрамбених зидова и палисада представља типичан пример комбинације утврђеног опидума и лончарског центра који се налазио унутар утврђеног дела насеља. Након угушења панонско-далматинског устанка 6--9. године н.е., Г. потпада под римску власт. Увезена раноримска керамика и бронзане посуде потврђују боравак римских поданика на Г. већ у I в. н.е. Анализа керамичког материјала из римског слоја показује да се на Г. може пратити процес формирања римско-провинцијске културе у Срему. Мада римско-провинцијално насеље на Г. не може да се по својој величини и значају пореди са већим урбаним центрима у провинцији Панонији, остаје чињеница да се у близини Хртковаца наилази на најраније податке о продирању Римљана у међуречје Дунава и Саве. Открићем виле рустике, викуса и римске некрополе из III и IV в. н.е. у подграђу Г., потврђено је да је овај простор био настањен све до ране сеобе народа. Повлачењем Римљана из Срема, Г. је тек у раном средњем веку поново настањена, о чему сведоче налази мање некрополе, чији се прилози хронолошки могу определити у VIII и IX в. Истраживања старије средњовековне некрополе са скоро 1.000 покојника на Г. и у подграђу показала су да је ово налазиште коришћено у дужем временском раздобљу, од краја XII до XVI в.

М. Јовановић

Из раноримског периода на простору Г. и шире, испитано је више керамичких пећи и радионица које су у начину градње наставиле богату каснолатенску традицију. Већи број налаза керамичког материјала из овог периода са печатима мајстора, доспео је из североиталских радионица заједно са освајањем римске војске долином Саве током друге половине I в. п.н.е. и I в. н.е. Локална керамичка продукција је доживела свој највећи процват за време владавине династије Флавијеваца, производећи локалне римске форме посуђа за свакодневну употребу становништва викуса и војске. На Г. је нађен вотивни споменик посвећен Јупитеру од бенефицијара Л. Лициниуса Урбикуса из средине II в., који указује на претпоставку о постојању бенефицијарне станице на овој локацији. Налази већег броја покретног археолошког материјала, посебно из III и IV в., указују на постојање некрополе која се простирала на североисточном делу Платоа и северно дуж обале Саве. Укупно је испитано 27 скелетних гробова и један спаљени у керамичкој урни. Скелетни гробови су били укопани у гробне раке или зидане гробнице са делимично очуваним гробним прилозима. Већи део некрополе са гробницама оштећен је речном ерозијом. Од гробних прилога истичемо налаз стакленог крчага нађеног у гробници, који потиче из келнских радионица стакла из III в. Некрополу су користили за сахрањивање и становници виле рустике, која је делимично испитана, а која је удаљена око 300 м југоисточно од Г. У римском културном слоју на Г. нађене су и оловне плочице тзв. подунавских коњаника, схематизоване статуете женских божанстава и 49 примерака оквира оловних огледала, међу којима је заступљено више типова, датованих у III и IV в. С обзиром на то да су оквири огледала нађени на истој локацији, претпостављамо да се ради о остави. О намени наведених налаза вотивних споменика, који су били популарни међу локалним становништвом, постоје различита тумачења и мишљења у литератури.

В. Даутова Рушевљан

ЛИТЕРАТУРА: Р. Рашајски, „Гомолава код Хртковаца", РВМ, 1952, 1; С. Димитријевић, „Прехисторијски налази са Гомолаве у Хртковцима (у Археолошком музеју у Загребу)", ЗМС, 1956, 15; Ш. Нађ, „Заштитно ископавање на Гомолави код Хртковаца", РВМ, 1960, 9; М. Гирић, „Ископавања на Гомолави 1957. године. Баденско-костолачки-вучедолски слој", РВМ, 1960, 9; Б. Брукнер, „Неолитски и рано-енеолитски слој на Гомолави 1965--1966. године", „Керамика млађег гвозденог доба на Гомолави (Гомолава 1965--1966 година)", Ш. Нађ, „Средњовековни налаз на Гомолави 1965 године", Б. Јовановић, „Гомолава, Ископавања 1965--1966. Општа стратиграфијa", Н. Тасић, „Позноенеолитски, брозанодобски и слој старијег гвозденог доба на Гомолави", РВМ, 1965--1966, 14; O. Брукнер, „Римски слој на Гомолави", РВМ, 1971, 20; П. Поповић, „Налази новца из латенског насеља на Гомолави 1970. године", РВМ, 1972, 20; Н. Тасић, „Налази гвозденог доба на Гомолави -- Истраживања 1969--1971. године", РВМ, 1972--1973, 22; Б. Брукнер, „Насеље винчанске групе на Гомолави. Неолитски и раноенеолитски слој. Извештај са ископавања 1967--1976", РВМ, 1980, 26; В. Даутова Рушевљан, „Новац са ископавања римског насеља Гомолаве (1953--1978)", РВМ, 1982/83, 28; Gomolava, Chronologie und Stratigraphie der vorgeschichtlichen und antiken Kulturen der Donauniederung und Südosteuropas, Internationalеs Symposium, Ruma 1986; „Гробни налази са Врања и Гомолаве", РВМ, 1987, 30; Б. Јовановић, М. Јовановић, Гомолава, насеље млађег гвозденог доба, 2, Н. Сад -- Бг 1988; O. Brukner, V. Dautova Ruševljan, „Beitrag zur Erforschung der Stratigraphie und des Charakters der römischen Schicht auf Gomolava", у: Gomolava, 1, N. Sad 1988; В. Даутова Рушевљан, О. Брукнер, Гомолава. Римски период, Н. Сад 1992; Ј. Петровић, Б. Јовановић, Гомолава, насеља касног енеолита, 4, Н. Сад -- Бг 2003; В. Даутова Рушевљан, „Римски оловни предмети из Срема", ГСАД, 2006, 22; М. Јовановић, „Гомолава, занатски центар Скордиска", РМВ, 2009, 51; „Метални накит са Гомолаве -- старије гвоздено доба и латенски период", РМВ, 2010, 52.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОНДОЛА, Франо

ГОНДОЛА, Франо → ГЕТАЛДИЋ-ГУНДУЛИЋ, Франо

ГОНЕТАЛИЦА

ГОНЕТАЛИЦА, један од локалних назива за загонетке или за жену која поставља загонетке, али је најчешће назив народне друштвене игре. Упућујући на терен (Рисан, Црна Гора), Вук је у Рјечнику 1852. уз г. навео два тумачења: 1) загонетка и 2) кратак опис игре у којој се скрива прстен. Исту игру је опширније описао Врчевић 1868. Укључена је међу игре духа, извођене на поселима, седељкама и ,,скуповима, при којима се може... друштвено забавити" (Т. Ђорђевић). Везу са загонетком успоставља формула -- најава говорног облика: Што ми ти је за што?; Да што ми ти је да што (у литерарним обрадама из ове формулације настаје појам даштање); Што ми ти се нену и гонену?; Што ми ти гонену?; Шта ми ти се што гони? (С. Новаковић). Мада се при штампању збирки изостављају питања, управо она указују на разговорну ситуацију постављања/решавања загонетке. Термине који се повезују с овим појмом већ је набројао Вук, а проширио М. С. Лалевић: гонетати, гонетка, гатати, годити, погодити, погађати, разрешавати брзо, гонетнути, гонетање, гонеталица, ганка, гонеталац.

ЛИТЕРАТУРА: В. Врчевић, Српске народне игре, Бг 1868; С. Новаковић, Српске народне загонетке, Бг 1877; М. С. Лалевић, „Загонетка -- играрија духа", у: Рад XVII конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије, Зг 1972; Т. Р. Ђорђевић, Наш народни живот, IV, Бг 1984; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОНЦИЋ

ГОНЦИЋ, Светислав, глумац, редитељ (Кладово, 5. V 1960). На глумачки пут усмериле су га мајка Мирослава и први учитељ глуме Анита Бразановић, која је водила подмладак у глумачкој секцији Бате Миладиновића. Са девет година играо је у представи Награда Југословенског драмског позоришта у Београду, потом у филму Зимовање у Јакобсфелду (Бранко Бауер, 1975) и у телевизијској серији Салаш у малом риту (Б. Бауер, 1976). На Академији за филм, позориште, радио и телевизију у Београду дипломирао 1982. у класи Миње Дедића. Дебитовао на сцени Београдског драмског позоришта у Брехтовом комаду Бубњеви у ноћи у режији Мире Ерцег. Почетком 1983. постаје стални члан ансамбла Атељеа 212. Улогу Луке у филму Октоберфест (Д. Кресоја, 1987) гради балансирајући између глуме и приватног понашања чиме постиже скоро документаристичку уверљивост. У ТВ серији Алекса Шантић (А. Јевђевић, 1990--1992) појављује се у улози Алексиног брата Саве. Као редитељ дебитовао представом Доктор Џекил и Мистер Хајд у СКЦ-у 1989, потом Дамом с камелијама у БДП-у 1993. Био је председник Савеза драмских уметника (1996--1998), те управник Позоришта на Теразијама (1998--2000), у којем је током бомбардовања организовао представе за публику у два дневна термина. Режирао је филмове Не тражи ме у Лас Вегасу, Стратегија илузије (2005) и Трајање (2006), а у Атељеу 212 приказана је пилот епизода серије ЕПП 2009. Значајније улоге у позоришту: Војник Иван Чонкин (В. Војновић, Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина), Мајор (И. Оркени, Тотови), Емил (В. Огњеновић, Мај нејм из Митар), Папа (Е. Фон Хорват, Приче из бечке шуме), Таша Харачлија (А. Поповић, Мрављи метеж), Гари (М. Фрејн, Иза кулиса), Анри (Ј. Реза, Три верзије живота), Емил (Т. Штивчић, Двије), Геј 2, Слепац (Ј. Цветановић, Терапија), Господин (Ф. Лоле, Господин), Господин Бредок (Чарлс Веб, Дипломац), Меки Нож (Б. Брехт, Просјачка опера), Хајд (Р. Л. Стивенсон, Доктор Џекил и Мистер Хајд), Јованча (Б. Нушић, Пут око света), Дафне (П. Стоун, Б. Мерил, Џ. Стајн, Неки то воле вруће), Вали (М. Стјуарт, Волим своју жену), Полицајац (И. Димић, Гоље), Ип Би (Г. Гонцић, Спусти се на земљу) и др. Глумио у филмовима и на телевизији: Леваци (А. Ђорђевић, 1971), Камионџије (М. Ђукановић, 1972), Јунак мог детињства (В. Белогрлић и др., 1973), Позориште у кући (Д. Ћорковић, 1973), Дечак и виолина (Ј. Ранчић, 1975), Луде године (З. Чалић, 1977), Живети као сав нормалан свет (М. Радивојевић, 1982), Како сам систематски уништен од идиота (С. Шијан, 1983), Шећерна водица (С. Прелић, 1983), Лагер Ниш (М. Стаменковић, 1987), Метла без дршке (В. Алексић, 1989--1994, 2001), Срећни људи (А. Ђорђевић, С. Шуљагић, 1993--1996), Породично благо (А. Ђорђевић, М. Вукобратовић, 1998--2002), Потера са срећ(к)ом (М. Милинковић, 2005), Наша мала клиника (Б. Ђурић, С. Максимовић, 2007--2008), Село гори, а баба се чешља (Р. Бајић, И. Зацеро, 2007--2011), На слово, на слово (Д. Михајловић, 2010--2011) и др. Добитник је гран-прија Фестивала у Нишу (1982) и Награде „Ћуран" на Данима комедије у Јагодини (1991).

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОНЧИН, Милорад

ГОНЧИН, Милорад, књижевник, публициста (Гачани код Приједора, 13. II 1931-- Београд, 7. XII 2001). Као дијете преживио козарску офанзиву, у тринаестој години постао члан СКОЈ-а и од 1943. учествује у НОБ. До 1967. служио као официр у ЈНА, а у међувремену дипломирао на Факултету политичких наука у Београду (1963--1967), након чега се запослио као савјетник за штампу у Секретаријату за културу СР Србије (1967--1970). У том периоду је и магистрирао на ФПН. Од 1970. радио као руководилац издавачке дјелатности у Савезној конференцији Социјалистичког савеза радног народа. Писао романе (Рођен као заробљеник, Н. Сад 1960; Немир, Бг 1969; Врела кота, Н. Сад 1976; Обрачун у тврђави, Н. Сад 1984; Бивша браћа, Краљ. 1994; Миленко од Мораве, Краљ. 1998) и краће приповједачке форме (Грумен земље козарске, Бг 1956); Приче из торбака, Бг 1959; Најмлађи партизани, Бг 1976; Оклопни воз у Поткозарју, Н. Сад 1978), првенствено с тематиком из НОБ, гдје је граница између фиктивног и документарног трајно отворена. Објавио осам романсираних биографија народних хероја и истакнутих револуционара (П. Драпшин, П. Лековић, Б. Палковљевић Пинки и др.) и седам монографија о познатим крајишким јединицама НОВ и ПОЈ. Добио награде „Четврти јул" (1973), „Драгојло Дудић" (1972) и др.

ДЈЕЛА: романи: Трагом очева, Бг 1956; Плави шлемови, Н. Сад 1963; После школског звона, Бг 1973; Војвођани, Н. Сад 1981; приче: Одсуство милости, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ћопић, Предговор, у: М. Гончин, Приче из торбака, Бг 1959; М. И. Бандић, „Магла и машта", ЛМС, 1969, 145, 404, 1; В. Марјановић, Деца, писци и књиге, Бг 1998.

С. Тутњевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОПЧЕВИЋ, Божо

ГОПЧЕВИЋ, Божо, новинар, национални радник (Ораховац, 5. XI 1854 -- Сан Франциско, 10. V 1914). Одрастао је у Боки Которској, где се школовао. Како су Гопчевићи учествовали у устанцима против Аустроугарског царства и против Турака, изгнани су, па се Г. уселио у САД 1877. Радио је као чиновник у Канцеларији за земљиште Калифорније. Био је верник Руске цркве, потом један од оснивача српске колоније и Српске цркве у Калифорнији, члан Српско-црногорског литерарног и добротворног друштва у Окланду (1880), члан Првог узајамно добротворног друштва Срба у Америци (1890) и власник и уредник листа Србин Американац (1892).

ДЕЛО: роман: Себична дружина, Сан Франциско 1906.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, Срби у Америци 1815--2010, Н. Сад 2010.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОПЧЕВИЋ, Зоран Џими

ГОПЧЕВИЋ, Зоран Џими, ватерполиста, тренер (Котор, 29. I 1955 -- Суботица, 30. IX 2000). Ватерполо је почео да игра у Борцу из Ораховца (1969--1971), с којим је 1970. и 1971. био првак Црне Горе, а 1971. ушао у Другу савезну лигу. После тога прешао је у Котор, сада Приморац, а за тај клуб играо до краја каријере 1984. Највећи клупски успех му је освајање Првенства и Купа Југославије 1986, а у међународним такмичењима је, као финалиста Купа Југославије 1977, играо у финалу Купа победника купова 1978. и у полуфиналу Купа шампиона 1987. После омладинске репрезентације (41 утакмица) постао је члан сениорске репрезентације Југославије с којом је освојио друго место на Европском првенству у Јенчепингу 1977, треће на Светском првенству у Западном Берлину 1978. и друго на Олимпијским играма у Москви 1980, где је дао 14 голова. Поред тога био је на Светском купу 1979. у Београду трећи, а 1981. у Лос Анђелесу други, где је с 23 гола био најбољи стрелац на турниру. На Медитеранским играма 1979. у Сплиту освојио је златну медаљу. Одиграо је нешто више од 200 утакмица за репрезентацију и дао 195 голова. По завршетку играчке каријере био је тренер Приморца (1988--1993), Будванске ривијере (1993--1996) с којом је 1994. био првак Савезне Републике Југославије, Ниша (1996--1998), поново Приморца (1998) и Спартака из Суботице (1999/2000). У Котору се од 2002. одржава Меморијални ватерполо турнир „Зоран Гопчевић".

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОПЧЕВИЋ, Кристина

ГОПЧЕВИЋ, Кристина, хемичар, универзитетски професор (Марићка код Приједора, 16. IV 1960). Дипломирала хемију 1985. на Природно-математичком факултету у Београду. Магистарску тезу одбранила 1990. на истом факултету, а докторску дисертацију „Биохемијска и физиолошка проучавања укупног змијског отрова и његових протеолитичких и токсичних фракција" одбранила 1999. на Хемијском факултету у Београду. За асистента на Медицинском факултету у Београду изабрана је 1996, а ванредни професор је од 2014. Бави се хемијом протеина микробног, анималног и хуманог порекла, ензимима оксидативног стреса у болестима кардиоваскуларног система и у канцеру, металопротеиназама у нормалним и патолошким стањима (коаутор, „Matrix metalloproteinases and membrane damage markers in sera of patients with acute myocardial infarction", Molecular and Cellular Biochemistry, 2011, 350; коаутор, „Activity of Superoxide Dismutase, Catalase, Glutathione Peroxidase, and Glutathione Reductase in Different Stages of Colorectal Carcinoma", Digestive Diseases and Sciences, 2013, 58, 9; коаутор, „Lactate dehydrogenase, Catalase, and Superoxide dismutase in Tumor Tissue of Breast Cancer Patients in Respect to Mammographic Findings", Cell Biochemistry and Biophysics, 2013, 66; коаутор, „HER2-Positive Breast Cancer Patients: Correlation between Mammographic and Pathological Findings", Radiation Protection and Dosimetry 2014, 162). Члан међународних и домаћих стручних асоцијација. На Мед ф. 2000--2004. била управник Института за хемију у медицини, руководилац наставе на енглеском језику на Катедри за хемију (2000--2012) и члан Већа за науку (2002--2006. и 2009--2012).

ДЕЛА: коаутор, „Aluminium-Non-Essential Activator of pepsin: Kinetics and Thermodynamics", у: D. Ekinci (ур.), Medicinal Chemistry and Drug Design, Rijeka 2012; коаутор, „Values of MMP-2 and MMP-9 in Tumor Tissue of Basal-Like Breast Cancer Patients", Cell Biochemistry and Biophysics, 2014, 68; коаутор, „Papillary Thyroid Carcinoma: A Malignant Tumor with Increased Antioxidant Defense Capacity", Tohoku Journal of Experimental Medicine 2016, 240.

ИЗВОР: Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОПЧЕВИЋ, Спиридон

ГОПЧЕВИЋ, Спиридон, публициста, астроном (Трст, Италија, 28. VI 1855 -- ?, после 1925). Школовао се на конзерваторијуму у Бечу, 70-их година XIX в. започео новинарску каријеру, извештавајући са ратних жаришта Балкана. Био је добровољац у босанско-херцеговачком устанку (1875) и у црногорско-турском рату (1876). Своје извештаје је објавио на немачком језику у посебном делу Montenegro und Montenegriner (Pariz 1877; Црна Гора и Црногорци, Пг 2008). Као дописник Wiener algemeine Zeitung-а пратио је рад Албанске лиге (Oberalbanien und seine Liga, Leipzig 1881; Горња Арбанија и њена лига, Н. Сад 1893), а као дописник *Berliner Tagblatt-*а извештавао о српско-бугарском рату 1885 (Bulgarien und Ostrumelien mit besonderer Berücksichtigung des Zeitraumes von 1876--1886, Leipzig 1886). По налогу владе Краљевине Србије, пропутовао је Бугарску и Македонију (1888), те написао дела: Makedonien und Alt-Serbien, Wien 1889; Македонија, етнографски односи Македоније и Старе Србије, Бг 1889; Етнографска карта Македоније и Јужне Србије, Бг 1889. Био је аташе у Берлину, а у Бечу издавао часопис Die Welt (1889) и уређивао дневник Wiener Tagespost. Новинарство је напустио 1893. У Малом Лошињу бавио се астрономијом, основао прву звездарницу и издавао и уређивао први астрономски часопис у Хрватској. Његове радове из астрономије објављивали су најпознатији часописи оног времена, а један врх на Месецу носи име по његовом надимку Бренер. Његова дела су превођена на руски, чешки и француски. О месту и години његове смрти постоје контрадикторни подаци. Помињу се лечилиште Мерано, Беч и Берлин и године 1925, 1928, 1936. и 1937.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, Бг 1908; М. Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874--1876, Цт 1950; М. Живановић, Дубровник у борби за уједињење, Бг 1962; В. Б. Шолаја, Пинус записи, 1989, 1; Ж. Дадић, Егзактне знаности у Хрвата у доба културног и знанственог препорода (1835--1900), Зг 2010; М. Перишић, Ј. Рељић (прир.), Култура Срба у Трсту 1751--1914, Бг 2016.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРА

ГОРА, високо и тешко проходно, дивље место покривено шумом. Такође и место сусрета са зверима, демонима, митским бићима и одметницима од људске заједнице (разбојници, хајдуци) чије је г. боравиште. Најчешћа (епска) атрибуција уз г.: црна/чарна, зелена, ломна, усарита. Према (интернационалном) етиолошком предању забележеном међу Србима у Босни, при стварању света Бог је земљу направио ширу од неба па је, по ђаволовом савету, стиснуо да се ивице поравнају, и тако су настала брда и долине. Г. се схвата као гранично место, како између људског и божанског -- света г. -- тако и између људског и хтонског (демонског) света -- пуста г. Код Срба има више локалитета са ознаком света г**.** (најчешће предели са густо посејаним црквама и манастирима -- Фрушка гора, Овчар и Каблар итд.), међу којима је најславнија Света Гора Атонска где је краљевски и царски манастир Хиландар. Пуста г. се у српско-македонско-бугарској традицији бајања најчешће помиње као место изгнанства нечисте силе (некад и са именом Галилејска, Талилејска, Калилејска, Лелејска, лева, итд.). То је дивља, демонска, хтонска г., без људи и домаћих животиња, где се не чује никакав глас, а пре свега глас петла и пса: „Одлази у неврат,/ у Галилејску гору,/ где петао не пева,/ где пас не лаје..." Насупрот томе, горска мајка (демон који живи у г. и изазива плач код деце) у бајању се дефинише по звуковима које испушта: „Горска мајко, што си отуд пошла,/ те мом детету не даш да мирно спава?/ Као мачка маучеш,/ Као кокош кречиш,/ Као свиња грдиш..." Мотив одсуства гласа у г., карактеристичан за басме, нашао се у основи епских образаца о сукобу јунака с вилом или хајдуцима (који фигурирају као изоморфна демонска бића) услед нарушавања табуа тишине у г. („Јао, брате, вила ме устрели!/ А нисам ли тебе беседио,/ Да не певам кроз Мироч планину?", Вук II, 38). У казивањима неких бајалица о томе како су стекле моћ бајања наводи се да су их виле или друга бића водили у г., а затим их вратили и наредили им да бају. По томе се одлазак у г. подудара с одласком у туђи свет („иза седам мора, иза седам гора") по знање, богатство или брачног друга у бајкама о трећем сину, односно с одласком шамана на други свет по лек за болест или по душу за новорођенче. У предањима о убијању старих људи често се, као место где су остављали немоћне старце да умру, помиње г. Одатле и клетва: „У гору те накарали!" Г. се може схватити и као једна од трансформација дрвета света (axis mundi). На то указује Вилина г**.** из народне приповетке, која се пружа до месеца, стабла су јој сребрна а листови златни, док у средини гори ватра.

У усменим књижевним врстама г. је биполарни локус, место истовремено и на овом и на оном свету: у бајкама као што је Краварић Марко (Српске народне приповетке, 10) у њој је улаз у други свет који се замишља у пећини („Он ти сад угоди кроз те пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље..., не можеш га очима прегледати. Он угоди тијем пољем..., дође он на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему: -- Бог дао, човјече с онога свијета, бог дао!"); у епским песмама контаминираним бајкама г. је место које настањују дивови („Док дођоше у дивску планину,/ Ту нађоше студену пећину"; Вук II, 8); у епици је место сусрета са смрћу и судбином, вечно боравиште свакога ко у њој изгуби живот било на који начин. У лирским песмама г. често означава биље у планини („Стаде гора, стаде вода,/ А јасика баш не ћаше"; „Што је гора, да су калемови") или, у хиперболисаном виду, растиње у башти („Родило вам житно поље,/ Винска гора па најбоље"; „Сеје мома бел босиљак,/ Доз, доз!/ Не ву ниче бел босиљак,/ Доз, доз!/ Но ву ниче густа гора"), што се, у типично лирској стилизацији, преноси и на опис девојке („Уста су вој кутијице,/ Коса вој је густа гора"). У епској г. постоје две врсте смрти: тихе и без крви (у том случају гине се дејством више силе -- „бога, старог крвника", урока, клетве) или бучне и крваве (кад су убице људи и демони -- вила, змај). Због њене хтонске означености, свако ко умре у г. сматра се нечистим мртвацем и сахрањује се по правилу на месту погибије или на неком од читавог низа посебно нечистих места унутар г. као што су раскрсница, стајаћа вода, солило, пут и сл. Будући да се у г. најчешће сахрањују драги покојници (браћа, невесте, младенци, сватови, добри другови), гробови који се њима копају уређују се пажљиво и са љубављу: „Сабљама јој сандук сатесаше,/ наџацима раку ископаше;/ саранише лијепу ђевојку/ откуда се јасно сунце рађа;/посуше је грошим' и дукатим';/ чело главе воду изведоше,/ око воде клупе поградише,/ посадише ружу с обје стране:/ ко ј' уморан, нека се одмара;/ ко је млађан, нек се кити цв'јећем;/ ко је жедан, нека воде пије/ за душицу лијепе ђевојке" (Вук III, 78). Дивљина г. као простора апсолутно супротног освећеном простору гробља наглашава се обрнутим понашањем: култно нечисти мртви у г. се сахрањују главом на исток („откуда се јасно сунце рађа") тако да гледају у сунце на заласку, а култно чисти мртви у гробљу главом на запад („куда јарко смирује се сунце") како би гледали у сунце на изласку. Посебан случај сахрањивања у г. има реалну подлогу у веровању да сусрет двеју ритуалних поворки (обично свадбених) доноси несрећу и да због тога једна мора да устукне или да погине (упоредити нпр. честа сватовска гробља у црногорским планинама). У епици је овај реални предложак прекодиран у сукоб између сватова и разбојника или демонског бића (виле). Г. је пребивалиште разних митолошких бића: вила, хала, змајева, дивова и др. По предањима забележеним на широком јужнословенском ареалу (као и бајкама попут Златне јабуке и девет пауница, Вук, 4), из горских језера излазе и водени бик, водени ован, крилати коњ, аждаја. Од свих њих, прави господари г. су заправо само виле у чијим је именима г. честа компонента: Белогорка, Загоркиња, Нагорка, Нагоркиња, Подгорка, Пригорка. Г. за виле није само станиште него и генерички елемент: „А мене вилу од горе/ Мене је гора родила/ У зелен листак повила,/ Јутрења роса падала,/ Мене је вилу дојила" (Драгољуб, 1868, II, 20). Мотив женидбе јунака (језеркињом) вилом такође се везује за простор г. („вила љубовца").

У веровању, предању и народним песмама јужнословенских народа вила се јавља и као градитељица необичних градова у г.: „Град градила пребијела вила/ Ни на небо ни на земљу црну,/ Но од јеле до зелене јеле..." (Вук VII, 47) и као прави владар Аркадије и људима непријатељског простора: „У гори је зелено језеро,/ Онђе ћеш се ладне напит воде./ Ал се чувај замутит језеро;/ На њем спава бродарица вила" (MХ II). У функцији господарице г. и горске воде, вила у епици затвара или сели изворе, или брани људима да пију воду из њих. Јунак (најчешће Краљевић Марко) побеђује вилу и ослобађа изворе, што је мотив који води порекло из индоевропске митологије (Громовник муњом погађа Змаја који је „заробио" воде у планини и оне натапају родна поља, чиме је омогућена сетва у подножју планина). Због изразито хтонске кодираности, г. се у систему традицијске културе налази на супротном крају приоритетних бинарних опозиција какве су кућа--шума/г. (просторни код), добро--лоше/зло (етички, морални код), светло/бело--тамно/црно/зелено (колористички код) итд. Захваљујући специфичним историјским околностима овај иначе ненарушиви поредак вредности у потпуности се преокренуо у епским песмама „средњијех времена" (по Вуковој систематизацији). Јак притисак османлијске власти на хришћанско становништво по градовима и селима учинио је живот у њима опасним и неизвесним. Епика као реакцију на тај притисак дефинише систематско груписање хајдука по горама одакле је четовање било релативно безбедно (напади на Турке и трговце „од Ђурђева до Дмитрова данка") и кодира га као родољубиву активност и герилску борбу за слободу. Будући да је кућа (село, град) изгубила своју културом задату функцију заштите, она се спонтано пренела на г. у којој су се борци за слободу осећали супериорно и безбедно. То је стање било довољно дуготрајно да у епици стекне и сопствену формулу: „кућа ми је камена пећина,/ а баштина гора Романија (зелена планина"; Вук САНУ, IV, 15).

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг--Земун 1927; О. Крстић, Планински и шумски пашњаци, Суб. 1956; В. Ћоровић, Прилог проучавању начина сахрањивања и подизања надгробних споменика у нашим крајевима у средњем вијеку, Сар. 1956; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; В. Николић, „Природа у веровањима и обичајима у Сретечкој Жупи", ГЕИ, 1961, 9--10; С. Георгијевић, Балканолошке студије, Ниш 1967; Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, Ниш--Краг.--Пр 1982; М. Детелић, Митски простор и епика, Бг 1992; Р. Иванова, Эпос, обред, мит, София 1995; Љ. Пешикан Љуштановић (прир.), Лирске народне песме, Н. Сад 2012.

Љ. Раденковић; М. Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРА

ГОРА, планинска микрорегија смештена јужно од Метохијске котлине. Обухвата површину од 295 км², са 19 насеља од којих је једно град, а по попису из 1991. имала је 17.574 становника. Дужина границе општине Г. износи 116,2 км, од чега је 51 км са Македонијом и 43 км са Албанијом. Јужну и источну границу Г. представљају гребени западног дела Шар планине и планине Враца високи преко 2.000 м, западну границу државна граница према Албанији са планином Коритник, а на северу Г. се граничи са општином Призрен, где је планина Ошљак (2.212 м). Геолошку основу планинског комплекса Шар планине чине метаморфити палеозојске старости, метаморфити пермо--тријаске старости (западне падине Шар планине), карбонатни седименти средњег и горњег тријаса и др. Највећи део територије у морфолошком погледу обухвата међупланинску депресију и планине у окружењу. Заступљени су различити генетски типови квартарне старости, међу којима доминирају облици глацијалног рељефа. У међупланинској депресији доминирају плавинске лепезе и терасе, стеновити блокови и бедеми од моренског материјала, а испод планинских врхова и гребена -- циркови са стрмим, стеновитим странама (50--400 м). Испод циркова налазе се многобројне дубоке долине (напуштени валови плеистоценских ледника модификовани флувијалном ерозијом). Магматске интрузивне стене (диорити, сијенит--диорити, монцонити и гранодиорити) концентрисане су јужно од Драгаша (око села Млика, Диканаца и Кукуљана). Кварцита има око Драгаша -- Лештанске и Радешке реке. У рељефу Г. између усечених долина јављају се брежуљкасто-валовите падине и косе, које се ступњевито спуштају до Призренске Бистрице и Плавске реке. Висинска разлика од Плавске реке и Бистрице до највиших врхова Шар планине и Враце износи 1.500 м. Северно од Плавске реке налази се планина Коритник (2.393 м). Испод зоне са доминантним ледничким рељефом су крашке површи Ђерман и Рудине на 1.200 м, Става и Шулан на 1.200--1.400 м, а Мрско поље на 1.500 м. Северно од Призренске Бистрице је планина Ошљак. Због изразите разлике у висинама у Г. су заступљени различити типови планинског климата. У међукотлинској депресији и суподини Шар планине до 1.200 м заступљен је субалпски климат (јануар--фебруар од -0,5 до -1,5°С; јул--август од 18 до 20°С), у зони 1.200--1.700 м -- високопланински (алпски) климат (јул--август од 12 до 15°С; 900--1.100 мм), у зони 1.700--2.200 м -- климат алпских пашњака (јул--август до 10°С; до 180 дана под снежним покривачем), изнад 2.200 м -- високоалпски климат планинских камењара и сипара (до 220 дана под снежним покривачем). У међукотлинској депресији Г. јавља се температурна инверзија, која скраћује вегетациони период (нпр. у Драгашу једино лети нису регистроване негативне температуре). Г. има развијену речну мрежу (Плавска река, Призренска Бистрица и њихове притоке). Флористички је богата микрорегија са три вегетациона појаса: шумска вегетација, зељаста вегетација (ливаде и пашњаци) и антропогена вегетација (њиве и воћњаци).

У турским дефтерима из 1452--1455. записана су скоро сва горанска села са бројем кућа, именом и презименом власника куће и са укупним приходом за поједина села. Већинско становништво су Горанци српског матерњег језика и муслиманске вероисповести, а има и осталих етничких припадника (највише Албанаца). Горанци већином славе Ђурђевдан, када се у Г. одржавају многобројне културно-уметничке манифестације. На раније православно српско становништво подсећају многи топоними у Г. (нпр. Црква, Свињске рупе, Петрова њива, Марићеве њиве и др. у селу Кукуљане). Велик број Горанаца живи и ради у централној Србији. Мушкарци Горанци настављају традицију својих предака и раде као посластичари, угоститељи, у индустрији и грађевинарству. Носиоци савременог привредног развоја Г. су мања предузећа. У Драгашу је концентрисано око 70% занатске и трговинске делатности Г. Једино градско насеље у Г. и општински центар од 1934. је Драгаш (1991. имао је 1.018 становника), лоциран на 1.020--1.060 м, на пространој флувио--глацијалној тераси, између Радешке и Грљеве (Љештанске) реке, 34 км југозападно од Призрена. Поред Драгаша, сеоска насеља у Г. су: Бачка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Млике, Орчуша, Радеша и Рестелица.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лазаревић (ур.), Шарпланинске жупе Гора, Опоље и Средска -- одлике природне средине, Бг 1994; Д. Антонијевић, М. Радовановић (ур.), Шарпланинске жупе Гора, Опоље и Средска -- антропогеографске -- етнолошке, демографске, социолошке и културолошке карактеристике, Бг 1995; Б. Дерић (ур.), Шарпланинске жупе Гора, Опоље и Средска, друштвено-економски развој (прошлост -- садашњост -- будућност), Бг 1997.

Д. Шабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАЖДА

ГОРАЖДА → ДОЊА СОПОТНИЦА

ГОРАЖДАНСКА ШТАМПАРИЈА

ГОРАЖДАНСКА ШТАМПАРИЈА → ШТАМПАРИЈЕ, МАНАСТИРСКЕ

ГОРАЖДЕ

ГОРАЖДЕ, град и центар општине у источној Босни, у Федерацији БиХ. Један је у низу градова у долини Дрине који су настали као станице на старом караванском путу између Дубровника и унутрашњости Балканског полуострва. Први сусједи су му на сјевероистоку Вишеград (39 км), а на југозападу Фоча (36 км), удаљени дан караванског хода. Попречни путеви су данас мање прометни, један од њих је стари каравански пут који води према југоистоку долином ријеке Јањине до Чајнича и Пљеваља, а други према сјеверозападу преко источних огранака Јахорине и превоја Јабучко седло (1.094 м) до Рогатице и Сарајева. Насеље је постојало у средњем вијеку, а православна црква, у којој је касније била штампарија, помиње се 1446. Већ наредне године овај дио Босне освајају Турци, али у граду није остало трагова оријенталне чаршије. Град се развио у малом проширењу долине с обе стране ријеке и у долини Гламоч потока (лијева притока Дрине), што је његовој основи дало радијалан облик, док је распоред улица линеаран. Преко ријеке су изграђена два моста. Г. је постало и локални центар, те је у планинском окружењу формирало гравитациону зону. Године 1991. општина је имала површину од 383 км^2^ са 187 насеља, углавном малих села, и 37.573 становника. Послије Дејтонског споразума 70 насеља је припало Републици Српској. Развоју града знатно су допринијели градња ускотрачне жељезничке пруге Устипрача--Фоча 1939. и пута преко превоја Чемерно до Дубровника 1958. Послије II свјетског рата изграђено је неколико погона металске и хемијске индустрије. Град је 1991. имао 16.273 становника, од којих 58,8% Муслимана и 34,3% Срба.

М. Мандић

Г. је у средњем веку имало важну функцију трга у горњем Подрињу, у земљи Дрина, на траси Дринског пута. Овај трг се у историјским изворима први пут спомиње 1376, а од 1389. сачувани су многобројни уговори о поносу робе чији циљ је било Г. Ово насеље се налазило у оквиру земаља породице Косача и било је њихов трг на којем су се продавали производи из овог краја. Г. је било насеље отвореног типа, а штитило га је накнадно подигнуто утврђење у његовој близини. Овде се није оформила дубровачка колонија иако су га дубровачки трговци често посећивали и пролазили кроз Г. Носиоци трговине на овом тргу били су домаћи трговци који се у изворима јављају од 1420. Они се понекад, као на пример 1427. и 1441, истичу у Дубровнику обимом свог пословања, тргујући воском, црвцем, оловом, сребром и увозом већих количина тканина. Најзначајније трговачке породице биле су Сиринићи и Тулешићи, док су из редова најугледније породице Љубавића бирани кнезови на овом тргу. Након османског освајања у Г. се формира житни трг, одакле се жито одвозило на море. До краја XIV в. овде се усталила трговина сољу и формирала локална цена за овај артикал. Војвода Сандаљ Хранић, затим и Стефан Вукчић Косача су на овом тргу успоставили царину на промет робе. Поред трговаца и цариника у Г. су радиле и занатлије, а поименце се помињу један дубровачки и више домаћих златара који су радили на тргу. По првом турском попису из 1468/9. Г. је имало 144 потпуна и 115 самачких домаћинстава, а 1475/77. 197 потпуних и 30 самачких, која су живела у четири махале.

С. Мишић

ИЗВОР: А. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Сар. 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дероко, Дрина, Н. Сад 1939; М. Динић, „Земље херцега од светога Саве", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; Б. Храбак, „Горажде од XIV до XVI века", ЈИЧ, 1997, 2; М. Благојевић, Дрина, Бг 2005; С. Мишић (ред.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља -- према писаним изворима, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАЖДЕ

ГОРАЖДЕ, село у Црној Гори, у општини Беране, североисточно од Беранске котлине, смештено на благо нагнутој заравни Полице, која чини развође котлине на југу и долине Лешнице (десна притока Лима) на северу. Општински центар је око 7 км према југозападу. Село је дисперзивног типа и чини га неколико заселака на надморској висини 830--900 м (Диње, Јодоле, Поповићи, Делевићи и др.). Западно од њега је плитка долина повременог тока Макве. Многобројни су и крашки извори источно и северно од села, а највећи је Краљевац испод врха Дуб (1.001 м). Кроз Г. пролази стари пут који је повезивао Беране са Тутином и Новим Пазарoм, чији део према Беранама има савремену путну подлогу. Године 1948. у Г. је било 804 становника, а 2003. 560, од којих су 66,6% били Срби, а 29,5% Црногорци. До 2011. број становника је смањен на 429 лица.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лутовац, Иванградска (беранска) котлина, регионално-географска испитивања, Беране 2000.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАЖДЕВАЦ

ГОРАЖДЕВАЦ, село на западној периферији Метохијске котлине, око 7 км источно од општинског средишта Пећи, са којим је повезано локалним путем. Насеље је око 1 км јужно од корита Пећке Бистрице, на висини од око 470 м. Издужено је уз пут правцем исток--запад. Први пут у писаним документима помиње се 1220 (Жичка хрисовуља). Под именом Гораждева (25 кућа) помиње се 1485. Године 1907. имало је 80 српских домова, а 1991. попис је регистровао 1.419 становника, од којих 1.008 (71%) Срба. Роми, Албанци и Црногорци досељавани су после Првог балканског рата и ослобађања од Турака. Ово је једно од ретких села у Метохији у којима су се Срби и Црногорци одржали након доласка међународних мировних снага (Кфора) 1999, али су изложени притисцима и насиљу. Албански терористи су у августу 2003. отворили рафалну паљбу на већу групу српске деце, која су се купала у Бистрици. Двојица дечака, Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), су убијена, а четворо деце је рањено. Поводом овог злочина одржано је ванредно заседање Савета безбедности, док је УНМИК обећао да ће убице бити пронађене. То се, међутим није десило, а истрагу је седам година касније затворио ЕУЛЕКС. Гробљанска православна црква брвнара посвећена Св. Јеремији, изграђена у XVI в., проглашена је 1958. културним добром, а нови храм изграђен је 1928. У селу се налазе основна школа, дом културе, здравствена станица, апотека, месна канцеларија, пошта, земљорадничка задруга, говедарска фарма, млин, погон за производњу обуће и више продавница.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАЗД (Павлик)

ГОРАЗД (Павлик), епископ чешки и моравско-шлески (Хруба Врбка, Моравска, 26. V 1879 -- Праг, 4. IX 1942). Рођен под световним именом Матјеј. По завршетку римокатоличког богословског факултета у Оломоуцу (1902) служио је као капелан и уређивао часопис Прозороватељ, независни месечник Право народа и публикацију Обнова католичке цркве у Чехословачкој. Током I светског рата посветио се рањеним и болесним војницима, али је због симпатија према Србима дошло до разлаза са римокатоличанством. Да би упознао православље на делу, путовао је као студент у Русију. Под псеудонимом П. Мали 1919. поводом 1.050 година од смрти Св. Кирила Словенског објавио је Живот светих Кирила и Методија (Život sv. Cyrila a Metoděje a jejich poměr k Římu a Cařihradu). Био је активан у покрету за обнављање Чехословачке православне цркве која је прихватила никеоцариградски символ вере и одлуке свих васељенских сабора и изразила жељу да буде у саставу СПЦ. На конгресу у Прагу изабран је за епископа, а замонашен је у манастиру Крушедолу 1921, узевши историјско име Горазд. Убрзано је прошао све црквене чинове: игуман у Гргетегу, архимандрит у Хопову, а за епископа хиротонисао га је у Београду исте године патријарх Димитрије и остали српски архијереји. Да би решио питање свештеничког кадра, Г. је послао у Београд на богословско школовање тридесетак кандидата. Многи су после средње школе наставили више образовање на БФ у Београду. Да би у својој епархији увео православно богослужење, превео је на чешки Литургије Јована Златоустог и Василија Великог (1927), те нотни зборник православних црквених песама (1929). За потребе православних ученика написао је Катихизис (Pravoslavný katechismus, Praha--Hlinsko 1940) и уџбенике веронауке, те приредио Историју Библије проф. Фијале, Православље и католичанство Сахарова, Словенски свети Вацлав од Грузина и низ других књига. За богослужбене потребе штампао је Требник и Зборник (1935) од скоро хиљаду страница, у којем су биле скоро све богослужбене књиге Православне цркве.

Став према надолазећем фашизму Г. је изложио 1937, а после окупације Судета 1939. упутио је посланицу поглаварима свих православних цркава и позвао целу светску јавност у помоћ. Све време окупације Чехословачка црква наставила је с радом али је била под сталном репресијом Гестапоа. Још теже је било по доласку злогласног Рајнхарда Хајдриха за чешко-моравског протектора, јер је за њим из Берлина стигао православни епископ Серафим (Ладе), Немац, и Г. предао акт којим преузима Чешку епархију и Православну цркву у Словачкој. Јула 1942. неколико родољуба-падобранаца који су долетели из Енглеске извршило је атентат на Хајндриха. Др Ото Становски, капелан римокатоличке катедралне цркве Св. Вита у Прагу, одбио је да им пружи уточиште у неком манастиру. Примио их је Г. и склонио у крипти под олтаром православног храма Св. Кирила и Методија у Прагу. Сазнавши где су атентатори, Немци почињу да хапсе православне по Прагу, а Г. пише три писма окупаторским и грађанским властима признајући своју кривицу. Гестаповци су опколили цркву и пумпама напунили крипту водом, а свих седам атентатора је извршило самоубиство. Г., свештеници и православни Чеси похапшени су, а 3. септембра Војни преки суд осудио их је на смрт. Сутрадан, у прашком предграђу Кобилиси, стрељани су Г., свештеници Алојз Вацлав Чикл и Владимир Петшек, председник Православне црквене општине, 233 цивила и 24 детета. Посмртни остаци Г. спаљени су 4. септембра у прашком крематоријуму. Православна црква је забрањена, имовина конфискована, сви свештеници одведени у логоре, све цркве затворене, а село Лидице код Прага спаљено и сравњено са земљом. Српска православна црква уврстила га је 1961, а Чешка православна црква 1987. у свој календар светих под датумом смрти (4. септембар). Његов лик живописан је на зидовима храма манастира Дивостина и Саборног храма Богородичиног успења у Крагујевцу.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Бг 1960; Д. Тенглерова Соукупова, „Чехословачка Хуситска црква и владика Горазд", Православна мисао, 1972, 15, 1--2; Р. Јездлински, Горазд епископ чешко-моравски, Краг. 1991; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАНИ (Горанци)

ГОРАНИ (Горанци), становници Горе, једне од шарпланинских жупа. Ради се о јужнословенској групи исламске вероисповести, чије се порекло најчешће одређује као српско-словенско, али су се кроз сложене етногенетске и културно историјске процесе током векова Г. развили у посебну етничку групу. Ти процеси су били условљени управо специфичностима жупа као географских микрорегиона -- контактних зона у којима су долазили у додир различити народи (словенски досељеници -- Срби и Македонци, старобалкански Власи, Албанци, Турци, посебно Јуруци итд.). Од четири шарпланинске жупе у границама Србије, у које спадају и Опољска, Средска и Сиринићка, Гора је најпространија. У свакој од њих одвијали су се специфични етнодемографски процеси са различитим исходима. Жупа је географски појам, али такође и појам везан за управну организацију српске средњовековне државе, којој су ове области припојене крајем XII и почетком XIII в. Шарпланинске жупе помињу се управо у овом смислу у историјским изворима средњег века, у хрисовуљама српских владара манастирским властелинствима. Гора се први пут помиње као дар цара Душана манастиру Св. Архангела у Призрену 1348, уз навођење већине насеља под њиховим данашњим именом. У турским изворима се помиње први пут у дефтеру из 1452--1455, као нахија Гора, део Призренског санџака. У административном смислу положај Горе се мењао више пута у турском периоду. Територија Горе припојена је Србији после Првог балканског рата, када је формиран и Горски срез као део Призренског округа. После I светског рата кроз територију Горе прошла је 1925. нова државна граница између Краљевине СХС и Албаније, остављајући горанско становништво са обе стране границе. Данас се у делу Горе на територији Србије, односно Косова и Метохије, налази 19 горанских села. Најзначајнија су Брод, Драгаш и Рестелица. У Албанији их има девет. Два села настањена Г. са источне стране Шаре, Јеловјане и Урвич, припадају Македонији. Посебан Горски срез, са седиштем у Драгашу и горанском већином, који је 1945. ушао у целости у састав (АП) Косова и Метохије, постојао је до 1960, када је припојен Опољу, с албанском већином. Од 1991. до 1999. поново је постојала самостална општина Гора. Периоди у којима је локална управа била у рукама самих Г. позитивно су се одражавали и на могућности испољавања њихове етничке посебности.

Предео Горе је слабо пошумљен и са недовољно обрадиве земље, па се становништво традиционално бавило сточарством. Богати пашњаци привлачили су досељенике, па се констатују досељавања нпр. са граничних македонских подручја, посебно у XV и XVI в. До пред крај XIX в. сточарили су на широкој територији, а на зимовишта су ишли све до обала Јадранског и Егејског мора, Тракије и Анадолије. Државне границе извучене почетком XX в. представљале су препреку овој делатности, која током прошлог века опада. Данашње сточарство је ситно и ограничено на локално подручје. Традиционално су се бавили и пушкарским занатом. Г. примају ислам од XVI в., али знатније крајем XVIII и почетком XIX в., после великих таласа исељавања Срба на север 1690. и 1740. Последња хришћанска породица изумрла је у Броду средином XIX в. Иако су примили ислам, одолевали су албанизацији, па су често, посебно у другој половини XIX в., били под притиском суседних Љумљана (Албанаца) и трпели нападе и пљачкање стоке. Г. су изразито миграторно становништво, а миграција има две врсте -- привремене сезонске, радне миграције особа мушког пола (печалбарење или гурбет) и трајно исељавање целих породица. Први правци печалбарских миграција који се констатују од друге половине XIX в. су Аустрија, Румунија, Мала Азија. Најзначајнији узроци оба облика миграција кроз историју су висок наталитет и релативно неплодна земља, али у појединим периодима и асимилациони притисци од стране Албанаца, несигурност живота, изложеност пљачкама. После Првог балканског рата 1912. један број се трајно иселио у Турску. Изразитије трајно исељавање приметно је и после II светског рата, када се због забачености и релативне заосталости тог подручја становништво исељава у градове или Турску. Од 70-их година XX в. сезонско печалбарење мушких припадника заједнице све је мање изражено у односу на образац исељавања целих породица. Почетком ХХI в. се исељавају како из економских разлога тако и због притисака и покушаја наметања албанског или бошњачког идентитета, који су постали нарочито јаки после проглашења косовске независности 2008. Из Горе се тада иселило око 6.500 Г., што је по неким проценама више него што их је тамо остало. Неки видови асимилације су међутим успешно спроведени још средином XX в., на пример албанизација горанских презимена. Г. су се на пописима становништва различито изјашњавали, јер све до 1991. нису имали могућност да се изјасне као Г., а ни тада њихов број није исказан у резултатима пописа. У пописима државе Србије су први пут исказани као колективитет 2002. Тада се у категорији Г. на територији без Косова и Метохије исказала 4.581 особа. На попису спроведеном у Србији без Косова и Метохије из 2011. као Г. изјаснило се 7.767 становника, од чега највећи број у Београду (5.328). Г. оспоравају резултате пописа становништва на Косову и Метохији које су 2011. спровеле самопроглашене власти независног Косова које настоје да минимализују њихов број. Процене укупног броја Г. у Гори и ван ње су несигурне, а иду и до 64.000.

Г. ван Горе баве се различитим пословима, а често се са њиховом групом идентификује посластичарски занат. Печалбари су често били и ситни улични трговци. Данас у младој урбаној популацији има све више високообразованих. Г. који живе изван Горе и даље одржавају везе са завичајем. Имају специфичан говор који називају „нашински" (некад и „нашенски"), који користе у међусобној комуникацији. То је јужнословенски говор, на лингвистичком прелазу српског и македонског језика. Његов најстарији слој је српски, а особине указују на мешање језичких црта северозападних македонских, шарских српских и метохијских говора, као и на специфичан унутрашњи развој. У одређеним аспектима приметан је и утицај старобалканских влашких говора, турског и албанског. Сродан је говору Торбеша у западној Македонији. Већина Г. горански говор користи у приватној сфери, а у јавној, укључујући и школовање, језик већине. Иако није у јавној употреби „нашински" говор представља једно од најважнијих упоришта горанског идентитета у Гори и изван ње. Прелажење на језик већине/окружења у приватној комуникацији најчешће представља знак одмаклог процеса асимилације. Поред ритуалних пракси које припадају исламској вероисповести, за Г. су специфична и делимично сачувана сећања на хришћанску обредну праксу, као и присуство паганских елемената у обредима и обичајима (нпр. ритуална употреба куваног жита, мешење обредних колача на Божић, држање икона у кући и сл.). Најзначајнији празник је Ђурђевдан („Ђурен"). И у овом случају присутни су претхришћански и хришћански слојеви обичаја. Традиционално прослављање овог празника обухвата различите магијске ритуале за срећу и здравље људи, као и за здравље и плодност стоке (умивање водом са ђурђевданским биљем, љуљање девојака, шибање стоке врбовим гранама итд.). С обзиром на то да сточарство више не представља главну привредну делатност Г. у Гори, магијске компоненте се постепено губе, а у начину прославе Ђурена све више постаје значајна друштвена димензија -- окупљање Г. из Горе и ван ње у завичају, прилика за упознавање будућих брачних партнера и сл. Традицијски обичаји везани за животни циклус појединца такође су специфични, а у многим сегментима очувани и данас. Богатством ритуала издваја се горанска свадба. У свечаним приликама и током колективних обреда жене, понекад, још увек носе традиционалну горанску ношњу или неке њене делове, нпр. „терлик", врсту горње хаљине од тамног, често црног атласа извезене срмом. Фолклорно стваралаштво Г. је богато и особено, још увек недовољно проучено.

М. Прелић

Језик Г. јесте периферни западномакедонски говор са инфилтрацијом српских црта, оформљен јужно од Призрена, на падинама Шар-планине. Специфичан микродијалекатски тип (микројезик) непотврђен изван жупе Гора, присутан у 17 насеља у Републици Србији (Косово и Метохија), у осам насеља у Републици Албанији, у два насеља, са делимично горанским становништвом, у Пологу, у Републици Македонији. Реч је о релативно уједначеном дијалекатском систему, са присуством микродијалекатског раслојавања, условљеног лингвогеографским положајем насеља. Формирана три микродијалекатска типа (гороиштански, долоиштански, бродски) сведоче о језичким везама ових насеља са појединим оближњим областима у западној Македонији, пре свега са дебарским (реканским и малореканским), горњополошким и доњополошким говорима. Највећи део горанског говора припада долоиштанском типу (14 насеља на КиМ, осам насеља у Албанији, два насеља у Македонији), у два виша насеља формиран је рестелички тип (Рестелица, Злопоток), бродски тип присутан је само у Броду. На формирање горанског говора пресудно је утицало вековно кретање сточарског становништва из оближњих западномакедонских области, сиромашних водом и травом, ка богатим пасиштима у Гори.

Судбина наслеђених познопрасловенских гласова у горанском говору упућује на наслојавања српског, односно западномакедонског типа. Најстаријом значајном диференцијалном особином јужнословенских језика, судбином познопрасловенских гласова /*т', *д'/ (кућа, свећа, ноћ, међа, веђа, пређа), горански говор припада српском језичком комплексу. У топономастици, поред топонима са /ћ, ђ/ потврђени су и они западномакедонског типа, са /шт, жд/ (Пештерка, Бабин Пеш). Накнадним миграцијама донете су особине карактеристичне за западномакедонске говоре (одсуство свођења јерова и чување вокалске боје -- отец, дењ, песок, сомељем; судбина назалног вокала задњег реда у већем делу лексема -- събота, трнахме; судбина /л/ вокалног у већем делу лексема -- въвна / вовна / воўна, съвза). Недоследности у судбини неких старих гласова западномакедонског, односно српског типа (нараче : рука; клопко : клупко; жътица, сънце : вук, буха) сведоче о дуготрајним мешавинама становништва и језичких типова западномакедонског, односно српског типа. Сусрет различитих језичких система огледа се и у судбини именске и глаголске флексије, са доминацијом особина западномакедонског (опстанак старијег того, развијање постпозитивног члана -- женава, жената, женана; заменице типа тол'икава, губитак множинске моције рода придевских речи и глаголских придева, наставак за лице -ме у 1. л. мн. простих личних глаголских облика, 3. л. мн. презента зборет, уопштавање имперфекатских наставака у множини аориста и имперфекта -- имахме, донехме; имахте, донехте; имаха, донеха), односно српског типа (уопштавање -е у номинативу мн. -- жене, душе; опстанак генитива јд. неких именица -- душице материне, у ћерке; добро чување датива свих именских речи оба броја, развијање суплетивне множине јагњића).

Антепенултимски и синтагматски акценат оформљени су у западномакедонском духу. У линеаризацији глаголских и заменичких енклитика, са тежњом да се енклитике позиционирају испред глагола, препознаје се балкански романски редослед, стабилисан и у западномакедонским говорима (Му се туарило, име не ги сом забрајла, ти сом рекоф). Поред доминантног словенског топономастичког слоја, топоними и проепоними романског типа (Роша, Страторије, Барбула, Сурдуљофци, Зизинци) упућују на словенско-романски контакт, непосредно остварен у Гори, односно донет из западне Македоније.

Р. Младеновић

Литература: М. Лутовац, Гора и Опоље: антропогеографска испитивања, Бг 1955; Д. Антонијевић, М. Радовановић (ур.), Шарпланинске жупе Гора, Опоље и Средска: Антропогеографско-етнолошке, демографске, социолошке и културолошке карактеристике, Бг 1995; Р. Младеновић, „Говор шарпланинске жупе Гора", СДЗ, 2001, 48.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАНИ

ГОРАНИ, удружење грађана и друштвени покрет основан 1960, са циљем подизања шумских засада, ширења зелених површина, неговања еколошке културе. У години оснивања су Друштво инжењера и Републички секретаријат за пољопривреду, шумарство и водопривреду прогласили акцију „месец дана шуме" од 15. октобра до 15. новембра. У мањим градовима Србије покрет г. осниван је на градском нивоу, а у већим градовима на нивоу општина. Данас се први дан пролећа слави као Дан г. и Дан шума. Покрет г. Србије више од пет деценија пошумљава, озелењава просторе и унапређује животну средину. Многобројним едукативним садржајима окупља најмлађе и учи их како се воли природа и како се на најбољи начин брине о њој. Покрет г. Србије основан је са циљем окупљања младих и учешћа у акцијама пошумљавања и претеча је еколошких покрета у Србији. Акције масовног пошумљавања временом су замењене подизањем зелених површина у градским срединама и подизањем дрвореда поред путева, река и у пољима као заштите од ветра, те уређењем градских зелених површина и школских дворишта. Са првим еколошким едукативним програмима започето је 70-их година ХХ в. и организовање првих еколошких квизова. У периоду од 50 година рада Покрета г. Србије произведено је  више од 12 мил. садница, а у пошумљавању је учествовало више од 2,5 мил. људи. Покрет г. је пошумио, мелиорисао и озеленио преко 410.000 хa површине, што се сматра једном од најуспешнијих инвестиција у том периоду. Циљ г. је да до 2050. Србија буде потпуно без голети и заштићена од ерозија и клизишта. Као посебна активност развијена је расадничка производња у 15 општина у којима се годишње произведе три милиона садница од којих 60% четинара и 40% лишћара. Покрет г. у свом раду сарађује са министарствима пољопривреде, заштите животне средине и омладине и спорта, са јавним предузећима „Србијашуме", „Војводинашуме", институтима за шумарство и низијско шумарство, Шумарским факултетом у Београду, Заводом за заштиту природе, државним органима, локалним самоуправама, војском, предузећима и медијима. Покрет г. Србије добио је многа државна и међународна признања. Посебно је значајна Повеља Уједињених нација (Global 500 Environmental Forum), коју је Покрет г. добио 1989, као једна од 500 најуспешнијих организација у свету, за резултате из области заштите животне средине.

В. В. Исајев

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАНОВИЋ

ГОРАНОВИЋ, Максим, агроекономиста (Чикаго, САД, 15. V 1909 -- Москва, 6. XII 1990). Родио се у САД, где му је отац радио као рудар, али је још као дечак с мајком дошао из Америке у Краљевину СХС. Школовао се у Никшићу, где је завршио основну школу и реалну гимназију. Пољопривредни факултет у Земуну завршио је 1932. Још као студент био је уредник рубрике за село и пољопривреду у Пољопривредном прегледу. По завршетку студија радио је у Министарству пољопривреде као стручњак у одељењу за статистику. До рата 1941. обављао је дужност секретара привредних комора у Нишу, Новом Саду и Београду. Као агроном и службеник у Министарству пољопривреде почео је да се бави аграрним проблемима. Објављивао је у часописима Југословенски економист, Народно благостање и Архив Министарства пољопривреде. У средишту пажње његовог научног интересовања били су проблеми у пољопривреди после Велике економске кризе. Пауперизацију сељаштва видео је као последицу јачања великих поседа, а као решење је заговарао индустријализацију земље, која би најбоље допринела да се апсорбује вишак пољопривредног становништва. Значај његових радова је што доприносе расветљавању стварног положаја сиромашног и средњег сељаштва у Југославији. О томе је написао студију Наш сеоски посед и техничко раслојавање и осиромашивање села (Бг 1938). Један је од ретких аутора у међуратном периоду који је покушао да анализира национални доходак од пољопривреде. Као студент постао је активан у студентским удружењима која су била под утицајем комуниста. Члан КПЈ постао је 1937. Због свог активног деловања је пред рат осуђен и провео осам месеци у затвору. После окупације Југославије отишао је у Црну Гору где је, у име КПЈ, учествовао у организовању устанка. За време рата је обављао више важних политичких дужности у партизанском покрету, био је члан политичког одељења Прве војвођанске ударне бригаде, шеф Економског одсека Главног штаба НОВ Војводине, те одређен за већника АВНОЈ-а. Крајем рата радио је у Националном комитету ослобођења Југославије на пословима обнове замље, а после ослобођења је постављен за помоћника савезног министра пољопривреде. За то време написао је студију Петогодишњи план развитка наше пољопривреде и задаци омладине (Бг 1947). Провео је осам месеци на стручном усавршавању из области пољопривреде у Совјетском Савезу. Вратио се у земљу после објављивања Резолуције ИБ-а. После смрти супруге на Голом отоку, где је упућена пошто је као члан КПЈ осуђена по резолуцији ИБ, успео је да побегне у Совјетски Савез где је добио статус емигранта. У Москви је остао до краја живота радећи најпре на Катедри за нову историју Академије друштвених наука при ЦК КП Совјетског Савеза, а потом у Институту за славистику и балканистику. У Совјетском Савезу је објавио Крах зелёного интернационала (Пропаст зелене интернационале, Москва 1967), Аграрный кризис и распад аграрного блока (Аграрна криза и распад аграрног блока, Москва 1971). Био је носилац Партизанске споменице и Ордена рада с црвеном заставом.

ИЗВОР: Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, 3/I, Бг 1950.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, Дневник, Бг 1951; Б. Петрановић, Ч. Штрбац, Историја социјалистичке Југославије, Бг 1977; О. Благојевић, Економска мисао у Србији до Другог светског рата, Бг 1980; Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945--1948, Н. Сад 1984; Ч. Попов, Војводина у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, Н. Сад 1984; М. Станишић, Кадрови револуције, Тг 1984.

Д. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАНОВЦИ

ГОРАНОВЦИ, село у Бугарској, северозападно од Ћустендила. У његовој непосредној близини налази се црква Св. Архангела Михаила, скромна једнобродна грађевина, саграђена у другој половини XVII в., у време када је Ћустендил са околином био под јурисдикцијом Пећке патријаршије (1557--1766). Црква је била католикон манастира који се помиње у турским пописима Ћустендилског санџака из 1570. Могуће је да је саграђена на знатно старијем култном месту. Храм је правоугаоне основе, с полукружном апсидом на источној страни. Пресвођен је полуобличастим сводом, али није искључено да је првобитно имао куполу. Зидан је притесаним каменом. У доњим деловима сачуван је солидан живопис, занимљивих стилских и иконографских особина, настао крајем XVI или почетком XVII в. (Богородица Оранта у апсиди, Служба архијереја, Успење Богородичино, стојеће фигуре и попрсја светих мученика, монаха, епископа и старозаветних праведника).

ЛИТЕРАТУРА: С. Ангелов, „Църквата Св. Архангел Михаил до с. Горановци, Кюстендилско", Известия на Исторически музей, 2008, 16.

М. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРАЧИЋИ

ГОРАЧИЋИ, село у Драгачеву, на југозападној страни планине Јелице, у долини реке Драгачице (слив Западне Мораве). Локалним путем дугим 8 км Г. су повезани са Гучом, а преко ње и са општинским средиштем Лучанима (25 км). Насеље је дисперзивног типа и протеже се на 380--700 м н.в. Први помен о селу је из 1476. Староседеоци су се доселили у првој половини XVIII в. из Црне Горе и у другој половини XIX в. из околних села. У другој половини XX в. село је захватила депопулација. Године 1948. било је 2.679, а 2011. 1.082 становника, од којих су (99,1%) били Срби. У пољопривреди je радилo 57,8% економски активног становништва, а од неаграрних занимања најзаступљенија је била прерађивачка индустрија (22,8%). У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, пошта, месна канцеларија, коју користе и два околна села, те један погон пољопривредног комбината из Гуче.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРДИЋ, Александар

ГОРДИЋ, Александар, филозоф, универзитетски наставник, преводилац (Београд, 19. X 1967). У Београду је завршио ПМФ (Просторно планирање, 1990), Филозофски факултет (Филозофија, 1991) и Филолошки факултет (Српски језик и општа лингвистика, 1994). На ФФ у Београду одбранио је 1996. магистарски рад „Лакатошева методологија научноистраживачких програма", а 2002. докторску тезу „Структура и врсте научног објашњења". На истом факултету био је асистент на предмету Општа методологија (1992--2003), који потом као доцент предаје до 2011. Од 2012. на Факултету за примењену екологију „Футура" у Београду предаје Методологију научног истраживања. Бави се општом методологијом науке, филозофијом природних и душтвених наука, теоријом значења и историјом српске филозофије („Философија и наука код позног Хусерла", Theoria, 2003, 3--4; „Актуелност философије Робина Џ. Колингвуда", ФГ, Бл, 2006, 4; „Егзактност у математици, философији и наукама", ФГ, Бл, 2007, 5; „Савремена рецепција методолошких идеја Руђера Бошковића", у: И. Деретић (прир.), Историја српске филозофије I, Бг 2011). Покренуо је едицију Института за филозофију ФФ, у којој је изашло тридесетак монографија. Превео је више десетина књига из филозофије и сродних области (Мах, Франк, Попер, Кун, Лаудан и др.). Приредио је низ књига домаћих аутора.

ДЕЛА: „Методолошке одлике научног открића", ФГ, Бг, 1993, 6; „Интерсубјективност тумачења и заснивање херменеутике", ФГ, Бг, 1994, 7; „Методолошка становишта Вилијема Хјуела", ФГ, Бг, 1996, 9; Наука, рационалност и теорија, Бг 1998; „Класичне теорије оправдања индукције", у: П. Грујић, М. Ивановић (прир.), Епистемолошки проблеми у науци, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Берберовић, „Александар Гордић: Лакатошева методологија научноистраживачких програма", Н. Грахек, „Александар Гордић: Лакатошева методологија научноистраживачких програма", ФГ, Бг, 1997, 10.

И. Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРДИЋ, Славко

ГОРДИЋ, Славко, књижевни критичар, књижевник, универзитетски професор (Дабрица код Стоца, Херцеговина, 29. XI 1941). Завршио је књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду (1964), магистрирао на Филолошком факултету у Београду (1970) темом о Змајевој песничкој слици, докторирао на ФФ у Новом Саду (1985) тезом о књижевном делу Бошка Петровића (Примарно и нијанса, Н. Сад 1985). Био је професор књижевности у Гајдобри и Шиду, а од 1973. до 2009. предавао је, у свим звањима, новију српску књижевност на ФФ у Н. Саду: за редовног професора изабран је 1996, а за професора емеритуса 2010. Од 1992. до 2004. био је главни уредник Летописа Матице српске. Припада групи српских књижевних критичара формираних на модерним основама књижевнотеоријске и критичке мисли прве половине ХХ в. Својим образовањем и личним критичарским склоностима прихватио је плуралистичку варијанту књижевне критике и остао јој доследан до данас. У његовим текстовима анализиране су специфичне особености књижевних дела преко њихових тематских, стилских и значењских усмерења и доминанти. Он књижевно дело сагледава у контексту књижевне историје, културе, општих идеја и промена које су мењале духовни сензибилитет епохе, као и у контексту изабраног књижевног облика и остварених естетских вредности текста. Подједнако се бави тумачењем савремене књижевности и књижевне баштине, нарочито оне која је настајала у времену опште модернизације српске књижевности. Писао је о неким од најзначајнијих критичара прве половине и средине ХХ в., од Ј. Скерлића и Б. Поповића до З. Мишића, Б. Михајловића Михиза и савремених критичара, као и о историчарима књижевности, М. Лесковцу, Ж. Милисавцу, Ј. Деретићу и др. (Слагање времена, Бг 1983; Профили и ситуације, Бг 2004). Притом је значајну пажњу посвећивао критици, аутопоетичким ставовима и књижевној мисли наших познатих песника и прозних писаца, од В. Петровића, И. Андрића и М. Црњанског (Огледи о Вељку Петровићу, Бг 2000; Огледи о Иви Андрићу, Н. Сад 2013) до В. Деснице, М. Селимовића, В. Попе, М. Павловића, С. Раичковића и Љ. Симовића, а преко стилских одлика њихових дела трага за поетичким константама новије српске књижевности. Његов стил има особине критике и есејистике какву пишу писци, и у њему се стваралачка и конструктивна имагинација у појединим сегментима текста равноправно појављује с критичком и интерпретативном. Стилска привлачност есејистике коју пише у блиској је вези с његовим нијансираним прозним текстовима (књига приповедака Врховни силник, Бг 1975; три књиге лирско-рефлексивне прозе Друго лице, Бг 1998; Опит, Бг 2004; Руб, Бг 2010). Одликује их упитаност сензибилног, емотивног и рефлексивног лирско-наративног субјекта о смислу постојања и свакодневног живота, у њима се непрестано води „дијалог с душом", са актуелном стварношћу, са значењем и лепотом снова, сећања и природе. Кратки, исповедни, аутобиографски и дневнички записи и чулни доживљај света осмишљени су интроспективним (ауто)критичким и (ауто)поетичким коментарима и преплитањима емотивног, медитативног, дескриптивног и наративног стила. Г. је приредио изабрана дела Ј. Ј. Змаја, В. Петровића, И. Андрића, М. Кашанина, М. Павловића, С. Тонтића. Добитник је награда „Ђорђе Јовановић", „Лаза Костић", „Сретен Марић" и других признања.

ДЕЛА: критика: У видику стиха, Н. Сад 1975; Образац и чин, Бг 1995; Размена дарова, Бг 2006; Савременост и наслеђе, Н. Сад 2008; Критичке разгледнице, Бг 2008; Трагања и сведочења, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ненин, „У простору литературе", ЗМСКЈ, 2000, 50, 2--3; Н. Стипчевић, Критичке и друге минијатуре, Н. Сад 2002; Б. Поповић, „Суптилно промишљање поезије", Наше стварање, 2003, 50, 1--2; М. Вуксановић, „Писмо Славку Гордићу", Поља, 2004, 49, 430; М. Ломпар, „Судбина критичара", ЛМС, 2005, 181, 475, 3; М. Недић, „Лирско-рефлексивна проза", ЛМС, 2005, 181, 475, 3; М. Егерић, „Слово о размени дарова", Раскршћа, 2006, 4, 5; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 2, Н. Сад 2008; Г. Раичевић, „Есејистика тихе инспирације", ЛМС, 2010, 186, 486, 1--2; С. Владушић, „Раскрил Гордићевог читања", ЛМС, 2011, 187, 488, 6; Ђ. Деспић, „Саморазговори с руба или поетика хербаријума", Поља, 2011, 56, 470.

М. Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРДИЋ, Слободан

ГОРДИЋ, Слободан, кошаркаш (Чачак, 28. IX 1937). Кошарку почео да игра у ОКК Београд, док је седео у истој клупи у Другој гимназији са Радивојем Кораћем. Обојицу је из јуниорског тима у први прекомандовао тренер Бора Станковић и тако је настао један од најбољих европских клубова тог доба. Четири пута био је првак Југославије (1958, 1960, 1963, 1964) и три пута играо у полуфиналу Купа европских шампиона. Са 30 година каријеру је наставио у Белгији у којој је остао да живи и после каријере. Био је члан такозване „сребрне" генерације Југославије, прве која је тој земљи донела медаље. За репрезентацију је играо 113 утакмица и освојио четири медаље: на европским првенствима сребрне 1961. и 1965. и бронзану 1963, те сребрну на Светском првенству 1963. На великим такмичењима дебитовао је на Европском првенству у Истанбулу 1959. Играо је на седам великих такмичења: на шампионатима Европе 1959, 1961, 1963. и 1965, олимпијским играма 1960. и 1964, те на Светском првенству 1963. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

А. Милетић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРДИЋ ПЕТКОВИЋ, Владислава

ГОРДИЋ ПЕТКОВИЋ, Владислава, англиста, књижевни критичар, универзитетски професор (Сремска Митровица, 28. VIII 1967). Студије англистике завршила 1990. на Филозофском факултету у Новом Саду, магистрирала 1994. на Филолошком факултету у Београду (Синтакса тишине: поетика Рејмонда Карвера, Н. Сад 1995), докторирала 1998. на ФФ у Новом Саду (Хемингвеј: поетика кратке приче, Н. Сад 2000). На Одсеку за англистику ФФ у Новом Саду ради од 1992. као асистент-приправник, а од 2008. редовни је професор енглеске и америчке књижевности. Од почетака рада показала је темељитост, обухватност и јасноћу у приказивању поетичких проседеа писаца наоко сведеног израза, Р. Карвера и Е. Хемингвеја; анализа Хемингвејеве кратке приче заснива се на односу приповједача према причи. За разлику од уобичајених приступа Хемингвеју, склоних аутобиографском читању, Г. се служи водећим наратолошким теоријама (Ф. Штанцл, Ж. Женет и В. Бут) да дефинише унутрашњу структуру дјелā кроз разне модалитете постојања приповједача (обезличеног, аутора-посматрача, централне свијести, драматизованог приповједача). Неке од многобројних написа у листовима Данас и Политика сабрала је у књиге Виртуелна књижевност (Бг 2004) и Књижевност и свакодневица (Зајечар 2007), у којима се бави најновијим одликама књижевности на интернету, као што су: привид, хетеротопија, хипертекстуалност, пародија традиционалних образаца, киборзи итд. Кроз те есеје се као заједничка црта домаћих и страних писаца провлачи одмјерен став према храбром, а некада и непромишљеном, прихватању нове технологије, која омогућава како мултимедијално, тако и вишесмјерно наративно изражавање. Интензивно проучава и тзв. женско писмо, неоправдано маргинализовану струју савремене српске књижевности, и раздваја тривијалне од квалитетних представница (М. Мићић Димовска, Љ. Арсић, М. Павловић, Ј. Ленголд, Ј. Шалго), стављајући неке од њих у вриједносно исти ред са Е. Хемингвејем, Х. Џејмсом или С. Вотерс, посебно по основу теме дубоке несхваћености појединаца у урбаном простору европских метропола. У многим чланцима, на подлози модерних теоријских школа (Е. Шоволтер, Р. Барт, Ж. Дерида, М. Фуко), проучава родни идентитет у прози српских списатељица на размеђи ХХ и ХХI в., прилазећи му жанровски, али и промишљајући његов идеолошки контекст. Изучавала је Шекспирове трагедије и драме Т. Вилијамса. Преводила је Хемингвеја, Барџиса и Ђордана и приређивала преводе Шекспира. Добила је више награда за преводе и есејистику.

ДJЕЛА: На женском континенту, Н. Сад 2007; Форматирање, Бг 2009; Мистика и механика, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: З. Бечановић Николић, „Уживање у тексту", ЗМСКЈ, 2008, 56, 2; Р. Вукчевић, „Хетеротопија континента В. Г. П.", ЛМС, 2008, 481, 4; Б. Дојчиновић Нешић, „У 'резервној домовини'", Данас, 29. III 2008; И. Перишић, „Идеална несаница: портрет по књигама В. Г.-П.", ПроФемина, 2011, 54.

С. Мацура

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИВА

ГОРИВА, супстанце које своју хемијску енергију процесом сагоревања преводе у топлотну енергију уз емитовање светлости. Сагоревање је низ сложених физичко-хемијских процеса који се одвијају између г. и оксидатора. Хемијска енергија г. може и директно да се преводи у електричну енергију (горивне ћелије). У ширем смислу, г. обухватају и супстанце које ослобађају енергију при нуклеарној реакцији процесима фисије и фузије. У општем случају у састав г. улазе угљеник, водоник, кисеоник, азот, сумпор, метали, минералне примесе и влага. Основни оксидатор је кисеоник (ваздух), а у ракетним моторима користе се и флуор, азотна киселина, водоник-пероксид и други. Постоје г. којима није потребан оксидатор: водоник-пероксид, хидразин и друга. Г. су један од стубова на којима почивају цивилизације, сигурност, економија и динамика друштва, али су и од великог утицаја на животну средину, климу и геополитику.

Подела г. се врши према различитим критеријумима, али најчешће према: примени, постанку, агрегатном стању, обновљивости и степену прераде. Према примени: г. за термоенергетска постројења, домаћинства, индустрију, погон топлотних мотора (бензинских, дизел, гасних турбина), пропулзивних система (млазних мотора и ракета). Г. имају широку примену као сировина, као део технолошког или радног процеса у индустрији метала и неметала, хемијској, фармацеутској и грађевинској индустрији, производњи пластичних маса, синтетичких влакана, у козметици и другим областима. Према постанку: фосилна г., настала физичко-хемијским трансформацијама остатака живих организама у периоду од неколико стотина милиона година (угљеви, тресет, нафта и природни гас) и вештачка, добијена физичко-хемијским процесима прераде разних сировина. Према агрегатном стању: чврста, течна и гасовита. Према обновљивости: необновљива (тресет, угљеви, нафта, природни гас, уранијум, уљни и гасни шкриљци, битуминозни песак, индустријски и део градског отпада) и обновљива (биомаса, део градског отпада, биоуља, етанол, биогас). Према степену прераде: примарна, која се налазе у природи и која нису подвргнута процесима прераде (тресет, угљеви, нафта, природни гас, биомаса и нуклеарна г.) и секундарна, која се добијају прерадом примарних г.

Најважнија карактеристика г. је количина топлоте коју ослободи јединица количине или топлотна моћ. Уобичајено се изражава у милионима џула по килограму горива [MJ/kg]. Уколико је вода у продуктима сагоревања у гасовитом стању, што је најчешћи случај у пракси, тада се ослобођена топлота назива доња топлотна моћ. Топлотна моћ фосилних г. и биомасе варира у зависности од врсте, налазишта, садржаја влаге, минералних и других негоривих примеса. Оквирне доње топлотне моћи неких г. у [MJ/kg]: угљеви 8--33, биљни остаци, дрво 12--19, дизел, бензини 42--44, биодизел 37, етанол 28, природни гас 42--50, бутан 46, биогас 12--20, водоник 120.

Потрошња г. У 2010. близу 92% примарне енергије у свету, у Србији 93%, добијено је сагоревањем г. Светска просечна потрошња г. по становнику у 2011. била је (у тонама): угља 1,07, нафте 0,57, природног гаса 0,36 и биомасе 0,50. Г. ће и у будућности остати основни енергетски извор, поред осталог захваљујући развоју нових технологија експлоатације до скоро недоступних или неисплативих енергетских сировина, као што су уљни, гасни шкриљци и битуминозни песак. Предвиђа се да ће у 2050. г. задовољавати између 75% и 88% светских потреба за примарном енергијом. Обновљиви извори енергије (биомаса, енергија ветра, сунца и геотермална енергија) на нивоу света неће у значајнијој мери заменити г.

Алтернативна г. У циљу повећања енергетске независности и сигурности, побољшања заштите животне средине и стимулисања сопствене економије, у свету се интензивно истражују и уводе алтернативна г. Критеријуми на којима се заснивају процене о перспективности алтернативних г. заснивају се на расположивости сировина, цени произведеног г., процени утицаја на животну средину, производним могућностима и потребним инфраструктурним захватима. Обухватају: синтетичке гасове и течна г. (из тешких остатака прераде нафте и угљева), водоник, метанол, етанол, више алкохоле, биодизел (из биљних уља и животињских масти), биогас добијен разлагањем разних органских материја (пољопривредног, сточарског, индустријског, комуналног отпада и отпадних вода).

Утицај на животну средину. Продукти сагоревања зависе од састава г., уређаја за сагоревање и организације процеса сагоревања. Основни продукти, у општем случају, јесу угљен-диоксид, вода, угљен-моноксид, оксиди сумпора, оксиди азота, угљоводоници, чађ, честице и пепео. Сви продукти, изузев воде, загађивачи су животне средине. Различитим документима и законским актима Уједињених нација, међународних организација и држава ограничавају се емисије загађујућих продуката сагоревања.

Утицај на климу. Без обзира на контроверзне ставове у јавности о утицају фосилних г. на климатске промене, преовлађује став да емитовање угљен-диоксида у атмосферу значајно утиче на климатске промене. Смањење емисије угљен-диоксида и загађујућих продуката сагоревања се остварује коришћењем г. са мањим садржајем угљеника (природни гас), чистијим процесима сагоревања, утискивањем угљен-диоксида у погодне подземне геолошке структуре, повећањем енергетске ефикасности уређаја и процеса, коришћењем обновљивих и алтернативних енергетских извора, увођењем нових технологија (електрична возила, горивне ћелије, батерије).

Утицај на геополитику. Г. ће у XXI в. бити још значајнији чинилац глобалне геополитике. Сједињене Америчке Државе планирају да у ближој будућности постану највећи светски произвођач течних горива и природног гаса. Тежиште повећања потрошње г. се премешта на Далеки исток и Индију, где ће Русија имати важну улогу. Геостратегијски динамички утицај ће се и даље вршити контролисањем производње и ценом нафте водећих светских произвођача (Саудијска Арабија, Катар и друге земље ОПЕК-а). Са друге стране, технолошки развијене земље ће снажно тежити ка смањењу енергетске зависности повећањем енергетске ефикасности, повећањем удела обновљивих енергетских извора, подстицањем иновативних активности, развојем инфраструктура за дистрибуцију и складиштење носилаца енергије (водоник произведен из обновљивих извора енергије), општим и непрекидним техничким образовањем становништва уз масовну употребу информационо-комуникационих технологија.

ИЗВОРИ: Републички завод за статистику, http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/; Federal Energy Regulatory Commission, Energy Primer, Washington 2012; World Energy Council, 2014 World Energy Monitor Issues, London 2014; www.stratfor.com/.

ЛИТЕРАТУРА: R. C. Flagan, J. H. Seinfeld, Fundamentals of Air Pollution Engineering, Dover 2012.

М. Аџић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИНА

ГОРИНА, село у јужној Србији, на северозападној подгорини планине Кукавице, изнад долине реке Ветернице (лева притока Јужне Мораве), где она напушта свој планински део тока. Локалним путем, који води долином, село је повезано с општинским центром Лесковцем (23 км). У историјским изворима помиње се од 1395. Староседеоци су досељени крајем XIX в. из Пољанице, Јабланице и околних села. Број становника је растао све до краја XX в. (1991. 821 станoвник), да би тада настала депопулација. Године 2011. било је 652 становника, од којих 97,4% Срба. У пољопривреди је радило 52,7% економски активног становништва. Насеље чине четири издвојена засеока, а православна црква је 1 км удаљена од њих. У селу се налази фабрика за пречишћавање воде хидросистема „Барје".

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИОЧ

ГОРИОЧ, манастир на Белој стени, код Истока на Косову, са храмом Св. Николе, Мирликијског чудотворца. У средњем веку звао се „Огориоч". Није познат ктитор ни тачно време оснивања, а традиција га приписује краљу Стефану Дечанском у знак захвалности што му је излечио „огореле" очи. Обнављан је више пута у времену ропства XVI--XVIII в. јер су га Турци и Арбанаси пљачкали и рушили. У њему је 1763. боравио јеромонах Андоније, „родом Белеграђанин", а 1779. обновио га је Никола Станојевић из Истока. Опљачкали су га 1903, а у обнови је манастирски храм добио једно звоно. У II светском рату манастирски храм Албанци користе као затвор за Србе. Крајем XX в. обновљени су конак, звонара и чесма. У погрому који су 2004. извршили албански терористи манастир је поново страдао. Манастир све време помаже братство Високих Дечана, чији јеромонаси обављају службе. Од доласка КФОР-а око манастирског имања подигнута је висока ограда, урађена лепа улазна капија и обезбеђен видео надзор. По одласку шпанских јединица Кфора, манастир чува Косовска полиција. Једнобродни храм скромних димензија, правоугаоне основе, са полукружном олтарском апсидом, зидан је притесаним каменом, а засведен је полуобличастим сводом са два ојачавајућа лука. Сачуване су иконе из XVI--XVIII в., али не и фреске. У Петроградској библиотеци чувају се манастирске рукописне књиге које је тамо пренео А. Ф. Гиљфердинг, а две књиге сачуване су у Дечанима.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, V, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пајкић, „Сеоске цркве у сливу Белог Дрима", Старине Косова и Метохије, 1961, 1.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИЦА

ГОРИЦА, манастир Епархије горњокарловачке на Кордуну, смјештен између потока Радоње и реке Коране. Назив је добио по старом граду Горици у непосредној близини, који је касније назван Будачки. Изградња православне цркве у овом мјесту везана је за досељавање Срба на Кордун, који су имали задатак да бране Аустријску царевину од упада Турака. Прве породице досељене су у мјеста Горњи и Доњи Будачки 1685. Тачна година настанка цркве није позната, али се може претпоставити да је саграђена крајем XVII или почетком XVIII в. Прва црква посвећена Св. Михаилу и Гаврилу била је дрвена, а замијењена је зиданом за вријеме владике Данила Јакшића (1750--1771), који је 1755. царици послао молбу за дозволу градње, али црква није била саграђена ни 1765. Када је 1777, послије укидања Костајничке епископије, Свети Синод Карловачке митрополије Карловачку епархију раздијелио на котаре и протопрезвитеријате, у Доњем Будачком било је сједиште Будаштанског протопрезвитеријата који је касније пренет у Карловац и назван Карловачко намјесништво, што говори о важности ове цркве. Иконостас је настао 1872. Највећа страдања манастира збила су се током II свјетског рата када је црква запаљена и порушена, а обновљена је тек 1963. када је највјероватније и дошло до промјене посвете цркве Св. апостолима Петру и Павлу. За вријеме рата 1995. црква и парохијски дом су опљачкани и девастирани, а обнова је почела неколико година касније. Године 2007. епископ горњокарловачки Герасим прогласио је овај комплекс манастиром Пресвете Богородице Тројеручице, када је саграђена капела са истом посветом, освештана 2013. Исте године капелу су осликали Војислав Луковић и чланови његовог атељеа, а иконе за иконостас израдиле сестре из манастира Пресвете Богородице из Скопља. Главну цркву 2012. осликао је Борислав Живковић са сарадницима, а иконе за иконостас израдило је 2010. сестринство Тројеручице из Шибеника.

ЛИТЕРАТУРA: Ф. J. Фрас, Цјеловита топографија Карловачке Војне крајине, Госпић 1988; М. Радека, Горња Крајина -- Карловачко владичанство, Зг 2010; Манастир Доњи Будачки, Бг 2010.

С. Орловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИЧАНИ,

ГОРИЧАНИ, село у Црној Гори, у Зетској низији, у општини Подгорица, око 15 км јужно од општинског центра. Западно од села су корито реке Мораче и железничка пруга Београд--Бар, а источно магистрални пут Подгорица--Сутоморе. Преко Мораче је изграђен друмски мост. Земљиште је заравњено на надморској висини од око 12 м. Насеље је настало стихијски, градњом кућа уз кривудаве локалне путеве, па је добило дисперзиван облик и мрежасту структуру. Током послератног периода број становника је константно растао па је дисперзивност смањена. Највећа концентрација нових кућа је уз магистрални пут. Пораст популације је узрокован ширењем урбане зоне Подгорице. Године 1948. село је имало 470 житеља, 2003. 1.205 (66% Црногораца и 31,5% Срба), а 2011. 1.483 становника.

ЛИТЕРАТУРА: А. Јовићевић, Зета и Љешкопоље; Скадарско језеро, Пг 1999; И. Пеличић, Записи о Зети, Пг 2011.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИЧАНИ

ГОРИЧАНИ, село на десној страни долине Западне Мораве, на средокраћи између Чачка и Краљева. На југозападној периферији села налазе се магистрални пут и железничка пруга са железничком станицом, а пруга спаја општинско средиште Чачак и Краљево. Насеље је дисперзивног типа, изграђено на долинском дну на око 210 м н.в. У историјским изворима помињу се од 1476. Током друге половине XX в. број становника се смањио. Године 1953. било је 980, а 2011. 698 становника, од којих су 99,1% били Срби. У пољопривреди је радило 59,7% економски активног становништва, а већина неаграрног становништва радила је у околним градовима. За село је карактеристична производња поврћа. У Г. се налазе православна црква, задружни дом и месна канцеларија, коју користе и два околна села.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРИЧКИ ЗБОРНИК

ГОРИЧКИ ЗБОРНИК, рукопис из 1441/42. назван по острвцету Горица на Скадарском језеру (данас у Архиву САНУ, 446). Има 273 листа, од којих су неки оштећени, писан ресавским правописом српскословенског језика, орнаментика му је једноставна. За Јелену Балшић саставио га је и својом руком исписао њен духовник Никон Јерусалимац, вероватно припадник братства српског манастира Светих Арханђела у Јерусалиму. Најзначајнији је књижевни зборник средњовековне Зете, сведочи о присуству и учвршћењу византијске духовности на овој територији. Спада у зборнике мешовитог садржаја, такозване енциклопедијске, нарочито заступљене у позном средњем веку. Реч је о ауторском зборнику писаном по вољи наручиоца, у којем се дају одговори на најразличитија питања. Његова судбина непозната је до 1902, када га је у Скопљу купио тадашњи професор гимназије, касније сенатор Светозар Томић. Откако је обелоданио прву вест о постојању овог рукописа 1911, проучаваоци средњег века планирали су да га објаве. До сада су поједини његови делови детаљно анализирани или преведени, а највише пажње привукла је Јеленина и Никонова преписка. Никон одговара на Јеленина питања из различитих области (космографија, географија, метрологија), опширно излаже библијску историју (стварање света, потоп, Вавилонска кула) и даје савете о религиозним и духовним темама (иконама, крсту, духовном очинству, милостињи). На Јеленину молбу, у Зборник уноси скитски (пустињачки) типик, који представља један од четири таква типика сачувана међу Јужним Словенима. Монашка правила излаже у духу исихастичке литературе, будући да је припадао овом православном духовном покрету. Живот Светог Симеона према Стефану Првовенчаном и живот Светог Саве према Теодосију нашли су се у Зборнику као подсећање на Јеленине славне претке. На крају је Никонова Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима, где се представљају важне испоснице, лавре и света места хришћанског света. Зборник је намењен свестраном Јеленином обавештавању, али су теме у највећој мери монашке и религиозне. Основни мотив Г. з. јесте спас душе, тако да се верује да је Никон њиме водио Јелену према монаштву. Један од циљева састављања Г. з. јесте и утврђивање источне, православне, оријентације у граничним подручјима са латинским Западом.

ЛИТЕРАТУРА: С. Т[омић], „Хилендарска завеса деспотице Еуфимије", Нова искра, 1911, 5; Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970; Ђ. Трифуновић, „Две посланице Јелене Балшић и Никонова Повест о јерусалимским цркавама и пустињским местима", КИ, 1972, 18; Б. Бојовић, „Житије Светога Симеона Мироточивога од Никона Јерусалимца", Богословље, 1987, 1; Ј. Ћулибрк (ур.), Никон Јерусалимац. Вријеме -- личност -- дјело, Цт 2004; В. Баљ, „Идеје исихазма у преписци Јелене Балшић и Никона Јерусалимца", у: Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове, Беране 2010; Јеромонах Јован (Ћулибрк), „Улога духовног очинства у васпитању по Никону Јерусалимцу", www.rastko.rs/cms/files/books/46c44fed2d555.pdf.

С. Томин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЈАНИ

ГОРЈАНИ, село у западном делу Србије, на левој страни долине реке Ђетиње (једна од саставница Западне Мораве). На јужној граници села су магистрални пут између општинског средишта Ужица (10 км) и Чачка, те железничка пруга Београд--Бар, на којој овде нема железничке станице. Уз источну границу села је град Севојно. Насеље је на долинској страни, дисперзивног је типа, на 350--530 м н.в. Староседеоци су досељени крајем XVIII и у првој половини XIX в. из околине Сјенице, Пријепоља, Нове Вароши, Кратова, Радојине, Чајетине и Дробњака. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Године 2011. било је 653 становника, од којих 99,1% Срба. Готово сво економски активно становништво било је запослено у околним градовима, а у пољопривреди је радило само 13,2%. У Г. се налази месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЈАНСКИ

ГОРЈАНСКИ (de Gara), славонска властеоска породица, од средине ХIII до почетка ХVI в. Први пут у изворима њени представници се помињу у априлу 1269. када је херцег Бела, син угарског краља Беле IV за верну службу и заслуге жупану Јовану и његовом сину Стефану, који су били пореклом из Дорожма у Угарској (северно од данашњег Сегедина), даровао село Горјан у Вуковској жупанији у Славонији, по којем је породица и понела име. Овде су Г. у ХIV в. сазидали утврђење и око њега подигли варош. Од времена Стефана I, који је почетком ХIV в. постао мачвански бан, историја Г. се може континуирано пратити. Тројица његових синова, Павле I, Јован II Ботош и Андрија I основали су посебне гране породице, банску, ботошку и палатинску, која је постала најпознатија. Андријин син Никола I Горјански Старији од 1354. био је на положају мачванског бана, а 1375. именован је за палатина (највиши дворски достојанственик угарског краља). Као један од најутицајнијих владаревих сарадника имао је истакнуту улогу у угарској политици после смрти краља Лудовика I (1342--1382), а погинуо је у Бици код Горјана 1386. бранећи права обудовеле краљице Јелисавете (Котроманић) и њене кћери Марије, супруге краља Жигмунда Луксембуршког (1387--1437). Никола II Горјански Млађи, који се нашао на положају мачванског бана (од 1387), наставио је политику свога оца у унутрашњим угарским сукобима. Његовом женидбом са кћерком кнеза Лазара, по свој прилици Теодором (између пролећа 1387. и лета 1389), успостављене су породичне везе Лазаревића и Г. У том контексту свакако треба разумети и улогу Николе II у измирењу краља Жигмунда и кнеза Лазара, који је једно време подржавао краљеве противнике. Непосредно након Косовске битке (15. VI 1389) угарски краљ је Николу овластио да пође на преговоре са Вуком Бранковићем, али остају непознате појединости о тој дипломатској мисији. Обављао је дужност хрватско-далматинског бана. У Бици код Никопоља у Бугарској 1396. био је у пратњи угарског краља Жигмунда. На противничкој страни тада се нашао његов шурак, кнез Стефан Лазаревић, као вазал султана Бајазита I. Угарски пораз је био тежак, а сам краљ се једва спасао са бојишта. Од 1397. постављен је и за славонског бана. У унутрашњим потешкоћама са којима се сусретао, краљ Жигмунд је у Николи II имао поуздан ослонац. Када је 1401. незадовољна угарска властела заробила краља, Никола је посредовао, а да би краљ био ослобођен предао је таоце, међу којима је био његов син, Никола III, унук кнеза Лазара. Због својих заслуга и оданости, краљ га је 1402. наградио највишим достојанством, постављен је за палатина, на којем положају је остао све до своје смрти, 1433. Управо у ово време српско-угарски односи добили су свој најизраженији облик, пошто је 1404. деспот Стефан Лазаревић постао вазал краља Жигмунда и добио на управу Београд, Мачву и одређене поседе у Угарској. Када је угарски краљ 1408. основао витешки ред Змаја, палатин Никола II је изгледа имао пресудну улогу у избору чланова, а деспот Стефан се нашао на првом месту, одмах иза краља и краљице. Како је по свој прилици у међувремену, а пре 1401. остао удовац, Никола II се поново оженио, Аном, кћерком цељског грофа Хермана II. Из тог брака је потекао његов син Ладислав, који је најпре био мачвански бан, а 1447. постао је угарски палатин. У мају 1449. боравио је у Смедереву када је деспот Ђурађ Бранковић сачинио пројекат угарско-турског примирја, који је наредног месеца угарски сабор одбацио. Посредовао је у измирењу Јована Хуњадија и деспота Ђурђа. Мир је био постигнут до краја јула 1451, а убрзо је учвршћен и свечаном повељом издатом у Смедереву. Његове амбиције да после смрти краља Ладислава V Посмрчета (1444--1457) буде изабран за краља, нису се оствариле. Нови угарски краљ Матија Корвин (1458--1490) га је стога разрешио палатинске части, а после измирења му вратио достојанство, али је Ладислав убрзо преминуо (1459). Његов син јединац по имену Јоб, као и његови преци, био је мачвански бан (од 1474). Када је 1481. преминуо, изумрла је палатинска грана Г. Потомци Јована II, који су чинили ботошку грану породице изумрли су још пре краја ХIV в. Најдуже су се одржали потомци Павла I, банска грана Г., чији је последњи мушки представник умро почетком ХVI в.

Литература: Ф. Шишић, „Кнезови Горјански. Прилог прошлости нашега племства у средњем вијеку", Новости, 1936, 357, 18; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964; Историја српског народа, II, Бг 1982; Д. Мрђеновић (прир.), Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; Ј. Калић, „Деспот Стефан и Никола II Горјански", Истраживања, 2005, 16.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРКАЧА

ГОРКАЧА, ајчица (Coronilla), род једногодишњих и вишегодишњих зељастих биљака као и вечнозелених и листопадних жбунова из породице лептирњача (Papilionaceae). Према савременим таксономским гледиштима, врсте рода Coronilla разврстане су у још два сродна рода Securigera и Hippocrepis. Листови су непарно перасто дељени са 1--12 парова листића, ређе цели. Цветови су у вршним главичастим цвастима жути, бели, бледољубичасти или ружичасти. Плод је махуна. Род обухвата око 25 врста укључујући оне које су увршћене у родове Securigera и Hippocrepis. Распрострањене су у Медитеранском басену. У Србији је забележено шест врста: C. emeroides -- листопадни жбун висине до 1,5 м, који настањује топле кречњачке камењаре; C. vaginalis -- редак, до 50 цм висок жбунић жутих цветова који спорадично расте у источној Србији; док су C. coronata, C. elegans и C. varia вишегодишње, C. scorpioides је једногодишња зељаста биљка. C. coronata и C. elegans спадају у ређе представнике овог рода у Србији, док је C. varia веома распрострањена у различитим типовима ливада, па и полурудералних станишта. C. scorpioides je медитеранска врста забележена само у источној и јужној Србији. Представници рода садрже отровне хетерозиде коронлин и коронизид, који делују кардиотонично, слично дигиталису. Све вишегодишње врсте рода Coronilla су иначе веома декоративне али код нас нису коришћене у хортикултури.

ЛИТЕРАТУРА: Лековите биљке Србије, Бг 1968; „Coronilla L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 2, Cambridge 1968; Н. Диклић, „Coronilla L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, IV, Бг 1972.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРКИЋ, Милан

ГОРКИЋ, Милан, публициста, револуционар (Сарајево, 19. II 1904 -- Совјетски Савез, 4. X 1939). Пореклом је био Чех, а право му је име било Јосип Чижински. Током илегалног комунистичког рада користио је многа имена, међу којима најчешће оно по којем је и остао упамћен. Револуционарном покрету је приступио као ђак Трговачке академије у Сарајеву, а члан СКОЈ-а постао 1919. У својој 16. години био је члан Обласног комитета КПЈ за Босну и Херцеговину и члан ЦК СКОЈ-а а потом учествовао на Првој конференцији КПЈ у Бечу 1922. и Другој конференцији КПЈ 1923. такође у Бечу. Исте године отишао је у Москву као члан Комунистичке омладинске интернационале (КОИ) и започео студије на економском одељењу Факултета друштвених наука. Наредне, 1924, постао је члан Извршног комитета КОИ, а 1928. њен организациони секретар, члан интернационалне комисије и члан Извршног одбора Комунистичке интернационале (ИК КИ), као најмлађи делегат и представник КОИ. Исте године, у новембру, учествовао је на IV конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену, на којем је донета одлука о разбијању југословенске државе. С обзиром на то да је изабран за члана Централног комитета КПЈ, он је очигледно прихватио нови курс, чије су одлике биле антифракционаштво и монолитно јединство. У привремено руководство КПЈ уведен је 1932, успевајући да се наметне старијим и искуснијим комунистима. Не подлежући увек крутој партијској дисциплини, протестовао је против забране коју је Коминтерна наметала КПЈ, не допуштајући јој да земаљску конференцију одржи у Југославији. Штавише, 1933. је писао Гргуру Вујовићу да југословенски комунисти не треба да допусте да се руководство КПЈ „онако с висока и багателно третира". Нешто касније, 1935, сложио се да Јосип Броз Тито постане референт у Балканском земаљском секретаријату ИК КИ, почињући од тада да му даје подршку. Иако је Априлски пленум ЦК КПЈ одржан 1936. без пристанка КИ, исте године је постао први југословенски комуниста са звањем генералног секретара партије. Почетком 1937. поверена му је организација слања бораца у интернационалне бригаде у шпанском грађанском рату. У јулу исте године је позван да из Париза дође у Москву, где је ухапшен, а потом погубљен као шпијун и непријатељ. Тачан датум смрти није утврђен, због чега се наводи накнадно унет податак о времену ликвидације. Нејасни су и прави разлози због којих му је, иако је био један од најуспешнијих комуниста у КИ, намењена најтежа казна. Повремено је оптуживан да је фракционаш, ноцилац бирократизма и „бухарист", те да није увек поштовао правила строге конспиративности, што се сматра разлогом хапшења веће групе комуниста, откривених у Сплиту, на броду који је требало да их превезе у Шпанију. Био је веома образован, а поред српског и чешког језика, знао је немачки, енглески, француски, руски, италијански и бугарски. Прве чланке је објавио у Радничком јединству, када је имао 18 година, да би потом сарађивао у најзначајнијим гласилима радничког покрета у Југославији и другим земљама, од којих је многе и упознао. Из многобројних његових списа види се да је био толерантан према националним покретима и да се залагао за сарадњу свих антифашистичких снага. По мишљењу историчара, не може се сматрати антистаљинистичким херојем али ни потпуно дисциплинованим војником КПЈ и Коминтерне. У Совјетском Савезу је рехабилитован већ 1956.

ИЗВОР: Б. Јакшић (прир.), Револуција под окриљем Коминтерне. Изабрани списи Милана Горкића, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, „Милан Горкић (прилог биографији)", Историја 20. века, 1983, 1; И. Очак, Горкић. Живот, рад и погибија. Прилог биографији, Зг 1988; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918−1988, 1, Бг 1988.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРНИЧЕВСКА БИТКА

ГОРНИЧЕВСКА БИТКА, офанзивна операција 1. и 3. српске армије на Солунском фронту вођена 12--16. IX 1916. На конференцији савезничких команданата на Солунском фронту, одржаној 20. VIII 1916, одлучено је да се изврши прегруписавање снага, те да се са 1. и 3. српском армијом, које су се налазиле на левом крилу савезничких снага, започне офанзива против бугарских снага. Део борбених дејстава добио је назив по месту Горничеву. Према утврђеном плану, 3. армија под командом генерала Павла Јуришића--Штурма имала је задатак да с Дринском и Дунавском дивизијом напада непријатељске положаје на линији Кајмакчалан -- Малка Ниџе -- Безимени вис северно од Горничева, с тим да Дринска дивизија овлада Кајмакчаланом, а Дунавска гребеном Малка Ниџе, дејствује у бок и позадину главнине бугарских снага и тиме помогне наступање 1. армије. Прва армија, под командом војводе Живојина Мишића, требало је да напада непријатељску линију Безимени вис, северно од Горничева--Веви са задатком да Вардарска дивизија заузме гребен Малка Ниџе, Коњичка дивизија дејствује према Аминдеону, а Моравска остане у резерви. Друга армија, војводе Степе Степановића, требало је да демонстративно дејствује ка Козјаку и упути једну бригаду Тимочке дивизије као појачање 3. армији, док је француско-руска армија генерала Кордонијеа требало да обухвати десни бок главнине бугарских снага и да дејствује ка Битољу. Српске снаге су пред сам почетак операција додатно ојачане тешком артиљеријом. Офанзива је започела 12. IX 1916. јаком артиљеријском припремом. Дунавска дивизија је у првим сатима напада постигла значајне успехе, али је заустављена снажном артиљеријском ватром, Вардарска дивизија је задржана на полазном положају, док је Коњичка дивизија успела да на свом фронту потисне бугарске снаге. Сутрадан, 13. септембра, напад је поновљен после снажне артиљеријске припреме. И поред јаке бугарске артиљеријске ватре, колоне Дунавске и Вардарске дивизије успеле су да подиђу гребену Малка Ниџе. Српски успеси принудили су делове бугарске 1. армије, који су се налазили пред руско-француском армијом, на повлачење ка Битољу и источно од њега, иако су савезничке снаге биле у приличној мери неактивне. Најжешће борбе су се распламсале 14. септембра, када су снаге 1. и 3. армије прешле у одлучујућу офанзиву. Бугарске трупе су пружиле најјачи отпор на гребену Малка Ниџе, док је 2. пешадијски пук Моравске дивизије успео да овлада Горничевом. До краја дана српске трупе су овладале гребеном Малка Ниџе и заплениле већи број артиљеријских оруђа. У борбу је уведена и главнина Моравске дивизије која је предузела гоњење. Бугарске снаге су се услед претрпљеног пораза повукле ка Кајмакчалану, Совичу, Гермијану и Старковом гробу. Наредног дана, због неактивности руско-француске армије, само је Дунавска дивизија успела да подиђе бугарским положајима. Наређено је да се обуставе напади без артиљеријске припреме, што је потрајало до 30. септембра, односно заузећа Кајмакчалана од стране Дринске и делова Дунавске дивизије. Г. б. завршена је 16. септембра протеривањем бугарских снага на ранији гранични фронт, чиме су побољшани животни и борбени услови српске војске. Радило се о њеној првој већој бици након напуштања Србије у јесен 1915. Значај битке посебно се може сагледати ако се узму у обзир могуће последице до којих би неминовно дошло да бугарска 1. армија није заустављена, а потом и одбачена на полазне положаје. Тиме је обезбеђена сигурност Вардарске долине, а самим тим и читавог Солунског фронта. У борбама је из строја избачено 347 официра и 6.933 подофицира и војника српске војске, а највеће губитке претрпела је Дунавска дивизија.

ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, Солунски фронт, Бг 1967; Б. Ратковић, П. Опачић, А. Драшковић, Знамените битке и бојеви Српске и Црногорске војске. Од Царева лаза 1712. до Доропољске битке 1918, књ. 7: У биткама код Београда 1915, Мојковца, Кајмакчалана и Доброг поља, Бг 1998; С. Ратковић Костић, „Војска Краљевине Србије 1916. и 1917. године (Организација и формација)", у: Први светски рат и Балкан 90 година касније, Бг 2011.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА БАДАЊА

ГОРЊА БАДАЊА, село у северозападном делу Србије, у Јадру, на југоисточним обронцима планине Иверак. Источно од села је локални пут, који повезује средњи део Јадра са Шапцем. У саставу је општине Лозница (33 км). Насеље је дисперзивног типа на развођу Мале реке на западу и реке Цернице на истоку (притока Јадра), на 250--350 м н.в. Село се помиње од почетка XVII в. Током друге половине XX в. наступила је нагла депопулација. Г. Б. је 1948. имала 1.324 житеља, а 2011. у њој је живео 461 становник, од којих су 98,5% били Срби. У пољопривреди је радило 76% економски активног становништва. У Г. Б. се налазе основна школа, дом културе, месна канцеларија, земљорадничка задруга, млин и пекара.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА БИЈЕЛА (Бијела),

ГОРЊА БИЈЕЛА (Бијела), село у Херце-говини, јужно од Коњица, смештено уз истоимену реку, леву притоку Неретве. По последњем званичном попису становништва из 1991. у селу је живело 537 становника, од којих су већина били Срби (272). Данас село припада Федерацији БиХ и у њему већинско становништво чине Бошњаци. Долина Бијеле била је насељена још у преисторији, а у римско доба кроз њу је пролазио пут који је повезивао јадранско приморје са централном Босном. Средњовековни град Бијела вероватно се налазио на оближњем брду Дјева. Град се први пут у изворима помиње 1419. када га је кнез Алекса Паштровић предао Сандаљу Хранићу. У селу Г. Б., смештеном у северном делу тока реке Бијеле, на узвисини Црквина, уз данашње православно гробље, откривени су остаци тробродне базилике и уз њу формиране некрополе са стећцима. Црква је први пут археолошки истражена 1957, а ископавања су настављена све до 1960. под руководством Марка Вега. Констатовано је да је реч о тробродној базилици са припратом на западу и три апсиде на истоку, полукружне и споља и изнутра. Иако је била сачувана само у висини темеља, могло је бити утврђено да је црква била грађена ломљеним необрађеним каменом везаним малтером. Под цркве је првобитно вероватно био поплочан, будући да су у северном броду констатовани комади камена коришћеног за подове. Северни брод је једним попречним зидом био поде-љен, те је у његовом западном делу формирана просторија у којој су откривена четири гроба оријентисана ка истоку. Што се тиче горњих делова цркве, апсиде су, како се чини, биле засведене сводом зиданим од сиге, док је кров цркве био начињен од дрвета. На основу аналогија са далматинским црквама, закључено је да је базилика у Г. Б. највероватније саграђена око 1200, а свакако пре средине ΧIII в., дакле у периоду када је подручје око ријеке Бијеле улазило у састав државе Немањића. На основу начина зидања сматра се да су цркву градили локални мајстори уз помоћ градитеља из неког већег далматинског урбаног центра, можда Дубровника. У селу постоји и новија црква Св. Недеље, која је била срушена у последњем рату, а обновљена је 2007.

ЛИТЕРАТУРА: M. Вего, „Средњовековна црква у Горњој Бијелој", у: П. Анђелић, Хисторијски споменици Коњица и околине, Коњиц 1975; Историја српског народа, II, Бг 1982.

О. Шпехар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА БИТИЊА,

ГОРЊА БИТИЊА, село на Косову и Метохији, на јужној падини Жар планине у Сиринићкој жупи, око 5 км северно од општинског средишта Штрпци. Оно је изграђено на око 900 м н.в. на страницама долине Сушићког потока (притока Лепенца, Егејски слив). Село чине четири мала заселка. Низводно од њих су православна црква, џамија и основна школа, које користи суседно мало село Поповце. Село Битиња (данас Горња и Доња) помиње се 1455, са 47 српских кућа, а након тога помиње се и 1456. и 1762. Једно време село је било расељено, а обновљено је у првој половини XVIII в. становништвом из Куча. Населили су се и Албанци (фис Сопи). Године 1921. имало је 53 дома са 389 становника, а 1991. пописан је у селу 321 становник од којих су 97,8% били Срби.

С. Ћурчић

Црква Св. Ђорђа у Г. Б. саграђена је највероватније непосредно након обнове Пећке патријаршије, у XVI в. Обновљена је 1920, али је и тада задржала једнобродну структура наоса, малу полукружну апсиду, као и две мермерне плоче са орнаментом и краћим записом које подсећају на мозаички под хиландарског католикона. Израђене су вероватно средином XIV в., у клесарској радионици манастира Св. Арханђела код Призрена, а овде су накнадно уграђене. Како је забележено у апсиди, где се налазе фрагменти фресака, ктитор живописа била је извесна Јелена. Други, клесани натпис са орнаментом из XIV в. и накнадно исписаним текстом из 1592. помиње приложника Никодима Пртушина, који је цркви поклонио воденице, њиве и ливаде. У овој цркви некада је чувано Призренско јеванђеље с минијатурама из XIII в.

Б. Гугољ

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивановић, „Црквени споменици XIII--XX века", у: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; П. С. Пајкић, Б. Тодић, Цркве Сиринићке жупе, Пр 1995; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА БОЧИЊА

ГОРЊА БОЧИЊА, село у средњем дијелу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Маглај, смјештено на југозападној подгорини планине Озрен, у горњем дијелу долине ријеке Бочиње, десне притоке Босне. Локалним путем повезано је с путем Маглај--Завидовићи. Центар општине је сјеверозападно од села и удаљен је око 10 км. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су грађени на висинама од око 220 м у долини ријеке Бочиње до 550 м на десној страни њене долине. Године 1991. село је имало 780 становника, од којих су 99% били Срби.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Оџекић, Завидовићи и околина, Завидовићи 1963.

Д. Пешевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА БУКОВИЦА

ГОРЊА БУКОВИЦА, село у Ваљевској подгорини, на југозападној страни планине Влашић, у изворишној челенци реке Буковица (притока реке Обнице, саставнице Колубаре). Налази се 10 км северозападно од општинског средишта Ваљева, са којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа изграђено на 260--460 м н.в. Становништво се досељавало у периоду од XVII до XIX в. из Црне Горе, Старог Влаха, Азбуковице и Босне. Током друге половине XX в. влада депопулација. Године 1948. Г. Б. је имала 2.088, а 2011. 890 становника, од којих су 99,2% били Срби. У пољопривреди је радило 87,2% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА БУНУША

ГОРЊА БУНУША, село у jужној Србији, на левој страни долине реке Ветернице (лева притока Јужне Мораве), 17 км југозападно од општинског средишта Лесковца са којим је повезано локалним путем. Насеље је збијеног типа, на долинској страни, на око 260 м н.в. Основа му је неправилног облика, а распоред улица је мрежаст. Г. Б. се у историјским изворима помиње од 1516. Староседелачке фамилије досељене су крајем XIX в. из околине Крушевца и Лебана. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. У Г. Б. 2011. живео је 541 житељ и сви су били Срби. Највећи број економски активног становништва је радио у пољопривреди (43,3%), док је неаграрно становништво највећим бројем запослено у Вучју и Лесковцу.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ВРАЊСКА

ГОРЊА ВРАЊСКА, село у Посавини, с обе стране реке Думаче (десна притока Саве), 8 км јужно од општинског средишта Шапца са којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, а низови и групе кућа су окупљени уз сеоске путеве. У историјским изворима помиње се од 1533. Староседеоци су досељени из Босне, Херцеговине и околине Уба. Током друге половине XX в. владала је депопулација. Године 1953. било је 1.855, а 2011. 1.453 становника, од којих су 97,2% били Срби. У пољопривреди је радило 51,9% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва радило је у трговини и прерађивачкој индустрији у суседном граду. У селу сe налазе основна школа, месна канцеларија, амбуланта, дом културе и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ВРАЦА

ГОРЊА ВРАЦА, село у средњој Босни, у Федерацији БиХ, у општини Зеница, смјештено на југозападном подножју планине Раван, у долини Вратачког потока (десна притока Ђулановачке ријеке, десне притоке Босне), 5 км источно од општинског центра. Дисперзивног је типа и чини га неколико малих заселака изграђених на десној, присојној страни долине ријеке, на висинама 500--600 м. Сеоским путем дугим 2,5 км повезано је с путем за Зеницу. Године 1991. имало је 509 становника, од којих су 43,4% били Срби, а 33,6% Муслимани.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

С. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ВРЕЖИНА

ГОРЊА ВРЕЖИНА, село на десној страни долине реке Нишаве, у Нишком пољу, 5 км западно од краја Сићевачке клисуре. Јужно од села је пут, а северно од села железничка пруга Ниш--Сврљиг--Зајечар. Општински центар Ниш је удаљен 9 км. Насеље је на долинској страни, збијеног типа, на 300--340 м н.в. Има основу овалног облика са мрежастим распоредом улица. У историјским изворима помиње се од 1498. Током друге половине XX в. доживело је депопулацију. Године 1953. имало је 1.560, а 2011. 1.147 становника, од којих су 97,6% били Срби. Највећи број активног становништва радио је у прерађивачкој индустрији (33,6% економски активног становништва) и у другим неаграрним делатностима. У пољопривреди је радило само 2,8% становништва. Непољопривредно становништво највећим бројем радило је у Нишу. У селу се налазе основна школа, дом културе, месна кан-целарија, амбуланта и земљорадничка за-друга.

С. Ђ. Стаменковић

У атару села Г. В., на једном узвишењу налазе се остаци римског утврђења. Са овог локалитетa су за потребе сеоске градње мештани односили камене блокове и вотивне споменике у оближњу Каменицу. Кастел у Г. В. је са низом утврђења (Јелашница, Малча, Каменица, Чамурлија) чинио одбрамбени систем, који је штитио пролаз из Долине Сврљишког Тимока у Нишавску долину, као и сам град Наис и његову непосредну околину. У селу су констатовани и трагови цивилног насеља, који се манифестују налазима римских тегула, уломака керамичких посуда и других налаза, међу којима се истиче бронзана статуета Пегаза, откупљена за археолошку збирку Народног музеја у Нишу. Ово утврђење и насеље трајало је током читавог касноантичког периода, о чему сведочи налаз златног новца, солида византијског цара Ираклија (610--641), сада у музеју у Нишу.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985); Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; Археолошко благо Ниша од неолита до средњег века, Бг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ВРЕЛА

ГОРЊА ВРЕЛА → ВРЕЛА ГОРЊА

ГОРЊА ГОРЕВНИЦА

ГОРЊА ГОРЕВНИЦА, село у Западном Поморављу, са обе стране долине реке Горевнице (лева страна слива Западне Мораве). Општинско средиште Чачак, с којим је спојено локалним путем, удаљено је 8 км према југоистоку. Насеље је дисперзивног типа и највећи број кућа је у два низа дуж развођа реке на 280--520 м н.в. Г. Г. се у историјским изворима помиње од 1528. Током друге половине XX в. овде је владала депопулација. Године 1948. било је 2.366, а 2011. 1.299 становника, од којих су 97,8% били Срби. Највише економски активног становништва радило је у пољопривреди (54,4%) и индустрији (17,6%). Највећи број неаграрног становништва ради ван села, највише у Чачку. У селу се налазе две православне цркве, основна школа и задружни дом са домом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ГРАБОВИЦА

ГОРЊА ГРАБОВИЦА, село у северозападној Србији, на развођу реке Колубаре на југу и реке Тамнаве на северу, 5 км североисточно од општинског средишта Ваљева. На западноj периферији села је магистрални пут Ваљево--Шабац. Насеље чине два дела -- један је крај пута за Ваљево, са његове источне стране и чини га велика група кућа издужена по развођу два потока, док је други део села северније. То је типично дисперзивно насеље. Староседелачко становништво насељaвано je од XVII до XIX в. из Црне Горе, Старог Влаха, Полимља и Босне. У другој половини XX в. Г. Г. је еволуирала у приградско насеље, а популација се увећала. Године 1953. имала је 619 житеља, а 2011. у њој је живео 1.301 становник, од којих су 70,9% били Срби, а 27,2% Роми. У пољопривреди је радило 16,8% економски активног становништва. Непољопривредно становништво највећим бројем је радило у другим местима, највише у Ваљеву, а међу њима највише је било радника у прерађивачкој индустрији (31,7%). У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија коју користи и суседно село Забрдица.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ГУШТЕРИЦА

ГОРЊА ГУШТЕРИЦА, село на источном ободу Косовске котлине, на западним обронцима планине Жеговац, на десној страни Оклапске реке (десна страна слива Ситнице). Локалним путем повезано је са путем Косовска Митровица -- Скопље, удаљеним 7 км, те општинским центром Липљан, удаљеним 10 км према западу. Насеље је компактно са знатним растојањима између кућа, а распоред улица је мрежаст. Изграђено је на око 600 м н.в. Село Гуштерица помиње се у Грачаничкој повељи 1314--1316. и повељама краља Милутина и тада још краља, касније цара Душана (1331). Под данашњим именом помиње се 1455, када је имало 49 српских кућа. После ослобођења од Турака имало је 223 житеља (1914). Током историје повремено је било расељавано о чему сведоче трагови селишта из прве половине XVIII в., црквиште посвећено Св. Илији и рушевине цркве Св. Пречисте. Године 1991. попис је регистровао 604 становника, од којих 98,8% Срба. Они су досељени у XIX в. и почетком XX в. из Ибарског Колашина, околине Криве Паланке и Горње Мораве. У селу се налазе четвороразредна основна школа и мала сеоска црква из XVII в., укопана у земљу, која је 1983. проглашена културним добром.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ДОБРИЊА

ГОРЊА ДОБРИЊА, село у пожешкој Црној Гори, у гоњем делу Добрињске реке (притока Скрапежа, слив Западне Мораве), 22 км североисточно од Пожеге. Локалним путем повезано је са магистралним путем, који спаја општинско средиште Пожегу са Ваљевом. Насеље је дисперзивног типа и протеже се по обе долинске стране на 480--750 м н.в. Село се помиње од 1476. Староседеоци су досељени у другој половини XVII в. и у XVIII в. из Црне Горе, Бихора и Осата у Босни. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1948. било је 891, а 2013. 428 становника, од којих 99,5% Срба. У пољопривреди je радилo 82,7% економски активног становништва. У селу сe налазе православна црква, четвороразредна основна школа, амбуланта и конак кнеза Милоша Обреновића, који је овде рођен 1783.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Св**.** Петра и Павла у Г. Д. представља један од значајнијих православних храмова, који припада важним местима сећања династије Обреновић на подручју Србије. Подигао ју је кнез Милош 1822. у свом родном месту, а у спомен на свог оца Теодора. Подужна камена грађевина засведена полуобличастим сводом, у тадашњем црквеном градитељству Србије истицала се чврстим материјалом од коjeг је грађена и својом меморијском функцијом. Приликом грађења цркве, према речима Јоакимa Вујића, из опште гробнице пренети су земни остаци оца кнеза Милоша Теодора Михаиловића и сахрањени уз њу. Црква је добила нови иконостас 1883, дар краља Милана Обреновића. Иконостас је подигнут као ниска истористичка олтарска преграда са иконама Лазара Крџалића. На самом иконостасу истакнут је ктиторски натпис: „Књазу српском Милошу Обреновићу I за спомен краљ Србије Милан I 1883". Овај натпис идеолошки повезује оснивача династије Обреновића са краљем Миланом, првог кнеза са првим краљем, што је био део пропагандних програма последњих Обреновића. Уз цркву се налази више гробова, укључујући гроб Теодора Михаиловића, оца кнеза Милоша, као и споменик палим борцима у балканским ратовима. До цркве је кнез Милош подигао чесму и чардак 1860, као задужбину своме оцу. На тај начин заокружио је креирање трајне меморије на њега.

Н. Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, II, Бг 1902; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1796--1848, Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882--1914), Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ДРАГОТИЊА

ГОРЊА ДРАГОТИЊА, село у Босанској Крајини, у Републици Српској, у општини Приједор, изграђено на југозападној периферији планине Козаре, на падинама које се спуштају према долини ријеке Сане, на висинама 200--300 м. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака изграђених дуж коса између којих су долине потока. Слијепим локалним путем дугим око 5 км село је повезано с путем Приједор -- Нови Град (раније Босански Нови). Године 1948. овдје је живјело 1.049 становника, а њихов број је касније константно смањиван. Године 1991. остало је 520 лица, од којих 99% Срба. Према претходним подацима пописа становништва село је 2013. имало 339 становника и 120 домаћинстава. У селу се налазе подручна основна школа, друштвени дом и каменолом.

ЛИТЕРАТУРА: Приједор и околина, Приједор 1961.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊA ЗЛЕГИЊA

ГОРЊA ЗЛЕГИЊA, село у Западном Поморављу, на источној периферији Александровачке жупе, на десној страни долине Велике реке (изворишни крак Пепељуше, притоке Западне Мораве). Село је локалним путем повезано с путем који повезује општинско средиште Александровац (13 км) са Крушевцем. Насеље је дисперзивног типа, а низови и мање групе кућа окупљени су по долинској страни уз сеоске путеве. У историјским изворима помиње се од средине XV в. Староседеоци су највећим бројем досељени крајем XVIII и почетком XIX в. из села на источним падинама Копаоника, Шумадије и са Косова. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1953. било је 773, а 2011. 403 становника, од којих су 94,5% били Срби. У пољопривреди је радило 44,8% активног становништва. Највећа група неаграрног становништва била је запослена у прерађивачкој индустрији (20,8%). У селу се налазе основна школа и задружни винарски подрум.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ИЛОВА

ГОРЊА ИЛОВА, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Прњавор, смјештено јужно од планине Мотајице, у долини рјечице Илова (лијева страна слива Укрине, десне притоке Саве), на висинама 190--240 м. Локалним путем трасираним по источном развођу ријеке повезано је с општинским центром удаљеним око 15 км. Село је дисперзивног типа. У сјеверном дијелу Г. И. куће су груписане у заселке, а у јужном дијелу грађене су уз сеоске путеве на знатном растојању. У селу је 1948. било 1.077 становника и њихов број се увећавао до 1981 (1.502 лица). Године 1991. у Г. И. живио је 1.391 становник, од којих су 98,8% Срби. Према претходним резултатима пописа становништва у селу је 2013. живјело 890 становника. У Г. И. се налази подручна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Маринковић, Дневне миграције становништва Општине Прњавор, Бл 2011.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЈАЈИНА

ГОРЊА ЈАЈИНА, село у jужној Србији, у Лесковачкој котлини, у долини реке Ветернице (лева притока Јужне Мораве). Југоисточно од села је пут који повезује општински центар Лесковац (7 км) са Вучјем. Насеље је смештено уз леву обалу Ветернице, збијеног је типа, на око 250 м н.в., има овалну основу и мрежаст распоред улица. Први помен Г. Ј. је из 1516. Староседелачко становништво досељено је крајем XIX в. из околине Ниша и из околних села. Током друге половине XX в. број становника је варирао између 601 (1948) и 643 (1981), а знатнија депопулација догодила се почетком XXI в. Године 2011. село је имало 528 становника, од којих су 99,1% били Срби. Највећи део економски активног становништва радио је у прерађивачкој индустрији (33%) у суседном граду, као и у пољопривреди (22%). У селу се налазе четвороразредна основна школа и расадник воћних садница.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЈОШАНИЦА

ГОРЊА ЈОШАНИЦА, село у Топлици, на јужним падинама Великог Јастрепца, у долини Јошаничке реке (лева притока Топлице, притоке Јужне Мораве). Према југу, локалним путем дугим 14 км повезано је с путем Ниш--Куршумлија. Исто толико је удаљено и општинско средиште Блаце према југозападу. Насеље је збијеног типа, издужено по левој страни уске долине на 480--500 м н.в. Село се помиње од средине XV в. Староседеоци су досељени крајем XIX в. са Копаоника и из Црне Горе. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1953. било је 1.031, а 2011. 267 становника, од којих су 98,5% били Срби. У пољопривреди је радило 47,2% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА КАМЕНИЦА

ГОРЊА КАМЕНИЦА, село у источној Србији, у Заглавку, у долини Папратске реке, десне притоке Трговишког Тимока (саставница Белог Тимока, слив Дунава). Г. К. је на локалном путу који повезује општинско средиште Књажевац (17 км) и Пирот. Северни део насеља је у уској речној долини, а јужни део је на њеној плавини и смештен је дуж друма. Село је компактно и има мрежаст распоред улица. Током друге половине XX в. догодила се нагла депопулација. Године 1948. било је 1.208, а 2011. 258 становника, од којих су 98,1% били Срби. Највећи део активног становништва (90,2%), радио је у пољопривреди. У селу се налазе четвороразредна основна школа и амбуланта.

С. Ђ. Стаменковић

Село Г. К. познато је по средњовековном манастиру Св. Тројице, чији је ктитор био деспот Лазар, најмлађи син Ђурђа Бранковића. На брду Драјиловица констатовано је једно од касноантичких утврђења, која су штитила комуникацију Timacum Minus -- Timacum Maius -- Turres у долини Трговишког Тимока. У непосредној близини, у селу Причевац, налази се стари рудник олова, што можда повезује римско утврђење у Г. К. са археометалуршким активностима. Ово утврђење припада систему фортификација у долини Трговишког Тимока, које чине кастели у Бараници, Градишту, Штрпцу, Кални и Ћуштици, највероватније археометалуршки пунктови позноримског периода.

С. Петковић

Манастирска црква Св. Tројице налази се на десној обали Трговишког Тимока, у атару села Г. К. Поуздани писани извори о времену настанка овог манастира нису очувани. У копији веома пострадалог првобитног фреско-натписа, уклесаној изнад портала цркве 1848, наведени су деспот Лазар и 1457. година, па се оснивање манастира обично везује за то доба. Судећи по изгледу храма и његовог сликарства, а и према историјским околностима у области у којој се налази, манастир потиче из прве половине XVII в. Црква има основу у облику сажетог триконхоса с веома узаном куполом и кровним покривачем у којем се не огледа унутрашња подела простора. Припрата, можда дограђена, засведена је полукалотом ослоњеном на две тромпе у западном делу. Обе су једноставно грађене, омалтерисане и окречене белом бојом. Доцније подигнута спољна припрата порушена је током конзерваторских радова. Живопис, оштећен и нагорео, сачувао се у храму у куполи и деловима олтарског простора и северне певнице, као и у доњој зони и источном зиду припрате. Судећи према иконографским особеностима и ликовним својствима, фреске потичу из прве половине XVII в., а оне у припрати су нешто касније, из средине XVII столећа.

Т. Стародубцев

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; V, Ср. Карловци 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Ђ. Бошковић, „Белешке са путовања", Старинар, 1933, 8--9; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; И. Путић, „Конзерваторски радови на цркви манастира Горња Каменица", Саопштења, 1970, 9; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Бг 1995; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, III/2, Timacum Minus et la Valleé du Timok, Bg 1995; С. Пејић, „Горња Каменица: манастир", у: Споменичко наслеђе Србије, Бг 1998; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА КОВИЉАЧА

ГОРЊА КОВИЉАЧА, село у западној Србији, у Подрињу, на десној страни долине Дрине и на падинама планине Гучево, 10 км југоисточно од општинског средишта Лознице. Село је на магистралном путу и железничкој прузи Лозница--Зворник. Насеље је дисперзивног типа, на 130--420 м н.в., а већа концентрација кућа је дуж друма. Током друге половине XX в. оно је еволуирало у приградско насеље Лознице и популација се увећала. Године 1948. било је 237, а 2002. 585 становника. Депопулација је наступила почетком XXI в. и 2011. било је 539 становника, од којих 99,4% Срба. Највећи број економски активног становништва бавило се неаграрним занимањима у суседном граду (прерађивачкој индустрији, здравству, саобраћају, трговини и државној управи), а у пољопривреди само 3,4% становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и ауто-камп.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА КРАВАРИЦА

ГОРЊА КРАВАРИЦА, село у Западном Поморављу, у Крстацу, у горњем делу долине реке Краварице (десна притока Моравице, слив Западне Мораве). Локалним путем на североистоку је повезана са Гучом (3 км), а на југозападу са долином Моравице. Општински центар Лучани је 19 км према северозападу. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су на долинским странама, на 420--580 м н.в. Село се помиње од 1490. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII в. из околине Фоче и Црне Горе. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1948. у Г. К. је живео 1.041, а 2011. 371 становник, од којих 98,7% Срба. У пољопривреди је радило 56,5% економски активног становништва, а знатно мање у прерађивачкој индустрији (27,4%) и другим непољопривредним делатностима. У селу се налази четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЛИСИНА

ГОРЊА ЛИСИНА, село у источној Србији, у Крајишту, на југоисточним обронцима планине Варденик, на десној страни долине Божичке реке и у долини њене десне притоке Лисинске реке (слив Струме). У њеној долини је локални пут који повезује општинско средиште Босилеград (16 км) са Власинским језером и Сурдулицом. Насеље је дисперзивног типа, а заселци се простиру од долине реке на 980 м до планинских страна на 1.360 м н.в. Село је настало крајем XVI и почетком XVII в. досељавањем становништва из врањског Поморавља, северне Македоније и околине Ћустендила. Шездесетих година XX в. Г. Л. је захватила нагла депопулација. Године 1961. било је 1.334, а 2011. 328 становника, од којих 68,9% Бугара и 18% Срба. Највећи део активног становништва радио је у пољопривреди (64,4%) и грађевинарству (13,3%). У селу се налазе православна црква, основна школа и месна канцеларија коју користе и три околна села.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЛОХИЊА

ГОРЊА ЛОХИЊА, село у средњем дијелу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Грачаница, смјештено на југоисточној падини планине Требаве, у изворишном дијелу Лохињске ријеке (десна притока Спрече, притоке Босне). Општински центар је око 4 км југозападно од села, а уз њега је долина ријеке Спрече дуж које су пут и жељезничка пруга Добој--Тузла. Село и Грачаница повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, а заселци се нижу дуж локалног пута на висини од око 200--400 м н.в. Године 1991. село је имало 614 становника, од којих 97,7% Срба.

Д. Пешевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЛУПЉАНИЦА

ГОРЊА ЛУПЉАНИЦА, село у Босанској Посавини, у Републици Српској, на побрђу које јужно од Дервенте чини развође ријеке Босне на истоку и ријеке Укрине на западу. Источно од села је пут који повезује општинско средиште Дервенту, удаљену око 10 км према сјеверу, са Добојем. Г. Л. се простире на великој површини и чини је велик број заселака изграђених на висинама 200--250 м. Током послијератног периода број становника је благо смањиван. Године 1991. село је имало 946 становника, од којих су 47,4% били Срби, а 50,6% Хрвати. Главно занимање становништва су земљорадња, сточарство и воћарство. Према претходним подацима пописа становништва село је 2013. године имало 431 становника у 119 домаћинстава.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кљајић, Културна добра Горње Лупљанице, Бл 2012.

В. Чолић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЉУБАТА

ГОРЊА ЉУБАТА, село у југоисточној Србији, у општини Босилеград, смештено у долини Љубатске реке (слив Струме), источно од планине Бесна кобила. Са општинским центром повезано је локалним путем дугим 19 км. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину, а чини га 15 заселака, од којих су неки на висини од око 1.350 м н.в. (заселак Јавор на јужној периферији села). Централни део села је у долини Љубатске реке на око 1.000 м н.в. Село је настало у XVII в. досељавањем становништва из Криве Паланке, Горње Пчиње и суседног села Дукат. Изразито је депопулационо подручје. Године 1953. село је имало 1.657, а 2011. 296 становника, од којих je 94,9% Бугара. Ово је аграрни крај у којем је 2011. 74,8% економски активног становништва радило у пољопривреди. Традиционално занимање „дунђерство", односно сезонски рад зидара у другим крајевима, и данас је важно за овај крај. У селу се налазе православна црква, основна школа и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ЉУБОВИЂА

ГОРЊА ЉУБОВИЂА, село у западној Србији, у Подрињу, између планина Буковице на југоистоку и Сокол на северозападу, у долини реке Љубовиђа (десна притока Дрине). У њеној долини је локални пут који повезује општинско средиште Љубовију (10 км) са Пецком и долином Јадра. Насеље се у историјским изворима помиње од 1530. Староседеоци су досељени у XVII в. из Дробњака. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1953. било је 1.040, а 2011. 354 становника, од којих 98% Срба. У пољопривреди је радило 69,7% активног становништва. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су на 280--700 м н.в. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА МЕЗИЈА

ГОРЊА МЕЗИЈА (Moesia Superior), римска провинција у централнобалканској области настала у време Домицијана, вероватно 86, поделом провинције Мезије на Горњу и Доњу (Inferior). Мезија, на чијем западном делу је настала Г. М., била је организована као провинција почетком владе цара Тиберија (14--37). Обухватала је велик простор од ушћа реке Саве у Дунав до Црног мора. Границу на Дунаву чувале су две легије, IV Scythica и V Macedonica. Све до Трајановог освајања Дакије, 105, Г. М. је била погранична провинција. Као северну границу имала је Дунав; јужна граница је следила линију која је ишла јужно од данашњег Скопља; граница на истоку је била реке Киаброс (данашња Цибрица), касније Алмус (Лом) у Бугарској; на западу је граница између провинције Далмације и Мезије ишла од ушћа Саве на северу до Шар планине на југу.

Племена. О становништву Мезије, Плиније (Naturalis historia, III 149) каже: на Панонију се наставља провинција која се зове Мезија. Она се простире Дунавом до Црног мора. У њој живе Дарданци, Целегери, Трибали, Тимаки, Мези, Трачани и Скити у близини Црног мора. Према Птолемеју (Geographia, III 9, 1) у Г. М. су живели Трикорнијензи који су суседи провинције Далмације, а на реци Киаброс Мези; између њих су Пикензи и Дарданци у суседству Македоније. Плиније се у опису земаља и народа на Балкану служио изворима Августовог времена; Птолемеј је вероватно описивао стање у време Трајанових дачких ратова. Дарданци су живели у централном делу провинције Г. М. Каснија римска колонија Скупи (Скопље) налазила се на њиховој територији. Као најближи хеленистичкој држави Македонији и грчком свету, рано су од њих примили неке облике државне организације. Имали су одређену територију, краљеве и организовану привреду у којој су основна радна снага били ратни заробљеници. Често су ратовали с македонским владарима, касније с римским намесницима провинције Македоније. Келтско племе Скордисци који су се доселили из Галије у IV--III в. п.н.е. населили су се на доњој Сави и уз Дунав, од Сланкамена до Мораве. Према сведочанству античког писца Страбона живели су на реци Ноари (вероватно доњи ток Саве) и на Морави, где су се мешали с Илирима и Трачанима. Били су подељени на две велике групе, Велике Скордиске и Мале Скордиске. Археолошки трагови Келта су откривени на Гомолави у Срему и на Млави код Виминацијума. Из Подунавља су често кретали на југ, у поход на Македонију и Грчку ради пљачке. Један велик поход забележен је крајем 70-их година III в., када су доспели на југ до Македоније, где је у бици против њих погинуо македонски владар Птолемеј Кераун 279. Поход се завршио код Делфа у Грчкој, где су претрпели пораз, после чега је један део продужио према Малој Азији, док су се други вратили у Подунавље и на ушће Саве. И у следећим вековима су наставили с походима на југ, све док их није победио Корнелије Сципион Азијагена 88. п.н.е. и потиснуо на Дунав и острва. Птолемеј у II в. за њих зна једино у Панонији, где су се задржали на крајњем југоисточном делу провинције, организовани као peregrina civitas. Археолошки подаци (некрополе код Роспи Ћуприје у Београду и у Костолцу на Млави) показују да они нису нестали из Г. М. ни после римског освајања. Суседи Скордиска на истоку била су према Страбону (Географија) племена Трибали и Мези. Трибале спомиње Тукидид (Пелопонески рат, II 96), као суседе Тилатаја и Трера који су живели северно од планине Скомброс (Витоша). Херодот (Историја IV 49) зна за Трибалску равницу која се налазила између река Ангрос и Бронгос. Ове реке се идентификују као Западна и Велика Морава. Сматра се према томе да су Трибали у историјско доба живели између Мораве у Србији и реке Искера у Бугарској. Има писаца који знају за Трибале и знатно јужније и источније од ових граница. Вероватно је племе било у покрету и није имало одређене границе или се померало под притиском других племена. Постоји и податак да се трибалски краљ Сирмио склонио пред Александром Великим на дунавско острво Пеуке. Према Плинију (Naturalis historia, IV 3) суседи су им Дарданци и Мези. Мези су, према податку код Птолемеја (III 9, 1), живели на реци Цибрици, у околини града Рациарије (Арчар у Бугарској), а Трибали источно од њих. Код Меза треба правити разлику између назива којим је означавано становништво провинције Мезије. Дион Касије (Римска историја, LI 27, 3) каже да се назив Мези проширио на сва племена између планине Балкана и Дунава -- и оног који се односио на једно племе. Према Плинију Мези су живели северно од Дарданаца.

Римско освајање и римска војска на Дунаву. Нема поузданих података о римским ратовима на средњем Дунаву, у области која је касније улазила у оквире провинције Г. М. Зна се за многе ратове римских намесника провинције Македоније против племена на северу, против Скордиска који су стизали на југ до граница римске провинције и против других племена. Покорени су вероватно у рату који је будући цар Тиберије водио против панонских племена. Мезе је покорио римски намесник Македоније Марко Лициније Крас у походу 29--28. п.н.е. Мезија је прво чинила провинцијски комплекс заједно са Ахајом (Грчка) и Македонијом под једним управником конзуларног ранга (бивши конзул). Вероватно 45. издвојена је као посебна провинција са посадом од две легије, IV Scythica и V Macedonica. Оне су оставиле трага и на натписима на стени Госпођин вир у Ђердапу у време царева Тиберија 33/34. и Клаудија, 45. или 46. Стални логор им се налазио вероватно у данашњој Бугарској, у Ескусу (Искер), а можда и у Новама (Свиштов). Обе провинције настале поделом Мезије имале су конзуларни ранг и по две легије. Као посаду Г. М. Птолемеј (Географија, II 7, 2) наводи легије IV Flavia и VII Claudia. Прва је имала стални логор вероватно прво у Виминацијуму (Костолац), а од 117. у Сингидунуму (Београд), а друга је била стационирана на доњем Дунаву после прекомандовања из Далмације, a потом у Виминацијуму.

Путеви. Главни путеви кроз Г. М. забележени су на римским итинерарима, на Табули Пеутингеријани, за коју се сматра да у основи има Агрипину карту Римског царства, на Итинераријуму Хијеросолимитанеуму (Бурдигаленсе) који се датује у 333. и бележи пут и станице од Бурдигале (Бордо) до Хијеросолиме (Јерусалима) и на Итинераријуму Антонини који се везује за име цара М. Аурелија Антонина Каракале. Станице на путевима бележи и анонимни географ из Равене. Код Виминацијума се одвајао пут на југ према Наису (Нишу) и од Наиса на исток према Сердики и на југ према Скупима. Пут са запада је улазио у Г. М. код ушћа Саве. У тај пут се укључивао и један који је повезивао легијски логор у Сингидунуму с оним у Аквинкуму у Панонији. Најстарија сведочанства о грађењу путева су натписи на стени Госпођиног вира у Горњој Клисури у Ђердапу. Посвећени су царевима I в., Тиберију (14--37), Клаудију (41--54) и Домицијану (81--96). Пут кроз Доњу Клисуру грађен је у време Трајана око 100. у току припрема за рат против дачког краља Децебала. О томе сведочи натпис код Оградине на Дунаву, тзв. Трајанова табла. Код Сипа је 100. године прокопан канал да би се избегле катаракте у дунавском кориту. Између два дачка рата саграђен је и мост преко Дунава. Градио га је чувени архитекта тог времена Аполодор из Дамаска. На путу дуж Дунава налазила су се многобројна утврђења међу којима су најважнија Пинкум (Велико Градиште), Нове (код ушћа реке Чезаве), код Бољетина у Горњој Клисури и Талијата (код ушћа Поречке реке), Трансдиерна (Текија), Диана (Караташ) и Понтес (Костол код Трајановог моста).

Десет градова. До доласка Римљана на Дунаву као и у Г. М. није било градова. Племена која су ту живела нису имала државну организацију нити су познавала градску културу. Најстарији градови у Г. М. су дедуктивне колоније Скупи на југу и Рациарија. Уз војне логоре на Дунаву настала су цивилна насеља Сингидунум и Виминацијум којима су цареви II в. доделили статус римских муниципијума; у III в. постали су титуларне колоније. На путевима су настали градови Маргум на ушћу Мораве, Наисус и Хореум Марги (Ћуприја) у средишњем делу провинције. У рудничкој области на Косову налазили су се градови (municipia) чији је назив скраћен само на почетна слова DD (вероватно Municipium Dardanorum) и Улпијана (Липљан на Косову). Већа насеља која нису стекла градски статус била су Ремесијана (Бела Паланка) и Тимакум Минус (Равна на Тимоку). У позноцарско доба настао је град Јустинијана Прима (Царичин град код Лебана). Основао га је Јустинијан. Римска колонија Скупи је основана у време Домицијана насељавањем ислужених војника легија I Italica, III Augusta, IV и V Macedonica, V Alaudae, IV Flavia и VII Claudia. Они су потицали из градова Италије, Далмације, Галије, Македоније и Мале Азије. Римски град се налазио код данашњег места Злокућани, код дарданског утврђења Зајчев Рид. Археолошки су откривени градски театар и јавно купатило и позноримске базилике. Поседи насељених ветерана налазили су се на широј градској територији, у близини домородачких села. Колонија Рациарија се налазила код данашњег Арчара у Бугарској. Сматра се да се на том месту или у близини налазило утврђење племена Меза. Колонија је била основана вероватно у време Трајана који је ту населио ислужене војнике који су се борили у дачким ратовима. На Дунаву су се налазили и градови Сингидунум, Виминацијум и Маргум. Цивилна насеља Сингидунум и Виминацијум су се развила поред легијских логора, први поред логора легије IV Flavia, други у близини бедема логора легије VII Claudia. Сингидунум је настао на територији коју су пре доласка Римљана насељавали келтски Скоридсци. Назив потиче од назива келтског утврђења. Не зна се када је Сингидунуму додељен статус римског муниципијума. У III в. Сингидунум је био римска колонија. У граду су живели ветерани са својим породицама и досељеници из Мале Азије, Тракије и западних провинција Римског царства. Виминацијум је град који је настао у близини ушћа Млаве у Дунав. Постао је римски муниципијум у време цара Хадријана (117--137) и носио је назив Municipium Aelium Viminacium. У време Гордијана III, 239. стекао је право римске колоније и добио право да кује бакарни новац. Ковница је радила од 239. до 256. Становништво је потицало из разних крајева Царства и околних трачких и илирских земаља. О Маргуму, римском граду на ушћу Мораве, мало се зна. Градско насеље се развило из цивилне заједнице римских грађана (conventus civium Romanorum). Имало је статус римског муниципијума, а стекло га је вероватно у време Марка Аурелија, како би се могло закључити на основу почасног назива Municipium Aurelium Augustum Margum на једном натпису. Остаци града, код данашњег Орашја на Морави, углавном су нестали, јер се корито Мораве померало.

На путевима у унутрашњости провинције развили су се градови Наисус и Хореум Марги. Наисус је био важан саобраћајни чвор у централном делу Балканског полуострва где су се укрштали путеви са севера од Дунава према југу и Македонији, према истоку Тракији и Малој Азији, и југозападу, према Лисосу и Јадранском мору. До Дунава је водио и пут који је од Наиса водио на север долином реке Тимок. Као Municipium Naissus спомиње се на једном натпису који би се могао датовати у другу половину II в. Градско становништо је било мешовито, с јаком трачком компонентом. О муниципалном насељу Хореум Марги мало је података. Као муниципијум се спомиње на једном натпису из времена Александра Севера (222--235) нађеном у Бугарској. Писци Позног царства знају за фабрику оружја у Хореум Марги. Код хроничара се спомиње као место сукоба између Мундуса и византијског војсковође Сабинијана 505. У рудничкој области на Косову и Метохији налазили су се градови Улпијана и Муниципијум Дарданорум. Улпијану спомиње већ Птолемеј као полис јужно од Дунава. На натписима се спомиње као муниципијум. Археолошка истраживања 1954. открила су контуре града који је био трапезоидалног облика са странама дугим око 500 м. Откривене су куле на улазу у град, терме и позноцарска базилика. Некропола на северу града била је у употреби од II до IV в. У граду су најмоћније биле земљопоседничке породице Furii и Pontii, које су припадале сенаторском сталежу у римској држави. Њихови поседи су допирали до планине Шаре. У граду су живели многобројни странци које је тамо довео рад у рудницима. Било је и доста људи домородачког порекла. Њихови потомци су постајали римски грађани. Други град у овој рудничкој области био је Муниципијум Дарданорум, чије је рушевине забележио још А. Еванс крајем XIX в. Археолошка истраживања вршио је Е. Чершков 60-их година XX в. Град се налазио усред рудничке области Metalli Dardanici. Колони који су радили у рудницима сребра потврђени су на једном натпису као coloni argentarii. Руднички колони су имали и своје удружење ordo colonorum. У управи рудника радили су и ослобођеници, а у рудницима робови. Град Јустинијана Прима подигао је цар Јустинијан 30-их година VI в. у Илирику, у свом завичају код утврђења Бедеријане и села Таурисион (данашњи Царичин град у близини Лебана). Прокопије (О грађевинама IV, 4) обавештава о јавним зградама, термама, трговима, чесмама и храмовима. У ископавањима су откривени бедеми и водовод, акропољ, неколико базилика и других јавних грађевина. Град је постојао до првих деценија VII в.

Привреда. Као и у другим провинцијама, и у Г. М. пољопривреда је била основна привредна грана. О продукцији се међутим не зна много. У Г. М. је царски посед вероватно заузимао велике површине, као и државна земља. Виле као што је Медијана или Ромулијана вероватно су се налазиле на царском домену. Археолошки је најбоље истражена Ромулијана код Гамзиграда која је била и повремена резиденција цара Галерија. Ветерани су поседовали земљу на територији градова. Г. М. је била према сведочанству једног позноцарског писца у привредном погледу сама себи довољна. Занатски производи, пре свега керамика и стакло, су у прва два века Царства претежно увожени из северне Италије, Галије и Германије. Релативно рано су настале и домаће керамичке радионице које су користиле стране узоре. Главно богатство земље представљали су рудници. Налазили су се на Копаонику и Рогозни у централној Србији, у Тимочкој крајини и у долини реке Пека. Директно су потврђени рудници у долини Пека као Metalla Aeliana Pincensia на натпису рудничког новца и metalli Dardanici на Косову. Рудницима су управљали прокуратори који су руднике давали у закуп колонима који су користили и робове за рад у рудницима. У доба Позног царства, вероватно после повлачења римске војске из Дакије на десној обали Дунава настале су нове провинције, Moesia Prima и Dacia Ripensis на Дунаву, Dacia Mediterranea и Dardania у средишњем и јужном делу. Заједно с провинцијама Moesia secunda и Scythia оне су покривале простор раније провинције Мезије.

ЛИТЕРАТУРА: L. F. Marsilius, Danubius Pannonico-Mysicus, observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus, Amsterdam 1726; Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Н. Вулић, „Поход Александра Великог на Трибале", Глас СКА, 1910, 82; „Келти у нашој земљи", Глас СКА, 1926, 121; C. Patsch, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan. Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropas, V/1, Wien 1932; V/2, Wien 1937; R. Syme, „Lentulus and the Origin of Moesia", The Journal of Roman Studies, 1934, 24; М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Бг 1968; „Einheimische Bevölkerung und römische Städte in der Provinz Obermösien", Aufstieg und Niedergang der römischen Welt, Berlin 1977, 2, 6; F. Papazoglou, The Central Balkan Tribes in Pre-Roman Times: Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians, Amsterdam 1978; Д. Срејовић и др., Гамзиград, касноантички царски дворац, Бг 1983; Д. Срејовић, „Felix Romuliana, Галеријева палата у Гамзиграду", Старинар, 1985, 36; Д. Koрaќeвиќ, Скупи, градска територија, Ск 2002; М. Мирковић, Moesia Superior, Eine Provinz an der mittleren Donau, Orbis provinciarum, Mainz 2007; „Die Anfänge der Provinz Moesia", у: I. Piso (ур.), Die römische Provinzen. Begriff und Gründung, Cluj 2008.

М. Мирковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА МОРАВА

ГОРЊА МОРАВА → БИНАЧКА МОРАВА

ГОРЊА МРАВИЦА

ГОРЊА МРАВИЦА, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, смјештено на десној страни долине рјечице Лишње (лијева страна слива Укрине, притоке Саве). Налази се око 4 км југозападно од општинског центра, са којим је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа, на висинама око 260 м н.в. У селу је 1948. било 1.105 становника, али је касније тај број константно смањиван, те је 1991. било 782 лица од којих 95,65% Срба. Према претходним подацима пописа становника село је 2013. имало 602 становника у 190 домаћинстава. У селу се налазе основна школа и амбуланта, а у заселку Ралутинац православна црква.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Маринковић, Дневне миграције становништва Општине Прњавор, Бл 2011.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА МУТНИЦА

ГОРЊА МУТНИЦА, село у источној Србији, на југозападним падинама планине Кучај, у долини потока Сувара (десна страна слива Велике Мораве). Налази се око 2 км северно од пута који спаја општински центар Параћин (15 км) и Зајечар. Насеље је издужено уз долину потока на 240--300 м, а неке издвојене куће су и на висинама до 350 м н.в. Издуженог је облика, дуго око 2 км, а размештај улица је мрежаст. Први помени села су из 1375. и 1452, а више је сведочанстава из XVIII и XIX в. После II светског рата ово је постала депопулациона средина. Године 1948. било је 1.446, а 2011. 606 становника, од којих 97% Србa. Највећи део економски активног становништва (41,1%) бави се аграрним занимањима, а међу неаграрним становништвом, које је највећим бројем запослено у околним градовима, највише је запослених у прерађивачкој индустрији (15,8%). У селу се налазе две православне цркве, основна школа, дом културе и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ОМАШНИЦА

ГОРЊА ОМАШНИЦА, село у централној Србији, око 22 км југоисточно од општинског средишта Трстеника. Изграђено је на коси која раздваја долину реке Содолац и долину Омашничке реке (слив Западне Мораве), на висинама 220--280 м н.в. Локалним путем повезано је са путем Крушевац--Краљево. Главна улица је трасирана по развођу косе, а од ње се одвајају кратке споредне улице. Село је дуго око 2 км. Претпоставља се да је настало у првој половини XVIII в. досељавањем становништва са Косова, из Старе Херцеговине и Топлице. Од 60-их година XX в. број становника се смањује. Године 1961. било је 998, а 2011. 532 житеља од којих су 99,8% били Срби. Највећи број економски активних становника (63%) бави се аграрним занимањима, а њих 18,5% запослено је у прерађивачкој индустрији, у суседним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ПАКЛЕНИЦА

ГОРЊА ПАКЛЕНИЦА, село у средњем дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Добој, смјештено на западним падинама планине Озрен. У јужном дијелу села је изворишни дио ријеке Пакленице, десне притоке Босне. Са путем Маглај--Добој, који је западно од села у долини ријеке Босне, повезано је сеоским путем дугим око 7 км. Општински центар је сјеверозападно од села и удаљен је око 20 км. Насеље је дисперзивног типа, а мали заселци су на висинама 300--500 м. Године 1991. село је имало 628 становника, 98,4% Срба. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 474 становника. У селу се налази четвороразредна школа.

Д. Пешевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ПИЛИЦА

ГОРЊА ПИЛИЦА, село у сјевероисточној Босни, у Републици Српској, на сјевероисточним падинама планине Мајевице, изграђено у горњем дијелу долине Пилничке ријеке, лијеве притоке Дрине. До њега води слијепи локални пут који је у долини Дрине повезан са путем Лозница--Бијељина. Општински центар Зворник је око 33 км јужно од Г. П. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су грађени високо изнад дна долине на висинама 400--500 м. н.в. Године 1948. имало је 1.138 становника и тај број је растао до 1961 (1.308 лица), а затим је смањиван, те је 1991. било 1.104 становника од којих 99,3% Срба. Према претходним подацима пописа становништва село је 2013. имало 870 становника. У селу се налазе основна школа, мјесна канцеларија и неколико продавница, као и остаци старе куле из турских времена.

Т. Мишлицки

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА РАДЊА

ГОРЊА РАДЊА, село у средњој Босни, у Републици Српској, у општини Теслић, смјештено у горњем дијелу слива ријеке Радње, десне притоке ријеке Мале Укрине (слив Саве). Насеље је на висинама 280--370 м и чини га велик број међусобно удаљених заселака изграђених по развођима потока. Локалним путем дугим око 10 км повезано је с општинским центром, који је јужно од села. Године 1991. имало је 1.033 становника, од којих 97,7% Срба. Према претходним подацима пописа становништва село је 2013. имало 593 становника.

Ч. Црногорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА РАПЧА

ГОРЊА РАПЧА, село на Косову и Метохији, у Гори, у општини Драгаш, изграђено на источној страни планине Коритник, у долини Рапчанске реке (слив Белог Дрима), на висинама 1.020--1.050 м н.в. Са општинским средиштем, удаљеним 6 км југоисточно од села, повезано је локалним путем. Насеље је компактно, са кратким и уским мрежасто распоређеним улицама. Помиње се (заједно са Доњом Рапчом) 1327. у даровној повељи краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару, под називом Врабача, затим 1348. у повељи цара Душана, када је приложена манастиру Св. Арханђела код Призрена, те 1452--1455. у турском дефтеру, када носи име Рабч. По турском попису 1455. била је тимар неког Јована. У обе Рапче постојале су две православне цркве (на локалитетима Црквине и Маринце). У XIX в. Г. Р. се одликовала развијеним пушкарским и ковачким занатом. Године 1991. попис је регистровао 1.050 становника, од којих је више од 98% Горанаца -- муслимана којима је матерњи језик српски. Народна светковина са вашаром одржава се у оквиру празновања Ђурђевдана, на саборном месту Рабачке ливаде. У селу се налазе џамија и амбуланта, а основна школа је јужно од села, на средокраћи према Доњој Рапчи.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА РЕСАВА

ГОРЊА РЕСАВА → РЕСАВА

ГОРЊА РОГАТИЦА

ГОРЊА РОГАТИЦА, село у северном делу Бачке, у унутрашњости простране лесне заравни, на око 110 м н.в. Кроз насеље пролази локални пут, који према југозападу води до пута Сомбор--Бечеј, а према североистоку до пута Бачка Топола -- Бајмок. Општинско средиште Бачка Топола удаљено је 17 км. На западној периферији села је железничка пруга Црвенка--Суботица, изграђена 1908, на којој је саобраћај обустављен 1987. Село чине три улице неједнаких дужина, паралелних са друмом. Г. Р. је настала у време међуратне колонизације, када су на истоименој пустари насељени добровољци из Лике и Босанске Крајине. Према првом попису становништва који је регистровао ово насеље (1948), у њему је живео 821 становник. Године 2011. у селу је било 409 лица, од којих 83,4% Срба. У пољопривреди је радило 57,6% економски активног становништва. У селу се налазе месна канцеларија, канцеларије земљорадничке задруге и амбуланта. У центру су зграде задружног дома и старе основне школе, која не ради. Село има амбијент запуштене емиграционе средине.

ЛИТЕРАТУРА: К. Ђере и др, Општина Бачка Топола -- географска монографија, Н. Сад 1985; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА САБАНТА

ГОРЊА САБАНТА, село у Горњелевачкој котлини, северно од Гледићких планина, на изворишној челенци реке Ждраљице, десне притоке Лепенице (лева притока Велике Мораве). Централни део села је дуж пута који повезује општинско средиште Крагујевац (14 км) и Јагодину, а издвојени засеоци удаљени су од њега и до 3 км (Орашје). Простире се на висинама 320--460 м н.в. Претпоставља се да је село основано почетком XVIII в. досељавањем становништва са Косова, из Топлице, Лугомира, Старе Србије, Срема, Јабланице, голијске Моравице и др. Оно је депопулациона средина у којој је 1953. било 1.254, а 2011. 748 становника, од којих 98,3% Србa. Те године аграрним занимањима бавило се 46,6% економски активног становништва, док су остали радили ван пољопривреде, највећим бројем у прерађивачкој индустрији (13,9%) у Крагујевцу. У селу се налазе црква, основна школа, дом културе, амбуланта, ветеринарска станица и пошта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА САНИЦА

ГОРЊА САНИЦА → САНИЦА ГОРЊА

ГОРЊА СЛАТИНА

ГОРЊА СЛАТИНА, село у сјевероисточној Босни, у Републици Српској, у општини Шамац, смјештено у посавској равници, уз фосилно корито Толиса, на висини од око 95 м. Општински центар је око 12 км сјеверније. Највећи број кућа је концентрисан у близини локалног пута начелног правца исток--запад, нису грађене у континуитету, а неколико заселака је удаљено од пута, тако да постоји много знакова дисперзивне градње. Године 1991. у селу је живио 1.361 становник (96,8% Срба). Према претходним подацима пописа становништва 2013. у селу је било 1.027 становника. Становништво се највећим бројем бави пољопривредом, а доминира ратарска производња. У селу се налазе православна црква, задружни дом, основна школа и неколико продавница.

ЛИТЕРАТУРА: Стратегијa развоја општине Шамац 2011--2020. година, Шамац 2010.

Т. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА СПРЕЧА

ГОРЊА СПРЕЧА, микрорегија у североисточној Босни, у горњем делу слива реке Спрече, десне притоке реке Босне, у чијем су склопу делови општина Калесија, Живинице и Лукавац у Федерацији БиХ, као и Шековићи, Oсмаци и део општине Калесија у Републици Српској. Микрорегија се пружа правцем исток--југоисток -- запад--северозапад, између села Снагово и Модрачког језера. Микрорегија у морфолошком смислу представља ерозивну котлину -- депресију, испресецану многобројним раседима са разгранатом хидрографском мрежом. Она представља једну од три секундарне депресије у долини реке Спрече (друге две су Доња Спреча и Тузланска котлина). Ерозивна котлина Г. С., испуњена плиоценим стенама, образована је у олигомиоцену, када су настали и динарски венци. У рељефу котлине јављају се многе терасе и прегиби. Северним ободом котлине води магистрални пут Зворник--Тузла и железничка пруга Тузла--Живинице--Калесија--Зворник. На северу је котлина оивичена планином Мајевицом, на југоистоку Јаворником, а на југозападу Коњухом. У Г. С. влада умереноконтинентална клима. Спреча, централна река Г. С., извире испод Веље Главе (594 м, општина Шековићи). Кроз микрорегију река изразито меандрира. Са леве стране прима две велике притоке Гостиљу и Турију, а по изласку из Спречког поља, југозападно од Тузле, прима главну десну притоку Јалу. Значајни хидрографски објекат је језеро Модрац (17 км²), подигнуто 1963/64. за потребе индустрије Лукавца (Средња Спреча). Због уређене плаже језеро лети привлачи велик број туриста. Између реке Спрече и планине Мајевице простире се тузлански басен угља и соли. Г. С. је добро саобраћајно повезана са широм околином, природно је оријентисана према северозападу и долини Босне код Добоја, као и долини Дрине код Зворника. Тим правцем изграђени су магистрални пут и железничка пруга. Постоји и пут подневачког правца, који повезује Посавину код Жупање преко Тузле и Г. С. са Сарајевом, као и железничка пруга Брчко--Тузла--Бановићи, која пролази западном периферијом микрорегије**.** Поред пољопривреде већи део активног становништва Г. С. запослен је у грађевинарству, експлоатацији угља (рудник мрког угља „Ђурђевик" и рудник лигнита „Дубраве"), дрвној индустрији (фабрика намештаја „Коњух" у Живиницама), месној и металопрерађивачкој индустрији. Већинско становништво Г. С. чине Бошњаци. Етничка структура према подацима пописа становништва из 1991: општина Калесија, која је обухватала и данашњу општину Осмаци -- Бошњаци 79,5%, општина Живинице -- Бошњаци 80,3%, општина Лукавац -- Бошњаци 66,7%, општина Шековићи -- Срби 93,8%. У Г. С. налазе се само два мала града -- Живинице (11.947 становника 1991) и Калесија (2.208 становника) -- док су остало мала села, изграђена по ободу котлине или њеним странама. Главни гравитациони центар је Тузла, која је у непосредној близини Г. С.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. П. Паунковић, „Спреча", ГГД, 1934, 20; 1935, 21; Џ. Тосунбеговић, Горња Спреча -- прилози за монографију са посебним освртом на прошлост калесијског подручја, Калесија--Осмаци 2007; Статистички годишњак Републике Српске, Бл 2009; Тузлански кантон у бројкама, Сар. 2012.

Д. Шабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА СТРАЖАВА

ГОРЊА СТРАЖАВА, село у јужној Србији, у Топлици, смештено на левој страни долине Стражавске реке, леве притоке реке Топлице, на висинама 300--350 м н.в. Налази се око 3 км северно од општинског центра Прокупља. Кроз њега пролази локални пут, који између Великог и Малог Јастрепца повезује Прокупље преко Рибарске Бање са Крушевцем. Насеље је издужено уз друм, а споредне улице имају мрежаст распоред. Густина градње је мала. Крајем XX в. почела је депопулација. Године 1981. било је 1.009, а 2011. 676 становника од којих је 98,5% Србa. Исте године аграрним занимањима бавило се 6,8% економски активног становништва, док су остали радили ван пољопривреде, највише у прерађивачкој индустрији (22,3%). Највећи део њих ради у суседном Прокупљу, а пољопривредом се бави као допунским занимањем. Сеоска црква посвећена Св. Роману налази се северно од насеља, а основна школа је на средокраћи са суседном Доњом Стражавом.

С. Ђ. Стаменковић

У Г. С. су на локалитету Орлов камен откривене две оштећене некрополе с урнама, на удаљености 150 м једна од друге, које припадају Брњичкој културној групи. Констатовано је и насеље из истог времена које није истраживано. Некропола I садржи педесетак гробова распоређених унутар и изван два камена венца, док некропола II има 29 гробова, у оквиру које је откривена камена конструкција нејасне намене. Погребни ритуал је обухватао спаљивање покојника са оделом и накитом, чишћење и испирање костију и полагање остатака у урну. Урне су укопаване директно у земљу, ретко покриване плочама, а само у једном случају у некрополи II (гроб 23) ограђене каменом. Облици судова су карактеристични за Брњичку групу -- велике биконичне урне са заобљеним трбухом и две или четири вертикалне дршке на трбуху. Метални налази нису многобројни и садрже бронзана копља, украсне игле с увијеном главом, печатастом главом и купастом главом са кугластим ојачањем на врату, прстење за косу итд. Две брњичке некрополе у Г. С. датују се у млађе бронзано доба (Бр Д-Ха А1), при чему је могуће претпоставити да је некропола I хронолошки нешто старија од некрополе II. Налаз оштећене гвоздене римске „легионарске" фибуле из првих векова н.е. у урни гроба 3 у некрополи II не може ни у ком случају да утиче на констатовано културно и хронолошко опредељење ових некропола.

Р. Васић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Крстић, „Праисторијске некрополе у Горњој Стражави", ЗНМБ, 1992, 14/1; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ТОПОНИЦА

ГОРЊА ТОПОНИЦА, село на изласку реке Топонице у долину Јужне Мораве, око 15 км северозападно од општинског центра Ниша, на око 190 м н.в. Око 1 км западно од Г. Т. је ауто-пут Београд--Ниш, а на том месту су са њим повезани локални путеви. Старо насеље је издужено долином Топоничке реке и по њеним странама, а највише улица има мрежаст распоред. Нови део села шири се ван тог локалитета. У историјским изворима село се помиње од XV в. са већинским српским становништвом. После II светског рата величина популације је до 1971. увећавана (2.081 лице), а затим је настала депопулација. Године 2011. у селу је било 1.127 становника од којих су 79,1% били Срби. За развој села важна је била психијатријска болница, основана 1927, која је израсла у велику здравствену установу. Болнички комплекс је изграђен у долини Јужне Мораве, на југозападној периферији села. Та установа и близина Ниша учиниле су да у Г. Т. пољопривредне активности буду запостављене (оне упошљавају 0,5% економски активног становништва). Највећи број људи запослен је у здравству (48,6%), а знатан број радника ради ван села. У селу се налазе основна школа, дом културе, пошта и месна канцеларија. Крај ауто-пута је мотелски комплекс „Naissus". Северозападно од насеља, на локалитету Голи брег, налази се велико насеље викенд-кућа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ТРЕПЧА

ГОРЊА ТРЕПЧА, село на јужној периферији Шумадије, јужно од планине Рудник, у долини реке Бање, леве притоке Западне Мораве, око 16 км североисточно од општинског средишта Чачка. Кроз насеље пролази локални пут, на југу повезан с путем Чачак--Краљево. Претпоставља се да је на овом месту постојало старо село, које је опустело и обновљено почетком XIX в. Насеље је дисперзивног типа и највећи број кућа је на левој благој страни долине реке Бање, где су грађене до 600 м н.в. На десној, стрмијој страни, грађене су до 350 м. На северу села, у горњем делу долине реке где се она већ сужава, налази се заселак Бања. Током послератног периода популација је била у регресији. Године 1948. у селу је живео 961 становник, а 2011. 556 лица, од којих 96,2% Срба. Аграрна занимања су тада упошљавала 43,3% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва радило је у здравству и прерађивачкој индустрији, већина у Чачку. У селу се налазе црква, бањско лечилиште, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и туристичко друштво.

С. Ђ. Стаменковић

Извори термоминералне воде су на око 380 м.н.в. у долини Бањског потока који је усечен између планинских врхова Вујна и Буковика. Прва испитивања вода тзв. Атомске бање вршена су почетком ХХ в. (публиковано 1922), док су прве две бушотине (45м и 20м) изведене 1959. У то време укупна количина воде захваћена бунарима и каптажама природних извора била је око 20 л/с. Током 70-их година ХХ в. изведено је још неколико истражних и експлоатационих бушотина. Данас је главни објекат снабдевања бање водом бунар ИБ-1 дубине 31м избушен 1990. Издашност бунара је 14 л/с, а температура воде 30 ^о^С. Термоминералне воде су формиране у оквиру дубље пукотинске издани и циркулишу ка површини терена дуж разлома у горњокредном флишу. Значајно присуство магнезијума у овим водама (и преко 50 мг/л) указује на утицај серпентинита и релативно удаљену зону прихрањивања. Воде су маломинерализоване (око 550 мг/л), слабо алкалне, хидрокарбонатне и са нешто повећаним садржајем јона стронцијума, цезијума и литијума. И поред извесног степена радиоактивности не могу се сврстати у категорију радиоактивних вода. Термоминералне воде се користе у балнео-терапеутске сврхе и за медицинску рехабилитацију оболелих од неуролошких и реуматских болести у лечилишту Атомска бања.

З. Стевановић

Бања је статус природног лечилишта добила 1977. Припада сумпоровитим и земно-алкалним хипотермама благе природне радиоактивности, а у гасном саставу преовлађује азот. Постоји и више истражних бушотина дубине 50--134 м. Терапија под надзором лекара специјалиста Завода Г. Т. обавља се купањем, пијењем и блатним облогама. Бањска вода и пелоидне облоге помажу у лечењу реуматичних и неуролошких обољења, мултиплекс склерозе, церебралне парализе, спондилозе, дископатије и Бахтеревљеве болести. Планински обронци у околини су обрасли густим шумама бреста, букве, храста, белог јасена, цера, граба, липе и са око 5 ха четинарске шуме. Стално притицање чистог ваздуха са Вујана и Буковика, богатог кисеоником, водоником и озоном, представља веома повољну компоненту климатских услова Г. Т. и за здраве особе, као и за лечење многих обољења. У Бањи се налазе природно лечилиште „Горња Трепча", хотел „Фонтана" и пансион „Здрављак ". У приватном смештају налази се око 600 лежаја у категорисаним објектима. Годишње је посети око 8.000 туриста.

Ст. Станковић; Б. Ђерчан

ЛИТЕРАТУРА: М. Т. Леко, А. Шчербаков, Х. Јоксимовић, Лековите воде и климатска места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са балнеолошком картом, Бг 1922; С. Илић, Горња Трепча, нова бања Србије, Горња Трепча 1975; Ј. Марковић, Бање Југославије, Бг 1980; В. Вујановић, М. Теофиловић, Бањске и минералне воде Србије, Г. Милановац 1983; Д. М. Протић, Минералне и термалне воде Србије, Бг 1995; С. Војиновић, Бање и климатска места Србије, Бг 2002; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002; Б. Филиповић, Минералне, термалне и термоминералне воде Србије, Бг 2003; Л. Обрадовић Бурсаћ, В. Станковић Васовић, Бања Горња Трепча, Горња Трепча 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ТРЕШЊЕВИЦА

ГОРЊА ТРЕШЊЕВИЦА, село у Шумадији, на Качерској површи, на развођу слива реке Јасенице на истоку и слива реке Качер на западу. Насеље је око 15 км јужно од општинског центра Аранђеловца, са којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа и чини га 26 заселака изграђених по речним развођима и долинама, на висинама од око 360--500 м н.в. Центар села формиран је на развођу два потока, у близини раскрснице два пута, на око 400 м н.в. Сведочанства о селу постоје од прве половине XIX в. Становништво је пореклом из Црне Горе, околине Новог Пазара и Сјенице. После II светског рата број становника се константно смањује. Године 1948. у селу је било 1.546, а 2011. 410 лица од којих 99,5% Србa. Пољопривредним занимањима бави се 64,1% економски активног становништва. У селу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија, пошта и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ТРНАВА

ГОРЊА ТРНАВА, село у Шумадији, на побрђу између долина Раче и Јасенице (леве притоке Велике Мораве), око 13 км југоисточно од општинског средишта Тополе. Пут Младеновац--Крагујевац је око 3 км западно од села. Први помен села је из 1476, а савремено село формирано је током XVIII в. Становништво је досељено из Сјенице, Пећи, Битоља и Лопата (Васојевићи). Током послератног периода дошло је до депопулације. Године 1953. у селу је живело 2.571 лице, а 2011. 1.539 становника, од којих су 99,2% Срби. Током послератног периода популација се смањила за око две петине. То је типично аграрни крај и пољопривреда је ангажовала 75,8% економски активног становништва. Значајна је производња шљива. Насеље је дисперзивног типа и чини га више заселака изграђених на висинама 200--300 м н.в. У централном засеоку Г. Т. налазе се црква, основна школа, здравствена станица, месна канцеларија и пошта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊА ШАТОРЊА

ГОРЊА ШАТОРЊА, село у Шумадији, на левој страни долине Јасенице (лева притока Велике Мораве), северно од пута Топола--Рудник. Општинско средиште Топола удаљена је 16 км. Насеље је дисперзивног типа и протеже се по долинској страни на висинама 280--350 м н.в. а чини га неколико издвојених заселака. Први помен села је из 1476. Становништво је досељавано у периоду од пре Велике сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем до Првог српског устанка и то из Дробњака, околине Сјенице, са Златибора и из Корита, а касније из Такова, Пирота и јужних крајева. Током послератног периода популација је смањена за више од две петине. Године 1953. село је имало 858, а 2011. 494 становника, од којих су 98,8% Срби. Аграрним занимањима бавило се 59,1% економски активног становништва. Већина неаграрног становништва, највише занатлије и неквалификовани радници, запослена је ван села.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊАК

ГОРЊАК, средњовековни манастир из XIV в., смештен под литицама планине Јежевац на левој обали Млаве, на самом улазу у клисуру. Манастир са црквом Ваведења називан је Ждрело, а од краја XVI в. познат је као Г. Преписи повеље кнеза Лазара и потврде патријарха Спиридона, чувани и уништени у манастиру током II светског рата, сведоче да га је основао кнез Лазар за старца Григорија Синаита и братију. Оба документа преписао је Јоаким Вујић. Он је ишчитао у првом документу 1. VIII 1380, а у другом 16. V 1379. Због несклада између два датума, а и политичких околности у Браничеву у то доба, постоје различите претпоставке о времену састављања исправа и о њиховом броју. Ипак, сматра се да су настале између маја 1379. и краја 1380, те да је манастир тада основан. Његова познија историја слабо је позната. Малобројни сачувани извори сведоче о томе да је био спаљен 1765. и 1788, а да је обнављан током последње деценије XVIII в., 1845. и 1933. Манастир није археолошки испитан, али је црква делимично истражена. Подигнут је на високој заравни усеченој у литицу која га наткриљује на северу, док је на остале три стране ограђен зидом. Данас га чине храм, параклис Св. Николе смештен у пећини високо у северној стени, конак на југу заравни, вероватно сазидан на месту средњовековне грађевине, и нови конак. Садашња црква, саграђена изнад првобитне, има основу у облику сажетог триконхоса, с нешто дужим западним травејем, светилиштем са олтарском апсидом и нишом протезиса, а засведена куполом над средњим делом, као и дозиданом припратом са звоником и тремом на југу. Њихове фасаде данас су омалтерисане и окречене белом бојом. Мали, једнобродни параклис има пространу источну апсиду, а засведен је подужним полуобличастим сводом с припратом која има улаз на јужном зиду. И он је омалтерисан и окречен белом бојом. Црква је живописана крајем XVIII или почетком XIX в. Пошто је зидно сликарство горело, 1847. ретуширао га је Живко Павловић из Пожаревца. Дрвена конструкција олтарске преграде израђена је 1935, а иконе сликане 1937. Фреске у параклису, прилично добро очуване у јужном делу, датују се у време око 1490. У припрати цркве, у ниши северног зида, смештен је ковчег у којем се чувају мошти старца Григорија Синаита, званог Горњачки.

Т. Стародубцев

Све до XVIII в. манастир је називан Ждрело по истоименој тврђави. Име Г. јавља се први пут у турском попису у XVI в. у време Мурата III, а од XVIII в. улази у општу употребу. Назив Г. долази од „горњег града", а Горњачка клисура је начичкана остацима старих утврђења: на вису Вукану и на Узенгији има остатака утврђења, а на Јежевцу је стражара осматрачница са које се види предео све до Београда. Као своју задужбину, кнез Лазар је оштећени манастир 1379. дао на уживање Григорију Синаиту Млађем, који је тог пролећа стигао са својим монасима из Свете Горе бежећи пред Турцима. Захваљујући кнежевој помоћи, Григорије је обновио манастир, а кнез издао нову повељу, која је изгубљена, а 17. V 1379. патријарх Спиридон је потврдио. Када је деспот Ђурађ 1437. предао Турцима градове Вишеслав и Ждрело, монаси се разбежаше, а у Г. се уселио браничевски субаша, да би га напустио тек када се турска граница померила на север. Манастир се помиње у каснијим турским пописима са имањем, монасима и пореским обавезама. У њему je 1628. боравиo патријарх Пајсије, а 1713. замонашен је Мојсеј (Станојевић), потоњи епископ вршачки. У повлачењу 1718. Турци су га разрушили, такав је дочекао и аустријску окупацију, али су га монаси који су се вратили 1725. обновили. Егзарх М. Ратковић видео га је таквог и описао као стар, неокречен, без звона, са 15 јутара винограда. Већ од 1739. поново је под Турцима, када долази до краткотрајног јачања Г., а игуман Максим дозиђује спољашњу припрату и на потесу Кључ изграђује скривницу у којој се братство скривало и склањало драгоцености. Већ 1765. Турци га спаљују, монаси обнављају, па Турци поново спаљују јер је горњачки игуман Исаија радио за Аустријанце и провео једну шпијунску екипу (официри Покорни и Митесер са пратњом) кроз Пожаревац и Хомоље. Турци су га спалили 1788, па је постао филијала Раванице. Крајем XVIII и почетком XIX в. настају бољи дани, монаси обнављају храм, купују једну воденицу, а Карађорђе им издаје сведочанство да слободно користе планину и своја имања. Монаси су активни у оба устанка, а Г. добија обавезе које његов ктитор није замислио. Прво је одређен за санаторијум у којем су лечени умоболници, потом постаје затвор за тешке осуђенике у оковима, и на крају у њему свештеници издржавају казну епитимије и забране свештенослужења. У I светском рату опљачкали су га Бугари, одневши све драгоцености, међу којима и два звона. Обновљен је 1933, али je поново страдаo у II светском рату када су се у њега 1942. уселили Немци и ту остали до краја рата. У случајно или намерно изазваном пожару поново су несталe многе вредне ствари, међу њима и препис средњовековне оснивачке повеље. Игумана Мардарија (Здравковића) интернирали су у Немачку где је у логору 1942. умро. После рата у Г. се уселила ЈНА и у њему остала до 1953. када су се вратили монаси. Епископ Хризостом претворио га је 1968. у женски манастир и у њега сместио монахиње избегле из Македоније које нису хтеле да се одрекну српства и остану у јурисдикцији расколничке Македонске православне цркве.

Архитектуром Г. припада црквама из доба кнеза Лазара, моравској школи: тролисна основа, три полукружне апсиде, с кубетом на осмостраном тамбуру које лежи на квадратном постољу ослоњено на пиластре. Зидан је каменом кречњаком и кречним малтером, oмалтерисан руменкасто обојеним малтером са дубоко урезаним имитацијама фуга, a покривен оловом које су Турци скинули, па је покривен шиндром. Вероватно је највећим делом из средњег века иако је касније било оправки и доградњи. Трем на јужној и масивни двоспратни четворострани звоник на западној страни дозидани су 1845. Цео објекат покривен је бакарним лимом. Живопис урађен у XVII в. делимично је сачуван, остали део је новијег датума, највише из 1847. када је манастир обновљен, али није до краја живописан. На југозападном пиластру приказан је Христос Добри пастир, са човеком око врата уместо јагњета, а на северозападном је кнез Лазар сигниран као цар. У певничким апсидама разазнају се свети ратници. Иконостас из 1935. у Охриду су резбарили Тимотеј Плезбејев и Павле Матић, а осликали га у Раковици 1937. Слободан Павловић и Милисав Јовић. Сачуване су две престоне иконе из 1839. које је сликао молер Живко. Г. има три капеле: капелу Св. Николе у испосници Григорија Синаита, Зимску капелу уређену у припрати дозиданој са јужне стране манастирског храма и капелу Св. Илије у новом конаку изграђеном 1979. Међу многим посетиоцима Г. истиче се Ђура Јакшић, који му је посветио две песме: „Пут у Горњак" и „Ноћ у Горњаку". Црквица Св. Николе, до које се стиже степеницама, формирана је у комплексу манастира Г. изнад храма, у пећини испод једне окомите стене. Има два одељења: мање у којем је боравио Григорије, и веће у којем се првобитно подвизавао Григорије Синаит Млађи, а по његовој смрти братство га је претворило у храм. Сачуване фреске припадају XV--XVI в. Претпоставља се да их је радио анонимни сликар који је пре тога осликао храм манастира Прохора Пчињског, а одликују се хармоничним колоритом знатне ликовне вредности.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta serbica, Wiennae 1858; Г. Витковић, „Извештај Максима Радковића ексарха београдског митрополита 1733", ГСУД, 1884, 56; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. године по архивским списима", Споменик СКА, 1905, 42, II, 37; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1913; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, VI, Бг 1926.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, „Манастир Горњак", ВСЦ, 1924, 7; С. Палајда, „Постанак манастира Горњака", Браничевски весник, 1935, 1--2; М. Пурковић, „О горњачким повељама", Браничевски весник, 1940, 8; Ђ. Бошковић, „Средњевековни споменици североисточне Србије", Старинар, 1950, 1; Ђ. Сп. Радојичић, „Григорије из Горњака", ИЧ, 1952, 3; Р. Николић, „Живопис црквице Светог Николе у манастиру Горњаку", Саопштења, 1970, 9; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984; М. Цуњак, „Прилог проучавању манастира Горњака у Горњачкој клисури", Viminacium, 1987, 2; В. Касалица, „Цркве и манастири у Горњачкој клисури", Viminacium, 1994, 8--9; В. Ристић, Моравска архитектура, Круш. 1996; G. Subotić, „La plus ancienne peinture murale au monastère Gornjak", Зограф, 1997, 26; А. Давидов Темерински, „Горњак, манастир са испосницом", у: Споменичко наслеђе Србије, Бг 1998; М. Цуњак, Светиње Горњачке клисуре, Смед. 2000.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊАНЕ

ГОРЊАНЕ, село у источној Србији, у горњем делу слива Поречке реке (десна притока Дунава у Ђердапској клисури), између планина Велики и Мали крш. Локалним путем повезано је с општинским средиштем Бором (40 км). Главни део села је на око 450 м н.в., на плећатом развођу долина Лозовице и Љубове реке (слив Поречке реке), чине га две паралелне улице. Насеље се под именом Горјане први пут помиње 1844, када је имало 1.218 становника. Они су били пореклом из Кривеља и прекодунавских крајева. Током послератног периода број становника је смањен за готово три петине. Године 1953. село је имало 2.126, а 2011. 930 становника од којих 61,3% Влаха и 23,7% Срба. То је аграрно насеље у којем се пољопривредом бавило 72,6% економски активног становништва. Важно занимање је узгој оваца. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта, ветеринарска амбуланта и две пољопривредне задруге. Ван тог дела села, на великим удаљеностима налази се неколико малих заселака.

С. Ђ. Стаменковић

У атару села, на локалитету Манастир, постоје остаци средњовековне цркве (XIV в.). Археолошки је истражена, али резултати још нису објављени. Димензије су јој око 10 м х 5,6 м. У припрати, уз јужни зид откривен је ктиторски гроб. Зидови су очувани до у висину једног метра. Карактеристично је да је припрата нешто ужа од саме цркве, вероватно надограђена у другој фази. Око цркве су видљиви трагови зидова и од неких других просторија, што може упућивати на то да је у питању манастирска црква.

С. Мишић

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊАЧКА ЕПИСКОПИЈА

ГОРЊАЧКА ЕПИСКОПИЈА, један од назива Параћинске епархије, настао по манастиру Горњаку, који је вероватно био једно од седишта параћинског епископа. Помен Јоакима горњачког сведочи да је Параћинска епархија остала активна дуже време. Он је 1640. уредно обновио свој стари берат после ступања султана Ибрахима I (1640--1648) на престо плативши пешкеш од 9 дуката. Турски архив пружа још неке занимљиве податке. Јоаким је изгубио берат исте године и морао поново да плати пешкеш, па му је „Порта Среће поновo издала берат, те је постао владика". У дефтеру је халифа султанове Црквене канцеларије дописао: „Предао је Порти Среће хиљаду пет стотина акчи пешкеша. Нико да га не спречава. Он је штићеник садашњег бостанџи-баше". Постоји и још један значајан додатак у дефтеру: „Реченом Јоакиму Горњачком припада и манастир Враћевшница". Када је на престо ступио султан Мехмед IV (1648--1687), Јоаким је 1649. обновио берат али није платио пешкеш, можда због тога што је код претходног султана платио два пута или што је имао моћног заштитника на Порти, тек „споменути пешкеш му је поклоњен... Са одговарајућег места дат му је нови берат". Тада је као његова област означена „митрополија Параћина и Рудника и њиховог подручја".

ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", ГЛАС САНУ, Одељење историјских наука, 1980, 2.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊАЧКА КЛИСУРА

ГОРЊАЧКА КЛИСУРА, клисура у источној Србији, у горњем делу долине Млаве на југозападној периферији Хомољских планина. Њена је дужина 12,6 км и протеже се између села Изворица, 4 км западно од Крепољина, до села Ждрело, 14 км југоисточно од Петровца на Млави. Дно клисуре је на висини од око 160--200 м, док су околне стране десно од реке високе до 469 м. На потезу од последњих 4 км, на левој страни клисуре је много стеновитих одсека. Највећи део клисуре је сачињен од јурских кречњака са рожнацима, као и од титонских масивних, најчешће спрудних кречњака. Крајњи западни и крајњи источни део Г. к. у уском појасу изграђују тријаски пешчари (сајски слојеви), кластити и карбонатне стене (кампилски слојеви), те кречњаци анизијског и ладинског ката. У клисури Млава са десне стране прима кратку притоку Брезничку реку, а са леве стране Крупају, Медведничку реку и Дубочицу. Странице клисуре су под шумом. У Г. к. се налазе манастир Горњак, руине манастира Благовештење и неколико других грађевина из средњег века и римских времена, због чега је читаво подручје под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја. Кроз Г. к. пролази пут Пожаревац--Бор.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Миљковић, Хомоље, Н. Сад 1992.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ БИЉАНЕ

ГОРЊЕ БИЉАНЕ, село у Хрватској, у Задарској жупанији, у општини Бенковац, 13 км јужно од Новиграда. Налази се у Равним котарима, на југозападним падинама брега Дебело брдо (341 м), око 3 км јужно од пута Задар--Обровац. Село је дисперзивног типа, на висинама 200--280 м и чини га неколико заселака названих по презименима фамилија. Године 1857. имало је 289 становника и њихов број је константно повећаван -- 1991. било је 1.056 житеља, од којих су 97,8% били Срби, а 0,2% Хрвати. После грађанског рата становништво је прогнано и до 2001. у селу је остало да живи 59 људи (Срби 21, Хрвати 31). Године 2011. пописано је 171 лице, а етничка структура није позната. Основне делатности становништва су пољопривреда и сточарство (овчарство). У највећем засеоку Смилчић је православна црква посвећена Великомученику Георгију. Подигнута је у другој половини XIV в., обновљена 1537, а оштећена гранатом у рату 1991--1993. Филијални храм посвећен Св. Архистратигу Михаилу, грађен 1937/38, гранатиран је у грађанском рату 90-их.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија православља, 1, Бг 2002.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ БРИЈАЊЕ

ГОРЊЕ БРИЈАЊЕ, село у јужној Србији, у долини Пусте реке (лева притока Јужне Мораве), на путу који повезује општинско средиште Бојник (11 км) са Брестовцем у долини Јужне Мораве. Налази се на левој страни долине, на око 240 м н.в. Насеље је компактно, формирано спонтано уз главни пут, те неколико локалних путева. Први пут се помиње 1516. Староседеоци су се доселили са Косова, а после турске владавине из околине Врања, Власотинаца, Црне Траве и Грделичке клисуре. После II светског рата наступила је депопулација, која је смањила број становника за више од три петине. Године 1953. било је 1.013, а 2011. 393 становника, од којих 99% Србa. У пољопривреди је радило 76% економски активног становништва. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа и предшколска установа.

С. Ђ. Стаменковић

У атару села регистрована су два касноантичка локалитета, Црквиште или Дуњчики и Кале или Гргец. Локалитет Црквиште/Дуњички простире се на платоу званом Крушица. Са локалитета потиче примерак рановизантијског бронзаног новца, фолиса и две фибулe са посувраћеном стопом. Локалитет Кале/Гргец налази се југоисточно од села Г. Б., у непосредној близини локалитета Црквиште. Лежи на врху брда које са северне стране уоквирује ток Пусте реке, а са јужне Крушица, која се у подножју брда улива у Пусту реку. На врху узвишења, са највишом тачком на 336 м н. в., налази се утврђење, оријентисано приближно у правцу север--југ. Утврђењу се приступа са јужне стране, гредом која се спушта ка фортификацији. Прилаз је ојачан бедемом, јасно уочљивим у конфигурацији терена. Фортификација је издужене овалне основе. У њеној унутрашњости назиру се остаци грађевина од камена, покривених црепом, чији се уломци могу наћи на површини локалитета. У старом нумизматичком инвентару Народног музеја у Лесковцу постоји податак о налазу римског новца узурпатора Максимуса (383--388). Са локалитета потичу и примерци емисија рановизантијских фолиса и полуфолиса кованих у раздобљу VI--VII в., налази рановизантијског оружја, оруђа, делови ковачког алата, гвоздени ножеви, фибуле, копче, део браве, прстен, жижак, пршљенци, уломци стакла, фрагментована опека, као и велике оловне плоче димензија око 1 x 1 м. Међу овим предметима посебно се издваја крстообразна фибула из IV в.

С. Стаменковић

ИЗВОРИ: Архива Археолошког института у Београду; Архива Народног музеја у Лесковцу.

ЛИТЕРАТУРА: С. M. Филиповић, „Етнолошке белешке из Пусте Реке", ЛЗ, 1961, 1, 13; С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја, Бг--Лесковац 1988, 39, 303; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Ђорђевић, A. Георгиадис-Мустакидис, Пуста река (Подгора), Књажевац 2009.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ВИДОВО

ГОРЊЕ ВИДОВО, село у долини Велике Мораве, 9 км јужно од општинског средишта Параћина. Ауто-пут Београд--Ниш је око 2 км источно од насеља, а ближе су му железничка пруга и локални пут истог правца. Насеље је уз старо корито Велике Мораве, пресечени меандар Моравиште, на око 130 м н.в. Чине га два дела: Доња Мала је уз реку, а Горња Мала је источније од ње. У првом делу насеља распоред улица је мрежаст и са више знакова стихијске градње. Горњу Малу чине две дуге паралелне улице. Село се први пут помиње 1570. Староседеоци су се досељавали током XVIII и XIX в. са Косова и из Јужног Поморавља. Током послератног периода дошло је до депопулације. У селу је 1961. било 1.073 житеља, а 2011. у њему је живео 781 становник, од којих су 98,7% Срби. У пољопривреди су била ангажована 24 лица или 17,6% активног становништва, док је 50% радило у прерађивачкој индустрији, у оближњим градовима, бавећи се занатлијским занимањима. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа и дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ВРТОЧЕ

ГОРЊЕ ВРТОЧЕ → ВРТОЧЕ

ГОРЊЕ ВРХОВИНЕ

ГОРЊЕ ВРХОВИНЕ, село у Хрватској, у Личко-сењској жупанији, 25 км југозападно од Плитвичких језера, изграђено на југозападним обронцима планине Мала капела. Село је дисперзивног типа и протеже се 5 км дуж југозападног обода Врховинског поља. На северозападној периферији села, код села Врховине, налазе се локални пут Оточац--Кореница и железничка пруга Карловац--Книн. Године 1991. у селу је живело 544 становника, од којих Срба 95,8%, а Хрвата 1,8%. Током грађанског рата популација је до 2001. смањена на 213 лица (Срба 124, Хрвата 82). До 2011. број становника је порастао на 300. Основне делатности становништва су пољопривреда и сточарство. У селу се налази храм у барокном стилу који је посвећен Св. Николи. Саграђен је 1747, порушен у II светском рату, а потом обновљен.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ДРАГОВЉЕ

ГОРЊЕ ДРАГОВЉЕ, село у јужној Србији, на југоисточним обронцима Бабичке горе, изнад долине Кутинске реке (леве притоке Нишаве). Око 1 км источно од села је локални пут према општинском центру Гаџином Хану (17 км) и Нишу. Насеље је дисперзивног типа и чине га девет заселака са родовским именима, који се простиру по планинским косама на висинама 480--580 м н.в. Први помен села је у турском попису из 1498. Ово је изразито депопулациона средина. Године 1961. село је имало 1.212, а 2011. 329 становника од којих су 96,4% Срби. Аграрна занимања ангажовала су 56,6% активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем било запослено ван села.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ДУБРАВЕ

ГОРЊЕ ДУБРАВЕ, село у Хрватској, у Карловачкој жупанији, 13 км северно од Огулина, изграђено источно од долине Добре (десна притока Купе), на висинама 200--250 м. Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака. Јужно од њега је железничка пруга Загреб--Ријека са станицом. Са Огулином је повезано локалним путем. Село је 1857. имало 1.776 становника, чији се број касније смањивао. Највеће смањење догодило се током II светског рата -- 1931. било је 816, а 1948. 430 становника. До 1991. остало је 147 житеља, а до 2001. 119, од којих су 84,9% Срби и 14,3% Хрвати. Године 2011. регистровано је 92 становника, а етничка структура није позната. Основне делатности мештана су пољопривреда и сточарство. У селу се налазе месна канцеларија, пошта и православна црква Св. Петке, која је подигнута 1730, страдала у II светском рату, обновљена 1972, а у рату 1991--1993. поново оштећена и девастирана.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ЗУНИЧЕ

ГОРЊЕ ЗУНИЧЕ, село у источној Србији, на западној подгорини Старе планине, изнад долине Белог Тимока, у уској долини његове десне притоке Сиње реке. Пут и железничка пруга који повезују општинско средиште Књажевац (4 км) и Зајечар су на западној периферији села. Насеље је издужено правцем долине Сиње реке, а његов источни део чини само једна улица уз локални друм за суседно село Берчиновац. У западном делу села, где је долина шира, формиране су две улице. Први помен села је из 1454. Депопулација је наступила крајем XX в. Године 1981. село је имало 606, а 2011. само 420 становника од којих је 97,1% Србa. Пољопривреда је ангажовала само 50,6% економски активног становништва. Од неаграрних занимања највише је била заступљена прерађивачка индустрија са 22,2% лица, која су у највећем броју радила у Књажевцу. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, задружни дом и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ЈАРУШИЦЕ

ГОРЊЕ ЈАРУШИЦЕ, село у Шумадији, на побрђу око реке Раче (леве притоке Велике Мораве). Локалним путем повезано је са путем Крагујевац (општински центар, 18 км) -- Београд. Насеље је дисперзивног типа, заузима велику површину и чини га неколико издвојених заселака, изграђених на висинама 220--300 м. Основано је око 1800. досељавањем становништва из Старе Србије, Јасенице, Груже, Лепенице, Херцеговине и са Косова. Од 1953, када је у селу живело 957 становника, популација је смањена за више од две петине. Године 2011. имало је 548 становника, од којих су 97,4% били Срби. Пољопривреда је упошљавала 69,6% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта и ветеринарска станица.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ КОРМИЊАНЕ

ГОРЊЕ КОРМИЊАНЕ, село на источној периферији Косова и Метохије, у суженом делу долине Биначке Мораве. Оно се налази у малом проширењу између Изморничке клисуре на западу и Кончуљске клисуре на истоку. Село је на десној страни реке, а на левој страни је пут Гњилане--Бујановац, са којим је Г. К. повезано мостом који је у суседном селу (Доње Кормињане). Припада општини Косовска Каменица. Општинско средиште је 14 км према северозападу и са селом је повезано асфалтним путем. Насеље је компактно, изграђено на северној периферији планине Скопске Црне Горе, према долини Биначке Мораве, на око 430 м н.в. Пружа се правцем југозапад--североисток. По предању село је настало у XV в. на другој страни реке и звало се Штицаре. Савремено име добило је 1830. и од оснивања је етнички хомогено српско село. Године 1991. попис је регистровао 545 становника, од којих су 99,6% били Срби. На његовој источној периферији је дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ КОШЉЕ

ГОРЊЕ КОШЉЕ, село у западној Србији, у Подрињу, на северозападним обронцима планине Повљен, изнад дубоких долина Требуће и Трешњице (десна притока Дрине). Локалним путем повезано је са друмом између општинског средишта Љубовије (32 км) и Бајине Баште. Село је дисперзивног типа и чини га велик број малих заселака изграђених на висинама 600--1.020 м. Г. К. је саобраћајно веома изоловано село. Први помен је из 1476. Староседеоци су досељени из Пиве у Црној Гори. Од 60-их XX в. овде влада депопулација, која је смањила број становника за више од три петине. Године 1961. било је 1.378, а 2011. 532 мештанина од којих су 98,1% били Срби. Аграрна занимања су ангажовала 94,5% економски активног становништва. Важна привредна грана је сточарство. У селу се налазе две четвороразредне основне школе, а у засеоку Гребен месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ КРАЈИНЦЕ

ГОРЊЕ КРАЈИНЦЕ, село у јужној Србији, у долини Јужне Мораве, 9 км источно од општинског центра Лесковца. Локалним путем повезано је са путем Лесковац--Власотинце. Збијеног је типа, саграђено на око 230 м н.в., на левој страни Јужне Мораве. Размештај улица је мрежаст. Село се помиње од XIV в. Староседеоци су досељени крајем XIX в. из околине Власотинца. Током друге половине XX в. популација је увећана. Године 1948. било је 563, а 2002. 786 становника. Депопулација је наступила у првој деценији XXI в. Године 2011. село је имало 738 становника од којих су сви били Срби. Пољопривредним занимањима бавило се 70,8% активног становништва. Веома је заступљена производња поврћа. У насељу се налази четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ КУСЦЕ

ГОРЊЕ КУСЦЕ, село на северу Горње или Биначке Мораве, 4 км северно од општинског средишта Гњилана, с којим је повезано локалним путем. Насеље је издужено долином реке Барчуге на 550--600 м н.в., а улице су кратке, кривудаве и мрежасто распоређене. Претпоставља се да је село настало крајем XVII в. Становништво је досељено из околине Прилепа, Врања, Јабланице, новобрдске Криве Реке, околних села и др., а има Албанаца (мухаџири -- досељени 1878. из Јабланице и околине Лесковца) и Црногораца. Исељавање српског живља почело је 1974. Године 1991. било је 1.684 становника, од којих су 99,8% били Срби. У селу се налазе црква посвећена Св. Сави, основна школа, културно-уметничко друштво и амбуланта. Југозападно од села су остаци цркве Св. Петке, а 2 км од села, на потесу Шиготинце, налазе се зидови још једне цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ

ГОРЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ, село у западној Србији, на северним падинама планине Повљен, изнад леве долинске стране реке Градац, десне притоке Колубаре. Локалним слепим путем повезано је с општински центром Ваљевом (16 км). Насеље је дисперзивног типа и чини га већи број заселака названих по фамилијама. Заузима велику површину, а засеоци су на висинама 360--850 м. Први помен села је из 1737. Староседеоци су се доселили из Старог Влаха и Црне Горе. Изразито је депопулационо подручје и током послератног периода број становника је смањен за више од две трећине. Године 1953. било је 1.249, а 2011. 391 становник (99,5% Срба). Пољопривредом се бавило 70,6% економски активног становништва. У селу се налазе црква и четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ЛИПЉЕ

ГОРЊЕ ЛИПЉЕ, село у средњој Босни, у Републици Српској, у општини Теслић, на сјеверној падини планине Борја у долинама и на развођима Липљашнице и Вруће ријеке (слив Мале Усоре односно Босне). Кроз њега пролази пут Теслић -- Котор Варош, а општински центар је удаљен око 23 км. Чини га неколико међусобно удаљених заселака без икаквих објеката јавног стандарда. То је један од разлога депопулације. Године 1981. село је имало 1.031, а 1991. 698 становника од којих су 97,9% били Срби. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 530 становника.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

Ч. Црногорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ЉУБИЊЕ

ГОРЊЕ ЉУБИЊЕ, село на Косову и Метохији, на северној страни Шар-планине, изграђено на десној страни долине Љубињске реке (лева страна слива Белог Дрима). Око 5 км северно од села је локални пут који повезује општинско средиште Призрен са Косовском котлином и долинама Призренске Бистрице и Лепенца. Село је са њим повезано сеоским путем, а општински центар је удаљен око 15 км. Насеље је изграђено око 150 м изнад дна долине Љубињске реке, на заравњеном делу њене стране на 1.000--1.100 м н.в. Компактно је, са уским и кривудавим улицама. Помиње се 1348. у повељи цара Душана манастиру Св. Арханђели, а мештани дародавци, Срби из Љубиња, наводе се у Поменику манастира Св. Тројице код Мушутишта, који се води од 1465. На карти „Краљевство Србије" из 1689. унето је под називом Љубоња. Из средњовековног периода постоје остаци цркви Св. Петке и Св. Недеље. Раном исламизацијом Срба староседелаца, која је наступила одмах после 1690, створена је у XVIII в. муслиманско-српска тампон-зона која је спречавала арбанашко продирањe у Средачку и суседну Сиринићку жупу. Исламизација Срба ипак је праћена и албанизацијом. У Г. Љ. попис је регистровао 1991. 2.081 становника, од којих је већина муслимана српског матерњег и говорног језика (97,1%), а било је и Срба и Албанаца. У селу се налазе основна школа и џамија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ МЕЂУРОВО

ГОРЊЕ МЕЂУРОВО, село у долини Јужне Мораве, 7 км југозападно од општинског средишта Ниша, с којим је повезано локалним путем. Уз западну ивицу насеља је пруга Ниш--Скопље, али без железничке станице. Ауто-пут истог правца је око 2 км источније. Насеље је у долинској равни на око 186 м н.в., збијеног је типа са кривудавим улицама. Село се први пут помиње 1498. У време Аустро-турског рата 1690. било је расељено. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Године 1948. било је 922, 1961. 1.084, а 2011. 1.011 становник, од тога 94,3% Срба. Због близине Ниша већина становника се определила за неаграрна занимања. Пољопривредом се бавило само 4,6% економски активног становништва. Највише људи радило је у прерађивачкој индустрији, трговини и грађевинарству. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ МЕСТО

ГОРЊЕ МЕСТО (горњи престо), епископски трон у олтарској апсиди. Смештен је на централном месту, тј. на крајњој источној тачки у луку олтарске апсиде под полукалотом, између седишта уз зид олтара, на узвишеном месту, подијуму од 1--2 степеника. Првобитни назив био је трон (qrovno") и катедра (kaqevdra), у значењу престо, али га је Јован Златоусти у својој Литургији назвао г. м. (hJ a[nw kaqevdra), што се одржало у пра-кси. Лево и десно су столице ниже, без узди-гнутог подијума, назване мањи или споре-дни престоли (qrovnoi deuvteroi), а све скупа са г. м. названо је синтрон (suvnqrono"), тј. сапрестоље. Богословски основ за постављање г. м. јесте писање Јована Богослова о виђењу описаном у Откривењу. Он је видео „престо, стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко", око њега беше још 24 мања престола на којима је седело 24 старешине „обучене у беле хаљине, и са венцима златним на главама својим" (Отк 4,2.4). Касније Јован открива да је на престолу седео Бог којем се поклонише 24 старешине (Отк 19,4). Како олтар симболизује храм на небу, било је природно да и у храму на земљи буду постављени престо и сапрестоља.

По писању црквеног историчара Јевсевија трон је у храму поставио цар Константин за седење црквених великодостојника. Св. Симеон Солунски дао је богословско објашњење постављања седишта која окружују свети престо у олтару. Г. м. представља небески престо Христа, који седи са десне стране Бога Оца, и намењено је епископу да на њему седи за време читања апостола на Литургији. Св. Герман Цариградски објашњава да уздизање епископског трона представља не само висину епископског чина него и Христово телесно вазнесење на небо чиме је људску природу уздигао изнад анђела. Полазећи ка г. м., епископ говори: „Благословен који долази у име Господње", потом га благосиља имјанословно говорећи: „Благословен си на престолу славе Царства Твога, Ти који седиш на Херувимима свагда, сада и увек и у векове векова. Амин". Пре седања у трон епископ скида са себе омофор у значењу да је Оцу привео изгубљену овцу, тј. верни народ. Остала седишта намењена су за седење свештеника у исто време кад седи и епископ, при чему представљају учешће апостола у слави Христовој. Ђакони немају право седења. Епископ представља Христа, а свештеници апостоле. Изнад г. м. слика се Христос као архијереј на престолу благосиљајући имјанословно. Лево и десно сликани су апостоли у сцени причешћа или архијереји у сцени великог входа.

Постављање г. м. и сапрестоља у храмовима решавано је на два начина. Старији начин била је изградња подигнутог банка уз зид при чему је средње место за г. м. уздигнуто за степеник. Често је постављано у ниши (удубљење) са лучним завршетком, као што је решаван и простор за проскомидију (северно) и ђаконикон (јужно). Јастуци на банку одређују седишта за свештенике. Други начин је постављење подијума од дрвета или бетона на којем се поставља одговарајућа тапацирана столица са високим наслоном за леђа и ослонцем за руке. С обзиром на то да символише Божији престо, у срећним временима и код богатих ктитора трон је позлаћиван. Лево и десно од г. м. постављају се столице на поду, дакле без подијума, за седење свештеника. Од вештине и маште уметника зависи дуборез на трону (орао, епископска митра, грб СПЦ јер епархије немају своје грбове, стилизовани крстови, биљни или геометријски преплет) и осталим столицама.

ЛИТЕРАТУРА: Веніаминъ, Новая скрижаль, СПб 1891.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ НЕДЕЉИЦЕ

ГОРЊЕ НЕДЕЉИЦЕ, село у западној Србији, на левој страни долине Јадра, северно од локалног пута који повезује општинско средиште Лозницу (12 км) са Ваљевом. Насеље је дисперзивног типа, а већина кућа је дуж две дуге косе. У историјским изворима село се помиње од 1528, касније је било расељено па обновљено у другој половини XVIII в. досељавањем становништва из Црне Горе, Босне, околине Требиња и др. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Године 1953. било је 942, 1991. 811 становника, а затим је наступила депопулација. Године 2011. село је имало 717 становника од којих су 95,3% били Срби. Аграрним занимањима бавило се 42,9% економски активног становништва. Посебно је заступљен узгој јагодичастог воћа (малина). Већина становништва бавила се непољопривредним занимањима и радила је у оближњој Лозници (предњачили су трговина, прерађивачка индустрија и грађевинарство). У селу се налази црква.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ НЕРОДИМЉЕ

ГОРЊЕ НЕРОДИМЉЕ, село на западном ободу Косовске котлине, у долини реке Неродимке, оивичене са северне стране Неродимском планином, а са јужне планином Куркулицом. Припада општини Урошевац, а с општинским центром повезано је асфалтним путем дугим 8 км. Компактно насеље је изграђено на самом крају долине, на око 620 м н.в. Краљ Милутин је на овом месту имао дворац. У прошлости се село помињало више пута -- у Грачаничкој повељи краља Милутина 1311--1316. под именом Родимља, у дечанским хрисовуљама као Породимља и Неродимља. У близини села се налазила тврђава Петрич. Први податак о броју становника је из турског пописа 1455, када је постојало 71 српско домаћинство. Године 1921. у пописном кругу Неродимље живело је 4.122 становника од којих 20,7% православаца, а 79,3% муслимана. Године 1948. било је 3.738 становника: 24,1% Срба и 75,7% Шиптара. Године 1991. село је имало 652 становника, од којих 93,4% Срба. Срби, који су се досељавали од средине XVIII в. и у XIX в. из Маревца, Старог Качаника, Могиле, Сиринића и других крајева, последњих деценија XX в. исељавали су се највише у Велику Плану и Баточину, а у потпуности су расељени средином 1999. У селу су темељи три православне цркве, добро очуван манастир и православна црква Св. Архангела изграђена у XIV в., а обновљена 1700, те основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ПОДУНАВЉЕ

ГОРЊЕ ПОДУНАВЉЕ , специјални резерват природе на северозападној периферији Бачке, успостављен Уредбом о заштити специјалног резервата из 2001. На северу почиње државном границом према Мађарској, западна граница је река Дунав од 1.376. до 1.433. км тока, a на југу се простире око 1 км узводно од Безданског моста. Источна граница је разуђена и највећим делом је повучена правцима фосилних корита Дунава и канала који су дуж њих ископани као што су Бајски канал, Барачка, Капола вода, а неколико њих имају исте називе као што су Стари Дунав и Дунавац. Највећим делом то су терени алувијалне равни Дунава, од којих је већина насипима брањена од високих вода. На њима је велик број старих корита Дунава, од којих су нека ујезерена. Суве површине између корита зову се острва. Између Бездана и Бачког Моноштора граница је померена даље према истоку, а обухвата и шуму Козару. На том месту је резерват широк око 12 км. У сектору Апатина, на дужини од око 5 км, тамо где корито Дунава долази до алувијалне терасе, територија резервата је прекинута и наставља се јужно од града. Укупна површина Г. П. је 19.648 ха, од чега је 48,8% покривено шумама, а само 7,7% су пољопривредне површине и земљишта намењена за остале сврхе. Територија је категорисана у три степена заштите. Најстроже мере предузимају се на седам локалитета укупне површине од 261,62 ха (1,3% укупне површине), а заштићени су водени, барско-мочварни екосистеми, аутохтоне шуме и слатине. Нижи степен заштите је на 14 локалитета укупне површине 4.843,81 ха (24,7%), а за сваки од њих посебно су одређене дозвољене и забрањене активности. У највећем делу резервата, 14.542,57 ха, мере заштите су блаже и дозвољено је предузимање неких хидротехничких мера, контролисан ловни, риболовни и сафари туризам, коришћење пешчаних плажа, означавање пешачких стаза и др. Вегетацију Г. П. чине алувијалне шуме врба и топола, усколисног јасена и храста лужњака, мозаично распоређене са старим рукавцима Дунава, барама, мочварама, воковима и влажним ливадама. На лесној заравни Штрпца и Козаре присутне су и слатинске заједнице са храстовим шумама. На територији резервата констатовано је 57 биљних заједница (шумске, жбунасте и зељасте), са око хиљаду биљних врста од којих су многе реликтног карактера. Констатоване су 32 врсте дневних лептира, 11 врста водоземаца, 9 врста гмизаваца, 230 врста птица, од којих су 150 гнездарице, 30 врста сисара од којих су многе ретке и угрожене. Г. П. је проглашено за подручје значајно за птице 2000, како због гнездилишне орнитофауне, тако и оне која је на сеоби или зимовању. Г. П. је посебно значајно као подручје највеће гнездилишне популације орла белорепана, црне роде и дивље гуске у Србији, као и велике колоније великог корморана, гака, мале и велике беле чапље, жуте и црвене чапље и др. Специјални резерват Г. П. је део шире заштићене зоне чији је један део Копачевски рит на десној обали Дунава у Барањи, а други део уз резерват биосфере Дунав--Драва--Мура у Мађарској.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојановић, Специјални парк природе Горње Подунавље -- географски приказ, заштита, коришћење, Н. Сад 2002.

В. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ РАТАЈЕ

ГОРЊЕ РАТАЈЕ, село у северном делу Александровачке жупе, на благим падинама брда Риљевине (436 м) и Васинке (380 м), изнад долине Мале реке. Локалним путем дугим 3 км повезано је с путем који повезује општинско средиште Александровац (10 км) са Крушевцем. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико заселака, формираних дуж локалних путева и названих по презименима фамилија. Простире се на висинама 260--410 м н.в. Село је формирано крајем XVIII в. досељавањем становништва из Црне Горе и Тетова. Током послератног периода почела је блага, а касније све бржа регресија броја становника и популација је смањена за више од две петине. Године 1953. било је 1.155, а 2011. 676 становника, од којих су 99,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 36,2% економски активног становништва. Важна делатност је виноградарство. Знатније групе запослене су и у прерађивачкој индустрији, трговини и образовању, највећим бројем у околним градовима. У селу се налазе црква, основна школа, здравствена станица, месна канцеларија, винарски подрум капацитета 180 вагона и погон конфекције.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ РАТКОВО

ГОРЊЕ РАТКОВО, село у западном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Рибник, изграђено на југозападним падинама планине Мањаче, западно од Мочилачког поља и локалног пута Бањалука--Кључ. Насеље је дисперзивног типа, а заселци се протежу начелним правцем сјевер--југ на граници виших терена на западу и низа увала на истоку. Током послијератног периода ово је била депопулациона средина. Године 1948. село је имало 1.833, а 1991. 502 становника од којих су 99,2% Срби. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 267 становника. Становништво се у условима крашког терена бави углавном овчарством, али и воћарством и производњом млијека.

М. Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ СЕЛО

ГОРЊЕ СЕЛО, насеље на северној страни Шар-планине, у Средској жупи, у општини Призрен, изграђено у изворишном делу долине Призренске Бистрице, источно од локалног пута Призрен--Штрпце--Урошевац. Од општинског центра удаљено је око 25 км. Село је компактно на око 1.200 м н.в., са мрежасто распоређеним улицама. Помиње се 1348. у Арханђелској повељи цара Душана као насеље „на Средској именом Село". Током 70-их година XIX в. у њему је било 77 српских и 13 муслиманских кућа. Године 1947. у селу је било 79 српских кућа (26 родова) и 21 кућа Срба муслимана (8 родова). Српске фамилије чине старинци и старији досељеници из околине Призрена и Кичевске котлине, док су муслимански родови пореклом из западне Македоније (Кичевије) или су исламизирани Срби из околине Призрена. Исељавања из економских разлога почела су крајем XIX в. Године 1991. попис је регистровао 361 становника, од којих 78,1% муслимана, 13,6% Срба, 6,9% Албанаца и др. У селу се налази четвороразредна основна школа.

Д. Р. Гатарић

У Г. С. се налази Црква Св. Ђорђа. Историјат цркве није познат. Реч је о једнобродној правоугаоној цркви скромних димензија, засведеној полуобличастим сводом. Апсида је изнутра полукружна, а споља тространа. Грађевина је подигнута крајем XVI и почетком XVII в. Накнадним рушењем западног зида наос је продужен и проширен; том приликом начињена су два улаза, један са запада, а други са југа. Занимљивост храма представља камени тимпанон над јужним улазом на којем су у плитком рељефу уклесане две симетрично постављене птице и разлистали крст. Припрата и дрвени куполни звоник призидани су у XIX в. Звоник је 1945. срушен и замењен садашњим. Зидно сликарство сачувано је на свим зидовима најстарије грађевине, док је програм западног зида уништен приликом позније доградње. Живопис потиче из прве половине XVII в. и својим распоредом и темама не одступа од програма храмова овог периода. Према стилским одликама, живопис се приписује локалним мајсторима невеликих домета који су радили у црквама у Богошевцима и Готовуши. Иконостас и иконе потичу из XIX в. Црква поседује и руске иконе Распећа Христовог са Богородицом Казанском и светитељима и Св. Николе, као и седефни и филигрански крст, такође из XIX в.

Б. Стевановић

ЛИТЕРАТУРА: П. Пајкић, „Цркве Средачке жупе из турског периода", ГМКМ, 1958, 3; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557--1614, Н. Сад 1965; П. Пајкић, „Сеоске цркве XVI--XVII века на Косову", ГMК, 1984, 13--14; М. Ивановић, „Црквени споменици XIII--XX века", у: Задужбине Косова, споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 2002; Mnemosyne, финални извештај, пројекат заштите природног и културног наслеђа у Метохији јул 2001--јун 2002, Бг 2003; Мартовски погром на Косову и Метохији 17--19 март 2004. с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Бг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ СРЕДИЦЕ

ГОРЊЕ СРЕДИЦЕ → СРЕДИЦЕ ГОРЊЕ

ГОРЊЕ СТОПАЊЕ

ГОРЊЕ СТОПАЊЕ, село у Лесковачкој котлини, с обе стране реке Јабланице, 2 км западно од општинског средишта Лесковца. Кроз село води пут Лесковац--Бојник. Насеље је настало окупљањем кућа дуж друма, издуженог је облика, са мрежастим распоредом улица. Јабланица га дели на два дела, повезана бетонским мостом. Први помен села је из 1516. Староседеоци и досељеници после II светског рата потичу из Врањског краја, Јабланице и околине Црне Траве. Током послератног периода село се трансформисало у приградско насеље и популација се повећавала од 507 1948. до 1.829 становника 2011, од којих су 98,1% Срби. У пољопривреди је било упослено само 1% активног становништва, док је много више лица радило у непољопривредним делатностима; прерађивачкој индустрији (20,6%), државној управи и одбрани (19,8%), трговини (19%). Највећи део активног становништва ради у Лесковцу, а допунско занимање им је повртарство. У насељу се налазе четвороразредна основна школа и здравствена станица.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ХРАСНО

ГОРЊЕ ХРАСНО, село у Херцеговини, у Федерацији БиХ, на источној периферији општине Неум, смјештено на крашкој површи Хумине, сјеверно од сјеверозападне периферије Поповог поља и врела Требишнице. Кроз село пролази локални пут који повезује Столац (22 км) и Неум (38) км. Село је дисперзивног типа и чини га неколико заселака изграђених уз мале партије обрадивих површина, на висини од око 300 м н.в. Ово је депопулациона средина. Године 1953. у селу је живјело 513 становника, а до 1991. њихов број је смањен на 186, од којих су 58,1% Срби и 39,2% Хрвати. У средишту села налазе се православна црква и зграда основне школе. Основне дјелатности становништва су уситњена земљорадња и сточарство.

Т. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊЕ ЦРНИЉЕВО

ГОРЊЕ ЦРНИЉЕВО, село у западној Србији, на северним падинама планине Влашић и на изворишном делу реке Тамнаве (лева притока Колубаре). Западно од села је локални пут који повезује Коцељеву с општинским средиштем Осечином (8 км). Насеље је дисперзивног типа и чини га већи број издвојених малих заселака изграђених по планинским косама. У долинама између њих нема кућа. Насеље се простире на висинама 220--320 м н.в. Први помен насеља је из 1528. Староседелачко становништво је досељавано од краја XVII до XIX в. из Рађевине, Јадра, Старог Влаха, Срема, околине Ужица и Ваљева. Током послератног периода број становника смањен је за готово две трећине. Године 1953. било је 1.155, а 2011. 416 становника, од којих 98,8% Срба. Пољопривредом се бавило 92,8% активног становништва. За овај крај карактеристична је производња малина и купина. У доњем делу села налазе се четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Ту је и извориште угљенокиселе воде, температуре 16--18 ^0^С.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, Ж. Ј. Грујичић, Насеља општине Осечина, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ АДРОВАЦ

ГОРЊИ АДРОВАЦ, село у средњем делу Србије, на североисточним обронцима планине Мали Јастребац, на левој страни долине Сувог потока, који се у Јужну Мораву улива са леве стране, низводно од Алексинца. С општинским средиштем Алексинцем повезано је слепим локалним путем дугачким 10 км. Први помен Г. А. је из 1516. Село се простире на висинама од 200 до 330 м н.в., дисперзивно је и чини га неколико издвојених делова (Стевићи, Павловићи, Ђорићи, Прокићи, Петровићи и др.). Године 2011. у њему је живело 105 становника (99% Срба).

С. Ћурчић

Црква Св. Тројице подигнута је на месту погибије руског пуковника Николаја Рајевског у Српско-турском рату (20. VIII 1876), који је послужио као модел за лик Вронског у роману Ана Карењина Л. Н. Толстоја. Црква је подигнута као спомен-храм, ктиторством пуковникове рођаке Марије Рајевски. Она је из Русије донела план храма конципован у византијском стилу. Црква је подигнута под надзором нишког епископа Никанора, а освећена је 2. IX 1903, како је исписано на мермерној плочи на јужној спољној фасади. Основа цркве је у виду крста, над чијим пресецима се уздиже широка купола. Фасаде храма су декорисане црвено-окер керамиком, што је одговарало истористичким идејама о православној архитектури. Иконе на иконостасу биле су постављене на ниској олтарској прегради, али су током времена нестале. Зидно сликарство цркве извео је Душан Обреновић, сликар из Крагујевца, по предлошцима угледног руског сликара Виктора Васњецова, како је наведено у натпису у куполи. Оно је конциповано тако да истакне основе руске и српске националне идеологије. На северној страни наоса истакнута је руска идеологија са представом покрштавања Руса, док је на јужној насликано Крунисање Св. Стефана Првовенчаног. У доњој зони представљени су и Св. Александар Невски и Св. кнез Лазар. На западном зиду насликан је и портрет пуковника Рајевског.

Н. Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, 1, Бг 2001; Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882--1914), Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БАРАЋИ

ГОРЊИ БАРАЋИ, село у централном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Мркоњић Град, изграђено на јужним обронцима планине Димитор, уз горњи скаршћени дио долине ријеке Сокошнице који се зове Бараћке баре. На југозападној периферији села је локални пут који повезује оближњи градић Шипово са околним планинским селима и Мркоњић Градом. Општински центар удаљен је од села око 35 км. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака саграђених по ободу долине на висинама 700--850 м, који се највећим бројем зову по презименима становника. Г. Б. су 1948. имали 803 становника. Популација је убрзо смањена и 1991. у селу је било само 316 лица од којих 99,7% Срба. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 94 становника.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Удовчић, Бараћи и Бараћани, Мркоњић Град 2007.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БАРБЕШ,

ГОРЊИ БАРБЕШ, село у јужној Србији, на јужном подножју планине Селичевице, изнад долине Барбешког потока (притока Јужне Мораве), на око 350 м. н. в. Југозападном периферијом села пролази пут између општинског средишта Гаџиног Хана (8 км) и Топонице у долини Јужне Мораве. Насеље је компактно, али се развијало дуж долине Барбешког потока и дуж планинског подножја и добило је основу радијалног облика. Први помен села је из 1498. Сеоска популација се нагло смањује. Овде је 1948. живело 1.247 становника, док је 2011. село имало 407 житеља, од којих су 95,3% били Срби.

С. Ћурчић

У селу се налази археолошко налазиште из античког периода. У археолошкој збирци Народног музеја у Нишу чува се дршка бронзаног суда, лагене, са крајевима украшеним протомима Силена, наводно нађена у гробу под хумком у Г. Б. Овако украшене бронзане лагене датују се у другу половину III в. п.н.е. и најчешће су инвентар гробова Трачана, под карактеристичним великим хумкама -- тумулима. Ово индицира постојање предримског насеља аутохтоног становништва у Г. Б. Популација хипотетичног насеља из времена позног гвозденог доба могла је припадати Трачанима, Трибалима или Дарданцима. Остаци римских грађевина, констатовани на локалитетима Црквина и Градина, као и на сеоском гробљу, припадају станици (mutatio) на римском путу, који је од кастела и насеља у Гаџином Хану ишао ка истоку, ка станици Ad Herculem (Житорађа).

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976; А. Јоановић, Римске некрополе на територији Југославије, Бг 1984; Археолошко благо Ниша од неолита до средњег века, Бг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БИРАЧ

ГОРЊИ БИРАЧ, географска регија у источној Босни која је на истоку ограничена долином Јадра (лева притока Дрине), на северу долином њене леве притоке Студени Јадар, а на западу и на југу простире се до Јавор планине. То је територија коју чине делови општина Власеница, Милићи и Сребреница. Она припада Републици Српској. Северно од ње простире се такође мала регија Доњи Бирач. Основни рељеф Г. Б. чине планине средње висине у чије су се стране усекле дубоке долине. Планине овог подручја су рудне и флишне, припадају динарском планинском систему. Оне су изграђене од палеозојских шкриљаца и мезозојских стена, а настале су током алпијске орогенезе током мезозоика и почетком кенозоика. Највиши делови Г. Б. су на Јавор планини: Велики Жеп (1.536 м), Велико Игриште (1.405 м), Дебело брдо (1.249 м), Стрмац (1.192 м) и Ком (1.084 м). У рељефу су развијени површински и подземни крашки облици. Северне планинске стране ове планине према Доњем Бирачу прелазе у побрђа и долине, на висини од 400 до 600 м. Чести су локалитети на којима се експлоатише грађевински камен, а на више места постоје и лежишта боксита.

Терен је нагнут према северу и истоку, а у том правцу отиче већина река: све оне су у сливу Дрине, са којом већину њих повезује река Јадар. Највеће реке су Јадар и његове леве притоке Стедрић и Студени Јадар. Само воде крајње северозападне периферије Г. Б. отичу према северу, према реци Дрињачи, такође левој притоци Јадра. Читава регија богата је изворима и врелима са чистом водом, чије многе отоке након кратког тока пониру у крашким теренима. Већи значај за развој туризма и за становништво имају воде бање Губер у Сребреници, на источној периферији Г. Б. Ту, на висини од 630 м, налазе се извори Црни Губер, Мали Губер, Кожна вода, Синусна вода, Љепотица, Очна вода, Мала и Велика киселица.

Клима је планинско-котлинска. Лета су умерено топла (18--20 ^0^С), а зиме су хладне (од --2 до --4 ^0^С). Максималне летње температуре достижу до 40 ^0^С, а минималне зимске температуре до --30 ^0^С. Падавине су равномерно распоређене током године, а излучи се у просеку од 750 до 1.000 мм. У пролећним и јесењим месецима у долинама су честе магле. Са порастом надморске висине повећавају се учесталост и јачина ветрова. Виши терени покривени су шумама (буква, храст, граб, јавор, смрча), а највиши делови су под клековином, бором кривуљем и травама. Има много лековитог биља и гљива. Од крупне дивљачи овде има ловишта дивљих свиња, срне, вука, а има и медведа. Реке су богате рибом. Редовно се одржава туристичка манифестација „Хајка на вукове". Археолошка налазишта потврђују боравак људи од бронзаног доба, а значајни културно-историјски споменици су цркве у Власеници и Милићима, остаци утврђења Сребрник, Шубин, Веледин, Комић и др. Становништво је већином динарског порекла. Главне привредне гране су пољопривреда, шумарство, дрвна индустрија и експлоатација боксита. Главна саобраћајница је пут који полази од Шапца и јужно од Зворника напушта долину Дрине, где скреће према југозападу и долином Јадра долази до општинског центра Милићи, а затим долином Студеног Јадра води према западу, према Власеници и Кладњу, а затим према југу за Сарајево. Од њега се код Милића одваја локални пут према југоистоку до Сребренице и Подриња, а код Власенице такође локални пут према Хан Пијеску. Највећа насеља су три општинска центра: Власеница, мали град на западној периферији Г. Б. (7.228 становника 2013); Милићи, село и нови општински центар у његовом централном делу (2.368 становника 2013); Сребреница, мали град на његовој источној периферији (2.607 становника 2013). Села су мала, ниједно нема хиљаду становника, махом су дисперзивна, слабо саобраћајно повезана с околином, а највиша су изграђена и до 800 м н.в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Доњи Бирач (неколико етнолошких бележака)", ГЕМ, 1940, 15; М. Барјактаровић, „Власеница -- прилог проучавању наших варошица", Чланци и грађа за културну историју источне Босне, 1957, 1; Ј. Ђ. Марковић, Регионална географија СФР Југославије, Бг 1980; Ј. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1988.

Д. Шабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БРАНЕТИЋИ

ГОРЊИ БРАНЕТИЋИ, село на западној периферији Качера, на источним обронцима Рајца и на изворишној челенци реке Озремице (притока Дичине, слив Западне Мораве). Северозападно је од општинског центра Горњег Милановца до којег води локални пут дуг 23 км. Насеље је дисперзивног типа, на висинама 430--660 м. н.в. Већина кућа је изолована или су у малим групама, а формирано је само неколико заселака. Насеље се први пут помиње 1528. Касније је расељено, а у XVIII в. обновили су га досељеници из Црне Горе и са Старог Влаха. Током послератног периода уследила је депопулација, која је смањила број становника за готово две трећине. Године 1948. било је 1.395, а 2011. 476 становника, од којих су 99,8% Срби. У пољопривреди је радило 86,7% активног становништва. У једном од заселака, у јужном делу села, крај друма, налазе се четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и амбуланта. У северозападном делу села, на источном огранку Сувобора, изграђено је мало викенд-насеље Рајац.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БРЕГ

ГОРЊИ БРЕГ, село у североисточном делу Бачке, у општини Сента, на око 95 м н.в., на источном рубу бачке лесне заравни према плеистоценој тераси. На северној периферији села је асфалтни пут Сента (5 км) -- Бачка Топола и ту се према северу од њега одваја пут за Кањижу. У том делу села је и железничка пруга Сента--Суботица, са железничком станицом. Г. Б. је настао почетком XIX в. спонтаном концентрацијом кућа уз границу лесне заравни, а после I светског рата дуж пута према Тополи и код раскрснице два пута. Први подаци о популацији села су из 1948, када су у њему живела 1.432 становника. Године 2011. село је имало 1.726 становника, од којих су 92,4% Мађари. Пољопривреда је упошљавала 62,5% економски активног становништва. Село чине три издвојена дела. Највећи од њих је на југу где су три дуге и међусобно удаљене улице, извијене дуж границе лесне заравни, те неколико кратких попречних улица, које их повезују. У центру села налази се простран парк, а око њега су црква, основна школа, задружни дом, пошта и амбуланта. У селу су млин и циглана. Други део села чине два реда кућа формирана уз пут ка Бачкој Тополи и дуж пруге северно од њега, а трећи део је ред кућа формиран дуж пута према Кањижи.

ЛИТЕРАТУРА: И. Јокић, Општина Сента -- географска монографија, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БУНИБРОД

ГОРЊИ БУНИБРОД, село у Лесковачкој котлини, око 1,5 км западно од корита Јужне Мораве и око 7 км југоисточно од општинског средишта Лесковца, са којим је повезано локалним путем. Насеље је изграђено на висини од око 238 м н.в., овалног је облика са мрежастим распоредом улица. Први помен села је из 1516. Оно је касније вероватно опустело јер се верује да су данашњи староседеоци насељени крајем XIX в. из Грделичке клисуре, из околине Власотинца и Табановца код Куманова. Током послератног периода број становника је благо осцилирао. Године 1953. у њему је било 858, а 2011. 710 становника, од којих 99,7% Србa. Пољопривредом се бавило 16,4% активног становништва, а у прерађивачкој индустрији је радило 31,3%. Неаграрно становништво је радило највећим бројем ван села, пре свега у Лесковцу. За село је карактеристична интензивна производња поврћа, којом се, као допунском делатношћу, бави и неаграрно становништво. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија, амбуланта и млин.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ БУШЕВИЋ

ГОРЊИ БУШЕВИЋ, село у Босанској Крајини, у Републици Српској, изграђено на западним обронцима Мајдан планине, око 8 км сјевероисточно од Босанске Крупе, у изворишној челенци понорнице Бушевића поток. Налази се на висини од око 350 м н.в., а припада општини Крупа на Уни. Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака изграђених високо изнад уских долина потока и међусобно знатно удаљених. До њих воде само сеоски путеви. Године 1948. у њему је живјело 867 становника, а до 1991. тај број је смањен на 493, од чега је 99,6% било српске народности. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 204 становника.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ВИЈАЧАНИ ДИО

ГОРЊИ ВИЈАЧАНИ ДИО, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на јужним обронцима Љубић планине (594 м) у долини ријеке Велике Укрине, те на другој страни ријеке, на висинама 160--350 м н.в. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака, а у некима од њих куће су на знатним растојањима. У долини су изграђени локални пут Прњавор--Бањалука и жељезничка пруга Бањалука--Добој. Године 1948. село је имало 1.075 становника и њихов број је растао до 1971 (1.412 лица). Године 1991. било је 1.074 мјештана, од којих је 97,4% Срба. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 708 становника. У селу се налази подручна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Маринковић, Дневне миграције општине Прњавор, Бл 2001.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ВРБЉАНИ

ГОРЊИ ВРБЉАНИ, село у средњој Босни, у горњем дијелу слива ријеке Сане, југоисточно од планине Клековаче, изнад долина изворишног дијела рјечице Семиш, лијеве притоке Сане. Налази се у Републици Српској, у општини Рибник. Општинско средиште Горњи Рибник је око 15 км према сјеверу, а најближи град је Кључ (31 км), с којим је повезан путем локалног значаја. Смјештено је у брдско-планинском терену на 700--800 м н.в. Село је разбијеног типа, издужено је правцем сјевер--југ по благо нагнутој планинској страни изнад дубоко усјечених долина, а чини га неколико заселака. Године 1991. Г. В. су имали 755 становника, од којих су 99,6% били Срби. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 465 становника. Становништво се бави узгојем воћа (посебно шљива), сточарством и експлоатацијом шуме.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995; Група аутора, Геопросторни потенцијали развоја Горњосанско-пливског региона, Бл 2008.

М. Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ВРТОГОШ

ГОРЊИ ВРТОГОШ, село у јужној Србији,  у општини Врање, од којег је удаљено око 14 км према североистоку. Налази се на левој страни долине Јужне Мораве, уз њену притоку, поток Ђурђевачка река, на око 475 м н.в. Село је део већег насеља Вртогош. Насеље је компактно, основе овалног облика с уским, мрежасто распоређеним улицама. У њему је задружни дом. Локалним путем повезано је са суседним селом Доњи Вранеш и с путем Врање--Скопље.

С. Ћурчић

Црква Рођења Пресвете Богородице подигнута је 1866. на сеоском гробљу. На месту старије звонаре из 1907. сазидан је звоник од црвене опеке 1975. Црква је једнобродна грађевина, делимично укопана у земљу. На јужној страни налази се отворени трем, чија је некадашња дрвена конструкција 1977/78. обновљена опеком. Олтарска апсида изнутра је полукружна, а споља петострана, док су и ђаконикон и проскомидија у облику ниша. Наос од припрате раздвајају два дрвена стуба. Над припратом је галерија са високом решеткастом оградом. Црква је засведена дрвеном таваницом и покривена двосливним кровом. Иконостас у три зоне осликао је дебарски зограф Вено 1867, о чему сведочи запис на престоној икони Христа Пантократора. Прву зону чине парапетне плоче са флоралним мотивима, престоне иконе, царске и бочне двери. У другој зони налазе се два реда икона. Изнад престоних икона смештени су Велики празници и светитељи, док је над њима апостолски ред. Иконостас се завршава сликаним Распећем. Делови олтарског простора и свода над олтаром прекривени су живописом непознатог зографа. У првој зони олтарске апсиде приказана су четири архијереја, а изнад њих је Богородица Шира од небеса са старозаветним пророцима Соломоном и Давидом. У ниши ђаконикона насликан је архиђакон Стефан. На једном квадратном пољу таванице над наосом приказан је Христос Пантократор. У црквеној ризници налази се неколико икона, богослужбених предмета и књига из XIX в. Међу њима су и целивајуће иконе са иконостаса, икона Богородице са Христом и сценама из његовог живота, као и катапетазма сликана на платну 1876, на којој је приказан Христос Хлеб животни. Зограф Зафир, сарадник зографа Вена на подручју Врањске епархије, осликао је 1868. дрвену кутију „мошти". Читава кутија украшена је флоралним мотивима, а на унутрашњој страни поклопца насликана је Богородица.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Иконопис Врањске епархије, Бг--Вр 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ГРАЦИ

ГОРЊИ ГРАЦИ, село у западној Босни, у Републици Српској, у општини Мркоњић Град, изграђено на сјевероисточној подгорини планине Димитор, изнад Подрашничког поља. На наспрамној страни поља, око 5 км сјеверисточно од села, протеже се пут Јајце--Кључ, са којим су Г. Г. повезани слијепим путем. Општински центар је удаљен 15 км према југоистоку. Насеље је у горњем дијелу долине Градачке ријеке, притоке ријеке Понор, и чини га девет великих и компактних заселака изграђених на висинама 750--850 м н.в. Године 1991. у селу је живјело 926 становника, од којих 99,4% Срба. Према претходним подацима пописа становништва из 2013. село је имало 774 житеља. Становништво се бави повртарством, воћарством, сточарством и занатством. Централни положај у селу заузима православна црква, а поред ње у селу се налазе и основна школа и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Геопросторни потенцијали развоја Горњосанско-пливског региона, Бл 2008.

М. Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ГРБАВЦИ

ГОРЊИ ГРБАВЦИ, село на источној периферији Босне, у Републици Српској, у општини Зворник, изграђено на југоисточним обронцима планине Мајевице, на десној страни долине ријеке Сепне, лијеве притоке Дрине. С општинским центром је повезано локалним путем дугим 7 км. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико већих заселака. Изграђени су на висинама од 180 м у долини реке, до 360 м на развођу. Током послијератног периода број становника је растао. Године 1948. било је 588, а 1991. 939 становника, од којих су 71% били Срби, а 27,8% Муслимани. Према претходним подацима пописа становништва 2013. у селу је живио 1.081 становник. Село има мјесну заједницу, основну школу и неколико трговачких радњи.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

Н. Живак

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ДАБАР

ГОРЊИ ДАБАР, село у западној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Сански Мост, смјештено на крашкој површи источно од планине Лисац. С општинским центром је повезано локалним путем дугим 11 км, који се протеже јужном периферијом села. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака. Године 1991. село је имало 569 становника, од којих 99,3% Срба. Становништво се претежно бави сточарством, воћарством и шумарством.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

М. Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ДЕТЛАК

ГОРЊИ ДЕТЛАК, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Дервента, изграђено по побрђу са источне стране ријеке Укрине. Налази се око 12 км југозападно од општинског центра, с којим је спојено локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, на висинама 150--200 м н.в. Заузима велику површину, а куће су грађене у неконтинуираним низовима дуж сеоских путева. Године 1991. у селу је живио 1.031 становник, од којих су 95,2% били Срби. Према претходним подацима пописа из 2013. село је имало 604 становника. Главна занимања становништва су земљорадња, сточарство и воћарство.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

И. Медар Тањга

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ДОБРИЋ

ГОРЊИ ДОБРИЋ, село у Подрињу, на северозападној периферији планине Иверак. На северној периферији села је локални пут изграђен долином реке Лешнице. Општински центар Лозница удаљен je 10 км према југозападу. Насеље је дисперзивног типа, а куће су грађене уз друмове подно падина Иверка и дуж пута који се пење уз планину, као и уз кратке бочне сеоске путеве. Г. Д. се први пут помиње 1528, али је касније расељен. Обновљен је током XVIII и XIX в. досељавањем становништва из Херцеговине, Лике, Рађевине и околине Ужица. Током друге половине XX в. овде се одвијала депопулација. Године 1953. било је 1.044, а 2011. 637 становника, од којих су 95,8% Срби. У пољопривреди је радило 14,3% економски активног становништва, мање него у индустрији (19,8%). Већина неаграрног становништва радила је ван села, највише у Лозници. У селу се налазе дом културе и станица за откуп воћа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ДРЕНОВАЦ

ГОРЊИ ДРЕНОВАЦ, село у јужној Србији, у северном делу долине Пусте реке, леве притоке Јужне Мораве. Локалним путем дугим 8 км повезано је са долином реке Топлице и општинским центром Житорађа (14 км). Насеље се налази на левој страни Дреновачког потока (лева притока Пусте реке), на око 250 м н.в., и чине га две унакрсне улице. Село се први пут помиње 1444. Савремено становништво досељено је крајем XIX в. из предела Власине. Током друге половине XX в. овде влада константна депопулација која је број становника смањила за две трећине. Године 1953. било је 949, а 2011. 329 становника, од којих су 93,9% Срби. Пољопривредним занимањима бавило се 27,9% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ДРСНИК

ГОРЊИ ДРСНИК → ДРСНИК

ГОРЊИ ЖАБАР

ГОРЊИ ЖАБАР → ПЕЛАГИЋЕВО

ГОРЊИ ЈЕЛОВАЦ

ГОРЊИ ЈЕЛОВАЦ, село у западној Босни, у Крајини, изграђено је на западним обронцима планине Козаре, изнад долине Пухарске ријеке (десна страна слива Уне). Припада Републици Српској, општини Приједор. Долином ријеке је изграђен локални пут који повезује Приједор са Козарском Дубицом. Општинско средиште је 10 км јужно од села. Насеље је дисперзивног типа, издужено правцем сјевер--југ, правцем десне стране долине. Године 1948. село је имало 519 становника и увећавало се до 1971 (779 становника). Године 1991. у њему је живјело 547 лица, од којих је 98,4% Срба. Према претходним подацима пописа становништва 2013. у Г. Ј. је живио 351 становник. У селу се налазе подручна основна школа и каменолом.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стојановић, Ој Јеловац, Лакташи 2011.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КАРАЈЗОВЦИ

ГОРЊИ КАРАЈЗОВЦИ, село у Републици Српској, у општини Градишка, у средњем дијелу Лијевчег поља, између пута Бањалука--Градишка на западу и ријеке Врбас на истоку. Дисперзивног је типа, а највећи број кућа саграђен је дуж локалног пута упоредничког правца, дуж којег није формирана компактна улица. Остале куће изграђене су на знатним растојањима уз сеоске путеве сјеверно и јужно од централног дијела села. Општинско средиште је око 20 км сјеверозападно од села. Године 1953. имало је 627, а 2013. 502 становника. Становништво је увијек било српско, а 1991, када је имало 537 становника, 96,8% били су Срби. Према попису из 2013, у селу је било 502 становника.

ИЗВОР: Попис становништва, домаћинстава и станова у БиХ 2013. на територији Републике Српске. Прелиминарни резултати.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КАРИН

ГОРЊИ КАРИН, село у Хрватској, у Задарској жупанији, у Буковици, изграђено 12 км јужно од града Обровца, на југозападној страни планине Орљак (674 м), на висинама 50--150 м. Дисперзивног је типа и чини га велик број заселака који се дуж планинске стране протежу на дужини од око 9 км. Локалним путем повезани су са путем Обровац--Задар. Године 1948. у њему је живео 1.001 становник, од којих 999 (99,8%) Срба, а 1991. 876 становника, од којих 851 (97,1%) Србин. Током грађанског рата стање се битно изменило, па је 2001. регистровано 859 становника, од којих 4% Срба и 90,3% Хрвата. Године 2011. пописано је 1.104 лица, а етничка структура није позната. Основне делатности становништва су пољопривреда, виноградарство, сточарство и туристичке услуге.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КАТУН

ГОРЊИ КАТУН, село у долини Велике Мораве, на долинском дну, око 300 м удаљено од леве обале реке. У непосредној близини према југу је општинско средиште Варварин, са којим је оно физички спојено. Кроз Г. К. пролази локални пут Крушевац (22 км) -- Параћин (24 км). Насеље је настало на алувијалној тераси Велике Мораве, на висини од око 145 м. Издужено је правцем север--југ и чине га две дугачке унакрсне и неколико кратких споредних улица. Савремено становништво насељено је крајем XVIII в. са Косова и из околине Лесковца и Врања. После II светског рата број становника је дуго стагнирао, а од 70-их година XX в. почела је депопулација. Године 1971. било је 1.808, а 2011. 1.357 становника, од којих је 95,5% Србa. У пољопривредним делатностима било је упослено 38,5% економски активног становништва. За село су типични производња поврћа и лубеница. Највећи број непољопривредног становништва радио је у прерађивачкој индустрији и трговини (15,7%). Иако се у селу налазе погон за производњу алата и депо за експлоатацију и класификацију шљунка, највећи број запосленог становништва ради у суседном Варварину. У селу се налазе две православне цркве и четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КЛАКАР

ГОРЊИ КЛАКАР, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Брод. Налази се на сјеверним падинама планине Вучјак (352 м), на коси која се протеже између долина Средње ријеке и Калошевице, притоке Саве. Сеоским путем дугим 3 км повезано је са посавским путем. Општински центар је око 15 км сјеверозападно од села. Насеље је дисперзивног типа и чини га неконтинуиран ред кућа изграђених дуж сеоског пута на висинама 100--150 м н.в. Године 1991. имало је 755 становника од којих су 87,9% били Срби, а 6% Хрвати. Основно занимање становништва је пољопривреда. Према претходним подацима пописа становништва село је 2013. имало 467 становника.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

И. Зекановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КОЗЈАК

ГОРЊИ КОЗЈАК, црква посвећена Св. Ђорђу у непосредној близини ранохришћанске Баргале, средишта Баргалске архиепископије, на десној обали Козјачке реке, десетак километара североисточно од града Штипа (Република Македонија). Премда о цркви нема очуваних писаних података, Г. К. се помиње у повељи византијског цара Василија II издатој Охридској архиепископији 1019. као посед у оквиру Морозвиждске епископије. Потом се „село Козјак са метохом", као и сва права са међама и поседима, виноградима, млиновима и воћњацима, помињу у повељи насталој око 1388. којом Константин Драгаш потврђује дар војводе, свога рођака, од 1381. замонашеног Дмитра, манастиру Хиландару. У повељи се помиње и „град Козјак" који би упућивао на локалитет са остацима бедема у непосредној близини Г. К. Судећи према архитектонским облицима, црква Св. Ђорђа саграђена је у другој половини XII в. Зидана каменом и сполијама, црква је једнобродна једнокуполна грађевина са припратом и накнадно додатим бочним параклисом са куполом. Централна светлост у храм долази из осмостране куполе која својом ширином у потпуности покрива простор храма, док су на северном и јужном зиду цркве инкорпорирани дволучни прозори, бифоре. У унутрашњост цркве улази се из припрате преко трибелона, тролучног улаза. Припрата је засведена попречним сводом, а испред олтарског простора и полуобличасте апсиде постоји источни травеј. У јужном травеју наоса налазио се гроб који није поуздано датован. Црква је осликавана више пута. Први слој настао је након изградње цркве и од њега су се очували само делимични обриси фреске са представом непознатог светитеља. Други слој живописа вероватно потиче из XIII в. Из тог периода очувана је фреско-икона Христа Антифонитиса на северозападном пиластру. Сликарство XIV в. настало је обновом старијег слоја, а заслугом дародавца, непознатог властелина и његове жене Тихославе са сином, о чему сведоче приложнички портрети очувани на западном зиду припрате. Временски оквири сликарства XIV в. доводе се у везу са „граматиком Станиславом од Штипа", писаром књига за манастир Лесново, који се помиње у једном запису у цркви. Од сликарског програма цркве у олтару су очуване представе Богородице Шире од небеса и Служба архијереја, а у сводовима двојне фигуре старозаветних пророка. Циклус Великих празника сликан је у горњој зони олтара и наоса, док су у доњој зони наоса очуване стојеће фигуре светитеља и светитељки. На основу очуваних фрагмената живописа у припрати претпоставља се да је ту био сликан циклус Св. Ђорђа. Овај храм представља пример византијске једнобродне једнокуполне грађевине која је била у култу и током XIV в. у функцији приватне задужбине.

ЛИТЕРАТУРА: З. Расолкоска Николовска, „Црквата Св. Ѓорѓи во Горен Козјак во светлината на новите испитувања", Симпозиум 1100-годишнина од смртта на Кирил Солунски, Ск 1970; „Црква Св. Ѓорѓи во Горен Козјак во светлината на новите испитувања", Зборник на Штипскиот Народен музеј, 1975, III--V; „Исус Христос Антифонитис од црквата Св. Ѓорѓи во Горни Козјак", Зборник посветен на Димче Коцо, 1975, VI--VII; В. Кораћ, „Свети Ђорђе у Горњем Козјаку: опажања о архитектури", Зограф, 2006--2007, 31; Ж. Вујошевић, „Повеља господина Константина Драгаша Хиландару", ССА, 2010, 9.

С. Смолчић Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КОМРЕН

ГОРЊИ КОМРЕН, село на десној страни долине Нишаве, око 5 км северно од општинског средишта Ниша. Са градом је спојено локалним путем. Село је трансформисано у приградско насеље оближњег града, али је задржало старе морфолошке карактеристике, овалан облик основе и мрежаст размештај улица. Први помен Г. К. је из 1498. Село је два пута било спаљивано, 1876. у Српско-турском рату и 1942. у време II светског рата. Током послератног периода број становника је осцилирао са тенденцијом пораста. Године 1948. било је 606, а 2011. 917 становника, од којих су 97,3% били Срби. У пољопривреди је ангажовано само 5,3% активног становништва, док је у прерађивачкој индустрији радило њих 34,7%, у трговини 16,1%, a у државној управи 11,2%. Већина мештана запослена је у Нишу. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ КРУПАЦ

ГОРЊИ КРУПАЦ, село на јужној страни планине Озрен, на контакту стрме планинске стране и благе подгорине. Око 12 км према северозападу је општинско средиште Алексинац, с којим нема директне путне везе. До села долази локални пут дуг 10 км, који га код села Дражевац спаја с ауто-путем и локалним путем Алексинац (22 км) -- Ниш (31 км). Насеље је збијеног типа, на висини 370--430 м н.в., издужено правцем изохипси, а размештај улица је мрежаст. Први помен Г. К. је из 1498. Спаљен је у Српско-турском рату 1876. Током друге половине XX в. одвија се депопулација, која је смањила број становника за готово две трећине. Године 1953. било је 1.087, а 2011. 388 становника, од којих је 97,7% Србa. Пољопривредним занимањима бавило се 83% економски активног становништва. Г. К. је познат по производњи дувана. У селу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и ветеринарска станица.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ЛАБ

ГОРЊИ ЛАБ, једна од три микрорегије у долини Лаба (Горњи Лаб, Мало Косово и Велико Косово). Име је добила по реци Лаб, дугачкој 72 км, са површином слива 947 км². Она извире на југоисточним обронцима Копаоника, а настаје спајањем Мургулске реке и Слатине код села Палатна. Лаб протиче кроз Подујево, тече котлином Мало Косово и улива се у реку Ситницу као десна притока. Г. Л. је микрорегија у горњем току Лаба, у подгорини Копаоника, између врхова Пилатовица (1.703 м) на западу, Мадљике (1.318 м) и Угљарског крша (1.298 м) на истоку, а има просечну висину од 915 м. Обухвата долине Мургулске реке и Слатине и део долине Лаба до села Бајчине близу Подујева. У најнижем делу долине Лаба је алувијални материјал, а на долинским странама доминирају кредни седименти. Карактеристични облици рељефа у Г. Л. су уска алувијална раван, местимично стрме долинске стране и очувана речна тераса. Лаб је у горњем току богат водом, а долинске стране су претежно под шумом. Воде Лаба, најчешће III класе, загађене су чак и у горњем току.

За време српске средњовековне државе и владавине Стефана Немање, постојала је жупа Лаб, а у време краља Милутина жупа Врхлаб. Краљ Милутин је имао дворце у Г. Л. од којих је значајан Врхлаб у Беласици (данас заселак села Мургула), у којем је 1302. потписан један уговор са Дубровчанима. У XIV в. Г. Л. је био познат по Беласици, једном од најважнијих рударских насеља на Копаонику. Већина насеља Г. Л. помиње се 1455, када их је насељавало српско становништво. Албанско становништво се доселило у другој половини XVIII в. До већег исељавања Срба из Г. Л. дошло је после 1878, када су се Срби пресељавали из слива Лаба у слив Топлице, а албанско становништво у супротном смеру. Исељавања Срба настављена су у XX в., а нарочито су била интензивирана током последње две деценије. Г. Л. је привредно неразвијена микрорегија и обухвата атаре 17 села која припадају општини Подујево (10.885 становника -- 1991). Највеће насеље Г. Л. је Добротин (1.537 становника -- 1991), а најмање Речица (92 становника). Г. Л. сада насељава већинско албанско становништво. Села су дисперзивног типа, на висинама изнад 660 м. У изворишном делу Лаба села су популационо мања и сточарска, а ближе Подујеву су већа, са ратарско-сточарским привређивањем. На долинским странама Мургулске реке и њених притока смештена су села: Мургула (900--1.180 м), Бреце (980--1.180 м) и Житиње (900--1.010 м), а на долинским странама реке Слатине села: Речица (900--1.020 м), Слатина (820--960 м), Двориште (780--820 м) и Поток (760--990 м). Село Палатна (760--800 м) налази се у долинама Мургулске реке и Слатине. Низводно од Палатне, на долинским странама Лаба и његових притока смештена су села: Сиљевица (920--1.060 м), Репа (760--840 м), Метохија (700--740 м), Горња Пакаштица (740--860 м), Крпимеј (680--720 м), Ревуће (690--900 м), Доња Пакаштица (670--680 м), Закут (660--700 м), Добротин (680--800 м) и Добри До (660--720 м). Само у околини Подујева изграђен је пут са савременом путном подлогом, док су остало пољски путеви усмерени према дну долине, Подујеву и даље ка Приштини.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Елезовић, Речник косовско-метохијског дијалекта, I, Бг 1932; К. Ристић, „Становништво неких горњелабских села", Зборник Географског института ПМФ, Бг, 1967, 14; Ј. Ђ. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1990; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; Ј. Мргић Радојчић, „Rethinking the Territorial Development of the Medieval Bosnian State", Historical review, 2004, 51.

С. Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ЛАЈКОВАЦ

ГОРЊИ ЛАЈКОВАЦ, село на источној периферији Ваљевске подгорине, на северним падинама планине Маљен (1.109 м), на десној страни реке Рибнице (десна притока Колубаре). Налази се око 10 км јужно од општинског центра Мионице, а локалним путем повезано је са путем Мионица--Дивчибаре. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину на висинама 300--500 м н.в. У њему нема знакова формирања заселака. Г. Л. је насељен у XVIII в. становништвом из Црне Горе, Старог Влаха и околине Пожеге. У другој половини XX в. наступила је константна депопулација. Године 1953. било је 1.076, а 2011. 367 становника, од којих 99,5% Србa. Пољопривредним занимањима бавило се 78% активног становништва. У селу се налази црква.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ЛОКАЊ

ГОРЊИ ЛОКАЊ, село на сјевероисточној периферији Босне и Херцеговине, у Републици Српској, на сјевероисточним падинама планине Мајевице, на страницама долине Локањске ријеке, лијеве притоке Дрине. Припада општини Зворник, а општинско средиште је удаљено 31 км. Око 9 км источно од села је пут Бијељина--Зворник, до којег води локални слијепи пут. Село је дисперзивног типа, заузима велику површину и чини га велик број заселака названих по презименима фамилија. Изграђени су на висинама 260--430 м н.в. Током послијератног периода број становника је растао. Године 1948. било је 662, а 1991. 901 становник, од којих 99,7% Срба. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 730 становника. Становништво се бави сточарством. Село има основну школу и неколико трговачких радњи.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, М. Цвијетиновић, Локањ: људи, вријеме, обичаји, Бијељина 2005.

В. Чолић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ МАТЕЈЕВАЦ

ГОРЊИ МАТЕЈЕВАЦ, село на северној периферији Нишке котлине, смештено с обе стране Матејевачке реке, деснe притокe Нишаве. На том месту се смењује стрма планинска страна на северу, са благом подгорином на југу. С општинским центром Нишем повезано je локалним путем дугим 8 км. Насеље је збијеног типа, овалног је облика, а река га дели на источни и западни део, који су међусобно удаљени око 100 м. Размештај улица је мрежаст. Село се помиње од 1498. Староседеоци савремене популације досељени су из околине Бујановца, Сврљига, Заплања и са Косова. Током друге половине XX в. зачета је константна депопулација која је смањила број становника за две петине. Године 1953. било је 4.171, а 2011. 2.513 становника, од којих 95% Србa. Аграрним занимањима бавило се 5% активног становништва. Значајна је виноградарска производња. Већина неаграрног становништва запосленa је ван села, највећим бројем у Нишу (23,7%), у прерађивачкој индустрији (17,7%), у трговини и др. У селу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија, здравствена станица, апотека и пошта. Западно од села су развалине средњовековне цркве, а око 2 км источно је санаторијум.

С. Ђ. Стаменковић

У Г. М. постоји манастир са храмом Усековања главе Св. Јована Крститеља, смештен на заравни испод брда Бели и Темени врх. Његов постанак народно предање везује за цара Константина Великог, што нема историјског основа иако водовод од глинених цеви може да се повеже са античким временом, а Медијана са двором цара Константина није далеко. На основу архитектуре и технике зидања рекло би се да црква потиче најкасније из XI в., из пренемањићког времена. Предање помиње обнову у време Немањића. Средњовековни српски извори га не помињу, али га помињу турски пописи из 1498, 1516. и 1564. када је већ опустео. У времену турског ропства више пута обнављан је и рушен. Имао је солидно монашко братство јер је у њему 1597. преписан један Псалтир. По ослобођењу од Турака почињу обнова и успон. Садашњи храм, изграђен 1835, постао је центар српског народа нишког краја. У њему су 1841. организоване Милојева и Срдакова буна. Турци су га из освете разорили, а обнова је извршена 1853. Године 1917. у њему су боравили учесници Топличког устанка. После II светског рата одузете су му обрадивa земљa и шумa и поново је опустео. Обновљен је 1992--1994. и 1997. проглашен за споменик културе.

Несигурна су предања да је првобитни храм био једнобродна грађевина са кубетом на осмостраном тамбуру. У обнови у XVI в. дозидана му је припрата, a у XVII в. обновљен живопис, од којег је сачувана сцена Полагање Христа у гроб. Садашњи храм је тролисне основе са олтарском апсидом која се протеже целом ширином брода, без кубета, засведен полуобличастим сводом који се ослања на бочне прислоњене лукове подупрте и ојачане масивним пиластрима. У зиду између припрате и брода пробијен је лучни пролаз изнад којег је лунета. Двосливни кров покривен је црепом, а под је од клесаних камених плоча. Резбарен иконостас je из 1853, рад непознатог мајстора, солидне уметничке израде са богатим преплетом биљних мотива и 46 икона непознатог аутора. Исте године храм је живописан од стране путујућих зографа. На западној фасади изнад портала постављена су 1993. четири мозаика: на врху Господ Христос, испод Њега Св. Јован Крститељ, лево и десно арханђели Михаило и Гаврило. Манастирски комплекс још чине: конак и звонара из 1878, два нижа спрата зидани трећи на дрвеним стубовима.

На брду Метох изнад села налази се црква Св. Тројице, саграђена у XI--XII в., а обновљена у време деспота Стефана Лазаревића. Неоправдано је добила назив „Латинска црква" јер су је у XVI в. користили дубровачки трговци. Једнобродна базилика сажете варијанте издуженог уписаног крста, полукружна олтарска апсида нижа од брода цркве и засвођена полукалотом, представља један од репрезентативних примерака византијске архитектуре пренемањићке епохе на српском простору. Касније је дозидана припрата од које данас постоје само остаци темеља. Црква није активна, служба се врши само једном годишње. Фасада је декоративно обрађена, зидана циглом, а оживљена каменом на ивицама. Украшена је са по три двостепене слепе нише лучно завршене на врху, на западној фасади све једнаке, на бочним фасадама средишња је већа и виша чиме најављују унутрашњи склоп грађевине. Подстрејни венац „на зуб" поређане цигле, ћелијасти систем зидања и узидана римска надгробна стела дају изразити украс складној грађевини. Целокупна архитектура и чист рад говоре о вештом протомајстору. Унутрашњост није омалтерисана нити има трагова живописа иако постоји предање да је у њој био осликан и Св. Милош Обилић. Пиластри повезани луковима деле унутрашњост на три неједнака правоугаона травеја. Источни травеј има улогу солеје, западни улогу унутрашњег притвора, оба полуобличасто засвођени. Средишњи травеј није засвођен јер је послужио да се уз помоћ плитких пандатифа формира правоугаоно постоље за осмострани тамбур куполе са четири узана прозора.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, IV, Бг 1923; Дефтер нишког кадилука, бр. 27; Смедеревски дефтер, бр. 166, 1007.

ЛИТЕРАТУРА: Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Бг 1895; Ђ. Бошковић, „Црква у Матејевцу", Старинар, 1931, 6; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984; С. Милеуснић, Водич кроз манастире Србије, Бг 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; С. Милеуснић, Манастири Србије, I, Н. Сад 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ, град на јужној периферији Шумадије, у Такову, смештен око реке Деспотовице (слив Западне Мораве), која протиче источном периферијом града. Центар је општине, површине 836 км^2^, у којој су 63 насеља са укупно 44.406 становника (2011), а у граду је живело 54,5% општинске популације. Главна комуникација је магистрални пут из Београда, који 16 км јужније долази до долине Западне Мораве где се рачва према западу (Краљево, Крушевац, Косовска Митровица) и према истоку (Чачак, Ужице, Вишеград, Подгорица). Код Г. М. се од њега одваја неколико путева локалног значаја. Насеље је изграђено по плану, у проширеном делу долине Деспотовице, на висини 300--400 м н.в. Првобитно је имало правоугаону основу и решеткаст распоред улица, али се каснијим растом централни део Г. М. проширио по долинским странама, док су се североисточна и јужна периферија издужиле уз долину и путеве. Г. М. је младо насеље. Одлуком кнеза Александра Карађорђевића од 5. I 1853. у атару села Брусница основана је „окружна варош" Деспотовица, данашњи Г. М. (савремено име добила је по Милану Обреновићу, брату кнеза Милоша). Развој насеља у почетку је био спор и 1921. оно је имало 2.186 становника. Бржи развој настаје после II светског рата, посебно између 1961 (4.492 становника) и 1991 (22.432 становника). То време се поклапа с оснивањем неколико значајних предузећа, као што су Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково" (основан 1962), „Типопластика" (1959), фабрика аутоделова (1961), фабрика конфекције (1958), фабрика лекова (1956), млекара и др. Године 2011. град је имао 24.216 становника, од којих је 97,4% било Срба. Највећи број активног становништва био је запослен у неаграрним делатностима (97,8%), највише у прерађивачкој индустрији, трговини, државној управи, здравству и образовању. На периферијама Г. М. налази се највећи број индустријских погона, док су у центру, код раскрснице две главне улице, простран парк, црква и највећи број јавних зграда. У граду се налазе и четири основне и три средње школе, дом културе, уметничка галерија, аматерско позориште, дом здравља, болница, музеј, две спомен-куће и др.

С. Ђ. Стаменковић

Град је настао пресељењем варошице Брусница на обалу реке Деспотовице, на захтев становника и по одлуци кнеза Александра Карађорђевића. Плански је пројектован пре пресељења, с улицама које се секу под правим углом. Изграђен је на основу поделе земљишта на 268 плацева и продаје заинтересованим лицима из Бруснице и осталих насеља, уз обавезу да се зграде подигну у предвиђеном року. Паралелно с насељем грађене су и црква (завршена 1862), чесма, мензулана, пошта и зграда окружног начелства (1856). Одлуком кнеза Милоша Обреновића добио је 1859. данашње име, у част његовог брата по мајци Милана Обреновића. Број становника постепено је растао до XX в. (1862 -- 775; 1874 -- 1.092; 1884 -- 1.327; 1890 -- 2.024; 1895 -- 2.367; 1900 -- 2.836), а затим се благо смањио (1905 -- 2.120; 1910 -- 2.122). Губитак становништва током I светског рата није надокнађен ни у међуратном периоду (1921 -- 2.436; 1931 -- 2.502). Постепени демографски раст у социјалистичкој Југославији (1948 -- 2.697; 1953 -- 3.402; 1961 -- 4.492) претворио се у демографски скок током економског бума 70-их и 80-их година XX в. (1971 -- 10.972; 1981 -- 17.791) и поново био успорен с економском и политичком кризом крајем XX в. (1991 -- 22.432; 2002 -- 23.982 и 2011 -- 24.216).

Окружни центар и седиште окружног (првостепеног) суда био је од пресељења Начелства Рудничког округа из Бруснице до укидања округа (1856--1922). Као и остала окружна места, имао је читаоницу (Читалиште, основано 1860), мушку и од 1858. женску школу, пошту (1853), а убрзо је добио и телеграф (1859/60). Читаоница се, као градска библиотека од 1947, одржала до данас (Библиотека „Браћа Настасијевић"), иако се 1966. утопила у Раднички универзитет, а 1970. у Културни центар, па је тек 1995. постала самостална установа. Реална гимназија је отворена 1879 (дворазредна). Она је 1885. постала нижа гимназија (четвoроразредна), али је већ 1896. затворена и обновљена тек 1912. Избијањем I светског рата је поново затворена, а зграда је 1915. срушена. Обновљена је 1919, а 1922. прерасла је у потпуну (осморазредну) гимназију. Поново је затворена 1941, а током рата и зграда је запаљена. По ослобођењу је обновљена, мада је радила и као четвoрогодишња и као осмогодишња. Ову школу завршили су, поред осталих, генерал Божидар Терзић (министар војске 1915--1918), Милорад Драшковић (политичар, министар привреде и унутрашњих послова), Драгиша Васић (књижевник и политичар), Владимир Лукић, Момчило и Славомир Настасијевић (књижевници), Живорад Павловић (педијатар, који је осмислио „Павловићеву маст"), проф. др Божидар Божа Петровић (архитекта, осмислио тзв. шумадијски стил породичне куће). Постоје и две средње стручне школе -- техничка (од 1961) и економско-трговачка (од 1990), као и четири основне.

Музеј рудничко-таковског краја (основан 1994), с галеријским простором, чува и излаже збирке поклона и откупа, те уметничке збирке ликовне колоније „Мина Караџић Вукомановић" (Савинац) и „Међународног бијенала уметности минијатуре" (покренут 1989), културне манифестације која квалитетом превазилази локалне оквире. Град има споменички комплекс (Брдо мира), с Норвешком кућом и споменицима страдалима у I и II светском рату, те у ратовима током распада Југославије. Културни центар (формиран 1970) са ликовном Модерном галеријом и Фестивалом светске музике (покренут 2009. у сарадњи с владом Норвешке) уобличава културни живот града. Спортско-рекреативни центар с модерном спортском халом од 1.500 места отворен је 2008.

У XIX в. град се економски развијао на основу дућанске трговине, трговине пољопривредним производима (панађур је премештен из Бруснице 1857) и еснафски организоване занатске производње, већином оријенталних заната. Привредни напредак осетио се тек крајем века, отварањем штедионице (1888) и штампарије (1890), која је издавала политичке и стручне листове (Таково, Рудничанин, Рудничка самоуправа, Школска самоуправа, Народна реч и др.). Завршетком пруге (1922) и саобраћајним повезивањем с осталим градским центрима убрзан је економски развој места, па су између два светска рата отворене две фабрике бомбона и других слаткиша -- „Рудник" (1922) и „Шумадија" (1937). Електрификација је започета 1921, а 1928. отворен је први биоскоп. Град је проглашен туристичким местом 1934. Скоро потпуно је спаљен у бомбардовању 1941, али се после II светског рата брзо економски опоравио и постао један од најразвијенијих индустријских центара Србије („горњомилановачко привредно чудо"), па су се развиле две индустријске зоне јужно и југоисточно од града, с многобројним индустријским предузећима („Рудник" конфекција, „Звезда", „Фабрика аутомобилских делова" (ФАД), ГП „Градитељ", „Метал Секо" и др.). Већина је пропала током 90-их година XX в. Најзначајнија предузећа социјалистичког периода била су: „Дечје новине" (основане као лист Дечје новине 1956, из којих је израсло издавачко предузеће), највећи издавач стрипова у СФРЈ и један од највећих европских и светских издавача за децу и омладину; мада су потпуно пропале током 90-их година XX в., стечајно су продате тек 2011; Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково" (основан 1947), један од највећих произвођача хране и пића у СФРЈ, у времену транзиције избегao je стечај и делимично опорављен продат je корпорацији Свислајон (Swisslion) 2004; „Металац" (основан 1959) израстао је из предузећа за израду лимова у једну од најуспешнијих компанија у Србији, са 14 зависних предузећа; производио је најквалитетније посуђе, најпре емајлирано, а после приватизације 90-их година XX в. и велике реорганизације и модернизације, и посуђе од нерђајућег челика, па је 2006. прерастао у холдинг компанију.

Б. Миљковић Катић

Након пропасти Првог српског устанка 1813. и страдања варошице Рудник, седиште Рудничке нахије пресељено је у село Брусницу, колевку династије Обреновића, на место које се и данас зове Стара чаршија. Брусница је имала своју мензулану (поштанску станицу), Окружно начелство (у конаку Господара Јована) и цркву Св. Николе која и данас постоји, а коју су 1836/37. саградили кнез Милош Обреновић и његов брат Јован. Због неповољне конфигурације терена насеље је премештено на потес Дивље поље, у долину реке Деспотовице, по којој је новооснована окружна варош и названа указом кнеза Александра Карађорђевића 5. I 1853. Истовремено се према пројекту архитекте Косте Шрепловића гради прва јавна грађевина, зграда Окружног начелства. Академски компонованo, једноспратнo здање симетричне основе у духу романтизма било је седиште Команде I армије са војводом Живојином Мишићем на челу, у којем је 1914. донета одлука о Рудничкој офанзиви. У овој згради данас се налазе Библиотека „Браћа Настасијевић" и милановачки Културни центар, организатор Међународног бијенала минијатурне уметности. Поновним доласком на власт, кнез Милош је 3. IV 1859. донео указ о промени назива вароши Деспотовице, која ће се од тада звати Г. М., по кнежевом брату по мајци, војводи Милану Обреновићу. Градњу цркве Св. Тројице кнез Милош почиње 1860, али не стиже да је доврши. Захваљујући неимару Настасу Ђорђевићу из Охрида (родоначелнику знамените милановачке породице Настасијевић) и бризи кнеза Михаила, црква је завршена 1862. Конципирана у класицистичком стилу, она представља стилски најчистији споменик ове епохе, с поновљеним решењем топчидерске цркве -- богенфризом и звоником на западном прочељу који овде има и функцију сахат-куле. Издужене је основе, с полукружном апсидом и благо истуреним певничким просторима, полуобличасто засведене унутрашњости, зидана блоковима таковског пешчара. Одмах по завршетку градње 1863, црква добија иконостас, прво самостално сликарско дело Николе Марковића, чији се један део налази у храму а други у библиотеци Парохијског дома. У црквеној ризници су иконе Сретена Протића, Димитрија Посниковића, Георгија Ђоке Путника, икона Богородица Ружа која не вене из друге половине XIX в., као и московско Јеванђеље из 1779, поклон руског цара Александра Николајевича II Романова варошици Деспотовици 1859.

Најстарије градско језгро употпуњује Гимназија, названа Дом Милоша Великог. Иако је Реалка у Г. М. основана 17. VIII 1879, школа је тек 1902. добила своју зграду, изведену по пројекту Николе Несторовића. Једноспратна грађевина симетричне основе, компонована у строгом академском стилу, одликује се неоренесансним фасадама, пресеченим средишњим ризалитом. Године 1939. дозидано је још једно симетрично крило, верна копија првобитно изграђеног Несторовићевог дела. У граду је и зграда Oсновне школе „Краљ Александар I", изведена по замисли Јездимира Денића 1928, зграда Државног интерната, као и зграда Занатско-кројачке задруге из 1929. у Карађорђевој улици. У кући трговца Брковића из 1938. смештен је Музеј рудничко-таковског краја, у чију надлежност спада и Музеј Другог српског устанка у Такову, са седиштем у некадашњој школи, задужбини краља Александра Обреновића, као и оближње знаменито место Таковски грм. На платоу у центру града налази се Споменик победе, дело Ратомира Стојадиновића из 1959. Спомен-парк Брдо мира чине пошумљени простор и костурнице из II светског рата, планинска кућа, споменици Таковцима и другим интернирцима страдалим у логорима Норвешке и Маутхаузена, као и страдалима у последњем рату. Кућа српско-норвешког пријатељства на самом улазу у Г. М. саграђена је 1987. по пројекту Александра Ђокића, са експонатима из норвешких логора у II светском рату. Уже градско подручје у новије време добило је споменике Александру Карађорђевићу, војводи Милану Обреновићу, Живојину Мишићу, краљици Драги Обреновић, као и обележје о оснивању вароши, а све су то дела вајара Небојше Савовића.

А. Боловић

ИЗВОРИ: Попис људства Србије у месецу декембру 1874. године, Државопис Србије IХ, Бг 1879; Попис људства у Краљевини Србији 1884. године, Државопис Србије XVI, Бг 1889; Попис становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1895. године са три картограма, Бг 1897; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1905, Бг 1906; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. декембра 1910. године, Бг 1911; Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, подаци по насељима, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1815--1865, Чачак 1968; Група аутора, Горњи Милановац и Таковски крај, Г. Милановац 1987; Група аутора, Стари Милановац, Г. Милановац 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Р. Гачић, „Зидане цркве на подручју општине Горњи Милановац", Зборник Музеја рудничко-таковског краја, 2006, 3--4; Ђ. Боровњак, Архитектура и урбанизам Горњег Милановца (1853--1941) са освртом на градитељство Чачка, Краљева и Крагујевца, Чачак -- Г. Милановац 2007; З. Јовановић, „О првобитној олтарској прегради ^,^горњомилановачке Тројице^,^ и њеним иконама, делу Николе Марковића", у: Црква Свете Тројице у Горњем Милановцу, Г. Милановац 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ МИХОЉАЦ

ГОРЊИ МИХОЉАЦ, село у Хрватској, у Вировитичко-подравској жупанији, у Подравини, око 10 км северозападно од Подравске Слатине. Село је у Подравској равници на 110 м н.в., крај реке Чађавице, десне притоке Драве. Кроз село пролази локални пут који га повезује са Подравском Слатином. Оно је компактно и чине га једна дугачка и једна кратка улица, издужене уз пут, који се протеже правцем север--југ. Године 1948. у њему је живео 1.421 становник, од којих 900 (63,3%) Срба, а 514 (36,2%) Хрвата. Године 1991. било је 399 становника (Хрвата 51,6%, Срба 42,6%), а после грађанског рата, 2001. било је 307 становника (Хрвата 83,1%, Срба 15,6%). У 2011. пописано је 298 лица, а етничка структура није позната. У селу се налази православна црква посвећена Силаску Светог Духа на апостоле, подигнута 1793. на месту старе цркве брвнаре. Обновљена је 1825. У II светском рату била је претворена у римокатоличку богомољу, а касније је враћена Српској цркви и обновљена.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија православља, 1, Бг 2002.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ОЧАУШ

ГОРЊИ ОЧАУШ, село у средњој Босни, у Републици Српској, на западној периферији општине Теслић. Налази се на јужној подгорини планине Борја (1.077 м), у западном дијелу ерозионог проширења долине Велике Усоре (лијева страна слива Босне), у њеном изворишном дијелу. Слијепим локалним путем повезано је с општинским центром који је око 40 км сјевероисточно од села. Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака (Марковићи, Палеж, Врело, Благојевићи, Кљечани) знатне величине, изграђених на висинама 550--800 м н.в. Село је депопулациона средина у којој је 1981. живјело 1.239, а 1991. 959 становника, од којих су 99,3% били Срби. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 583 становника.

ЛИТЕРАТУРА: П. Богуновић, Из Усорског краја и околине: историја, традиција, значај положаја, Теслић 2000.

Ч. Црногорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ПАЛАЧКОВЦИ

ГОРЊИ ПАЛАЧКОВЦИ, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на лијевој страни долине ријеке Укрине, на висинама 120--220 м. Источном периферијом села, дуж дна долине, изграђен је пут Прњавор--Дервента. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико малих заселака. Године 1948. у њему је било 984 становника. Њихов број је растао до 1981 (1.344 лица), а до 1991. смањен је на 1.235, од чега су 96,5% били Срби. Према претходном попису становништва 2013, село је имало 888 становника. У Г. П. се налазе православна црква, основна школа и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, Дневне миграције становништва општине Прњавор, Бл 2011.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ПОДГРАДЦИ

ГОРЊИ ПОДГРАДЦИ, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Градишка, смјештено на сјеверним падинама планине Козаре, у долини Врбашке ријеке, десне притоке Саве. Кроз село води пут локалног значаја, општинско средиште Градишка (21 км) -- Приједор. Насеље је на крају проширеног дијела долине, издужено је и чине га двије дугачке и неколико кратких попречних улица. На сјеверној и јужној периферији куће су грађене на већим растојањима. Број становника се након II свјетског рата увећавао. Године 1948. у њему је живјело 1.392, а 1991. 2.378 лица од којих је 93,8% било Срба. Према претходном попису становништва 2013. село је имало 1.810 становника. У Г. П. се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, шумска управа, погон за производњу намјештаја и пет пилана. У околини су плантажни воћњак, рибњак и каменолом. Јужно од села, у суженом дијелу долине, налазе се остаци тврђаве Маријин град.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, Козара: природа, човек, историја, Н. Сад 1987.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ПОДПЕЋ

ГОРЊИ ПОДПЕЋ, село у сјевероисточној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Сребрник, изграђено на западној периферији планине Мајевице (843 м), изнад долине ријеке Тиње (десна притока Саве). Долином ријеке пролазе пут и жељезничка пруга Брчко--Тузла. Село је са путем и пругом повезано локалним путем дугим 2 км. Општинско средиште је сјеверно од села, удаљено око 9 км, а Тузла на југу 30 км. Насеље је дисперзивног типа, а засеоци су грађени на висинама 350--420 м н.в. Године 1991. село је имало 732 становника од којих су 96,7% били Срби. Становништво се претежно бави ратарством, а један дио запослен је у Тузли и Лукавцу.

Д. Пешевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ РАКОВАЦ

ГОРЊИ РАКОВАЦ, село у средњој Босни, у Федерацији БиХ, у општини Маглај, смјештено на југозападној страни планине Озрен, у долини ријеке Јабланице, десне притоке ријеке Босне. Локалним путем дугим око 10 км повезано је са долином ријеке Босне и Маглајем. Насеље је дисперзивног типа, а засеоци су грађени на висинама од 250 м, у долини Јабланице и на долинским странама до 600 м н.в. Године 1991. село је имало 663 становника, од којих 93,2% Срба. Основне дјелатности становиштва су воћарство и сточарство.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

Д. Пешевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ РИБНИК

ГОРЊИ РИБНИК, село на десној страни долине Западне Мораве, око 6 км југоисточно од општинског средишта Трстеника. Оно се налази на путу Краљево--Крушевац, а железничка пруга истог правца је уз северну границу насеља. Од центра села према југу одваја се локални пут до суседних села Доња и Горња Црнисава. На источној страни насеља је Црнисавска река (притока Западне Мораве). Насеље је збијеног типа и протеже се дуж два пута, тако да има радијалан облик и размештај улица. Изграђено је на флувијалној тераси на око 167 м, а северно од њега, у равни Западне Мораве је заселак Доњи Кошеви. Први помен села је из 1381, а постоје сведочанства да је оно постојало и у време Турака. Током послератног периода број становника је благо осцилирао између 520 1948. и 616 1981. Године 2011. село је имало 562 становника, од којих су 98,4% били Срби. Аграрним занимањима бавило се 24,3% економски активног становништва. Највише економски активног неаграрног становништва било је запослено у прерађивачкој индустрији (23,6%) и трговини (18,6%). Они су највећим бројем радили ван места, пре свега у Трстенику. Село има цркву.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ РИБНИК

ГОРЊИ РИБНИК, село, центар општине Рибник, у западној Босни, у Републици Српској, саграђено у долини истоимене ријеке, лијеве притоке Сане, у близини њеног ушћа. На том мјесту је долина уска, са стрмим странама, те је формирано мало насеље збијеног типа. Кроз њега пролази пут локалног значаја, који повезује околна села са путем Кључ--Јајце, који је око 10 км сјеверније. Године 1991. село је имало 696 становника, од којих су 98,1% били Срби. Према претходном попису из 2013. село је имало 729 становника. Послије грађанског рата и разграничења Босне и Херцеговине 1996, села јужно од Кључа припала су Републици Српској и остала су без дотадашњег општинског центра. Његова улога додјељена је овом селу, што је довело до великих промјена. Оно је добило нове централне функције међу којима се истичу административно-управна, трговачка, здравствена и културно-образовна. Најважније привредне дјелатности су примарна и секундарна прерада дрвета, узгој рибе (рибњак пастрмки), занатство, воћарство.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Геопросторни потенцијали развоја Горњосанско-пливског региона, Бл 2008.

М. Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ РУЖЕВИЋ

ГОРЊИ РУЖЕВИЋ, село у средњој Босни, у Републици Српској, у општини Теслић, смјештено сјеверозападно од општинског центра, на лијевој страни долине Мале Усоре (слив Босне). Изграђено је дуж локалног пута трасираног по једној планинскoj коси, на висинама 250--300 м н.в. То му је дало линеарну форму, а куће нису грађене у континуитету. На југоисточној периферији спојено је са Теслићем. Године 1991. у њему је живио 661 становник, од којих 85,5% Срба. Према претходном попису из 2013. село је имало 522 становника.

ЛИТЕРАТУРА: П. Богуновић, Из Усорског краја и околине: историја, традиција, значај положаја, Теслић 2000.

Ч. Црногорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ СВИЛАЈ

ГОРЊИ СВИЛАЈ, село у сјеверној Босни, у Федерацији БиХ, у општини Оџак, изграђено у Посавини, на крајњим сјевероисточним обронцима планине Вучјак, око 1 км јужно од ријеке Саве. Јужно од села је пут Оџак--Брод, а општинско средиште је око 18 км према југу. Насеље је на висини од око 110 м, компактно је и са мрежастим распоредом улица. Године 1991. имало је 1.810 становника од којих су 55,5% били Хрвати, а 41,3% Срби. Основна занимања становништва су повртарство и воћарство.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

И. Зекановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ СЈЕНИЧАК

ГОРЊИ СЈЕНИЧАК, село у Хрватској, у Карловачкој жупанији, на Кордуну, око 30 км југоисточно од Карловца, изграђено на северној подгорини планине Петрове горе, на преко 300 м. н.в. Дисперзивног је типа и чини га велик број заселака изграђених по планинским косама. Кроз њега пролази локални пут који повезује Гвозд (раније Вргинмост) и Карловац. Године 1948. у њему је живео 1.501 становник, од којих 1.500 Срба. До 1991. број становника је био смањен на 681 (94,6% Срба), после грађанског рата, 2001. било је 146 становника (98,6% Срба), а 2011. пописана су 152 лица. Основне економске делатности становништва су пољопривреда, виноградарство и сточарство.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ СМРТИЋИ

ГОРЊИ СМРТИЋИ, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на лијевој страни долине ријеке Јадовице, притоке Укрине (десна страна слива Саве). Дисперзивног је типа, а куће су грађене на знатним растојањима дуж сеоских путева. Године 1991. имало је 1.443 становника од којих су 98,6% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. село је имало 1.207 становника. Село заузима велику површину. У њему се налазе основна школа, пошта, амбуланта и живинарска фарма.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, Дневне миграције становништва општине Прњавор, Бл 2011.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ СРЂЕВИЋИ

ГОРЊИ СРЂЕВИЋИ, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Србац, изграђено на побрђу јужно од планине Мотајице, на јужној, лијевој страни долине рјечице Вријеска (десна страна слива Врбаса). Локалним и сеоским путевима повезано је са општинским центром који је око 20 км према сјеверозападу. Насеље је дисперзивног типа, саграђено је на дужини од око 5 км. Куће су грађене на висинама 120--190 м, међусобно су удаљене, а знакова формирања заселака нема. Основна школа и капела саграђене су у долини, на средокраћи са сусједним селом. Године 1948. у Г. С. живјело је 966 лица и њихов број је растао до 1961 (1.057 лица) када је настала регресија. Године 1991. било је 608 становника, од којих су 92,9% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. у селу је живио 501 становник.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ СТЕПОШ

ГОРЊИ СТЕПОШ, село на левој страни долине реке Расине, десне притоке Западне Мораве, око 10 км југозападно од општинског средишта Крушевац. На источном рубу села је пут Крушевац -- Велики Јастребац -- Брус. Насеље је дисперзивног типа, на око 190--210 м н.в. Највише кућа је на плавини потока Дренак (лева притока Расине) или уз друм, а мање на долинској страни. Током послератног периода величина популације је варирала између 637 лица 1948. и 890 лица 1991. Године 2011. село је имало 815 становника, од којих су 98% били Срби. Аграрним занимањима бавила су се само три лица или 2,4% економски активног становништва, а знатно више их је радило у прерађивачкој индустрији (36,4%), трговини (24,2%) и другим неаграрним областима. Већина њих радила је у другим местима, највећим бројем у Крушевцу. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, депонија шљунка и две пилане.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ СТУПАЊ

ГОРЊИ СТУПАЊ, село на десној страни долине реке Пепељуше, десне притоке Западне Мораве, око 15 км источно од општинског центра Александровца. С путем Крушевац--Александровац повезано је локалним путем дугим 1,5 км. Насеље је збијеног типа, изграђено на долинској страни, на висини 220--300 м, а улице су формиране дуж кривудавих локалних путева и имају радијалан распоред. Савремено становништво доселило се крајем XVIII в. из Малог Косова, околине Пљеваља и са Копаоника. Током друге половине XX в. траје депопулација, која је број становника смањила за више од једне половине. Године 1953. било је 1.166, а 2011. 568 становника, од којих су 99,1% били Срби. Аграрним занимањима бавило се 38,3% економски активног становништва, а знатан број је радио у индустрији (31,4%). За околину села карактеристична је виноградарска производња. У Г. С. се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, здравствена станица, подрум алкохолних пића и два мала индустријска погона.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ТАВАНКУТ

ГОРЊИ ТАВАНКУТ, село у северном делу Бачке, на Суботичко-хоргошкој пешчари (120--130 м н.в.), северозападно од пута и железничке пруге Суботица (20 км) -- Сомбор. Налази се на западној периферији простране територије, која се, са мноштвом салаша, простире западно од Суботице. Од салаша на истоку дели га плитка удолина широка око 1 км. Село захвата површину од око 9 км^2^. У историјским изворима читава територија западно од Суботице најчешће се помињала под јединственим именом Таванкут, а помиње се од 1439. Окупљање салаша у шорове, што представља прву фазу концентрације, почиње од краја XIX в., а до пуног изражаја дошла је у XX в. Током друге половине XX в. овде траје депопулација. Године 1953. било је 2.518, а 2011. 1.097 становника од којих су 35,3% били Буњевци, 30,5% Хрвати, 6,7% Срби. Пољопривредом се бавило 53,6% економски активног становништва, што је један од највећих удела у околини Суботице. Највише неаграрног становништва било је запослено у прерађивачкој индустрији. Салаши су концентрисани дуж улица, шорова, од којих су најдужи оријентисани правцем северозапад--југоисток и трасирани дуж пешчаних дина. Растојања између шорова достижу и до 1 км, а на њима су обрадиве површине. Велике површине су под воћњацима и виноградима. Попречни шорови су кратки. Јужно од пруге је неколико група салаша. Центар села није формиран и на знатном растојању су црква, основна школа и зграда задружног дома.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, Бг 1952; Б. Букуров, Суботица и њена околина, Н. Сад 1983; Т. Ковачевић, Општина Суботица -- географска монографија, Н. Сад 2006; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ХУМАЦ

ГОРЊИ ХУМАЦ, насеље на острву Брач које је у периоду од првих деценија IX до краја треће четвртине XIII в. с кратким прекидима било у саставу Кнежевине Неретљана. Налази се у источном делу острва, између Пучишћа и Бола, а у близини средњовековних насеља Дубравица, Градац, Мошује, Потхум и Стражевник. Посредно се помиње још 1184, односно 1250. у Поваљској листини. На сеоском гробљу налази се црква посвећена Богородици, чији се најстарији део може довести у везу са епохом Кнежевине Неретљана. У цркви је сачуван камени триптих с представама Богородице с малим Христом и двојице апостола, који је стилски сродан делатности Николе Фирентинца (1418--1506). Сачувана је и занимљива барокна ограда од кованог гвожђа.

ЛИТЕРАТУРА: Културни споменици отока Брача (Брачки зборник, 4), Супетар 1960; С. Штефанац, Кипарство Николе Фирентинца и његовог круга, Сплит 2006.

М. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊИ ШЕХЕР

ГОРЊИ ШЕХЕР → СРПСКЕ ТОПЛИЦЕ

ГОРЊИ ШТРПЦИ

ГОРЊИ ШТРПЦИ, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на сјеверозападним обронцима планине Крњин, са јужне стране долине ријеке Вијаке (лијева притока Укрине, десне притоке Саве). Са путем Прњавор--Дервента повезано је сеоским путем. Општински центар је сјеверозападно од села и путем је удаљен око 16 км. Насеље је дисперзивног типа, а куће су грађене на висинама 150--230 м н.в. и концентрисане су дуж неколико сеоских путева. Године 1948. у селу је живјело 1.571 лице, а 1991. 1.356, од којих су 97,5% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. у селу је живио 1.331 становник. У Г. Ш. се налазе православна црква, основна школа, пошта, амбуланта, каменолом са асфалтном базом и товилиште пилића.

ЛИТЕРАТУРА: М. Продановић, Село Штрпци, Бл 1999.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊОКАРЛОВАЧКА ЕПАРХИЈА

ГОРЊОКАРЛОВАЧКА ЕПАРХИЈА, административна област Српске православне цркве која обухвата делове Крајине (Банија, Горски Котар, Крбава, Кордун, Лика), северну Хрватску и Истру. У те области Срби се насељавају од XV в., посебно у XVI и XVII в, а главни центри њиховог насељавања били су Жумберак, Бела Крајина, Гомирје и Горњи Котари. У почетку су били у јурисдикцији дабробосанског митрополита који је због њих и Срба у северној Далмацији резидирао у манастиру Рмњу на тромеђи Босне, Далмације и Лике. У XVII в. дошли су у јурисдикцију марчанских епископа, а Срби под турском влашћу остали су у дабробосанској епархији. Карловац је основан 1579. на ушћу Коране у Купу, као средиште Војне границе, назван по аустријском надвојводи Карлу. Када су миром у Сремским Карловцима (1699) Лика, Банија и Крбава дошле под аустријску власт, образована је за њих Карловачко-зринопољска епархија. За првог епископа именован је бивши београдски и сремски митрополит Стефан (Метохијац), али није никад примио тај положај, па је први епископ постао Атанасије (Љубојевић), бивши митрополит дабробосански. Прво седиште било му је у месту Медак у Лици, а када је протеран од аустријских власти, сместио се у манастиру Комоговина. По његовој смрти црквено-народни сабор 1713. разделио је епархију на: Карловачко-сењско-приморску (западни део) са седиштем у Гомирју, од 1721. у Плашком, а од XIX в. у Карловцу; и Костајничко-зринопољску (источни део). Карловац је за разлику од Сремских Карловаца називан Горњи Карловац, што је донело име епархији. Карловац се у изворима јавља и под германизованим именом Карлштат, отуда друго име Карлштатска епархија. Од 1739. до 1744. оба су владичанства била силом потчињена унијатском марчанском епископу. Када је власт успела да поунијати Жумберак, забранила је епископу да улази у тај део своје епархије. Уз помоћ војске забрањиван је и спречаван приступ свештенства преосталим православним верницима. За време уније у Тржићу убијен је 1820. свештеник Никола Гаћеша, али је брига да се очува православље била стална. Епископ Јован (Јовановић) осветио је 1785. храм у Карловцу и изнад западних врата ставио натпис да је храм сазидан „иждивенїемъ всего православнаго греко-неунитскаго исповѣданїѧ здѣшнихъ и страннихъ жителей въ градѣ Карлштадѣ".

Обе епархије поново су уједињене 1771. под именом Г. e. са седиштем у Карловцу, а затим до 1941. у Плашком. За школовање свештеничких кадрова у Плашком је 1745. отворена богословска школа, која је 1801--1867. радила под именом Клерикална школа. О националној и духовној снази епархије сведочи попис из 1813. када је имала 159 парохија, 318 свештеника и 27 ђакона. Године 1924. имала је пет архијерејских намесништава, 144 парохије и исто толико свештеника. Доношењем Устава 1931. уклопљена је у организацију Српске цркве „са седиштем у Плашком, односно Карловцу". Тада је од укинуте Бихаћке епархије добила срезове Бихаћ, Крупу и Цазин, Далматинској епархији предала срезове Грачац, Доњи Лапац, Удбину и Госпић, а новооснованој Загребачкој епархији срез Сисак. Новом епископу остављено је у задатак да се постара о преношењу седишта у Карловац. У II светском рату епархија је много страдала: епископ Сава (Трлајић) мученички је пострадао, свештенство поубијано или протерано у Србију, 88 храмова порушено, а 67 тешко оштећено. Ратне ране нису залечене у комунистичком времену јер су храмови и даље рушени, а на њиховом месту подизане школе као потребније. Укупно је у току рата и после рата срушено две трећине од предратног броја храмова. Епископи су на све начине спречавани у раду и протеривани. У рату за разбијање Југославије (1992--1995) храмовима је поново наношена штета паљевинама, минирањем, гранатирањем и пљачкањем имовине. Нека рушења су последица ратних операција, а нека и посебних акција локалних хрватских легионара. Рушени су како стари тако и храмови с муком подигнути после II светског рата. Црква-брвнара Св. Димитрија у Меминској парохији гранатирана је 1991, а три године касније демонтирана и однета незнано куда. Спаљивани су иконостаси и црквене архиве, матичне књиге, покрадене вредне иконе, царске двери и богослужбени инвентар. Хрватска војска срушила је епархијски двор у Карловцу (на римокатолички Божић 1993), као и многе храмове и парохијске домове. Свештенство избегло у Србију споро се и нерадо враћа у своју матичну епархију. С обзиром на мали број Срба и мали број свештеника укинута су три архијерејска намесништва: глинско, костајничко-дворско и личко. Епархија је данас организована у два архијерејска намесништва (карловачко и плашчанско), 25 парохија са 19 свештеника. У два манастира -- Гомирје и Комоговина -- живе два монаха и пет монахиња.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, Карловачко владичанство I--III, Карловац 1891--1893; С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991--1993, Бг 1994; М. Радека, Горња Крајина -- Карловачко владичанство, Зг 1995; Црква, календар СПП за 1996. и 2006.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЊОЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИК

ГОРЊОЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИК → ЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИЦИ

ГОРЊОМИЛАНОВАЧКИ БАСЕН

ГОРЊОМИЛАНОВАЧКИ БАСЕН, геолошка област која се пружа правцем северозапад--југоисток, попреко је пресецају водотоци Клатичевске реке и Деспотовице, док на југозападном ободу значајнији водоток представља река Дичина. Овај терцијарни басен се још назива и таковско-милановачки басен. Његов северни обод чине кредни седименти, а западни обод је изграђен од кредног флиша планине Вујна, еруптива таковске области и ултрамафита (серпентинита). На истоку је, преко Невада, Враћевшнице и Врбаве, спојен некадашњом језероузином са горњогружанским неогеном а на југоистоку, у подручју Јабланице, са Чачанско-краљевачким терцијарним басеном. Басен се простире на површини од око 100 км и испуњен је наслагама насталим у два или три циклуса седиментације. Језерски неоген Шилопаја је био депозициона средина некадашњег изолованог залива милановачког језера.

По суперпозицији је овде издвојено неколико литостратиграфских серија: „црвена серија" или милановачка серија, распрострањена на простору града Горњег Милановца, је вулканогено-седиментна формација кластита (конгломерати, шљунак, пешчари и сл.), разнобојних глина, прослојака доломита, туфова и туфита, те складова кварцлатита. Од Милановца простире се широким појасом према северу и југоистоку басена. У састав црвене серије улазе пролувијални шљункови у виду сочива (некадашњи плавински конуси) што указује на континентално-језерски карактер серије (алувијално-маргинално језерска фација) уз знатан удео вулканизма.

Млађи литостратиграфски члан од црвене серије је „невадска серија". То је претежно лапоровита серија са појавама магнезита и доломита. Магнезити су највише распрострањени у селу Невадама и у Луњевици, према Горњој Трепчи.

„Таковска серија", претежно лапоровита, рапрострањена је на преседлини између Вујна и Јасике, у Луњевици, затим у северозападном делу басена, од Бруснице до Такова. У Такову леже по ободу андезитских масива. Ова серија повремено садржи и фосилне остатке слатководне фауне (Planorbis, Melanopsis, Lymnaea и др.). Уз лапорце таковске серије везане су и мање појаве угља код Такова и Бруснице. У Такову између Камаља (554 м) и школе, тракасти лапорци садрже отиске фосилних биљака и риба.

Најмлађи, недовољно проучен, литостратиграфски члан је „јабланичко-грабовачка серија". Састављена је од глина, каолинских глина, преталожених валука и блокова андезит-базалта и туфита. Она негде лежи преко таковске серије, али врло често и дискордантно преко старијих творевина, нпр. „црвене серије". Ова серија, коју карактерише одсуство слојевитости, са комадима андезит-базалта, очевидно је брзо таложена у приобаљу језера, али и у речним притокама.

У шилопајском заливу таковско-милановачко језеро је била депозициона средина за стварање најстарије „црвене серије" и млађе лапоровите са појавама магнезита (у долини Шилопајске реке), доломитичних лапораца и црвенкастих угљевитих глина.

Ван Г. б. налази се мала „оаза" језерских миоценских наслага у басену Семедража опкољеног с југа великим серпентинитским масивом. Може се претпоставити да је та „оаза" у миоцену била у вези са горњемилановачким језером. Овде преовлађују лапорци, са опалским хидротермалним продуктима (црни и зелени опал, рожнаци) и у виду интеркалација са жутим окером преталоженим из кредног окера на ободу басена и малим прослојцима угља. Испод лапораца, овде избија шарена серија, еквивалент милановачке црвене серије.

За све седименте Г. б. и малих „оаза" језерског неогена у околини, може се рећи да су настали током различитих фаза старијег миоцена. Генерално, наслаге језерско-континенталног миоцена ових терена стваране су у средини где је био изражен магматизам са пратећим појавама хидротермалне активности и вулканоседиментних наслага.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Жујовић, Геологија Србије. Део први. Топографска геологија, Бг 1893; L. Loczy Sen., Geologische Studien im westlichen Serbien, Berlin 1924; М. Илић, „Геологија горњомилановачког терцијарног басена и околних формација", Весник Завода за геолошка и геофизичка истраживања, серија А., 1961, 19; Група аутора, „Тумач за ОГК СФРЈ", Лист Горњи Милановац, 1: 100.000, 1--70, Бг 1971; П. Стевановић, М. Павловић, М. Еремија, „Таковско-милановачки басен (са огранцима Шилопајем и Семедражом)", у: Геологија Србије, Стратиграфија -- кенозоик, Бг 1977; М. Анђелковић, „Геодинамички процеси и стратиграфско-палеонтолошки развој олигоценских и микоценских слатководних басена средишње и западне Србије", ГАБП, 1986, 50; М. Маровић, М. Тољић и др., Nealpine Tectonica of Serbia, Bg 2007; Ј. Обрадовић, Н. Васић, „Језерски басени у неогену Србије", Глас САНУ, 2007, 3.

С. Кнежевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРОБИЉЕ

ГОРОБИЉЕ, село на јужној периферији Пожешке котлине, око 5 км југоисточно од општинског средишта Пожеге, у широј зони око пута Пожега--Ариље. Источно од села је долина Моравице, а западно долина Ђетиње. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину по ниском развођу две реке. Већа концентрација кућа је уз друм и у новије време почиње ширење према Пожеги на левој страни реке Ђетиње. Први помен о селу је из 1476. Савремено становништво је досељено крајем XVIII и у првој половини XIX в. из Херцеговине, Полимља, околине Вишеграда, са Дурмитора и Златибора. Од 60-их година XX в. започета је депопулација. Године 1961. село је имало 1.712 житеља, а 2011. у њему је живео 1.321 становник, од којих је 99,6% Срба. Аграрним занимањима бавило се 28,4% економски активног становништва. Запослени у прерађивачкој индустрији (29,4%), трговини (13,1%) и другим неаграрним делатностима највећим бројем радили су у околним градовима. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРОВИЧ

ГОРОВИЧ, средњовековни манастир код истоименог села близу Тополе, са храмом Преображења Господњег. Идентификују га са оштећеном црквицом Преображења на гробљу Ћуковац. По предању задужбина је деспота Стефана Лазаревића, а архитектура поменуте црквице одговара времену с краја XIV и пoчетка XV в. У турском попису из времена султана Мурата III забележен је султански приход од 150 акчи. Црква је 60-их година XIX в. страдала од земљотреса, због чега је напуштена.

ИЗВОР: Смедеревски дефтер, № 166.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, „Јасеница", у: Ј. Цвијић (ур.), Насеља и порекло становништва, 13, Бг 1923; Ђ. Бошковић, „Средњовековне цркве и манастири", у: Археолошки споменици и налазишта у Србији, II: Централна Србија, Бг 1956; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1863. године, Бг 1984.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРОЦВЕТ

ГОРОЦВЕТ (Adonis vernalis), вишегодишња зељаста биљка из породице љутића (Ranunculaceae). Ризом му је кратак, снажан, са многобројним дугачким, задебљалим црним кореновима. Стабло му је голо, усправно, високо 20--45 цм. Листови су му двоструко до четвороструко перасто издељени на ситне линеарне режњеве. Цветови појединачни, вршни, 4--8 цм у дијаметру са 10--20 издужено-елиптичних жутих круничних листића. Плодови су голе или длакаве ахеније, груписане у вршну, главичасту творевину. Цвета рано, од краја фебруара до краја априла. Настањује суве степске површине и пашњаке, као и ксерофилне кречњачке камењаре. Претежно је распрострањен у степској зони Панонске и Влашке низије, Добруџе, Украјине, Русије, на исток преко Казахстана до западне Монголије. Спорадично се налази у централној Европи, Шпанији и јужној Шведској, где су његова станишта остатак постглацијалних степа. У Србији је распрострањен на лесним платоима Фрушке горе, Тителског брега, у Делиблатској пешчари, североисточној и источној Србији. Свуда је у повлачењу због уништавања станишта и неконтролисаног сакупљања. Г. је и отровна и лековита биљка јер садржи кардиотоничне гликозиде адонидозин, адонитоксин и адониверозид. Род Adonis обухвата око 30 врста распрострањених у Евроазији. У Европи има 10 врста, у Србији расту још три једногодишње биљке овог рода, које се одликују скерлетно-црвеним, наранџастим или жутим латицама: A. flammea, A. aestivalis и A. microcarpa. Настањују сегетална станишта, обично културе житарица.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Adonis L.", у: М. Сарић (ур.), Флора Србије, 1, Бг 1992; J. R. Akeroyd, „Adonis L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 1, Cambridge 1993; М. Сарић, Лековите биљке СР Србије, Бг 1989.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРСКА

ГОРСКА, под овим именом се у средњем веку помињу две жупе. Обе се први пут помињу у Летопису попа Дукљанина. Прва се налазила у Дукљи на путу Дукља--Медун --Плав, у шумовитом пределу који је гравитирао ка утврђеном илирском Метеону. Простирала се источно од жупа Лушка и Подлужје, са тромеђом негде код Рибнице. Вероватно је захватала и кучке области ка Морачи, а и део Хота ка Хотским вировима. Постојала је и у XIII в. јер се у Жичкој повељи помиње село Голич (неубицирано) у Горској жупи. Њено централно утврђење био је град Медун. У Захумљу се налазила друга жупа овог имена. Она се наводи као Vellikagor(a), а обухватала је Љубушко поље и долину Требижата, где се граничила са неретљанском жупом Растоком. У XV в. овде се помиње само жупа Г., која се простирала од Вргорца на истоку до брда Турија, односно села Загвозда на западу, а Биоково је Г. одвајало од Макарског приморја. Она се развила на делу простора ранофеудалних жупа Велика и Дален. Велика се од XII в. не помиње више у изворима, али се на делу овог простора у суседству Г., помиње у XV в. жупа Вруља.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици, Бг 1912; Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Бг 1928.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Рупчић, „Убикација Вруље, старе, досад непознате жупе код Љубушког", Рад ЈАЗУ, 1961, 322; Историја Црне Горе 1, Тг 1967; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРСКА СУРУЧИЦА

ГОРСКА СУРУЧИЦА (Aruncus dioicus), вишегодишња зељаста биљка из породице ружа (Rosaceae). Ризом јој је дебео и разгранат, а стабло усправно, негранато, високо до 2 м. Листови велики, дугачки до 1 м, двоструко перасто дељени, а листићи јајасти на врху дугачко зашиљени, при основи заобљени или срцасти, по ободу двоструко тестерасто назубљени. Цваст је велика разграната метлица пирамидалног облика са великим бројем цветова. Цветови седећи, око 5 мм у пречнику, белих круничних листића. Плод је мешак са неколико семена. Настањује влажне, сеновите шуме планинских региона. Распрострањена је у средњој Европи, Кавказу, источној Азији, западном и источном делу Северне Америке. У Србији настањује влажна места планинских букових, мешовитих и четинарских шума. Због великих и разгранатих цвасти веома је декоративна врста која се код нас скоро и не користи у хортикултури.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Aruncus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, IV, Бг 1972.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРТАН ПРЕМК, Даринка

ГОРТАН ПРЕМК, Даринка, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Нови Сад, 27. V 1937). Дипломирала на Филозофском факултету у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик 1959, а 1960. на Групи за српскохрватски језик. Докторирала 1969. на истом факултету одбранивши тезу Акузативне синтагме у српскохрватском језику. Радила као лексикограф у Институту за српски језик САНУ (1961--1981), прво у звању асистента (1961--1968), затим научног сарадника (1968--1975) и вишег научног сарадника (1975--1981). Предавала на Катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду (1981--1998) у звању ванредног професора, а од 1984. у звању редовног професора. На Фил. ф. у Београду предавала Лексикологију и Морфологију са творбом речи. Држала предавања и курсеве из тих области на универзитетима у Москви, Новом Саду и Скопљу. Консултант у изради више једнојезичних и двојезичних речника. Била руководилац пројекта Катедре за српски језик и јужнословенске језике Фил. ф. у Београду Иновације у савременом српскохрватском језику (1984--1990). Руководила пројектом Матице српске Лингвистички речници (1990--2000). Била члан Научног већа Института за српски језик САНУ, Комисије за творбу речи у словенским језицима Међународног славистичког комитета и председник Комисије за лексикологију и лексикографију Одбора за стандардизацију српског језика. Бави се лексикографијом и лексикологијом. Од 1961. обрађивач је грађе и сарадник на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ. Од 1965. један је од уредника тога речника, а сада и један од рецензената. Била је један од уредника Речника српскохрватскога књижевног језика МС. Коаутор је Речника српскога језика МС (Н. Сад 2007). Аутор је концепције и један од аутора Семантичко-деривационог речника српског језика (1--2, Н. Сад 2003, 2006). Израдила „Речник одомаћених речи и израза Иве Андрића" (Свеске Задужбине Иве Андрића, 1996, 12). Најважније студије су јој из семантике падежних синтагми (у периоду 1961--1970: „Падежне и предлошко-падежне узрочне конструкције код Вука", ЈФ, 1964--1965, 26, 1--2; Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Бг 1970) и из морфолошке, творбене и семантичке организације лексичког система (од 1970: Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Бг 1997).

ДЕЛА: „О неким питањима двојаке глаголске рекције", ЈФ, 1977, 33; „О граматичкој информацији и семантичкој идентификацији у великим описним речницима", НЈ, 1980, 24, 3; „О лексикографској дефиницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичком речнику", Прилози, МАНУ, Ск, 1996, 2.

ЛИТЕРАТУРА: Анали Филолошког факултета, Бг, 2012, 1.

Р. Драгићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРУНОВИЋ

ГОРУНОВИЋ, Биљана, пијанисткиња, универзитетски професор (Београд, 5. II 1968). Редовне (1993) и последипломске (1995) студије клавира завршила на Московском државном конзерваторијуму „П. И. Чајковски", у класи Глеба Акселрода. Звање магистра уметности стекла 1997. и на ФMУ у Београду, у класи Јакутхон Михаиловић, под чијим менторством је докторирала 2016. Од 1996. предаје на Академији уметности у Новом Саду (редовни професор од 2011, Шеф Катедре за клавир од 2012). На концертној сцени делује као солиста и камерни музичар, а њен репертоар обухвата широк спектар композиција од барока до музике XX в. Посебан афинитет гаји према делима српских композитора. Наступала је са свим значајнијим домаћим оркестрима (Београдска филхармонија, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије, Оркестар ЈНА, Гудачимa Светог Ђорђа и др.), а нарочити ангажман остварила је као дугогодишњи члан ансамбла Орфеј Музичке омладине Београда и сарађујући са мецосопраном Људмилом Ивановом. Наступала је у градовима Србије и Црне Горе, као и у Русији, Грчкој, Чешкој, Немачкој Шпанији и Норвешкој. За ПГП-РТС снимила је 1999. компакт-диск са клавирским делима Милоја Милојевића. Чланица је Удружења музичких уметника Србије од 1994, а од 2003. до 2012. била је и члан његовог Председништвa. Добитница је почасне дипломе на Међународном конкурсу „Марија Каналс" у Барселони 1991. Лауреат је Другог Међународног конкурса Шопенове музике у Гетингену 1993. Према избору критичара, одржала је најбољи концерт у СРЈ 1999. Носилац је награде УМУС-а за најбољи концерт у 2006.

ЛИТЕРАТУРА: www.biljanagorunovic.com/.

С. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРУНОВИЋ,

ГОРУНОВИЋ, Момчило, фармацеут, универзитетски професор (Власотинцe, 7. VIII 1932). Студије фармације завршио у Београду 1956. Магистрирао 1963. на Фармацеутском факултету у Београду, где је и докторирао 1969. Након петнаестомесечног усавршавања на Фарм. ф. Универзитета „Клод Бернард" у Лиону, 1975. је одбранио докторску дисертацију Contribution à Letude botqniaue et biochiniaue d Ononis nqtrix L.; Papilionacès. У Институту за фармакогнозију Фарм. ф. у Београду запослио се као фармацеут-сарадник, а од 1959. изабран за асистента. Прошавши сва научно-наставна звања, 1985. изабран је за редовног професора за ужу научну област фармакогнозија на Фарм. ф. у Београду. Од 1994. до пензионисања 1997. био је управник Завода за фармакогнозију (касније Институт за фармакогнозију, данас Катедра за фармакогнозију). Школске 1989/90. и 1990/91. био је гостујући професор на Фарм. ф. у Сарајеву за предмет Фармакогнозија и хемија дрога и шеф Катедре за фармакогнозију. Проучаваo је лековито биље, посебно физиолошки активне и хранљиве састојке лековитог, ароматичног и јестивог биља (и Ј. Туцаков, Морфологија и анатомија хималајске скополије, Scopolia stranofolia Wall., експериментално гајење у Фармакогнозијском врту у Београду, Бг 1967; коаутор, „Alkaloids in the bark of Punica granatum L. (Pomegranate) from Yugoslavia", Pharmazie, 1993, 48, 5; и J. C. Chalchat, „Chemotaxonomy of pines native to the Balkans (III) : Variations in the composition of essential oils of the Pinus nigra Arnold spp. Dalmatica according to age of specimens", Pharmazie, 1995, 50, 8), распрострањеног по различитим крајевима Југославије, највише на београдском подручју, у гњиланском и лесковачком срезу. Израдио је два елабората о проучавању самониклог лековитог биља Црне Горе на подручју општина: Бијело Поље, Рожаје, Плав, Пљевља, Мојковац и Колашин. Аутор је једног универзитетског уџбеника (и П. Лукић, Фармакогнозија, Бг 2001), коаутор универзитетског практикума (и П. Лукић, Практикум из фармакогнозије: макроскопско, микроскопско и микрохемијско испитивање дрога, Бг 1995), књиге Лековите биљке СР Србије (Бг 1989) и Приручника о лековитом биљу за лекаре и фармацеуте (Бг 1989). Радио је на популаризацији лековитог биља, писао и учествовао у телевизијским и радио емисијама, а у издању Привредне коморе Југославије сачинио Билтен понуде југословенског лековитог биља иностранству. Био је члан Комисије за фармакопеју, Редакцијског одбора Acta Pharmaceutica Jugoslavica и Билтена за хмељ, сирак и лековито биље, као и Medicinal Plant Report, Друштва за лековито биље Војводине. Добитник је више плакета, повеља и награда Фарм. ф. у Београду и Фармацеутског друштва Србије за допринос у раду у већем броју комисија и активности, између осталог био је и члан Извршног одбора Фармацеутског друштва Србије и његов секретар (1973--1979).

ДЕЛА: и J. Raynaud, J. F.  Gonet, „Sur un nouvel heteroside naturel de la quercetine, extrait de Vinca minor L.(Apocynacees)", Comptes Rendus de l Aradenie des Sciences, 1970, 271; коаутор, „Nouveaux flavonosides de Paeonia tenuifolia L.", Helvetica Chimica Acta, 1988, 71; коаутор, „A taraxasterol derivative and phenolic compounds from Hieracium gymnocephalum", Phytochemistry, 1999, 50.

ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Горуновић (ур.), 100 година Фармацеутског друштва Србије 1879‒1979, Земун 1983; М. Меденица Д. Ивановић (ур.), 60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945--2005, Бг 2006.

Д. Крајновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРУШИЦА

ГОРУШИЦА, дивља слачица (Sinapis), род једногодишњих, ређе краткоживећих вишегодишњих зељастих биљака из породице крсташица (Cruciferae). Стабло им је усправно, разгранато или једноставно, високо 50--80 цм, голо или чекињасто длакаво. Доњи листови су перасто или лирасто дељени са великим, вршним централним режњем или недељени са неправилно урезаним ивицама, листови стабла обично су цели и седећи. Круничних листића има четири, јарко су жути. Плод је издужена љуска, дугачка до 4 цм, на врху сужена у дугачак кљун, са 4--15 семена. Род обухвата 5--6 врста које воде порекло из Медитерана и северне Африке, одакле су се неке врсте прошириле по целом свету, нарочито у умереном појасу, где су постале инвазивне биљке. Врсте овог рода расту на обрадивим и рудералним површинама, поред путева, на насипима и парлозима. У Србији су заступљене две врсте овог рода: бела г. или бела дивља слачица (S. alba) и горушица (S. arvensis). Род Sinapis је у најближем срoдству са купусима (род Brassica), где спада и гајена слачица (B. nigra). Семена беле слачице се употребљавају као замена за гајену слачицу и као лаксанс и диуретик у народној медицини.

ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, „Sinapis L.", у: М. Јосифовић (ур.) Флора СР Србије, III, Бг 1972; М. Сарић, Лековите биљке СР Србије, Бг 1989.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЧАКОВ, Александар Михаилович

ГОРЧАКОВ, Александар Михаилович, кнез, државник, канцелар (Хапсалу, Естонија, 15. VI 1798 -- Баден Баден, 11. III 1883). Након завршетка средње школе уписао је 1811. Лицеј Царско село. После дипломирања 1817. примљен је у дипломатску сужбу, где је био први секретар амбасаде у Лондону (1824), а три године касније пребачен је у Рим. Године 1828. именован је за саветника у руској амбасади у Берлину, а наредне године упућен је као отправник послова у Фиренцу и Луку. У Италији је провео четири године, а потом је био постављен за саветника у амбасади у Бечу (1832). Пошто је разоткрио тајне преговоре о савезу које је Аустрија, у покушају да смањи руски утицај у Турској, водила с Енглеском без знања Русије, проаустријски оријентисан руски канцелар гроф Карл Неселроде успорио је његово даље напредовање, па је 1838. поднео оставку. Тај период искористио је да среди приватан живот и ожени се удовицом грофа Мусина. Утицајни рођаци супруге помогли су му да 1841. настави дипломатску каријеру, када је наименован за амбасадора у Немачкој, где је провео више од деценије. Први значaјан дипломатски потез био је склапање договора о браку између велике војвоткиње Олге и престолонаследника Чарлса Виртенбершког. Остао је у Штутгарту неколико година као руски посланик и поверљиви саветник престолонаследнице. Ту је први пут срео канцелара Ота фон Бизмарка, с којим се спријатељио. По поновном оснивању немачког савеза 1850. у Франкфурту уложио је много труда у његово очување, спречавајући и Пруску и Аустрију да стекну премоћ, чиме је осигурао безбедност Русије. У јеку Кримског рата, именован је 1854. за амбасадора у Бечу. Био је делегат на мировној конференцији у Паризу (1856), после чега је постао министар иностраних послова. Сматрао је да је основни задатак спољне политике Русије укидање понижавајућих одлука Париског мира о неутралности Црног мора. Склапајући савез с Пруском, за дипломатску подршку у решавању Источног питања обећао јој је подршку у напорима за уједињење Немачке, чиме је успео да се уклини у јединствену антируску коалицију европских сила. Искористивши пораз Француске у немачко-француском рату (1870--1871) Лондонском конвенцијом (1871) издејствовао је право Русији да држи војну флоту и да изгради поморске базе на Црном мору. Схватајући да је територија Аљаске због немогућности Русије да јој пружи трајну заштиту, за њу свакако изгубљена, реализовао је њену продају САД (1867) за 5.000.000 долара, чиме је попунио Кримским ратом испражњену државну касу. Слабост Русије наметнула му је опрезну политику у Европи, нарочито у вези са Источним питањем. Усвојио је тактику подривања Турске припремањем заједничке акције балканских хришћана. Србији, која је постала тежиште тог рада, пружао је материјалну и дипломатску помоћ како би је ојачао за предстојећи устанак хришћана. Његовим посредовањем приведени су крају тешки српско-грчки преговори. Међутим, због смењивања И. Гарашанина, а још више због колебљиве политике Намесништва првих година владавине кнеза Милана Обреновића, охладнео је према Србији и почео је да се залаже за стварање велике бугарске државе потчињене руском утицају. Иако се на почетку Босанскохерцеговачког устанка (1875--1878) залагао за аутономију тих покрајина, одустао је од тога после закључења тајних споразума с Аустријом у Рајхштату (1876) и Будимпешти (1877), сматрајући да се без признавања права Монархији на те области Русија не сме упустити у решавање Источног питања. Вођење спољне политике током трајања кризе и руско-турског рата било му је отежано мешањем моћних свесловенских комитета, који су деловали супротно правцу за који се залагао. Пошто покушај остварења те политике миром у Сан Стефану (1878) није успео, изолована Русија морала је да прихвати нови европски договор. Иако је предводио руску делегацију на Берлинском конгресу (1878), стар и болестан, главни терет преговарања препустио је П. А. Шувалову. Неуспех руске дипломатије на конгресу и највећи неуспех његове каријере, који је приписао држању Бизмарка, навео га је да поведе антинемачку политику. Када је крајем 1879. та политика обустављена, иако и даље номинални креатор спољашње политике царевине, остао је готово без утицаја на њено вођење. Формално је поднео оставку 1882, када га је наследио Н. К. Гирс. Учествовао је делимично и у великим унутрашњим реформама изведеним током владавине Александра II. Као најутицајнијег и најреспектабилнијег дипломату XIX в. красила га је сналажљивост у преговорима, одлучност у изношењу аргумената и елегантан стил, док су државничку далековидост и мудрост повремено реметиле таштина и жеља за популарношћу.

ЛИТЕРАТУРА: В. Чубриловић, Босански устанак 1875--1878, Бг 1930; B. H. Samner, Russia and the Balkans 1870--1878, Oxford 1937; М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791--1918). Огледи и расправе, Бг 2007.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЧИКА

ГОРЧИКА (Sonchus), род једногодишњих до вишегодишњих зељастих биљака, ретко одрвенелих при основи, из породице главочика (Compositae). Корен им је снажан и вертикалан. Стабло је појединачно, усправно, високо 10--200 цм, при врху разгранато. Листови су при основи цели, по ободу назубљени, глатки, зелени до сивозелени, они обухватају стабљику на различите начине, перасто издељени или цели, по ободу назубљени. Цветови су појединачни или у разређеним гроздастим или метличастим цвастима. Инволукрум у доњем делу је шири и постепено се сужава према врху, инволукрални листићи су црепасто поређани, сивозелени. Цветови су жути, двополни, језичасти. Плод им је ахенија са 2--4 пута већим длакавим папусом. Цела биљка садржи млечно-жућкасти сок. Род обухвата око 90 врста дисјунктно распрострањених у Евроазији, Канарским острвима и источној и јужној Африци, док су неке синанатропне врсте пренете на све континенте. У Европи и Медитерану је забележено око 50 врста. Центар рода са 14 врста је на Канарским острвима, док су други центри у западном Медитерану и у источној и јужној Африци. У Србији су заступљене четири врсте: рапава г. (S. asper), барска г. (S. palustris), пољска г. (S. arvensis) и обична г. (S. oleraceus). Осим барске г., која настањује влажна станишта поред бара и мочвара, остале три врсте у Србији расту на рудералним и сегеталним стаништима, поред путева, на насутим површинама, запуштеним баштама итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Sonchus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије VII, Бг 1975; Euro+Med (2006-): Euro+Med PlantBase -- the information resource for Euro-Mediterranean plant diversity, http://ww2.bgbm.org/EuroPlusMed/ [accessed DATE].

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЧИНЦЕ

ГОРЧИНЦЕ, село на југоисточној периферији Суве планине, у Лужници, с обе стране пута Пирот--Лесковац, око 4 км јужно од општинског средишта Бабушнице. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико заселака подигнутих на 460--600 м н.в. Савремено насеље настало је крајем XIX в. Током послератног периода број становника смањен је за две трећине. Године 1948. било је 1.293, а 2011. 420 становника, од којих је 94,3% Срба. Пољопривреда је ангажовала 43,4% економски активног становништва, док су остали радили у непољопривредним делатностима у оближњој Бабушници (у прерађивачкој индустрији 22,4%). У селу се налазе четвороразредна основна школа и фабрика сточне хране.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОРЧИЦА

ГОРЧИЦА, грчица, горки тролист (Meny-anthes trifoliata), вишегодишња зељаста биљка из породице грчица (Menyanthaceae). Једини је представник рода. Ризом је хоризонталан и разгранат. Листови при основи избијају из ризома, на дугим дршкама са троделном лиском; листићи су овални или јајасти. Цветови су петомерни, сакупљени у вршну гроздасту цваст. Цветна дршка је без листова. Круница је бела или бледоружичаста, са бочним трепљастим режњевима, урезаним до средине латице. Плод је дводелна чаура. Г. је водена емерзна биљка која настањује тресетишта, плитка језера и баре хладних и умерених делова северне полулопте. Распрострањена је широм холарктика, од зонe тундре, преко тресетишта бореалних четинарских шума до влажних станишта листопадне шумске зоне умереног појаса. На Балканском полуострву заступљена је претежно у планинама западног и централног дела полуострва. У Србији је сразмерно ретка биљка коју налазимо на планинским тресавама и влажним ливадама Власине, Копаоника, Старе планине, Пештера и др. Због уништавања станишта и неконтролисаног брања уврштена је у Црвену листу угрожене флоре Србије, у категорији рањива врста. Г. је лековита биљка која садржи горке хетерозиде (отуд име), а у народној медицини користи се за лечење органа за варење и дисање.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић Веселичић, „Fаm. Menyanthacea", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, V, Бг 1973; М. Сарић, Лековите биљке СР Србије, Бг 1989.

Бр. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА

ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА, острво и црква у унутрашњем делу Бококоторског залива, испред града Пераста. Црква припада Которској бискупији и посвећена је Вазнесењу Богородичином. По предању, историја цркве почиње 22. VII 1452, стварањем острва на морском гребену -- шкрпјелу. Острво се сталним насипањем камена и дотрајалих лађа ширило, а капела дограђивала. Помен на изградњу чува се у обичају фашинада, када се на окићеним баркама превози камење које се, у име завета и традиције, баца подно острва у смирај сваког 22. јула. Данашњи изглед црква стиче у великој обнови након земљотреса 1667, којом је руководио барски надбискуп Андрија Змајевић. То је правоугаона једнобродна грађевина, покривена равном таваницом и кровом на две воде. Обложена је тесаним корчуланским каменом. На јужном зиду има два овална прозора и портал, а на западном портал са профилисаним оквиром и забатом, изнад којег је розета. На источној страни је презвитеријум са осмоугаоном куполом, изграђен 1722. по нацрту дубровачког градитеља Илије Катичића. Овом доградњом, као и подизањем високог округлог звоника са лођом и куполом 1725, црква је добила изразит барокни изглед. И фасада Чувареве куће (у којој се данас чувају рељефи од античког доба, заветне слике и различити споменици материјалне културе), подигнута уз северну страну цркве, добија барокну форму, нарочито изградњом терасе.

Унутрашњост цркве подељена је на издужени наос и уздигнути олтар са предолтарским простором, док је изнад западног дела наоса галерија намењена хору и смештају оргуља. Икона Г. од Ш., настала средином XV в., дело је Которанина Ловра Добричевића. Сликана је на дасци финим линијама, меким облицима и интензивним бојама. Судећи према грчким натписима и пози, рађена је по узору на цариградску Одигитрију. Њен настанак обавијен је легендом: допливала је морем са Истока и појавила се на морској хриди пред Перастом 22. VII 1452; поновила је указивање на подводној коси још два пута, што је уверило Пераштане да јој баш на том месту подигну храм. Предање уверава да су Пераштани градили цркву на гребену управо због смештаја Богородичине иконе, о којој се већ формирао култ. У њему су се интегрисали популарна побожност и цивилни патриотизам. Обредно зидање цркве било је уједно и политички чин: подизањем храма Пераштани су демонстрирали право патроната над оближњом опатијом Св. Ђорђа, сопственом територијом и морем, које је до тада уживао Котор.

Г. од Ш. понела је улогу главног симболичног чувара града и Которског залива, што је, с обзиром на то да је оближњи Рисан припадао Отоманској империји, било од посебног значаја. Веровало се да је икона одбранила Пераст од турског напада 1654. Та се вера обнављала свечаном поморско-копненом церемонијом, односно празником Госпа Перашка, који се прославља сваке године 15. маја, а у чијем је центру Богородичина слика. Икона је штитила Пераст и од напада гусара, земљотреса, епидемија, социјалних немира, безвлашћа након пада Венеције 1797, а спасавала је и поморце на мору. Зато је вотивна црква постала важно ходочасничко место, а тиме и један од најбогатијих трезора ex-vota у медитеранском свету.

У цркви се чува преко 2.000 сребрних заветних плочица и неколико десетина заветних слика на платну и дасци. Најстарији сачуван ex-votо је из 1694, пошто је ранија збирка страдала у похарама светилишта 1624. и 1654. Плочице су рад домаћих златара. Многе су у облику делова тела, али већина представља опасност у најдраматичнијем моменту за спасенога који се захваљује Богородици, што се објашњава натписом.

Олтар од белог карарског мермера израдили су 1796. у Ђенови Антонио и Ђузепе Капелано. Изнад мензе и табернакла, на врху платформе, налази се велик оквир за Богородичину икону, сачињен од свите анђела и завршен мермерним балдахином. Са страна су фигуре Св. Јована јеванђелисте и Св. Рока које је 1783. извео венецијански скулптор Франческо Гај. Бочни олтари израђени су од разнобојног мермера у Венецији у XVIII в. На десној страни је олтар некада посвећен Св. Антону Падованском, а потом Св. Року, заштитницима од куге и колере. Слика на олтару, рад Франческа Фонтебаса, приказује Св. Рока. На левој страни је олтар посвећен Безгрешном зачећу Богородице. На њему се од 1987. налази слика Свети разговор Воја Станића, која приказује бокељске светитеље и блаженике.

Сликани циклус, изведен од 1685. до краја XVII в., најразвијенија је барокна сликана декорација на источној обали Јадрана. Дело је заједничког труда Пераштана Андрије Змајевића, идејног творца програма, и сликара Трипа Кокоље. Уља на платну на зидовима и таваници уоквирена су дрвеним профилисаним оквирима, некада позлаћеним и украшеним цветном декорацијом. На зидовима су подељене у две хоризонталне зоне, међусобно одвојене фризом од вотивних плочица. Програм сликане декорације прославља Богородичино богоматеринство и саискупитељску улогу, а потврђује и актуелна учења Католичке цркве. У њему је визуализован концепт библијске, еклезијалне и универзалне историје, исказан и у Змајевићевом писаном делу, Љетопису црковном. Ова успела реторска конструкција има увод, разраду и закључак. Увод чини 14 слика у првој зони бочних зидова, приближно исте величине, на којима су представљени старозаветни пророци и античке пророчице сибиле. Текстовима у рукама они најављују долазак Спаситеља и потврђују предодређену небеску судбину Богородице.

Разрада програма тече кроз горњу зону бочних зидова и на таваници. На зидовима су три велике композиције: Одбијање дарова Јоакима и Ане и Силазак Св. Духа, на северном зиду, и Уснуће Богородице на јужном. На касетама таванице распоређени су призори из Маријиног живота, ликови четворице јеванђелиста и отаца цркве (Св. Јероним, Амброзије, Гргур Велики и Августин), групе анђела, корпе са ружама и љиљанима -- Богородичиним атрибутима. Насликан је и грб Пераста, чиме се истиче уједињеност грађана у окриљу Богородичине цркве. Слике на таваници апотеоза су Божанском материнству, узроку Богородичине победе над грехом и смрћу.

Вазнесењем Богородичиним, централном сликом таванице, почиње епилог сликаног програма који кулминира Крунисањем Богородичиним над луком који обележава почетак олтарског простора. Тријумфални лук се отвара над иконом Г. од Ш., попут симболичног неба које се отвара верницима. Слике у тамбуру куполе изнад презвитеријума (Безгрешно зачеће, Рођење Богородице, Ваведење и Сретење), створене током XVII в. вероватно у Ђенови, нису део првобитно сликаног циклуса.

Морфолошке особине Кокољиних слика проистекле су из њиховог идејног концепта. Изразима лица, гестовима и покретима тела протагониста Кокоља остварује барокно испољавање страсти душе, којим се покрећу емоције посматрача. Перспективним илузионизмом обједињује се простор посматрача и насликаних јунака. Симболичком опозицијом светло-тамног исказује се различитост, али и неодвојивост земаљског и небеског света (Благовести, Поклоњење пастира, Поклоњење мудраца). На сликама таванице Кокоља најбоље изражава снажни емоционални набој, илузионистичку обједињеност реалног и фиктивног простора и симболичку моћ светла. Без систематског академског образовања, ослоњен на таленат развијан у оквирима локалне културе и могућих краћих боравака у Венецији, Кокоља мења свој израз и постепено сазрева. Сажимање различитих искустава и копирање разноврсних ликовних предложака у његовом времену било је очекивано и није се сматрало недостатком. Кокољин Маријански циклус слика јединствена је концептуална целина усклађена са потребама локалног култа, а представља израз општих тенденција епохе и универзалних вредности европске барокне културе.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, Госпа од Шкрпјела: повјесне цртице о чудотворној слици блажене Дјевице од Шкрпјела и њену храму на оточићу према Перасту, Задар 1887; П. Буторац, Госпа од Шкрпјела, Сар. 1928; В. Ђурић, „Икона Госпе од Шкрпјела", АФФ, 1967, 7; Г. Брајковић, „Слика Ловра Маринова Добричевића на отоку Госпе од Шкрпјела и њезини сребрни украси", Фисковићев зборник, 1980, 1; С. Брајовић, Госпа од Шкрпјела: Маријански циклус слика, Пераст 2000; У Богородичином врту: Богородица и Бока Которска -- барокна побожност западног хришћанства, Бг 2006; Р. Томић, Заговори светом Трипуну: благо Которске бискупије, Зг 2009.

С. Брајовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПИНА КОСА

ГОСПИНА КОСА, венерина влас (Adiantum capillus-veneris), вечнозелена папрат из породице Adiantaceae. Ризом је снажан, прекривен густим браонкастим љуспама из којег избијају до 30 цм дугачки листови са црнкастом или браонкастом осовином на којој су наизменично, перасто распоређени округласти или широко клинасти листићи дихотоме нерватуре. Расте у влажним поткапинама пећина, седреним наслагама преко којих се слива вода, сеновитим и стрмим шљунковито-каменитим алувијалним странама река, као и на влажним зидовима. Распрострањена је у суптропско-тропском појасу старог света, а у Европи у Средоземљу и атлантском делу потконтинента. У Црној Гори честа у кањону Мораче и Цијевне. У Србији је природна реткост која расте само на једном месту -- на стенама извора код Звоначке бање, где је опстала далеко изван медитеранског дела ареала захваљујући топлом извору. Уврштена је у групу крајње угрожених врста флоре Србије. Веома је декоративна, али за гајење захтевна папрат.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Татић, „Adiantum capillus-veneris L.", у: В. Стевановић, (ур.), Црвена књига флоре Србије 1: ишчезли и крајње угрожени таксони, Бг 1999.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПИНА ПАПУЧИЦА

ГОСПИНА ПАПУЧИЦА (Cypripedium calceolus), вишегодишња зељаста биљка из породице орхидеја (Orchidaceae). Ризом јој је хоризонталан. Стабло је усправно, жлездасто длакаво, високо 15--50 цм. На стаблу има 3--4 листа, елиптични су, са израженом паралелно-лучном нерватуром, на врху зашиљени, дугачки 10--17 цм, по ободу ситно трепљасти, при основи обавијају стабљику. Цветови су јој појединачни, крупни, ретко 2--3 заједно на врху стабла. Горњи и доњи листићи перијанта су јајасти, бочни линеарно-ланцетасти, већи од усне перијанта, зашиљени, браонкасто-пурпурни; усна јој је велика, до 3--4 цм дугачка, надувена, личи на папучицу, светло жута, са пурпурном нерватуром или тачкама са унутрашње стране. Има два прашника. Жиг јој је трорежњевит. Плод јој је зелена чаура. Семена су веома ситна и расејавају се ветром. Г. п. је орхидеја са најкрупнијим цветовима у европској флори. Цвета од јуна до јула. Распрострањена је у бореалној зони холарктика, претежно у четинарским и мешовитим шумама. У Европи је ретка и спорадична, као и на Балканском полуострву (Хрватска, Босна, Црна Гора, Србија и Бугарска). У Србији је поуздано позната само са једног локалитета на Сувој планини. Уврштена је у крајње угрожене врсте флоре Србије. Популација у Србији процењена је на свега 50 одраслих примерака.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Cypripedium L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, VIII, Бг 1976; D. M. Moore „Cypripedium L." у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 5, Cambridge 1980; М. Никетић, В. Стевановић. Cypripedium calceolus", у: В. Стевановић, (ур.), Црвена књига флоре Србије 1, -- ишчезли и крајње угрожени таксони, Бг 1999.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПИЋ

ГОСПИЋ, град и средиште истоимене општине у Хрватској, у Личко-сењској жупанији, у Лици, изграђено у флувио-крашком Личком пољу (дугом 38 км, широком до 15 км, површине 465 км^2^), подно североисточних падина Велебита. Налази се на око 565 м н.в., уз речицу Новчицу, која се низводније улива у понорницу Лику. Центар је на левој, северној, страни реке, а од њега се главне улице зракасто шире у свим правцима. Железничка станица је на другој страни реке, око 2 км удаљена од центра. И поред релативно периферног положаја Г. је повезан са широм околином. Има железничку станицу на прузи Загреб--Книн--Сплит. Асфалтним путевима повезан је са Карлобагом, преко велебитског превоја Оштрајска врата (927 м н.в.) са Карловцем, преко Плитвичких језера са Книном и др. Бржи развој омогућила му је градња железничке пруге 1925. Има субалпску климу. Г. је најзначајније насеље Лике, које је почело да се развија после повлачења Турака 1694, када је и постао управни центар Лике, седиште личког штаба Војне крајине (седиште Личке пуковније и Личко-крбавске жупаније). Насеље је 1857. имало 1.658, 1910. 3.275, а 1948. 4.204 становника. До 1991. овај број је порастао на 9.025 лица (Срба 36%, Хрвата 55,5%). Грађански рат је довео до депопулације и промене етничке структуре па је 2001. пописано 6.088 лица (3,9% Срба и 93,4% Хрвата). У Г. је 2011. живео 6.561 становник, а етничка структура није позната. Г. је највеће насеље Лике, њен економски и културни центар. После II светског рата у њему су се развијали дрвна и прехрамбена индустрија (прерада меса), услужно занатство, образовне, културне, здравствене, социјалне и управно-административне функције. Православни храм посвећен Св. Георгију подигнут је 1785. у барокном стилу, али су га усташе уништиле током II светског рата. Нови храм под истим именом изграђен је 1964, али је у рату 1991--1993. и он порушен.

М. Грчић

У повељи угарског краља Беле IV из 1263. Г. се помиње под именом Касег, а касније Касези. Крајем XV и почетком XVI в. продором Османлија насеље је разорено и напуштено. Од 1527. тај простор је у поседу ага Сенковића, који су изградили мању тврђаву и уз њу населили муслиманске породице, а насеље је носило назив Нови. Име Г. се први пут спомиње 1574. као ознака за земљиште. Подручје данашњег Г. је под османском влашћу остало до 1689, када прелази у посед Хабзбуршке монархије. Његов плански развој почиње 1733, када је постао средиште Личке регименте. Након укидања Војне крајине 1881. средиште је Личко-крбавске жупаније (1881--1918). У југословенској краљевини био је средиште котара, а у НДХ Велике жупе Лике и Гацке. Усташка власт је у Г. формирана одмах по проглашењу НДХ (10. IV 1941). Већ сутрадан почела су отпуштања са посла, затварања и убијања локалног српског становништва. Италијани успостављају војну и цивилну власт 14. априла и у граду остају до 18. маја, када је потписан Римски уговор између Италије и НДХ. У периоду од 11. априла до 20. августа 1941. у Г. је постојао концентрациони логор, састављен од два објекта, Окружног суда и Овчарске станице. Сабирно-транзитног карактера, припадао је систему логора у оквиру којег су били Јадовно на Велебиту и Слана на Пагу. То је био први систем логора установљен на територији НДХ, у који су довођени већином Срби, из свих крајева новоформиране државе. У логору је дневно могло боравити између 2.500--3.000 људи, а како би се ослобађало место за нове затворенике који су сваког дана пристизали, они су даље отпремани у логоре смрти Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна на Пагу, збирни логор Овчару, сабиралиште на железничкој станици у Г., помоћни логор Ступачиново код Башких Оштарија и многобројне јаме по Велебиту. Јачање устанка на подручју Лике, Кордуна, Баније и Книнске Крајине допринело је повратку италијанских трупа, услед чега је дошло и до гашења овог система логора. Преостали заточеници су транспортовани у Јастребарско и Јасеновац. Процењује се да је у комплексу логора Госпић--Јадовно--Паг убијено 40.123 људи, од чега 38.010 Срба и 1.988 Јевреја. Италијанске трупе су у Г. остале до 21. III 1943. Након повлачења Италијана град је у неколико наврата био под партизанском опсадом. Коначно је ослобођен 4. IV 1945. дејством 20. и 26. дивизије 4. армије Југословенске армије. На почетку грађанског рата у јесен 1991. хрватска војска и полиција одводиле су грађане српске националности из њихових кућа и затим их ликвидирале. Убијено је најмање 123 људи. У септембру 1993. у најближој околини Г. (у Медачком џепу) почињен је масовни злочин над српским становништвом у селима Дивосело, Читлук и Почитељ. Том приликом убијено је 88 Срба, а села су потпуно уништена по методу „спржене земље". У граду постоје кула аге Сенковића из XVII в., касарна из 1767, каснобарокна жупна црква Навјештења блажене дјевице Марије из 1780. и капеле Св. Ивана Непомука и Св. Марије Магдалене. Српску православну цркву светог великомученика Георгија (1785) спалиле су усташе током II светског рата. На њеном месту подигнута је 1964. нова црква, уништена до темеља 1992.

М. Гулић

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава, 31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима, Зг 1992; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, III, Бг 1972; Котар Госпић и Котар Перушић у Народноослободилачком рату 1941--1945, Карловац 1989; С. Павичић, Сеобе и насеља у Лици, Госпић 1990; С. Милеуснић, Духовни геноцид, Бг 1997; М. Булајић, Јасеновац, усташки логори смрти српски мит? Хрватски усташки логори геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима, Бг 1999; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Ђ. Затезало, Јадовно. Комплекс усташких логора 1941, I--II, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПОДИН

ГОСПОДИН, владарска титула настала за владавине краља Милутина као ознака краљевске, самодржавне власти. После абдикације у Дежеву 1282. Драгутин је изгубио право на краљевску титулу па се потписивао као г. Стефан. Са појавом обласних г. ова титула стиче владарска обележја и својства државности. Носио ју је Вук Бранковић, син севастократора Бранка Младеновића и рођак Немањића. На његовом печату стоји натпис: господин Вук. Међутим, он себе никада није титулисао као господина Србљем или све српске земље. На такву титулу право је полагао само кнез Лазар. Вук истиче самосталност у титулатури тек после Битке на Косову. Ђурађ Страцимировић Балшић истицао је у својим документима да је самодржавни г. све зетске и приморске земље. Константин Дејановић, син деспота Дејана и рођак Немањића, такође је носио титулу г. иако му је брат Јован био деспот. Слично Вуку Бранковићу ни он овом титулом није претендовао на господство над свим српским земљама. Формула господство ми у повељама је проистекла из титуле г., слично као краљевство ми или царство ми. Ову формулу срећемо у повељама Стефана Драгутина, Вука Бранковића, Константина Дејановића, кнеза Лазара, војводе Радослава Павловића, херцега Стефана Вукчића Косаче и деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Вуковића. Реч господин се придодавала уз разне титуле од цара до кнеза и војводе да означи самосталност у владању или управљању земљом.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић, „Владарска титула господин", ИГ, 1994, 1--2; М. Спремић, „Вук Бранковић и Косовска битка", Глас САНУ, 1996, CCCLXXVIII, 9; М. Благојевић, „О издаји или невери Вука Бранковића", ЗМСИ, 2009, 79--80.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПОЂИН ВИР

ГОСПОЂИН ВИР, археолошко налазиште у Ђердапу где су откривени натписи који се односе на утврђивање границе Римског царства (лимеса) на десној обали Дунава. Познато нам је пет натписа из I и с почетка II в., који сведоче о стварању границе провинције Горње Мезије (Moesia Superior) у неприступачном Ђердапу. Најстарији натпис, посвећен цару Тиберију од легија IV Schytica и V Macedonica, био је уклесан у стену изнад пута по завршетку радова 33/34. године н. е. Око 30 м узводно од Г. в., био је урезан у стену и натпис из 46. посвећен цару Клаудију од истих легија, који сведочи о обнови ове деонице пута, усецањем у стену и постављањем дрвених конзола. У Горњој клисури су у стену урезана и два идентична натписа цара Домицијана, датована у 92/93, који говоре о реконструкцији римског пута кроз Ђердап, који је пропао од старости и бујица Дунава. Из наведених натписа види се да је изградња читаве комуникације кроз Ђердап трајала више од пола века. Делови римског пута у Горњој и Доњој клисури Ђердапа, где десну обалу Дунава чини готово вертикална стена, захтевали су посебну конструкцију. Код Г. в. Via militaris је била сачувана у дужини од 210 м. Изграђена је усецањем уске трасе у стену и проширивањем пута до ширине од 3 м помоћу дрвених конзола, попречно постављених у нивоу пута и система вертикалних и косих греда, ослоњених на дрвене држаче, хоризонтално забијене у стену испод нивоа пута. Овде су откривени и остаци римске куле, димензија 10,9 х 4,5 м, подигнуте крајем I -- почетком II в. на уској заравни између обале Дунава и вертикалне стене. На основу археолошких налаза утврђено је да је кула функционисала све до пада лимеса 441/443. Низводно од Г. в., на локалитету Манастир, констатовани су остаци још једне римске куле--стражаре, а на око 100 м јужно трагови римског и рановизантијског насеља и некрополе. Године 1971. акумулација ХЕ Ђердап I потопила је део стеновите обале у клисури где су били уклесани натписи. Копије натписа цара Клаудија и Домицијана чувају се у Археолошком музеју Ђердапа у Кладову.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Шашељ, „Римски натписи у Ђердапу", у: Лимес у Југославији, I, Бг 1961; П. Петровић, „Нова Трајанова табла у Ђердапу", Старинар, 1970, 21; Д. Минић, „Госпођин вир, античко и средњевековно налазиште", „Манастир -- праисторијско, античко и средњевековно налазиште", Стaринар, 1982--1983, 33--34; П. Петровић, „Римски пут у Ђердапу", Старинар, 1986, 37.

С. Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСПОЂИНЦИ

ГОСПОЂИНЦИ, село у југоисточном делу Бачке, изграђено у близини Јегричке баре, на плеистоценој тераси, на око 82 м н.в. Уз северну границу Г. је широка фосилна долина Мала бара. Насеље се налази на локалном асфалтном путу између Темерина и Жабља. Уз јужну периферију села јe железничка пруга Нови Сад -- Бечеј, саграђена 1899, на којој је путнички саобраћај обустављен 1998. Нови Сад је удаљен 28 км, а општински центар Жабаљ 8 км. Историјски извори помињу Г. од 1341. до прве половине XVIII в., када су у два наврата били без становника. Од 1769. до 1873. у саставу су Шајкашког батаљона Војне границе. У прво време број становника је знатно осцилирао, да би до друге половине XIX в. у Г. живело 2.500 становника. Године 2011. популација је достигла 3.715 чланова, највећим делом захваљујући досељавању избеглица из Босне и Хрватске. Срба је било 84,3%, а у пољопривреди је било запослено 29,9% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва било је запослено у околним градовима, у прерађивачкој индустрији, грађевинарству и трговини. У селу се налазе земљорадничка задруга, млин, пекара, фабрика за производњу сточне хране, циглана и погон за производњу угљен-диоксида и опреме. Насеље има све карактеристике војвођанских плански грађених села из XVIII в. Основа има облик правоугаоника, улице решеткаст распоред, а у центру је четвороугаони парк, у чијој близини се налазе све јавне зграде: основна школа, дечји вртић, пошта, амбуланта, месна канцеларија и православна црквa.

С. Ћурчић

Црква преноса моштију Св. првомученика и архиђакона Стефана. Грађена је највероватније у периоду 1826--1830, али је као и цркве у околини страдала за време буне 1849. Обнављана је новцем из државних средстава и захваљујући прилогу из Русије. Првобитна црква од набоја и са сводовима од плетера налазила се на јужној обали Мале баре. Након изградње нове цркве, она је срушена. Нова црква је изграђена од опеке као једнобродна, са истакнутим звоником на западном прочељу, и полукружном апсидом на источној страни. Олтарски простор је полукружан, и заједно са предолтарским травејем у односу на наос уздигнут за један степеник. На исти начин је узвишен и ниво пода припрате у западном делу храма. Над припратом је конструисана галерија до које се стиже степеништем смештеним северно од улаза у храм. Наос је подељен на три травеја, а црква засведена полуобличастим сводом и покривена двосливним кровом. У обликовању фасада примењен је архитектонски украс у духу неокласицизма. Дуж читаве цркве пружа се масивна зона сокла. Над њом, на бочним фасадама, употребом пиластера и по пет дубоких ниша у које су смештени прозорски отвори постигнута је разуђеност фасадног платна. Полукружна олтарска апсида има три прозора. Првом зоном западног прочеља доминирају масивни стубови који почивају на соклу, а носе профилисану архитравну греду над којом је троугаони тимпанон. Прочеље је на врху крунисано двоспратним звоником.

Православна црквена општина у Г. је 1868. израду иконостаса поверила сликару Николи Алексићу из Арада, док је осликавање унутрашњих зидова преузео Јосиф Александар Тепфер из Беча. На конкурс за израду иконостаса осим Алексића пријавио се и његов ученик Аксентије Мародић. Никола Алексић је насликао и иконе које се налазе на црквеним троновима. Архијерејски трон је украшен иконом Христова проповед у храму, а Богородичин иконама Богородица са Христом и Целивање Јелисаветино. Алексић је осликао и медаљон на славолуку између припрате и наоса. Медаљон је украшен сценама Рођења и Ваведења Богородице. У певничким просторима он је насликао Јована Дамаскина и псалмопевца Давида. Иконостас припада типу развијених трозонских олтарских преграда са раскошном резбарском обрадом. У првој зони налазе се престоне иконе на којима су насликани Св. Сава, Св. архиђакон Стефан, Богородица са Христом, Исус Христос, Св. Јован Крститељ и Св. Никола. Испод сваке престоне иконе насликана је по једна икона у зони сокла (Св. Сава у Гори Атонској, Пад Содоме и Гоморе, Кушање Мојсијево, Жртва Аврамова, Усековање главе Св. Јована Претече и Христос и Самарјанка). На царским дверима су Благовести, а на бочним Св. Димитрије и Св. Георгије. Другу зону иконостаса заузимају сцене Великих празника, док су изнад њих смештена два реда са ликовима светих апостола. На самом врху иконостаса је крст са сликаним Распећем. Јосиф Александар Тепфер је 1868. осликао три травеја свода цркве представама Св. Тројице, Бога у слави и Силаска Св. духа на апостоле. Из XIX в. су и представе на бочним зидовима припрате, Крунисање Стефана Првовенчаног и Св. Сава мири браћу. У олтару се у ниши проскомидије налази представа Распећа Христовог, док је Христос Велики Архијереј у ниши горњег места. Каменовање Св. Стефана и Пренос моштију Св. Стефана на бочним зидовима наоса насликао је сликар А. Џигурски из Старог Бечеја 1939. Он је исте године радио и на чишћењу и рестаурацији икона Николе Алексића на иконостасу. У црквеној порти је гробница породице Бељански израђена 1964, а ту је 1965. сахрањен и Павле Бељански.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, Бг 1952; А. Ђукић, ,,Шајкашки батаљон", у: Шајкашка: историја, I, Н. Сад 1975; Б. Букуров, Општина Жабаљ -- географска монографија, Н. Сад 1983; О. Микић, Српско сликарство 18--20 века: одабране студије, Н. Сад 2005; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007; A. Костић, ,,Каменовање архиђакона Стефана: славска икона породице Бељански", Зборник радова Научни скуп посвећен Павлу Бељанском (1892--1965), Н. Сад 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТАНКА

ГОСТАНКА (Phlomis), род вишегодишњих зељастих биљака, полужбунова и жбунова из породице уснатица (Labiatae). Ризоми су снажни, неки пут на коренима кртоласта задебљања. Стабла су висока од 35 до 200 цм. Листови су наспрамни, наизменично распоређени на стаблу, код зељастих представника доњи листови у розети. Листови обично густобеличасто, жућкасто или сивкасто длакави, линеарни, ланцетасти, елиптични и стрцасти, дужине од 3 до 29 цм, са лисном дршком различите дужине. Цветови у пршљеновима са већим бројем цветова. Чашица са 5--10 нерава и пет зубаца. Круница је љубичаста, жута, ређе беличаста, двоусната, фино длакава; горња усна у облику шлема бочно спљоштена, доња трорежњевита. Род обухвата између 60 и 70 врста претежно распрострањених у Медитерану и предњој Азији. У Европи постоји око 15 врста, највише у Средоземљу. У Србији две врсте: кртоласта г. (Ph. tuberosa) је ретка и угрожена врста степских станишта Војводине и источне Србије и Ph. herba-venti subsp*. Pungens* која је ишчезла. У Црној Гори расте жбунаста г. (Ph. fruticosa), до 1,5 м висок жбун, крупних жутих цветова који настањује приморске камењаре и гариге. Представници рода Phlomis су веома декоративне биљке, код нас недовољно коришћене у хортикултури.

ЛИТЕРАТУРА: R. A. De Filipps, „Phlomis L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 3, Cambridge 1972; Н. Дилић, „Phlomis L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, VI, Бг 1974; М. Никетић, „Phlomis herba-venti subsp*. pungens*", у: В. Стевановић (ур.), Црвена књига флоре Србије 1, ишчезли и крајње угрожени таксони, Бг 1999.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТИ

ГОСТИ, достојанственици цркве босанске који су се у хијерархији налазили испод дједа а изнад стараца са којима су сачињавали збор стројника. Порекло назива гост није утврђено. Не може се поуздано утврдити у чему се састојала њихова духовна служба. У историјским изворима готово увек се помињу у вези са пословима световног карактера. Обављали су разне дипломатске и посредничке послове у служби босанске властеле. Често се јављају и као саветници обласних господара, али и Дубровчана. Поједини г. су остварили завидне каријере, попут Радина Бутковића који се налазио у служби Стефана Вукчића Косаче.

Литература: П. Ћошковић, Црква босанска у XV стољећу, Сар. 2005.

С. Рудић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТИНИЦА

ГОСТИНИЦА, село на јужним и југоисточним падинама планине Јелова гора, у изворишном делу Гостиничке реке (слив Западне Мораве), око 10 км северно од општинског средишта Ужица. Горњи део села је са градом спојен локалним путем трасираним по планинском гребену. Село је дисперзивног типа и простире се на планинској страни од 600 до 860 м н.в. Засеоци су нанизани по развођима потока и њиховим долинама. Г. се помиње од 1476. Савремено становништво досељено је у другој половини XVIII и у XIX в. из околине Пљевaља, Фоче, Прибоја, Роваца и златиборских села. Током послератног периода владала је депопулација. Године 1948. било је 1.447, а 2011. 557 становника, од којих су 99,1% били Срби. Аграрним занимањима, посебно производњом шљива и малина, бавило се 57,7% активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем ради ван Г. У селу се налази осморазредна основна школа изграђена крај друма, који пролази западном периферијом места.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТИОНИЦЕ → КАФАНЕ

ГОСТИОНИЦЕ → КАФАНЕ

ГОСТОВИЋ

ГОСТОВИЋ, село у средњем дијелу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Завидовићи, смјештено у долини истоимене ријеке на јужној падини Клек планине. Локалним путем трасираним долином ријеке повезано је с општинским средиштем (око 10 км). Село је дисперзивног типа, а заселци су изграђени на висинама 220--600 м н.в. У периоду послије II свјетског рата број становника је растао. Године 1948. било је 1.246, а 1991. 2.257 становника, од којих су 63,8% Муслимани, а 35,3% Срби. Основне дјелатности становништва су шумарство и пољопривреда. У селу се налазе мјесна заједница, основна школа, амбуланта, пољопривредна задруга и неколико продавница.

Т. Попов

У Г. постоје остаци цркве, која је некада била дио манастира. Миленко Филиповић је 1940. забиљежио казивање према којем се на вратима порушене манастирске цркве налазио камен са уклесаним натписом из XII или XIII в. Први помен Г. је запис имена његових монаха у Беочинском поменику из XVII в. У запису у Служабнику Божидара Вуковића из 1519, који се чувао у Возући, наводи се да је књига приложена овом манастиру. Због сличности са записом у рукописном Уставу из Возуће из 1637, претпоставља се да је и поменути Служабник дарован Г. у четвртој деценији XVII в. Заједно са Возућом и Озреном, Г. се помиње и 1716--1718. у извјештају једног аустријског обавјештајца. Вјероватно је крајем XVII в. запустио. Рушевине показују једнобродну основу са апсидом, припратом и правоугаоним пјевницама. Седра и остаци обрађеног камена из рушевина свједочили су о постојању свода и украса клесаних око прозора и портала. У XVIII в. недалеко од рушевина манастира Г. подигнута је црква од дрвета која је срушена 1911.

Љ. Шево

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, Манастир Удрим, Ск 1940; Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995; „Стратегија економског развоја опћине Завидовићи", Службени гласник опћине Завидовићи, 2006, 10а.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТОВИЋ, Павле (Павао)

ГОСТОВИЋ, Павле (Павао), адвокат, посланик (Кулпин, Бачка, 1846 -- Нови Сад, 16. II 1920). Школовао се у Кулпину, Старом Врбасу, потом у Печују и Будимпешти. Студирао на Правном факултету у Будимпешти, затим у Прагу, где је 1867. био члан српског ђачког друштва Вера. Kao члан Уједињене омладине српске учествовао је у дебати на Скупштини Омладине у Београду августа 1867. Био је члан ђачког друштва Преодница и њен изасланик при полагању темеља чешког Народног позоришта. По завршетку ПФ и положеног адвокатског испита у Будимпешти, настанио се у Новом Саду 1874. и убрзо постао угледни новосадски адвокат, истакнути јавни, политички и културни прегалац. Биран је за фискала црквене општине новосадске и Српске задруге за међусобно помагање и штедњу. У два маха је у паланачком срезу биран за посланика на Народно-црквеном сабору. Једно време је заступао председништво Српске народне слободоумне странке, а био је и кандидат града Новог Сада за Земаљски угарски сабор. Председавао је обновљеном Српском читаоницом у Новом Саду 1875. До смрти је водио фискалат у новосадском хуманитарном друштву „Добротвор", Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња. Био је члан и фискал „Српске штедионице" и члан Одбора издавачког завода „Даничић" у Новом Саду. Дуги низ година био је један од најистакнутијих чланова и сарадника Матице српске и њен потпредседник 1880--1881, 1893--1895. и 1896--1911. Према тестаменту добротворке Марије Трандафил био је један од извршилаца њене последње воље. Библиотеци Матице српске даровао је богату личну библиотеку свог таста Ђорђа Натошевића.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Паја Гостовић адвокат", Јединство, 18. II 1920; А. В., „Павле Гостовић 1846--1920", Јединство, 19. II 1920; Љ. Лотић, „Извод из мога говора над гробом пок. Павла Гостовића", Јединство, 21. II 1920; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, Н. Сад 1939; VI, Н. Сад 1956; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1984; Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка. Грађа 1860--1885, III, 1876--1885, Н. Сад 1985; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, 1864--1880, Н. Сад 1992; III, 1880--1918, Н. Сад 2000.

С. Боб

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТОВИЋ РОЈЕР, Розана

ГОСТОВИЋ РОЈЕР, Розана (Gostovich Royer, Rosanne), професор руског језика, друштвени активиста (Елурн-Рослин, Нови Мексико, САД, 27. VIII 1939). Кћерка је Стојана и Драге Гостовић, Срба који су у САД дошли из Хрватске. Одрасла је у рударском подручју Новог Мексика. Завршила је Филолошки факултет, групу за руски језик, на Универзитету Вашингтон. Предавала је руски језик, радила је за локалну телевизију, била менаџер на радио станици, писала спољнополитичке вести и радила за приватне фирме из области архитектуре и инжењерства. Удала се за новинара Чарлса Ројера (Charles Royer, 1939), од којег се развела 1994. Након женидбе Чарлс Ројер је почео да се бави политиком, а у политичким кампањама много му је помогла Г. Поред осталих политичких функција, Чарлс је био градоначеник Сијетла у два мандата. Г. је такође била активна у друштвеним и културним пословима, поред рада у политичким кампањама, успела је да реализује градски хуманитарни програм, посебно у вези са Ташкентом, главним градом Узбекистана. Године 1987. била је у делегацији Сијетла која је посетила Совјетски Савез, у време „гласности", отварања Совјетског Савеза према свету. Била је оснивач и председник Савета за етничко наслеђе, активан члан у словенској и српској заједници у Сијетлу, те у Удружењу наставника страних језика. Објавила неколико књига, међу којима Manifestations of Yugoslav socialism in the general law on education of 1958 (Seattle 1976), Language in Education: Theory and Practice (Washington 1981). Живи у Портланду (Орегон, САД).

ИЗВОРИ: www.historyink.org/File/8265; www.mylife.com/rosanne-royer/e733839009438; www.ethnicheritagecouncil.org/about-ehc/officers-executive-board-staff/.

В. Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТОЉУБЉЕ АВРААМОВО

ГОСТОЉУБЉЕ АВРААМОВО, апокрифна прерада епизоде из живота старозаветног патријарха Авраама (Пост 18--19), сачувана у различитим краћим или дужим варијантама, у многим словенским, као и српским преписима од XIV до XVII в. Ретко старозаветно место које посредно помиње Свету Тројицу у лику необичне тројице младића -- Авраамових гостију, који му, у низу чудесних дешавања, предсказују Исаково рођење, уз још неколико текстова посвећених праоцу Аврааму (О Мелхиседеку, О Исаку, О праведном Аврааму, Како Сара учаше свог мужа Авраама, О смрти Авраамовој), чине тзв. Авраамов циклус. Настанак ових апокрифа неодвојив је од књижевне врсте веома распрострањене у византијској књижевности -- Историјске Палеје. Поред самог гостољубља, у апокрифу је посебно наглашен мотив Лотовог сагрешења и искреног покајања. Стил овог апокрифа суштински се не разликује од библијског, али видљив је његов тематски допринос: у Г.А. инсистира се на темељним принципима хришћанства -- кајању, искупљењу, Божјем милосрђу. Елементи библијске приче јављају се у промењеној хијерархији, на чијем врху сада стоји гостољубивост, која је врхунско сведочанство вере, јер преко госта и у госту прима се или одбија сам Христос (уп. Мт. 25,34--35). У старој српској књижевности готово да нема дела у којем јунак није „подобан Аврааму странопримцу", а сасвим јасан траг самог апокрифа налазимо у Житију архиепископа Арсенија архиепископа Данила II (сцена последње посете коју је Арсеније примио на самртном одру).

ЛИТЕРАТУРА: E. Turdeanu, Apocryphes slaves et roumains de l' Ancien Testament, Studia in Veteteris Testamenti Pseudepigrapha, 5, Leyden 1981; З. Витић, „Апокриф о гостољубљу Аврамовом у српском рукописном наслеђу", АПр, 1992, 14; Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима, приредио и на савремени језик пренео Т. Јовановић, Бг 2005.

З. Витић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГOСТОПРИМСТВО

ГOСТОПРИМСТВО, традиционални обичај указивања посебне почасти госту, познат код Срба и других словенских народа. Раширено у свим српским крајевима, г. није указивано само познаницима и рођацима него и непознатим особама. За разлику од понеких вароши поред Саве и Дунава у којима је било крчми, путник којег би мрак затекао у селу затражио би, како пише Вук Караџић, да преноћи у кући најбољег домаћина. У случају да не би могао да га прими, упутио би га где би могао наћи конак. Сваки домаћин радо је пружао конак сваком путнику, угостио би га као свога пријатеља, а уколико би се догодило да у кући нема ракије или чега другог, позајмљивао је од суседа само да би испоштовао обичај г. Поједине газдинске куће имале су госте готово сваког дана. Гост је под заштитом заједнице у коју је дошао, јер се према друштвеним и религијским правилима сматра привремено њеним чланом. Осим смештаја у кући и хране њему је гарантована неповредивост и обезбеђена животна сигурност. Са друге стране, и гост се морао придржавати утврђених норми, па се г. сматрало и друштвеним правилом које је добило и своје обичајне одлике. Од тренутка примања госта, домаћин се морао придржавати правила г., као што је и гост био обавезан да сходно тим правилима усклади своје понашање док не напусти кућу у којој је нашао г. Природна неповерљивост и ксенофобичност према непознатом страном лицу превладавана је поштовањем успостављених друштвених и религијских норми које су регулисале г. Изражавајући веровање да у госту може бити прерушено наднаравно биће или човек с натприродним одликама, домаћин је настојао да са њим оствари блиску везу, а свечани дочек с хлебом и сољу био је ритуал којим је та веза симболично и свечано потврђивана. Регулисано обичајним правилима, прихватање госта се укоренило у народној традицији и постало друштвена, морална и света религијска обавеза, па је ускраћивање г. сматрано великим грехом. У народним предањима истиче се како богате који су одбили госта стиже казна осиромашења, а како се сиромаси који су указали г. награђују богатством. Потенцирано христијанизованим веровањем, оличеним пословицом да „тамо где гости хлеб не једу, ту ни Бог не помаже", обичај г. у традиционалном друштву је имао обавезујући карактер. Г. се морало поштовати, а према госту се опходити на прави начин и на његово највеће задовољство. Зато се госту давао најбољи смештај, нуђена су му најбоља јела и пића, а обичај је налагао да му се укаже и посебна част тако што му је чак стављана на располагање и жена из куће. Г. није израз примарне симпатије према другом и непознатом, а настало је из страха од негативних последица ускраћивања конака госту, али и из потреба за комуникацијом, знатижељом и потврдом социјалног статуса. Друштвене, економске и културне промене утицале су да г. из сфере приватног пређе у сферу јавног живота. Премда су законски принципи заменили обичајна правила, а изграђене гостионице и механе замениле некадашње гостинске собе и куће, у српској култури су сачувани корени традиционалног г.

ЛИТЕРАТУРА: И. Јелић, Постанак и разлог вршења гостопримства, Цт 1931; Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Бг 1960; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; В. Ст. Караџић, Етнографски списи, Бг 1972; Социолошки лексикон, Бг 1982; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; В. Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора 1910--1924, Бг 1994.

Б. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТУША

ГОСТУША, село у источној Србији, на јужној страни Старе планине, у крају који се зове Висок. Изграђено је у уској долини којом протиче Гостушка река (североисточно од села зове се Јовановачка река), десна притока реке Височице, односно Завојског језера. Локални пут води до суседног села Велика Лукања (2 км), а до општинског средишта Пирота има 16 км. Село је 1 км смештено дуж долине, а у околини је велик број привремених сточарских станишта -- бачија или салаша. Г. је била позната по сточарству и становници су 1950. узгајали 5.861 овцу и 649 говеда. То је изразито депопулациона средина, у којој је 1948. живело 1.308, а 2011. 70 становника, Срба.

Ст. Станковић

Старопланинско Камено село једно је од ретких очуваних целина, са преко 200 аутентичних објеката традиционалног народног градитељства. Први писани подаци о прошлости села налазe се у преводима турских извора, где се наводи да је Г. између 1567. и 1577, са неколико џелепкешких овчарских домаћинстава, припадала Шехирћој кази. Становништво је углавном староседелачко, торлачко. Међу њима има и потомака Црновунаца-Каракачана, сточара из Епира, названим тако по црним овцама које су гајили. Надалеко познати локални градитељи створили су овде градитељска дела крајем XIX и почетком XX в., савршено уклопљена у природни амбијент. Зграде су углавном на десној обали реке, и то у низу, од Доњег краја (засеока) према Горњем, уз брдо, тако да је насеље издуженог облика. Сваки крај има своје гробље. У центру је црква Св. Јована Крститеља (1867). Од јавних објеката у селу постоје и школа (1930), зграда некадашње задруге (1928), више камених мостова и три чесме. На обалама Гостушке реке било је преко четрдесет воденица поточара, електрична централа и сеоска пилана (трвоњ). Данас је остало пет воденица и једна вуновлачара. Cело карактеришу типски објекти, зидани каменом и бондруком са испуном од плетера или кованице, покривени каменим плочама, често уклапани у стрм терен, тако да су с једне стране изразито високих камених подзидова (са широким сајванима -- пролазима), налик мањим утврђењима, а са супротне стране сасвим једноставни, приземни. Најстарије куће су дводелне (ижа и соба), са угаоним архитравним креветом -- тремом, делом над подрумом. Основа се временом развијала, али је начин зидања углавном остао исти до седамдесетих година ХХ в. Карактеристичан детаљ представљају и дворишне ограде од камена са наткривеним дрвеним капијама. У дворишту су, поред куће и помоћне зграде, ижа са огњиштем и вурњом (зиданом пећи), амбар, кош и штала. Сточарски начин живота условио је настанак појата, и данас активних сезонских насеља. Појате са пашњацима заједно са крстовима-записима на околним брдима, неодвојиви су део амбијента који је поред свега и део ширег амбијента у оквиру Парка природе Стара планина (I категорија). Посебну пажњу заслужује богато нематеријално и данас живо наслеђе (обичаји, веровања, вештине, дијалекат, народна уметност). Након вишегодишњих истраживања Завода за заштиту споменика културе Ниш, на предлог етнолога (Пројекат истраживачких радова у селу Гостуша за покретање поступка заштите, 2011), који је подржало Министарство кулутуре Србије, покренут је поступак проглашења Г. за културно добро као просторну културно-историјску целину.

Ж. Стојичић Драгићевић

ЛИТЕРАТУРА: J. B. Ћирић „Старост насеља горњег Понишавља и Лужнице", Пиротски зборник, 1975, 7; М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Бг 1984; Ф. Kаниц, Срби и становништво, 2, Бг 2007; Ж. Стојичић Драгићевић, „Камено село Гостуша", ГДКС, 2010, 35.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОСТУШКИ

ГОСТУШКИ, Драгутин, музиколог, естетичар, композитор (Београд, 3. I 1923 -- Београд, 21. ІХ 1998). Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету (1950), те дириговање и композицију на Музичкој академији у Београду, у класи М. Живковића (1951). Докторирао 1965. на ФФ у Београду одбранивши дисертацију Уметност у еволуцији стилова. У Музиколошком институту САНУ радио од 1952. када је, на предлог П. Коњовића, изабран за асистента (научни саветник од 1974), а од 1974. до 1978. био је његов директор. На двомесечном студијском боравку у Паризу био је 1955. Иницијатор и председник организационог одбора Првог међународног конгреса о музичкој семиологији одржаног у Београду 1973. При Музиколошком институту САНУ организовао је и водио запажене интердисциплинарне трибине Разговори о науци и уметности, у којима су, од 1974. до 1980, учествовали еминентни стручњаци за области природних и хуманистичких наука.

Жанровски разноврстан, композиторски опус Г. обухвата око 40 дела, компонованих претежно у стилском проседеу умереног модернизма неокласичног спектра. Уз надахнуте, духовите и технички виртуозно реализоване хорске композиције (Девојачка коса, 1953; Смиљана, 1953; На походу, 1953; Polychronion, 1961; Convocatio, 1962. и др.), те соло песме, неретко инспирисане фоклором (Зимска ноћ, 1946; На ноћишту, 1947; Још..., 1947; Идила, 1950; Девојка на студенцу, 1951; Разговор са тужним клавиристом, 1951; Миришу јорговани, 1951; Вожња, 1958. и др.), Г. је остварио значајна дела и на пољу инструменталне солистичке (Соната, Две сонатине, Две игре и Allegro furioso за клавир, Ноктурно за харфу и др.), концертантне (Серенада за виолину и оркестар) и сценске музике (Ж. Б. Молијер, Bourgeois Gentilhomme; Г. Фигејредо, Лисица и грожђе, 1959). Уз то је изградио лични израз заснован на доминацији мелодијског принципа удруженог са свежим хармонским и апартним инструментационим решењима, те на разуђеном ритмичком рељефу, проистеклом на основу и теоријски промишљаних феномена музичког времена. Његове најуспелије композиције биле су награђене у земљи и иностранству (Scherzo за симфонијски оркестар, 1949; Трио за клавир, виолину и виолончело, 1950; балет Реми, 1960), уврштене у нотне и дискографске антологије југословенске музике (соло песма Смијешно чудо, 1947; Concerto accelerato за виолину и оркестар, 1961) и доживеле велик број извођења (хорске минијатуре за женски хор Scherzo in „SCH" и Еlegia in „О", 1973).

Г. је био зачетник и код нас најизразитији представник научног рада у пољима теорије музике и компаративне естетике, у којима је и остварио најзапаженије резултате. Први доктор музикологије у Србији после II светског рата, изложио је у монографији Време уметности (Бг 1968) синтезу својих компаративно-естетичких, ерудитских погледа. У овом капиталном делу, базираном на изведеним законима о убрзању историјских процеса, о периодичном враћању класицизма и о кашњењу музике приликом промене естетичких начела, он је сугестивно размотрио кључна питања историје и теорије уметности (проблеми стила, националног, односа источне и западне уметности), а његова опсежна интердисциплинарна истраживања проблема времена резултирала су оригиналним закључцима из области перцепције музике и периодизације стилова. Поред значајних текстова обједињених књигом Уметност у недостатку доказа (Бг 1977), многе његове музиколошке студије, филозофски и уметнички есеји, објављени у земљи и иностранству, издвајају се по теоријској продубљености, неконвенционалности и иновативности мишљења („The Third Dimension of Poetic Language", The Musical Quarterly, 1969, 55, 3; „Музичке науке као модел интердисциплинарног метода истраживања", у: Српска музика кроз векове, Бг 1973; „Réalité, Musique, Langage. Contribution à l'Étude du Problème de la Signification", International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 1977, 8, 1). Допринос афирмацији југословенске и српске музике, као и развоју музиколошке и естетичке мисли, остварио је и као сарадник (Звук, Дело, Летопис Матице српске), те члан савета и редакција домаћих часописа (Свеске, Култура, Уметничка ревија, Данас и Encyclopedia moderna). Афирмисан као један од водећих хроничара културног живота и тумача духовног кретања свог времена, Г. се уметничком и, посебно, музичком критиком бавио од почетка 50-их, најпре као сарадник Републике, Борбе, Политике и НИН-а, потом као стални музички критичар Борбе (1957--1960; 1967--1970) и НИН-а (од 1970). Објавио је око 400 текстова, посвећених актуелним музичким, ликовним и позоришним догађајима, као и општим уметничко-теоријским и естетичким темама. Г. је био ангажовани члан Интернационалног комитета за уметност при Унеску у Паризу, сарадник југословенске Комисије за културне везе са иностранством. Један је од оснивача и члан Савета Београдских музичких свечаности (БЕМУС-а), а био је и председник и члан Селекционе комисије Октобарског салона. Интензивно је сарађивао са електронским медијима, а у његовом опусу ТВ емисија издваја се серија Рађање српске музичке културе (1986--1987).

ДЕЛА: К. Томашевић, „Драгутин Гостушки" (библ.), Музикологија, 2010, 10; Рађање српске музичке културе, Бг 2017.

ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, „O књизи Драгутина Гостушког Време уметности", Трећи програм, 1969, пролеће; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг [1969]; К. Томашевић, „На вест о смрти. Драгутин Гостушки (1923--1998)", НЗ, 1999, 13; „Време уметности Драгутина Гостушког. Однос према филозофији и естетици Етјен Суриоа", у: Српска естетика у XX веку, Бг 2000; П. Палавестра, „Искошени угао Драгутина Гостушког", В. Трајковић, „Сећање на др Драгутина Гостушког", К. Томашевић, „Гостушки и српска музикологија", Музикологија, 2001, 1; Р. Пејовић, Комплексно посматрање музике: критичари, есејисти и естетичари. Павле Стефановић и Драгутин Гостушки, Бг 2012.

К. Томашевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОТИ

ГОТИ, народ састављен од велике групе неиздиференцираних германских племена која су почетком нове ере из Скандинавије кренула на југ, ка европском копну. На новим територијама око ушћа Висле задржали су се до средине II в., када су се поново упутили ка југу, да би се око 230. настанили у областима јужне Русије. До коначне поделе на Источне Г. (Остроготи) и Западне Г. (Визиготи) дошло је за време цара Клаудија (268--270). Током контаката са Римљанима, колонистима из Дакије и заробљеницима из пљачкашких похода у северном делу Мале Азије и Дакији, Г. су примили хришћанство и то у аријанском облику. У време и после Никејског сабора, на којем је 325. одбачена Аријева јерес, већи део Г. био је покрштен у аријанство, а готски епископ Улфила, који је створио готско писмо и превео Свето писмо, наставио је и после Никејског сабора да шири аријанство, па је око 350. морао са делом Г. да пребегне преко Дунава у Тракију. Продори Г. на Балкан започели су у лето 268, када су они, заједно са суседним Херулима и Пеуцинима, кренули дуж црноморске обале, прешли Хелеспонт и наставили према Грчкој. Тако су заобишли римски лимес и нашли се дубоко у унутрашњости Царства. Цар Клаудије је напустио Рим и упутио се на балканско војиште. До главног сукоба Римљана и Г. дошло је код данашњег Ниша, античког Наиса (Naissus). Побивши око 50.000 Г., Клаудије је извојевао велику победу, а заробљенике је примио у своју војску или као колоне населио у Тракију, Мезију и Македонију. Овом значајном победом Клаудије је заслужено понео титулу Готски (Gothicus).

Током следећих деценија долазило је до спорадичних сукоба Римљана са Г. Убрзо после смрти цара Валентинијана I 375, када је власт у Римском царству остала у рукама његовог брата и савладара Валенса и сина Грацијана, Г. су катастрофално поразили римску војску у бици код Хадријанапоља 378. Тада је погинуо и цар Валенс, а у расулу које је наступило после битке, Г. су преплавили Балкан. Готски народ се поделио на више група; Визиготи су око 380, са Фритигерном на челу, кренули ка Тесалији, а затим продрли до Епира и Ахаје на Пелопонезу. Теодосије, војни командант Мезије и цар од 380, успео је да потисне Г. преко Балкана. Теодосијев савладар Грацијан се упутио према Панонији и са Г. је склопио уговор (foedus), препустивши им неке области Паноније за насељавање, уз обезбеђивање намирница. Други цар, Теодосије, склопио је уговор са Атанариком, ривалом Фритигерна, а после мира склопљеног 382, Визиготи су добили трачку дијецезу за насељавање.

Око 400. дошло је до покрета разних група Г. преко Паноније. Наиме, после Теодосијеве смрти, Г. су кренули ка Константинопољу, нашли се пред зидинама града и у самој Грчкој, те је источни двор морао да их призна за савезнике и препусти им Епир за насељавање. Већ 401. они су напустили Илирик и, преко Мезије и Паноније, под вођством Аларика, кренули према Италији. Стигле су и нове групе Г., од којих су многи остали у Панонији. Г. који су дошли у Италију опсели су 402. Милано (Mediolanum), а после пораза Аларик је са војним командантом Италије, Стилихоном, склопио уговор и населио свој народ на доњој Сави. У другом походу на Италију и Рим Аларику се придружио и брат његове жене Атаулф. Ови походи су довели у незгодан положај Сирмијум (Sirmium), данашњу Сремску Митровицу, и друге градове у Панонији, јер су везе са Италијом биле прекинуте, док су се Г. населили у аграрним областима провинције. Ипак, Сирмијум је остао у области над којом је административно и војно Константинопољ бар номинално имао власт.

Прикључивши се Г. у њиховим нападима на римске територије на доњем Дунаву и Балкану, Хуни су око 400. у великим групама кренули на Запад. Како нас обавештава историчар Приск, 30-их година V в. они су се већ налазили на левој обали Дунава насупрот Дубравице (Margum). Деценију касније дунавски лимес је пред њиховим налетима почео да попушта, а, како извештава Марцелин Kомес, огромно мноштво Хуна је 441. упало у Илирик и освојило градове Сингидунум (Singidunum), данашњи Београд, Наис и многе друге. Највероватније је одмах после заузимања Сингидунума пао и Сирмијум, а 442. опустошена је Тракија, заједно с Илириком.

Сирмијум није остао под хунском влашћу дуже од једне деценије. Убрзо после Атилине смрти 453. хунска држава је доживела слом, а племена у Подунављу, која су признавала хунску власт, осамосталила су се и покушала да заузму земље у којима би се населили. Гепиди су заузели области на Тиси и постали суседи Царства, а групе Хуна које су остале у Подунављу признале су власт Константинопоља. Остроготи су затражили дозволу од цара Марцијана да се населе у Панонији, што им је овај одобрио, склопивши с њима уговор по којем су они били обавезни да бране римске границе од других племена. Остроготе су водила три брата, Валмер, Видимер и Тиудимер, који су у Панонији имали засебне територије, чије је границе данас тешко дефинисати. Јужним делом Паноније највероватније је управљао Валамер, који је погинуо у бици коју су сва три брата водила против уједињених Скира и Свева. По његовој погибији, заменио га је Тиудимер, којем су, по свој прилици, припале области којима је управљао Валамер. Одатле, из данашњег Срема, кренуо је у битку против Сармата Тиудимеров син Теодорих, освојивши 471. Сингидунум. Теодорих је још као дете био послат у Константинопољ, одакле се вратио да би напао Сармате. Али, иако су успешно бранили Панонију од разних племена, Остроготи су, уколико не би добили трибут од Источног царства, упадали у Илирик и пљачкали га. Под притиском Скира, Свева и других племена, Остроготи су 473. напустили Панонију. Један њихов део отишао је на запад, док су Тиудимер и Теодорих ушли у Илирик и преко Наиса и Грачанице, римске Улпијане (Ulpiana) продрли далеко на југ, пустошећи све пред собом. Цар Лав I био је принуђен да им дозволи да се населе у Македонији. Земље у Панонији, које су напустили Остроготи, заузели су Гепиди, преузевши власт и нaд Сирмијумом.

После лутања по Балкану, Остроготи су се, под вођством Теодориха, упутили ка Италији. У Панонији су се сукобили са Гепидима и, победивши их на реци Улка, наставили свој победоносни налет, који се завршио стварањем властите државе у Италији. Сматрајући Панонију својом земљом, легитимно добијеном од Источног царства, Теодорих је 504. упутио свог војсковођу Питзију да истера Гепиде. Гепидски краљ Трасарик био је принуђен да се повуче у Дакију, а Панонија са Сирмијумом присједињена је Теодориховој држави. Како је Панонија номинално припадала Источном царству, њено присједињавање Теодориховој држави изазвало је негодовање цара Анастазија I, мада је до сукоба дошло тек касније, 505, када је Теодорих стао на страну Мунда, команданта пљачкашких банди на средишњем Балкану. Непријатељства су трајала све до 510, када је закључен мир, по којем је Теодорих задржао власт у целој Панонији, осим на територији града Басиjане (Bassianae) код Доњих Петроваца, који је остао под контролом Источног царства. Ради организовања управе у Сирмијуму, Теодорих је већ 507. именовао конзула Колосеу, чија је дужност била да војно заштити и административно организује Панонију. Како нам показује налаз Теодориховог новца, кованог у име Јустина II између 518. и 526, а нађеног током ископавања стамбеног комплекса уз северни бедем Сирмијума (локалитет 21), у граду је обновљен рад ковнице новца. То се догодило у периоду између 504. и 518, судећи по Теодориховој четвртсиликви из Сиска (Siscia), кованој у име Анастазија I, која, као и примерак из Сремске Митровице, носи ознаку сирмијумске ковнице. Током свог боравка у Сирмијуму, Остоготи су за свог патрона прихватили сирмијумску мученицу Анастасију, страдалу у прогонима хришћана 304. За време њихове управе градом, мошти ове мученице су из Сирмијума пребачене у Константинопољ, где су између 468. и 470. похрањене у цркви Анастасис (Васкрсење), у којој се на празничне дане читала Библија на готском језику. Верни аријанском обреду, Г. су култ сирмијумске мученице пренели и у Равену, где се око 550. помиње црква Св. Анастасије готског обреда, дакле аријанска.

Теодорих и његов наследник енергично су бранили своје поседе у Панонији, док је Византија покушавала да их потисне. У тој намери Анастазије I је, око 512, у источном Срему населио Херуле. Уз прећутно одобравање Источног царства, они су, заједно са Гепидима, 528. покушали да освоје Сирмијум. Остроготски војсковођа Витигес је одбио напад и, гонећи Херуле и Гепиде, ушао је на византијске територије у Илирику, али се на крају ипак повукао у Панонију. Источно царство је накратко 535. успело да поврати Сирмијум, да би га већ следеће године освојили Гепиди. Источни Г. су били приморани да напусте Панонију и Приморје, а две деценије касније Јустинијановом војсковођи Нарзесу пошло је за руком да 554. дефинитивно уништи готску краљевину. Тиме се практично завршава њихова политичка историја.

Археолошки налази који се могу приписати Г. су релативно многобројни, али је њихову материјалну културу веома тешко посматрати одвојено од хунске и, касније, гепидске, дакле културе народа са којима су били у тесним међусобним контактима. Раном таласу готског насељавања Балкана, из времена хунске доминације у северном Подунављу, припада гробни налаз из села Вајуга код Кладова. Међу прилозима сахрањеној девојчици истиче се пар сребрних позлаћених фибула са троугаоном главом и пунцираним звездастим украсима, које овај гроб датују у период између 400. и 450. Остали остроготски налази, концентрисани у долинама Дунава, Саве и Драве, такође припадају гробним целинама. Из друге половине V в. су источноготска некропола из Старог Костолца (Viminacium), у којој су констатовани и трагови романизованог домородачког становништва, као и налази из београдског Горњег града (Singidunum). Остроготске провенијенције је и велика фибула од сребрног искуцаног лима, полукружне главе и ромбичне ноге, нађена у Гроцкој. Фибуле истог типа откривене су и у Колуту, Белом Манастиру и Илоку. Трећи тип фибула које се везују за Остроготе су масивне ливене фибуле од сребра, позлаћене, украшене техником дубоког урезивања -- ровашења, с умецима од тамноцрвеног полудрагог камена алмандина. Имају полукружну главу са више прстастих испуста. Налази из Сирмијума и Остружнице припадају том типу фибула, које могу да припадају и гепидским сахранама. Међу делове ношње из остроготских гробова спадају и појасне копче ливене изједна или спојене шарниром с оковом, кожне торбице с украсним оковима, а од накита налазе се минђуше са полиедарском главом, огрлице и перле од различитог материјала, привесци и наруквице -- украси већином римског порекла, а у употреби код различитих германских племена. Сматра се да су готске жене у V и VI в. носиле пар фибула на раменима и копчу на појасу или само један од ова два типа украса, док су током VI в. хаљину причвршћивале само фибулом на једном рамену. Како показује налаз спирално увијеног прстена из гроба девојчице у селу Вајуга, жене су косу чешљале у плетенице, причвршћене оваквим прстеновима -- витичаркама. За разлику од гробова осталих Германа, мушки гробови Г. не садрже оружје.

ИЗВОРИ: L. Dindorf (ур.), Prisci fragmenta, Lipsiae 1870; Th. Momsen (ур.), Iordanis Getica, Monumenta Germaniae Historica, Auctores antiquissimi, V/I, Berolini 1882; Th. Momsen (ур.), Marcellini comitis Chronicon, Chronica Minora Monumenta Germaniae Historica, Auctores antiquissimi, XI, Berlin 1894.

ЛИТЕРАТУРА: L. Schmidt, Die Ostgermanen, München 1941; Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа, Земун 1962; M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 583 A.D.", у: V. Popović (ур.), Sirmium, I, Bg 1971; Д. Мркобрад, Археолошки налази сеобе народа у Југославији, Бг 1980; В. Поповић, „Украсни делови ношње и накит од сребра у периоду Сеобе народа", у: И. Поповић (прир.), Античко сребро у Србији, Бг 1994; Н. Зечевић, Византија и Готи на Балкану у IV и V веку, Бг 2002.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОТИКА

ГОТИКА, стил у средњовековној уметности настао у XII в. у Француској који је трајао до краја XV в. У архитектури је карактерише употреба ребрастог свода, преломљеног лука и контрафора који су омогућили стварање скелетне конструкције и виткост форми. У раној фази фасаде су подељене хоризонтално и вертикално, да би у даљем развоју вертикализам преузео примат. Посебна пажња посвећена је обради западне фасаде која се украшава скулптурама и специфичној обради портала и прозора са карактеристичним преломљеним луком. Издужени прозори постепено добијају на ширини па постају вишеделни, а лукови изнад отвора добијају копљасти облик. Уз стубове се постављају мање колонете са посебним капителима који се касније повезују у заједничку целину. Постепено они постају све тањи да би током XV в. сасвим ишчезли. Обраду људске фигуре карактеришу вертикализам, статичност, строго држање и стилизована одећа. Тенденција ка имитирању природних облика доводи до натурализма у обради скулптуре. Прозорски отвори украшени су витражима.

У уметности Далмације и средњовековне Србије г. се јавља у другој половини XIII в. Елементи готичке уметности појављују се у северним областима српске државе посредством приморских мајстора из Бара, Котора и Дубровника. Одлука дубровачког Малог вијећа из 1314. којом се забрањује одлазак мајстора у Србију, у време изузетне градитељске активности у обе средине, илустративан је пример учешћа приморских мајстора у унутрашњости земље. Француски готички обрасци прилагођени су у Италији романској традицији. Г. је продрла у италијанску архитектуру облицима, орнаментима и појединостима конструкције, али је задржано романско схватање простора и пропорција. На сличан начин она је усвајана и у западним областима српске средњовековне државе.

Спољња припрата Богородичине цркве у Студеници са благо преломљеним луком западног портала и крстастим сводом најстарији је до сада познати пример уплива г. Доведен је у везу са градитељима из Котора, града који се од 1185. до 1371. налазио под српском влашћу државе Немањића. Преломљеним готичким сводом наткривена је црква у Богдашићима у Боки которској, коју је 1269. подигао зетски епископ Неофит. Црква манастира Давидовице из 1281, задужбина жупана Димитрија, унука Стефана Немање, чији је градитељ дубровачки мајстор Десина де Риса, такође је добила готичку сводну конструкцију. Снажнији уплив г. везан је за ктиторску делатност краљице Јелене, жене српског краља Уроша I. Први споменик на којем су готички утицаји јако изражени је црква манастира Градац на Ибру. Утицаји се уочавају у појединим конструктивним елементима и већини украса, као и у општем утиску у унутрашњем простору. Готички су: облик ребара крстастог свода, тролисне и четворолисне розете, контрафоре, лукови портала, бифора, слепе аркаде под кровним венцем и на источном зиду које су преломљене у темену. Ови облици су познати и романичкој и исламској архитектури, али изузетна осветљеност -- остварена великим прозорима и широком куполом над средњим травејем, који је отворен на све четири стране -- одлика је готичке архитектонске мисли. Најближе паралеле налазе се у средњој и јужној Италији. Појединости градачког мермерног украса могу се довести у везу са раноготичком архитектуром Запада и крсташког градитељства у Јерусалимском краљевству. Градачка црква представља и најисточнији снажан продор овог западног грађанског стила у градитељство византијске традиције XIII в. Краљица Јелена која је владала јужним Приморјем била је ктитор фрањевачких манастира у Котору, Улцињу, Бару и Скадру, освећених 1288. Апсида которског манастира била је засведена крстастим сводом. Готички елементи јављају се на цркви Св. Сергија и Вакха на Бојани. Једноставна фасада цркве са два уска прозора компонована је под утицајем сличних цистерцитских решења, а могући јужнофранцуски узори остварени су блиским контактима српске владарске породице са напуљским двором који је окупљао велик број Француза, претежно Провансалаца. Готичко-ренесансној архитектури Котора припада палата Драго, као и остаци неких кућа. У граду је сачувано неколико кућних врата готичко-ренесансних оквира оивичених мотивом штапа. Романичко-готички и готички утицаји јављају се на цркви манастира Дечани, чији је градитељ фра Вита из Котора. Готички је систем ребрастих сводова изнад наоса и нартекса, као и високе бифоре какве се јављају на широком италијанском подручју чије градитељство је протомајстор добро познавао. Готичке облике добило је постоље под Христовим троном у западном порталу припрате, а готичком стилском изразу припадају и усковитлане одежде Христа и Св. Јована. Људске и животињске главе и фигуре на конзолама подстрешних аркадних фризова имају готичка обележја. Налази камених делова једног прозора с преломљеним луком, Сашке цркве у Новом Брду, указују на утицај готичког стила. Готски прозори се налазе и на остацима апсиде тробродне базилике у Старом Тргу у Трепчи. У области властеоске породице Балшић готички облик лукова и сводова јавља се на цркви манастира Старчева који је саграђен 1378. Готичке појединости на порталу и поткровним венцима јављају се у области породице Косача, на цркви Св. Сергија и Вакха на Подима код Херцег Новог. Без обзира на верску припадност култних грађевина у Босни из прве половине XV в., готичка стилска обележја видљива су у преломљеним теменима лукова и сводова, облицима портала или прозора и на рељефном украсу фасада.

Стил карактеристичан по свом лутању између романичког и готског, уз утицаје ренесансе, и у скулптури је примењиван на широком простору од Дубровника до Улциња и преношен у северне крајеве земље. У таквом стилском споју израђени су високи стубови клаустра фрањевачког манастира у Дубровнику, на којем је око 1345. радио мајстор Михоје Брајков из Бара, као и циборијум которске катедрале (1362), чији се фигурални рељефи са сценама из живота Св. Трифуна и тролисни луци везују за француску г. Романичко-готском стилу припада и неколико капитела и фигура светитеља урађена у високом рељефу из которског лапидарија. Комбиновањем елемената цветне г. и ренесансе украшен је портал Бизантијеве палате у Котору из XV в. Преломљени лук и пропети лавови са штитовима на капителима уоквирени су венцем који носе пути од ловоровог и храстовог лишћа и винове лозе са гроздовима које кљуцају птице. Са стране су представљена два анђела у лету залепршаних драперија. У лунети је представљен пантер са кацигом на глави и штит са грбом Бизантија. У фрањевачком самостану налази се касноготичка круна бунара са слепим висећим медаљонима Христовог монограма.

У сликарству, г. се у Приморју јавља у симбиози са византијским или ренесансним елементима. У живопису Св. Марије Колеђате у Котору из око 1300, који у главним цртама припада византијском сликарству, цртеж лица појединих фигура обликован је са више натурализма, уз задржану готичку љупкост. Сличних одлика је и сликарство у катедралној цркви уз извесну робусну ноту грубог цртежа. Продори ренесансе у византијско-готичку симбиозу присутни су на фрескама которске цркве Св. Михаила изведеним средином XV в. Романичко-готском утицају приписују се веристички насликане биљке пред ногама Стефана Дечанског и Душана који су приказани са отвореним крунама готичког типа на ктиторском портрету у цркви Св. Стефана у Дуљеву насликани око 1340. Романичко-готском или раноготском утицају приписују се и златне мамузе које краљеви носе на ногама. Још од времена Кулина бана у Босну су с Приморја долазили сликари. Сандаљ Хранић ангажовао је дубровачког сликара Џивана Угриновића да ослика једну салу у његовој палати у Дубровнику, а потом га је ангажовао да ради у неком од његових утврђених градова ‒ Кључу, Самобору или Благају. Угриновићево стваралаштво настало је спајањем византијске и уметности средоземне г. Готичко-ренесансна схватања донео је у Босну сликар Ловро Добричевић који је по поруџбини фрањевачке викарије израдио три олтарска полиптиха са дуборезним оквирима.

ЛИТЕРАТУРА: Ц. Фисковић, „O умјетничким споменицима града Котора", Ј. Максимовић, „О средњовековној скулптури Боке Которске", Споменик САН, 1953, 103; Ј. Максимовић, Которски цибориј из XIV века и камена пластика суседних области, Бг 1961; Ј. Нешковић, „Црква манастира Давидовице на Лиму", Саопштења, 1961, 4; В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа, Бг 1963; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; Ђ. Бошковић, Архитектура средњег века, Бг 1976; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1985; В. Ј. Ђурић, „Уметност у Босни: између јадранских градова и Србије", у: Српска уметност у средњем веку, II, Бг 1997; Д. Војводић, „Српски владарски портрети у Дуљеву", Зограф, 2002--2003, 29; В. С. Јовановић и др., Ново Брдо, Бг 2004; О. Кандић, Градац: историја и архитектура манастира, Бг 2005; Б. Тодић, М. Чанак Медић, Манастир Дечани, Бг -- Високи Дечани 2005; Р. Вујичић, Средњовековна архитектура и сликарство Црне Горе, Пг 2007; В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору: XIV‒XVI век, Бг 2010.

Б. Гугољ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОТОВАЦ, Томислав Том

ГОТОВАЦ, Томислав Том, уметник проширених медија, филмски редитељ, глумац (Сомбор, 9. II 1937 -- Загреб, 25. VI 2010). Дипломирао филмску режију у класи Александра Петровића на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, 1972. Живео у Загребу и Београду (1967--1976) делујући такође и у областима перформанса, концептуалне уметности и боди-арта. Са М. Пансинијем и В. Петеком у Кино-клубу „Загреб" учествовао у оснивању антифилма, радикално експерименталног и истраживачког усмерења, и ГЕФФ-a (Genre Film Festival, 1963--1970), који су утицали на савремени филм и претходили низу нових појава у модерној уметности. У филму Прије подне једног фауна (1963, са В. Петеком) Г. демонстрира основна начела антифилма: крајњу редукцију филмских изражајних средстава која доводи до оптичке и звучне фиксације на одређени објекат, материју и покрет камере. У сарадњи са Петром Аранђеловићем Благојевићем, у београдском Академском кино-клубу 1964. снима филмску трилогију Правац (Stevens-Duke), Кружница (Jutkevič-Count), Плави јахач (Godard-Art), у којој, кроз прожимање визуелних (вожња, панорама и „камера из руке") и музичких (џез) знакова, радикализује фиксацију на покрет и наговештава појаву тзв. структуралног филма у Америци. На ГЕФФ-у 1967. реализује први у серији хепенинга извођених у Загребу (Naš happ, Шишање и бријање у јавном простору, Лежање гол на асфалту, Загреб, волим те!), Београду (Песак Новог Београда, Го трчим центром града, Породични филм, Слани кикирики и др.), Амстердаму, Њујорку, на Венецијанском бијеналу и др. Многим филмовима, акцијама и изложбама утицао је на С. Шијана, М. Абрамовић и низ других савремених српских уметника. Од 2005. користи псеудоним Antonio G. Lauer.

ЛИТЕРАТУРА: Књига ГEФФ-a, Зг 1967; Д. Стојановић, Велика авантура филма, Бг 1969; A Илић, Д. Ненадић (ур.), Томислав Готовац, монографија, Зг 2003; С. Шијан, Kино Том: Антонио Г. Лауер или Томислав Готовац између Загреба и Београда, Бг 2012.

Б. Зечевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОТОВУША

ГОТОВУША, село на северној страни Шар-планине, у Сиринићкој жупи, у долини реке Клисура, око 1 км пре њеног ушћа у Лепенац. Северно од села је пут Призрен--Штрпце--Урошевац. Припада општини Штрпце, чији је центар око 5 км југозападно од села. Насеље је компактно, изграђено на речној плавини, на 800--850 м. н.в., а распоред улица је мрежаст. Први помен села је из 1455, када су у њему биле 64 српске куће. Године 1921. имало је 2.652 становника, од којих су 35,9% били православци, а 64,1% муслимани. Године 1991. попис је регистровао укупно 986 становника, од чега су 97,1% били Срби, а 1,6% Роми. У селу се налазе основна школа, амбуланта и две православне цркве: Св. Николе и Успења Пресвете Богородице (обновљена 1866), поред које се на дан Велике Госпојине приређује сабор.

Д. Р. Гатарић

У Г. се на сеоском гробљу налази црква Св. Николе. Храм је мењао патрона, па је познат и као Св. Димитрије, а данас и као Св. Спас. Првобитна посвета Св. Николи забележена је на делимично сачуваном ктиторском натпису, на западном зиду наоса, повише улаза, изнад којег је насликано врло опширно Успење Богородице, док су у првој зони попрсја Св. Врача. Фреске потичу из 70-их година XVI в., па се претпоставља да је црква тада саграђена. Храм правоугаоне основе, засведен полуобличастим сводом и покривен двосливним кровом од камених плоча. Зидан је речним каменом, сигом и малтером. Изнад западног, лучно завршеног улаза, налази се плитка ниша, такође завршена полукружно. Апсида је изнутра полукружна, а споља тространа с лучно спојеним прислоњеним колонетама. Проскомидија и ђаконикон наглашени су полукружним нишама. Делимично очуван живопис чине сцене из циклуса Великих празника приказане у две зоне. На своду су фризови од по десет попрсја пророка, а у темену медаљони с ликовима Христа Емануила, Анђела Великог савета, Пантократора, као и део композиције Вазнесења. У конхи апсиде приказана је Богородица Знамења, а испод ње Поклоњење архијереја са Св. Василијем и Св. Јованом Златоустим на челу. Пластичност облика остварена је подцртавањем и сенчењем мрком бојом на плавозеленој позадини. Физиономије су издиференциране. Поред једноставног хитона и химатиона, фигуре су често приказане у раскошније украшеним костимима. Исти сликари радили су око 1570. у Богошевцу и Св. Ђорђу у Горњем Селу.

Б. Гугољ

ЛИТЕРАТУРА: П. Пајкић, „Цркве у Сиринићкој жупи", Старине Косова и Метохије, 1968--1971, 4--5; М. Ивановић, „Црквени споменици XIII--XX века", у: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; М. Шупут, „Готовуша, црква св. Николе", у: Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII век, Бг 1991; П. С. Пајкић, Б. Тодић, Цркве Сиринићке жупе, Пр 1995; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 2002; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЦИЋ, Горан

ГОЦИЋ, Горан, књижевник, новинар (Ужице, 6. V 1962). Дипломирао је енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду 1991, a магистрирао из области медија и комуникација на Лондонској школи економије и политичких наука (London School of Economics and Political Science, теза о медијима и југословенској кризи) 1999. Током рата на просторима бивше СФРЈ имао је више од тридесет наступа на глобалним телевизијским станицама (BBC World, News 24 итд.) као политички коментатор, специјализован за питања културе, о којој континуирано објављује текстове од 1987. Написао је есеје у петнаестак зборника о масовним медијима (нпр. „NATO's War on the Serbian Media", у: Degraded Capability -- The Media and Kosovo Crisis, London 2000 -- Деградирана моћ: Медији и косовска криза, Бг 2002. и „Нелагодност у култури", у: Забава или уметност: Недоумице око ауторског филма, Бг 2008, који је и приредио). Студија Notes from the Underground --- The Cinema of Emir Kusturica (London 2001, превод на српски: Емир Кустурица -- култ маргине, Бг 2006) ушла je у курикулуме на универзитетима широм Европе и САД. У роману Таи (Бг 2013) комбинује документаризам путописног типа и нарацију, те поред љубавне приче која је средишњи мотив, описује и културолошке разлике између европских народа и Тајланђана, чију религију, обичаје, начин живота детаљно описује. Добитник је Борбине награде за есеј о друштву (1996. и 1997), награде „Душан Стојановић" за публикацију из области филмологије (2002/2003) и књижевне награде „Милош Црњански" и „Нинове" награде (2013) за роман Таи. Снимио је дугометражне документарне филмове Проклети странци (репортер/сниматељ, 2000) и Балкански дневник: Бугарска (сценариста/редитељ, 2010) и др.

ДЕЛА: песме: Елен, и друге песме о навикама светлости, Кв 2017; роман: Последња станица Британија, Бг 2017; студије: Енди Ворхол и стратегије попа, Н. Сад 1997; коаутор, Желимир Жилник: Изнад црвене прашине, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Кадијевић, „Потоп", Нин, 1997, 2437; С. Вучинић, „Радост живљења", Политика, 17. VI 2006; М. Костић, „In medias res", Политика, 5. IV 2013; И. Радосављевић, „Излагање промени", Књижевни магазин, 2013/2014, 150/153.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЦИЋ, Живко

ГОЦИЋ, Живко, ватерполиста (Београд, 22. VIII 1982). Ватерполом почео да се бави 1989. у Партизану из Београда, у којем је остао до 2003. Освојио је „дуплу круну", тј. првенство и куп у истој сезони (2002). Затим је играо за Ниш (2003/04), Ортиђу из Сиракузе, Италија (2004/05), Динамо из Москве (2005--2007), па поново за Партизан (2007--2010) с којим је тада освојио још три „дупле круне" (2008, 2009, 2010). После тога отишао је у Латину у Италији (2010/11), а од 2011. је играч Солнока из Мађарске.

Члан државне репрезентације је од 2002, а до 2015. одиграо је 333 утакмице и дао 193 гола. На олимпијским играма освојио је златну (Рио де Жанеиро 2016) и две бронзане медаље (Пекинг 2008, Лондон 2012), на светским првенствима две златне (Рим 2009, Казањ 2015) и сребрну (Шангај 2011), на европским првенствима четири пута био је први (Крањ 2003, Београд 2006, Ајндховен 2012, Будимпешта 2014) и једном трећи (Загреб 2010), у Светској лиги девет пута први (Београд 2005, Атина 2006, Берлин 2007, Ђенова 2008, Ниш 2010, Фиренца 2011, Чељабинск 2013, Дубаи 2014, Бергамо 2015) и једном трећи (Подгорица 2009), на Светском купу два пута први (Будимпешта 2006, Орадеа 2010) и на Медитеранским играма једном први (Пескара 2009). Од 2013. капитен је репрезентације Србије. Дипломирао је на Факултету за менаџмент у спорту Универзитета „Алфа" у Београду (2011). Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта и Мајске награде Спортског савеза Србије 2015.

ИЗВОР: Документација Ватерполо савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЧ

ГОЧ, веначна планина у централној Србији, јужно од долине Западне Мораве, припада групи унутрашњих Динарида. На западу се простире до долине реке Рибнице, на истоку до долине Попинске реке (десних притока Западне Мораве), а на југу до долина малих река између Г. и јужније планине Жељин, које се сливају према Рибници и Расини. Планина је правцем исток--запад дуга око 25 км, колико је и широка правцем север--југ. Површина планине са подгорином је око 335 км^2^ . Највиши врх је Крња јела (1.127 м). На планини су најзаступљеније стене палеозојске (пешчари, глинци, кречњаци, серицити, серпентинити) и кенозојске старости (магматске, седиментне и алувијалне), а знатно мање стене мезозојске старости (магматске и седиментне). На планини постоје лежишта неметала (магнезит и азбест). Г. је богат водама и на читавој планини формирана је густа речна мрежа. Више од половине планине је под шумама. На њој је 26 насеља. У вишим деловима планине су мала, најчешће дисперзивна села грађена до висина од око 450 м. Већа насеља су у северном делу, а највећи град је Врњачка Бања. Најпрометније комуникације (пут и железничка пруга Краљево--Крушевац) северно су од Г., а мање прометан пут (који повезује Врњачку Бању са Брусом), налази се на источној страни планине.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, Краљево и околина, Бг 1966; Т. Ковачевић, Гоч и подгорина, Н. Сад 2010.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЧАНИН, Игор

ГОЧАНИН, Игор, ватерполиста, тренер (Херцег Нови, 24. VI 1966). Почео да се бави пливањем у Гочу из Врњачке Бање (1974--1978), наставио у Партизану из Београда (1978/79), па се вратио у Гоч (1980/81), где је прешао на ватерполо. Из свог матичног клуба поново је отишао у Партизан, али овога пута као ватерполиста (1981--1992), с којим је био јуниорски првак Југославије 1985. на турниру у Котору, а сениорски 1984, 1987. и 1988. и освајач националног Купа 1985, 1988, 1990, 1991. и 1992. Од међународних трофеја 1991. освојио је Куп победника купова и Суперкуп Европе. У иностранству је играо за Канотијери из Напуља (1992/93), Каталуњу из Барселоне (1993--1995) с којом је 1994. био првак Шпаније и победник националног Купа, а 1995. освајач Лиге шампиона и Супер купа Европе, Анцио из Италије (1996/97, 2000/01), Пагурос из Катаније (1995/96), Пескару (1997/98) с којом је 1998. освојио првенство и Куп Италије, Брешу (1998--2000), Кремону (2001--2003), Латину (2003--2006). Док је у Италији био летњи предах између две сезоне, играо је два пута за клубове са Малте (Слијема 1996. и Марсаскала 1998), као и у Другој лиги Србије која је играна преко лета (Расина 1997. и Краљево 1999. и 2003). Као јуниорски репрезентативац Југославије у ватерполу био је светски вицешампион (Барселона 1983) и два пута други на европским првенствима (Истанбул 1983, Тенерифе 1984). За сениорску репрезентацију Југославије одиграо је 160 утакмица. На олимпијским играма освојио је златну медаљу (Сеул 1988), на европским првенствима златну (Атина 1991) и две сребрне (Стразбур 1987, Бон 1989), а на Светском купу једну златну (Западни Берлин 1989) и сребрну (Солун 1987). Тренерску каријеру почео је још као играч водећи женску екипу Кремоне (2003/04), а затим је преузео сениоре Виђевана, члана Прве Б италијанске лиге (2007/08), преко лета 2007. и 2008. тренирао је Слијему с којом је обе године освојио Куп Малте, а 2008. и првенство. Од 2008. до 2011. радио је с млађим категоријама Партизана из Београда с којима је био првак Србије 2009 (пионири до 10 година) и 2010 (јуниори), а Бањицу (јуниорска екипа Партизана) увео је у Прву савезну лигу 2011. Био је помоћни тренер кадетске репрезентације Србије 2009, а као селектор водио је сениорску репрезентацију Македоније (2011/12) с којом је на Европском првенству 2012. у Ајндховену заузео 11. место. Био је тренер *ЖАК-*а из Кикинде (2011--2013), члана Прве А лиге Србије. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОР: Архива Ватерполо савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОЧАНИН, Мирослав

ГОЧАНИН, Мирослав, геолог (Крагујевац, 18. VIII 1901 -- околина Такова, 31. VIII 1942). Почео да студира на Пољопривредном факултету у Бечу али 1923. прелази на Минералошко-петрографску групу Филозофског факултета у Београду. Дипломиравши 1926, постао је успешан професор гимназија у Берану, Крагујевцу и Београду (1927--1941). Рат га затиче у Трећој мушкој гимназији у Београду. После капитулације Југославије, као резервни официр, био је заробљеник у Нирнбершком логору. Крајем 1941, због лошег здравља, враћен из логора у Србију. У Геолошком институту у Београду задужен за проучавање околине Такова. У лето 1942. погинуо под неразјашњеним околностима на том терену. Од осталих српских геолога разликовао се по томе што је до рата теренска геолошка истраживања изводио скоро искључиво сопственим средствима, независно и према властитим приоритетима. Спољњи сарадник Геолошког института Краљевине Југославије био је само 1934, када је с екипом тог Института учествовао у снимању геолошких карата листова Чачак и Крушевац. У својим раним радовима третирао углавном петрографске проблеме са терена који су били близу места његовог породичног порекла и службовања (Врњачка Бања, Гоч, Рудник, Беране). Од 1934. све више се бави регионалном геологијом разних делова Шумадије и околином Београда („О новим подацима за геологију околине Београда", Записници Српског геолошког друштва за 1937, Бг 1938). Самосталан, самосвојан и потпуно слободан начин размишљања, ослобођен укорењених догматских схватања, а заснован на добром познавању петрографије, омогућили су му да дође до важних открића и направи интерпретације које су биле испред његовог времена. Нарочито важно било је његово откриће јуре у Шумадији и околини Београда, затим докази о јурској старости флиша и дијабаз-рожначке формације. О палеозојским флишевима писао је у време када се у свету о томе није ни размишљало. Само он, међу нашим тадашњим геолозима, примењивао је географске називе за карактеристичне врсте слојева (нпр. остружнички пешчари и лапорци, дедињски кречњаци и др.). На геолошкој карти Гоча применио је линеарну шрафуру усклађену са структуром терена. То је било његово оригинално решење, какво ће у свету ући у употребу тек после неколико деценија. Многа његова схватања и тумачења савременици, на њихову жалост, нису ни разумевали ни прихватали. У каснијим преиспитивањима неке његове претпоставке нису потврђене али је зато већина других доказана и многоструко верификована. По свему томе остали су из Г. дубоки стручни и научни трагови и велике заслуге за развој геологије у Србији.

ДЕЛА: „О геолошком испитивању Гоча и његове околине", ГЈПД, 1932, 12; „О фосилоносним слојевима кимериџа, титона, валендијског и отривског ката у околини Београда", Весник Геолошког института Краљевине Југославије, 1938, 6; „Флиш и офиолитске стене у Шумадији", у: Записници Српског геолошког друштва за 1938, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, „Мирослав Гочанин", у: Записници Српског геолошког друштва за 1948, Бг 1950; М. Павловић, „Мирослав Гочанин", у: Геологија Србије, I, Бг 1977.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОША

ГОША, индустријско предузеће у Смедеревској Паланци основано 1923. као Акционарско друштво „Јасеница" са седиштем у Београду. Делатности Друштва су биле оправка и конструкција сваковрсног железничког материјала и уопште гвоздене и дрвене конструкције. Оснивачи су били пословни људи из Србије којима се убрзо по оснивању, као акционари, придружила група пословних људи из Француске. Идеја о градњи фабрике у Паланци потекла је од инжењера Борислава Пајевића и Јована С. Грнчаревића, трговца из Паланке. Ј. С. Грнчаревић је продао своје земљиште Друштву и фабрички погони почели су да се граде убрзо после оснивања. Б. Пајевић је био први председник Управног одбора све до своје смрти 1927, када га накратко замењује Ј. С. Грнчаревић. Фабрика је с радом почела 1924. поправком теретних железничких вагона. Прве године рада биле су праћене многим тешкоћама, губицима у пословању и високом задуженошћу. Од банкротства ју је спасла француска фирма „Лорен -- Де Детриш" која је исплатила дугове и постала већински власник акција 1928. Од тада па до продаје већинског пакета акција у јесен 1939. фабриком управљају Французи. У том периоду фабрика, поред теретних вагона, осваја и производњу путничких вагона, вагон хладњаче, ремонтује авио-моторе и осваја производњу авио-свећица. У недостатку послова 1930. доноси се одлука о градњи Мостовске радионице, која је почела с радом 1931, па „Јасеница" постаје и познати градитељ гвоздених (челичних) мостова у Југославији. Први заварени мост у земљи изграђен је преко реке Тимок у Зајечару. Поред мостова, предузеће је израђивало рударску опрему, извозне торњеве, жичаре и вагонете. Изгубивши интерес за рад у Србији, Французи су пред сам почетак II светског рата продали већински пакет акција српском индустријалцу инжењеру Јовану Петровићу, који је крајем 1939. изабран за председника Управног одбора, те је на тај начин „Јасеница" а.д. постала предузеће у власништву домаћег капитала. Друштво током 1940. консолидује пословање и запошљава око 1.200 радника, три пута више него у тренутку куповине од Француза.

Други светски рат прекида развој „Јасенице". Убрзо после капитулације Немци преузимају управу над фабриком и „замрзавају" управљачка права акционара. У првим данима окупације фабрика је имала око 350 радника, који су радили на оправци немачких војних возила. Након годину дана немачка команда поново враћа фабрику на управљање акционарима. Ј. Петровић жели да је затвори, али под претњом да ће машине бити демонтиране и однете у Немачку одлучује да настави с радом. Фабрика је за време окупације радила са смањеним капацитетом, али успешно и без губитака. Почетком 1944. Немци су Мостовску радионицу претворили у радионицу за оправку парних локомотива.

По ослобођењу Паланке 10. X 1944. „Јасеница" ради на обнови порушених мостова и оправци теретних вагона и локомотива. Нове власти формирају Радни одбор уместо Управног одбора, а Ј. Петровића именују за генералног директора. Међутим, политика према представницима предратног капитала се убрзо мења и Ј. Петровић бива ухапшен, а касније и осуђен због сарадње с окупационим властима. Уводи се принудна управа априла 1945, касније се целокупна имовина конфискује, а потом и национализује. Крајем јануара 1947. „Јасеница" постаје власништво ФНРЈ. Фабрика вагона и гвоздених конструкција под именом „Јасеница" пословала је до октобра 1949, када јој је назив промењен у „Космај". Ова промена изазива велико незадовољство радника и већ јануара 1950. фабрика добија ново име Фабрика вагона и гвоздених конструкција „Драгослав Ђорђевић -- Гоша", који је био радник у „Јасеници", организатор и учесник НОБ, родом из јасеничког краја. Умро је 1949, а за народног хероја проглашен 1955. Касније ће фабрика још неколико пута мењати име, прво у „Фабрика вагона и металних конструкција -- Г.", потом у „Индустрија шинских и друмских возила, опреме и металних конструкција -- Г." и на крају ће добити назив Холдинг корпорација Г. а.д.

После II светског рата почео је убрзани развој фабрике. Прво је проширена Мостовска радионица, а 1948. отпочела је градња нових погона фабрике шинских и друмских возила. Г. постаје највећи произвођач путничких вагона у југоисточној Европи. Савремени развој фабрике отпочео је после изградње ових погона 1953. Од тада па све до 1990. развијала се веома успешно, да би 80-их година прошлог века постала Пословни систем Г. који у свом саставу има 16 радних организација на територији Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније, укључујући и фабрике у обе покрајине, Војводини и Косову и Метохији. Поред фабрика пословни систем има своју Спољну трговину, Инжењеринг, Институт и Интерну банку у којима укупно запошљава око 14.000 радника. Г. је уједно и велик извозник опреме, инвестиционих радова и возила. Производни програм се временом мењао и усавршавао па је фабрика производила путничке вагоне типа Х, Y и (за велике брзине до 200 км/ч) тип Z, прикључна друмска возила по лиценци Бертој, а касније по лиценци Фрухоф. Произвођач је металуршке и коксне опреме за велике металуршке комбинате, рударску опрему за површинску и подземну експлоатацију, лучке дизалице велике носивости и дизалице специјалне намене, опрему за пољопривреду и грађевинарство, челичне мостове и хале.

Г. је учествовала у изградњи највећих индустријских постројења у Југославији у области металургије, хемијске, процесне и прехрамбене индустрије. Градитељ је највећих мостова на Дунаву, Сави, Тиси, Морави и на железничким пругама Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине. Изградила је преко 200 силоса за житарице, кукуруз, сунцокрет и соју широм Југославије. Г. је произвела и уградила опрему за хидроелектране Ђердап, Бајина Башта, Потпећ, Увац, Чаковец и др., за термоелектране Обреновац, Костолац, Косово и руднике Колубара, Костолац, Косово и Тузла. Била је велик извозник возила и опреме и учествовала у изградњи инвестиционих објеката широм света. Г. опрема, возила и објекти налазили су се у 59 земаља, на свим континентима изузев Аустралије. Сва постројења, опрема и објекти произведени су и изграђени по сопственим пројектима.

После тешкоћа које су захватиле српску привреду услед распада Југославије, економских санкција и НАТО бомбардовања, највећа привредна друштва из пословног система Г. успешно су приватизована у периоду 2004--2010. Најзначајнија приватизована привредна друштва су: „Г. -- Фабрика опреме и машина", „Г.--Монтажа", „Г. -- Шинска возила" и „Г. -- Фабрика за производњу специјалне опреме, Симићево". Остала друштва као и Холдинг корпорација Г. а.д. су у реструктурирању. Делови пословног система Г. који су сада у другим државама бивше Југославије нису више у њеном саставу и променили су име. У Србији 2013. под именом Г. послује више привредних друштава која запошљавају преко 3.000 радника.

ИЗВОР: Архива предузећа.

Ђ. Зрнић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОШИЋ, Драгољуб

ГОШИЋ, Драгољуб, глумац, редитељ (Гроцка, 13. IX 1882 -- Београд, 9. IV 1948). После завршена три разреда гимназије у Београду 1897. прешао је на браварски занат и током 1902. играо у радничком позоришту, из којег ће се касније развити Културно-уметничко друштво „Абрашевић". У путујућој позоришној дружини Николе Бате Симића почео је да игра 1903, а затим је био у путујућим трупама Димитрија Нишлића, Петра Ћирића, Михаила Лазића Чичка и Богобоја Руцовића. Од 1908. до 1909. играо је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у Народном казалишту у Осијеку од 1909. до 1911. када прелази у Народно позориште у Београду. Ту је као редован члан (од јануара 1912), глумац, редитељ и певач (баритон) остао све до краја уметничке каријере. Учествовао је у балканским ратовима, а током I светског рата као резервни официр био је члан и редитељ Повлашћеног војничког позоришта „Тоша Јовановић" које је давало представе у Водену, Зејтинлику и Солуну. После рата био је један од иницијатора и оснивача Удружења глумаца, његов председник и истакнути борац за сталешка и радничка права. Двадесет пету годишњицу уметничког рада прославио је 1927. улогом Жана Блеза у комаду Џаз-банд М. Пањола, а 1931. играо је и у филму На капији оријента режисера Косте Новаковића. Други светски рат провео је у заробљеништву у Нирнбергу (Немачка) где је учествовао у представама логорског позоришта. У Београд се вратиo крајем 1943. тешко болестан. Реактивиран је 1945. када је изабран за првог председника Удружења позоришних уметника и трудбеника. Био је предавач практичне глуме у Драмском студију при НП у Београду. Даровит карактерни глумац, брижљивом и педантном студијом улога, инвентивношћу и стваралачком маштом, достизао је истините, убедљиве и целовите уметничке креације. Одликован је орденима Св. Саве V и IV реда, Белог орла V реда, те бугарским Орденом за грађанске заслуге. Носилац је Албанске споменице. Значајније улоге: Краљ Клаудије (Хамлет), Касије (Јулије Цезар), Јаго (Отело), Војвода Глостер (Краљ Лир) у трагедијама В. Шекспира; Мефисто (Фауст) и Алба (Егмонт) у драмама Ј. Ф. Гетеа; Иванов (А. П. Чехов, Иванов), Салусто (В. Иго, Руј Блаз), Силберини (Е. Бути, Луцифер); Хелмер (Нора), Крол (Росмерсхолм) у комадима Ибзена; Жорж Дивал (А. Дима сина, Гђа с камелијама), Лорд Сесил (Ф. Брукнер, Јелисавета од Енглеске), Лекар (Е. Брие, Страдалници); Пастор Андерсон (Ђаволов ученик), Цезар (Цезар и Клеопатра), Кошен (Света Јованка) у комадима Б. Шоа; Отац (Л. Пирандело, Шест лица траже писца), Гроф Толстој (Д. Мерешковски, Царевић Алексеј), Осборн (Ч. Шериф, На крају пута), Кир Јања (Ј. Стерија Поповић, Кир Јања); Хаџи Замфир (С.Сремац, Зона Замфирова); Хаџи Тома (Коштана), Мирон (Ташана) у комадима Б. Станковића; Игњац Глембај (М. Крлежа, Господа Глембајеви); Јевта (Многаја љета), Јоца Петровић (Парола), Јаков (Преко мртвих), Антонио (Вечна копрена) у драмама Д. Николајевића; Лека (М. Димитријевић, Сестра Леке Капетана), Алексије (М. Милошевић, Јубилеј), Петроније (В. Живојиновић Масука, Човек снује).

ЛИТЕРАТУРА: Абрашевић -- споменица тридесет година рада, Бг 1933; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; В. Петровић, „Драгољуб Гошић", Театрон, 1974, 1; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; П. Марјановић, Мала историја позоришта XIII--XXI, Н. Сад 2005.

О. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОШИЋ, Душан

ГОШИЋ, Душан, архитекта (Београд, 4. V 1922 -- Београд, 17. VIII 1994). Похађао Грађевински факултет, а дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1972. Боравио и радио у Немачкој (1972--1976), а од 1976. до пензионисања 1987. био запослен у Заводу за пројектовање предузећа „Рад" у Београду. Бавио се унутрашњом архитектуром (уређење ентеријера сале Скупштине општине Вождовац, уређење Скупштинске дворане у Смедереву, почетaк 80-их), дизајном намештаја (столице, полуфотеље), али и архитектуром у ширем смислу (уређење пјацете са фонтаном у Смедереву; Спомен-комплекс на Фрушкој гори -- конкурсни пројекат, 2. награда, прва половина 80-их). Боравак у Немачкој пресудно је утицао на формирање његовог особеног стила, те се Г. може сматрати претечом савремених минималистичких тенденција у ентеријеру и опремању јавних простора. У дизајну намештаја следио је немачки стилски дизајн познатих оновремених стваралаца и међу првима га пласирао на југословенским просторима. Слично је и са његовом меморијалном архитектуром -- карактеришу је сведеност и јасноћа линија, крупан и јасан потез, отклон од сваке декоративности и обраде детаља у корист општој идеји, прегледности и једноставности композиције.

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић (ур.), Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Бг 1999.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОШИЋ, Никола

ГОШИЋ, Никола, глумац (Гроцка, 24. XI 1885 -- Београд, 11. VII 1934). Радећи као обућарски шегрт, придружио се 1904. путујућој дружини Фотија Иличића у којој је први пут ступио на сцену. Убрзо је прешао у путујуће позориште Димитрија Гинића. Члан београдског Народног позоришта био је од 1906, са кратким прекидом током 1907. Од 1911. до 1914. играо је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а затим заједно с првом групом београдских и новосадских глумаца прешао у тек основано НП у Скопљу у којем је остао до 1920. Од 1920. поново је стално у НП у Београду. У међувремену је играо и у путујућим позориштима Ђ. Протића и П. Ћирића. Сматра се учеником П. Добриновића и Д. Спасића с којима је играо у новосадском позоришту. Имао је велику наклоност публике, као и позоришне критике онога доба која је истицала његову глумачку непосредност, спонтаност, надахнуту стваралачку фантазију, вештину импровизовања, сценску лежерност, лакоћу и духовитост игре. Историчари позоришта су у њему, као и у Жанки Стокић, видели најблиставије представнике ведре комике, способне да на сцени створе пријатну и ведру атмосферу која се преносила и на публику. Одликован је Орденом Св. Саве IV реда. Значајније улоге: Тобија (В. Шекспир, Богојављенска ноћ); Диафоарус (Уображени болесник); Жорж Данден, Скапен (Скапенове подвале) у комадима Молијера; Фигаро (Де Бомарше, Фигарова женидба); Трикош (Мелак--Халеви, Трикош и Каколе); Алберт (Т. Бернар, Кафаница); Кетлер (Лекар у недоумици); Хигинс (Пигмалион); Мајор Свиндон (Ђаволов ученик) у комадима Б. Шоа; Вујо (Ђ. Јакшић, Јелисавета); Калча (С. Сремац, Ивкова слава); Јеротије (Сумњиво лице); Јованча (Пут око света); Чеда (Госпођа министарка) у комедијама Б. Нушића; Вуле Пупавац (М. Глишић, Подвала); Митке (Б. Станковић, Коштана); Периша (П. Петровић, Чвор); Професор Вељко (М. Предић, Пуковник Јелић); Пуковник (Р. Веснић, Путем искушења).

ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; Споменица Српског народног позоришта у Новом Саду, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

О. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГОШЊАК, Иван

ГОШЊАК, Иван, генерал, политичар (Огулин, 10. VI 1909 -- Београд, 9. II 1980). Као столарски радник постао је 1933. члан КПЈ, по чијој је одлуци 1935. упућен на школовање у СССР. По завршетку Лењинске партијске школе и официрског курса, одлази у Шпанију, захваћену грађанским ратом. Био је помоћник команданта чете „Матија Губец", која се налазила у батаљону Димитров 15. интернационалне бригаде. Борећи се у интернационалним бригадама, добио је чин капетана. Рањен је током борби у Арагонији августа 1937. У Шпанији је остао све до слома републиканских снага 1939, када прелази у Француску. Био је интерниран у логорима Сен Сипријен, Гирс и Верне и за то време био секретар партијске организације. Побегавши из логора у новембру 1941, стигао је до Париза, а потом преко Немачке на простор окупиране Југославије у првој половини 1942. Након што је у Сиску ступио у контакт са партијском организацијом, пребачен је на слободну територију на Банији, а затим у Горски Котар, где се налазио Главни штаб Хрватске. Од новембра 1942. био је командант Првог корпуса НОВ Хрватске, а од августа 1943. командант ГШ НОВ и ПО Хрватске. Октобра 1943. изабран је за већника ЗАВНОХ-а на Другом заседању у Плашком. После рата налазио се на дужностима команданта Друге армије (1945--1948), начелника Персоналне управе Министарства народне одбране, заменика министра народне одбране ФНРЈ (1949--1953), члана Савезног извршног већа (1950--1953), државног секретара за послове народне одбране (1953--1967). За заменика Врховног команданта оружаних снага СФРЈ постављен је 1967. и унапређен у чин генерала армије. Члан ЦК КПЈ био је од 1945, а за члана Политбироа изабран је на V конгресу КПЈ 1948. На VI и VII конгресу СКЈ биран је за члана секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, а од 1966. био је члан Председништва СКЈ. Осим високих војних и партијских дужности, био је члан Централног одбора ССРНЈ, Централног одбора Савеза бораца НОР. За посланика у Савезној народној скупштини биран је 1945, 1950, 1953. и 1958. Током рада у Скупштини био је председник Одбора за привредни план и финансије и члан Спољнополитичког одбора. Након пензионисања, био је члан Савета федерације и Савета народне одбране. Носилац је Ордена народног хероја, Ордена слободе, Ордена народног ослобођења, Ордена партизанске звезде I реда, Ордена братства и јединства I реда, Ордена заслуга за народ I реда, Ордена за храброст, Ордена ратне заставе и Ордена јунака социјалистичког рада. Такође, носилац је одликовања Совјетског Савеза, Француске, Пољске, Румуније, Чехословачке, Албаније, Грчке, Етиопије, Египта и Шпаније.

ДЕЛО: Тито -- стратег револуције и творац Народне армије, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник народних хероја Југославије, Бг 1957; Ђ. Затезало, „Први корпус НОВ Хрватске (4. Корпус НОВ Југославије)", Архивист, 1987, 1--2; С. Пешић, Шпањолски грађански рат и КПЈ, Ријека 1990.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБ

ГРАБ (Carpinus betulus), листопадно дрво које припада породици лески (Corylaceae), а достиже висину до 25(30) м и прсни пречник до 70 цм. Расте споро и не постиже велику старост. Крошња је разграната и густа, а кора стабла глатка, светлосива, слабо испуцала. Поред срчанице, развија и бочне коренове који му помажу да поднесе збијена, плитка земљишта и станишта са поточном водом. Пупољци су издужени, вретенасти, зашиљени, дуги 5--8 мм, приљубљени уз гранчицу. Г. има велику изданачку снагу. Листови су јајасти, на ивици двоструко тестерасти, при основи срцасти, на врху зашиљени, симетрични, дуги 5--10 (15) цм, широки 2--7 цм, са 10--15 пари бочних нерава. Цвета са листањем крајем априла и почетком маја. Мушки и женски цветови у ресастим цвастима. Опрашује се ветром. Плод је орашица, дуга 5--10 мм, широко јајаста окриљена трорежњевитим опнастим приперком која сазрева у октобру. Расејава се ветром и синзоохорно глодарима. Распрострањен је у средњој Европи и Кавказу. У Србији је честа врста која прати лужњакове и китњакове шуме.

Г. шуме припадају разреду евросибирских листопадних шума (Querco -- Fagetea), реду шума букве (Fagetalia silvaticae), свези мезофилних шума г. (Carpinion betuli). У Србији је издвојена посебна свеза Carpinion betuli moesiacum, која се еколошки и флористички разликује од климатогених китњаково-грабових шума у западном делу Балканског полуострва. У Србији је свеза г. шума диференцирана на две подсвезе: са китњаком (Querco petraeae -- Carpinenion betuli) и са лужњаком (Querco robori -- Carpinenion betuli).

Шуме китњака и г. у Србији су орографско-едафски условљене и простиру се најчешће у региону китњакових и брдских букових шума, на надморским висинима од 450 до 850 м на смеђим и лесивираним земљиштима, умерено киселе реакције. Г. образује најчешће други спрат дрвећа. У југоисточном делу Шумадије, претежно у увалама и стрмим северним падинама развија се шума китњака и г. (Querco petraeae -- Carpinetum betuli), северном делу Шумадије, на ободу Панонског басена заједница кострике и г. (Rusco aculeati -- Carpinetum betuli), северозападној Србији шуме броћике и г. (Galio schultesii -- Carpinetum betuli), на Фрушкој гори шуме г. са клокочиком (Staphylleo pinnati -- Carpinetum betuli); са цером, китњаком и г. (Carpino betuli -- Quercetum petraeae-cerris) на Авали, Кошутњаку, Фрушкој гори, Церу и Видојевици; са длакавим шашем и г. (Carici pilosae -- Carpinetum betuli) на Вршачким планинама, г. са жутином (Chrysosplenio alternifoliae -- Carpinetum betuli), на Фрушкој гори, Мајданпечкој домени, северној Србији, Кукавици, Боговађи, Бранковини и на Јастрепцу, на плавним терасама брдских река, на надморским висинама од 100 до 350 м. Шуме г. и лужњака распрострањене су у Србији у Срему, Мачви, Подравини, басену Колубаре и Поморављу. У алувијалној зони налазе се само на највишим положајима и гредама. Типична шума лужњака и г. (Carpino betuli -- Quercetum roboris typicum) највеће распрострањење има у равном Срему. Осим ње, значајне су шуме: лужњака и г. са пољским јасеном (Carpino betuli -- Quercetum roboris fraxinetosum angustifoliae), које представљају највлажнију варијанту ових шума, док ксерофилне варијанте шума лужњака и г. са Цера, сладуном и липама у горњем Срему налазе се на равном, благо заталасаном терену од 100 до 150 м надморске висине ван домашаја подземних вода.

Дрво г. се користи у коларству, за израду клавира, дрвених зупчаника, саоница, алата, дугмади, чуњева за куглање, билијарских штапова и др.; одлично је огревно дрво, а користи се и за живице.

ЛИТЕРАТУРА: А. Динић, „Варијабилитет и еколошка диференцијација граба (Carpinus betulus L.) у северној Србији", ЗМСПН, 1975, 48; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 1991; М. Сарић (ур.), Вегетација Србије II1, Шумске заједнице 1, Бг 1997; О. Васић, М. Шијачић Николић, „Carpinus L.", у: В. Стевановић (ур.), Флора Србије, 2, Бг 2012.

А. Динић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБ

ГРАБ, село на северној периферији Црне Горе, у Доњем Колашину, у Матаругама, изграђено у изворишном делу реке Љубовиђе, леве притоке Лима. Сеоским путем дугим 5 км повезано је с локалним слепим путем који долином Љубовиђе води до општинског центра Бијелог Поља (35 км према југоистоку). Дисперзивног је типа, међусобно знатно удаљене куће нижу се високо на присојној долинској страни Грабске реке, у око 4 км дугачком низу, на висини 950--1.050 м н.в., а знатно мање их је на осојној страни долине. По попису из 1948. у насељу је живело 812 лица. Највише становника било је 1961 -- 1.087. Од тада до 2011, када је пописано 296 становника, популација је стално смањивана. Године 2003. у селу је живео 501 становник, од којих 69,7% Срба и 27,3% Црногораца. Зграда основне школе је у долини реке на 859 м.

ЛИТЕРАТУРА: В. Рудић и др., Бијело Поље, Бг 1987; В. Рудић, Етнодемографски процеси у Бјелопољском крају, Пг 2003.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБАНЦИЈАШ →

ГРАБАНЦИЈАШ → ДИЈАК

ГРАБАР, Андреј

ГРАБАР, Андреј, историчар уметности (Кијев, 26. VII 1896 -- Париз, 3. X 1990). Школоваo се у Кијеву, Петрограду и Одеси где су на њега пресудно утицали Н. П. Кондаков, Ј. Смирнов и Д. Аjналов. Од 1920. до 1922. инвентарише бугарске средњовековне споменике у Археолошком музеју у Софији. У Француску прелази 1922. где ради као лектор за руски језик на Универзитету у Стразбуру, а његово научно усавршавање прате Г. Мије и П. Пердризе. Звање доктора наука стекао је 1928, када објављује две дисертације: једну посвећену средњовековном религиозном сликарству Бугарске (La peinture religieuse en Bulgarie au Moyen Âge), а другу оријенталним утицајима на иконографске и стилске карактеристике бугарских и српских илуминараних рукописа (Recherches sur les influences orientales dans l'art balkanique), међу којима објављује и Призренско јеванђеље из XIII в., изгорело у бомбардовању Београда 1941, и Роман о Александру из XIV--XV в. На Универзитету у Стразбуру предаје историју уметности (1928--1936), византијску уметност и цивилизацију. Наследио је Г. Мијеа на катедри за Византијско хришћанство и хришћанску археологију на Практичној школи виших студија у Паризу (1937--1966). Био је професор ранохришћанске и византијске археологије на Француском колеџу (1946--1966). Његове семинаре похађали су и В. Ј. Ђурић, В. Кораћ, Ј. Максимовић и Г. Бабић. Учествовао на семинарима Думбартон Оукс центра за византијске студије (1949--1961). Један је од оснивача и уредник (1945--1978) часописа Cahiers Archéologiques, Fin de l'Antiquité et Moyen Age и серије монографија Bibliothèque des Cahiers Archéologiques. Почасне докторате доделили су му универзитети у Принстону, Упсали и Единбургу. Члан француске Академије постаје 1955, а био је и инострани и дописни члан многих националних Академија, међу којима и САНУ.

Осим ранохришћанске, византијске и уметности и архитектуре словенских народа, Г. је истраживао и европску средњовековну, јеврејску и исламску уметност, те естетику, култове и однос литургије и уметности. Посебно су значајне његове синтезе: L'empereur dans l'art byzantin (Paris 1936), Martyrium: recherches sur le culte des reliques et l'art chrétien antique (Paris 1943, 1946), L'iconoclasme byzantin: dossier archéologique (Paris 1957) и Christian Iconography: a Study of its Origins (Prinston 1968). Г. је српску средњовековну уметност уврстио у прегледе византијске и средњовековне уметности источне Европе. Објавио је више студија о иконографским и стилским карактеристикама српског иконописа и фреско-сликарства. Заједно са Т. Велманс написао је монографију о сликарству Сопоћана (Gli affreschi della chiesa di Sopoćani, Milano--Ginevra 1965).

ДЕЛА: Византија: византијска уметност средњега века: (од VIII до XV века), Н. Сад 1969; Средњовековна уметност источне Европе, Н. Сад 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Бабић, „Сећање на Андре Грабара", Старинар, 1992/1993 (1994), XLIII--XLIV; Б. Тодич, „А. Н. Грабар, его изучение сербского средневекового искусства и его роль в формировании современной сербской истории искусства", у: Древнерусское искусство: Византия и Древняя Русь -- К 100-летию Андрея Николаевича Грабара (1896--1990), СПб 1999.

Д. Прерадовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБЕЖ, Трифко

ГРАБЕЖ, Трифко, револуционар (Пале, 28. VI 1895 -- Терезин, Чешка, 21. X 1916). Рођен је у свештеничкој породици поријеклом из околине Јајца, а отац му се на Пале доселио послије рукоположења за свештеника 1890. Гимназију је похађао у Сарајеву и Тузли, гдје је постао припадник младобосанског покрета. Из тузланске гимназије је избачен због антирежимског дјеловања и због тога што је ошамарио професора Б. Трухелку, те је кажњен са 14 дана затвора. Школовање је наставио у Београду, гдје је завршио шести и седми разред гимназије. Заједно са Гаврилом Принципом и Недељком Чабриновићем, с којима је становао и дружио се, чинио је прву тројку сарајевских завјереника. За идеју атентата на Франца Фердинанда придобио га је Принцип. Пред полазак у Босну, у коју су се пребацили крајем маја и почетком јуна, једини се од њих тројице састајао са Војиславом Танкосићем. До атентата је боравио највише код родитеља на Палама, а 28. VI 1914. ујутро састао се с осталим атентаторима у Сарајеву и од Данила Илића преузео оружје и отров. Фердинанда је чекао код Градске вијећнице, а постоји неколико верзија о томе шта га је спријечило да изврши атентат када су надвојводина кола прошла поред њега. Након атентата успио је да сакрије оружје и побјегне на Пале, али је ухапшен у Прачи 30. VI 1914. при покушају да пребјегне у Србију, заједно са својом дјевојком Лепосавом Лалић. Већ првог дана по хапшењу био је тешко мучен да призна гдје је сакрио пиштољ и бомбу, али се током истраге и суђења држао веома храбро и прибрано. Пошто је био малољетан, није осуђен на смрт него на 20 година робије. Казну је служио у Терезијенштату, а умро је због исцрпљености, болести и дуготрајне глади. Посмртни остаци пренети су 1920. у Сарајево и сахрањени у заједничкој гробници „Видовданских хероја" на Кошеву.

ИЗВОРИ: В. Богићевић, Сарајевски атентат. Стенограм главне расправе против Гаврила Принципа и другова, Сар. 1954; И. Крањчевић, Успомене једног учесника у Сарајевском атентату, Сар. 1964.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Пфефер, Истрага у Сарајевском атентату, Зг 1938; Д. Јевђевић, Сарајевски завереници, Рим 1953; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; П. Пузовић, Српска православна епархија дабро-босанска (шематизам), Србиње (Фоча) 2004.

Д. Мастиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБИК ИЛОВА

ГРАБИК ИЛОВА, село у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено у долини рјечице Поњаве, једног од изворишних кракова ријеке Илове, која тече према југоистоку према долини Вијаке (слив Саве). Насеље је дисперзивног типа, а куће се нижу дуж сеоских путева по развођима између потока, на висинама 160--210 м н.в. Године 1991. у њему је живјело 839 становника, од којих 97,1% Срба. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. било је 657 становника. У селу се налазе основна школа и погон за производњу брикета.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, Дневне миграције становништва Општине Прњавор, Бл 2011.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБИЋ

ГРАБИЋ (Carpinus orientalis), листопадно, ниско дрво или жбун, које достиже висину до 10 (15) м. Припада породици лески (Corylaceae). Зове се још и бели граб и белограбић, а од обичног граба разликује се по тањим и нешто длакавијим гранчицама. Кора стабла је глатка, пепељастосива. Пупољци су ситни, јајасто конични, спирално распоређени, при врху длакави, обавијени браон љуспама. Лист је јајасто-ланцетаст, на врху зашиљен, по ободу двоструко тестераст, дужине 2--6 (7) цм и ширине 1--3 цм, са 10--15 пари бочних нерава. Мушка реса је цилиндрична, дуга 1--2 мм, а женска краћа и сиво длакава. Цвета у априлу или мају. Опрашује се ветром. Плод је орашица, дуга 3--5 мм, а налази се у пазуху кожастог приперка, дугог 1,5--2 цм, који је зашиљено јајаст, а по ободу тестераст. Плод сазрева крајем августа и почетком септембра. Расејава се ветром. Г. добро подноси брст стоке. Као и код граба, његова изданачка снага из пања је велика и често после сече храстових шума образује густе шикаре, које су на неприступачним местима дуготрајног карактера. Распрострањен је у залеђу Медитерана, од Италије преко Балканског полуострва, Мале Азије и Кавказа.

Г. шуме у Србији припадају разреду Querco -- Fagetea, реду медунчевих шума (Quercetalia pubescentis) и свези г. са јоргованом (Syringo -- Carpinion orientalis). Велике површине заузимају у источној и југоисточној Србији, али се налазе и у централној Србији, Шумадији и ретко у источном делу Фрушке горе. Шуме, а још чешће шикаре г. најчешће обрастају стрме падине топлих експозиција од 300--400 м н.в., углавном на кречњаку, понекад доломиту или силикатима. Земљишта су плитка, скелетна, топла и сува, типа црнице, рендзине или смеђа. У Србије је утврђено више заједница г. шума. Ниска шума или шибљак г. и јоргована (Syringo -- Carpinetum orientalis) најшире је распрострањен не само у Србији, него и у Македонији, Бугарској и јужној Румунији. У Ђердапу се налази од Голупца до Штрпца, затим на Малинику, Великом Кршу и у клисурама Горњак, Лазарева река, Витовница, Вратна, Замна, Грза, Моравица и Сићевачка клисура. Заједница мечје леске и г. (Syringo -- Coryletumcolurnae) најтермофилнија је реликтна полидоминантна заједница, очувана само у фрагментима у Ђердапу. Заузима најнеприступачније стеновите терене на Великом и Малом Штрпцу, у Штрбачком кориту, на Чока њалти, Соколовцу и др. Јавља се на висини између 500 и 700 м н. в., на јужним, југозападним и западним падинама на кречњаку и плиткој, неразвијеној рендзини. Заједница јоргована, смрдоклена и мечје леске (Aceri intermediae -- Syringo -- Coryletum colurnae) је варијанта ксерофилнија од заједнице мечје леске и г., на надморској висини од 800 до 1.100 м, на нагибима до 45 °C. Заједница јоргована и рашељке (Syringo -- Prunetum mahalebi) насељава покретне и умирене сипаре, са дубоким слојем каменитог, делувијалног материјала, на великим нагибима и топлим експозицијама, на надморским висинама од 150 до 500 м. Присутна је у клисурама североисточне и источне Србије. Заједница г. са чистацем (Carpinetum orientalis scardicum) широко је распрострањена у Метохији (околина Призрена, подножја Паштрика и Проклетија), на кречњаку, а у дијапазону надморских висина од 200 до 900 м. Ове шуме су веома деградоване и представљене су шикарама и честарима.

У многим топлим храстовим шумама широм Србије г. се најчешће налази у спрату жбунова. Међутим, заједница г. (Carpinetum orientalis) као деградациони стадијум китњакових и церово сладунових шума широко је распрострањена у Србији и последица је сече шума у прошлости. На многим планинама у Србији (Стара планина, Сува планина, Ртањ, Јастребац и др.) на кречњаку и силикату, налазе се стабилизоване шикаре г. које се на стаништима дуго задржавају. Дрво г. по грађи и боји слично је грабовом и употребљава се у исте сврхе. Г. је добра врста за пошумљавање крша и голети јер штити од ерозије спирања и одроњавања. Најчешће се користи за огрев.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 1991; А. В. Мишић „Ред медунчевих шума Quercetalia pubescentis Br.-Bl. (1931)1932", „Свеза шума грабића са јоргованом Syringo -- Carpinion orientalis Jakucs 1959", у: М. Сарић (ур.), Вегетација Србије II1, Шумске заједнице 1, Бг 1997; З. Томић, Шумарска фитоценологија, Бг 2004; О. Васић, М. Шијачић Николић, „Carpinus L.", у: В. Стевановић (ур.), Флора Србије, 2, Бг 2012.

А. Динић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАН, Јован Четиревић

ГРАБОВАН, Јован Четиревић, сликар (Грабово код Елбасана, Албанијa, око 1716 -- ?, после 1787). У време када је стигао у Карловачку митрополију 1769. био је већ сасвим формиран мајстор у зрелим годинама. Родно место напустио је први пут 1736. и отишао у Угарску, где је остао десет година. Четири године провео је „у Московији", највероватније Кијеву, учећи сликарство до 1750, а потом је пет година боравио у Букурешту, сликајући у Молдавији (помиње се иконостас у месту Роману из 1754/55). Вратио се у своје родно место где је засновао породицу и наставио сликарску делатност, да би 1761. поново кратко боравио у Влашкој. Сликарева делатност по коначном преласку на територију Хабзбуршке монархије (1769) поузданије се прати јер је сачуван знатан број његових записа на иконама и иконостасима, али и у сликарском приручнику. Зна се да се са породицом најпре настанио у Новом Саду, а потом трајно у Осијеку, да би се касније потписивао као „жител осечки". Његов најранији забележени рад из овог периода је иконостас у Товаришеву довршен 1772 (данас у Моловину у Срему), који је сликао са Георгијем Грабованом, вероватно рођаком. Иконостас, архијерејски трон и певнице које је сликао у парохијској цркви у Ораховици 1774/75. представљају његове прве радове у Славонији и северној Хрватској, односно на територији под јурисдикцијом пакрачко-славонских епископа, где ће највише радити. Иконостас у цркви манастира Лепавине 1775. радио заједно са учеником Григоријем Поповићем, да би исте године мајстор и ученик започели сликање иконостаса и певница у Стоном Београду, у Мађарској, који су довршени августа 1776. Иконостаси које је сликао у Ораховици и манастиру Лепавини представљали су кључну препоруку за даље обимне послове које је обављао за црквене општине православних граничара у Вараждинском генералату -- иконостас, проскинитар, трон и певнице у Подгорцима код Бјеловара 1777; иконостас и проскинитар у Великом Поганцу код Копривнице 1778/79, са помоћником, вероватно поново Григоријем Поповићем; иконостас у Средицама 1779/80, који је касније пренет у цркву у селу Гудовцу код Бјеловара; иконе на трону у Великој Писаници код Бјеловара 1780; иконостас у Батињанима (данас Војаковац) 1782/83; иконостас, проповедаоницу, проскинитар и певнице у Павловцу, у сарадњи са сином Константином. Његова последња три иконостаса -- у Подравској Слатини из 1785, Пакленици код Јасеновца из 1786. и Кули из 1787 -- нису сачувана. Г. је сликао и појединачне иконе за цркве и манастире, а најранија поуздано приписана (1754) је она са представом Јована Претече из Народног музеја у Београду, која представља сведочанство о сликаревом „влашком периоду"; из 1761. потичу подаци о трима иконама за наручиоце из манастира Арденице код Мосхопоља; 1770. помиње се икона Богородице са Христом из српске цркве у Бати; икона Крунисање Богородице из 1773. у Грчкој православној парохији у Мишколцу у Мађарској; житијна икона Св. Јована Владимира са грчким натписима из 1777. која се до II светског рата налазила у олтару православне цркве у Вировитици; икона Васкрсења Лазаревог из 1781. у приватном власништву; Богородица са Христом, Крунисањем Богородице и светитељима из 1784. из НМБ; његовој руци припада и недатована икона Св. Кирил, Св. Трифун и Св. Атанасије из збирке Музеја СПЦ у Загребу, док се са релативном поузданошћу може рећи да је он сликао и икону Богородице са Св. арханђелом Михаилом, Св. Атанасијем и Св. Наумом обележеним грчким натписима у некадашњој ризници манастира Ораховице у Славонији, као и да је пресликао ликове Св. Јована Златоустог и Св. Георгија на унутрашњој страни триптиха Богородица са Христом, светитељима и Св. Савом и Симеоном из прве половине XVI в., такође из манастира Ораховице. У Библиотеци НМБ сачуван је и његов лични примерак илустроване Библије Ектипе, аугзбуршког гравера Кристофа Вајгла, која је представљала најзначајнију збирку предложака по којима је конципирао већину групних композиција на иконостасима. На размеђи украјинско-руских ликовних образаца, барокних западноевропских графичких предложака, али и уз јак ослонац на традиције православног сликарства балканског југа, Г. је формирао особен стилски израз који је и у последњим деценијама XVIII в. задржао снажну ретроспективност (хијератичне представе Богородице и Христа на престолима, позлаћени декор на драперијама и позадинама) у складу са захтевима и укусом српских сеоских црквених општина на северу Хрватске, где је оставио највећи број радова, али и цинцарских заједница са којима је остао у сталном контакту. Барокна композициона, гестуална и светлосна драматика не оставља дубљи траг на његовим иконама. Тематски оквири иконостасних целина такође ће се стално враћати на традиционалне есхатолошке концепте, док ће развијени циклус Страдања Христових сликати само једном, у Средицама (Гудовцу). Био је изузетно плодан сликар који је радио са помоћницима и ученицима, што је довело до значајнијих квалитативних осцилација у његовом опусу (Војаковац). Најуспелије радове, најближе барокним обрасцима, карактеришу чист, звонак и светао колорит, издужене фигуре достојанствене, готово дворске маниристичке елеганције, нежни инкарнати ликова крупних очију, успелији излети у пејзаж, као и приметно вештије сналажење у композиционим решењима мањих формата (медаљони са сценама Страдања из Средица).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Јован Четиревић Грабован", ЗЛУМС, 1965, 1; О. Микић, „Јован Четиревић Грабован", у: Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; А. Кучековић, „Иконостас Јована Четиревића Грабована у Ораховици", ЗНМ, 2004, XVII, 2; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010; Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

А. Кучековић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАН

ГРАБОВАН, Константин, сликар (Грабово код Елбасана, Албанија, 23. VI 1760 -- ?, око 1820). Најстарији син сликара Јована Четиревића Грабована. Сликарство је највероватније учио од оца и с њим заједно радио више година, после чега је наставио самосталну делатност. У Осијек се преселио заједно са родитељима и браћом око 1770. Претпоставља се да је уз оца радио приликом осликавања иконостаса у цркви села Павловца код Бјеловара 1783. Из архивских извора познато је да је заједно са Лазаром Мејићем, сликаром из Пакраца, 1803. осликао иконостас, проскомидију, епископски трон и позлатио певнице у цркви села Кобаш код Нове Градишке, за суму од 1.200 форинти. Црква у Кобашу срушена је 1942, а претпоставке да су неке иконе са иконостаса сачуване не могу се за сада потврдити. Помиње се и као сликар једне иконе на лиму за мраморни крст који се првобитно налазио пред портом цркве у Осијеку, да би касније био пренет на тамошње православно гробље.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010; „Грађа о иконостасу цркве Светог Георгија у Кобашу", Љетопис Српског културног друштва „Просвјета", Зг 2013; Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

А. Кучековић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село у Шумадији, у Западном Поморављу, на левој страни долине Западне Мораве, око 2 км северозападно од Трстеника. Насеље је било подграђе истоимене тврђаве (у народу Јеринин град) изграђене у Трстеничкој сутесци око 800 м северозападно од села. Главни део насеља је изграђен на контакту подножја Гледићких планина и алувијалне равни. Издужено је правцем исток-запад, а распоред улица је мрежаст. У близини су заселци Село и Прњавор, изграђени у долини Љубостинске реке јужно од манастира Љубостиња. Јужном ивицом села пролази локални пут дуж леве обале Западне Мораве. Према Трстенику је изграђен друмски мост. Савремено становништво досељено је крајем XVIII в. са Косова и Метохије, из Црне Горе и са Гледићких планина. Године 2011. у селу је живео 131 становник, од којих су сви Срби.

М. Милинчић

У Г. се налазе остаци римског и средњовековног утврђења. На ушћу реке Брњице у Западну Мораву откривене су рушевине римског насеља, док се на Честинском брду, испод средњовековног града Честина, налазио римски кастел. Кастел је бранио римски пут, који је спајао долину Велике Мораве (Margum) са Подрињем, односно провинцију Горњу Мезију (Moesia Superior) са провинцијом Далмацијом (Dalmatia).

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, I, Бг 1985); Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село у средишњем дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Челинац, изграђено у долини ријеке Јошавке (десна притока Врбање, десна страна слива Врбаса). Кроз село пролазе споредни пут који повезује Бањалуку и Прњавор, као и жељезничка пруга Бањалука--Добој. Насеље је на око 220 м н.в., компактно је и издужено по уској долини. Године 1991. имало је 648 становника, од којих су 98,8% били Срби. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. село је имало 596 становника. У селу се налази основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Максимовић, Завичај на длану: Челински времеплов, Челинац 2002.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село изграђено на контакту југозападног подножја планине Копаоник и алувијалне равни реке Ибар, око 2 км северно од општинског средишта Звечана. Западном периферијом села пролази магистрални пут Краљево -- Косовска Митровица. Насеље је издужено правцем север--југ по планинској страни, до 540 м н.в., и по дну долине Ибра, на око 500 н н.в. Помиње се у попису области Бранковића 1455, у катастиху дреничког манастира Девича 1783. и касније. Године 1991. попис је регистровао 561 становника, од којих су 98,2% Срби. У селу се налазе четвороразредна основна школа, амбуланта, месна канцеларија и продавница.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село у Посавини, 11 км југозападно од Обреновца, северно од локалног путa који спаја општинско средиште Обреновац са Коцељевом. Насеље је дисперзивног типа. Централни део је на алувијалној тераси (око 110 м н.в.) крај друма, има форму збијеног насеља и у њему се налазе црква, основна школа, дом културе, здравствена станица, ветеринарска станица, апотека и магацин за откуп пољопривредних производа. Друга два дела су дисперзивног типа. Први од њих је северно од друма дуж прегиба алувијалне терасе и чини га низ кућа дуг око 3 км, а други је на нижем земљишту (око 78 м н.в.) и чине га издвојене групе кућа. Савремено становништво населило се у другој половини XVIII в. из Босанске Крајине, Рађевине, Јадра и Азбуковице, а касније из околине Шапца, Колашина, Бањалуке, Лике, Срема, Баната и Бугарске. После II светског рата број становника је осцилирао, с укупном тенденцијом благе депопулације. Године 1948. било је 3.359 лица, 1961. 3.268, а 2011. 2.401, од којих су 96,3% били Срби. У пољопривреди је било упослено 17,5% економски активног становништва. Већина неаграрног становништва радила је у другим местима, највећим бројем у Обреновцу.

С. Ђ. Стаменковић

Манастир са храмом Преноса моштију Св. Николе, код Кленка близу Обреновца, на десној обали Саве. Саграђен је 1284. када је овим пределима владао краљ Драгутин. Рушен је 1521, обнављан 1626, поштеђен 1788. када су у Београдској области паљени манастири и цркве, али порушен 1813, после слома Првог устанка. Поново је обновљен 1824. заузимањем кнеза Милоша и служио као парохијски храм. Статус манастира добио је поново 1928, а 1980. саграђен је нови конак. Садашњи храм на темељима претходне цркве од дрвета изградио је 1892. мајстор Цветко Митровић из Папрадишта у Македонији, а по пројекту архитекте Драгутина Милутиновића. Храм је грађен у стилу рашке школе као једнобродна грађевина са тространом апсидом, великим кубетом изнад централног дела брода и малом припратом. Обновљен је 1973, када је фасада обојена наизменично окер и црвеном бојом како би имитирала вишебојност српских средњовековних цркава. Иконостас с краја XIX в. дело је непознатог сликара. Из истог времена и од истог уметника остало је неколико икона. Осликавање храма 1988. извршили су Г. Десанчић, Л. Лечић и С. Савић по узору на фреске манастира Студенице, Жиче и Раванице. На спољној фасади су надгробне плоче умрлих монаха и војних личности, као и плоча посвећена ослободиоцима Београда из 1806. са стиховима: „Храни сина па шаљи на војску, Србија се умирит не може". Уз храм је 2003. саграђена крстионица. Због извора лековите воде називају га и Видан. Данас је женски манастир.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Бг 1980; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село на левој страни долини реке Ресаве (десна притока Велике Мораве), јужно од пута и железничке пруге Марковац--Деспотовац, 9 км југоисточно од општинског средишта Свилајнца. Насеље је збијеног типа, изграђено на благим странама долине Селског потока (притока Ресаве), а распоред улица је мрежаст. Староседеоци су се населили у другој половини XVIII в. са Косова, из Тимочке крајине и околине Сокобање. Током друге половине XX в. траје депопулација. Године 1953. било је 1.933, а 2011. 917 становника, од којих је 99,1% Србa. Пољопривредом се бави 30,1% економски активног становништва. Већина неаграрног становништва радила је у трговини и прерађивачкој индустрији, највише у Свилајнцу. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија, турски амам из XVI в. и родна кућа Стевана Синђелића, војводе из Првог српског устанка.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село у Гружи, на десној страни долине реке Рибеж (притока реке Груже, лева страна слива Западне Мораве). С општинским средиштем Книћем (10 км) повезано је путем Крагујевац--Краљево. Насеље је дисперзивног типа, изграђено на долинској страни на 240--320 м н.в., и чини га неколико заселака. Основано је у XVIII в., а староседеоци потичу из Подибра, Старе Србије, Корита, Баната, околине Куманова, Колашина, Сјенице и Куршумлије. После II светског рата број становника се повећао. Године 1948. било је 559, а 2011. 779 становника, од којих 98,2% Срба. Пољопривредом се бавило 22% економски активног становништва, док су остали највећим бројем радили у прерађивачкој индустрији, трговини и државној управи у околним градовима.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, манастир у жупанији Толна, близу Сексарда, у југозападној Мађарској. Подигли су га 1587. монаси који су због глади и немаштине избегли из далматинског манастира Драговића. Први игуман био је Пајсеј који је из Далмације дошао на подручје грабовачког манастира са тројицом монаха још 1585. и ту затекао рушевине једне старе цркве, на чијим зидовима су се још видели остаци живописа. Монаси нису били у прилици да обнове ту, по свему судећи већу цркву, па су близу ње подигли једну мању од камена и посветили је арханђелима Михаилу и Гаврилу. На челу са игуманом Стефаном, 1619. пристигла је у Г. још једна група монаха из манастира Драговића, преневши са собом већи број богослужбених предмета и део манастирске библиотеке. За православно српско становништво у Барањи и у ширем Подунављу, Г. је временом израстао у најзначајније духовно средиште. Из његовог братства, које је средином XVII в. бројало 60 монаха, потекли су и архијереји Симеон и Виктор који су били на челу Будимске епархије у турском периоду. Г. је одржавао живе духовне везе са многим српским манастирима на Балкану, а монаси су често одлазили на хаџилук у Свету земљу, о чему сведочи и путовање монаха Симеона средином XVII в., када је из Јерусалима у Г. донео и честице моштију Св. Варваре.

У XVII в. манастирски поседи су повећани, а крчењем шума засађени су воћњаци и виногради. Што су његов углед и богатство расли, манастир је све чешће постајао мета разбојника. Тако је најпре 1667. тешко опљачкан, а убијено је неколико калуђера са игуманом. Слична несрећа задесила је манастир и 1684. када су се Турци повлачили од Беча и Будима. Судбина скоро опустелог манастира постала је веома тешка нарочито у време Велике сеобе, када је Г. био под снажним притиском нове аустријске власти да се прикључи „печујској унији", коју је католичка црква прогласила крајем јануара 1690. Доласком патријарха Арсенија Чарнојевића 1695. у манастир и његовим тромесечним боравком у њему успешно је отклоњена опасност од унијаћења. Манастирско братство почело је поновно да се организује, али већ 1703, за време устанка Ференца Ракоција, долази до поновног разарања манастира. Спаљен манастир остао је пуст све до 1711. када су се неки монаси вратили у њега.

У XVIII в. долази до поновног јачања и процвата манастира. Братство је испрва имало намеру да стару цркву која је грађена од „камена и блата" обнови, али залагањем будимског епископа Василија Димитријевића убрзо долази до изградње нове цркве монументалних димензија. Изградња је почела 1736, а приведена крају 1741. Двоспратни звоник призидан је уз западну фасаду 1761. за време архимандрита Софронија Кириловића, будућег епископа будимског. Црква манастира Г. је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, правоугаоним певничким просторима над којима се у средишту наоса диже широко и високо четворострано кубе. За нову цркву иконостас и остали намештај наручени су код осјечког столара и дуборезбара Јохана Лаоброма 1738. Нису сачувани поуздани подаци о сликару тог иконостаса који се налазио у грабовачкој цркви све до 1787, када је црква добила и нову олтарску преграду уз посебно залагање Софронија Кириловића, тадашњег епископа темишварског. Дуборез новог иконостаса радио је новосадски мајстор Арсеније Марковић, док је иконе сликао Васа Остојић у својој новосадској радионици. У време сликања грабовачког иконостаса Остојић је био већ у дубоким годинама, па је одређене сликарске задатке препуштао својим сарадницима, међу којима је у то време био и његов син Петар Остојић. Нешто пре подизања иконостаса започело је и живописање цркве, такође настојањем и уз надзор епископа Софронија Кириловића. Аутор зидних слика био је новосадски сликар Андреј Шалтист који је посао у Г. завршио 1785. Осликавањем зидних површина и подизањем репрезентативног иконостаса у манастиру је настала, по уметничким квалитетима и стилским решењима, једна од најразвијенијих и најупечатљивијих целина српског барокног сликарства.

К. Вуковић

У Г. се 1777. досељава братство из манастира Ковин са острва Чепел, на Дунаву, код Будимпеште. Јако олујно невреме 1885. оштетило је храм оборивши део високог звоника. У I светском рату аустријска војска однела је сва четири звона. После II светског рата мађарска комунистичка власт га је национализовала и тек 1994. вратила Српској цркви. Тада је генерално обновљен и претворен у женски манастир. Углед братства потврђује податак да су његови монаси бирани за епископе: игумани Симеон (1640), Виктор (1660) и Јевтимије (1695), сви будимски, архимандрит Арсеније (Теофановић, 1750) костајнички. Игуман Никола (Лазаревић) у манастирском тефтеру, осим прихода и расхода, написао је 1735--1737. песму о војводи Момчилу и Асан-аги, почетак песме о Старини Новаку и Житије кнеза Лазара. Храм има основу триконхоса, неразвијене плитке певничке апсиде и високу куполу. У броду храма сликани су српски свеци, архиепископи и владари: Св. Сава, Арсеније I, Стефан Дечански, кнез Лазар и др.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, III 1905.

ЛИТЕРАТУРА: В. Красић, Манастир Грабовац у Будимској епархији, Н. Сад 1881; С. Чампраг, „Манастир Грабовац у Мађарској", ЗМСДН, 1957, 17; Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Н. Сад 1973; М. Матицки, „Епска народна песма о војводи Момчилу и паши Асан-аги из тефтера манастира Грабовца (1735--1737)", ПКЈИФ, 1980, 46; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984; Д. Давидов, Споменици Будимске епархије, Бг 1990; Б. Тодић, „Творци барокног ентеријера цркве у манастиру Грабовцу", Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВАЦ БАНСКИ

ГРАБОВАЦ БАНСКИ, село у Хрватској, у Сисачко-мославачкој жупанији на Банији, 15 км југозападно од Петриње. Налази се у проширеном делу долине речице Утиње (десна страна слива Купе), у Грабовачком пољу. Чини га неколико малих заселака, а центар насеља формира се уз локални пут који долинама Петрињчице и Бручине повезује Петрињу са Глином. Истим правцем изграђена је и железничка пруга Сисак--Карловац, а у селу се налази железничка станица. Насеље је 1857. имало 478 становника, а до 1948. њихов број је порастао на 591. Године 1991. у селу су била 552 лица (Срби 88%, а Хрвати 4,7%). Током грађанског рата 1991--1993. дошло је до великих промена. Године 2001. регистрована су 223 (Срби 78,9%, Хрвати 17,9%), a 2011. 194 становника (етничка структура није позната).

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија православља, 1, Бг 2002.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВИЦА

ГРАБОВИЦА, село у сјевероисточном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Добој, смјештено на јужним падинама планине Крњин, изнад долине ријеке Руданке, лијеве притоке Босне. Њеном долином трасирани су пут и пруга Бањалука--Добој. Општинско средиште је удаљено 13 км према југоистоку. Село је дисперзивног типа и простире се од долине Руданке на 150 м до планинског побрђа на висини од 200 м. Током послијератног периода број становника је растао. Године 1948. било је 587, а 1991. 798 становника од којих 97,4% Срба. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. у селу је живио 641 становник. Основна дјелатност становништва је пољопривреда (уситњена земљорадња, воћарство и екстензивно сточарство). У насељу постоји петогодишња основна школа, амбуланта, апотека, ветеринарска станица и неколико продавница.

ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, Добој и околина, Бг 1960; Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

Т. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВИЦА

ГРАБОВИЦА, село у источној Босни, у Републици Српској, у општини Власеница, на сјеверним падинама планине Јавор, јужно од долине Дрињаче (лијева притока Јадра, слив Дрине). Долином води пут Зворник--Кладањ, а општински центар је око 15 км источно од села. Насеље је дисперзивног типа, а мали заселци су грађени од долине Дрињаче на око 400 м до висина од око 600 м на планинској страни. Кроз село протиче ријека Подградац, десна притока Дрињаче. Године 1991. имало је 537 становника, од којих 98,3% Срба. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. село је имало 380 становника. Основно занимање становника је пољопривреда.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

И. Зекановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВИЦА

ГРАБОВИЦА, село у средњем дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Котор Варош. Налази се на источном подножју планине Чемернице, у долини ријеке Врбање (десна притока Врбаса), на мјесту гдје са лијеве стране прима воде мале Грабовичке ријеке. По дну долине Врбање је локални пут који повезује Бањалуку и Котор Варош са Травником. Општинско средиште је око 23 км сјеверозападно од Г. Село је дисперзивно и куће су изграђене на знатним растојањима по широким алувијалним равнима двије ријеке. У њему су православна црква, основна школа, пошта, амбуланта и пилана. Ово је депопулациона средина. Године 1948. село је имало 811 становника и њихов број је растао до 1971 (1.216). Послије тога је наступила регресија, а 1991. било је 887 становника, од којих 98,1% Срба. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. село је имало 392 становника.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВИЦА

ГРАБОВИЦА, село у Такову, око 3 км источно од општинског центра Горњег Милановца, изграђено на северним падинама Малог (628 м) и Великог врха (692 м), изнад долине реке Глоговац. Том долином пролази локални пут Горњи Милановац -- Крагујевац, а са њим је село повезано сеоским путем. Насеље је дисперзивног типа, на висинама 450--560 м н.в. Савремено село потиче с краја XVIII в. када га је населило становништво из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Старог Влаха и околних насеља. Током последње три деценије XX в. почела је депопулација. Године 1961. било је 897, а 2011. 456 становника, од којих су 99,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 43,8% активног становништва, а неаграрно становништво највећим бројем радило је у прерађивачкој индустрији у Горњем Милановцу.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВИЦА

ГРАБОВИЦА, село у источној Србији, у Ресави, у долини Грабовачке реке, десне притоке Ресаве (притока Велике Мораве). До села води 6 км дуг слепи пут, који га спаја са путем Марковац -- општинско средиште Деспотовац (13 км). Насеље је компактно издужено на око 2 км дуж Грабовачке реке, а ширење је спречавала доста уска долина. Размештај улица је мрежаст. У оквиру села је заселак Орашје са око 60 кућа које насељавају Роми. Село је настало у време турске владавине. Савремена популација доселила се крајем XIX в. са Косова и из околине Врања. Током периода после II светског рата број становника je прво осцилирао, а од краја XX в. почела је депопулација. Године 1991. у селу је било 1.436 становника, а 2011. 670 (Срба 95,1%). Пољопривредом се бавило 35,1% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, пошта и магацин земљорадничке задруге из Деспотовца.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВИЦА

ГРАБОВИЦА, село у источној Србији, у Кључу, у непосредној близини Дунава, на путу који повезује општинско средиште Кладово (20 км) и Неготин, око 5 км североисточно од Брзе Паланке. Насеље је на алувијалној тераси Дунава, на око 44 м н.в. и око 500 м северно од десне обале реке. Овалног је облика са мрежастим размештајем улица. Мала река Мртвица дели га на два дела. У историјским изворима помиње се од 1530. Током последње две деценије XX в. број становника се нагло смањио, великим делом због одласка на рад у иностранство. Године 1981. имало је 2.242, а 2011. само 685 становника, од којих 67% Срба, а 14,5% Влаха. Аграрним занимањима бавило се 41,5% економски активног становништва, док је за 42 лица занимање непознато. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија, задружни дом и биоскопска сала.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВНИК

ГРАБОВНИК, површински коп кречњака који се налази недалеко од Пожеге. Годишњи капацитет рудника је 900.000 т. У експлоатацији кречњака примењена је циклична технологија која обухвата: бушење и минирање, утовар багерима кашикарима, транспорт камионима и уситњавање у дробиличном постројењу. Кречњак са 97% калцијум-карбоната (СаСо3) користи се у индустрији шећера, хартије, минералних ђубрива, у производњи стакла, цемента, у металургији, за производњу креча итд. Процењене резерве кречњака у лежишту износе 53 милиона т.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вујић и др., Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВНИЧИЦА

ГРАБОВНИЧИЦА, црква из XV в., која се, по претпоставкама, налазила у области Горње Расине, у селу Велика Грабовница, на левој обали Грабовничке реке. У повељи којом је деспот Ђурађ 1429/30. потврдио великом челнику Радичу баштине које је имао за владе деспота Стефана, наведена је црква Благовештења Пречисте Владичице наше Богородице на реци званој Г. коју је Радич сазидао својим трудом. Велики челник затражио је да му деспот Ђурађ потврди право на поседе које је, као баштиник, држао у време претходног суверена, укључујући и оне који су у тренутку издавања овог документа били у рукама Турака. Подаци указују на то да је Радич цркву подигао у доба деспота Стефана, пре но што је 1427, када је освојен Крушевац, доспела под османску власт. Како су провале Турака у ту област започеле већ крајем 1425, сва је прилика да је храм био завршен пре те године. Вероватно се налазио у данашњем селу Велика Грабовница, у којем се разазнају неиспитани остаци цркве триконхосног плана и неколико веома оштећених фрагмената камене пластике украшене преплетима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; Г. Бабић, „Друштвени положај ктитора у деспотовини", Г. Томић, „Једна варијанта у оквиру моравске школе", у: Моравска школа и њено доба, Бг 1972; В. Ристић, Моравска архитектура, Круш. 1996.

Т. Стародубцев

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВСКИ, Атанасије

ГРАБОВСКИ, Атанасије, племић, добротвор (Пешта, друга половина XVIII в. -- Пешта, 31. V 1840). Био је један од најугледнијих Срба добротвора у Угарској у првој половини XIX в. Као трговац стоком имао је више стотина хектара земље у различитим угарским жупанијама. Стекао је и племство с придевком „от Ападије". Као љубитељ просвећивања српског рода и добротвор одлучио је да помогне издржавање новоосноване учитељске школе у Сентандреји, односно њене ђаке. С обзиром на то да су се ученици сентандрејске учитељске школе (1812--1816) највише издржавали о свом трошку, требало је наћи начин да се помогну сиромашна а талентована српска деца с територије Монархије и да им се омогући школовање у сентандрејској препарандији. Начелник свих српских школских округа у Монархији Урош Несторовић тежио је да се за потребе школовања оваквих ђака створи конвикт (боравиште) с бесплатним станом, храном и одевањем, који би новчано издржавали пештански, сентандрејски и други српски трговци и занатлије. Г. се међу првима одазвао Несторовићевом позиву и обавезао се да за 1814. издржава на конвикту 10 ученика препарандије. Када се школа пребацила 1816. у Сомбор, за њом се преселио и конвикт, који је издржаван по истом принципу. Остало је забележено да је Г. 1817. уплатио на име конвикта 380 форинти, а исплаћивао је, готово сваке године, суме сличне вредности све до своје смрти 1840. У некрологу објављеном у Српским народним новинама забележена су, између осталог, и његова многобројна доброчинства.

ЛИТЕРАТУРА: С. Илић, „Из старих записника учитељске школе у Сомбору", у: Споменица учитељске школе у Сомбору 1778--1953, Со 1953; Ф. Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Н. Сад 2003.

В. Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАБОВЦИ

ГРАБОВЦИ, село у јужном Срему, на граници плеистоцене терасе и алувијалне равни реке Саве. На западној периферији села је фосилна долина Врањ, у коју се прикупљају изданске воде које отичу према алувијалној равни. До Г. води слепи асфалтни пут, од села Платичева на путу Шабац (20 км) -- општински центар Рума (33 км). Насеље је настало спонтано на граници два геоморфолошка члана, на око 80 м н.в. Први помен села је из 1391, а потом се не помиње све до средине XVIII в., од када постоји у континуитету. Од 60-их година XX в. почела је депопулација. Године 1961. било је 1.742 становника, а 2011. 1.189, од којих 90,8% Срба. У пољопривреди је радило 50,7% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва било је запослено у прерађивачкој индустрији и трговини у околним градовима. Главна и најдужа улица трасирана је уз ивицу терасе. У њој се, уз корито водотока Врањ, налази центар села са црквом, основном школом, задружним домом и домом здравља. Према унутрашњости терасе изграђене су још три, међусобно удаљене, споредне улице.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, Бг 1950; Б. Букуров, С. Ћурчић, Општина Рума -- географска монографија, Н. Сад 1990; С. Ћурчић, Насеља Срема -- географске карактеристике, Н. Сад 2001; С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, I, Срем, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАВЕРИ и ПЕЧАТОРЕСЦИ

ГРАВЕРИ и ПЕЧАТОРЕСЦИ, занатска делатност, понекад и са уметничким амбицијама, која се бави гравирањем, тј. урезивањем слика, ликова, шара у метал, камен и друге материјале. У Србији у градским срединама јавља се крајем XIX и на почетку XX в., мада има примера ове делатности и из ранијих епоха. У прошлости је било уобичајено да уз г. стоји и назив печаторезац јер је овакав занатлија израђивао по поруџбинама печате, махом кружног облика, на чијој се стопи гравирао наручени знак (грб, иницијали, име и сл.), за различите потребе у означавању: од печатирања државних списа и приватних писама до утискивања ознака на разним документима удружења и организација. Да би печат оставио траг, најчешће се утискивао у восак Г. су изучавали занат у Аустрији и Угарској у XIX и на почетку XX в., а имали су значајну улогу у развоју српског штампарства након формирања Кнежевине Србије. Г. су ручно израђивали штампарске плоче од метала, камена и пластике, а тек касније се све почело обављати машинским путем. Гравирање може бити декоративно и то посебно када се украшавају предмети од племенитих метала, нпр. накит од злата или сребра. Гравирањем је украшавано и оружје које је у XIX в. било и саставни део мушке народне ношње, те ношено као статусни симбол. Веће површине које су украшаване гравирањем за потребе јавних и приватних грађевина и цркви углавном су биле од бакра, бронзе и то тек од XVI в. Један од најстаријих предмета важан за историју Срба је печат кнеза Стројимира из друге половине IX в. с угравираним натписом „Боже чувај Стројимира", а служио је да кнез њиме затвара писма, да га утискује на државна документа и сл. У Београду и Новом Саду су почетком XX в. г. и п. били махом Јевреји. Познат је био печаторезачки мајстор Миша Голдштајн са радњом у данашњој Чика Љубиној улици, те Лудвиг Хан чија је радња била на данашњем Тргу Републике у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Историја народа Југославије, Бг 1973; Х. Клајн, Мали лексикон штампарства и графике, Бг 1979; Б. Радовановић, Стари Крагујевац, Краг. 1996; В. Мереник, Печатњаци и печати из збирке Историјског музеја Србије, Бг 2016.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАВИМЕТРИЈА

ГРАВИМЕТРИЈА, дисциплина геофизике која се бави мерењем и одређивањем величина везаних за гравитационо поље Земље. Ова мерења односе се на убрзања Земљине теже или разлике тога убрзања, хоризонталне градијенте убрзања Земљине теже (његове промене на јединицу дужине у хоризонталној равни) и величине које одређују закривљеност еквипотенцијалне површи Земљине теже. Поступци мерења убрзања Земљине теже деле се на динамичке и статичке. Динамички поступци за одређивање те величине користе кретања која се дешавају под дејством силе теже (осцилације клатна, слободан пад) а статички поступци се заснивају на посматрању равнотеже између силе теже и неке еластичне силе при чему се користе тзв. гравиметри. Сама мерења могу да буду апсолутна и релативна: прва дају убрзање теже на једној тачки (на основи одређивања периоде клатна), а помоћу других се добија разлика убрзања теже између две тачке (на основи мерења гравиметром). Убрзање Земљине теже може се мерити и на мору и из ваздуха. Хоризонтални градијенти убрзања Земљине теже одређују се помоћу торзионих вага, обично у два међусобно управна правца, из чега се лако, у датој тачки, одређују правац, смер и величина највеће промене убрзања теже на јединицу дужине. Помоћу торзионе ваге, такође, одређују се азимут, најмање кривине еквипотенцијалне површи и величина закривљености.

Гравиметријска метода је једна од класичних геофизичких метода испитивања. Заснива се на коришћењу поља Земљине теже као природног физичког поља глобалног карактера. Ово поље се испитује одређивањeм вредности убрзања Земљине теже у тачкама посматрања проучаване области. Неправилан распоред маса у Земљиној кори модификује силу привлачења као компоненту силе теже. То доводи до појаве аномалија у убрзању Земљине теже у односу на стање које би било када би Земља била изграђена од хомогених, елипсоидалних слојева (језгро, омотач, кора). Постојање аномалија убрзања Земљине теже и структура тога аномалијског поља у испитиваној области одражавају стварну грађу Земљине коре и омогућују да се интерпретацијом резултата гравиметријских испитивања реше одређени геолошки проблеми. Битан услов за успешну примену гравиметријске методе јесте постојање разлике у густини између материјала од којег је нека структура изграђена и околних стена. Користи се понајвише при истраживању лежишта нафте, других минералних ресурса и при решавању проблема из домена регионалне геологије.

Свака од фаза гравиметријских испитивања (аквизиција, обрада, интерпретација) захтева примену одређених пакета програма, тако да се, њиховом адекватном применом, цео процес изводи потпуно аутоматизовано уз могућност деловања човека у сваком моменту. Тиме се постиже велика ефикасност, обезбеђује квалитет и знатно појефтињују гравиметријски радови. Све мерене вредности могу се (а тако се и ради) чувати у бази података и користити касније при неким другим истраживањима, а не само онима за која су првобитно намењене.

На простору бивше Југославије рађен је гравиметријски премер у периоду 1952--1980. за различите намене, а резултати су систематизовани између 1990. и 1993. Укупан број тачака мерења износи просечно 1 тачка на 1 км². Распоред није равномеран па се у Војводини налази највећа густина тачака. Резултати ових мерења показују да су најниже вредности аномалија регистроване у домену Подгорице у Црној Гори, а највише на Фрушкој гори. Минималне вредности аномалија у подручју Црне Горе објашњавају се задебљањем Земљине коре на местима високих планинских венаца. Издигнутим геолошким структурама типа антиклиноријума одговарају негативне гравиметријске аномалије и обрнуто. Овакав однос везан је са рељефом дубоких зона Земљине коре: дебљина коре увећава се у високим планинским зонама, а смањује се у спуштеним. Подручје Војводине одликује се релативно слабо израженим аномалијама, што је и разумљиво имајући у виду дебео седиментни покривач. Ипак, подручје Фрушке горе карактерише изразита позитивна аномалија правца пружања запад--исток која, идући према Румунији, скреће ка североистоку.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Главатовић, Б. Кецкаровска, Методе примењене геофизике, Бг 1980; М. Старчевић, А. Ђорђевић, Основе геофизике II, Бг 1998.

А. Ђорђевић; И. Васиљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАВИТАЦИЈА

ГРАВИТАЦИЈА, сила међусобног привлачења свих тела која поседују масу или енергију. Прва сазнања о природи г. потекла су из покушаја да се схвати кретање тела. Тако је, нпр., антички филозоф Аристотел имао (погрешан) став да тежа тела падају брже него лакша (IV в. п.н.е). До значајних промена античких идеја о кретању дошло је тек у позном средњем веку, захваљујући посебно учењима Н. Коперника, Т. Брахеа и Ј. Кеплера. Италијански научник Г. Галилеј (1564--1642) изградио је потпуно нов приступ у истраживању физичких појава. Не верујући потпуно у Аристотелове „доказе", Г. Галилеј је започео систематску анализу и експерименталну проверу закона кретања. Тако је пронашао принцип еквиваленције, закон који је имао одлучујући утицај на настанак Ајнштајнове опште теорије релативности. Настављајући тамо где су Галилеј и Кеплер стали, И. Њутн (1642--1726) је дошао до прецизне формулације закона г., по којем је привлачна сила између два тачкаста тела пропорционална инверзном квадрату њиховог међусобног растојања. Њутнови закони механике и г. имају веома широку област важења, а њихова ограничења постала су јасна тек настанком теорије релативности.

У периоду 1907--1915, А. Ајнштајн (1879--1955) је открио Општу теорију релативности (ОТР), а то је био догађај који нас је увео у епоху модерне теорије г. и космологије. У првом кораку тог процеса, Ајнштајн је препознао суштински значај (уопштеног) принципа еквиваленције за заснивање нове теорије г. Користећи тај принцип, успео је да објасни неке занимљиве физичке ефекте у гравитационом пољу. Затим, у другом кораку, Ајнштајн је идентификовао гравитационо поље са Римановом геометријом простор--времена. Најзад, после доста лутања, нашао је коначан облик нове једначине гравитационог поља у Берлину, крајем 1915:

На левој страни једначине фигуришу геометријске величине, метрика и кривина простор-времена, на десној се налази тензор енергије-импулса материје. Интерпретација ове једначине често се формулише као исказ да материја криви геометрију а геометрија одређује кретање материје.

Ајнштајнова ОТР је успешно тестирана на растојањима од микрометра до размера сунчевог система. У граничном случају слабог поља oнa се своди на Њутнову теорију. У њене класичне тестове спадају прецесија Меркурове орбите, скретање светлости при проласку поред сунца, гравитациони црвени помак и временско кашњење радарског сигнала. С друге стране, ОТР има и одређене слабости; на јако малим растојањима они се огледају у постојању сингуларитета и проблема квантизације, а на јако великим (космологија) у потреби за увођењем тамне материје и тамне енергије.

Таква ситуација природно мотивише потрагу за алтернативним теоријама г. Од пре око четири деценије, у том процесу успешно учествују и истраживачи из Србије, чије активности покривају известан број веома актуелних тема.

Локална Поенкареова теорија г. Модерне теорије електрослабих и јаких интеракција заснивају се на принципу локалне симетрије. Примена истог принципа у теорији г., у раним 1960-тим, довела је до настанка прве реалистичне теорије овог типа, локалне Поенкареове теорије г. (ПГ). Извесна истраживања ПГ у Србији успешно су обављена.

М. Благојевић и И. Николић су 1983. формулисали општа правила канонске анализе ПГ. Увeли су формализам ако-веза, који омогућава компактну класификацију свих веза и одређује њихов утицај на физичке особине честичних модова г. Канонском анализом ПГ, М. Благојевић и М. Василић су 1988. нашли њену асимптотску структуру и одредили одговарајуће изразе за одржане гравитационе набоје, енергију-импулс и момент импулса. У оквиру тродимензионе ПГ, М. Благојевић и Б. Цветковић су 2006. добили формулу за ентропију црне рупе. Уз познате изразе за енергију-импулс и момент импулса, доказали су важење првог закона термодинамике.

Локална афина теорија г. ПГ теорија је добијена локализацијом Поенкареове групе, која се састоји од Лоренцових трансформација и транслација. Уопштење ПГ које настаје заменом Лоренцових трансформација општим линеарним трансформацијама GL(4,R) назива се локална афина теорија г. (АГ). Истраживање те теме довео је српске научнике до следећих резултата: Ђ. Шијачки и Ј. Неман (Y. Ne'eman) су 1979. увели тензорска и спинорска поља материје користећи бесконачно-димензионе унитарне репрезентације групе GL(4,R), а појединачна стања у односу на Лоренцову групу су интерпретирали као ексцитације бозона и фермиона на Реџе трајекторијама. Исти истраживачи су 1988. увели механизам спонтаног нарушења специјалне линеарне симетрије SL(4,R) на Лоренцову симетрију. На великим растојањима та теорија се своди на Ајнштајн-Картанову верзију ПГ, а на малим доминира ренормализабилна интеракција квадратична по кривини и торзији. Ђ. Шијачки и И. Салом су 2013. анализирали улоге групе SL(4,R) у физици честица и г.

Кретање екстендираних објеката. Из закона одржања тензора енергије-импулса у ОТР следи да се материјална честица креће по геодезијској линији. Коришћењем мултиполног формализма, анализа се може уопштити на екстендиране (нетачкасте) објекте, као што су струне и мембране, и на Риман-Картанову геометрију ПГ теорије. Овим истраживањима доприносе су дали и српски научници: ако се задебљана мембрана (скраћено: брана) посматра у Риман-Картановој геометрији, закони одржања енергије-импулса и спина одређују њено кретање. М. Василић и М. Војиновић су 2008. показали да бране без спина не осећају торзију простор-времена. Уколико посматрамо мембрану намотану на екстра компактну димензију Риман-Картановог простора. М. Василић је 2012. нашао да се у лимесу уске мембране добија ефективна струна која поседује електрични и дилатонски набој. Крајеви струне леже на површи где је дилатонско поље константно, као у случају D-бране.

Теорија струна. Основна идеја теорије струна је да се физичка реалност састоји не од тачака него од једнодимензионих елемената, струна. У одређеној апроксимацији, из теорије струна се добијају Ајнштајнове једначине. Структура те теорије отвара могућност за изградњу конзистентне квантне г. Поред метрике, у тој теорији се појављују још два нова поља, Калб-Рамоново поље B и дилатонско поље Φ. Анализом кретања пробне бозонске струне кроз простор-време, Д. Поповић и Б. Саздовић су 2007. добили геометријски смисао поља B и Φ: прво је извор торзије, а друго извор неметричности простор-времена. Торзија и неметричност су геометријске карактеристике АГ теорије. Познато је да међу пет конзистентних теорија струна постоје везе, изражене релацијама S- и Т-дуалности. Љ. Давидовић и Б. Саздовић су 2014. започели, а Б. Саздовић је 2015. комплетирао нову и једноставну интерпретацију Т-дуалности, која показује да она представља само скуп нефизичких трансформација. Тиме се отвара перспектива за формулацију јединствене М-теорије (Магичне, Мистериозне или Мајке свих теорија).

Некомутативна теорија г. Да би се елиминисале слабости ОТР на малим растојањима, настала је идеја да се нова теорија гравитације дефинише на некомутативном (НК) простор-времену, у којем координате не комутирају међусобно: [ xm , x~n\ ~]= ihJ ^mn^, a J ^mn^ jе нека матрица. НК простори су деформације обичних простора. У случају θ -деформисаног простора, М. Димитријевић jе 2005. увела одговарајућу симетрију и конструисала одговарајућу теорију гравитације. Кад параметар деформације θ тежи нули, теорија се своди на ОТР. М. Димитријевић и В. Радовановић су 2014. уопштили МекДауел-Мансури теорију гравитације прелазом на НК простор-време. Ефективна поправка почетне теорије је нађена и анализирана у неколико граничних случајева. Дефинисање геометријских структура на НК простору води до одређених услова на овај простор. М. Бурић и Џ. Мадоре су 2014. показали да неке од тако дефинисаних НК геометрија имају „реалистичну" структуру, која се огледа у постојању сферне симетрије, и у постојању лимеса који даје познате гравитационе конфигурације. Описани радови научника из Србије публиковани су у водећим међународним научним часописима наведеним у списку литературе.

ЛИТЕРАТУРА: Y. Ne'eman, Dj. Šijački, „Unified affine gauge theory of gravity and strong interactions with finite and infinite GL(4,R) spinor fields", Annals of Physics, 1, 1979, 120, 292; M. Blagojević, I. Nikolić, „Hamiltonian dynamics of Poincaré gauge theory: General structure in the time gauge", Phys. Rev. D, 1983, 28; M. Blagojević, B. Cvetković, „Black hole entropy in 3D gravity with torsion", Classical and Quantum Gravity, 2006, 23, 4781; D. Popović, B. Sazdović, „The geometrical form for the string spacetime action", Eur. Phys. J. C, 2007, 50, 683; M. Vasilić, M. Vojinović, „Spinning branes in Riemann-Cartan spacetime", Phys. Rev. D, 2008, 78; M. Vasilić, „D-branes from classical macroscopic strings", General Relativity and Gravitation, 2012, 44, 1693; I. Salom, Dj. Šijački, „SL(n,R) in particle physics and gravity -- decontraction formula and irreducible unitary representations", Reviews in Mathematical Physics, 2013, 25; M. Dimitrijević, V. Radovanović, „Noncommutative SO(2,3) gauge theory and noncommutative gravity", Phys. Rev. D, 2014, 89; M. Burić, J. Madore, „On noncommutative spherically symmetric spaces", Eur. Phys. J. C, 2014, 74, 2820; B. Sazdović, „T-duality as coordinate permutation in double space for weakly curved background", Journal of High Energy Physics, 2015, 8.

M. Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАД

ГРАД (туча), атмосферска падавина која у виду следних сферичних честица или ледених комадића пречника између 5 и 50 мм и више, у виду неправилних комплекса, пада из облака. Спада у високе падавине које се излучују из великих олујних облака кумулонимбуса. Његово формирање је последица снажне ваздушне струје која подиже водене капи из облака у више слојеве, где се оне леде и примају облик лопте. Градоносни облаци у Србију долазе са запада, југозапада и северозапада, ређе са севера и југа, док са истока не долазе готово никад. Ситан г. или суградица најчешће се јавља у априлу и мају. Г. се у 80% случајева јавља између маја и августа од 13 до 20 часова. До средине јула г. је честа појава која представља велику опасност за пољопривредне културе, аутомобиле, фасаде, кровове кућа и дрвеће, па се због тога убраја у временске непогоде. Падање г. најчешће траје десетак минута, а величина зрна варира у зависности од интензитета и временске непогоде. У околини Ваљева 18. VI 1970. падао је г. чија зрна су имала тежине од око један килограм. На територији Србије организовани систем одбране од г. започео је 1967. на простору пет општина Шумадије (Горњи Милановац, Аранђеловац, Топола, Смедеревска Паланка и Велика Плана). Током наредних година противградни систем са радарским центрима и противградним станицама се развијао, да би 2002. читава територија Србије била покривена противградним системом. Појава г. је у свакој станици забележена у просеку 2--4 пута годишње. На читавој територији Србије праћење градоносних облака спроводи ракетни систем од 13 аутоматских радарских центара, који контролишу рад 1.613 противградних станица. Метеоролошки радари прате облачност током целе године, а одбрана од г. се спроводи од 15. априла до 15. октобра.

С. Савић

Према народном веровању г. је персонификован у натприродним бићима као што је ала (ламња). Представе о г. у веровањима српског народа су веома неуједначене и разликују се од села до села. Але доносе градоносне облаке, боре се међусобно или с натприродним бићимa која их спречавају да донесу г. у атар села. У традиционалној култури Срба забележене су многе забране које се односе на пољске радове, орање, копање, затим на ткање и прање веша, сваког четвртка, посебно од Великог четвртка до Спасовдана. У Крагујевачкој Јасеници, у селима које је често тукао г., важи забрана радова од Васкрса до Тројица, а сличне забране постоје и у бољевачком срезу, Босанској крајини, Гружи и другим местима. „Зелени четвртци", како су се у народу називали, празновали су се ради одбране од г. У појединим крајевима на те дане нису се шиле беле хаљине, није се прало или избељивало платно и избегавало се све што асоцира на воду и г. На тај начин поштована је забрана чије би кршење могло нанети штету усевима. Зла митска бића, формално веома различита, као што су ђаво, вештице и демонизовани покојници предводили су градоносне облаке. Веровало се да душе појединих категорија људи које долазе у директан контакт с натприродним силама напуштају тела, лете ка облацима и изазивају г. У демонизоване покојнике, за које се веровало да имају наведене моћи, спадају душе умрлих насилним путем или несрећним случајем, погинули од грома, утопљени, као и душе умрле деце која су рођена ван брака. Змајевити људи у источним крајевима, здухаћи и ветровњаци у динарским крајевима, бранили су своја села од г. и градоносних облака тако што су се сукобљавали с алама и здухаћима из суседних села. Празник посвећен Св. Герману као заштитнику од града, грома и поплаве празнује се 12. маја по старом или 27. маја по новом календару.

Л. Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Царство земаљско и царство небеско: огледи о народној религији, Бг 1997; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Ђ. Кардум, Одбрана од града у Србији 1967--2007, Букуља 2007; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008; М. Ћурић, С. Ментус, М. Митић, Одбрана од града -- методе и ефикасност, Бг 2009; Т. Дејановић, Ј. Ковачевић, Заштита од града у земљама Европе, Лакташи 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАД

ГРАД, насеље са већим бројем становника које представља привредни, административни, образовни, здравствени и културни центар важан за становнике мањег или ширег подручја на којем се насеље налази. Географија сва насеља дели на г. и села. Г. се сматрају насеља „вишег ранга" чије су основне карактеристике: прво, велик број становника, друго, доминантне неаграрне функције, где значај неких превазилази потребе локалног становништва, и треће, ужа или шира гравитациона зона коју чине насеља „нижег ранга". Централни г. и села из гравитационе зоне тесно су повезани кореспондентним везама управних, економских, услужних и других функција. За разлику од г., села су насеља „нижег ранга", јер имају мали број становника и доминантне аграрне функције. Одређивање границе између „великих" и „малих" насеља, као и избор параметра за одређивање функција насеља су дискутабилни и некада се дијаметрално разликују код различитих природних и друштвених регија. Изузев тога, поделу насеља на г. и села отежавају савремени процеси урбанизације током којих су разлике између г. и села све мање. Затим, створено је неколико група насеља са специфичним функцијама, која нису ни типична сеоска, а ни типична градска (приградска села, рударска, радничка, бањска, туристичка и др.). Она имају доминантне неаграрне функције, а мали број становника и не окупљају класичне гравитационе зоне. За потребе државне управе добијање статуса г. најчешће се врши неким правним актом, што је најстарији и најједноставнији начин, али те поделе често имају карактер субјективности, статичности и нефлексибилности, те не одговарају стварном стању нити потребама наука које се баве насељима. Због тога су за потребе наука установљени поступци који се базирају на квантитативним и квалитативним карактеристикама насеља (најчешће њихових популација), који дају реалније резултате.

У Србији је један од најбољих квантитативно-квалитативних метода за примарну типологију насеља био метод Милоша Мацуре. Он се базира на подацима о броју становника насеља, као мерилу величине насеља, и подацима о уделу непољопривредног становништва, као мерилу његових функција. Да би отклонио оштру границу између г. и села, М. Мацура је увео и категорију „мешовитих насеља", а добијене резултате подвргавао је логичкој анализи (табела). Државна статистика је ово мерило користила од 1953. до 1971. Повећавањем броја пензионера, радника у иностранству и дневних миграната, нагло је повећан број неаграрног становништва у селима и све више насеља је по овом методу неоправдано стицало право на статус г. Због тога је иницијална форма овог критеријума постала непримењива. Од пописа становништва из 1981. користе се административни поступци са свим својим манама. Ипак, метод М. Мацуре са коригованим параметрима још увек даје задовољавајуће резултате.

Највећи г. у Србији 2011. били су Београд са 1.166.763 становника, са 10 административних јединица, укључујући и делове г. на левој страни реке Саве и Дунава Нови Београд и Земун. Други по величини био је Нови Сад са 231.798 становника, а трећи Ниш са 183.164 становника, у четири административне јединице. Они су формирали урбане зоне у којима је највећа концентрација српских г. Недоследности административних критеријума за одређивања статуса насеља илуструју подаци о најмањим насељима са статусом г. у Србији. То су Куршумлијска Бања са 106 становника, а мање од 1.000 становника 2011. имали су и г. Бело Поље (Општина Сурдулица), Брза Паланка, Дивчибаре и Сијеринска Бања.

Развој г. Први знаци формирања насеља вишег ранга на подручју Србије јављају се у неолиту као опиде. Оне су се од већине других насеља разликовале по карактеристичним положајима, које ће касније имати и већина г., а то су били положаји са извесним стратешким значајем или положаји на важним путним правцима. Опиде су биле утврђене бедемима, а у њима су пронађени знаци трговине и робне производње, као што су били велик број керамичких пећи, велике житне јаме и одливци метала који су у великој мери превазилазили потребе локалног становништва. На територији Војводине најгласовитије опиде били су Гомолава код Хртковаца и Стари Сланкамен у Срему, Жидовар код Орешца у Банату и Чарнок код Врбаса. Урбану културу на ову територију донели су Римљани у I веку н.е. Она се на територији Војводине развијала само у Срему, где су највећи г. били Сирмијум (Сремска Митровица), Басијане (код Доњих Петроваца) и Таурунум (Земун). Сирмијум је међу њима био најзначајнији. Он је настао на месту келтске опиде, а у време Тетрархије (293--395) постао је једна од четири престонице Римског царства. На територији Србије најзначајнији римски г. били су Сингидунум (Београд), Виминацијум (Костолац) и Наисус (Ниш).

Повлачењем границе Византије према југу, пред најездама варварских народа, наступила су историјски несигурна времена што је доводило до кризе градских економских функција и пораста њиховог стратешког значаја. Многи г. су изгубили ранији значај или су били расељени. Континуиран развој имали су само они на стратешки или економски важним положајима (Сремска Митровица, Београд, Ниш). Формирањем малих средњовековних држава на територији савремене Србије дошло је до деградације градског живота и многи г. су остали само као центри малих области -- жупа, док други нису имали цивилни део -- подграђе и чинила их је само тврђава са доминантним стратешким функцијама. То је г. давало доминантне физиономске карактеристике и временом су се све више поистовећивала значења речи г. и тврђава. Било је и изузетака какви су били рударски г. Ново Брдо и Брсково, те поједина насеља на важним путевима у којима су се формирали коначишта, тргови и развијало занатство.

Северни део Србије -- Војводина је припадала Угарској и била је на њеној јужној периферији у пограничном делу државе, што такође није погодовало урбаном развоју. Овде су формирани само г. нижег ранга. Статус „слободног г." имала су почетком XVI в. само два насеља са значајним тврђавама Сланкамен (данас Стари Сланкамен) и Ковин. Стари Сланкамен контролисао је спој пловних река Дунава, Тисе и Бегеја, а Ковин излаз моравског пута у Панонску низију. Међу осталим насељима истицала су се она на важним стратешким положајима која су имала утврђења са безначајним подграђима или без њих. Највећи број насеља са значајним неаграрним функцијама имао је најнижи статус, статус опиде. Економски значај њихових положаја био је толико скроман да данас највећи број има статус села или су нестали без трага.

Ширењем отоманске државе на ову територију српске земље су се поново нашле у великој и сигурној држави што је погодовало развоју градских привреда и поново је обнављана мрежа г. Она је у великој мери зависила од ширења државе, формирања примарне мреже путева и нове административне поделе територије. У условима караванског саобраћаја то се одвијало много флексибилније него данас. Настајали су нови г., а стари су или напредовали или су деградирани и мењали места на ранг-листи г. као село-варош, варош, касаба, шехер. Није се код свих г. подразумевало постојање тврђаве јер су се развијали унутар простране и сигурне државе и све мањи значај су имале њихове стратешке функције. Појавио се још један фактор у развоју г., а то је био број муслиманског становништва у њима. Крајем тог периода у великој мери је изједначен развој у деловима Србије јужно и северно од Саве и Дунава.

Трансформација насеља почела је прво на територији Срема, Баната и Бачке. Томе су допринели и готово потпуна депопулација у време турске владавине и поновно насељавање и успостављање аустријске власти крајем XVII и почетком XVIII в. То је било време када се смањивао значај стратешких функција насеља и г. су обнављани само на местима која су имала економске квалитете, као што су били раскрснице путева, средокраће и погодни прелази преко река, а основне градске функције биле су трговачко-занатлијске и управне. Од четири главне категорије насеља у административно-правној пракси Угарске до краја прве половине XIX в. -- насељене пустаре, села, трговишта, слободни краљевски г. -- само су ови последњи формално-правно сматрани г. Били су изузети из надлежности жупанија, подређени непосредно краљу и уживали широку самоуправу. Без обзира на то што је племство у жупанијама покушавало да спута владара у повећању броја слободних краљевских г., у Угарској је крајем XVII в. било 32 а 1828. 52 насеља са овим статусом. На подручју данашње Војводине ту привилегију добили су Нови Сад (1748) Сомбор (1749), Суботица (1779) и Вршац (1817), а у ширем окружењу Осијек (1809), Сегедин (1715), и Темишвар (1781). Статус трговишта (са различитим степеном привилегија), имао је релативно велик број насеља, неједнаких по величини и развијености урбаних функција (нпр. Сента, Бечеј, Бечкерек, Темерин, Б. Топола, Станишић). Пошто је Војна граница до свога укидања 1873. представљала подручје под посебном управом и законима, имала је сопствена привилегована насеља са градским функцијама -- слободне војне комунитете. На подручју данашње Војводине тај статус су имали Петроварадин, Карловци, Земун, Сремска Митровица, Панчево и Бела Црква. Током XIX в., политички и друштвени процеси доводили су до измена правног положаја слободних краљевских г. -- углавном сужавања низа анахроних привилегија, да би коначно Законом о муниципијама из 1870. добили статус г. са муниципалним правима. У ту (највишу) категорију сврстани су Нови Сад, Сомбор, Суботица, Вршац и Панчево. Нижи статус г. са уређеним сенатом добила су између 1870. и 1914. само нека бивша трговишта, али сви војни комунитети: Бечкерек, Кикинда, Бела Црква, Карловци, Петроварадин, С. Митровица, Земун, Рума, Сента и Кањижа. Због разарања и честих миграција, урбана традиција из средњег века и османског периода, ни материјална ни духовно, готово да не постоји, тако да је континуитет у развоју г. уочљив тек од почетка XVIII в. У погледу мултиетничког састава становништва, архитектуре и начина живота наредна два столећа превладали су средњoевропски обрасци. Током ХХ в. промене државно-правног оквира (Југославија, Србија), нове миграције и општи трендови модернизације одразили су се и на урбану културу овог подручја.

Формирањем државе Србије и доласком нових времена вршене су и трансформације г. јужно од Саве и Дунава. Њих је врло сликовито дефинисао Јован Цвијић издвајањем на овој територији две категорије вароши у XIX в. Прве од њих назвао је турско-византијским или правим балканским варошима које су биле карактеристичне за унутрашње делове Балканског полуострва. Карактеристична је била њихова физиономија с уским и кривудавим улицама, чаршијама са збијеним дућанима и базарима. Чаршије су биле издељене по занатима, верској или етничкој припадности становништва. Становништво jе у њима све више обнављано досељавањем словенског и цинцарског живља. Овакве вароши су се дуже очувале на јужним периферијама српских земаља. У већем делу Србије преовлађивале су вароши патријархалног режима у којима су се у малој мери очували турско-источњачки, а све више продиру западни утицаји. Поред старих вароши у насеља вишег ранга трансформисала су се и многа велика села. Вароши овог типа су најчешће мала, са широким улицама, мањом густином градње и с очуваним пољопривредним функцијама. У центрима се одржавају недељне пијаце. У другој половини XIX в. у њима се граде и прве фабрике.

Једна од првих систематизација насеља у Србији после повлачења Турака био је владин акт о организацији основних школа, који насеља дели у осам категорија: 1. Београд, 2. главне окружне вароши, 3. остале окружне вароши, 4. највеће паланке, 5. средње паланке, 6. најмање паланке, 7. села са преко 500 домова и 8. села. У Кнежевини Србији 1866. донет је Закон о местима, који је сва насеља сврстао у три групе: вароши, варошице и села. Вароши су имале окружне власти и било их је 17 (Београд, Алексинац, Ваљево, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Књажевац, Лозница, Неготин, Пожаревац, Смедерево, Ужице, Ћуприја, Чачак и Шабац). Варошице су одабране без посебног критеријума и било их је 21 (Аранђеловац, Бања (Соко), Гроцка, Велико Градиште, Ивањица, Карановац (Краљево), Крупањ, Кладово, Лешница, Мајданпек, Мачванска Митровица, Доњи Милановац, Обреновац, Пожега, Паланка, Параћин, Рашка, Рача, Свилајнац, Трстеник и Уб). Код њиховог избора вредновале су се више функције него величина, па су међу њима била и нека изразито мала места (Рашка 228, Мачванска Митровица 247 становника) али су сва била средишта срезова, пазаришта, погранична места са живим саобраћајем и сл. Сва остала насеља имала су статус села.

С. Ћурчић

Институционална прошлост је једна од битних одлика градских насеља у средњовековним српским земљама. Она се огледа и у терминологији: г. (градь) -- подразумева постојање утврђења и бедема и примарну управну функцију, док код трга ту функцију има трговина. Варош се као израз јавља у XV в. и значи исто што и подграђе (suburbium). Гашењем богатог градског живота касне антике на Балкану развој г. пошао је различитим правцима. У источном делу полуострва дошло је до релативно брзог оживљавања античких центара, нарочито после византијске реокупације 1018. Овде се г. јављају у новој улози и често са новим именима: Сингидунум -- Београд, Виминацијум -- Браничево, Наисус -- Ниш, Улпијана -- Липљан. Западно од линије Сирмијум--Рас--Призрен овај процес није заживео, па ће ова подвојеност градског живота у српским земљама остати до средине XIV в. До извесног уједначавања доћи ће после појаве Саса и ширења дубровачке трговине у унутрашњости. Почев од Брскова (1244) Саси су своју делатност развили у око 30 насеља. Укључивањем домаћих људи у рударску производњу израз Сас губи етничку конотацију и означава људе са аутономним статусом добијеним због свог рударског занимања.

У средњовековним српским земљама постојало је више типова градских насеља. У односу на комунално уређење, као и на степен привредног развитка г. су се делили у више категорија. Првој групи припадају приморски г. са својим дистриктима где су важили градски закони. Они имају античке корене и комунално уређење по угледу на италијанске комуне са високим степеном аутономије у односу на централну власт (Котор, Скадар, Бар, Будва и др.). Другој групи припадају византијски г. које је Србија временом освајала. И они имају античке или рановизантијске корене, а својствено им је потпуно одсуство самоуправе. Њима управља владар преко свог представника локалне управе -- кефалије. У ову групу спадају Призрен, Скопље, Штип, Липљан, Ниш и др. Трећу скупину чине такозвани рударски г. на чије су уређење пресудно утицали Саси и развој рударства. Ту је градске послове водило Веће од 12 пургара (Ново Брдо, Фојница, Сребреница, Зворник и др.). Овде владара представљају војвода и кнез. Нема развијеног чиновничког апарата, а већину послова обављају цариници. Карактеристика ових г. је и присуство дубровачких колонија трговаца које су понегде (Ново Брдо, Призрен, Сребреница, Фојница, Смедерево) биле веома многољудне. Четврту скупину чине јака утврђења на важним стратешким и тактичким тачкама. Код њих се опажа, често и потпуно, одсуство привредне функције, или је она у другом плану. Карактеристична је њихова већа појава у другој половини XIV в. (Голубац, Милешевац, Ужице, Петрус и др.). До њихове појаве доводе нестабилна времена и продор Турака у Србију и Босну. Њима обично управља војни заповедник, а у Деспотовини после увођења власти -- војвода. Петој групи припадају градска насеља која су се самостално развила у време кнеза Лазара и касније. Ту су пре свега престонице Лазаревића и Вуковића: Крушевац, Београд и Смедерево. Неки од ових г. су постигли висок степен урбанизације. Постојање различитих привредних система и аутономија онемогућава стварање градске самоуправе јединствене за целу земљу.

С. Мишић

Као полифункционално уређено људско станиште г. се, на простору где живи српски народ, током XIX в. развијао из подграђа утврђених г., касаба, вароши и варошица, а на основу узора из старијих војвођанских г. и средњоевропске урбанистичке теорије и праксе. Карактеристичан је бурни развој Београда који је почетком XIX в. имао оријенталну структуру и око 3.000 становника у подграђима око Београдске тврђаве, да би се крајем тог века развио у типичан средњоевропски провинцијски г. са близу 100.000 становника, на основама урбанистичког плана Емилијана Јосимовића. Као главни г. Краљевине Србије, Београд је добио функције које остали српски г. нису имали (дворски комплекс, зграде министарстава, факултетске зграде), нарочито 20-их година ХХ в. Како тада долази до наглог механичког прилива становништва, пред II светски рат Београд је имао око 300.000 становника, а својим урбанистичким и архитектонским особеностима почиње да личи на европску метрополу. После II светског рата на другој обали реке Саве изграђен је читав нови г. -- Нови Београд, па укупна територија града добија прстенасти изглед.

Г. у Србији, слично другим земљама, рангирају се на основу хијерархије која, осим величине и броја становника, почива и на примарним функцијама или историјском наслеђу. Београд је главни г. земље, главни привредни центар, али и други г. у Србији имају своје карактеристике: Крагујевац је центар аутомобилске индустрије и некадашња краткотрајна престоница у време прве владе кнеза Милоша, Нови Сад је традиционални културни центар („Српска Атина"), а Ниш средиште сада замрле електронске индустрије. Г. симболизују и карактер својих становника, нарочито у јужним крајевима земље (Пирот, Врање, Лесковац).

Развој г. је неравномеран и у екстремним случајевима прети да се читаво становништво једне земље сакупи у једном или два г. Зато савремена урбанистичка доктрина пропагира децентрализацију функција г. са циљем да поједини г. добију посебан значај неком од препознатљивих виталних потреба за живот нације. Не само у привреди, него пре свега у образовању и култури, г. опстају као квалитетна људска станишта. Карактеристични примери су филмски фестивали у Суботици, Нишу, Сопоту, факултетски центри у Косовској Митровици и Новом Пазару, културне установе и музички фестивал у Новом Саду итд. Не само у Београду, него и у другим г. у Србији, формирају се пешачке зоне или приградска насеља као вид борбе са неминовним осећањем отуђености у класичној градској средини.

З. Маневић

Г. у средњовековној књижевности јавља се углавном као топоним којем се у ретким приликама посвећују иоле шири описи. Већ у Летопису попа Дукљанина, као и у прозним делима најранијих српских писаца, наводе се многобројни г., најчешће са балканског подручја. Путовањима Светог Саве у Свету земљу знатно је проширен круг г. који се спомињу у српској књижевности. Јерусалим је постао и за Србе средишњи град поклоника Христовом гробу и местима на којима су се одвијали догађаји из Старог и Новог завета. Поједини српски поклоници у својим освртима на пређени пут спомињу многобројне г. Међу њима највише пажње посвећено је Јерусалиму и знатно мање Солуну. Српска житија, записи и натписи обилују навођењем г., који су добили значај светионика државе Немањића, Лазаревића и Бранковића. Тако су Рас, Призрен, Скопље, Ново Брдо, Пећ, Приштина, Крушевац, Београд и Смедерево били незаобилазна језгра државног, економског и културног живота у средњем веку, све до времена ропства под Турцима. Један од ретких описа г. припада Константину Филозофу. У Житију деспота Стефана описао је Београд као српску престоницу, коју је деспот саздао посветивши је Богородици. За Београд налази речи одушевљења које прераста у поетско виђење. По њему, то је г. „на красном месту ... као мало где у васељени", „пространог изгледа, као крила лађа у царском пристаништу, са свакаквим утврђењима и са (могућношћу) добављања разноврсне хране. Нигде не могосмо (нешто) слично замислити нити наћи као такво уточиште, нити прилаз по води и по копну". За њега, Београд је од свих царских г. имао најлепши изглед. Изгледом околине назвао га је седмоврхим и упоредио га најпре са земаљским Јерусалимом, а онда и са вишњим Јерусалимом, који симболизује рај. Свако од београдских узвишења описано је и нађена му је паралела са јерусалимским изгледом. Посебну пажњу посветио је београдском пристаништу, вратима г., мостовима који су подизани помоћу верига. Са источне стране налазила се митрополија посвећена Богородичином Успењу. Око ње постојао је општежитељни манастир „украшен разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима". Та црква била је седиште београдског митрополита и егзарха свих српских земаља. Сазнаје се из Житија да је Стефан сазидао у Београду још две цркве и странопријемницу за болесне и странце, као и цркву Светог Николе у њој „на најслађој води". Уз раскошан опис г. писац је проговорио и о његовим становницима. Деспот је из свих својих земаља сабрао најбогатије људе и населио их у Београду давши им знатне привилегије у трговини. То је утицало на већи прилив становништва, тако да се г. „веома густо насели". Сликовите су и сцене туговања становника Београда, као и чуда која су се у граду збила непосредно по деспотовој смрти. Крај Житија обележила је пишчева тужбалица у којој Бели Град оплакује „своју потамнелост" за прерано умрлим вођом народа, који „као цвет прецвета и отпаде". Константин се у истом делу осврнуо и на знаменити српски г. Ново Брдо, описавши његово заузимање од стране Турака. Упечатљива је пишчева крилатица да је то „град заиста сребрн и златан". Константин Михаиловић у Јаничаровим успоменама назвао је овај изузетни град „Сребрном и Златном планином". Кроз успутне записе може се најчешће пратити страдање српских г. у најездама Турака.

Т. Јовановић

У новој српској књижевности конституише се најпре у оквиру документарно-уметничке прозе (аутобиографске, мемоарске и путописне) у другој половини XVIII в. Најизразитије у Доситејевој просветитељској прози, где централно место припада опису Лондона, али и Крфа, Цариграда, Трста, Беча, Венеције, Темишвара, Смирне и сл. Научни и књижевни рад Вука Стефановића Караџића доноси слику Беча и Пеште, као г. у којима су захваљујући многобројним образованим српским ђацима и студентима конституисана средишта српске књижевности и културе, али и Дубровника, Котора, Цетиња, као средина у којима је препознавао обележја српског идентитета, језика, књижевности, културе. Прота Матеја Ненадовић у Мемоарима, кроз опис путовања у прву дипломатску мисију Карађорђеве устаничке Србије, обликује слику Русије и поготову Москве као највећег руског г. У обимној и разноврсној мемоарској и дневничкој прози прве половине XIX в. проналазимо слике многих страних г. (издвајамо Г. Зелића и С. Текелију), док у дневничкој прози Анке Обреновић доминира слика приватног и јавног живота у тадашњем Београду. У комедијама Ј. С. Поповића уметничка слика неименованих г. (протипска основа се најчешће заснива на родном пишчевом граду Вршцу), обликована је кроз приказ малограђанског менталитета, паланачких страсти и себичности, покондирености, људске глупости, као и несклада између жеља и могућности (Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Тврдица, Зла жена, Београд некад и сад и сл.).

Епоха романтизма наглашава још снажнија интересовања за приказивање г., често обележеног негативним контекстом (казивање војводе Драшка о Венецији у Његошевом Горском вијенцу), као и наглашеном опозицијом јединка--г. (Б. Атанацковић, Б. Радичевић, Л. Костић), са идеализацијом слике природе као места скривања од градског обезљуђивања и отуђености (Ђ. Јакшић). У сатиричној лирици Ј. Ј. Змаја г. се појављује као амбијент у којем долазе до изражаја однарођавање и губљење идентитета (Билдунг, Ода при погледу немачких фирми на српским дућанима усред Новог Сада). Доминантну слику г. у српском романтизму, као начину за упознавање са идентитетом других народа и култура, дају истакнути путописци, Љ. Ненадовић (Напуљ, Рим, Венеција, Париз, Цетиње и сл.) и М. Јовановић Морски (Херцег Нови, Напуљ, Александрија, Бомбај, Калкута, Сингапур и сл.).

У епоси реализма г. се појављује у новом значењу као урбани центар у којем се укрштају и одвијају сви важни аспекти приватног и јавног живота, те г. чак постаје делатни књижевни јунак. Српски реализам, кроз тематизацију регионалних посебности, афирмише многе значајне г. и поднебља: Сентандреја и Јужна Угарска, Нови Сад и Војводина, Београд и Шумадија, Херцег Нови и Бока Которска, Дубровник, Цетиње и Црна Гора, Шибеник и Далмација, Ниш и Јужна Србија, Врање и Пчиња, Шабац и Мачва, Мостар и Херцеговина, Сарајево и Босна. Хронотоп г. у потпуности оповргава раније мишљење српске књижевне историографије да је приказивање сеоског живота доминантно тематско-мотивско подручје у књижевним делима епохе реализма. Градска или варошка средина са својим начином живота, људима и догађајима, имала је подједнако важну улогу у књижевним текстовима српских реалиста. Поред Јакова Игњатовића, који је започео градску литературу романа, важно је издвојити тематизацију градског или варошког живота и у приповедној прози С. М. Љубише, М. Глишића и Ј. Веселиновића, а поготову у прози Л. К. Лазаревића, С. Сремца, С. Матавуља, С. Ранковића, Р. Домановића, Б. Нушића, Д. Илића, П. Кочића, И. Ћипика, Б. Станковића.

Доминантни уметнички топоси који дефинишу хронотоп г. у књижевности српског реализма су: градски јунаци, градски тргови, градске кафане, градска периферија, градске породице, градске приче, опозиција г.--село. Уметничка слика г. или вароши у епоси српског реализма, утемељена је на идеји г. као повлашћеног простора који почива на хронотопу сусрета различитих и често сасвим супротстављених културолошких чињеница: времена и простора, г./вароши и села, прошлости и садашњости, феудализма и капитализма, конзервативизма и револуционаризма, људи и догађаја, староседелаца и дошљака, национализма и анационализма, разноликих језика и култура, ђачког и чиновничког поимања света, градских тргова и градске периферије, кафанског и породичног амбијента, приватног и јавног живота. Важно је при томе посебно нагласити да је тако обликован г. много више од наведене мешавине култура, људи и догађаја, те да означава једно специфично стање духа које сабира све наведене обичаје и традиције, индивидуалне и колективне судбине, те да је та симбиоза и била предуслов за аутономну уметничку слику г., као онога простора који може да обликује свест људи који га насељавају. Нарочито важну улогу у препознавању реалистичког хронотопа г. имају репрезентативни књижевни јунаци Ј. Игњатовића, С. Сремца, С. Матавуља или јунаци Матавуљевих комедија. Захваљујући свему томе, са једне стране, конкретни г. и простори утицали су на обликовање целокупне уметничке слике урбаног света, а са друге стране, реалистичка уметничка слика г. повратно је утицала на нови доживљај и преобликовање стварних г. у свести читалаца, али и становника или гостију који су посећивали те стварне г. у каснијим годинама и деценијама, тако да је књижевност почела да приказује живот у најкреативнијем облику.

Тематизација градског живота нарочито је видљива на почетку ХХ в., у прози младих писаца (М. Ускоковића, В. Милићевића, В. Петровића, И. Секулић, С. Винавера), као и у међуратној књижевности (Р. Петровић, Д. Васић, Р. Драинац, Б. Токин, А. Илић и други, такође и у драмским делима).

С доминацијом урбаног живота, те са развојем великих г., у којима се живот распршио из једног центра у више градских језгара, модерна српска књижевност, као и целокупна српска књижевност ХХ и почетка ХХI в., афирмише идеју велеграда/метрополе или мегаполиса, као универзума у којем се сударају урбана свест са снажном индивидуалношћу, колективно са посебним, отуђење и интеграција, патња и срећа. Издвајамо упечатљиве слике г. у прози М. Црњанског, И. Андрића, О. Давича, М. Булатовића, Б. Пекића, Д. Киша, П. Угринова, Б. Ћосића, Д. Николића, Љ. Симовића, М. Капора, Д. Ковачевића, С. Селенића, В. Стевановића, М. Оклопчића, М. Савића, Р. Б. Марковића, Д. Албахарија, В. Стевановића, С. Басаре, Р. Петковића, М. Ј. Вишњића, Д. Великића, М. Пантића, А. Гаталице, Г. Петровића, В. Пиштала, З. Ћирића, Н. Маловића и сл. У тематском средишту налази се Београд, као српска престоница, али и многи други домаћи и г. бивше СФРЈ (Нови Сад, Суботица, Зрењанин/Петровград, Сомбор, Ниш, Херцег Нови, Рашка, Ваљево, Крагујевац, Ужице, Сарајево, Загреб, Дубровник, Пула), као и градови других земаља (Лондон, Париз, Беч, Берлин, Венеција, Рим, Њујорк, Сан Франциско, Торонто и сл.).

Г. Максимовић

Најчешћа представа о г. у традиционалној књижевности, култури и фолклору формирана је према средњовековном „ г. на брду" европског типа, који је подразумевао јако утврђење на неприступачном месту са црквом, дворцем за властелина (власника г.), касарном за војску која га брани, официрским становима, складиштем и цистерном за питку воду. Живот таквог г. зависио је у свему од подграђа, трговачког и занатског појаса око г. чије се становништво, заједно са сељацима, склањало унутар зидина кад је претила опасност од непријатеља. Када превазиђе тренутне границе и постане неодбрањиво, подграђе је добијало сопствене зидине, што се могло поновити више пута. На територији Србије, после успостављања османлијске власти, г. су постепено губили одбрамбене зидине, нарочито ако нису били у пограничном подручју. У таквим случајевима утврђење (утврђена кула, тврђава) је остајало у центру града, а некадашња подграђа слободно су се преливала у околину. Такав тип насеља познат је у урбанистичкој литератури као „стари балкански г.", веома цењен због живе воде, отворених визура, проветрених улица и неограничене могућности ширења. Од XI в. -- када се г. поново враћа у европску историју после мрачних столећа раног средњег века -- па све до одласка Турака са Балкана, на територији данашње Србије (осим Београда и, можда, Ниша) није било г. друкчијег типа. У окружењу су, међутим, постојали велики и славни г. као што су Беч, Будим, Солун, Цариград/Стамбол, Млеци, Рим итд., чија је сама егзистенција за припаднике традицијске културе изгледала као чудо. Такви г. имали су функцију симбола или знака у којем је структура означеног испражњена (за име се не везује никакав реалан урбанистички, историјски или идеолошки садржај), а ознака предимензионирана. Етиолошка предања која се у великом броју везују за такве г. по правилу дубоко задиру у област митологије (нпр. Цариград, Рим итд.).

У усменој књижевности г. се јавља у три основна вида: као реално место од историјског значаја, као место фантастичног постања, изгледа и локације, те као већ поменути г.--симбол. Г.--симбол је карактеристичан за кратке форме, нарочито пословице („Залуду је град за динар, кад динара није"; „Ишла би баба у Рим, али нема с чим; купила би свашта, али нема за шта"; „Млеци цвијет, а Цариград свијет" итд; Вук, Пословице, 1965), али и за одређене врсте усмене лирике (нпр. дечје песме -- „У Будиму граду чудно чудо кажу/ Миш посејо проју по јежеву пољу..."). У свим овим примерима г. -- било по имену (ојконим) било безлично (апелатив) -- представља највећу меру нечега важног: трговачке вредности, политичке моћи, богатства, снаге, даљине, невероватних догађаја итд. Посебан случај симболичке употребе г. препознаје се у предањима о проклетој Јерини и зидању Смедерева кулучењем, где се историјска подлога преусмерила са г. на градитеља.

Г. као место фантастичног постања, изгледа и локације јавља се у свим дужим формама (епске и лирске песме, бајке, предања). У бајкама он подлеже двоструком кодирању -- социјалном и магијском истовремено, што је очекивано с обзиром на поетику жанра. Магијски код се реализује на четири нивоа. Први, ниво постања г., начин на који се појављује и потом нестаје, обично подразумева чаробни инструмент који решава немогуће задатке: „Овакав штап нигдје не можеш наћи. Гледај само! -- рече путник, па забоде штап у земљу. Наједанпут се око њих створи град да нигдје не можеш изаћи, мањ да излетиш. Царев се слуга зорли уплаши, па додирну град да види да ли је заиста или само сан. Кад онај извади штап, града нестаде" („Везена марама", Лакићевић 1986). У овом примеру функционалног монокодирања магијски начин постанка предимензионирао је главну, одбрамбену, особину г., али је деконструисао све друго што он треба да има: он је заправо представљен као не-место. Други ниво магијског кодирања односи се на материјал од којег је г. сазидан -- најчешће од најмање очекиваних ствари као што су кости (слоновске, дивовске, људске и коњске), метали (сребро, бакар, лим) итд. Трећи тип кодирања захвата садржај г., нпр. извор живе воде коју у г. и испред њега чувају нарочити чувари („У лажи су кратке ноге", Вук 1870, 12). Овај тип сродан је четвртом који се односи на догађаје који се у г. одвијају а имају значаја за сиже. То су углавном уклети или нечисти г., опседнути духовима, демонима и ђаволима које главни јунак савлађује врлином, лукавошћу или уз помоћ чаробних помагача. Због значаја тог чина сиже се на том месту предваја и приповедање дословно тече до јунаковог доласка у г. и од њега (уп. „Дечко који се ничега не плаши", „Милостиви солдат", Чајкановић 1927, 26, 30). Чудесни г., нарочито „од костију коњских и јуначких", чести су у лирици, а могу се наћи и у епици: њихов градитељ је, пре свега, вила. Четири основна типа магијског кодирања г. у њеном случају се проширују још једним, такође врло важним: по месту настанка, које може бити на небу, међу облацима, на земљи или на врховима дрвêта у гори: „Град градила б'јела вила/ ни на небу ни на земљи,/ нег' на грани од облака." (СМ 1,1--3); „Град градила пребијела вила/ Ни на небо ни на земљу црну/ Но од јеле до зелене јеле" (Вук VII, 47, 1--3).

По употребљеној грађи, вилински г. најпре спадају у коштане, али је избор конструктивног и украсног материјала знатно већи: „на граду је троје врата:/ једно врата од скерлета,/ друго врата од бисера,/ треће врата сухог злата" (СМ 1, 4--7); „Не гради га клаком и камењем,/ Но бијелом кости од јунака,/ Од јунака и од коња врана." (Вук VII, 47, 4--6); „По њем пирге испиргала као Пирин град,/ Начичкала камичкима бoje хиљадам:/ Па бедеме граду гради, чудом чувене,/ Све од силне коњске кости и од јуначке,/ На ћошкове људске главе златом жикане" (Вук 1898, 252, 3--7).

Различите елементе магијског кодирања градње епска песма може да споји и кроз акцију једног, али посебног човека/јунака, на пример чувеног Филипа Маџарина. Тада вилинска градња не одудара битно од људске по начину, месту и материјалу, колико по ономе што се догађа у г., тј. по сврси са којом је он грађен:

У епској варијанти градња куле/г. нема очите митске функције, али је из других примера јасно да чудесна грађевина иницира сложени заплет чији је важан чинилац сукоб женског лика (демона) са царем: „То се чудо далек' чуло, до у Цариград,/ Цар опрема триста војске и три војводе,/ Да вилина града ори и ње бедеме./ Не да вила орит' града нити бедема,/ Хитала се б'јелом руком у дил бедеме,/ Па извади триста пиљак' и три камена,/ Те побила триста војске и три војводе" (Вук 1898, 252, 14--20).

Г. као реално место од историјског значаја. Како епика показује изразите идеолошке особине у њој се г. схвата као битан елемент државотворности народа и његовог политичког система. Нигде се то не види тако добро као у песми „Маргита дјевојка и Рајко војвода" (Вук III, 10) где се снага јаке и напредне државе феудалног типа изједначава са бројем г. и војвода које су их држале. Притом уз г. као стални атрибут увек стоји придев бели (остали типично епски придеви уз г. су: тврди, камени, проклети, царев, каурски итд.). Узимајући у обзир чињеницу да је сваки обласни војвода којег песма помиње морао имати г. из којег је владао, може се закључити да је пре доласка Османлија на Балкан јака српска држава имала 36 г. (и исто толико области!) који су се протезали од Срема до Солуна. Ово се може сматрати типичном епском сликом историје која заправо сажима више различитих, не обавезно узастопних, фаза динамичних скупљања и ширења српских територија кроз векове.

С доласком Османлија на Балкан и по њиховом заузећу свих српских територија, статус г. у епици подлеже драстичним променама. Док су у њему била српска феудална господа, епски симбол г. биле су кула и црква чији је крст доминирао градским простором и видео се из далека: „Дмитар узе доњи крај од града/ И Небојшу на Дунаву кулу;/ Богдан узе горњи крај од града/ И Ружицу цркву насред града" (Вук II, 98, 19--22). Очекивало би се да, у складу с епском поетиком, долазак Турака не поремети основу ове слике, односно да се просто симбол једне вере замени другим: крст полумесецом. То једноставно решење није било могуће јер се г., који је природно постао центар административне управе нове власти и израз њене силе, претвара у непријатељску територију на чијим се зидинама и капијама црне одсечене српске, односно хришћанске главе: „Виђи, побро, Оногошта града!/ Већ какав је бедем оногошки/ Онђе ће ти окапати глава!/ ... /За то се је бедем направљао,/ Да се кити јуначким главама" (СМ 139, 68--74). Ова слика преовлађује углавном у хајдучкој епици где сваки одлазак јунака у г. (по дуван, вино, барут или у ропство) представља опасан догађај, често са кобним завршетком као у чувеној песми „Стари Вујадин" (Вук III, 50, 21--26): „О синови, моји соколови!/ Видите ли проклето Лијевно,/ Ђе у њему бијели се кула?/ Онђе ће нас бити и мучити:/ Пребијати и ноге и руке,/ И вадити наше очи чарне."

У устаничким песмама, које опевају отпор и борбу до истребљења, симболичка слика г. се темељно разграђује и он постаје оно што за сваку војску заправо и јесте -- утврђење које треба срушити или освојити: „Те градове раја начинила,/ Градила их по девет година,/ Кадра их је за дан оборити/ И са царем кавгу заметнути" (Вук IV, 24, 580--583). У складу са тим устаничка војска, и кад убедљиво побеђује, у песмама нема интереса да насељава освојене г. То је карактеристично за оба устанка и њихове вође -- за Први и Карађорђа: „Књигу пише црни Арапине/ из ордије цара силенога,/ од Видина, града бијелога,/ те је шаље у земљу Србију,/ у Тополу, село поносито,/ Црном Ђорђу, од Србије глави" (Вук IV, 39) -- као и за Други и Књаза Милоша: „Кад се српска искупила војска,/ доведоше деведесет роба/ и тридесет живије Турака,/ доведоше у село Којиће,/ све господар исијече Турке" (Вук IV, 47, 160--164). Овај цитат из песме о боју на Чачку, у којој књаз деведесет робова пошаље у г. Ужице, а сам остане у селу, добро показује како је епика видела г. у оба устанка. Она се у овоме једним делом подудара с историјом јер је познато да устаници нису имали поверења у г. које нису умели да бране. Вишевековна отуђеност од градске средине учинила је да се задовољство од освајања слободе ниједним сегментом не веже за г. који су више били цењени због тога што значе губитак за Турке, него што би били добитак за устанике. У извесној мери неповерење према урбаној средини и начину живота у њој остало је карактеристика усмене традиције до данас. У томе она није јединствена будући да се динамика односа између села и г. на тој врсти неповерења гради од антике до савременог доба, а као таква је ова карактеристика постала стандардни мотив ауторске књижевности.

М. Детелић

ИЗВОРИ: В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, Беч 1853; Српске народне приповијетке. Друго умножено издање, Беч 1870; Српске народне пјесме. Књига пета у којој су различне женске пјесме, Бг 1898; Српске народне пословице, Бг 1965; Д. Лакићевић, Српске народне бајке, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, „Српско грађанство у средњем веку", у: Настава историје у средњој школи 1, 2, Бг 1951; М. Мацура, „Критеријум за разграничење сеоског и градског становништва", Статистичка ревија, 1954, 4, 3--4; М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I--II, Бг 1955--1962; П. Анђелић, „Трговиште, варош и град у средњовековној Босни. Прилог типологији насеља", ГЗМ, 1963, 18; Ст. Новаковић, „Град, трг, варош. К историји речи и предмета који се њима казују", у: Из српске историје, Бг 1966; К. Зите, Уметничко обликовање градова, Бг 1967; Ј. Калић, Београд у средњем веку, Бг 1967; И. Здравковић, Средњовековни градови у Србији, Бг 1970; Д. Ковачевић Којић, „О кнезовима у градским насељима средњовјековне Босне", Радови ФФС 1971, 6; „Приштина у средњем веку", ИЧ 1975, 22; Б. Богдановић, Urbs & Logos: огледи из симбологије града, Ниш 1976; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; S. Ćirković, „Production of Gold, Silver and Copper in the Central Parts of the Balkans", Beiträge zur Wirtschaftsgeschichte, 2, Stuttgart 1979; С. Ћурчић, „Прилог разграничењу сеоских и градских насеља", ЗРПМФ, Н. Сад, 1980, 10; В. Мацура, Чаршија и градски центар, Ниш--Краг. 1984; Ј. Калић, „Ниш у средњем веку", ИЧ, 1984, 31; Д. Живковић, „Два романа Јакова Игњатовића: Вечити младожења и Васа Решпект", у: Ј. Игњатовић, Васа Решпект -- Вечити младожења, Н. Сад 1987; Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Бг 1991; С. Ћирковић, „Урбанизација као тема српске историје", Ј. Калић, „Словени и византијско урбано наслеђе", Д. Ковачевић Којић, „Друштвена структура рударских градова", М. Благојевић, „Град и жупа -- међе градског друштва", Р. Ћук, „'Колоније' у српским средњовековним градовима", Р. Михаљчић, „Град у преломном раздобљу", А. Веселиновић, „Владарско и комунално у градовима Деспотовине", у: Социјална структура српских градских насеља (XII -- XVIII век), Смед.--Бг 1992; С. Ћирковић, Работници, војници, духовници: друштва средњовековног Балкана, Бг 1997; Љ. Максимовић, „Град", у: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Л. Мамфорд, Град у историји: његов постанак, његово мењање, његови изгледи, Бг 2001; М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији, Бг 2003; Д. Иванић, „Трг/чаршија или нишки Theatrum mundi у прози Стевана Сремца", Градина, 2005, ХLI, 8; А. Вулетић, Ј. Мијаиловић, „Град и варош", у: Између посела и балова, Бг 2005; М. Детелић, М. Илић, Бели град. Порекло епске формуле и словенског топонима, Бг 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; М. Пантић**,** „Слика града у Матавуљевим београдским причама", Глас САНУ, Одељење језика и књижевности, 2008, CDIХ, 24; М. Детелић, „Слика града у наративном контексту народне бајке", у: Моћ књижевности. In memoriam Ана Радин, Бг 2009; Г. Максимовић, „Градови Петра Кочића", у: Петар Кочић данас, зборник радова, Бл 2009; С. Ћурчић, Насеља Војводине -- географска синтеза, Н. Сад 2010; Култура градова, Н. Сад 2010; С. Владушић, Црњански, Мегаполис, Бг 2011; С. Мишић (ред.), Градови и тргови српског средњег века, Бг 2010; Д. Ковачевић Којић, Сребреница у XIV и XV вијеку, Бг 2011; Г. Максимовић, „Градови Симе Матавуља", у: Симо Матавуљ -- дело у времену, зборник радова Књижевно дело Симе Матавуља, Бг 2011; „Идентитет града у прози Стевана Сремца" ЗМСКЈ, 2012, LХ, 1; „Градови, средине и људи у прози Јакова Игњатовића", Зенит, магазин за уметност, науку и философију, 2013, VII, 13.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАД СТАЛАЋ

ГРАД СТАЛАЋ, село уз леву обалу Јужне Мораве, око 3 км од њеног састава са Западном Моравом, на месту где се завршава Сталаћка клисура и почиње широка Параћинско-јагодинска котлина. Корито Западне Мораве је на један километар према западу. Северном периферијом села пролазе пут и железничка пруга из долине Западне Мораве према саобраћајницама правца Београд--Ниш. Крушевац је удаљен 15 км, а општинско средиште Ћићевац 5 км. Село је настало као подграђе средњовековне тврђаве изграђене на северним обронцима Мојсињских планина (на 205 м н.в.), које се простиру између Јужне и Западне Мораве. Дуго је било административно повезано са суседним Сталаћем са десне обале реке. Током друге половине XX в. владала је депопулација. Године 1953. место је имало 1.191, а 2011. само 693 становника, од којих су 98,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 17,5% економски активног становништва, а знатно више радило је у прерађивачкој индустрији (28%). Највећи број активних радио је у другим местима, у околним градовима. Насеље је издужено уз источно подножје Мојсињских планина, а има радијалан облик и распоред улица. Преко Јужне Мораве изграђен је друмско-железнички мост. У селу се налазе четвороразредна основна школа, црква, дом културе и месна канцеларија, а на тврђави летња позорница.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ

ГРАДАЦ, топоним који означава место са остацима утврђења. Са лингвистичког становишта и према топографским одликама сматра се синонимом за топониме Градина и Градиште. Најчешће означава локалитете са остацима античких и рановизантијских утврђења, где постоје трагови зидане архитектуре, знатно ређе средњовековне чије је име заборављено.У појединим случајевима топоним прелази и на ближу околину. Такав случај је са селом Г. и истоименим манастиром или речицом Г. код Ваљева, крај остатака касноантичког утврђења.

Литература: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ

ГРАДАЦ, узвишење у селу Злокућани код Лесковца, на ушћу Јашуњске реке у Јужну Мораву, на коjем је почетком XX в., а затим током ревизионих ископавања средином истог века, истраживано вишеслојно праисторијско насеље. У културном слоју дебљине 0,5--1,2 м најстарији хоризонти садрже остатке каснонеолитског, утврђеног насеља винчанске културе, с одбрамбеним ровом, надземним стамбеним објектима и разноврсним и богатим покретним налазима (керамичко посуђе, антропоморфне и зооморфне фигурине, оруђе од камена, кости и рога). На основу специфичних одлика неких типова керамичких посуда и антропоморфних фигурина, као и њихове орнаментике, издвојена је и дефинисана градачка фаза винчанске културе (Винча Б2-Ц) којој на епонимном налазишту одговарају слојеви на дубини између 6,5 и 6 м. Млађи културни хоризонт садржао је остатке енеолитског насеља, са надземним објектима и покретним налазима типичним за културни комплекс Бубањ--Салкуца--Криводол. Узвишење је било насељавано и у каснијим периодима, о чему сведоче керамички и метални налази из бронзаног и касног гвозденог доба у млађим слојевима локалитета.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Васић, „Градац, преисториско налазиште латенског доба", Глас СКА, 1911, 86; Б. Сталио, Злокућани -- Градац, каталог керамике I, Бг 1955; Градац, праисторијско насеље, Бг 1972.

Ду. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ

ГРАДАЦ, средњовековни манастир, северно од града Рашке. Главна црква посвећена је Богородици, а у склопу манастира налази се мања црква Св. Николе, смештена непосредно уз манастирске зидине, као и конаци, трпезарија и друге зграде неопходне за живот монаха. Богородичину цркву подигла је и осликала, вероватно после 1276, српска краљица Јелена, супруга краља Уроша I. Иако приказан на ктиторској композицији како заједно са краљицом Јеленом придржава модел градачке цркве, нема поузданих података о томе да ли је и у којој мери и краљ Урош I учествовао у зидању храма.

Богородичина црква има основу својствену рашким храмовима развијеног склопа. Реч је о једнобродној грађевини с троделним олтарским простором, наосом, пространим трансептом и припратом са параклисима на западној страни. Над средњим травејем изграђена је купола на тамбуру, споља и изнутра осмостраном. Градачка црква сазидана је од тесаника сиге неједнаке величине. Низови слепих аркадица с луковима преломљеним у темену под кровним венцима украшавају главни брод, куполу, певнице и калкане. Оквири портала и прозора, осим оних на тамбуру куполе, изведени су од белог мермера. Раскошније и богатије од осталих обрађени су главни, западни портал и дводелни прозори на западној фасади и олтарској апсиди. Главни портал на улазу у цркву има степенасто усечене стране са четири стубића са капителима, од којих спољашњи, са коврџастим пупољцима, представљају најбоља клесарска остварења у Г. У лунети овог портала насликана је представа Благовести, празника којем је црква посвећена. Особеност архитектуре Богородичине цркве у Г., а истовремено и готичко обележје њених фасада, представљају четири контрафора, два на средњој апсиди са обе стране олтарске бифоре и два на завршетку источног травеја.

Живопис у цркви умногоме је оштећен. У калоти куполе некада се налазила представа Христа Пантократора, а међу прозорима тамбура биле су представе шеснаест пророка. У пандантифима су насликани ликови јеванђелиста. У конхи главне олтарске апсиде приказане су уобичајене представе Причешћа апостола и Литургијске службе архијереја. Живопис у бочним деловима олтарског простора само је делимично сачуван, али је специфичан по томе што је у ниши проскомидије насликано попрсје Богородице окренуто према представи мртвог Христа у ниши ђаконикона. На зидовима наоса приказане су сцене из циклуса Великих празника, од којих су данас сачуване представе Рођења Христовог и Успења Богородице смештене једна наспрам друге, на јужном и северном зиду поткуполног простора, затим Силазак Светог Духа на западном зиду поткуполног простора, потом Васкрсење Лазарево на северном зиду западног травеја, као и Улазак у Јерусалим и Распеће на западном зиду западног травеја. Судећи по распореду, сматра се да је у сликаном програму ове цркве, уз извесна одступања, поновљен студенички распоред сцена празничног циклуса. Приказивање Христовог рођења и Успења Богородице као пандана и истицање Распећа на западном зиду, иначе често у сликарству византијских цркава, у српском средњовековном живопису представља неуобичајено решење које је након Студенице примењено једино још у градачкој цркви. У најнижој зони наоса приказани су свети из различитих светачких категорија (Св. Никола, Ђорђе, Прокопије, Кузман, Дамјан, Антоније Велики, Богородица са Христом, Св. Јован Каливит, Алексије Божји човек), као и српски историјски портрети и композиције. Ктиторска композиција смештена је на уобичајено место, тј. на јужни зид западног травеја, непосредно изнад саркофага. Христу на престолу Богородица приводи Немањиће држећи за руку Св. Симеона Немању. Он је представљен у улози предводника својих потомака како држи за руку краља Уроша I, који заједно са краљицом Јеленом придржава модел градачке цркве. Део те композиције чине и три веома оштећена портрета, насликана на странама јужног пиластра. Изнад ктиторске композиције, несумњиво по жељи краљице Јелене, а у улози заштитника ктитора, приказан је Св. Трифун. Приказивање овог малоазијског мученика на том месту, као и представљање двојице најзначајнијих апостола Петра и Павла у склопу декорације прозорског отвора јужног зида поткуполног простора, било је дотада непознато у српском средњовековном сликарству. Живопис градачке припрате подељен је у три зоне. У горњој зони зидoва видљиви су остаци представа Васељенских сабора, док је у средњој зони, први пут у српском сликарству, илустрован опширан циклус Богородице -- заштитнице храма. У најнижој зони јужног зида приказана је композиција Четрдесет севастијских мученика. У истој зони, али на западном и северном зиду насликане су појединачне фигуре мученика и монаха-песника, а на источном зиду у лунети портала Богородица са Христом, док су под великим слепим аркадама, лево и десно од портала, сачувани фрагменти фресака, недовољни за поуздану идентификацију некада, несумњиво, репрезентативно приказаних фигура. Градачке фреске су дела двојице живописаца и одликује их веома висока уметничка вредност. Остварења првог уметника су, у појединим елементима, блиска сопоћанским фрескама. На представама које је извео други сликар приметни су извесни елементи карактеристични за сликарство ренесансе Палеолога. Спајајући традицију и нова, прогресивна решења, сликарство Богородичине цркве важно је за проучавање промена које су обележиле византијско сликарство у последњој четвртини XIII в. Сликарство мале цркве Св. Николе готово у потпуности је уништено. Судећи по преосталим фрагментима, оно је настало вероватно у XIV в.

После Косовске битке 1389. и продора Турака манастир Г. је у приличној мери страдао. Оронулу Богородичину цркву без крова игуман Стефан, јеромонах и старац Пајсије покрили су оловом 1589. Манастир је опустео током XVIII в. и постепено пропадао услед оштећења кровног покривача. Године 1910. над сачуваним деловима црквене грађевине подигнута је привремена кровна конструкција од дрвета, а стручњаци Завода за заштиту споменика културе, предвођени Ђурђем Бошковићем и Слободаном Ненадовићем, током 1948. и 1949. извели су обимне конзерваторске радове на споменику. У међувремену, заштитна кровна конструкција над црквом је пропала, па су археолог Александра Јуришић и архитекта Оливера Марковић током 1962. предводиле обимна, систематска археолошка ископавања. Идејни архитектонски пројекат за потпуну обнову цркве усвојен је 1963, а радови на санацији трајали су све до 1975. У том периоду обновљени су сводови, тамбур, купола, аркадни фризови, прозори и зидови, а као разделница између аутентичних и обновљених делова грађевине уметнута је узана трака оловног лима. После тога, 1990, обновљен је и манастирски конак, а у њему данас живи сестринство које води бригу о манастиру.

Д. Павловић

У манастирском комплексу има још неколико олтара. Јужна капела посвећена је Св. Симеону, као у Студеничкој припрати и Сопоћанима. Живопис приказује живот Св. Симеона од одласка у Свету Гору до преноса његових моштију у Студеницу. Северна капела посвећена је Св. првомученику Стефану. Једнобродна црква Св. Николе, без куполе и са правоугаоним олтаром окренутим југоистоку, на стени у југоисточном делу порте, изграђена је пре главног храма да би се у њему вршило богослужење док трају радови. Вероватно је била намењена мајсторима и радницима римокатоличке исповести будући да по својој спољашности припада типу католичке проповедничке цркве. Живописана је у XIV в., а очуван је анђео у олтару. У обнови 1876. црквица је покривена ћерамидом, унутрашњост је окречена, а на североисточној страни пробијена су врата. Од средњовековне трпезарије западно од храма остали су само делови зидова. У манастиру ради иконописачка радионица коју воде монахиње.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, С. Ненадовић, Градац, Бг 1950; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; А. Јуришић, Градац, Бг 1989; О. Кандић, Градац: историја и архитектура манастира, Бг 2005; Д. Павловић, „Зидно сликарство градачког католикона: попис фресака и запажања о појединим програмским особеностима", Зограф, 2012, 36.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ

ГРАДАЦ, часопис за културу, уметност и друштвена питања, који од 1963. излази у Чачку. Издавачи су били Културно-просветна заједница општине Чачак (1963--1970); Издавачки центар Заједнице књижевних клубова и театра поезије (1974--1993); а од 1994. Дом културе и Уметничко друштво Градац из Чачка. Часопис није излазио 1965. и 1970--1973, а континуирана нумерација тече од броја 1 из 1974, с тенденцијом да се прекине континуитет с претходним серијама. У првом периоду, до 1988, сменило се више уредника (Д. Обућина, Н. Деспотовић, А. Секулић, Т. Ђурђић, М. Милошевић); од 1989. главни уредник је Бранко Кукић. Дизајн М. Грозданић, од бр. 17--18. Излазио тромесечно, од 1974. двомесечно, касније нередовно, често у двоброју, у више бројева, или с једном свеском годишње. У почетку спорадични, касније тематски бројеви постају редовни; уређују их најчешће гостујући уредници, с модерним, авангардним, стручно обрађеним, углавном књижевним, ликовним, религијским темама и темама културе уопште, по чему часопис постаје препознатљив и утицајан: Борхес, Бергман, Медиала, Љуба Поповић, Двојник, Апокалипса, Магија, Мебијус, Парацелзус, Киш, Тајна друштва, Смрт, Вртови, Чудовишта и врагови, Савремена светска прича, Речник имагинарних места, Кумрански рукописи, Мистика, Селин, Попа, Бекет, Хармс, Шулц, Албахари, Тесла, Млада Босна, Андрија Мауровић, Дендизам и др. Најзаступљенији су аутори (осим оних у тематима) Ј. Аћин, С. Басара, М. Главуртић, Д. Киш, Д. Калајић, Б. Кукић, М. Пајић, Б. В. Радичевић, Р. Станић, Р. Николић.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовашевић, М. Орбовић, Градац: библиографија 1--151: 1974--2004, Чачак 2005; М. Матовић, „Чачанска, а светска прича", Глас библиотеке, 2005, 12; О. Недељковић, „Примери знања и ентузијазма", Панчевачко читалиште, 2006, 5, 8; Б. Кукић, „Нема разлога за oптимизaм", Време, 2014, 1201.

Д. Вукићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ -- ЈЕРИНИНА ПЕЋИНА

ГРАДАЦ -- ЈЕРИНИНА ПЕЋИНА, пећина на десној обали Лепенице, у близини Крагујевца, прво je систематски ископавано палеолитско налазиште у Србији. Истраживања су обављена 1951. и 1952. под руководством Бранка Гавеле. Реч је о остатку веће пећине која је сведена на размере поткапине. У поткапини је констатовано више стратиграфских слојева. У слојевима 6 и 5 констатовани су трагови ватришта и средњопалеолитски артефакти од кремена и кварцита. У слоју 3 нађене су горњопалеолитске коштане алатке, а у слоју 1 неолитска керамика. У пећини је откривена и типична плеистоценска фауна.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић Марјановић, „Прилог познавању пећина и окапина Србије као станишта палеолитског човека", Цвијићев зборник, Н. Сад 1968; Ђ. Баслер, „Налазишта палеолитског и мезолитског доба у Србији", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, I, Сар. 1979; Б. Гавела, Палеолит Србије, Аранђеловац--Бг 1988.

Д. Михаиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ КОД ХАЏИЋА

ГРАДАЦ КОД ХАЏИЋА, средњовековно утврђење на месту мање касноантичке утврде, у истоименом селу, око 25 км југозападно од Сарајева. Комплекс утврђења, површине око 6 ха, прилагођен је конфигурацији терена. Обухватао је две целине, раздвојене седластим усеком, које је повезивао само један бедем. Северним, пространијим делом утврђења доминира масивна кружна кула, на врху заравњеног стеновитог гребена. Други мањи део утврђења, који обухвата суседни стеновити вис, био је ојачан само једном правоугаоном кулом. У историјским изворима нису сачувани подаци о утврђењу, али се у Г. 1355. и 1378. помиње краљевски трг са царином. Према археолошким налазима изградња фортификација се датује у крај XIV в. уз касније доградње током прве половине XV в. У том раздобљу Г. је представљао значајно стратешко упориште крај пута који је повезивао Средњу Босну са долином Неретве. Порушен је после турског освајања Босне 1463. У непосредној близини, западно од утврђења, налазе се остаци једнобродне цркве са споља правоугаоном а изнутра полукружном апсидом која је датована у раздобље од краја XI до првих деценија XIII в. Уз цркву и даље према западу током XIV и прве половине XV в. образовала се некропола на којој је очувано преко 60 стећака.

Литература: Ђ. Мазалић, „Градац код Хаџића", ГЗMС, 1942, 54; Л. Фекежа, „Археолошка истраживања средњовековног града и цркве у селу Градац код Хаџића", ГЗМБиХ, 1989, 42--43.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЦ МОРАВСКИ → БОГОРОДИЦА ГРАДАЧКА

ГРАДАЦ МОРАВСКИ → БОГОРОДИЦА ГРАДАЧКА

ГРАДАЦ НА БУСУРУ

ГРАДАЦ НА БУСУРУ, римско археолошко налазиште у долини Млаве које се налази око 5 км јужно од Петровца, у атару села Велико Лаоле, на ушћу речице Бусур у Млаву. Ово римско утврђење идентификовано је као mutatio Iovis pago на путу Viminacium -- Horreum Margi. Фортификација има неправилну четвороугаону основу, димензија 115 х 91 х 118 х 100,5 м, са истуреним, кружним кулама на угловима. Источно од утврђења констатовани су трагови цивилног насеља (vicus) формираног дуж пута Via publica, док су северно од бедема, на меандру речице Бусур забележени остаци моста. Бедеми су зидани од наизменичних редова притесаног кречњака и опека везаних кречним малтером у техници opus mixtum, ширине су око 2,5 м и очуване висине до 2,3 м. Са истог локалитета потиче надгробни споменик на којем се помиње Fl(avius) Dalmatius p(rae)p(ositus), откривен узидан у северни бедем утврђења. Флавијус Далмацијус је, највероватније, био заповедник (praepositus) станице (mutatio). С обзиром на то да се споменик може датовати у средину IV в. н.е., утврђење је подигнуто у другој половини истог века, највероватније за време владавине Валентинијана и Валенса (364--375). Ово потврђују и археолошки налази керамичких посуда из Г. н. Б. Iovis pagus је осим путне станице садржао и vicus, веће урбано насеље. С обзиром на то да је градска територија Виминацијума сезала на југ до места Municipium (Калиште), а област града Horreum Margi се простирала на север до станице Idimum, Iovis pagus је припадао пинкеншкој рудној области -- Metalla Pincensia са центром у Пинкуму (Pincum), данашњем Великом Градишту, која је допирала до Долине Млаве.

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985); Д. Пилетић, „Римски фортификациони систем на сектору Horreum Margi (Ћуприја) -- Viminacium (Костолац)", Весник Војног музеја, 1970, 16; M. Mirković, Inscriptions de la Mésie Supérieure, II, Viminacium et Margum, Bg 1976; М. Васић, Г. Милошевић, Mansio Idimum, римска поштанска и путна станица код Медвеђе, Бг 2000.

С. Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАЧКА ЕПИСКОПИЈА

ГРАДАЧКА ЕПИСКОПИЈА (митрополија), деловала је у оквиру српске цркве у XIV и XV в. Седиште епископије смештено је у манастир Св. Богородице у Градцу Моравском (Чачку). Овај манастир је задужбина кнеза Страцимира, брата Стефана Немање, подигнута у периоду 1186--1190. Први помен Г. е. налази се на једном запису из XV в., на Крушедолском рукопису који садржи попис епископија српске цркве који одражава стање за период 1317--1321. У доба краља Милутина извршена је реорганизација српских епископија, а међу новим епископијама појављује се и Г. е. Узроке оснивања Г. е. треба тражити у укидању Жичке епископије. После спаљивања Жиче 1291. седиште архиепископије пренето је у Пећ. После тога српски архиепископи нису више обављали и функцију подручног епископа Жичке епархије, него само поглавара српске цркве. Територија на којој је раније деловала Жичка епархија подељена је између новооснованих Г. е. и Кончуљске епископије, којима су можда додате још неке области. Једини податак о митрополијском рангу ове епархије потиче из средине XV в. На звонима цркве Св. Богородице у Градцу сачувао се натпис из 1454. у којем се помиње градачки митрополит Никифор. Може се претпоставити да је средином XV в., пред сам крај српске средњовековне државе, обновљена црква када су постављена и нова звона.

Извори: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--1, Бг 1902; Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава у средњем веку, Бг 1912.

литература: М. Јанковић, Епископије и митропилије српске цркве у средњем веку, Бг 1984; М. Чанак Медић, З. Ивковић, Богородица Градачка, Бг 1992; А. Веселиновић, „Чачански крај у средњем веку"; Б. Радојковић, „Средњовековна звона Богородице Градачке", у: Богородица Градачка у историји српског народа, Чачак 1993; С. Ћирковић, „Српске Notatiae episcopatuum", у: Споменица епископу шумадијском Сави, Н. Сад 2001.

М. Копривица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАШНИЦА

ГРАДАШНИЦА, село у jужној Србији, на југозападним обронцима планине Бабичке горе, око 15 км североисточно од општинског центра Лесковца, с којим је повезано локалним путем. Изграђено је у долини Градашничке реке (слив Јужне Мораве), на висинама 340--360 м. Збијеног је типа и издужено у правцу долине. Мало је кућа саграђено ван ове основне групе на вишим теренима. У историјским изворима помиње се од 1516. Највећи број староседелачких фамилија доселио се почетком XX в. из околине Црне Траве и Власотинца. Од 60-их година XX в. траје депопулација, која је број становника смањила за три петине. Године 1961. било је 921, а 2011. 380 становника, од којих 379 Срба. Пољопривредом се бавило 177 лица или 79,7% економски активног становништва. У селу се налазе црква и четвороразредна основна школа.

С. Ђ. Стаменковић

У римском налазишту у атару села, констатовани су остаци римског пољопривредног добра, виле (villa rustica) и некрополе из истог периода. На узвишењу изнад села налазе се остаци касноантичког кастела. У долини Градашничке реке виде се трагови римског пута, на оближњем узвишењу Добри Дол су остаци римског утврђења, а у селу Нишору се, највероватније, такође налазила villa rustica. Из Г. потиче масиван сребрни прстен са полудрагим каменом, ознака римског витешког сталежа (equites), из III в. н.е., који се сада налази у збирци Народног музеја у Нишу, као и други римски налази, генерално датовани у II--III в. н.е, али и један бронзани фолис цара Јустинијана из VI в. н.е.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985); А. Красовски, „Старине Лесковачке околине", Старинар, III с., 1928--1930, 5; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; A. Јовановић, Накит у римској Дарданији, Бг 1978; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДАШЧЕВИЋ, Хусеин

ГРАДАШЧЕВИЋ, Хусеин, капетан, властелин, војсковођа (Градачац, Босна, 1802 -- Цариград, 30. VII 1833/34). Био је један од 39 капетана за које се погрешно верује да су били наследна покрајинска установа. Као босански властелин имао је имања од Градачца до Брчког и 1.500 кметова на њима. На састанку босанских првака у Тузли 1831. наметнуо се за вођу босанске побуне, која је почела у Подрињу 1829. Шири оквир узрока ове муслиманске побуне било је незадовољство због одвајања Србије и Грчке у самосталне хришћанске државе 1828. Захтевали су да се Србима у Србији не даје слобода, да се шест нахија не прикључује остатку Србије и да се не уводе реформе које нису у складу са исламском традицијом. У походу на Травник тукао је војску босанског валије. То је било време рата између египатског Мехмед Алије са султаном, па је његов пораз пред Цариградом условио војничке поразе његових савезника у Албанији и Босни. Хусеин капетан најпре је разбио војску великог везира код Липљана на Косову, а затим доживео слом у биткама код Пријепоља и Сарајева. Иако су га прваци у Сарајеву изабрали за босанског валију и сераскера војске, морао је да бежи у Славонију, где је интерниран у Осијеку и Коморану. Посредовањем хабзбуршке владе помилован је, па се преко Београда поклонио султану у Цариграду. Пре него што је отишао у прогонство у Трапезунт, напрасно је умро. Понашао се као самостални владар, са двором и 135 слугу, харемом са 12 до 23 жене. Британска дипломатија установила је да су одметнуте паше у Албанији и Босни одржавале тајне везе са Мехмед Алијом египатским, који је тражио више аутономије за Египат, иако је имао програм „у вишем интересу муслиманске нације". Исти захтеви су пренети и у албански и босански отпор, који такође траже да живе „сербест". Хусеин-капетан је у Београд слао поруку да жели независну Босну „која би по језику била српска, а по вери муслиманска". У науци постоји доказивање да је кривотворио монету Аустрије, што је постало прва основа његовог историјског успона. Назван је Змај од Босне.

ЛИТЕРАТУРА: М. Прелог, Повијест Босне у доба османлијске владе, I, Сар. б. г.; М. Гавриловић, Милош Обреновић, III, Бг 1912; Д. Павловић, Покрет у Босни и у Албанији против рефорама Махмуда II, Бг 1913; В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856, Бг 1971; С. Скендеровић, „Љетопис Босне 1825--1856", у: Љетописи, Сар. 1976; Историја српског народа, V/1, Бг 1981; В. Скарић, Из прошлости Босне и Херцеговине XIX вијека, Сар. 1985.

М. Екмечић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИВНОСТ

ГРАДИВНОСТ, лексичко-граматичка категорија која одражава условљеност облика речи њеним значењем одређене материје. Заснованост појма г. на прасловенском каузативу градити са значењем 'правити', 'чинити', од којег су настале изведенице типа грађа, грађевина, градња, градиво итд., видљива је и при дефинисању те семантичке компоненте, која се односи на карактеризацију према грађи, материјалу од којег је предмет направљен, створен, тј. према ономе што је у науци познато као „материја". У истом значењу понекад се користи и термин фабрикатив, преузет из руске лингвистичке литературе. Појам материје у лингвистичком смислу сродан је појму (неодређеног) мноштва. Сходно глаголским радњама постоје два типа „неопходног материјала" -- материја која се ставља у неки простор и тиме га доводи у стање испуњености (нпр. пунити џак сламом) и грађа употребљена у акцији изградње (нпр. зидати циглом = правити зграду помоћу цигле). Семантичко обележје г. испољава се лексичким, морфолошким и синтаксичким средствима. Основу чине градивне именице, које истим обликом означавају сваку, највећу као и најмању, количину материје, тако да се именице типа вода, свила, сребрo, снег редовно употребљавају у једнини, а уколико се појаве у множини, обележавају различите врсте истог материјала или количине материјала на различитим местима, или у различито време (нпр. Све воде у Србији нису исте). Поред типичних случајева, постоје и појмови који су по природи прелазног, збирно-градивног карактера, као што су слама и трава, који имају и сингулативни облик (сламка, травка). Семантичку компоненту г. имају и градивни придеви нпр. камени сто, млечни напитак, златни прстен, као и глаголи градити, правити, стварати, израђивати, сачињавати, чинити, састојати се (од), образовати, укључивати, и од њих изведене именске лексеме за обележавање особа које реализују те активности, као што су: градитељ, стваралац, творац.

Придеви мотивисани лексемама са значењем материје добијају обележје г. уколико саопштавају о материји од које је сачињен детерминисани појам (водени млаз = млаз од воде, али водени топ ≠ топ од воде), а својим морфолошким особинама приближавају се описним (златан сат, дрвени стуб, песковита обала), али и посесивним придевима, нарочито они изведени од назива биља (ружино уље, храстов сто, јабуково сирће). Специфичну природу имају придеви мотивисани називима хемијских елемената, јер г. код њих може бити сугерисана морфолошким обликом, нпр. алуминијумска жица = жица од алуминијума, у односу на алуминијумов атом = атом алуминијума, али то и не мора бити случај, нпр. живино огледало = огледало од живе, а живин термометар = термометар који садржи живу.

Г. је семантичка компонента двају синтаксичких облика, који су корелати директно и потпуно обухваћеног објекатског појма у акузативу. То су партитивни беспредлошки генитив, нпр. пити воде, стављати меда у колач (~ пити воду, стављати мед у колач), који је управо захваљујући г. датог објекатског појма подложан дељењу, и беспредлошки инструментал, чија материјална природа обједињује улоге објекта и спроводника активности резултативног карактера, нпр. пунити канту водом (~ сипати воду у канту). О квалитету као исходу оваквих процеса саопштавају атрибутске генитивне и инструменталне конструкције с предлозима који су на известан начин комплементарни природи градивног појма уз који стоје -- генитив се појављује с аблативним предлогом од, којим се спецификује однос потицања детерминисаног појма и материје уз коју предлог стоји, нпр. колач од меда, или инструментал с примарно социјативним предлогом с(а) којим се истиче однос сједињености управног појма с градивном материјом као својим саставним делом, нпр. канта с водом. Г. се најчешће преплиће са објекатским, посесивним, квалификативним, социјативним и аблативним значењем.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој (синтаксичко-семантичка студија), Бг 1954; W. O. Quine, Word and Object, Cambridge 1960; T. Parsons, „An Analysis of Mass Terms and Amount Terms", Foundations of Language, 1970, 6(3); М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. (Граматички системи и књижевнојезичка норма), Бг 1981; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 1983.

Н. Арсенијевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИЛИШТЕ

ГРАДИЛИШТЕ, aнсамбл за нову музику, основан 2011. на иницијативу пијанисткиње Неде Хофман, која је уметнички директор и председник. Ансамбл је убрзо постао један од најзначајнијих камерних састава у земљи специјализован за извођење домаћих и иностраних композиција насталих у XX и XXI в. У саставу Г. делује двадесет уметника са богатим искуством у интерпретирању савремене музике. Једна од важних одлика Г. јесте прилагодљивост различитим инструменталним комбинацијама, од дуа до већих камерних састава, у зависности од програма. Важно место на његовом репертоару заузимају композиције домаћих аутора. Учествовао је у премијерним извођењима камерних дела И. Бркљачића, В. Куленовића, С. Савић, С. Хофмана, те оперā Т. Милошевић, Б. Поповић и др. На програму Г. налазе се и кључна дела модерне музике, попут мелодраме Пјеро месечар А. Шенберга извођене у сценској поставци, у оквиру репертоара театра Мадленијанум. Многи домаћи аутори, као и француски композитор Ф. Никола, посветили су Г. своја дела. Значајне наступе остварио је на Међународној трибини композитора, БЕМУС-у, фестивалима „Кома" и „Lasciar Vibrare". У сопственој продукцији снимио је компакт-диск са камерним делима српских аутора (Бг 2013).

ЛИТЕРАТУРА: I. Miladinović Prica, „The 21st International Review of Composers -- Musical Construction Site", New Sound, 2012, 40/II.

И. Миладиновић Прица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА

ГРАДИНА, доминантан, теже приступачан вис, заравњен на врху са траговима утврђеног насеља или тврђаве. У појединим случајевима то је само топографска ознака за положај који својим обликом подсећа на остатке порушеног утврђења. Топоним је релативно чест у брдско-планинским подручјима централног и западног Балкана, где је до сада евидентирано преко две хиљаде г. Најчешће су у питању праисторијски локалитети, а потом налазишта са остацима касноантичких утврда. Под овим називом знатно су ређи средњовековни локалитети, и то углавном они са слабо уочљивим траговима фортификација, који најчешће потичу из раздобља раног средњег века.

У археолошкој науци овим термином означава се одређен тип праисторијских насеобина са траговима земљано-палисадних, односно камених, сухозидних фортификација, или природно заштићених одликама рељефа. Основна им је одлика доминација околином и постојање услова за лако организовање одбране. У хронолошком погледу типичне су за метална доба праисторије. Раст или опадање броја градинских насеља у појединим епохама у корелацији су са временима несигурности или мирним раздобљима. Најчешћи облици су: г. на платоу издвојеног брега са земљаним бедемом или сухозидом; г. на крају рељефне греде, издвојене бедемом, а у појединим случајевима и ровом; г. на заравнима уз руб стрмих стена, брањене са приступачне стране полукружним земљано-палисадним или сухозидним бедемом.

Литература: А. Бенац, „Утврђена праисторијска насеља у западном делу Југославије", Материјали САДЈ, 1986, 22; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА

ГРАДИНА, село у Банији, у Федерацији БиХ, у општини Велика Кладуша, које се налази западно од планине Зринске горе, у водоплавној долини ријеке Бојне, десне притоке Глинице (источна страна слива Купе). Кроз њега пролази пут Велика Кладуша -- Глина, а смјештено је 17 км источно од општинског центра. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико малих и међусобно знатно удаљених заселака изграђених на оцједитим долинским странама на висинама од око 200 м. Године 1991. имало је 707 становника, од којих су 52,5% били Срби, а 47,2% Муслимани. У Г. се налази црква Св. Преображења (изграђена 1938. и поново обновљена 2010).

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

С. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА

ГРАДИНА, село у општини Приједор, у Босанској крајини, у Републици Српској, смјештено на лијевој страни долине ријеке Гомјенице. Налази се на локалном путу који га према сјеверу, након 8 км, повезује с путем Бањалука--Приједор. Насеље је дисперзивно и чини га неколико великих заселака. Године 1948. имало је 941 становника чији је број растао до 1971 (1.122 лица) да би до 1991. био смањен на 730, од којих су 99,2% били Срби. Према претходним подацима пописа становништва 2013. у селу је било 548 становника. У њему се налазе православна црква и основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Приједор и околина, Приједор 1961; Љ. Михић, Козара -- природа, човек, историја, Н. Сад 1987.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА

ГРАДИНА, часопис за књижевност, уметност и културу, који је излазио у Нишу, као петнаестодневни часопис „за забаву, поуку и књижевну критику" од јануара 1900. до октобра 1901, у ревијалном формату са ликовном опремом С. Никшића Лале. Уредник је био М. Банић. Имала је око 1.500 претплатника. Доносила је песме, приповедну прозу, поуке (из популарне науке, нпр. белешке о најновијим проналасцима Н. Тесле, о сугестији и хипнози), књижевну критику, оцене, приказе и прилоге о нишком и београдском позоришту, прилоге из усмене књижевности, из културне историје, белешке, читуље. У њој су сарађивали: А. Шантић, Б. Станковић, С. Ћоровић, С. Матавуљ, Т. Костић. Објављивани су преводи Х. Хајнеа, Ф. Прешерна, Шилера, П. Лотија, А. П. Чехова. Међу критичарима су се истицали А. Гавриловић и Љ. Јовановић. Обновљена је октобра 1966 (као „часопис за књижевност, уметност и друштвена питања"; од 1973. „часопис за уметност, филозофију и науку"; 1974--1980. „часопис за уметност, науку и друштвена питања", а након тога „за књижевност, уметност и културу", с прекидом у излажењу 2002--2003). Међу уредницима издвајају се Саша Хаџи Танчић (1978--1989), Горан Станковић (1989--2000) и Зоран Пешић Сигма (од 2000). Г. је у првом периоду одиграла значајну културну мисију на југу Србије, док су у обновљеној серији уређивачке концепције биле отворене за савремене уметничке и друштвенохуманистичке токове. Првих година обновљене Г. објављивани су преводи (Р. Барт, Ж. Пуле, Г. Башлар, Ж. Дерида, Р. Јакобсон, Ј. Кристева, П. Рикер, Н. Фрај, М. Фуко, М. Елијаде, К. Леви-Штрос, Ж. Пол Сартр) и ликовни прилози М. Абрамовић. Модерну оријентацију потврђују темати посвећени актуелним идејама (о будизму, филмској режији књижевних дела, Јунгу, когнитивној психологији, квантној физици, обредима прелаза, секуларизацији, научној фантастици, краткој причи, књижевности жена, глобализму, хип-хоп култури, Миланском едикту, Венус пројекту). Интеркултурални дијалог је успостављен са јужним и западним Балканом (радови седам бугарских песникиња у преводу Д. Максимовић). Актуелност и тематску отвореност потврђују и периодични прегледи нишке музичке и ликовне сцене, критике и теорије филма, те портрети добитника књижевних награда „Бранко Миљковић" и „Стеван Сремац".

ИЗВОРИ: С. Пенчић, „Нишки књижевни часопис Градина са почетка новог века", Градина, 1996, 31, 11-- 12; Л. Живковић, З. Живковић, „Библиографија Градине", Градина, 2000, 35, 1--6; Ј. Живановић, „Градина", Градина, 2008, 44, 24; Ј. Пејчић, „Књижевно гласило с мисијом", Градина, 2010, 46, 38--39; библиографије, www.ubnt.ni.ac.rs.

ЛИТЕРАТУРА: С. Хаџи Танчић, „1900--1980", П. Протић, „Јеремија Живановић као књижевни критичар и први уредник Градине", Д. Витошевић, „Слово о старој Градини", Градина, 1980, 15, 10; В. Ценић, Часописи јужне Србије на раскрсници 19. и 20. столећа, Вр. 1982; А. Вранеш, „Место Градине у развоју српске библиографије", Градина, 1996, 31, 11--12.

С. Милосављевић Милић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА

ГРАДИНА, нишко издавачко предузеће основано 1971, које је 80-их и 90-их година прошлог века била једна од највећих издавачких кућа у Србији, јужно од Београда. Настала је из истоименог часописа, најпре као „Библиотека Г." у којој су објављивани поједини текстови из овог часописа, а затим је 1971. регистрована као прва професионална издавачка кућа коју је основала Међуопштинска заједница културе у Нишу. Поред издавачке делатности, Г. се бавила и прометом књижарске робе и папирне галантерије, а имала је најпре пет, потом седам књижара, од којих шест у Нишу и једну у Дољевцу. Часопис Г. је определио издавачку оријентацију целе издавачке куће. Не занемарујући завичајно стваралаштво и ауторе из нишког краја, објављивана су и дела аутора из других средина, и то издања из области књижевности, филозофије, науке, публицистике и есејистике. На почетку су публиковали сабрана дела Бранка Миљковића (1972) у четири тома, поводом десетогодишњице пишчеве смрти, те збирка песама бугарских песникиња Приближавање које је превела и приредила Десанка Максимовић. Први директор био је Видосав Петровић (1971--1981), а главни и одговорни уредник издавачке делатности књижевник Добривоје Јевтић. У складу с новим законским прописима Г. је 1978. трансформисана у Издавачку радну организацију (ИРО) са четири сектора: Издавачки, Комерцијални (с малопродајом и велепродајом), Сектор за правне и опште послове и Привредно-рачунски сектор. Потом су директори били: Димитрије Миленковић (1981--1988), Миомир Костић, Севделин Андрејевић и Гордана Јовановић (в.д.), док су уредници издаваштва били књижевник Саша Хаџи Танчић и социолог Ђокица Јовановић. Покренуте су библиотеке „Победа", „Градинар", „Падеж", „Трагачи", „Савремена југословенска књижевност", „Антологије", „Живот", „Мисао", „Знање", „Завичај", као и часописи Г., Нишки зборник, Unus mundus, Nisa и Ветеринар. Ова издавачка кућа објавила је у сарадњи с нишком „Просветом" капиталну публикацију Историја Ниша у три тома: I -- Од најстаријих времена до ослобођења од Турака (1983), II -- Од ослобођења од Турака 1878. до 1941. године (1984) и III -- Од 1941. до 1980 године (1986). Главни уредник била је Даница Милић. Непуну деценију након Историје Ниша Г. ће приступити реализацији новог капиталног издавачког подухвата -- издавању Енциклопедије Ниша у четири тома: I -- Природа, простор становништво (1995), II -- Историја (1995), III -- Здравство, дечија и социјална заштита (1996) и IV -- Привреда (1996). Главни и одговорни уредник едиције био је Драгољуб Симоновић, а сваки том имао је своје редакторе. Г. је освајала многе сајамске награде за издаваштво, а добила је и Октобарску награду града Ниша. Спајањем редакције часописа Г., Културно-просветне заједнице, Дома културе „Јосип Колумбо" и Центра за културу основан је 1999. Нишки културни центар (НКЦ), а Г. се 2000. гаси.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Ниша: Култура, Ниш 2011; Нишки лексикон, Бг 2011.

Н. Ранђеловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА МАРТИНИЋКА

ГРАДИНА МАРТИНИЋКА, манастир код Спужа у Бјелопавлићима, са храмом Св. арханђела. Био је седиште Диоклијске епископије после разарања Дукље (VII--IX в.). Обнова је везана за немањићки период. У манастиру се служи само једном годишње на празник Чуда арханђела Михаила у Хони (6/19. септембар). У току је обнова.

ЛИТЕРАТУРА: Црква, календар СПП за 2006.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИНА НА ЈЕЛИЦИ

ГРАДИНА НА ЈЕЛИЦИ, вишеслојно висинско налазиште на истакнутом, али приступачном планинском гребену у драгачевском крају. Пажњу истраживача привукла је још средином XIX в., од када су је посећивали и истраживали Ј. Шафарик, С. Тројановић и Ф. Каниц. Обимнија археолошка истраживања изводе се од средине 80-их година ХХ в. и још увек трају. Најстарији трагови насеља потичу од млађег енеолита и прате се од краја трећег миленијума до IV в. п.н.е. Поред малобројних предмета из времена антике, доминантни археолошки остаци потичу из рановизантијског времена, од средине VI до првих деценија VII в., када су на Г. подигнуте три или четири засебно утврђене, повезане целине -- Горњи град и подграђа са северне, јужне и, можда, западне стране. Даље на западу установљено је гробље. Бедеми су пратили конфигурацију терена. Били су зидани од ломљеног или притесаног камена, уз коришћење малтера. Уочене су капије, куле и контрафори. Унутар зидина истражено је више профаних објеката. Зидани су једноставно, од камена с малтерним или земљаним везивом. Солидније грађени објекти су у Горњем граду, а међу скромнијим објектима била је и једна радионица. Неке зграде су имале канализационе одводе. Делимично је истражено пет цркава са остацима архитектонске пластике и фреско-живописа. Неке од њих су временом дограђиване. Поред цркава је вршено сахрањивање, како на западном крају локалитета, тако и у простору унутар зидина. Истражено је око 150 гробова, махом једноставно укопаних с оријентацијом исток--запад. Уз скромније укопе било је и зиданих гробова и гробница. По ромејском обичају, покојници су сахрањивани без прилога или са врло скромним прилозима. Међу њима, као и налазима из насеља, има предмета германске материјалне културе. Резултати антрополошке анализе скелета показују да су неки покојници имали вештачки деформисане лобање, што све указује да су на Г. уз Ромеје живели и Германи. Археолошки налази рановизантијске материјалне културе указују на време просперитета из доба Јустинијанове обнове, али одсликавају и процесе рурализације који су уследили. Почетком VII в., Г. је страдала у великом пожару. Убрзо након тога, највероватније током истог столећа, дошло је до обнове живота. Најстарији раносредњовековни керамички материјал можда би могао да се припише преосталим Ромејима. Млађи раносредњовековни хоризонт, датован у време VIII--IX в., документује грнчарија која би могла да се определи као словенска. У то време Г. је на знатно редукованом простору била утврђена каменим бедемом с дрвеним-палисадним елементима конструкције.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милинковић, Градина на Јелици. Рановизантијски град и средњовековно насеље, Бг 2010.

И. Бугарски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИСЛАВ

ГРАДИСЛАВ, великаш (?, средина XI в. -- под Дубровником, 1093). Према Летопису Попа Дукљанина, једином извору који доноси податке о њему, био је други син дукљанског краља Радослава, брата краља Михаила. Радослав је као Михаилов савладар господарио Травунијом. Након смрти краља Михаила 1081. његов син Бодин преузео је власт, а Радослав се, избегавајући сукобе, повукао са синовима у Травунију, где је и умро. У Радослављевом потомству Бодин је видео претњу за владарска права својих синова, а ту бојазан подстицала је и његова жена Јаквинта. Када су Г. и старији брат му Бранислав са сином Предихном посетили једном приликом Бодина у Скадру, краљ је на Јаквинтин наговор наредио за време гозбе да се баце у тамницу. На вест о томе њихови сродници повукли су се с наоружаном дружином у Дубровник. Бодин је због тога опсео град 1092/93, али је трпео озбиљне губитке. У покушају да сломи дух бранилаца дао је, и овога пута по наговору Јаквинте, да се пред градом погубе Г., Бранислав и Предихна. Јавно погубљење пред Црквом Св. Николе пољулало је борбени дух бранилаца па су преостала Г. браћа и рођаци побегли, преко Сплита и Апулије, у Цариград. То говори у прилог претпоставци да су Радослављеви синови у борби с Бодином имали подршку Византије. Г. је наводно сахрањен у бенедиктинском манастиру на острву Локруму.

ИЗВОР: Ф. Шишић, Летопис Попа Дукљанина, Бг--Зг 1928.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Живковић, „Два питања из времена владавине краља Бодина", ЗРВИ, 2005, 42; Портрети српских владара (IX--XII век), Бг 2006.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИСЛАВ

ГРАДИСЛАВ, челник (?, почетак XIII в. -- ?, после 1284). Најстарији познат челник у служби српских владара. Службу челника је вршио код краља Милутина и то још на почетку његове владавине (1282). Поводом женидбе краља Милутина бугарском принцезом Аном, Дубровчани су одлучили да учине поклон краљу и истовремено обдаре и његовог челника Г. поклоном у вредности од 26 перпера. Он је службу вршио на владаревом двору. Свакако му је она престала пре 1305/6. када је челник Бранко. Не треба га мешати са челником Градиславом Војшићем који је ту службу вршио 1327. на двору Стефана Дечанског и том приликом „отесао" међе селу Косорићу у спору Хиландара и синова тепчије Хардомила.

ИЗВОРИ Г. Чремошник, Канцеларијски и нотарски списи 1278--1301, Бг 1932; С. Мишић, „Хрисовуља Стефана Уроша III Хиландару о спору око међа Крушевске метохије", ССА 2004, 3.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИСЛАВ БОРИЛОВ

ГРАДИСЛАВ БОРИЛОВ (Градисавь/Градиславь; Gradislavus Borilli), војвода, стегоноша (? -- ?). У изворима се јавља на почетку владе српског краља Стефана Душана. Судећи према патрониму, који се уз његово име среће само у латинској редакцији краљеве повеље о уступању Стонског рата (данас Пељешац) Дубровчанима (1333), отац му се звао Борил. Имајући у виду да је војвода у средњовековној Србији био војни заповедник, који је по рангу стајао одмах иза владара, извесно је да је Г. припадао кругу најкрупније краљеве властеле. У том смислу би говорила и употреба титуле vexillifer уз његово име у латинској редакцији поменуте исправе, чије је основно значење носилац заставе. Према Душановом законику (члан 155), њен српски еквивалент био је стегоноша, за којег се истиче да је велики властелин. Стегоноша је у жупи која му је поверена на управу уједно био и главни војни заповедник. Две деценије касније, према сведочењу Јована Кантакузина, цар Стефан Душан је послао у помоћ византијском цару Јовану V Палеологу један одред коњаника под заповедништвом казнаца Бориловића. У окршају који се одиграо у јесен 1352. недалеко од Димотике, српску војску су поразили Турци, као Кантакузинови савезници. Међутим, не може се поуздано тврдити да су војвода, односно стегоноша с почетка и казнац с краја Душанове владе биле заправо исте личности.

Извор: ВИИНЈ, VI, Бг 1986.

литература: C. Jireček, „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stephan Dušan", ASPh, 1900, 22; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1978; Lexicon latinitatis medii aevi Iugoslaviae, II, Zagrabiae 1978; Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Ђ. Бубало (прир.), Душанов законик, Бг 2010; Д. Јечменица, „Прва стонска повеља краља Стефана Душана", ССА, 2010, 9.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИСЛАВ ВОЈНИЋ

ГРАДИСЛАВ ВОЈНИЋ, тепчија (крај XIII в. -- друга половина XIV в.). Налазио се у служби краља Стефана Дечанског. Службу тепчије је вршио после 1326, када је тепчија био Владоје. Помиње се у светоарханђеловској хрисовуљи као неко ко је „утесао" међе земљишту на Трстеној, које су држали ковачи Рудло и Смил истовремено са топионицом гвожђа. Дужност тепчије вршио је и у време краља Душана. Помиње се 1337. у повељи манастиру Трескавцу, када је манастиру приложио селиште Беле Водице. У периоду између 1350. и 1360. извесни тепчија је озидао и осликао параклис уз јужни трем цркве у Трескавцу. На основу повеље из 1337. овај неименовани тепчија се повезује са Г. У повељи кнеза Лазара хиландарској болници из 1380. тепчија Г. прилаже своје село Јелашницу са црквом. На основу само овог податка тешко је одговорити да ли је у питању иста личност.

ИЗВОР: С. Новаковић, Законски споменици, Бг 1912.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Бг 2003.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИСЛАВ СУШЕНИЦА

ГРАДИСЛАВ СУШЕНИЦА, властелин (друга половина XIII в. -- око средине XIV в.). У Душаново доба изгледа да је носио титулу челника. Он се помиње међу присутном властелом 1333, када је Душан уступио у лено Стон и Пељешац Дубровчанима. У ћириличком тексту нема титулу, а у латинском је наведен као ставилац, али је ово мало вероватно зато што се у обе повеље са титулом ставилца наводи Милош Војиновић. Звање челника могао је стећи после 1333.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИТЕЉСТВО, НАРОДНО → АРХИТЕКТУРА, ТРАДИЦИОНАЛНА/НАРОДНА

ГРАДИТЕЉСТВО, НАРОДНО → АРХИТЕКТУРА, ТРАДИЦИОНАЛНА/НАРОДНА

ГРАДИЋ, Игњат (Матија)

ГРАДИЋ, Игњат (Матија), песник, верски писац, преводилац (Дубровник, 1655 -- Дубровник, 12. VI 1728). Пореклом је из старе и угледне властелинске породице. Световно име Матија променио је када се замонашио. У Велико веће примљен је 1672. и одмах је био годину дана кнез на Мљету. У исусовачки ред ступио је 1680. у Риму. На Римском универзитету студирао је филозофију и теологију, а предавао у Асколи Пићену, Витербу, Фабријану и Монтесану. После повратка у Дубровник (1693) био је проповедник па ректор у Рекантију (1700--1705). Након тога до смрти је живео у родном граду. Као управник „Братовштине добре смрти" делао је од 1710. до 1724. Једини је исусовац за којег се зна да је био у Испразнима. Пред крај живота упознао је Ђорђа Башића, који је написао његову опширну биографију, посвећујући нарочиту пажњу књижевној страни вероватно зато што је у своје време Г. био истакнут као песник. Умро је у језуитском манастиру патећи неколико година од тешких болести.

У току живота објављена му је само песма „Чим покорне мудро пиесни" (B. Bettera, Ћућења богољубна, Млеци 1702, стр. XV). Написао је спев о животу Исуса Христа „Раскоше божанственог перивоја", те осмртницу „Плачно нарицање у смрт велепоштованога оца Луке Кордића од Дружбе Језусове и присвијетлога господина Стијепа Тудишевића, старовијећника дубровачког". Најпознатији је као аутор песме о руском цару Петру Великом „Плам сјеверски, то јес пиевање у хвалу мошковскога величанства" (објављене у Русији 1865. и 1881, а код нас штампане у часопису Дубровник 1867). Испевао је песме „Света Мајко", коју су певали ђаци на састанцима „Братовштине", и „Господину Бару Бетерићу покорнијех седам пјесни словински томачнику потајнога слуге и пријатеља пјевање" коју није потписао. У рукописима су сачувани прозни текст „Мука Господина нашега Исукрста од Светога Анселма у молитву лијепо сложена и сабрана", латински предговор уз спис непознатог аутора „De Cruciatibus S. Blasii, episcopi et martyris, primi Ragusinae Reipublicae patroni narratio", те прозни превод животописа Богородице „La mistica Ciudad de Dios, historia divina y vida de la virgin, Madre de Dios, Maria Santissima".

ЛИТЕРАТУРА: Б. Цвјетковић, „Дубровник и Петар Велики", Булићев зборник, Зг--Сплит 1924; Д. Павловић, Ђорђе Башић, дубровачки биограф XVIII века, Бг 1931; М. Деановић, „Одрази талијанске академије 'degli Arcadi' преко Јадрана", Рад ЈАЗУ, 1933, 248; М. Ванино, Исусовци и хрватски народ, II, Зг 1987.

Н. Варница

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИЋ, Никша

ГРАДИЋ, Никша, књижевник, правник (Задар, 15. XII 1825 -- Дубровник, 29. VIII 1894). Потиче из угледне дубровачке породице. Детињство и рану младост провео је у Задру, а дипломирао је права на универзитету у Падови. Био је судија у Дубровнику, Сплиту, Задру, Ријеци и Котору те дворски коморник и саветник. Залагао се у пракси и у правним списима за независност судства (О суду и независности судија, Зг 1876). Био је дугогодишњи председник Дубровачке народне штионице, један од најистакнутијих представника Срба католика у Дубровнику, опредељен за неговање свести о дубровачкој културној традицији (О безименим дописима у нашој политичкој штампи, па у старој и новој музици у Дубровнику, Дубр. 1890), за културно-политичко зближавање са Хрватима и југословенску идеју. Прве песме, на италијанском језику, објавио је 1846. у задарском недељнику La Dalmazia. Већ oнe показују доминацију политичких, сатиричних и филозoфских тема и мотива, што ће бити одлика и његове доцније лирике нa српском, писаном под утицајима И. Мажуранића, Ј. Ј. Змаја, а нарочито Његоша и народне епике. Временом, његова лирика добија све меланхоличније црте: пева о пропасти Дубровника, о пролазности живота и славе. Посебно је значајна песма „Sic transit gloria mundi", посвећена успомени на М. Пуцића. Поред песама писао је и драме (Косовка дјевојка, Дубр. 1883; Дјевојка справљеница, Цт 1890), новинске чланке и хумореске. Последњих година живота помно је изучавао Гундулићa (О споменику намијењену Ђиву Гундулићу, Дубр. 1892), а посебно Османа са филолошке и композиционе стране. Био је сарадник многих италијанских листова, годишњака Дубровник, часописа Словинац и др.

ДЕЛА: La biblioteca Paravia. Osservazione e scherzo -- veli e maschere, Split 1861; Il poeta ed il genio della terra, Rijeka 1864.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Војновић, „Никша Гради о Гундулићевоме 'Осману' ", Дубровник, 1896, V; А. Фабрис, „Писма Никше Гради дум Ивану Стојановићу", Дубровник, 1900, IX, 43; С. Бурина, „Један дубровачки песник XIX века", ГЈПД, 1936, XVI, 8; И. Лукежић, „Посљедњи дубровачки властелин-пјесник Никша Матов Гради (1825--1894)", Анали Завода за повијесне знаности ХАЗУ у Дубровнику, 2008, 46.

Б. Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИЋ, Стијепо

ГРАДИЋ, Стијепо, књижевник, дипломата, научник (Дубровник, 6. III 1613 -- Рим, 2. V 1683). У кући Г. оца, Миха окупљали су се писци и учени савременици (П. Бенешић, М. Геталдић) и одрастали блиски рођаци, писци Џоно и Џоре Палмотић. После завршене школе, пошто је постао клерик, Г. је наставио образовање у језуитском колегијуму у Риму. Студирао је филозофију, црквено и грађанско право у Ферму и Болоњи, математику и теологију у Риму, где се заредио (1642). Повремено је радио у Државном секретаријату Свете Столице и обављао мање дипломатске послове за рачун Дубровачке републике. По завршеним студијама вратио се у Дубровник, где је као свештеник провео десетак година. Посветио се књижевном раду, учествовао у државним пословима, залагао се за демократизацију државног уређења. Потом отишао у Рим (1653), где остаје до смрти. Све до 1667 (страдање Дубровника у земљотресу) бавио се дипломатским пословима Републике, научним (математичко-физичким, хидротехничким) и књижевним радом, историјским истраживањима, теологијом, а учествовао је у раду Краљевске академије шведске краљице Кристине и био члан академије „dei Ricovrati" у Падови. Имао је истакнуто место у Римској курији, учествовао у дипломатским мисијама Св. Столице; био стручни саветник у цензури за Индекс забрањених књига; од 1661. је други кустос Ватиканске библиотеке, а од 1682. главни управник. После 1667. посветио се борби за помоћ Дубровнику у обнови и заштити од непријатеља. На латинском и италијанском језику писао пригодну поезију, епистоле, епиграме, расправе. Сакупио је велики број рукописа дубровачких аутора, од којих је неке и објавио. Написао је опширне животописе писаца Џона Палмотића („De vita, ingenio et studiis auctoris" [Iunii Palmottae], у: Џ. Палмотић, Кристијада, Рим 1670, прир. Г. и Џоро Палмотић) и Петра Бенешића (у рукопису), те је био један од првих дубровачких биографа. У Г. оставштини сачувао се већи број његових рукописа (историја породице Градић, расправе о вери, „о народима словенског језика", о хришћанима у Босни, Србији и Бугарској; о Дубровачкој републици; написи о телескопу, о геометријској астрономији и др.).

ДЕЛА: Septem illustrium virorum poemata, Amstelodami 1672; Le tre descrizioni del terremoto di Ragusa del MDCLXVII, Venezia 1828; Discorso del Signor Abbate Stephano Gradi Raguseo sopra i popoli di lingua slava, II, Petropoli 1842.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Керблер, „Живот опата Стијепа Градића и рад његов за Дубровник", Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, 1915, 37; Р. Самарџић, Велики век Дубровника, Бг 1962; С. Красић, Стјепан Градић (1613--1683): живот и дјело, Зг 1987; Стјепан Градић, отац домовине/ father of the homeland, Дубр. 2013.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИЋИ

ГРАДИЋИ (Grade/Grede), знаменита дубровачка породица која, према предању, потиче од извjесног Вука Граде (Vucho Gradiense) из XI в. који је, наводно, примљен међу дубровачку властелу јер је предао Дубровчанима тврђаву Св. Никола краља Бодина. Презиме Г. биљежи се, у свом латинском облику, већ у раном XIII в., али је извјесно да сви Г. од XIV в. надаље потичу од четири сина Феликса Г. (умро прије 1295) и његове жене Јелене (умрла 1295). Иако није имала много чланова, ова породица је постајала све утицајнија током XIV в., посебно кроз личности Ивана Матејевог Г. (пом. 1358--1402) и Влаха Феликсовог Г. de Posestra (пом. 1338--1377), који су били дугогодишњи службеници и дипломате у служби Дубровачке општине. Иванови синови Матеј и Марин били су знаменити трговци, посебно сољу, али и дипломатe. Влахов син Марин Г., забиљежен у ћирилским споменицима као Мароје Цинцуловић (помињан 1392--1422), пословао је претежно у Србији, па се 1401. помиње у Новом Брду, а 1402. и 1406. као закупац царина у Приштини. Осим што се бавио рударским предузетништвом на Косову и у Сребреници, трговао је оружјем на територијама које су контролисали Турци, па је због тога дошао у сукоб са Венецијом. Марин се кретао у окружењу деспота Стефана Лазаревића и био је утицајан на његовом двору, иако је краткотрајно пао у немилост (1408). Заповиједао је Дубровчанима у Новом Брду приликом напада султана Мусе на тај град (1413). Повремено се сукобљавао и са својим суграђанима због своје царинске праксе, као и због тога што је сумњичен да одаје повјерљиве информације деспоту Стефану. Својим тестаментом из 1418. завјештао је деспоту 105 либара сребра. Умро је у Србији 1422, а деспот је 1423. поклонио завјештани износ Мариновој породици. Маринов син Јуније (помињан 1419--1479) био је miles и comes palatinus у служби деспота Ђурђа Бранковића. Каријеру је започео помажући очеве послове, па је тако двадесет година (1419--1439) провео у Сребреници, а касније се, послије обнове Деспотовине, преселио у Смедерево. Дјеловао је као трговац сребром и тканинама, али и као кредитор. Више пута је вршио службу конзула, а једном и судије, у дубровачкој колонији у Смедереву 50-их година XV в. Деспот Ђурађ га је више пута слао у дипломатске мисије, претежно у Италију, да од тамошњих моћника тражи помоћ против Турака. Тако је више пута ишао папи, напуљском краљу, миланском војводи, млетачком дужду, маркизу Мантове. У Ђурђево име посјетио је и патријарха Георгија Мелисена. Послије деспотове смрти, прешао је у службу папе и Дубровника, те водио дипломатске мисије у Италији, Угарској, Босни и на Порти. Умро је послије 1479. Синовац Јунија Мариновог Г., Петар Влахов био је велики трговац вуном, а и његова дјелатност се везује претежно за Србију. И током новог вијека међу Г. су се налазили истакнути појединици у разним сферама живота у Дубровнику. Најзначајнији су били Стијепо, Игњат и Никша Г.

Литература: И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960; Б. Крекић, „О проблему концентрације власти у Дубровнику у XIV и XV вијеку", ЗРВИ, 1986, 24--25; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; Д. Ковачевић Којић, Средњовјековна Сребреница (XIV--XV вијек), Бг 2010.

Ђ. Тошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИШКА

ГРАДИШКА, град у БиХ, у Републици Српској, у Босанској Посавини, на мјесту гдје је преко ријеке Саве изграђен друмски мост. Град је смјештен на око 93 м н.в., у алувијалној равни, уз десну обалу ријеке Саве, на мјесту гдје се у њу улива рјечица Јурковица, која се слива са планине Козаре. Г. се налази на сјеверозападној периферији Левче поља, проширеног дијела долине ријеке Врбас, која се улива у Саву око 20 км низводније од овог града. У граду се на пријелазу преко Саве стиче неколико путева од којих је најважнији онај који долином Врбаса повезује Бањалуку (60 км) са Хрватском Посавином и са аутопутем и жељезничком пругом Београд--Загреб. Остали путеви су локалног значаја и повезују град са околним посавским и поткозарским селима. Г. је центар општине површине 762 км^2^ са 68 насеља у којима је 2013. живјело 56.727 становника (претходни подаци пописа). У граду је живјело 16.106 становника у 5.298 домаћинстава.

Најстарији трагови насељености на простору Г. потичу из гвозденог доба. У римско доба (I в. п.н.е.) ту је изграђено једно од три средишта римске рјечне флоте на Сави -- Servitium. У Servitiumu су се укрштали копнени пут од Јадрана према Панонији са савским пловним правцем. У средњем вијеку на простору око Г. постојало је више земљаних градина. Први пут под именом Градишки Брод помиње се у документима 1295. као пријелаз преко Саве. Турци су га заузели 1537. Преименовали су насеље у Бербир, изградили утврду и око ње, на вишем, оцједитијем терену развили насеље (данас простор парка и болничког круга). Тврђава је више пута грађена и рушена, а потпуно је нестала послије 1918. Од 1558. до 1835. Г. је била капетанија. Прво је припадала кобашком кадилуку, а 1851. постала је самостални кадилук. Имала је царинарницу, а 1856--1874. била је, послије Брчког, главна скела за увоз соли из Аустрије. Послије аустроугарске окупације БиХ 1878. име Бербир замјењено је именом Босанска Градишка, а од 1995. Г. По првом аустроугарском попису 1879. имала је 720 кућа и 4.226 становника, од којих су Муслимани чинили 2/3, а Срби 1/3 становништва. Пошта је отворена 1883, основна школа 1886, а нижа гимназија 1921. На супротној, лијевој обали Саве развило се насеље Стара Градишка. Данас је овдје гранични пријелаз између БиХ и Хрватске. Полупонтонски мост на ријеци Сави први пут је саграђен 1922, а мост челично-бетонске конструкције 1939, срушен 1941. и поново обновљен 50-их година прошлог вијека. Послије II свјетског рата град је имао 5.445 становника (1948). Брз развој почео је 60-их година XX в. када је изграђено неколико фабрика дрвне, металне, електро, текстилне, прехрамбене индустрије и индустрије грађевинских арматура. У индустрији је 1991. радило 47% активног становништва. То је пратио и нагли раст популације, па је 1991. овдје живио 16.841 становник (42,7% Муслимана, 38,6% Срба и 10,6% Југословена).

Град је настао на највишем дијелу алувијалне равни, западно од пута према Бањалуци. Ту је формиран центар насеља са неколико старих зграда из времена аустроугарске окупације: зграда Градске вијећнице из периода аустроугарске управе, Соколски дом, православна и католичка црква и градска пивница. Пораст популације условио је ширење насеља, које се одвијало првенствено дуж путева према околини, па су улице добиле радијалан распоред. Град је спојен са неколико околних села. Упоредо са растом насеља, развијале су се и друге градске функције као што су услужне дјелатности (трговина, угоститељство, занатство, школство, здравство), у којима је радило 44% активног становништва. Г. има неколико средњих школа, Дом културе, Пословни факултет, радио и телевизију.

ИЗВОР: Градишка -- Просторни план општине -- Стање просторног уређења и циљеви, 1986--2005, Бл 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, „Поријекло босанскохерцеговачког становништва", Преглед, Бг, 1910, 7--8; Х. Крешевљаковић, Капетаније у Босни и Херцеговини, Сар. 1980.

М. Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИШТЕ

ГРАДИШТЕ, врста ранословенског утврђеног насеља, карактеристична за подручја ниских брегова или низинске мочварне пределе. Уобичајена су појава на подручјима која су насељавали Словени (Јужна Русија, Украјина, Чешка са Моравском, Пољска и источне области Немачке). Према досадашњим сазнањима на просторима претходне Југославије ранословенска г. релативно су ретка. Евидентирана су у Посавини, у околини Дервенте, Босанске Градишке, у Маховљанима код Бањалуке и Мрсуњском лугу код Славонског Брода. Према налазима из словенских земаља где су г. детаљније проучавана постоје поуздани подаци о фортификацијама и архитектури ове врсте насеља. Подизана су у ниским луговима богатим водом и рогозом. Била су обично кружних или четвртастих основа, опкољена воденим ровом и земљаним бедемом са дрвеним конструкцијама и палисадама. По правилу постојала је једна капија којој се прилазило преко дрвеног моста. Поред оваквог равничарског типа постојала су и г., слично грађена, и на бреговима изнад река. Уз основно брањено језгро, код већих насеобина, постојало је више одбрамбених линија са земљаним бедемима и палисадама, а постојале су и унутрашње просторне поделе. У планинским пределима централног и западног Балкана уместо подизања типичних словенских г., у време досељавања Срба, користе се брањени простори старијих порушених касноантичких утврђења.

Литература: Л. Нидерле, Словенске старине, Бг 1954; Н. Милетић, „Рани средњи век", у: Културна историја Босне и Херцеговине, Сар. 1984; М. Поповић, В. Бикић, Врсенице -- касноантичко и раносредњовековно српско утврђење, Бг 2009.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИШТЕ

ГРАДИШТЕ, село у источној Србији, у крају Заглавак. Смештено је у долини Алдиначке реке, десне притоке Трговишког Тимока (слив Дунава), 15 км према југоистоку од општинског центра Књажевца с којим је повезано локалним слепим путем. Село је изграђено у ерозионом проширењу реке, где она прима две притоке -- Дејановачку и Причевску реку. Између њихових долина, око 500 м јужно од села, налази се брдо Црквиште (478 м н.в.). Током II светског рата западно од села, у суженом делу долине, била је експлоатисана полиметална руда (злато, сребро, олово и бакар). Г. је издужено дуж северне стране ерозионог проширења и друма. Под тим именом помиње се од 1560. Становништво је српско, стариначко или досељено из околних села. Ово је типична емиграциона средина и 2011. у селу су живела 22 становника.

Д. Р. Гатарић

Г. је познато по касноантичком утврђењу на доминантној стени под називом Град, која надвисује састав Алдиначке, Дејановачке и Причевачке реке. Утврђење је неправилне основе издужене у правцу север--југ, оквирних димензија 150 х 40 м, која прати конфигурацију платоа на врху узвишења. Бедеми су зидани од притесаног кречњака везаног кречним малтером, док им је језгро од трпанца -- ситног ломљеног камена и шљунка заливеног кречним малтером, а на неким местима су очувани до висине од 3 до 4 м. На северној и североисточној страни тврђаве бедем је удвојен, а спољни зид се спушта ка западу пратећи падину брда до подножја. Источна страна утврђења је заштићена једним зидом, јер је неприступачна због стрмог одсека стене са ове стране брда. На неким местима уз бедем су констатовани урушени остаци кула, док су у унутрашњости нађени делови керамичких посуда IV--VI в. н.е. и комади металне згуре, који указују на археометалуршке делатности у овом кастелу. У овом утврђењу је средином XIX в. ископана остава римског сребрног посуђа. На око 100 м источно од локалитета Град, на једном узвишењу је откривена мала једнобродна ранохришћанска црква, као и у долини Алдинске реке, јужно од римског кастела (Станаина црква). О археометалуршкој функцији утврђења у Г. сведоче трагови римског рударења и прераде руде, откривени око 2 км југоисточно од кастела, узводно уз Алдинску реку. На обали реке констатовани су поткопи, галерије и топионичарске пећи. С обзиром на геолошки састав тла, Римљани су у долини Алдинске реке, највероватније, експлоатисали злато и сребро. Утврђење у Г. било је један од археометалуршких пунктова у римској рудној области, која је обухватала Горњи Тимок, са центром у Тимакум Минусу (Timacum Minus), данашњој Равни код Књажевца. Слична касноантичка утврђења у долини Трговишког Тимока, повезана са археометалургијом, налазе се у Бараници, Штрпцу, Горњој Каменици, Кални и Ђуштици.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Мачај, „Грађа за топографију округа Књажевачког (са картом)", ГСУД, 1866, 19, 2; P. Petrović, „Der römische Bergbau in Ravna. Einige archäologische Notizen", у: P. Petrović, S. Đurđekanović, B. Jovanović (ур.), Ancient Mining and Metallurgy in Southeast Europe, Bg--Bor 1990; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, III/2, Timacum Minus et la Valléе du Timok, Bg 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; S. Petković, „The Traces of Roman Metallurgy in Eastern Serbia", Journal of Mining and Metallurgy, B, 2009, 45, 2.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИШТЕ

ГРАДИШТЕ, село југозападно од Ниша, крај мале Крајковачке реке (притока Јужне Мораве) и подно стрме стране развођа према реци Топлици. Смештено је на локалном путу који га повезује са магистралним путевима Ниш--Скопље на истоку и Ниш--Прокупље на северу. Ниш је удаљен 14 км, а општинско средиште Мерошина 6 км. Насеље је компактно, изграђено са обе стране корита Крајковачке реке, мрежастог распореда улица. Спојено је са суседним већим селом Балајнац. Први помен села је из 1444/45. Током друге половине XX в. овде је трајала блага депопулација која је смањила број становника за две петине. Године 1953. било је 917, а 2011. 559 становника, од којих 93,6% Србa. Пољопривреда је ангажовала 19,8% економски активног становништва. Више људи радило је ван аграра, а већина у другим насељима, пре свега у Нишу.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИШТЕ

ГРАДИШТЕ, село северозападно од Пожеге, у Пожешко-славонској жупанији (Хрватска). Први попис становништва након изгона Турака из Славоније 1702. забележио је постојање 32 српске православне куће у овом селу. Број Срба у Г. постепено је растао током XVIII, XIX и почетком XX в. Прва забележена православна црква у селу била је посвећена Рођењу Богородице, а осветио ју је 1752. епископ пакрачко-славонски Софроније Јовановић. Већ у последњој четвртини XVIII в. епископска визитациона комисија није могла да утврди када је православно црквиште у Г. основано. Према инвентару из 1778. у дрвеној цркви у Г. постојале су зидана часна трпеза и проскомидија на зиданом ступу, а иконостас је био нов, са укупно 51 иконом, укључујући и крст на врху. Према истом инвентару, у цркви се налазила и осликана проповедаоница. Парохијска црква, вероватно још увек дрвена, била је у веома лошем стању 1793. када су визитатори препоручили темељну обнову или зидање потпуно нове цркве. Шематизми с краја XIX в. бележе да је црква добила нов звоник 1826, а према инвентару из 1845. цела црква била је зидана, са зиданим звоником и иконостасом са 48 икона. Обновљена је 1883. Црква је једнобродна, са полукружном апсидом и звоником четвороугаоног пресека прислоњеним уз западну фасаду. Куриозитет спољашње архитектуре представљају зидани контрафори уз апсиду и бочне зидове наоса. Црква у унутрашњости има зидану хорску преграду, о доњем делу отворене структуре према наосу, при чему два зидана ступца у средишњем делу носе горњу конструкцију галерије. Иконостас не потиче из XVIII в., супротно очуваном запису на бочним дверима са годином 1772, него је настао вероватно крајем XIX столећа. Састоји се од три реда икона -- шест празничних и по две на бочним дверима, низа икона великих празника и трећег реда хетерогене тематске структуре. На највећој средишњој икони горње зоне под резбареном балдахинском конструкцијом насликано је Рођење Богородице. Иконостас је завршен фигурама Богородице и Јована Богослова који стоје испод сликаног Распећа. Резбарија иконостаса је једноставна и украшена само марморирањем, осим око централне иконе. Резбарија царских двери је каснобарокни остатак из XVIII в. и могуће је да потиче са старијег иконостаса у цркви, мада су иконе на крилима пресликане када су сликане и остале актуелне иконе на иконостасу. Оне представљају стилски изданак образаца које је за православне цркве у Славонији и Хрватској производила загребачка Обртна школа, мада је у Г. радио слабији провинцијски сликар, вероватно без темељнијег академског образовања.

ИЗВОРИ: Музеј СПЦ; Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898.

ЛИТЕРАТУРА Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988.

А. Кучековић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДИШТЕ

ГРАДИШТЕ, један од пет средњовековних манастира у селу Буљарице, удаљен око 3,5 км од Петровца на Мору, а смештен на узвишењу изнад пута Петровац--Бар. По предању основан је почетком XII в., на темељима старијих античких грађевина, опасан одбрамбеним зидом и кулом, од чега је сачуван један део са пушкарницама. Име је добио по античким остацима. Краљ Милутин је 1305. потврдио да је манастир његова мајка краљица Јелена приложила Богородици Ртачкој, а 1307. даривао је имања. У XVII в. Рим је покушавао да преко Г. спроведе унију, али у томе није успео. Манастир је значајан и са просветног становишта -- у њему је дуго радила школа за све Паштровиће. Страдао је 1785. у походу Махмут-паше Бушатлије, а 1941. опљачкали су га и спалили Италијани. Страдао је и у земљотресу 1979, али је обновљен.

Р. Милошевић

Манастир има велик конак, у којем је некада била школа, и три цркве: Св. Николе, Успења Богородице и Св. Саве Српског. По народном предању, манастир постоји од XII в. и некада је био метох манастира Дечана, али поуздане потврде о његовом постојању потичу тек с почетка XVII в. Да предање није без основа, показала су археолошка истраживања у којима су, испод цркава Св. Николе и Св. Саве Српског, пронађени фрагменти сликарства и темељи знатно старијих храмова. Црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 16 м, а широка 6 м. Има полукружну апсиду и полуобличасти свод. Подељена је с три пара пиластара на четири травеја. Грађена је грубо тесаним каменом, има кров на две воде и звоник на преслицу с три отвора. У унутрашњости храма сачуван је ктиторски натпис живописца поп--Страхиње из Будимље, према којем је црква саграђена и осликана 1619/20. Живопис је очуван на зидовима и делимично у доњим зонама свода. У олтару се, поред уобичајених, налазе и две старозаветне сцене, као и сцене страдања апостола. У доњим зонама свода наоса су композиције из циклуса Великих Празника и Страдања Христових. Испод њих су, један наспрам другог, циклуси Св. Ђорђа и Св. Николе. У горњој зони, дуж северног и јужног зида, приказана су попрсја светих мученика, ратника, лекара и монаха. У њиховој средњој зони насликане су монументалне стојеће фигуре светих и велика зидна икона Св. Николе, заштитника манастира. Ту су и представе Св. Симеона и Св. Саве Српског, као и најстарија позната представа Св. Стефана Штиљановића, пореклом из Паштровића, последњег српског деспота, борца за веру и заштитника сиромашних. Зидно сликарство je карактеристично за период обновљенe Пећкe патријаршијe. Поп Страхиња је у време осликавања цркве био сликар с великим искуством, па његов живопис одликују тематска садржајност и заокруженост, вештина у компоновању и продубљена теолошка симболика. У живописању цркве учествовао је и његов ученик Јован; реч је о првом познатом делу угледног зографа. Јованов стил се лако уочава у пажљивој обради лица светих. Иконостас цркве израдио је 1796. зограф Василије из бококоторске сликарске породице Рафаиловић из Рисна. На доњем рубу престоне иконе Христа на престолу (Деизиса) приказан је допојасни лик Св. Христофора Кинокефала (с пасјом главом).

Црква Успења Богородице налази се повише цркава Св. Николе и Св. Саве Српског. Ова мала и једноставна грађевина, дуга 6 м и широка 4 м, правоуганог је облика, с полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу, те једним отвором на западу. Грађена је од грубо притесаног камена утопљеног у малтер. Према ктиторском натпису, живописана је 1620. Мада се сликар није потписао, лако су уочљиве стилске особености попа Страхиње и његовог ученика Јована. Због малих димензија храма, програм живописа је прилично сведен али врло садржајан. У своду цркве су сцене из циклуса Христових Чуда изабране у складу с литургијским читањима по недељама после Пасхе, док је најзанимљивији део живописа најнижа зона зида цркве у којој је, поред светих мученика и ратника, насликано осам допојасних фигура Немањића. Још изразитије него у цркви Св. Николе, овде је постигнута међусобна усклађеност сликаних композиција.

Црква Св. Саве Српског је мањих димензија од цркве Св. Николе, иако због свог положаја делује монументалније. Садашњи облик добила је 1855, али је знатно старија. Грађена је брижљиво тесаним каменом, као једноставан једнобродни храм с полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу с три окна на западу.

С. Вујошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђурић, „Фрескосликарство манастира Градишта у Паштровићима", ИЗ, 1960, 17, 2; Т. Пејовић, Манастири на тлу Црне Горе, Н. Сад -- Цт 1995; Кратка историја митрополије црногорско-приморске са шематизмом за 1999, Цт 1999; С. Петковић, Културна баштина Црне Горе, Н. Сад 2003; Љ. Стошић, „Поводом 700 година постојања: манастир Градиште у Паштровићима", Црква, Календар Српске православне патријаршије за просту 2010. годину, Бг 2009; А. Чиликов, Паштровске цркве и манастири: зидно сликарство, Пг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДОБЉУДЕНИЈЕ

ГРАДОБЉУДЕНИЈЕ, обавеза становништва у средњовековној Србији која је подразумевала чување града. Ова обавеза се често помиње заједно са градозиданијем, које подразумева радове на поправци и одржавању тврђава, па су у неким изворима обухваћене обједињеним називом -- град. Г. спада у обавезе према владару, тј. држави и односи се на све категорије стновништва. У средњовековним повељама честе су одредбе којима се становништво црквених властелинстава ослобађа ове обавезе. Ово ослобађање се односи на чување жупског града, али становници манастирских властелинстава су имали обавезу да чувају манастирско утврђење. Тако је чување Дечанског утврђења поверено неколицини властеличића који су се смењивали на стражарској служби. Слична обавеза чувања манастирског утврђења забележена је и у Св. Арханђелима код Призрена. Служба стражарења се временом развијала па се у време цара Душана помињу посебни стражари (бдци и цакони). Становништво градова такође је учествовало у стражама, а у другој половини XIV в. ову обавезу су били дужни да извршавају и Дубровчани који су поседовали баштине у Србији, док су они који су били само гости могли учествовати у овим делатностима према сопственој вољи.

Извор: С. Новаковић, Законски споменици српског средњег века, Бг 1912.

Литература: А. Соловјев, „Бъци у Душановој повељи г. 1355", ПКЈИФ, 1926, 6; М. Благојевић, „Град и жупа -- међе градског друштва", у: Социјална структура градских насеља VII--XVII века, Бг--Смед. 1992; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1995; Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, Бг 2002.

М. Копривица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДОЗИДАНИЈЕ

ГРАДОЗИДАНИЈЕ, обавеза зависног становништва да изграђује, утврђује и обнавља град. Ова одредба посебно долази до изражаја у доба цара Душана. По једном сведочанству на обнови града Бера учествовало је 10.000 људи. Становници града и жупе су зидали и оправљали жупски град према чл. 127. Душановог Законика. У случају потребе довођени су људи и из других жупа. Становништво које је учествовало у г. било је смештено у логорима око града. Од времена кнеза Лазара обавеза зидања и чувања града наметнута је и Дубровчанима који су се забаштинили у том граду. Добар пример за то је Ново Брдо, где у одбрани учествују и Дубровчани.

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Viennae 1858; Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, Бг 1960; ВИИНЈ, 6, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1911.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДОЈЕВИЋ, Боривоје

ГРАДОЈЕВИЋ, Боривоје, ортопед, универзитетски професор (Београд, 4. X 1894 -- Минхен, Немачка, 25. I 1979). Уписао 1913. Медицински факултет у Бечу, али га је убрзо прекинуо и као медицинар учествовао у I светском рату. Радио у болници на Крфу и преболео тифус. Студије наставио у Берну и дипломирао 1922. Радио као лекар (1922--1924) у Општој државној болници у Београду и специјализовао ортопедију у Паризу (1924--1926). По повратку, на Хируршком одељењу исте болнице отворио је Одсек за ортопедију и изабран за асистента на Мед. ф. у Београду, потом за приватног доцента (1933), универзитетског доцента (1940) и ванредног професора (1944). Присилно пензионисан маја 1945, без могућности запошљавања, али наставио са добровољним радом на многим ортопедским одељењима. Први је школовани ортопед и први универзитетски наставник ортопедије у Србији. Његов избор за доцента 1933. означен је даном почетка универзитетске наставе ортопедије у Србији. Посебно се бавио експерименталним истраживањем улоге калцијума у зарастању костију, а у клиничкој ортопедији хирургијом урођених деформитета, повреда кичменог стуба и дугих костију. Објавио 47 радова у најугледнијим домаћим и иностраним часописима који су били изузетно запажени и цитирани. Објавио први уџбеник ортопедије код нас (Ортопедија, Бг 1934), једини до 2002. Био члан Међународног друштва за ортопедију, друштава Француске, Чехословачке, Бордоа и Југославије. Био резервни санитетски потпуковник. Носилац Албанске споменице, Карађорђеве звезде са мачевима, Ордена југословенске круне IV реда и Ордена Св. Саве IV реда.

ДЕЛА: „Coracoclavicular joint", The Journal of Bone & Joint Surgery, 1939; 21, 1; „Scoliose douloureuse causée par un sarcome à myeloplaxes de la colonne vertébrale", Journal de Medecine de Bordeaux, 1939.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бумбаширевић, А. Лешић, „Лекари утемељивачи ортопедске хирургије у Србији", САЦЛ, 2004, 132, 5--6; М. Бумбаширевић, А. Лешић, А. Суђић, „Историјат ортопедске хирургије у Београду -- 100 година ортопедије у Србији", Acta Chir. Yugosl., 2005, 52; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, 3, Бг 2006; 2; А. Р. Лешић, Ж. Микић, М. Ж. Бумбаширевић, „Професор др Боривоје Градојевић -- први универзитетски наставник ортопедије у Србији", Acta. Chir. Yugosl., 2011, 58, 1.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДОЈЕВИЋ, Зоран

ГРАДОЈЕВИЋ, Зоран, биолог, ентомолог, виши научни сарадник (Београд, 28. V 1925 -- Београд. 11. XI 2012). После започетих студија на Ликовној академији у Београду, студирао је биологију на Природно-математичком факултету у Београду. Дипломиравши 1951. изабран је за асистента на Одсеку за ентомологију Института за екологију и биогеографију СAНУ, а у исто време је предавао ентомологију на ПМФ у Београду. Као експерт ФАО, током 1955--1956. боравио је на Кипру у теренским истраживањима мароканског скакавца. Касније је наставио истраживања биологије скакаваца на „Anti Locust Research Center" у Природњачком музеју у Лондону. Област истраживања Г. је била екологија и популациона динамика економски штетних инсеката, а посебно истраживања мароканских скакаваца у Црној Гори 1956--1965, као и разноврсност и сукцесије инсеката у песковитим, степским и шумским екосистемима Србије. Докторску дисертацију о насељу Артопода травних заједница Делиблатске пешчаре одбранио је 1963. на ПМФ у Београду, под менторством проф. Синише Станковића. Публиковао је преко 40 научних радова у националним и међународним часописима и научним скуповима. За време своје кратке универзитетске каријере предавао је студентима курсеве Еколошке сукцесије, Биолошке методе у сузбијању штетних инсеката, Ентомологија и Екологија. Био је запослен на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у одељењу за екологију, таксономију и биогеографију животиња, одакле је пензионисан 1989. У Природњачком музеју у Београду је депонована вредна колекција инсеката коју је сакупио током својих истраживања. Награђен је 1995. од стране Биолошког факултета Универзитета у Београду за велик допринос у едукацији студената, а истим поводом је награђен и наредне године од стране Српског еколошког друштва. Награђен је 2008. од стране Ентомолошког друштва Србије за промовисање и допринос развоју ентомологије у Србији. Био је члан Ентомолошког друштва Србије и члан Уређивачког одбора часописа Acta Entomologica Serbica.

ДЕЛО: и Н. Танасијевић, Луцеркина буба и луцеркина бубамара, Бг 1953; и Д. Стевановић, „Насеље компактног слоја земљишта у заједници Querceto-carpinetum serbicum (Фрушка гора)", Архив биолошких наука, 1966, 18, 3--4; „Генетичка структура насеља инсеката једне голе дуне живог песка на Делиблатској пешчари", Архив биолошких наука, 1981, 33, 1--4.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Томановић, „In Memoriam", Acta Еntоmologica Serbica, 2012, 17, 1--2.

Ж. Томановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДОЈЕВИЋ, Михаило

ГРАДОЈЕВИЋ, Михаило, ентомолог, универзитетски професор (Београд, 27. XI 1885 -- Београд, 27. XII 1956). Студирао две године природне науке на Природњачком факултету Карловог Универзитета у Прагу, а затим две године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 1912. Докторирао је 1924. у Прагу, одбранивши дисертацију „Thecodiplosis brachyntera Schwaeg., škůdce borových lesů na Slovensku". Специјализирао је ентомологију у Ентомолошкој лабораторији Музеја природних наука у Паризу код академика Р. Л. Б. Бувијеа и у Париској ентомолошкој станици Националног Агрономског института код акадeмика П. Маршала 1916--1919, а такође је у Француској завршио и два курса из пчеларства, где се први пут упознао са примењеном ентомологијом којој је касније посветио читав живот. По дипломирању је најпре радио као суплент и гимназијски професор у Ваљеву, Куманову и Београду. Изабран је за асистента на Катедри примењене ентомологије Пољопривредно-шумарског факултета у Београду 1920, за ванредног професора на Катедри за ентомологију и примењену зоологију 1932, када постаје шеф те катедре. За редовног професора изабран је 1941, а пензионисан 1954. Као професор ПШФ у Београду формирао је наставу из предмета Заштита шума, Шумарска ентомологија, Пољопривредна ентомологија, Пчеларство и свиларство. Објавио је преко 60 научних и стручних радова из ентомологије, а проучавао је и штитасте ваши, скакавце, кромпирову златицу, термите, поткорњаке и друге штетне врсте инсеката. Посебно је значајан обиман рад „Прилог лепидоптерској фауни Југославије. Лептирови Србије", објављен у Гласнику Југословенског ентомолошког друштва (1930--1931, 5--6). Веома је битан његов рад на ентомолошкој терминологији и номенклатури. Учествујући на многим међународним ентомолошким конгресима успоставио стручну сарадњу са многим познатим ентомолозима у свету. Захваљујући овој делатности Г. је је изабран за члана Чехословачке пољопривредне академије 1926, Интернационалног агрономског института у Риму 1928, Зоолошког музеја у Коимбри (Португалија) 1932, дописног члана Бугарског ентомолошког друштва 1936. и почасног члана Славјанског друштва у Софији. У стручном раду организовао је, планирао и водио са великим успехом на терену акције сузбијања разних штеточина биљака: поткорњака, шљивине штитасте ваши, мароканског скакавца, губара, кромпирове златице, пољских мишева, текуница и хрчкова (Методе за биолошко испитивање средстава против шљивине штитасте ваши (Eulecanium corni Bouche) и других представника породице Coccidae. Št. Radak, Бг 1930; Марокански скакавац у Војводини и борбене мере против њега, Н. Сад 1933; Борба против губара, Н. Сад 1935; Најважнији инсекти штетни за воћке, Бг 1941; „Проблем скакаваца у ФНР Југославији", Заштита биља, 1960, 57--58). Био пионир примене авио-методе у сузбијању штетних шумских инсеката. Декан ПШФ у Београду био је у периоду 1942--1944. После II светског рата радио је у Министарству пољопривреде ФНРЈ и Савезном заводу за заштиту биља. Био је главни уредник часописа Југословенско пчеларство, Напредно пчеларство, Гласник југословенског ентомолошког друштва и стручни редактор за пољопривредну ентомологију у часописима Заштита биља и Биљни лекар. Био је председник Друштва за заштиту биља и дугогодишњи председник Српског пчеларског друштва. Учесник је Балканских ратова 1912--1913. и I светског рата од 1914. Одликован је Албанском споменицом, орденима Св. Саве V, IV и III реда, Св. Александра Невског II степена, Белим лавом III степена, Румунском круном III степена, Југословенском круном IV степена и др.

ДЕЛА: „Methode nouvelle d'examen biologique de larvicides à employer contre la cochenille Eulecanium corni Bouché et autres coccidaes qui excrtènt du miellat", Entomologie, 1933, 1032, 5; „Прва авиоакција у Југославији 1932", Заштита биља, 1951, 6--7; „Питање српскохрватске терминологије у области заштите биља", Заштита биља, 1956, 33.

ЛИТЕРАТУРА: С. Живојиновић, „In memoriam -- Др Михајло Градојевић", Заштита биља, 1956, 37; П. Вукша (ур.), 50 година универзитетског образовања у области заштите биља - фитомедицине, Бг 2009.

Р. Петановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Вршaц

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Вршaц, основана је одлуком вршачког Магистрата 1887. као Градска јавна и школска библиотека. Пре ње деловале су Позајмна библиотека која се помиње 1820, Занатлијска читаоница из 1837, Српска касина из 1838, Општа радничка читаоница из 1882, Српска занатлијска читаоница из 1884. и Наставничка библиотека из 1886. Упоредо са њом деловала је Српска ратарска читаоница, која је основана 1887. и окупљала читаоце и после II светског рата. Постојале су и неколике мађарске и немачке библиотеке у XIX и XX в. Оснивач и први библиотекар Г. б. био је свестрани културни посленик Феликс Милекер. У време оснивања он је сакупио и обрадио 762 књиге. Уочи његове смрти збирка је израсла у књижни фонд од 60.000 томова. Године 1898. музеј и библиотека спојени су у једну установу. Градска власт је 1912. донела одлуку о оснивању српског одељења у тој институцији. После раздвајања библиотечког и музејског фонда 1947, Г. б. је постала самостална, с циљем да негује читање, помаже развој образовања на свим нивоима и омогућава студијски и истраживачки рад. Њен књижни фонд садржи више од 227.000 томова. Библиотечко-информациона делатност одвија се у неколико стручних одељења, у читаоници, у стручним службама и књиговезници. Јавном културном делатношћу бави се Салон књиге са својим разноврсним програмом који обухвата изложбе, трибине, предавања и концерте. Г. б. подстиче читање, пружа конвенционалне каталошке и библиографске информације и учествује у пројекту Виртуелна библиотека Србије (ВБС). Посебне целине у Г. б. представљају збирка завичајних публикација Банатика, радови Феликса Милекера, старе и ретке књиге oд XV дo XIX в., књиге из Стеријине библиотеке и Фонд руске књиге који обухвата дела из XIX и прве половине XX в. Г. б. oбавља матичне функције у библиотечко-информационој делатности у општинама Алибунар, Бела Црква, Вршац и Пландиште. Године 2002. покренула је Библиотечки билтен, ради популарисања књижевности, културе, уметности и библиотекарства. Од 2003. објављује дела писаца -- завичајних аутора. Управници Г. б. били су: Саво Зорић, Софија Бугарчић, Иван Стојановић, а најдуже Душан Белча (1966--1997). Г. б. је добитник Награде Заједнице матичних библиотека Војводине, Награде ослобођења Вршца, Награде „Милорад Панић Суреп" и признања „Век и по српских читалишта".

ЛИТЕРАТУРА: С. Николаш, „Градска библиотека Вршац", Свеске, 2006, 81; Д. Белча, Споменица Градске библиотеке у Вршцу 1887--2007, Вш 2007.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Панчево

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Панчево, настала је 1923. Њене претече биле су Читаоница из 1810, Сербска библиотека из 1840, Касина из 1845, Позајмна библиотека коју је књижар и књиговезац Карл Витигшлагер покренуо 1853. и Библиотека коју је он основао 1867, те Друштво за распростирање корисних књига у народ, које је исте године основао Светислав Касапиновић. Од 1869. деловале су Учитељска књижница, Немачко друштво за читање и друштвеност и Официрска касина. Значајне збирке књига потичу од проте Васе Живковића, издавача браће Јовановића, Љубомира Ненадовића и других познатих Панчеваца, а најбоље је сачувана збирка панчевачке Православне црквене општине. Српска читаоница, званично утемељена 1894, била је претплаћена на велик број часописа и листова. Године 1902. основана је Српска ратарска читаоница, 1914. Библиотека Пучке банке и штедионице А.Д. са вредним књигама на немачком и мађарском, а 1919. Занатлијска читаоница. Те године није успео покушај да се под именом Касина уједине Српска читаоница и локално мађарско културно друштво. Г. б., која се први пут помиње 11. X 1923, настала је захваљујући поклонима грађана. Добивши просторије у згради Магистрата, она се са Музејем сјединила у јединствену установу. Током II светског рата није радила. После ослобођења Панчева 1944. одмах је почела да обнавља књижни фонд под руководством културног посленика Миховила Томандла, а годину дана касније отворена је за јавност, добивши статус самосталне библиотечке установе. У својим збиркама данас чува и омогућава коришћење преко 180.000 књига, 60 наслова часописа и 18 наслова новина. Библиотечко-информациона делатност одвија се у стручним одељењима у којима Г. б. негује и подстиче читање и помаже образовање на свим нивоима. Посебно, њена делатност огледа се у пружању конвенционалних каталошких и библиографских информација, у пружању информација и података из локалне аутоматизоване базе података и у претраживању база података посредством интернета. Посебне целине у књижном фонду представљају књиге некадашње Граничарске библиотеке, Пучке банке и штедионице А.Д. и Библиотеке руске колоније у Панчеву. Од 1980. делатност Г. б. одвија се у модерно пројектованој библиотечкој згради. Друга фаза тог здања, која подразумева даље ширење делатности, тек треба да буде изграђена. Почев од 1995. Г. б. обавља матичне функције у библиотечко-информационој делатности у општинама Ковачица, Ковин, Опово и Панчево. Запажене резултате постиже у јавној културној делатности, организовањем научних и стручних скупова, изложби, промоција, предавања и других манифестација. Г. б. објављује штампане каталоге, библиографије и дела која представљају културно наслеђе и савремено научно и стручно стваралаштво Панчева, Баната и српске културе уопште. Почев од 1944. на челу Г. б. најдуже су били Миховил Томандл (1944--1955) и Ђорђе Влајић (1955--1975). Библиотека је добитник Награде „Милорад Панић Суреп" 1978.

ЛИТЕРАТУРА: В. Пушичић, „Завичајна збирка Градске библиотеке Панчево", Г. Траиловић, „Два века библиотеке у Панчеву", Панчевачко читалиште, 2002, 1.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Суботицa

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Суботицa, основана је 1894. Главни иницијатор њеног оснивања био је професор суботичке гимназије Иштван Ивањи. Он је 1887. Градском савету поднео меморандум у којем је предложио формирање одбора за оснивање јавне библиотеке, изневши концепцију да то треба да буде народна библиотека која ће се трудити да одговори на општеобразовне и културне захтеве публике. Г. б. отворена је 30. XII 1894. У њој су била заступљена дела из области теологије, филозофије, археологије, историје, политике, уметности, лингвистике, природних и примењених наука и белетристике, а међу њима најмногобројнија су била књижевна дела на мађарском језику. У посебно издвојеној збирци нашле су место публикације које су се тематски односиле на Суботицу и Бачку жупанију. Делујући у саставу Друштва за јавну библиотеку и музеј, Г. б. се већ првих годинa суочила са тешкоћама у смештају и са недовољном финансијском подршком. То је довело до распуштања Друштва 1906. и прекида њене јавне делатности. Брига о Г. б. очитовала се каснијих година у настојању угледних Суботичана да обнове њену културну мисију и да вредним донацијама обогате њене збирке. После ослобођења земље 1918. први именовани управник, културни посленик Мијо Мандић, посветио је пажњу стручном сређивању збирки књига, часописа и листова. Он се суочио са чињеницом да су многи буњевачки часописи и листови током рата били спаљени, а књиге које су сачуване биле су толико оштећене да се нису могле читати. Уз то, посебан проблем представљао је недовољан број књига на српском језику. И поред тога, Г. б. је отворена за јавност 1924, а њена делатност, са збиркама старих и ретких књига и завичајних публикација, читаоницом и позајмним одељењем, добила је пун замах 1933. Међутим, до великог застоја у делатности дошло је у раздобљу од априлског рата 1941. до ослобођења Суботице 1944, када је уништено више од 5.000 публикација из њених збирки. Првих година после ослобођења Г. б. је развила делатност јавне библиотеке са универзалном структуром књижног фонда како по садржају тако и по језицима, не занемарујући ни старе и ретке књиге, ни завичајне публикације. Библитечки посленици су се трудили да куповином публикација, поклонима и спасавањем од пропадања обогате традиционалне и актуелне збирке, намењене читаоцима свих старосних и професионалих група. Упоредо са богаћењем збирки, у којима се налази преко 300.000 публикација, Г. б. подстиче интересовање за читање свих узрасних, социјално-професионалних и националних група, те посвећује пажњу библиографском и каталошком описивању српских, буњевачких, хрватских, мађарских и страних публикација. Сарађујући на пројекту Виртуелна библиотека Србије (ВБС), она креира каталошко-библиографске записе у Узајамном електронском каталогу Републике, учествује у њиховој дисеминацији и омогућава коришћење информација посредством интернета. Г. б. обавља матичне функције на територији суботичке општине, а од 1995. ради на уједначеном развоју библиотечко-информационе делатности у општинама Бачка Топола, Мали Иђош и Суботица. На пољу библиографске и библиотечке издавачке делатности објавила је двојезична издања књига Библиографија Мије Мандића (1987), две свеске Суботичке библиографије (1764--1869) (1988, 1993), Каталог књига штампаних у XVI веку које се чувају у суботичкој Градској библиотеци (1990), монографију Сто година Градске библиотеке у Суботици (1890--1990) (1991), те зборник радова Библиотечке услуге (2008). Г. б. је добитник награде „Милорад Панић Суреп", Октобарске награде Града Суботице и Награде Фонда културе Суботице „Др Ференц Бодрогвари". Запажен допринос развоју Г. б. дали су Блашко Војнић Хајдук, Радован Ждрале, Јудита Планкош и други управници.

ЛИТЕРАТУРА: Сто година Градске библиотеке у Суботици 1890--1990, Суб. 1991; М. Тасић, „Библиотечке услуге у Завичајном одељењу Градске библиотеке у Суботици", у: Библиотечке услуге, Бг 2008.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА „ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС", Чачак

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА „ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС", Чачак, основана је 1946. Претече су јој Дружество читања србско-словенских новина од 1848, Читаоница установљена 1860. и Грађанска читаоница обновљена 1921, Уједињена књижница и читаоница која је деловала између 1934. и 1938. и Библиотека у ослобођеном Чачку 1941. Од оснивања континуирано развија свестрану културно-образовну, библиотечко-информациону и истраживачку делатност која се огледа у раду Позајмног, Дечјег, Научног и Завичајног одељења, Одељења обраде књига, Одељења обраде периодике, Читаонице дневне штампе, Центра за дигитализацију и Интернет клуба, те у деловању позајмних збирки и селима општине. Са књижним фондом од 150.000 публикација белетристике, научне и стручне литературе, збирком часописа објављених у Чачку и колекцијама некњижне грађе, она негује културне потребе свеколиког становништва, помаже основно, средње и високо образовање и омогућава студијски и истраживачки рад. Осим тога, трајно чува и проучава завештане збирке Божидарке и Миливоја Филиповића, Наташе и Мишела Бернеа, Јована Давидовића и Синише Пауновића. Читаоцима пружа каталошке и библиографске информације из сопствене базе. Активан учесник у пројекту Виртуелна библиотека Србије (ВБС), креира каталошко-библиографске записе у Узајамном електронском каталогу Републике, учествује у њиховој дисеминацији и омогућава коришћење информација посредством интернета. Од 1995. обавља матичне функције у библиотечко-информационој делатности у општинама Горњи Милановац, Ивањица, Лучани и Чачак, те у Моравичком округу. Од 1964. организује познату годишњу манифестацију посвећену песнику Владиславу Петковићу Дису, а том приликом се додељује „Дисова награда". У домену издавачке делатности објављује лист Дисово пролеће и књиге у едицијама Књига госта, Токови, Збирке дечјих радова, Јубиларна издања и Посебна издања, а у њима публикује дела старијих и новијих домаћих аутора и завичајних писаца. Запажена су јој издања завичајне библиографије. Низом јавних манифестација Г. б. подстиче читање и коришћење књижевних дела и научне и стручне литературе. Руководиоци установе били су: Тиосав Матић, Драгутин Јеремић, Надежда Вилимановић, Добривоје Благојевић, Александар Јовашевић, Владислав Поповић, Биљана Николић, Љубомир Марковић, Радојко Николић, Даница Оташевић. Г. б. је добитник Награде „Милорад Панић Суреп", Октобарске награде Скупштине општине Чачак и Вукове награде.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Марковић, Читалишта и библиотеке, Чачак 1987; Д. Оташевић, Градска библиотека 1848-1998, Чачак 1998.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА „ВУК КАРАЏИЋ", Косовска Митровица

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА „ВУК КАРАЏИЋ", Косовска Митровица, основана је 1945. Претеча јој је ђачка библиотека у Гимназији, која је званично установљена 1915, али у ратним годинама није радила. После I светског рата оживели су је ђаци Гимназије, који су 19. I 1919. одржали представу Џандрљиви муж Јована Стерије Поповића, наменивши део прихода за куповину књига сиромашним ученицима, а део за ђачку библиотеку. Следеће године Друштво трезвене младежи „Братство" основало је читаоницу која је позвала пријатеље и писце да јој поклањају књиге. Прва јавна библиотека основана је 1937, али је убрзо престала да ради пошто је читаоцима презентовала литературу левичарског садржаја. Прва културна установа у ослобођеној Косовској Митровици, јавна библиотека „Вук Караџић", основана је на иницијативу просветних радника и угледних грађана. У њеном књижном фонду било је 1.700 књига, углавном из области књижевности са извесним бројем књига на страним језицима. До 1999. књижни фонд је нарастао на 114.000 публикација, међу којима је било 58.000 књига на српском језику, 500 на руском, немачком, француском и енглеском језику, док су готово половину чиниле књиге на албанском и турском језику. Од 1999. до 2000, када је нестао или је уништен велик број публикација, књижни фонд смањио се на 33.010 књига. Од тога 18.200 публикација није доступно читању и читаоцима, будући да Библиотека сада располаже простором од само 100 м². У њој се одвија интензивна библиотечко-информациона делатност. Књижни фонд је каталошки обрађен и смештен по систему Универзалне децималне класификације. Посебна пажња посвећена је раду са читаоцима свих узрасних, образовних и социјалних група, а посебно место има сарадња са другим библиотекама у Републици Србији путем међубиблиотечке позајмице. Скромно је технички и информационо опремљена. У њој се одвија значајна културна и издавачка делатност. Библиотека је добитник низа признања: Новембарског признања Скупштине општине Косовска Митровица, Награде Заједнице матичних библиотека Србије, Награде „Милорад Панић Суреп" и Вукове награде.

ЛИТЕРАТУРА: О. Стевић, „Градска библиотека Косовске Митровице", Савремена библиотека, 2007, 24.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА „КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ", Сомбор

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА „КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ", Сомбор, основана је 1859. Иницијатор оснивања, сомборски финансијски чиновник и љубитељ читања Карло Бијелицки, имао је на уму формирање општинске јавне библиотеке окренуте културним и образовним потребама сомборских грађана. Окупивши 1857. у највећем броју сомборску интелигенцију, он је најпре организовао Удружење за оснивање Општинске библиотеке. Прва годишња скупштина чланова те установе била je 1859. Библиотека је одмах добила шири регионални значај, будући да је окупила чланство из Сомбора, Апатина, Гомбоша (Богојева), Крњаје (Кљајићева), Купусине, Пригревице, Парабућа (Раткова), Сивца, Сонте, Српског Милетића, Станишића и Стапара. Она је убрзо прерасла сталешке и националне оквире окупивши грађанску интелигенцију, индустријалце, велепоседнике, економе, трговце, занатлије и ученике, а међу учлањенима биле су и 23 жене. Од настанка ова библиотека је водила рачуна о културним потребама својих чланова определивши се да набавља књиге на матерњим језицима житеља. Правилима за руковање, које је 1909. донело Удружење за одржавање Градске библиотеке, утврђени су јавна делатност и процеси рада у њој. Према одредбама тих правила, Одбор Г. б. бринуо је о набавци и куповини књига, о ауторском каталогу и топографској картотеци, као и о коричењу публикација. Г. б. је и током II светског рата остала доследна у остваривању дефинисаних општих културних циљева, позајмљујући читаоцима књиге и на српском и на мађарском језику. У другој половини XX в. Г. б. је наставила да посвећује пажњу читању и развијању културних и образовних потреба становника у граду и околним насељима. У том циљу организовала је рад у Позајмном и Дечјем одељењу у граду и у огранцима у општини. Посебну пажњу посвећује попуњавању збирки, подстиче читање међу децом, омладином и одраслим читаоцима, омогућава коришћење литературе у основном, средњем и високом образовању и студијском раду, шири интересовање за старе и ретке књиге, брижљиво негује завичајну збирку посвећену ствараоцима и стваралаштву у Сомбору (са штампаним каталогом), чува легате сомборских аутора (Петар Коњовић, Карољ Вертеши, Данило Грујић) и са књижним фондом који броји 345.000 публикација у Сомбору и у 14 сеоских огранака представља значајан културни и информациони потенцијал. Kao учесник у пројекту Виртуелна библиотека Србије (ВБС), Г. б. креира каталошко-библиографске записе у Узајамном електронском каталогу Републике, учествује у њиховој дисеминацији и омогућава коришћење информација посредством интернета. Г. б. обавља матичне функције на територији сомборске општине, а од 1995. стара се о уједначеном развоју и унапређивању библиотечко-информационе делатности у општинама Западнобачког округа. У издавачкој делатности Раванград од 1979. објављује дела завичајног и ширег културноисторијског значаја. Континуирано објављује књижевни часопис Домети и едиције књига Голуб, Лаза Костић, Семе, Вељкова голубица и Сомборска баштина. Допринос културном животу Града Г. б. пружа организујући књижевну манифестацију „Вељкови дани", посвећену Вељку Петровићу, промоције својих издања, јубиларне и тематске изложбе, књижевне сусрете, радионице и друге видове културног деловања. Управници Г. б. били су: Стефан Илкић, Јанош Херцег, Радивој Плавшић, Лепосава Миленовић, Миро Вуксановић, Миљана Зрнић и др. Г. б. је добитник Ордена рада са сребрним венцем, Награде „Искра културе", Октобарске награде Града Сомбора, Награде „Милорад Панић Суреп", Вукове награде и других признања.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Плавшић, Стогодишњи развој и рад Градске библиотеке у Сомбору 1859--1959, Со 1959; „Сто двадесет година сомборске библиотеке", Домети, 1979, 16, 17; Р. Плавшић, М. Војновић, Монографија Српске читаонице „Лаза Костић" у Сомбору, 1845--1960--2016, Со 2016.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА У НОВОМ САДУ

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА У НОВОМ САДУ, највећа јавна библиотека у Војводини, наставља традицију новосадске Српске читаонице, основане 1845. Српска читаоница је деловала као јавна установа Срба у Новом Саду и била је оснивач Српског народног позоришта и других културних институција и друштава у XIX в. Године 1958, поставши Одлуком Народног одбора новосадске општине самостална установа, Г. б. је објединила позајмно одељење Библиотеке Матице српске са дотадашњом мрежом рејонских, синдикалних и сеоских књижница и постала средиште библиотечке, информационе и културне делатности у Граду и општини. Развивши се у савремену јавну библиотеку, она организује делатност у 22 градска и сеоска огранка, омогућава коришћење посебних фондова (фонд стручне литературе из области библиотекарства и позајмни фонд британске књиге) и сакупља и чува завичајну збирку публикација које репрезентују новосадско духовно стваралаштво. Са књижним фондом који броји више од 475.000 књига, збирком од 1.400 наслова часописа и новина те разнородном некњижном грађом омогућава испуњавање образовних, културних, научних и стручних потреба читалаца свих узрасних, социјалних и професионалнх група. Запажене резултате у подстицању читања остварују Позајмно одељење „Ђура Даничић" и Дечје одељење у средишту Градa, као и градски и сеоски огранци. Процеси библиотечког и информационог рада су аутоматизовани а на тај начин су читаоцима доступне каталошко-библиографске информације из локалне базе података Г. б. Значајан допринос раду пружа Информационо-документациони центар са читаоницом, који обједињује традиционалне и oнлајн садржаје намењене ученицима, студентима, истраживачима и другим корисницима научних и стручних информација. Поред комуникације посредством интернета, Центар омогућава коришћење специјализованих база података ИНГ-ПРО (база правних прописа која обухвата службене листове од 1945) и ЕБАРТ (база медијске архиве која обухвата чланке из 15 дневних и недељних листова од 2003). За непосредну доступност публикација које се користе, од значаја је брига о превентивној и трајној заштити књига и друге библиотечке грађе. Од 1995. Одељење Г. б. за унапређивање, развој и надзор над библиотечком делатношћу обавља матичне функције у библиотечко-информационој делатности на територији Јужнобачког округа. Библиотека објављује дела која у едицијама Благо завичаја, Баштиник, Завичај, Преводи и Новосадски манускрипт афирмишу завичајне културне вредности. У домену јавне културне делатности приређује књижевне сусрете, промоције, трибине, предавања, изложбе, концерте, семинаре, радионице, интерактивне програме и сродне садржаје. Руководиоци Г. б. били су Ксенија Иличић, Милош Стојановић, Десанка Мидић, Владимир Јокановић, Радован Ждрале, Милојко Милутиновић, Светозар Грујић, Драган Којић. За успешан рад и постигнуте резултате Г. б. је два пута примила Награду „Милорад Панић Суреп", Првомајску награду за рад Дечјег одељења, Октобарску награду Новог Сада и Награду „Искра културе".

ЛИТЕРАТУРА: Српска читаоница -- Градска библиотека у Новом Саду: Споменица 1845--1995, Н. Сад 1996; М. Анђелковић, Прилози за историју Градске библиотеке у Новом Саду (1958--2008), Н. Сад 2009.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА БОЛНИЦА ЗВЕЗДАРА

ГРАДСКА БОЛНИЦА ЗВЕЗДАРА, у Београду, основана је и почела да ради септембра 1935. Камен темељац за Градску болницу у Београду постављен је и освећен октобра 1933, на основу тестамента Николе Спасића који је својим завештањем оставио новац. За непуне две године никло је фасцинантно здање чувеног архитекте Игњата Поповића које и данас плени својом једноставношћу и монументалношћу. Први болесници су примљени 1. XII 1935. и овај датум је прихваћен као дан Г. б. З.

У почетку болница је имала 100 постеља са могућношћу проширења до 150. Примали су се само интернистички болесници, док су се заразни (ТБЦ, инфективне болести) лечили у одговарајућим установама. Синопсис развоја Г. б. З. могао би се сумирати у неколико фаза: Први период (од оснивања до почетка II светског рата) подразумевао је експанзивну фазу са повећањем броја кревета до 200 и отварањем грудног и гинеколошко-акушерског одељења уз већ постојеће интернистичко. Други период (1941--1945) у знаку је стагнације и претварања цивилне болнице у ратну што је изискивало формирање хируршког одељења 1943. До краја рата болница је функционисала искључиво као хируршка установа (друга одељења су пресељена у друге болнице у Београду или ван њега). Трећи период (1946--1952) донео је реструктурирање и формирање савремене болнице за цивилне потребе. Поред већ постојећих одељења (интерно, грудно, хируршко, гинеколошко-акушерско) са радом започиње и ОРЛ одељење, а стварају се основе за побољшање дијагностике (рентгенолошко одељење и лабораторија). Сва одељења су била у истој згради, задужбини Николе Спасића, где је данас лоцирана Хируршка клиника. Четврти период (1952--1966) могао би се означити као „златни период". Специјалистичка поликлиника је формирана јуна 1962. у новој згради. Поред наведених одељења формирају се очно и геријатриjско одељење (друго на Балкану), која ће касније умногоме допринети успеху у раду. Г. б. З. Геријатријско одељење основано је на предлог Михајла Андрејевића 1963. Биохемијска лабораторија је проширена микробиолошком и серолошком дијагностиком. Апотека болнице утростручује рад доласком Миле Милутиновић 1963. Један од најзначајнијих момената у развоју Г. б. З. је отварање наставне базе Медицинског факултета у Београду (1952), потом и Стоматолошког факултета у Београду (1967), а касније Више дефектолошке школе, Дефектолошког факултетa, Више и Средње медицинске школе, као и Више школе за економику домаћинства.

Крајем 1966. у болници је радило 18 наставника и сарадника Мед. ф. у Београду. До краја прошлог века тај број је умногоме нарастао, тако да је КБЦ „Звездара" данас највећа наставна база Мед. ф. у Београду и једина за Стоматолошки факултет. Коначно 1966. Г. б. З. постаје наставна база и за последипломско усавршавање лекара (специјализације, субспецијализације).

Пети период (1966--1985) увелико се поклапа са временом када је Војислав Плећаш био управник болнице. Он је побољшао организацију рада, проширио капацитете болнице (отворени су Неуропсихијатријско одељење, одељење за физикалну медицину, одељење за патологију, зубно одељење, институт за кожне и венеричне болести, кабинет за трансфузију крви, и припаја се дечија болница „Др Олга Дедијер"), унапредио кадровску политику са оријентацијом на пријем младих и квалитетних кадрова и развојем стручног и академског рада. Зграда бивше ВМА у ул. Рифата Бурџевића припојена је болници 1984, тако да је болница расута на великом комплексу земљишта, што представља озбиљан проблем са становишта организације медицинске службе. Г. б. З. је променила име у КБЦ „Звездара" августа 1985.

Шести период (од 1985. до данас) карактерише се уобичајеним тешкоћама и проблемима везаним за организацију стручног рада, опремање болнице савременим медицинским апаратима (скенер, ангиосала), недостатак финансијских средстава. Нарочит допринос болници дали су лекари, начелници појединих одељења и управници Богдан Косановић, Михајло Андрејевић, Митар Митровић, Милета Магарашевић, Василије Јовановић, Бранислав Мајсторовић, Борислав Најдановић, Сотир Станковић, Иван Станковић, Богдан Плећаш, Петар Королија, Милан Андрејевић, Обрен Поповић, Драгослав Иванковић, Михајло Здравковић и др.

ЛИТЕРАТУРА: Педесет година у служби здравља, Бг 1985; М. Андрејевић, Стварали су Градску болницу 1936--2006. (70 година рада КБЦ „Звездара" у Београду), Бг 2007.

С. Димковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА КУЋА

ГРАДСКА КУЋА У СУБОТИЦИ, монументално здање на главном тргу које доминира централним градским језгром. Грађена је према пројекту будимпештанских архитеката М. Комора и Д. Јакоба (1908--1912) као административно-трговачки центар, а стилски је конципирана у духу мађарске сецесије. Главну карактеристику и препознатљивост објекта чини синтеза архитектуре и уметничких заната романтичарске националне мађарске орнаментике и савремене моделације. Истовремено, она представља ново схватање архитектонског концепта и тежњу за усклађивањем форме и материјала, што се огледа у решењу основе, функционалном распореду просторија, аутентичним архитектонским и декоративним детаљима (зидне жолнаи керамичке облоге, витражи, резбарено ковано гвожђе). Приземље је пројектовано као јавни простор за локале и градску кафану, а спратови за канцеларије градоначелника и великог жупана, већнице и админстративне канцеларије и полицију. Северна страна са аркадама има вестибил у централном делу, с обе стране оивичен мањим просторијама, подножјем два неједнака торња. Карактеристични декоративни мотиви су листови, цветови лала, срца, паунова пера и флоралне траке као део традиционалне мађарске уметности, док посебно место заузимају витражи на прозорима, дела најпознатијих мађарских витражиста Шандора Нађа и Микше Рота, који се убрајају у најдрагоценије примере ликовне уметности с почетка ХХ в. Зграда и данас има административно-трговачку намену у складу с потребама савременог доба. Први је заштићени објекат на територији Војводине од 1967, а од 1991. има статус споменика културе од изузетног значаја за Републику Србију.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дуранци, Архитектура сецесије у Војводини, Суб. 2005; Г. Марковић, С. Пејић (ур.), Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Бг 2007.

И. Весковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „ЖАРКО ЗРЕЊАНИН"

ГРАДСКА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „ЖАРКО ЗРЕЊАНИН", основана је у Зрењанину 1946. Њене претече су Библиотека и читаоница из 1838, Српска библиотека и читаоница из 1861. и Библиотека Мађарског културног удружења из 1881, те још неколико сталешких, школских и црквених библиотека које су постојале у XIX в. Утемељена на сачуваним традиционалним збиркама српских, мађарских и немачких књига и на савременом књижном фонду, она омогућава неговање и подстицање читања, опште и школско образовање, стручно усавршавање, студирање те наставно-научни и истраживачки рад. Културна, едукативна и библиотечко-информациона делатност одвија се у стручним одељењима библиотеке. Са више од 170.000 књига, са часописима и новинама које трајно чува и завичајном збирком у којој су окупљене зрењанинске и регионалне публикације, представља значајан потенцијал за културни, образовни и библиотечко-информациони рад на свим нивоима. Посебна пажња посвећена је књигама за децу и пратећим манифестацијама које анимирају најмлађе читаоце, те публикацијама намењеним општем и стручном образовању. Са своје стране, за истраживачки рад посебну вредност имају рукописна грађа, сепарати, картографска збирка, музикалије, фотографије, филмови и електронски извори. Библиотека упућује читаоце на конвенционалне каталошко-библиографске информације, на информације и податке из локалне аутоматизоване базе података и омогућава претраживање података у глобалној мрежи интернета. Посебну организациону целину представља Клуб књиге у којем су обједињени набавка и књижарска продаја публикација. Клуб књиге издаје и дистрибуира едиције Савремена проза, Савремена поезија, Књижевност за децу и омладину, Посебна издања, Сусрети, Феникс и друге. ГНБ је издавач часописа Улазница. У свом саставу има штампарију, књиговезницу и службу општих послова. При ГНБ делује Фонд „Тодор Манојловић" који објављује Манојловићева изабрана дела. Од 1995. обавља матичне функције у библиотечко-информационој делатности у општинама Средњобанатског округа: Житишту, Зрењанину, Новој Црњи, Новом Бечеју и Сечњу. Организује јубиларне и промотивне изложбе значајних публикација, приказе актуелних ауторских дела, књижевне сусрете са писцима и друге културне манифестације којима подстиче интересовање читалаца и развој културног живота. Значајан допринос развоју ГНБ пружили су управници Мара Тодоровић, Радојица Томашевић и др. Библиотека је добитник Награде „Милорад Панић Суреп", Награде „Искра културе", Октобарске награде Града Зрењанина, Награде Змајевих дечјих игара, Награде Младог поколења и Вукове награде.

ЛИТЕРАТУРА: А. Достанић, „Основна обележја Градске народне библиотеке 'Жарко Зрењанин' из Зрењанина", Библиотечки билтен, 2002, 7--8.

Р. Мићић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКЕ ШКОЛЕ

ГРАДСКЕ ШКОЛЕ, прве световне школе које су у западној Европи средином средњег века оснивале градске управе (магистрати), цехови и гилде, а ради стицања практично потребних знања за извршавање разноврсних послова. У западној Европи све до средине средњег века постојале су искључиво црквене школе, у служби књишког образовања ондашњег свештенства. Због тога је, с изузетком Италије, у којој се највише задржала римска традиција значајнијег лаичког образовања, било мало писмених људи изван свештеничког сталежа и поред тога што је писменост била неопходна ондашњим правницима, трговцима, занатлијама па и дворјанима. Отуда се као неки вид ускраћивања црквеног монопола над образовањем у западној Европи приступило отварању г. ш. Будући да су имале првенствено практичну намену, у настави су преовладавали световни или практични садржаји. У зависности од њиховог оснивача у тим школама се писменост најпре стицала на латинском, а касније и на матерњем језику. Наставно-предметни садржаји највише су се односили на учење латинског и матерњег језика, елемената пословног дописивања, математике и других практичних садржаја.

Школе под овим називом су се најпре појавиле на Западу, у XII и XIII в., а онда и у нашим крајевима. Забележено је да се прва г. ш., где је био настањен и српски живаљ, појавила у Дубровнику 1333. Доцније их је било у Задру и другим приморским местима, а потом у Загребу и другим градовима удаљенијим од приморја. Непосредни разлози за отварање школа пословно-практичне и уопште световне оријентације у Дубровнику нису били везани само за утицаjе из Италије, него и у то време веома разгранату трговачку делатност Дубровачке републике, а потом и развијено занатство и поморски саобраћај, као и процвата ондашње књижевности и песништва. У теоријско-педагошком, али и духовно-практичном смислу, подстицај отварању и издржавању школа од стране градских управа или магистрата у првој половини XVI в. нарочито су имали Лутерови реформацијски погледи на улогу школе. Он је 1524. посебним прогласом позвао све градске управе „да оснивају и издржавају хришћанске школе" како би се у њима сва деца описменила (најпре на латинском, а онда и на матерњем језику) и стеченим умећем читања светих књига постала добри хришћани (протестанти). Истовремено, Лутер је предлагао, што је прихватљиво и са аспекта световних погледа на улогу школе, да се на основном нивоу осим религијских садржаја уче читање, писање и рачун, а на вишем и највишем школском нивоу (за оне који ће се посветити студирању) грчки и хебрејски језик, књижевност, историја, математика, музика и певање, као и логика, реторика и поетика.

Код српског живља који се после сеоба нашао под аустријском и аустроугарском влашћу, после спроведене школске реформе царице Марије Терезије и Јозефа II, а по обрасцу Фелбигера (преко Т. Ј. Миријевског, У. Несторовића и Ђ. Натошевића) у систему школа спомиње се и тзв. главна школа. Истовремено, та се школа називала и г. ш. Међутим, овде је реч о посебном типу основне школе која је требало да се оснива у градовима или у већим местима, што значи да није реч о градској средњовековној (средњој) школи. Исто тако, и у школском систему који је остварен у Србији у другој половини XIX в. неке су школе називане градским, али овде није реч о типу школа које су се у средњем веку појавиле као реакција на дотадашње постојање само црквених школа или школа у служби црквених интереса и потреба.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мићевић, Историја српског народа, Бг 1912; Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку, Ср. Карловци 1929; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; Л. Жлебник, Општа историја школства и педагошких идеја, Бг 1965; Р. Достанић, Натошевићева реформа школа, Н. Сад 1987; Н. Гавриловић, Урош Несторовић -- живот и дело, Со 2003.

П. Јанковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

непознат

ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ИНФОРМАТИКУ И СТАТИСТИКУ → ЗАВОД ЗА ИНФОРМАТИКУ И СТАТИСТИКУ, Београд

ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ,

ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, Београд, јавно здравствена, здравствено промотивна и стручно методолошка установа, која за потребе Београда обавља социјално-медицинску, хигијенско-еколошку, епидемиолошку и микробиолошку делатност. Оснивач установе је Република Србија, а њен задатак је да прати и проучава здравствено стање и здравствену културу становништва, стање и квалитет животне средине, узроке појаве и ширења заразних и других болести, факторе ризика по здравље (незаразних болести и нарушавања животне средине), организацију и рад здравствене службе и коришћење здравствене заштите. ГЗЈЗ је у својој историји у више наврата мењао име, оснивача, правно-формални статус и организациону структуру. Санитетско одељење (1910), које је у свом саставу имало Бaктериолошку и Хемијску лабораторију, након две деценије (1929) прераста у Дирекцију за социјално и здравствено старање Општине Београд. Затим је формиран Епидемиолошко-бактериолошки завод Београд 1947, који 1952. прераста у Хигијенски завод Београд, пет година касније у Завод за народно здравље Београд за послове Здравственог центра за подручје Београда, а 1980. у Градски завод за заштиту здравља. Новим Законом о здравственој заштити, трансформација 23 регионална завода за заштиту здравља у заводе за јавно здравље представљала је законску основу, претходно реализоване значајне трансформације ових установа, у оквиру Плана мреже здравствених установа у Србији. Заводи су основани за територију више општина, односно за територију града, а Институт за јавно здравље за територију Републике, односно Аутономне покрајине. Данас ГЗЈЗ чине засебне организационе целине -- Центри, а не више делатности, чиме су створени бољи услови за сарадњу, координацију активности и тимски рад. Директори ГЗЈЗ били су: Д. Качаревић, Р. Ђулаковић, Б. Жарковић, Т. Марковић, Р. Марјановић, П. Тодоровић, С. Максимовић, Д. Вучић, В. Ђерковић, С. Гајић, С. Тошовић и Д. Матијевић. ГЗЈЗ је радио на очувању и унапређењу здравља становника Београда; на идентификовању, редуковању/елиминацији водећих фактора ризика који угрожавају здравље становника Београда везаних за стил живота и животну средину; на смањењу инциденце и преваленце водећих обољења у структури обољевања и умирања становника Београда (хроничних незаразних болести) афирмацијом промоције здравих стилова живота, превенцијом болести, развојем здравих окружења и заштитом животне средине; на унапређењу ефективности и ефикасности свих акција и интервенција у области јавног здравља, посебно у локалној заједници, уз редукцију неједнакости у здрављу; на развијању мултисекторске и мултидисциплинарне сарадње и партнерских односа са локалном заједницом, владиним и невладиним сектором; на преузимању водеће улоге координатора и промотера јавно-здравствених акција и интервенција на нивоу Београда. Од оснивања ГЗЈЗ бележи узлазни тренд развоја, који је резултирао усложњавањем и повећањем обима рада, кадровским јачањем, опремањем најсавременијом опремом, увођењем нових лабораторијских и других метода, те стандарда квалитета. При томе, нису занемарени услови рада и стандард 330 радника од којих je 185 здравствених радника/сарадника (51 лекар специјалиста, четири доктора, 15 магистара наука и 12 примаријуса). ГЗЈЗ је водећа институција у већини области којима се бави.

ИЗВОР: Архива ГЗЈЗ.

Д. Матијевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ХИТНУ МЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ, Београд

ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ХИТНУ МЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ, Београд, здравствена установа од посебног друштвеног и здравственог интереса за Београд и Републику Србију. Корени организованог пружања хитне медицинске помоћи сежу до 1866, када су власти Вароши биле у обавези да оснују Општинску амбулаторију. Министар унутрашњих дела је 1871. прописао прецизне одреднице које регулишу рад Општинске лекарске службе, садржане у „Наставлењима за лекаре обштинске". „Наставлења" су први нормативни акт у историји организованог пружања хитне медицинске помоћи у Београду и Кнежевини Србији. Већ 1872. Управа вароши Београда набавила је у Бечу модерно санитетско возило са коњском запрегом типа Mundy. Усвајањем Закона о уређењу санитетске струке и очувању народног здравља 1881. постављени су темељи модерне здравствене заштите становништва у Србији и пружања хитне медицинске помоћи (Брза помоћ и спасавање). Овој делатности су припадали сви „случајеви у којима обштински лекар мора у свако доба дана или ноћи притећи у помоћ -- када се породиља мучи да роди, механичке ране и крволиптање и сви хитни случајеви у којима је живот у опасности." Први шеф Брзе помоћи и спасавања и Обштинске лекарске службе био је др Павле Стејић. Та се служба 1937. трансформише у Станицу за хитну помоћ а 1969. у Завод за хитну медицинску помоћ. Као једна од најстаријих здравствених установа у Републици Србији, Завод је кроз XX в., делећи судбину са својим народом, био од неприкосновеног значаја у пружању хитне медицинске помоћи у масовним несрећама, елементарним катастрофама и ратним конфликтима (I и II светски рат). Беспрекорно организоване, стручно оспособљене, солидно опремљене и патриотски мотивисане, све екипе, лекарске и транспортне су, такође, успешно и квалитетно збринуле жртве Нато агресије у Београду 1999.

Научни часопис ургентне медицине Хало 94, чији је власник и издавач Завод, индексиран је и регистрован као часопис од националног значаја, који се свеобухватно бавио проблематиком целокупне ургентне медицине. Он је имао престижан национални и интернационални уређивачки одбор, а излазио је у периоду 1996--2005. Укупно је објављено 32 броја (гл. и одг. уред. Н. Мацура, председник Научног одбора В. Кањух, логистика З. Дурлевић). Од 2013. часопис излази у електронској форми.

Челници Завода били су: П. Стејић, Д. Николајевић, М. Гођевац, Д. Радишић, Х. Јоксимовић, М. Васић, Д. Вујановић, М. Божовић, Д. Лукић, В. Милетић, Д. Настић, В. Јанковић, П. Петровић, С. Стожинић, С. Дуњић, Ј. Давидовић, Б. Златар, З. Дурлевић, Д. Јанковић, А. Маринковић, Б. Јосифовски, Б. Лазић, Н. Иванчевић, Г. Чолаковић. Завод представља референтну здравствену установу за збрињавање тешко повређених и критично оболелих особа, прехоспитални транспорт, превоз пацијената на хемодијализу, као и за израду стручно-методолошких упутстава, доктринарних ставова и протокола у раду екипа хитне медицинске помоћи. Могућности Завода су велике, са преко 900 запослених, од тога око 260 лекара, са 23 лекарске екипе у смени, 15 подстаница дислоцираних широм Београда (што је један од разлога ефикаснијег деловања тако да просечно време доласка лекарских екипа на лице места код позива I реда хитности износи 9,34 минута). Просечно се годишње оствари око 100.000 лекарских прегледа на терену (око 10% су позиви I реда хитности, нпр: око 2.200 пацијената са акутним коронарним синдромом). Као такав, Завод је добио круцијалан статус у систему ургентне медицине у Србији, као њен мобилни и најистуренији део.

ЛИТЕРАТУРА: П. Петровић, З. Дурлевић, 130 година Градског завода за хитну медицинску помоћ у Београду, Бг 2010.

З. Дурлевић; В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКИ ЗАКОН

ГРАДСКИ ЗАКОН, у правноисторијској литератури устаљен назив за српски превод византијског царског законика, обелодањеног крајем IX или почетком X в., познатог под именом Πρόχειρος νόμος или Πρόχειρον. Српски превод Прохирона укључен је у Законоправило Светог Саве као главни извор његовог законског дела. Прохирон садржи избор закона из брачног, наследног, приватног, кривичног права и судског поступка, подељених у 40 глава и црпених поглавито из Јустинијановог законодавства. Као 55. поглавље, налази се у свим сачуваним рукописима Савиног законоправила, у мешовитом зборнику Хил. 466, са почетних пет глава Законоправила, а самостално у данас изгубљеном рукопису светогорског Манастира Светог Павла. Наслов српског превода Прохирона гласи Закона градскаго глави различни ва четирехдесетех гранех, а завршна реченица Кончаше се с Богом грани градскаго закона числом 40. Осим наведеног примера, у Савином законоправилу изразом Г. з. редовно се преводи грчко πολιτικός νόμος, у општем значењу световног закона. Дакле, тај израз се не односи на Прохирон, али ни на градско ни на грађанско право, него истиче елементарну поделу законодавства и правне надлежности у Византији -- на црквено (правила, канони, κανόνες) и световно, царско (закони, νόμοι, νόμοι πολιτικοί, νόμοι βασιλικοί) право. На пример, тумачење 132. правила помесног сабора у Картагини каже да и градски закони забрањују тужиоцима да за сведоке узимају своје укућане, а затим упућује на одговарајуће одредбе из Василика. Са истим значењем користи се и именица закон без атрибута, као у грчким предлошцима, док придев градски значи световни и у изразима градски устав, судиште, судија. На исти начин и у српском преводу Синтагме Матије Властара Г. з. замењује πολιτικός νόμος. Већ у уводном одељку о историји римско-византијског световног законодавства каже се: Још и о градским законима, где им је исходиште и како су постали, а наслов поглавља А--4 гласи О куповини и продаји. Закони градски (тј. световни закони, јер канони ту материју не обрађују). Матија Властар је, међутим, изразе νόμοι πολιτικοί и νόμοι βασιλικοί заменио већ после главе А--13 краћим, али истозначним νόμοι, што се одразило и на одговарајући српски превод. Редактори Скраћене синтагме били су још рестриктивнији, задржали су углавном именицу закон(и), али и увели синониме Закон царски и Суд царски. Допуна 101. члана Душановог законика изједначава разбојника с умишљајним убицом и одређује висину казне како пише у Законику Светих отаца, у градским гранама. Одредба 79, 39. гране превода Прохирона у Законоправилу заиста прописује казну за умишљајног убицу, али израз градске гране упућује на поглавља (наслове, гране) са световним законима у Законоправилу, а не искључиво на наслов превода Прохирона. Могуће је да је израз Г. з. у наслову превода Прохирона узет у општем смислу световног (грађанског) закона, тј. да наслов упућује на то да следи одељак од 40 поглавља световног законодавства. Томе у прилог говори и одговарајућа одредница у прегледу садржаја Законоправила (Различите законске главе у 40 грана), као и чињеница да у многобројним сачуваним грчким преписима Прохирона нема ниједног који носи наслов еквивалентан овом у српском преводу. Вероватно је због тако уопштене почетне одреднице превода Прохирона у првобитној редакцији Светосавског законоправила, у познијим преписима додат наслов, често у виду глосе, Заповеди Леона премудраго цара и сина јего Константина Багророднаго. Поменути самостални препис из Манастира Светог Павла носио је управо овај наслов. Ипак, назив Г. з. за српски превод Прохирона наставио је да постоји упоредо. Користи га састављач српске правне компилације из XVII в. познате под називом Суд цара Леона и Константина, када упућује на изворе одредаба о подели ратног плена, између осталог на царске књиге Закона градскога грана 40.

У српским изворима има примера где израз Г. з. упућује на законодавство градова, статуте. На крају разрешнице рачуна коју је цар Душан издао Дубровчанину Мароју Гучетићу 1355. каже се: и ову му милост записа царство ми по закону градскому, тј. према одредбама Дубровачког статута који је обавезивао грађане Дубровника у служби српских владара да од њих исходе потврду о измиреним рачунима након престанка службе. Наслов 176. члана Душановог законика у Раковачком рукопису, који прописује начин суђења у градовима Српског царства, гласи: О градском закону суд.

ИЗВОР: Н. Дучић, „Крмчија морачка. Опис рукописа. Фотијеви предговори. Градски закон", ГСУД, 1877, II, 8.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бенеманскiй, Ὁ Πρόχειρος νόμος императора Василiя Македонянина, Сергiевъ Посадъ 1906; А. Соловјев, „Градски закон у средњевековној Србији", АПДН, 1928, 16, 33; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКИ САОБРАЋАЈ

ГРАДСКИ САОБРАЋАЈ, организовани, масовни превоз људи који се обавља на урбаној територији града. До XVII в. тај саобраћај се обављао углавном коњским запрегама или воденим путевима, јер су велики градови формирани претежно на обалама река или мора. Са повећањем броја становника у градовима расла је и потреба за квалитетнијим превозом, па је почело коришћење организованог саобраћаја са коњском вучом. Развојем г. с. омогућено је територијално ширење градова, а самим тим и повећање броја становника, чему је допринео и нагли индустријски развој и његова концентрација у великим градовима. Због велике густине насељености и високог интензитета кретања урбане средине захтевају успостављање масовног превоза. Функционалност града у економском и социјалном смислу је условљена доступношћу услуга саобраћаја за све његове становнике, тако да је неопходно постојање јавног сервиса који ће омогућити мобилност градског становништва. Историја масовног превоза је блиско повезана с индустријализацијом, урбанизацијом, те одвајањем места становања људи од њиховог радног места.

Организовани градски превоз почиње да се развија у XVII в. У Лондону се 1600. појављују кочије за изнајмљивање, а 1634. добијају дозволу да крстaре градом. У Паризу се 1617. појављују носиљке за изнајмљивање, а организовани превоз кочијама је почео касније. Испред хотела у улици Светог Фиакра (Rue Saint Fiacre) 1866. било је стајалиште кочија за најам, које су Парижани због улице назвали фијакер. У Бечу је 1893. издата прва лиценца за фијакер. У Новом Саду је 1884. превоз фијакерима регулисан статутом. Париски транспорт је регулисан почетком XIX в. и возила јавног превоза нису могла да циркулишу без специјалне дозволе, a 1828. се појављују први (double decker) омнибуси с коњском запрегом. Омнибуси са коњском запрегом се појављују у Лондону 1824, у Њујорку 1832. и имали су до 20 седишта, са додатним седиштима на крову. Први омнибус сервис у Берлину се појавио 1825.

Недовољни капацитет возила, лоша подлога улица и квалитет точкова доводе до појаве трамваја са коњском вучом. Ови трамваји су примали око 30 путника. Појављују се у Њујорку 1832, а у Паризу 1871. Тражење замене за коњску вучу је утицало на развој возила покретаних парном машином (Енглеска 1830, Париз 1875). Ова возила су била тешка, спора и бучна, тако да нису привлачила инвеститоре. У исто време су развијани и погони на компримовани ваздух. Овај систем показао се као непоуздан а стационарни компресори су трошили много горива. Трамвај вучен ужетом примењен је први пут у Лондону 1840, a у Њујорку 1868, али се систем показао као незадовољавајућ. Основни механизам се састојао од витла, ужади и стационарне парне машине.

Развој електричних мотора утицао је на појаву првог електричног трамваја који је развила фирма „Сименс" у Берлину 1881, у Паризу 1888. Почетком XX в. електрични трамваји почињу да саобраћају у већини великих градова. Успешна примена мотора с унутрашњим сагоревањем крајем XIX в. довела је до развоја новог возила, аутобуса, које је у потпуности истиснуло из саобраћаја омнибусе са коњском вучом. Први омнибус са мотором с унутрашњим сагоревањем је произведен 1885. у Немачкој, био је непрофитабилан пошто је могао да повезе само два путника. Први аутобус је пуштен 1898. у Британији, а 1903. у Немачкој. Њујорк је био први амерички град где су коришћени аутобуси у јавном превозу 1905. Први тролејбус је направљен 1882. у Берлину и успешно је тестиран. Прва тролејбуска линија је пуштена у саобраћај у Паризу 1900, у Дрездену 1901, а у Великој Британији 1911. Брза, тиха и удобна вожња уз ниске погонске трошкове су главне карактеристике тролејбуса, који се уводе у многе европске градове у периоду 1925--1940.

За масовни превоз путника у великим градовима уводи се брза градска железница, која се креће изнад (у Њујорку 1868) или у густо насељеним четвртима испод земље (метро). Било је јефтиније и мање опасно да се шине поставе изнад улице на челичној конструкцији у поређењу са копањем тунела. Недостатак је био велика бука при проласку композиције. Први метро на свету пуштен је у саобраћај у Лондону 1863. Линија је спајала две железничке станице тунелом дужине 6 километара. Изградња прве метро линије у Њујорку почела је 1900, а линија је прорадила 1904. Тим од 40 инжењера почео је 1871. да планира мрежу шинског превоза у Паризу. Конструкција прве метро линије је почела новембра 1898, а она је пуштена у рад јула 1900. за време Светског сајма у Паризу. Пројекат се састојао од 10 линија, а изградња је била тако интензивна да је са мањим изменама завршена 1920. Метро са просечном брзином 40 миља на сат био је много бржи него тролејбуси или надземни возови. Изградња метро линија у више великих градова (1890--1910) показује да је већ у то време постојала потреба за јавним превозом велике брзине и капацитета. Убрзана изградња метро система у свету почиње 50-их година. Планирање београдског метроа почело је 1958. Десет година касније формулисан је први концепт који се заснивао на три линије, а који нажалост до данас није реализован. Пренасељеност у великим градовима и оптерећење г. с. доводи до потребе да се уводе брзе регионалне железнице, пошто кратка растојања између станица метроа успоравају вожњу и показују да је непрофитабилно даље проширење мреже. У Паризу се од 1970. развија R.E.R. (réseau express régional), који данас има највећи капацитет возне јединице у Европи, у Немачкој постоји S-Bahn, у Београду Беовоз итд.

Последњих деценија XIX в. Београд је почео да добија обрисе савременог града. Тада почиње и развој градског превоза. Први трамвај на коњску вучу у Београду пуштен је у саобраћај 1892. на линији од Калемегдана до Славије, а прва електрична линија уведена је 1894. Трамваје на коњску вучу пре српске престонице имали су само Лондон, Париз, Њујорк и Берлин. До краја 1905. све линије биле су електрифициране, потиснувши оне с коњском запрегом. Године 1906. на четири трамвајске линије саобраћало је укупно 16 моторних трамваја. Био је то почетак функционисања градске службе која је имала задатак да јавним саобраћајним средствима обавља превоз путника. У Београду је 1912. било осам трамвајских линија, којима су саобраћала 24 трамваја. Први светски рат и окупација Београда оставили су у веома тешком стању електричну централу, електричну мрежу, а тиме и градски трамвајски саобраћај. После ослобођења Београда, Општина Београда преузела је 1919. под своју управу електричну централу и целокупну електричну мрежу, као и возила трамвајског саобраћаја. Крајем 1932. Београд је имао 13 трамвајских линија са укупно 65,5 км трамвајских пруга, а 1940. располагао је са 104 трамваја. Крајем 1927. једно приватно предузеће увело је у Београду редован аутобуски саобраћај, користећи модерне аутобусе са пнеуматским гумама. Почетком 1941. г. с. је обављало 87 аутобуса на 12 аутобуских линија. У бомбардовању Београда 1941. уништено је 38 трамваја, 36 приколица и 10 аутобуса. После рата у Београду су 1945. радиле четири трамвајске и три аутобуске линије са укупно 58 возила. Прва тролејбуска линија Калемегдан--Славија отворена је 1947. Први трамвај домаће производње „Гоша" пуштен је у саобраћај 1956, а 1961. набављено је 160 аутобуса марке „Лејланд". Укупни број возила био је 352 (1955), 467 (1960), 617 (1965), 806 (1970), 995 (1975), 1.168 (1980), 1.380 (1985), 1.393 (1990). У Новом Саду је први електрични трамвај пуштен у промет 1911. а у Нишу 1930. У Суботици се користе трамваји од 1897, у почетку са коњском вучом. Касније је у ова три града трамвајски саобраћај замењен аутобусима. Београд је остао једини град у Србији у којем се они и данас употребљавају.

Увођење економских санкција од стране Савета безбедности УН (1991) и прилив великог броја расељених лица у Београд утицали су на одржавање возног парка и набавку нових возила. Током 1993. због немогућности континуираног одржавања система јавног превоза, проблема у набавци горива и резервних делова, долази до смањења броја возила у саобраћају, тако да је само 400 возила било у функцији. Током 1995. Градско саобраћајно предузеће (ГСП) успева да ревитализацијом возног парка обезбеди 909 возила. Након почетка напада снага НАТО на нашу земљу 1999, ГСП прелази на рад у ратним условима, у саобраћају је 428 возила. После октобарских дешавања 2000, почела је ревитализација јавног превоза у Београду. До краја године успостављене су готово све линије које су биле у време рата укинуте или скраћене. „Икарбус" је произвео 61 аутобус, а 71 је добијен од донација. Влада Јапана је 2004. донирала 168 аутобуса „MAN". Модернизација ГСП-а је настављена 2010, почетком 2011. набављени су нови савремени трамваји шпанског произвођача „CAF", а почетком 2012. купљено је 200 пољских аутобуса „Соларис" и 36 „Икарбус". Од 2012. у Београду почиње са радом „Бус Плус", савремени електронски систем за централно управљање возилима и контролу карата за превоз у јавном саобраћају.

ЛИТЕРАТУРА: Handbook of Urban Transport, Brisel 1975; „Evolution of urban mass transportation", у: Encyclopedia Britannica, Chicago 2013; History of Public Transportation in New York City, New York 2014.

Ђ. Зрнић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАДСКОВО

ГРАДСКОВО, село у источној Србији, изнад десне стране долине реке Тимок. Општинско средиште Зајечар је око 19 км према југозападу и са њиме је повезано локалним путем. Г. је смештено на платоу, око 150 м изнад дубоко усечене долине Тимока, на којем се у близини села налази хидроцентрала Соколовица. Насеље је збијеног типа, основе овалног облика и са мрежастим распоредом улица. Растојања између кућа су велика. Насеље се помиње од прве половине XVIII в., када су га основали досељеници из Трнаве, Влашке и Македоније. Током периода после II светског рата владала је депопулација, која је број становника смањила за готово две трећине. Године 1948. било је 1.332, а 2011. 504 становника, од којих 57,1% Влаха, а 41,7% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 77,6% економски активног становништва. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНИ

ГРАЂАНИ, племе у Црној Гори, које се некад звало Шишојевићи, а припадало је Ријечкој нахији, једној од четири нахије Старе Црне Горе. Ријечка нахија добила је име по реци Ријеци (касније Ријека Црнојевића), која тече кроз средишњи део њене територије, а чије име, с обзиром на то да су водени токови у кршним пределима ретки и драгоцени, дало је име целој области. Читав предео на којем се простире Ријечка нахија гравитира ка Ријеци, која извире у Ободској пећини, а улива се у Скадарско језеро и пловна је у дужини од 14 км. Г., једно од пет племена Ријечке нахије, једино је које географски гравитира ка Црмници, али је привлачна моћ Ријеке као ресурса и као трговачког пута била толико јака да се оно инкорпорирало у Ријечку нахију. Ријека још више добија на значају крајем XV в. када, у пределу где извире, Црнојевићи подижу утврђени град Обод у који преносе своју престоницу, под притиском турских освајања. Предања о Ивану Црнојевићу у Г. била су жива и почетком XX в. У тим предањима се насељавање ових области прецима данашњих становника везује управо за пад Зете и досељавање Црнојевића при крају XV в. Поред тога, предање неких породица о пореклу сеже у време пре Црнојевића. Они се сматрају староседеоцима („старосиоцима"), а под старим називом Шишојевићи племе се помиње у писму Ђорђа Црнојевића из 1495. Тим именом се некад називало и главно седиште у северном делу садашње области, у коjeм и сад постоји сеоце Шишојевићи или Шишовићи. У том пределу, заклоњеном с више страна, развила су се јака братства, која су се убрзо раширила на југозапад, у велики предео Г., а одатле на исток, у предео Радомир. Због оскудних ресурса долазило је и до међусобних борби унутар племена, па је старо седиште племена Шишојевића због тога било скоро сасвим опустело. Услед врло повољних природних услова, подесне климе и повољних прилика и за ратарство и сточарство, становништво Г. је расло, а посебно се развило јако братство Липовци, које је на основу снаге и бројности задобило стално вођство у племену. Тако је и само племе прозвано по њиховом седишту Г. На територији племена биле су настањене и области Радомир и Гађе, а Маријан Болица помиње Гађе почетком XVII в. Предео који припада племену је кршевит, али насеља нису на великим висинама (нпр. Г. су на 354 м н.в.). Клима је блажа и услови погодују земљорадњи и сточарству, а посебно виноградарству. Међутим, земље је мало и различитог је квалитета. Шуме су ретке и углавном искрчене. Насеља су збијена, али су се јасно разликовале махале са посебним братствима. Топономастика је богата и углавном словенска и српска. Почетком XX в. на територији племена забележено је да Липоваца има 75 кућа и сви су били настањени у Г., у које спада и сеоце Шишовићи (у оба заједно било је 99 кућа). Остала братства у насељу Г. била су: Михаљевићи, Бајковићи, Црновићи, Барјамовићи и др. После Липоваца највеће братство у племену су Војводићи, који сви, и само они, живе на Радомиру (28 кућа). Треће насеље Гађе (18 кућа) на североисточној страни племена у то време насељава више братстава: Кричије, који су најстарије становништво, као и Ђукановићи, Укашевићи, Ђурашевићи и Баше. Г. су били релативно мало племе и тада су имали свега 145 домова. С обзиром на конфигурацију племенске територије и њену географску ограниченост на релативно малу област, није било услова за ширење, него се вишак становништва расељавао. Tериторија некадашње Ријечке нахије данас припада општини Цетиње. Још од II светског рата број становника је у константном паду, а предео је изложен изразитој депопулацији. У насељу Г. на попису становника 2003. забележено је 23 особе, просечне старости 60,7 година, док су Гађи и Радомир потпуно опустели још 90-их година XX в. Попис из 2011, међутим, бележи 25 особа у Г. и 7 у Радомиру.

ЛИТЕРАТУРА: А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, Бг 1910.

М. Прелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНИН

ГРАЂАНИН, лист „за просветне и материјалне интересе", који је излазио у Вршцу током 1879. Почео је да излази 18. II 1879, а одговорни уредник био је Сава Стефановић. Излазио је једном недељно, у Штампарији удове Кирхнера, а штампан је ћирилицом, на четири странице. Бавио се локалним темама и већ у првом броју је истакнуто да Вршац по броју становника и важности положаја „требао би да заузме прво место у Српству". Г. је био на линији Милетићеве Народне странке и објављивао је веома смеле и напредне текстове либералне оријентације. Имао је јасно антиклерикално усмерење, осуђивао је увођење нових пореза за вернике и клерикализацију школства, те жигосао корупцију високог свештенства. Посебно се у серији текстова анализирало неправедно располагање средствима од стране црквено-школских одбора, о којима се сатирично писало. Осим уредника Стефановића ретко се који текст потписивао. У „Подлистку" који је изашао у оквиру Г. покренута је акција организовања културне манифестације у циљу прикупљања материјалне помоћи за породицу тада упокојеног песника Ђуре Јакшића. Писање на линији борбе за народна права и указивање редакције на пропусте и недолично деловање појединих вршачких угледних личности довели су тај лист у сукоб са властима и са представницима клерикалних српских кругова. Лист је имао угледне сараднике и новинаре попут Николе Брашована, који су износили веома либералне и напредне идеје у области просвете, политике, друштвеног и економског уређења. Како је имао проблема са малим бројем претплатника и притисцима конзервaтивних кругова, последњи број листа изашао је 24. XI 1879.

ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Бг 2003.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКА ДРАМА

ГРАЂАНСКА ДРАМА, облик модерне драме који на озбиљан начин театрализује породицу и/или појединце у урбаној средини. Употреби и популаризацији овог појма нарочито је допринео Ђерђ Лукач. Првом г. д. сматра се Лилоов (Lillo) Лондонски трговац (1731), а главни теоретичар новог жанра је француски филозоф и писац Д. Дидро (1713--1784). Његове идеје потом ће прихватити и развијати немачки критичар и драмски писац Г. Е. Лесинг (1729--1781). Средином XIX в. француски аутори (Е. Скриб, В. Сарду и А. Дима Син) усавршавају технику г. д.** (сложена интрига, нагли преокрети) науштрб психолошке уверљивости и уобличавају њене жанровске карактеристике: егзистенцијално утемељене ситуације, заплети на опозицији појединац--друштво, очеви--деца (породичне тајне, проневере новца, брачна неверства, неморалност, сиромаштво). На размеђу XIX и XX в. обележава је друштвена актуелност и ангажованост (поларизација на интелектуални, еманциповани и раднички, необразовани слој; критички третман богатог грађанина). Највећу популарност и поетичку стабилност стиче у реализму и натурализму (Ибзен, Стриндберг, Горки, Чехов, Хауптман), а прихвата је симболистичка и експресионистичка поетика. Аналитичком техником и фрагментарношћу заплета театрализује се интимни свет и нутрина ликова. Заузимајући критички однос према богатим, окреће се друштвено угроженим (радници, занатлије, друштвена маргина), те се из ње развија нови жанр -- социјална драма. Г. д. делом се шири ка поетским чиниоцима комедије (савремени живот, често нижи градски и паланачки слој, комедиографске тематско-мотивске залихе и структурна решења, уз завршни преокрет ка срећном расплету), а делом трагедије (трагичка кривица, несрећан расплет). У српској књижевности г. д. се споро развијала поред историјских драма, народних комада и комедија. Након прве г. д. М. Поповића Шапчанина (Човек без срца, 1870), јављају се Светислав Ђурђевић, Милош Цветић и С. Матавуљ, који интегрише интимно-љубавне и друштвено-политичке мотиве (Завјет, Бг 1897). Потом Б. Нушић по узору на француске драматичаре конструише узбудљиву интригу, а устаљене тематско-мотивске залихе смешта у богату београдску средину (новчана криза, брачне преваре, модернизована патријархална породица), поларизујући ликове по друштвеном статусу (Тако је морало бити, 1900; Пучина, 1901). Заплете оптерећују сентиментални и мелодрамски клишеи (Свет, 1906), а типови јунака су сродни јунацима иностране драме. Тај правац следи Милан Савић (Меланија, Ђурђевићи, 1904).

Српска драма до I светског рата делимично асимилира и прилагођава домаћој средини савремене позоришне токове у Европи (теме, ликови, тип драматургије), од натуралистичке драме (утицај француске, скандинавске и нарочито руске драме) до реалистичких и симболистичких искустава француске драме и касног Ибзена: Миливоје Предић на трагу реалистичких и симболистичких искустава (Голгота, 1907); Драгослав Ненадић (Под жрвњем, 1908) драму збивања смењује драмом трпљења, реакције на кризне ситуације, а В. Јовановић Марамбо се ослобађа мелодрамске патетике и стереотипних ситуација (Наш зет, 1905; Наши очеви, 1906; Наши синови, 1906; Каријера, 1907). Критика је знатно касније препознала вредност драма М. Бојића (Ланци, 1910; Госпођа Олга, 1914) и Светозара Ћоровића (Као вихор, 1918). Највредније драме тог периода пише Б. Нушић (Иза божијих леђа, Јесења киша, 1909). Концепт француске г. д*.,* са наглим перипетијама, мелодрамским конструкцијама срећног расплета, уз теме економског пропадања породице, повезаног са мотивима љубоморе, проневере новца, смењује фрагментарна конструкција заплета, парадоксална решења ситуација, трагички расплети. Еротика, криминал, безобзирност високог друштва, расап патријархалних и етичких норми, периферија, сиромашни слојеви, губитници улазе у фокус радње (окретање од јединке, њене интиме и уског породичног круга ка ширем друштвеном окружењу).

И у међуратном периоду драматуршки, делом и поетички, српска г. д. се креће између натуралистичке и реалистичке поетике, а тематски оквир чува шематизам ситуација (богати--сиромашни, млади--стари, добри--зли) и кризу љубавно-еротских односа, интелектуалних немира и анархије грађанског друштва. Поред Момчила Настасијевића (Недозвани, 1930; Господар Младенова кћер, 1931), треба истаћи и Душана Николајевића (Многаја љета, 1926; Парола, 1926; Преко мртвих, 1931). Г. д. се између два светска рата рачва на друштвено-критичку и психолошко-парадоксалну драму, уз одјеке експресионистичке поетике (Д. Васиљев, Под рушевинама, 1976); Маска (1918) М. Црњанског још чува жанровске особености г. д., донекле и Центрифугални играч (1930) Тодора Манојловића.

Након II светског рата раскида се са свим облицима г. д., али се у појединим делима (Кад су цветале тикве Д. Михаиловића; Ружење народа у два дела С. Селенића; Доктор Шустер Д. Ковачевића), актуализује проблематика грађанског света, у измењеним поетичким оквирима (синкретизам отворене и затворене драмске форме, наслеђе театра апсурда).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Лукач, Историја развоја модерне драме, Бг 1978; Р. Вучковић, Модерна драма, Са 1982; Р. Јовановић, Драма, Позориште и драма Бг 1984; Ј. Лешић, Предговор, у: Драма на почетку XX века, Бг 1987; М. Миочиновић, Предговор, у: Драма између два рата, Бг 1987; „Грађанска драма", у: Речник књижевних термина, Бг 1992; П. Марјановић, Српски драмски писци XX столећа, Бг 2000; П. Сонди, Студије о драми, Н. Сад 2008.

А. Пејчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ

ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ, врста правне одговорности која настаје повредом норми грађанског права и проузроковањем штете. Општа је дужност свакога да се уздржи од поступака којимa се може другоме проузроковати штета -- члан 16. Закона о облигационим односима -- ЗОО (1978). Онај ко другоме проузрокује штету јесте штетник -- дужник накнаде штете. Лице које је штету претрпело је оштећеник -- поверилац овлашћен да захтева накнаду штете. Штетник одговара за штету коју је проузроковао намерно или непажњом (кривица). За штету од опасне ствари или опасне делатности и у случајевима одређеним законом одговара се без обзира на кривицу. Тада накнаду штете дугује лице које није криво за проузроковану штету -- одговорно лице (родитељи за штету коју другоме проузрокује њихово дете до навршене седме године; правна лица за штету коју проузрокују њихови органи односно радници итд.). Г. о. увек обухвата накнаду штете, а штета се накнађује и кад не постоји г. о.

Г. о. може бити вануговорна и уговорна. Вануговорна одговорност настаје повредом закона а не повредом раније постојеће облигације. Могуће је да између два лица пре проузроковања штете није постојао облигациони однос, али се он успоставља наступањем штете, за коју је штетник одговоран, а тиме и обавеза да оштећеноме накнади проузроковану штету. Уговорна одговорност је одговорност дужника за штету коју проузрокује повериоцу због тога што му није испунио или је неуредно испунио своју обавезу. Најчешће се закључује и повређује уговор, те је целокупна одговорност дужника за повреду било које облигације названа уговорнoм одговорношћу. За штету одговара и страна која је водила преговоре без намере да закључи уговор или ако је водила преговоре у намери да закључи уговор, па одустане од те намере без основаног разлога и тиме другој страни проузрокује штету (culpa in contrahendo). Штета може бити имовинска или неимовинска. Имовинска штета настаје умањењем нечије имовине (стварна штета, damnum emergens) и спречавањем њеног повећања (измакла корист, lucrum cessans) која се може потпуно изразити и накнадити имовински (у стварима или новцу). Неимовинска штета настаје услед претрпљених физичких болова, психичких болова и страха, првенствено повредом права личности. Г. о. настаје у сваком случају кад је неком лицу проузрокована штета и без обзира на кривицу, а понекад и као последица извршеног кривичног дела. Ако је кривични суд донео правноснажну пресуду којом се оптужени оглашава кривим, парнични суд, који одлучује о накнади штете, везан је том пресудом у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца (члан 13. Закона о парничном поступку -- ЗПП (2011)).

За проузроковану штету одговара се: на основу кривице; за опасну ствар или опасну делатност; на основу правичности и за мешовити случај. Одговорност за штету по основу кривице настаје ако је штетник уговорну и вануговорну штету проузроковао намерно или непажњом. Физичко лице стиче потпуну деликтну способност са навршених четрнаест година живота. До навршене седме године живота физичко лице је апсолутно деликтно неспособно. За штету коју би проузроковало дете до навршене седме године живота одговарају његови родитељи, без обзира на то да ли су криви или не (изузев ако постоји основ за искључење од одговорности за штету) или друго лице којем је дете било поверено -- нпр. стараоцу, школи или другој установи. Малолетник од навршене седме до навршене четрнаесте године живота не одговара за штету, осим ако се докаже да је при проузроковању штете био способан за расуђивање. Правно лице одговара за штету од момента уписа стицања субјективитета ‒ уписа у одговарајући регистар. Одговорност за опасну ствар или опасну делатност јесте објективна одговорност за штету насталу од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете по околину, без обзира на кривицу (претпоставка узрочности). Ствари које по својим особинама (нпр. животиње, боце напуњене бутан гасом), положају (нпр. саксија на тераси или димњак) или употреби (моторно возило у покрету) стварају повећан ризик или опасност штете за људски живот или здравље, као и делатности од којих прети опасност штете која превазилази уобичајене границе, опасне су ствари, а таква делатност опасна делатност*.* Кад је штета настала у вези с опасном ствари, односно опасном делатношћу, важи претпоставка узрочности -- сматра се да потиче од те ствари, односно делатности изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете. Уколико је настала штета од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговорно је лице које се њоме бави. Одговорност за штету може настати на основу правичности. За штету коју проузрокују лица која нису способна за расуђивање одговарају родитељи или лица која су на основу закона, одлуке надлежног органа или уговора дужна да воде надзор над њима. Ако се накнада не може добити од лица које је било дужно да води надзор над штетником, суд може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање штетника и оштећеника, осудити штетника да накнади штету, потпуно или делимично. Одговара за мешовити случај лице које врши туђе послове, и поред забране лица чији је то посао, а за забрану је знало или морало знати, па му је тиме проузроковало штету итд.

Одговорност за штету настаје ако је проузрокована штета, а постоји узрочна веза између штете и противправне радње штетника. Једно лице одговара за штету ако између његове радње (чињења или нечињења) и штете постоји узрочна веза. Узрок штете је догађај чијем редовном дејству одговара настала штета, онај који је адекватан проузрокованој штети. Радње су противправне ако је њима прекршена императивна норма или ако су противне јавном поретку или добрим обичајима. Противправност могу искључити: нужна одбрана; стање крајње нужде; пристанак оштећеног; вршење јавне дужности; вршење свог права и вршење дозвољене самопомоћи. Од тренутка настанка штета се сматра доспелом и оштећени стиче право на њену накнаду. Материјална штета се накнађује успостављањем ранијег стања и у новцу. Успостављањем ранијег стања добро које је оштећено доводи се у стање у којем је било пре настанка штете или штетник оштећеноме даје друго добро које одговара уништеном. Накнадом у новцу оштећеноме се исплаћује еквивалентан износ новца којим се може купити уништена ствар у време доношења судске одлуке. Суд ће оштећенику досудити накнаду у новцу, кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања. Оштећени има право на накнаду штете у облику новчане ренте због губитка издржавања или редовног помагања које је давао погинули; губитка зараде оштећеног; трајно повећаних потреба оштећеног итд. На захтев оштећенога суд може за убудуће повећати висину ренте, а на захтев штетника смањити или укинути, уколико се знатније промене околности које је суд имао у виду приликом доношења раније одлуке. Накнаду нематеријалне штете суд досуђује у виду правичне новчане накнаде због повреде права личности, наружености, повреде угледа и части; кривичног дела против достојанства личности и морала; претрпљених и будућих физичких и психичких болова и претрпљеног и будућег страха итд. Када је повређено лично право, суд може наредити, на трошак штетника, објављивање пресуде, односно исправке, или да штетник повуче изјаву којом је повреду учинио.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гамс, Одговорност за радње трећих лица у приватном праву, Бг 1940; М. Тороман, Одмеравање накнаде штете у грађанском праву, Бг 1969; С. Перовић, Облигационо право, Бг 1981; И. Јанковец, Видови и последице немогућности испуњења уговорне обавезе, Бг 1982; Ј. Радишић, Предуговорна одговорност, Бг 1991; М. Орлић, Закључење уговора, Бг 1993; О. Станковић, Накнада штете, Бг 1998; Б. Лоза, Облигационо право -- општи део, Бг 2000; Ј. Радишић, Облигационо право -- општи део, Бг 2000; И. Бабић, Лексикон облигационог права, Бг 2008; Облигационо право -- општи део, Бг 2009; М. Караникић Мирић, Кривица као основ деликтне одговорности у грађанском праву, Бг 2009; С. Станишић, Објективна одговорност за штету, Бл 2012; М. Караникић Мирић, Објективна одговорност за штету, Бг 2013.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА

ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА, корпус народних лирских и епских песама настао у градским срединама, на прелазу од усмене ка писаној поезији. Термин је код нас први пут употребио Г. Геземан да би њиме означио неке песме у Ерлангенском рукопису, које су грађанског, варошког порекла и разликују се од народних. Постојање ових песама уочио је и В. С. Караџић, који је у своју Народну српску пјеснарицу (1815) унео четрнаест „нових пјесана које су учени људи састављали", да би доцније (1824) писао да се „по варошима већ ни женске народне пјесме не пјевају него којекаке нове, што праве учени људи и ђаци и калфе трговачке". Вуков негативан став према „калфинској поезији" узроковао је релативно дуготрајну маргинализацију овог вида књижевне традиције. Као „српска грађанска лирика XVIII в." јавља се у књизи Т. Остојића и В. Ћоровића (1926), у којој су објављене песме из старих рукописних песмарица. Усвојивши термин „српска г. п.", Б. Маринковић је објавио и песме записане у рукописним зборницима насталим у првим деценијама XIX в., а пописао је и доцније варијанте. Иако је термин грађанско песништво/поезија општеприхваћен у српској књижевној историографији, опсег његовог значења није сасвим усаглашен. У најширем смислу овим се обухватају све песме које се налазе у рукописним песмарицама, уобичајеном начину преношења песама од првих деценија XVIII до 70-их година XIX века. Опсег фонда песама које припадају грађанској поезији може се сужавати по критеријуму провенијенције. Изостављају се песме познатих аутора (Ј. Берић, А. Везилић, М. Видаковић, М. Витковић, В. Живковић, А. Качић-Миошић, Л. Мушицки, В. Николић, Д. Обрадовић, М. Орешковић, З. Орфелин, Ј. Рајић, В. Ракић, Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић, Г. Трлајић), иако су све оне записиване у песмарице без имена свога аутора, а неке су певане и подвргаване варирању као и сви други производи г. п.

У рукописне песмарице записиване су лирске народне песме које су одговарале укусу нове публике (љубавне, породичне, сватовске, почашнице), а сасвим ретко епске и епско-лирске народне песме. Народне песме записиване су или онако како су се певале, или уз измене по укусу нових љубитеља поезије, а стваране су и нове, имитацијом поетских поступака и версификације усмених традицијских песама. Такве, народне и народске песме истовремено припадају и усменом традиционалном песништву и г. п. Рукописне песмарице најпоузданије су сведочанство о постојању г. п. у времену и простору. Нејасни су помени у XVII веку, а најстарији записани стихови су они у Ерлангенском рукопису (1716--1733). Најстарији рукописни зборници -- Песмарица Димитрија Теофановића (1742), Песмарица Теодора Добрашевића (1763), Песмарица Николаја Стојковића (1766), Песмарица Илије Радишића (1769), Песмарица Аврама Милетића (1778--1781) -- својим релативно великим репертоаром, који је делом заједнички, а делом различит, те својим лоцирањем у простору, који је омеђен линијом Бастаје (Пакрац) -- Будим -- Темишвар -- Нови Сад, упућују на закључак да је у XVIII в. г. п. уобичајена, распрострањена и уобличена појава међу Србима на подручју Карловачке митрополије. Обичај састављања рукописних песмарица нестаје седамдесетих година XIX в., али већ од треће деценије песме из рукописних песмарица штампају се, тако да грађанска поезија траје у различитим популарним издањима и књигама за народ (календарима, алманасима, лирама, песмарицама) све до I светског рата и доцније, али све ређе.

Два начина преношења песама -- преписивање и прештампавање -- трају упоредо, узајамно се преплићу и условљавају, служећи један другоме као извор и као узор, а уз њих постоји усмено преношење као извор прибављања песама, али и као мотив да се текстови песама сачувају, да би били певани. Сваки од наведених начина преношења могао је бити на почетку: усмена меличка песма записивана је у рукописне песмарице, па из њих прештампавана; рукописним записом фиксирани текст трајао је у усменом преношењу и одатле доспевао у књигу; из неке књиге песма је преписивана, па затим певањем распростирана. Специфичност г. п. је у начину посредовања и у начину рецепције. Делимично преношење усменим путем (певањем), колективистички дух, анонимност (анонимизираност) и варијанте повезују г. п. са народном. Састављачи, власници и корисници рукописних песмарица (као и оних штампаних) припадају грађанском сталежу; то су ђаци, гимназијалци, богослови, свештеници, учитељи, војници, занатлије, калфе, шегрти. Срби који су припадали грађанском сталежу (најпре на територији Угарске, доцније и јужно од Саве и Дунава), да би дошли до поезије по мери својих новонасталих потреба, у измењеним социјално-економским, културним и политичким приликама (углавном неповољним), принуђени су да савладавају многе препреке, да створе неку поезију, са ослонцем на неку традицију и да је на неки начин презентују. Ослонци су били: традиција рукописне књиге црквене литературе и традиција усмено посредованог народног песништва, уз угледање на сличне појаве код других народа у свом окружењу. Г. п. разнородна је у погледу жанрова: религиозне, љубавне и сатиричне лирске песме (са многим подврстама) преовлађују у традицијском фонду рукописних песмарица. Поетски производи грађанског песништва не могу се свести на један стилски комплекс, али се у њима уочава смена класицистичких, барокних и предромантичких одлика. Само мали број творевина г. п. може да издржи естетску процену, али је несумњив њихов књижевноисторијски значај у утемељењу световног, ауторског песништва.

ИЗВОРИ: Т. Остојић, В. Ћоровић, Српска грађанска лирика XVIII века. Из старих песмарица, Бг -- Ср. Карловци 1926; I. Pоth, „Eine serbische Liedersammlung", Studia Slavica Academiae Scientiarum Hungaricae, 1961, VI, 1--2; Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа I--II, Бг 1966; М. Клеут, М. Стефановић, „Допуна библиографији српских рукописних песмарица", ЗМСС, 1984, 24; Ш. Пал, „Прва балканска песмарица грађанског песништва", ЗМСКЈ, 1988, XXXVI, 1; М. Клеут, Народне песме у српским рукописним песмарицама XVIII и XIX века, Н. Сад -- Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Геземан, Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Бг -- Ср. Карловци 1925; М. Лесковац, „Српско грађанско песништво осамнаестога века", у: Чланци и есеји, Н. Сад 1949; Б. Пејовић, „Грађанска поезија: стилско-тематске везе и континуитети", Израз, 1968, XXIV, 11; М. Павић, Рађање нове српске књижевности. Историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма, Бг 1983; Т. Бекић и др., Српско грађанско песништво. Огледи и студије, Н. Сад 1988; М. Клеут, „Српско грађанско песништво", ЗМСКЈ, 1990, XXXVIII, 3; М. Д. Стефановић, Српска грађанска поезија. Оглед из историје стиха, Ва -- Н. Сад 1992.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКЕ ШКОЛЕ

ГРАЂАНСКЕ ШКОЛЕ, тип нижих средњих школа које су постојале у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији између два светска рата; у крајевима који су били под аустроугарском влашћу било их је -- у статусу нижих средњих школа -- у мањем броју и раније. У Србији се под овим називом јављају крајем XIX в., али не као средње школе него као више народне школе, тј. на нивоу основне наставе. Законом о народним школама (1898) установљен је систем народних школа, који чине ниже народне школе -- у које су сврстана забавишта и основне школе, те више народне школе -- које чине г. ш. и девојачке школе. Г. ш. осниване су за мушку децу која по завршетку основне школе (која је овим законом поново сведена на четири године) не уписују средњу школу. Трајале су три године и имале су задатак да код ученика „ојачају и прошире основно образовање и васпитање и да их припремају за привредни грађански живот". Г. ш. које су осниване у градовима давале су извесна знања из области заната и трговине, а оне у селима из области пољопривреде. У срединама у којима није било могућности за оснивање г. ш. отваране су двогодишње продужне школе, са задатком да се „обнављањем очува и допуни у ученика писменост и знања стечена у основној школи", с тим што су и ове школе могле („према месним приликама и потребама") давати „и стручне поуке из појединих грана пољске привреде и ручног рада". За женску децу осниване су девојачке школе, такође трогодишње, које би требало „да прошире основно образовање и васпитање девојчица и да их унапреде у женском раду и домаћем газдинству". У г. ш. (као и у девојачким) могли су предавати тзв. виши учитељи, који су бирани из реда учитеља са најмање десет година службе или из реда професорских приправника, са положеним вишим учитељским испитом. Могле су бити државне (јавне) и приватне. Г. ш. са оваквом концепцијом и статусом нису се дуго одржале. Родитељи су нерадо слали своју децу у ове школе јер нису имали довољно поверења у њих. Оне су, са овим статусом, релативно брзо (већ почетком XX в.) нестале. Закон о народним школама, донет 1904, изоставио је г. ш. из система народних школа.

Касније, после I светског рата, тј. након уједињења и стварања заједничке државе југословенских народа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, почело је отварање г. ш., са статусом нижих средњих школа, у већем броју. Већ школске 1920/21. донет је наставни план и програм за четворогодишње грађанске школе (мушке и женске), који је важио на целој територији Краљевине СХС. Овим наставним планом предвиђени су следећи предмети: Веронаука, Српски језик, Немачки или Француски језик, Матерњи језик друге народности, Историја, Земљопис, Аритметика и геометрија, Књиговодство, Кореспонденција, Познавање природе и пољопривредне поуке, Хемија с минералогијом, Физика, Хигијена, Поуке из права и националне економије, Кућанство и поука о васпитању, Певање, Цртање, Краснопис, Ручни рад, Гимнастика. У првом разреду било је 27 часова недељно, у другом 29, у трећем 30 и у четвртом 33 часа. У свим разредима предавани су Веронаука, Српски језик, Матерњи језик друге народности, Страни језик, Аритметика и геометрија, Познавање природе и пољопривредне поуке, као и Певање, Цртање, Ручни рад и Гимнастика, при чему највећи фонд часова (по 4 у сваком разреду) имају Српски језик, Матерњи језик друге народности и Аритметика и геометрија. Како се из наставног плана види, у школи су били заступљени и предмети који су пружали опште образовање (мада скромније), као и предмети који су обезбеђивали практична знања (Књиговодство, Кореспонденција, Пољопривредне поуке, Поуке из националне економије, Кућанство (домаћинство), Ручни рад). Нови наставни план за г. ш. донет је 1926 (такође је важио за целу територију Краљевине). Предмети су били: Наука о вери, Српскохрватски језик, Страни језик, Земљопис, Историја, Ботаника и зоологија, Физика, Хемија с минералогијом, Рачун с простим књиговодством, Хигијена, Геометрија с геометријским цртањем, Слободно цртање, Певање, Гимнастика, Ручни рад, Поуке о грађанским правима и дужностима, Домаћинство (кућанство). Било је више промена у односу на претходни план -- Српски језик означен је као српскохрватски, а Матерњи језик друге народности је изостављен, уведена је Ботаника и зоологија, а изостављено Познавање природе и пољопривредне поуке, уместо Аритметике и геометрије (раније један предмет) уведена су два посебна предмета -- Рачун с простим књиговодством и Геометрија с геометријским цртањем, уместо Поука из права и националне економије уведене су Поуке о грађанским правима и дужностима, а Кореспонденција и Краснопис су изостављени. Извршене измене указују на тенденцију смањивања удела ужестручних предмета у структури наставног плана (нпр. изостављање поука из националне економије, као и кореспонденције). Број предмета је смањен на 17 (у претходном било 20), али је повећан недељни фонд часова (по 32 у првом и другом разреду, 33 у трећем, 35 у четвртом разреду).

Проблемима наставе у г. ш., као и другим питањима значајним за рад ових школа, бавио се стручни часопис Грађанска школа који је од 1924. излазио у Марибору (од 1934. у Београду), а издавало га је Удружење наставника г. ш. које је основано 1921. Мрежа г. ш. почела је да се шири јер покушаји да се развије виша основна школа нису успели и поред тога што је и она својим наставним планом обухватала и предмете који су давали практична знања (Рачуница с геометријом, Природне науке с пољопривредом, Књиговодство, Кореспонденција, Трговина и Земљорадња, Ручни рад с цртањем, Домаћа економија), а уведен је и Страни језик. Оцењено је да виша основна школа не обезбеђује у довољној мери практична знања, те је решење тражено у оснивању г. ш., које би у већој мери пружале таква знања и омогућавале запошљавање у области трговине, занатства и пољопривреде. Други проблем који се у то време опажао јесте велик притисак ученика на гимназије, јер је гимназија -- као школа која је отварала пут ка универзитету -- била популарнија од осталих школа. За упис у гимназије пријављивало се више ученика од броја који је процењиван као оптималан за наставак школовања на универзитету. Просветне власти су сматрале да треба смањити прилив ученика у гимназије, што је и остварено укидањем једног броја гимназија и отварањем већег вроја г. ш., као и повећањем броја ученика за упис у средње стручне школе. Отварање г. ш. посебно је подстакнуто доношењем Закона о г. ш. (1931). На подручју целе земље (Краљевине) у школској 1921/22. биле су 153 г. ш., са 22.109 ученика, у школској 1929/30. било је 195 школа, са 19.985 ученика, а у школској 1937/38. било је 227 г. ш., са готово двоструко већим бројем ученика у односу на број ученика који су ове школе уписивали крајем претходне деценије, тј. пре доношења овог закона. Према овом закону, г. ш. васпитавају младе „у духу народног и државног јединства" (што је био задатак и свих других школа) и припремају их „за трговинска, занатско-индустријска и пољопривредна занимања", као и за наставак школовања у средњим стручним школама. Сходно томе, установљене су г. ш. трговачког, занатско-индустријског и пољопривредног смера. И према овом закону г. ш. су четвороразредне и уписују их ученици након завршене основне школе. Усмерене су на давање практичних знања, док је опште образовање било прилично скромно. На истом школском ступњу (нижем средњем), и у истом трајању (четири године), била је и нижа гимназија, али са знатно бољим статусом од г. ш. То се види из тога што је за упис у г. ш. услов био само завршена основна школа, док је за упис у гимназију био обавезан и пријемни испит. Разлике у статусу ових школа виде се и по томе што су у г. ш. предавали наставници са завршеном вишом школом (Виша педагошка школа, отворена у Београду 1924, на нижем течају припремала је наставнике за г. ш.), а у нижим гимназијама -- професори, тј. лица са факултетским образовањем. Након завршене г. ш. био је могућ упис у неке средње стручне школе, а у гимназију само изузетно, те уз полагање диференцијалних испита.

Г. ш. уписивала су претежно деца ситних трговаца, занатлија и радника, као и сеоска деца, док су деца виших, економски богатијих слојева друштва, који су могли да поднесу трошкове дужег школовања своје деце, углавном одлазила у ниже гимназије, које су давале шире опште образовање и отварале пут, преко виших гимназија, за студије на факултетима и високим школама. Тако су г. ш. за већину ученика који су их уписивали биле завршне, јер је само мањи број настављао даље образовање. Због тога, као и због нивоа програма које су реализовале, сматране су школама другог реда. И држава је водила мању бригу о њима и издвајала мања средства за њихове потребе. Из тих разлога г. ш. се узимају као типичан пример дуалистичког школског система у Краљевини Југославији: један пут за ученике из сиромашнијих породица -- г. ш. које дају практична знања претежно за запошљавање у привреди, без перспективе за наставак школовања на вишем школском ступњу, а други пут за ученике из богатијих слојева друштва -- гимназије, које дају потпуније опште образовање и пружају могућност за наставак школовања на факултетима. Због тога су после II светског рата, када је у Југославији почео да се гради нови школски систем, заснован на принципу јединствености и демократичности, г. ш. укинуте. Закон о укидању г. ш. донет је 1945.

ИЗВОР: Извештај мушке грађанске школе -- вежбаонице ВПШ у Београду за школску 1938/39. годину, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: П. Барјактаровић (прир.), Споменица о десетогодишњици опстанка грађанских школа, Пан. 1929; Д. Атанацковић, Развитак грађанских школа у нашој уједињеној отаџбини, Бг 1938; Ж. Ђорђевић, Школе и просвета у Србији, Бг 1950; Историја васпитања у Срба, Бг 1958; С. Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1971; Историја школа и образовања код Срба, Бг 1974; Н. Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Бг 1980; Сто година Просветног савета Србије, Бг 1980.

Љ. Коцић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКИ, Борислав

ГРАЂАНСКИ, Борислав, правник, судија, универзитетски наставник (Сомбор, 23. VI 1916 -- Сомбор, 6. III 1965). Право завршио на Правном факултету у Суботици 1939. и положио усмени докторски испит. Пред сам почетак II светског рата завршио је докторску дисертацију „Постанак друштва са ограниченом одговорношћу -- са освртом на Трговачки закон од 1937. године", али је због почетка рата није бранио. Активно се бавио спортом; пре II светског рата био је члан тениске репрезентације Југославије. Крајем 1941. ухапшен је од стране окупатора и изведен пред војни суд. После ослобођења био је члан Народноослободилачког одбора за град Сомбор. У мају 1945. изабран је за судију Среског суда у Сомбору, а почетком 1953. за судију Окружног суда у Сомбору и на тој дужности остао до смрти. Нову докторску дисертацију „Утицај кривичне пресуде на грађанску парницу" одбранио је на ПФ у Београду 1960. За доцента ПФ у Новом Саду изабран је 1961. и у том наставничком звању остао до краја живота. Предавао је Грађанско процесно право и за тај предмет написао уџбеник (Грађанско процесно право, I, II, Н. Сад 1962). Објавио је неколико запажених расправа из области грађанског права и поступка („Однос кривичне пресуде и грађанске парнице у енглеском праву", Гласник АКВ, 1961, 10, 4; „Терет доказивања у парници и наш Закон о парничном поступку", „Положај суда, странака и трећих лица у новом совјетском грађанском процесном праву", Гласник АКВ, 1964, 13).

ДЕЛО: „Ordre public и императивни прописи", у: Спољнотрговинска арбитража, 2, Бг 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Воргић, „In memoriam: Др Борислав П. Грађански", ЗРПФНС, 1966; М. Поповић, „Библиографија наставника и сарадника Правног факултета у Новом Саду", ЗРПФНС, 1979.

М. В. Грубач

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКИ ДВАНАЕСТЕРАЦ

ГРАЂАНСКИ ДВАНАЕСТЕРАЦ → ДВАНАЕСТЕРАЦ

ГРАЂАНСКИ РАТ

ГРАЂАНСКИ РАТ, оружани сукоб између националних, политичких, верских, класних и других супротстављених друштвених група у оквирима једне државе. Настаје као последица нерешених социјалних, економских, политичких и других проблема у друштву. Најчешће, на једној се страни налази владајућа, државна организација, а на другој снаге које настоје да преузму власт на читавој територији државе, или само на једном њеном делу, због чега се у односу на међународне ратове разликују према природи ратујућих страна. Од класичних ратова грађански се разликују и по сложености, како због операцијског простора, тако и због чињенице да се у њима мењају стране, али и због дужине. Могу трајати по неколико деценија. Иако се воде у оквирима једне државе, постоје примери да су могле бити умешане и друге државе. Устаничке стране настоје да прошире устаничку основицу, па воде изразито офанзивне операције, док владајуће структуре настоје да спрече даље ширење устанка, како у погледу територије захваћене борбеним дејствима, тако и у погледу становништва укљученог у подршку устаничкој страни. За циљ могу имати промену постојећег политичког система или режима, отцепљење и припајање другој држави дела територије или стварање посебне, независне државе. Једна од основних карактеристика је оштрина и безобзирност у избору средстава и начина борбе. Кршење међународних конвенција присутније је него у класичним међудржавним ратовима. У оквирима Женевских конвенција из 1949 (Конвенција о поступању са ратним заробљеницима; Конвенција за побољшање судбине рањеника и болесника у оружаним снагама у рату; Конвенција за побољшање судбине рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на мору и Конвенција о заштити грађанских лица за време рата, Бг 1950) нашле су се одредбе којима је изричито прописано човечно поступање према свим лицима која не учествују непосредно у непријатељствима, подразумевајући ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје, као и прихватање и неговање рањеника и болесника. Забрањено је наносити све повреде животу и телесном интегритету, нарочито све врсте убистава, сакаћења, свирепости и мучења. Такође, забрањени су узимање талаца, повреде личног достојанства, увредљиви и понижавајући поступци, изрицање и извршавање казни без претходног суђења од стране редовног установљеног суда, пропраћеног свим судским гаранцијама које цивилизовани народи признају за неопходне. Г. р. су били честа појава кроз историју. Јављали су се још у античком Риму, чести су били у средњем и новом веку (Француска револуција, Г. р. у САД), па и у модерној историји. Вођени су у Русији (1918--1920), Кини (1924--1936, 1945--1949), Шпанији (1936--1939), Југославији (1941--1945), Грчкој (1946--1949). Г. р. је обележио и некадашњи југословенски простор у време распада социјалистичке Југославије. Вођен је у Хрватској (1991--1995), Босни и Херцеговини (1992--1995), на Косову и Метохији (1998--1999). У Хрватској је отпочео у пролеће, а распламсао се у касно лето 1991. У сукобу између републичких власти и српског становништва са подручја Северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Барање и Западног Срема Срби су у почетку имали подршку ЈНА. Након њеног повлачења у пролеће 1992, наспрам Хрватске је остало локално српско становништво у Републици Српској Крајини (РСК). Рат је завршен војним операцијама хрватске војске Бљесак и Олуја у мају и августу 1995, у којима је протеривањем више од 220.000 Срба етнички очишћен читав западни део дотадашње РСК. Током четворогодишњег сукоба у Хрватској страдало је око 7.200 Срба. Г. р. у Босни и Херцеговини избио је у пролеће 1992. Захватио је читав простор те републике и потрајао више од три године. Од почетног сукоба између Срба с једне и Муслимана и Хрвата с друге стране, израстао је у сложен рат у којем су учествовале три зараћене стране, проузрокујући тешка материјална разарања и људске губитке. Процењује се да је током рата у БиХ убијено око 29.000 Срба. Завршен је склапањем и потписивањем Дејтонског мировног споразума у новембру и децембру 1995, којим је утемељена држава БиХ са два ентитета -- Федерацијом БиХ и Републиком Српском. Сукоб на Косову и Метохији изазван је сепаратистичким активностима и терористичком делатношћу албанске Ослободилачке војске Косова. Спорадични сукоби терориста са српском полицијом и југословенском војском, којих је било још од 1996, кулминирали су почетком 1998. На страни Албанаца у рат се у марту 1999. укључио и НАТО пакт, који је бомбардовањем, дугим 78 дана, приморао Савезну Републику Југославију да се у јуну те године повуче са Косова и Метохије. Већина српског становништва напустила је тада јужну српску покрајину, над којом је Србија изгубила ефективну власт.

ИЗВОР: Женевске конвенције о заштити жртава рата од 12. августа 1949, Бг 1962.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, III, Бг 1972; Војни лексикон, Бг 1981; С. Радуловић, Судбина Крајине, Бг 1996; M. Секулић, Книн је пао у Београду, Bad Vilbel 2001; Hrvatska enciklopedija, IV, Zg 2002, 308; С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Бг 2003; Н. Барић, Српска побуна у Хрватској 1990--1995, Зг 2005; К. Новаковић, Српска Крајина: успони, падови, уздизања, Бг 2009; Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске 12. мај 1992 -- 31. децембар 2005, Бг 2014; М. Бјелановић, Разбијање СФРЈ и грађански рат у Хрватској (1990--1995), Бг 2016; Д. Маријан, Домовински рат, Зг 2016.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКИ СЛОЈ

ГРАЂАНСКИ СЛОЈ → ДРУШТВО

ГРАЂАНСКИ СУДСКИ ПОСТУПАК

ГРАЂАНСКИ СУДСКИ ПОСТУПАК, законима регулисан поступак пред судовима ради заштите права и интереса правних и физичких лица из грађанскоправног односа. Води се пред судом уз суделовање странака и других учесника према прописаној процедури. Г. с. п. је најзначајнији али не и једини облик заштите грађанских права. Тако се субјективна грађанска права могу штитити вансудским путем дозвољеним видовима самозаштите, а изузетно и у казненом поступку ако је постављен имовинскоправни захтев, захтев за поништење правног посла који је настао или је у вези са извршењем казненог дела или враћање ствари које су биле предмет казненог дела. Г. с. п. дели се на парнични, ванпарнични и извршни поступак. Најзначајнији је парнични поступак јер је основни, редован и општи начин заштите повређених грађанских права. Законом о парничном поступку ‒ ЗПП (2011) уређена су правила поступка за пружање правне заштите у парницама за решавање спорова насталих поводом повреде права личности и спорова из породичних, радних, привредних „имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка" (члан 1. ЗПП). Парнични поступак покреће се тужбом која мора да садржи састојке прописане чл. 192. ЗПП. Тужба се подноси суду који је опште месно надлежан за суђење, ако законом није другачије прописано. Опште месно надлежан јесте суд на чијем подручју тужени има пребивалиште или боравиште, односно седиште. Суд ће тужбу која му је поднета са прилозима доставити туженоме који има право да поднесе писани одговор на тужбу. О тужбеном захтеву суд одлучује по правилу на основу усменог, непосредног и јавног расправљања, осим кад је ЗПП другачије прописано. Које ће чињенице узети као доказане суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка. У парничном поступку суди веће или судија појединац. Суд доноси одлуке у облику пресуде (изриче се у име народа) или решења (у поступку због сметања државине и издавања платног налога којим се усваја тужбени захтев). По правилу, парнични поступак је двостепен. Против неправоснажне пресуде и решења, донетих у првом степену, странка може изјавити жалбу. Из разлога који су прописани ЗПП, против правноснажне одлуке суда дозвољено је изјавити ванредни правни лек ‒ ревизију, захтев за преиспитивање правоснажне пресуде и предлог за понављање поступка. Ревизија и захтев изјављују се против правоснажне пресуде донете у другом степену и о њима одлучује Врховни касациони суд. Предлог за понављање поступка подноси се против пресуде и решења, донетих у првом или другом степену.

Ванпарнични поступак је неспорна грађанска процедура која обухвата поступање суда и јавног бележника о личним, породичним, имовинским и другим правним стварима. Покреће се предлогом учесника ‒ физичког или правног лица, као и предлогом органа одређеног законом. Регулисан је, највећим делом, Законом о ванпарничном поступку -- ЗВП (1982, са доцнијим изменама и допунама) али и другим законима. Одредбе ЗВП примењују се и на друге правне ствари из надлежности редовних судова, и кад то закон није изричито прописао. Примена ЗВП је искључена ако се односи на заштиту повређеног или угроженог права или кад се на учеснике у поступку могу применити одредбе ЗПП. У ванпарничном поступку решава се о различитим правним стварима као што су: уређивање личних стања; уређење породичног односа; уређење имовинских односа итд. На односе који нису регулисани посебним поступцима примењују се општа ванпарнична правила, а сходно томе и одредбе ЗПП. Одлука суда доноси се у облику решења и најчешће је превентивна -- односи се уређују како не би наступила повреда. Ако су међу учесницима ванпарничног поступка спорне чињенице, важне за решење претходног питања, суд ће их упутити да у одређеном року покрену парницу ради решавања спорног права. У том случају се ванпарнични поступак прекида решењем до правноснажног окончања парничног поступка. За поступање у статусним стварима месно је надлежан суд на чијем подручју има пребивалиште или боравиште лице у чијем интересу се поступак води. За друге ванпарничне ствари месно је надлежан суд на чијем подручју предлагач има пребивалиште или боравиште, односно седиште, ако законом није другачије прописано. Стварно надлежни за поступање у ванпарничним стварима су, углавном, основани судови и јавни бележници. Одлуке у ванпарничном поступку (којима се решава о главној ствари и управља поступком) доносе се у облику решења. Жалба је дозвољена против свих првостепених решења (изузев ако је закон другачије прописао) у року од 15 дана од дана достављања преписа решења, осим ако је законом одређен краћи рок. Првостепени суд може поводом жалбе, сам новим решењем преиначити или укинути своје раније решење (ремонстративан правни лек), ако се тиме не вређају права других учесника која се заснивају на том решењу. Ако првостепени суд не преиначи односно не укине своје решење, жалбу са списима доставиће другостепеном суду и када је она неблаговремено поднета. Другостепени суд је овлашћен да усвоји жалбу (преиначи или укине првостепено решење) или је одбије и потврди првостепено решење. Учесник може свој захтев о којем је правноснажним решењем одлучено у поступку остваривати у парници или пред органима управе, кад им је то право признато законом. Ревизија је дозвољена против правоснажног другостепеног решења у поступку у којем се одлучује о статусним стварима и станарском праву, а у имовинско-правним стварима, под условима под којима се по ЗПП може изјавити ревизија у овим споровима.

Извршни поступак и поступак обезбеђења јесте скуп радњи суда, јавног извршитеља, странака и других учесника са циљем принудног остваривања потраживања и обезбеђења потраживања повериоца, на основу извршне или веродостојне исправе. Регулисан је Законом о извршењу и обезбеђењу ‒ ЗИО (2015). Овај поступак није увек нужан у остваривању правне заштите. Правоснажном и извршном судском одлуком или другим извршним насловом дужнику се наређује да изврши одређену обавезу, а ако то не учини добровољно, да ће на то у извршном поступку бити принуђен. Извршни поступак и поступак обезбеђења покрећу се по предлогу за извршење на основу извршне или веродостојне исправе или предлогу за обезбеђење, а по службеној дужности покрећу се само ако је законом одређено. О предлогу за извршење на основу извршне или веродостојне исправе и предлогу за обезбеђење одлучује суд, а по предлогу за извршење на основу веродостојне исправе ради намирења новчаног потраживања насталог из комуналних услуга и сродних делатности одлучује јавни извршитељ. Кадa се донесе решење о извршењу или обезбеђењу, спроводи се извршење. Суд је искључиво надлежан за извршење заједничке продаје непокретности и покретних ствари, чињења, нечињења или трпљења и извршење извршних исправа у вези с породичним односима и враћањем запосленога на рад. Јавни извршитељи јесу искључиво надлежни за извршење осталих извршних исправа, решења о извршењу на основу веродостојне исправе, решења о усвајању предлога за противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским пеналима. Суд и јавни извршитељ доносе решења и закључке. Против решења првостепеног суда или јавног извршитеља може се изјавити жалба или приговор у случајевима одређеним ЗИО, док против закључка нису дозвољени ни приговор, ни жалба. Жалба и приговор могу се поднети у року од осам дана од дана достављања решења, а одлажу извршење само кад је то одређено ЗИО. О жалби против решења основног или привредног суда одлучује виши суд или Привредни апелациони суд, у зависности од тога ко је донео решење које се побија. У складу са социјалним поступањем према извршном дужнику од извршења су изузете поједине ствари и права. Тако, не може бити предмет извршења пољопривредно земљиште земљорадника површине до 10 ари (осим кад се намирује новчано потраживање које је обезбеђено уговорном хипотеком или заложном изјавом); одређене покретне ствари (чл. 218. ЗИО) и поједина примања дужника ‒ као што су законско издржавање, накнада штете због нарушења здравља, новчана рента због потпуне или делимичне неспособности за рад (чл. 257. ЗИО).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Познић, Грађанско процесно право, Бг 1970; М. Чизмовић, Б. Ђуричин, Грађанско процесно право, Пг 1994; Б. Старовић, Р. Кеча, Грађанско процесно право, Н. Сад 1998; Г. Станковић, Грађанско процесно право -- Прва свеска -- Парнично процесно право, Ниш 2010; А. Јакшић, Грађанско процесно право, Бг 2010; Б. Познић, В. Ракић Водинелић, Грађанско процесно право, Бг 2015.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКО ДРУШТВО

ГРАЂАНСКО ДРУШТВО → ДРУШТВО

ГРАЂАНСКО ПЕСНИШТВО

ГРАЂАНСКО ПЕСНИШТВО → ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА

ГРАЂАНСКО ПРАВО

ГРАЂАНСКО ПРАВО, скуп позитивних прописа који регулише имовинске односе физичких и правних лица као ималаца права и обавеза. Израз г. п. (његов синоним је „цивилно право") настао је преводом латинских речи ius civilе (право резервисано за римске грађане -- civеs, а не за странце -- pеrеgrinі), а прихваћен је у земљама чије је г. п. развијено на традицији римског права. Значење израза г. п. не поклапа се са изразом ius civilе у римском праву, а ни касније. Оно је одређивано зависно од прихваћене систематике г. п. Према пандектној систематици (усвојенoj у Немачком грађанском законику из 1896, а под његовим утицајем у већини других европских континенталних права и нашем праву), г. п. обухвата: општи део, стварно право, наследно право, породично право и облигационо право. Ова систематика усвојена је у ужем обиму у грађанским законицима и науци европских социјалистичких земаља (укључујући и СФРЈ) -- без породичног права. Стварно право је скуп правила којима су уређени односи правних субјеката поводом права својине, права службености, права грађења, права реалног терета, заложног права итд. Наследно право регулише овлашћење оставиоца да тестаментом располаже заоставштином и односе настале његовом смрћу приликом преласка заоставштине са оставиоца на наследнике и друга лица. Породично право уређује неимовинске и имовинске односе у браку, законској ванбрачној заједници, породици и сродне институте (старатељство, храњеништво итд.). Облигационо право регулише облигационе односе повериоца и дужника у промету робе, осталих ствари и услуга. Општи део г. п. обухвата институте који су заједнички свим или већини делова г. п. Према једном ставу, делови г. п. јесу и права настала у XIX и XX в. -- трговинско (привредно) право, интелектуално право (право творевина ума), стамбено право, саобраћајно право, радно право, лично право и др. Према другом, преовлађујућем ставу, ова новонастала права нису делови г. п. То су самосталне гране права које су се издвојиле из г. п. Пандектна систематика је данас потиснула институциону (Гајеву) систематику (из II в. н.е.). Институциона систематика г. п. разврстава на лица, ствари и тужбе: „Све право којим се служимо односи се на лица или на ствари или на тужбе" (Оmnе аutеm ius quо utimur, vеl аd pеrsоnаs pеrtinеt vеl аd rеs vеl аd аctiоnеs). По овој систематици г. п. обухвата право које се односи на лица (статусно и породично право), право које се односи на ствари (стварно, облигационо и наследно право), те право које се односи на тужбе (заштиту грађанских права). Институциону систематику усвојио је Пруски законик из 1794 (Аllgеmеinеs Lаndrеcht -- Опште земаљско право Пруске), Француски грађански законик из 1804 (ФГЗ), Аустријски општи грађански законик из 1811 (АОГЗ), а под његовим утицајем и Српски грађански законик из 1844 (СГЗ), Италијански грађански законик (1865) и др.

Један део правне науке означава г. п., због сродног начина регулисања његових делова, као породицу која се састоји од више правних грана. Г. п. је грана права која има своје огранке (стварно, наследно, облигационо и породично право), а од других области права издваја се по начину регулисања који се руководи начелима: аутономије воље, диспозитивности норми, равноправности страна, преносивости и имовинске санкције. Аутономија воље је могућност субјекта права да, по правилу, по својој вољи уреди своје односе, те да слободно одлучује о вршењу права која му припадају. Ово начело и његово ограничење одређује параграф 13. СГЗ: „Воља и наредба човечија заступа закон, а закон накнађа вољу и наредбу човечију. Но у ономе што се тиче јавнога поретка и благонаравија, не може се ништа изменити вољом или уговором." Члан 10. Закона о облигационим односима (ЗОО) аутономију воље је ограничио принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. Већина норми г. п. је диспозитивног карактера. Субјекти не морају прихватити диспозитивна законска решења. Тако, стране могу свој облигациони однос уредити друкчије него што је законом одређено, ако из поједине одредбе тог закона или из њеног смисла не произлази што друго (члан 20. ЗОО). Сви учесници грађанскоправног односа имају правно једнак положај. У том односу воља једне стране није потчињена вољи друге. Већина г. п. по природи је преносива. Непреносива права су везана за личност или су (иако имовинска) по природи непреносива (неимовинска права аутора, родитељска права и обавезе, права и обавезе брачних другова, законско издржавање, плодоуживање итд.). Потраживање накнаде нематеријалне штете преносиво је ако је признато правоснажном судском одлуком, судским поравнањем или писаним споразумом (члан 204. ЗОО). У г. п. субјекти за неиспуњење обавеза одговарају својом имовином (имовинска санкција). Спроводи се на имовини дужника у складу са правилом једнаке вредности давања (реална егзекуција). Из начела аутономије воље проистиче и начело пружања заштите на приватни захтев титулара тог права. Он може а не мора да штити своје угрожено или повређено право. Државни орган, по правилу, не покреће поступак пред судом по службеној дужности (еx оfficiо) него по приватном захтеву имаоца угроженог или повређеног права (еx privаtо).

Најзначајнија кодификација г. п. Corpus Iuris Civilis израђена је 533. н.е. за време цара Јустинијана I (483--565). Из ове кодификације римско право су реципирале континенталне европске земље. У средњовековној Србији (до њеног пада под власт Турака) грађанскоправни односи били су регулисани Законоправилом (Крмчија, Номоканон) Светог Саве из XIII в., Душановим закоником (1349. и 1354), Скраћеном Синтагмом и тзв. Јустинијановим законом (византијско--српска компилација). Српски грађански законик донет је 1844, а измењен 1864. ослањајући се на ФГЗ. Нацрт законика израдио је Јован Хаџић на основу АОГЗ, уз одређена скраћивања и измене. Има 950 параграфа и без обзира на одређене недостатке, СГЗ је извршио велик утицај на развој нашег права и правне науке. Престао је да важи на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. IV 1941. и за време непријатељске окупације донетог 1946. На основу овлашћења из члана 4. овог закона на грађанске односе који нису регулисани позитивним прописима примењују се правна правила из СГЗ (још увек се та правна правила примењују на уговор о послузи, поклону, ортаклуку итд.). Суд ће применити правно правило из раније важећег СГЗ: ако одређени грађански институт није уређен позитивним правом, ако је он садржан у СГЗ, а није противан Уставу и законима Републике Србије. У Србији још није урађена кодификација целокупног г. п. Оно је регулисано са више закона. За време постојања СФРЈ савезна држава је била надлежна да уређује облигационе односе и основе својинскоправних односа. Настављајући континуитет СФРЈ, СРЈ, државне заједнице Србије и Црне Горе, Србија је преузела и законе који су раније донети. СФРЈ је, тако, донела Закон о облигационим односима из 1978 (ЗОО) и Закон о основама својинскоправних односа из 1980 (ЗОСПО). Ови закони су важили у СРЈ (која их је мењала и допуњавала), државној заједници Србија и Црна Гора, а сада у Републици Србији, све док она не донесе своје законе из целе области г. п. Наследни односи у Србији су регулисани Законом о наслеђивању из 1995, брак и породични односи Породичним законом (2005), стамбени односи Законом о становању (1992), шуме и шумска земљишта уређени су Законом о шумама (2010), заложно право на непокретностима Законом о хипотеци (2005), статусни привредноправни односи Законом о привредним друштвима (2011), ауторско и сродна права Законом о ауторском и сродним правима (2009), режим грађевинског земљишта Законом о планирању и изградњи (2009), јавна својина Законом о јавној својини (2011), враћање одузете имовине Законом о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама (2006) и Законом о враћању одузете имовине и обештећењу (2011) итд. Са циљем доношења Грађанског законика Србије Министарство правде је припремило Нацрт Законика о својини и другим стварним правима (2007), а Комисија за израду Грађанског законика преднацрте делова Законика: о облигационим односима (2009), породичним односима (2011) и наслеђивању (2011). Република Србија тежи да постане чланица Европске уније. Са тим циљем законе које доноси усаглашава с комунитарним правом Европске уније.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ђорђевић, Систем грађанског права, Бг 1896; Л. Марковић, Грађанско право. Прва књига: Општи део и стварно право, Бг 1927; А. Гамс, Увод у грађанско право, Бг 1952; Историја српског народа, 1, Бг 1981; М. М. Петовић, О законоправилу или Номоканону Светога Саве, Бг 1990; Д. Николић, Грађанскоправна санкција, Н. Сад 1995; О. Станковић, В. Водинелић, Увод у грађанско право, Бг 1995; И. Бабић, Стањанин у Душановом законику, Бл 2000; Д. Стојановић, Увод у грађанско право, Бг 2000; Д. Николић, Увод у систем грађанског права, Н. Сад 2002; Р. К. Куштримовић, М. Лазић, Увод у грађанско право, Ниш 2008; И. Бабић, Грађанско право, 1: Увод у грађанско право, Бг 2011; В. В. Водинелић, Грађанско право. Увод у грађанско право и Општи део грађанског права, Бг 2012.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂАНСКО СЛИКАРСТВО

ГРАЂАНСКО СЛИКАРСТВО, сликарска делатност обављана за потребе грађанске класе, која током новог века у европском друштву постаје водећи носилац културних активности. Г. с. се развија од XVIII в. на средњоевропском простору и првенствено га одликује сликање уметничких дела намењених приватном простору. У њему претежу портрети који укључују представе свих чланова породице, мртве природе, пејзажи, али и моралистичке и национално патриотске композиције. У историји г. с., период бидермајера (1815--1848) има велик значај. Тада се развија концепција идеализованих портрета, усмерених ка величању појединаца и идеализацији породичног живота. Једна од новина коју доноси г. с. је и представљање деце и жена. У српској култури г. с. се јавља на подручју Хабзбуршке монархије од краја XVIII в., да би се током XIX в. оно проширило на подручје Кнежевине Србије. Истакнуту улогу у њему имали су сликари Арсенијe Теодоровић, Павел Ђурковић, Константин Данил, Катаринa Ивановић, Николa Алексић, Јован Поповић, Урош Кнежевић, Стевa Тодоровић и Урош Предић. Његови представници су и мање образовани сликари активни у појединим регионима, па тако, на пример, сликар из Беле Цркве Арсеније Петровић делује и у Банату и у подунавским насељима Кнежевине Србије. Најчешће теме српског г. с. су портрети, са израженом идеализацијом портретисаног (сликe Константина Данила и Јована Поповића). У делима Катарине Ивановић и Уроша Предића јављају се и слике са моралистичким и национално-патриотским садржајем.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; M. Јовановић, Међу јавом и мед сном: српско сликарство 1830--1870, Бг 1992.

Н. Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНАРСТВО

ГРАЂЕВИНАРСТВО, jедна од најстаријих људских делатности која је у потпуности у служби човека, његовог материјалног и културног развоја. Најранији облици градитељских активности датирају од оног тренутка када је праисторијски човек почео свесно да мења природно створене облике и да их подешава својим потребама како би себи обезбедио стално склониште, водоснабдевање и могућност контакта са ближом и даљом околином. Ове потребе условиле су градитељске подухвате већ у првим организованим друштвима (Јерихон -- Западна обала око 9000. п.н.е., Лепенски Вир -- Србија око 7000. п.н.е., мегалитски храмови на Малти око 3700. п.н.е., те у Шкотској, Холандији, Ирској, Стоунхенџ -- Енглеска 2775--1770. п.н.е. и др.). Но, значајнији градитељски подухвати могу се лоцирати у период између 4000. и 2000. п.н.е. у древном Египту и Месопотамији. Ово је период у којем човек открива точак, око 3000 година п.н.е. и пловидбу, што битно унапређује транспорт људи и добара и значајно побољшава квалитет живота. Изградња пирамида у Египту представља прва велика градитељска остварења од којих се може издвојити изградња степенасте пирамиде фараона Џосера (III династија) у Сакари (месту удаљеном 30 км јужно од Каира), под руководством „великог управљача јавних радова читавог Египта" -- генијалног Имхотепа, око 2650. п.н.е. Овај грандиозни подухват (димензија 121х109х60 м, запремине око 330.400 м^3^) може се сматрати првим изузетним градитељским остварењем. После овог подухвата следи изградња читаве серије пирамида у Египту (Куфуова, Кефренова, Микериносова и др.), које су са великом умешношћу пројектоване и изграђене. На овим радовима египатски градитељи су овладали и геодетским пословима и развили читав низ инструмената за прецизно постављање и праћење изградње ових грандиозних објеката. Такође су овладали и вештинама извођења грађевинских радова, посебно обрадом камених блокова и њиховим транспортом и уградњом. После овог периода ређају се велики градитељски подухвати као нпр.: Зигурат у Уру (око 2000. п.н.е.), Вавилонска кула (око 600. п.н.е.), Краљевски пут у Персији (око 550. п.н.е.), Еупалинусов тунел за водоснабдевање на Самосу (530--520. п.н.е.), Партенон (око 440. п.н.е.), Вија Апија (312. п.н.е.), светионик у Александрији (око 280. п.н.е.), велик кинески зид (почео да се гради око 250. п.н.е. и градио се све до XVII в.), велики број акведуката и објеката за водоснабдевање и др. На нашим просторима период I и II в. н.е. посебно је значајан по изградњи римских војних путева у Горњој Мезији (данашња територија Србије) дуж великих река Саве, Дунава и Мораве, као и везе са суседном Дакијом (данашња Румунија). У овом периоду изграђују се и градови попут Сирмијума (Сремска Митровица), Сингидунума (Београд), Виминацијума (Костолац), Гамзиграда, Наисуса (Ниш) и Царичиног града на падинама планине Радан. По свом значају и градитељском умећу, посебно се истиче изградња моста преко Дунава код Кладова (103--105. н.е.) за време цара Трајана (53--117. н.е.). Дужина овог моста била је 1.135 м и он се протезао преко 20 зиданих стубова који су били фундирани у Дунаву. Сама конструкција моста је била дрвена и уништена је приликом повлачења римских легија из Дакије за време цара Аурелија (161--169. н.е.). На овој локацији Дунав је био широк око 800 м. Био је то један од задивљујућих објеката које је изградио главни градитељ цара Трајана -- Аполодор из Дамаска. Материјални докази о овом мосту, остаци стубова, били су још увек видљиви средином XIX в. Приказ овог моста налази се на Трајановом стубу у Риму.

Рани период развоја цивилизације карактерише и изградња великих градова у подручју Месопотамије (Ур, Урук, Вавилон, Нипур и др.) од којих су неки бројали и преко 100.000 становника. Интересантно је истаћи да је Рим на размеђи старе и нове ере бројао око 1.000.000 становника. Синтезу ранијих знања и искустава у области градитељства као и сопствена сазнања у овој области објавио је главни градитељ и архитекта Римског царства у I в. п.н.е. -- Витрувије Полио (80--15. п.н.е.) у свом капиталном делу Десет књига о архитектури. У овом делу изнета су сазнања о целокупном градитељству са посебним освртом на технологију градње, грађевинске машине, материјале за грађење, изградњу акведуката, снабдевањe градова водом, геодетске инструменте, централно грејање зграда и сл. Градитељске вештине и знања којима су располагали градитељи aнтике била су доведена до савршенства и о томе нам најбоље сведоче материјални остаци градитељства у области Медитерана.

Пропашћу Западног римског царства велики градитељски подухвати се везују за успон Источног римског царства, посебно за Константинопољ, нови Рим, који постаје административно седиште Византије 330. под влашћу цара Константина и то остаје све до 1453. када га заузимају Османлије. Посебна карактеристика грађевинских активности у доба Византије везује се за унапређење изградње фортификација (војно инжењерство) и у области изградње објеката сакралне архитектуре -- Аја Софиjе (532--537) пре свих. Оне су имале значајног утицаја и на градитељску активност у српској средњовековној држави. Средњовековно градитељство Европе достигло је завидан ниво иако се развијало у оквиру изолованих целина и градова-држава. Пресудну улогу у овоме одиграла је ренесанса и поновно откривање знања и достигнућа антике. У периоду снажења и успона српске средњовековне државе (XII--XIV в.) посебно место заузима изградња градова -- пре свега одбрамбених утврђења. Неки од ових градова су сачувани до данашњих времена и представљају значајне културно-историјске споменике српске средњовековне државе. Посебно се могу издвојити Рас (XII в.), Маглич (XIV в.), Милешевац (XIV в.), Ново Брдо (XIV в.), Крушевац (XIV в.), Голубац (XIV в.), Смедерево (XV в.), Београд (II--XVIII в.) и др. Од сакралних објеката на тлу Србије посебно се истичу манастири из периода између XII и XV в.: Студеница, Бањска, Грачаница, Градац, Високи Дечани, Жича, Каленић, Копорин, Љубостиња, Милешева, Пећка патријаршија, Сопоћани и др. Значајна градитељска активност између X и XV в., везана је и за изградњу и одржавање мреже путева која је служила за интензивни каравански саобраћај и везе са Приморјем, Босном, те коридором северозапад--југоисток, генерално правцем пружања римских путева на тлу ондашње Србије. Од значајнијих праваца истичу се: Дубровачки, Босански, Зетски, Цариградски, Моравско-вардарски и Београдски пут, као и пут десном обалом Дунава. Одређени чланови Душановог законика бавили су се грађевинском проблематиком, као и питањима безбедности саобраћаја и одржавања путева.

Након освајања Србије од стране Турака, градитељска активност је била знатно умањена. Изградња инфраструктурних и осталих јавних објеката је смањена, као и изградња православних сакралних објеката. Градитељска активност је усмерена ка потребама освајача, пре свега за војне походе. Ипак, поједина градитељска остварења као нпр. мостови и џамије заслужују посебну пажњу. По свом значају и доприносу грађевинарству посебно се истиче Мост на Дрини код Вишеграда (1571--1577), ремек-дело „турског Микеланђела", Коџе Мимар Синана, главног војног инжењера турске империје у XVI в. Мост је изграђен за време Султана Сулејмана и његовог великог везира Мехмед-паше Соколовића. Укупна дужина моста је 179,5 м, са 11 лучних отвора и ширином од 6,4 м.

Док се српска држава урушавала под влашћу Османлија, на тлу Европе од XIV в. стварају се велике и снажне државе попут Француске, Енглеске, Шпаније, Португалије, Пруске, Аустрије и Русије. То доводи до општег просперитета и успона Европе и стварања, у правом смислу речи, научно-техничке цивилизације. У периоду до прве техничке револуције (средина XVIII в.) видан је напредак који је омогућио изградњу значајних објеката цивилног и војног градитељства, развој градова, урбану инфраструктуру и посебно објекте сакралне архитектуре.

Почетак прве индустријске револуцијe (1750--1850) поклапа се са једним од најзначајнијих догађаја везаних за формирање грађевинских инжењера, првих цивилних инжењера уопште, оснивањем Националне школе за мостове и путеве у Паризу (École nationale des ponts et chaussées) 1747. Ова позната „Велика школа" до данашњих дана је остала престижна високошколска институција за образовање грађевинских инжењера и расадник кадрова за изванредну техничку администрацију Француске. Период у којем је конструисана парна машина, парна локомотива и пароброд представља истинску прекретницу у развоју цивилизација. Ови проналасци ће подстицајно деловати на унапређење градитељских активности, посебно на изградњи железничких пруга и објеката на њима. Усавршавају се базични грађевински материјали челик и армирани бетон и унапређује технологија грађења објеката високоградње, нискоградње и хидроградње. На подручју Србије први грађевински инжењери почињу своје школовање на Инжењерској школи у Београду 1846--1849. Прави подстицај градитељству у Српској кнежевини представља оснивање Одељења грађевинских послова при Министарству унутрашњих послова 1835, да би свој пуни замах доживело оснивањем самосталног Министарства грађевина 1862. за време владавине кнеза Михаила Обреновића. Задатак Министарства био је „да се стара о изградњи и одржавању путева и мостова, регулацији улица и река, подизању јавних зграда и споменика". У Србији XIX в. долази до првих капиталних инжењерских пројеката од којих се издвајају: регулација реке Дрине (1835--1838), изградња и почетак рада тополивнице у Крагујевцу 1853, изградња и пуштање у рад прве телеграфске линије Београд--Aлексинац 1855, почетак изградње Српске железнице 1880. од Београда до Ниша, као деонице гвозденог пута од Лондона до Истанбула, те први систематски геодетски премер територије Србије извршен у периоду између 1881--1892. Поред наведених пројеката у Србији се гради и значајан број јавних зграда за потребе школства, културе и државне управе. Београд излази из шанца и стварају се обриси једног потпуно новог града. Са новоизграђене главне железничке станице 1884. испраћен је први воз ка Нишу што је означило прекретницу у саобраћају и повезивању Србије с европском мрежом железничких пруга. Изводе се и значајни радови на регулацији речних токова, изради канала и увођењу водовода и канализације у градске средине. Београд добија канализацију тек почетком XX в. Граде се и мостови преко Јужне, Западне и Велике Мораве (гвоздени), као и преко Моравице и Ибра (засведени) на правцима пружања државних путева кнежевине, односно од 1882. краљевине Србије. Замах у изградњи јавних грађевина у Краљевини Србији бива прекинут, прво балканским, а потом и I светским ратом. Огромна разарања која је Србија претрпела почеће да се санирају по завршетку ратних сукоба у новонасталој држави Краљевини Југославији. Гради се и обнавља ратом разрушена јавна инфраструктура, али и веома значајни објекти за потребе школства, здравства и државне управе. Све то се реализује под будним надзором Министарства грађевина уз учешће домаћих, али и страних грађевинских фирми. Нажалост, овај период ревитализације Државе није дуго трајао, јер већ 1941. долази до катастрофалног бомбардовања српских градова и рушења саобраћајне и енергетске инфраструктуре, а што ће се као зла коб поновити и при крају II светског рата екстремним савезничким бомбардовањем и разарањем Србије 1944. После II светског рата долази до обнове Земље и изградње нових капацитета како инфраструктурног, тако и индустријског комплекса (→ Грађевинска привреда).

Област г. се састоји од следећих подручја: геотехника, која обухвата анализе карактеристика тла и стена, објекте фундирања, тунеле и подземне конструкције, потпорне и заштитне конструкције, стабилност падина и косина, насуте бране и сл.; грађевинско конструктерство које обухвата конструкције и конструктивне системе објеката високоградње, нискоградње и хидроградње; хидротехника, која обухвата снабдевање водом насеља и индустрије, уређење водотока, хидроенергетско коришћење вода, хидротехничке мелиорације, заштита вода и сл.; саобраћајнице, које обухватају путеве, градске саобраћајнице, железничке пруге и станице, аеродромe и сл.; менаџмент и технологија грађења бави се планирањем, организацијом, финансирањем, методама грађења и опремом за грађење, менаџментом грађевинских предузећа и сл.

Фазе реализације грађевинског објекта обухватају: израду техничке документације (генерални, идејни и главни пројекат), грађење објекта (уговарање радова, припремни радови, извођачки пројекат, изградња објекта, надзор над грађењем, архивски пројекат, технички пријем објекта и издавање употребне дозволе), гарантни рок, коришћење и одржавање објекта, реконструкција (рехабилитација) објекта те коначно напуштање објекта и рекултивација простора које је раније заузимао предметни објекат. Од посебног је значаја за сваки објекат, било да се ради о појединачном стамбеном или о комплексним индустријским или инфраструктурним системима, да се не изоставе поједине фазе реализације, посебно оне које се односе на израду пројектне документације (генерални и идејни пројекат), јер се управо кроз избор оптималног решења битно утиче на квалитет и цену објекта како са становишта индивидуалних инвеститора тако и са становишта националне економије у целини.

ЛИТЕРАТУРА: H. Straub, Die Geschichte der Bauingenieurkunst, Basel 1964; American Society of Civil Engineers (ASCE), Civil Engineering History, New York 1975; Техничка енциклопедија, 6, Зг 1979; Путеви српског инжењерства током 19. века, Бг 1994; H. Ricken, Der Bauingenieur -- Geschichte eines Berufes, Berlin 1994; В. Шолаја (ур.), ПИНУС -- Записи, 1995, 1; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, 1--2, Бг 1996; М. Секуловић, Р. Мандић, Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996.

В. Анђус

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКА ГЕОТЕХНИКА

ГРАЂЕВИНСКА ГЕОТЕХНИКА, област грађевинског инжењерства која се бави проценом утицаја природног тла на понашање грађевинског објекта, утврђивањем носивости тла испод објекта, одређивањем притиска тла на потпорне конструкције, проценом стабилности природних падина и објеката од тла, анализом клизишта, утицајем кретања воде кроз тло, побољшањем механичких особина тла. У области грађевинске механике Механика тла и Механика стена дају теоријску основу за пројектовање геотехничких конструкција, објеката који се ослањају на тло, служе као потпора тлу или се изводе од тла: темељи плитки (темељне траке испод зидова, појединачни темељи испод стубова, темељне плоче) и дубоки (шипови, дијафрагме, бунари, кесони); потпорне конструкције, потпора тлу под стрмим нагибом или вертикално; земљане конструкције, објекти изведени од тла (насуте бране, насипи за путеве и железничке пруге и друге намене); подземне конструкције (подземни објекти, тунели). Тло је коришћено као материјал за насипе за одбрану од поплава, канале и бране још пре 4.000 година у долинама река Еуфрат и Тигар (Месопотамија), Нил (Египат), Инд (Индија) и Жута река (Кина), а у току династије Чен у Кини (1120--249 п.н.е.) изграђен је велик број насипа за системе за наводњавање. Стари Грци су изводили појединачне темеље за фундирање стубова и тракасте темеље за фундирање зидова. Изградња пет најзначајнијих пирамида у Египту почетком трећег миленијума п.н.е. постављала је градитељима велике изазове у погледу фундирања, стабилности косина и изградње подземних просторија. Оштећења и рушења објеката у прошлости дешавала су се због непознавања механичких особина тла и тек почетком XVIII в. почело је систематично проучавање особина тла када је Шарл Кулом (1736--1806) формулисао једну од фундаменталних теорија о чврстоћи као основу за теорије о носивости темеља и одређивању притиска тла на потпорне зидове. Хенри Дарси (1803--1858) поставио је основе за прорачун кретања воде кроз тло и увео водопропусност тла као његову битну механичку карактеристику, а Карл Терцаги (1883--1963) уводи г. г. као нову област грађевинског инжењерства засновану на теоријској механици, експерименталним (лабораторијским и теренским) испитивањима и емпиријским методама.

На Српском лицеју у Београду, основаном 1853, на одељењу Јестествено-техничком, у Србији се први пут предаје Минерологија са Геогнозијом, претеча данашњих дисциплина о изучавању тла у ширем смислу, а на Техничком факултету у оквиру Велике школе 1863. уводи се предмет Наука о грађевини на сувом и на води, где се изучавају Тунели и земљорад*.* Претварањем Велике школе у Универзитет 1905. Технички факултет добија Одсек за грађевинске инжењере, где се први пут у посебном предмету изучавају Земљани радови и тунели, а после I светског рата Фундирање као посебна дисциплина. Од 1948. уводе се нови геотехнички предмети Механика тла, Земљани радови, Тунели, Механика стена, Инжењерска геологија, а 2005. Г. г. У Србији су после II светског рата основана специјализована предузећа која су се бавила геотехничким истраживањима, пројектовањем и извођењем геотехничких објеката у земљи и иностранству: „Иван Милутиновић -- ПИМ" из Београда -- у Србији (хидросистем Дунав--Тиса--Дунав, Нафтни терминал Панчево), у Либији (лука у Мисурати), у Кувајту (лука, рива, бродоградилиште и др.); „Енергопројект" из Београда -- у Београду (подземна гаража „Пионирски парк", пословни центар са гаражом „Вуков споменик", тунел „Врачар", два железничка тунела), у Казахстану (подземне метро станице), у Ираку (насута брана на реци Зааб), у Перуу (хидромелиорациони систем Ћира--Пјура, одбрамбени насип и регулација корита реке Зарумиља и др.); „Мостоградња" из Београда -- фундирање великих мостова (друмски преко Дунава код Смедерева и Бешке, железнички преко Саве код Београда, друмски преко Еуфрата код Фалуџе у Ираку); „Геосонда" из Београда -- подземна гаража „Пионирски парк" и подземна железничка станица „Вуков споменик" у Београду.

ИЗВОРИ: Документација „Геосондe", „Југофундa", „Косовопројектa", „Енергопројектa", „Мостоградњe", „Иван Милутиновић -- ПИМ".

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, Бг 1996; B. M. Das, Principles of Geotechnical Engineering, Andover 2010; М. Максимовић, Механика тла, Бг 2014.

М. Вукићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКА ИНДУСТРИЈА

ГРАЂЕВИНСКА ИНДУСТРИЈА, стварање ресурса потребних за грађевинску делатност, прерађивачку (полупроизводи и производи за реализацију грађевинских објеката) или екстрактивну (вађење материјала из река и мајдана). У прошлости су се за грађење користили материјали из природе са малим степеном обраде, а тек после Султановог хатишерифа из 1830. у Србији почиње веће експлоатисање мајдана камена, вађење шљунка и песка, те обрада дрвета на вишем занатском нивоу.

Опека се производила ручно у калупима различитих димензија и пекла у импровизованим пећима, а као везивно средство служио је креч произведен у примитивним кречанама. Грађење великих стамбених и јавних зграда захтевало је све већу производњу опека и међу првима је 1866. прорадила циглана у Кикинди, а до I светског рата било их је код Ниша, Крагујевца, Шапца, Велике Плане, Чачка, Житковца, Кањиже, Лесковца, у Београду дуж Дунава, код Нoвог гробља, Цветкове пијаце, Црвеног крста, на Миријевском путу и др., као и велик број у Војводини. Временом су се удруживале и прерастале у фабрике, које су после II светског рата национализоване. Производња је индустријализована и модернизована, те су постале индустрија великих капацитета са значајним извозом: „Потисје" (Кањижа), „Светозар Марковић" (Кикинда), „ИГМ Трудбеник" (Београд), „Керуб" (Уб), „Полет" (Нови Бечеј), „Младост" (Лесковац), „Зорка" (Шабац), „Игма" (Уљма код Вршца), „Рашице" (Тиват), као и циглане у Беранама, Сарајеву, Високом, Цазину, Бусовачи и др. Друштвено-политичке и економске промене крајем ХХ в. довеле су до престанка рада великог броја фабрика из ове области, а опстало је неколико, обједињених у „Удружење савремене индустрије глинених производа -- СИГП". Производња овог удружења премашује домаће потребе, те се многи производи извозе у Румунију, Бугарску, Албанију, Хрватску, Македонију, БиХ и др. За опекарске производе значајни су: „Потисје", Кањижа; „Полет", Нови Бечеј; „Младост", Лесковац; „ФИТ -- ФТ", „ФС-Гитарић" и „ФГМ Трудбеник", Београд; „Игма", Уљма; за керамичарске производе: „Зорка--Керамика", Шабац; „Полет--Керамика", Нови Бечеј и „Керамика Кањижа", Кањижа.

Цемент за изградњу моста између Будима и Пеште 1839. произведен је од беочинског лапора, и од тада почиње његова стална експлоатација. Средином XIX в. формирале су се две конкурентске фабрике цемента Јосифа Чика и Хајнриха Оренштајна. Чик је усавршио производњу портланд цемента, а крајем века Оренштајн са два ортака откупљује Чикову фабрику и оснива „Унију беочинских фабрика цемента Редлич, Оренштајн и Шпицер". У исто време је на југу Србије, у Поповцу, откривена сировина за цемент, те Лазар Поповић отвара фабрику коју пред I светски рат преузима „Француско-српска индустрија цемента а. д.". После рата отвара се и фабрика цемента у Раљи, која је четрдесетих година ХХ в. престала са радом. После II светског рата фабрике прелазе у државно власништво, производња се модернизује и увећава, а отварају се нове у Косјерићу, Ђенерал Јанковићу, Пљевљима, Какњу и Лукавцу. После приватизације крајем ХХ и почетком XXI в. цементаре су прешле у власништво страних компанија: францускe „Лафарж" (Беочин), швајцарскe „Холцим" (Поповац), грчкe „Титан" (Косјерић), „Шарцем" − првобитно швајцарска компанија, сада у саставу „Титана" (Ђенерал Јанковић).

Почетак производње челика у Србији везује се за 1913. када су почела интензивна истраживања за његову производњу, а за потребе железнице основано је „Српско акционарско рударско-топионичарско друштво -- САРТИД", са већинским капиталом аустријског „Друштва државних железница -- СТЕГ" и мањинским српским приватним капиталом (Ђорђе Вајферт, Фердинанд Грамбег, Ђорђе Симић и др.). После рата у првим погонима железаре (ковачница, ваљаоница лима, поцинковаоница, Сименс-Мартинова пећ, ливница челика и ваљаоница профила) поправљани су вагони и бродови и производила се челична конструкција за мостове. После II светског рата железара постаје државна, изграђена је нова фабрика у Смедереву, отворени су погони у Шапцу и Кучеву, производња је увећана и извожено је у преко 60 земаља. Предузеће је временом мењало име: „Железара Смедерево", „Металуршки комбинат Смедерево", по приватизацији „Ју-Ес стил Србија" (власник из САД), а сада компанија „Хестил" (власник из Кине). Међу највећим произвођачима металних производа у социјалистичкој Југославији били су: „Рударско-металуршки комбинат" (Зеница), „Творница шавних цеви УНИС" (Дервента), „Творница челичне ужади" (Горажде), „Израда челичних конструкција Метално" (Зеница), „Ковина" (Високо), „Израда алуминијумских профила Феал" (Власеница) и „Алуминијум" (Посушје).

У периоду интензивног грађења стамбених, индустријских и јавних објеката (1960−1990) примењивана је монтажна градња, па је велик број предузећа производио поједине компоненте (стубове, таванице, зидна платна, кровне плоче, кровне носаче, темељне чашице, санитарне блокове и читаве купатилске кабине), као и монтажне железничке прагове, далеководне стубове и виноградарско коље. Док су неки само производили компоненте, други су своје монтажне елементе уграђивали у сопственој градњи, а скоро сва већа извођачка предузећа имала су производне погоне монтажних елемената: „Комграп", „Рад", „КМГ Трудбеник", „Седми јули" (сви у Београду), „Неимар" и „Будућност" (Нови Сад), „Милентије Поповић" (Лесковац), „Биначка Морава" (Гњилане), „Стандардбетон" (Бела Црква), „Казимир Вељковић" (Крагујевац), „Шар" (Призрен), „Јинграп" (Ћуприја), као и „Враница" (Сарајево), „Крајина" (Бањалука) и „Техноград" (Тузла).

Знатан удео у г. и. после II светског рата имала је производња бетонске галантерије (ивичњаци, риголе, жардињере, оградни стубови, разне врсте плоча, канали за различите инсталације) и материјала за покривање кровова и завршне радове у грађевинарству (столарија, гумени производи, изолациони материјали, боје, лакови и др.). Фабрика које су се бавиле производњом ових производа има у многим градовима Србије, а једна од најпознатијих је „Први мај" из Лапова. Она је почела са занатском производњом, а прешла на најсавременију технологију којом производи армиране и неармиране бетонске канализационе цеви, АБ цеви великих профила за градску канализацију и отпадне индустријске воде (са специјалном облогом), дренажу и хидраулично потискивање кроз земљу. Посебну врсту претходно напрегнутих вибро-хидро-пресованих бетонских цеви за капитална водоснабдевања система „Фресине", употребљене за водовод Макиш--Младеновац, произвела је фабрика „ПИМ -- ГРАД" из Косјерића. Почетком XXI в. кровне покриваче и разне изолационе материјале производе „Бирач систем" (Добановци) и „Моравамермер" (Београд); опрему за гасоводе, водовод и друге инсталације „Анкеринг" (Ниш) и „Армекс" (Жабаљ); опрему за купатила „Бане" (Суботица) и „Колпа" (Зрењанин); шрафовску и вијчану робу „Беометал" (Нова Пазова); пластичне цеви за кућне инсталације „Валдом" (Шид) и „Пештан" (Аранђеловац); ролетне, ПВЦ столарију „Алупласт" (Апатин), „Алурол" (Баточина), „Вујић инвест" (Ваљево); паркет, лајсне, ламинат „Украс" (Велики Поповић), „Таркет" (Бачка Паланка); ролетне „Алу-пласт" (Апатин); гаражна врата „Градар" (Темерин) и „Роломатик" (Бајина Башта); окове за столарију „Вабис" (Алексинац); хемијске производе у грађевинарству (боје, лакови, заптивни материјали, лепкови) „Адинг", „Еуроколор" (Београд), „Силекс" (Панчево) и „Вудмастер" (Ваљево); производе од гуме у грађевинарству (транспортне траке, подне плоче, манжетне, спојнице-разделнице) „Вулкан гуме" (Ниш); пратеће елементе (камини, пекаре, сушаре) „Термоновитет" (Аранђеловац); олуке, роловане лимове, грађевинску лимарију „Лимплекс" (Београд); бетон и рециклажни бетон „СИМИ" (Младеновац) и др.

У социјалистичкој Југославији производе од дрвета за потребе у грађевинарству пружале су дрвне индустрије: „Дом" (Дебељача), „Будућност" (Смедерево), „Јединство" (Александровац), „Дрвна индустрија Криваја" (Завидовићи), „Дрвна индустрија Шипад" (Сарајево), „Фабрика водоотпорних плоча Босанка" (Блажуј), „Дрвна индустрија Маглић" (Фоча). Данас монтажне куће за различите намене производе „Бор-промет" и „Дометра" (Ивањица), „Мобилне куће" (Београд), „Стеко центар" (Земун). За производњу хемијске индустрије у грађевинарству своје погоне отвориле су и неке стране компаније: швајцарска „Сика" (хидроизолациони материјали), немачка „Хенкел" (термоизолациони материјал церезит) и италијанска „Мапеи" (лепкови и материјали за заптивање).

За екстрактивну привреду погодне су реке богате квалитетним шљунком (Сава, Морава, Дрина, Колубара, Дунав и др.), са шљункарама, некада у државном а у новије време углавном у приватном власништву. Каменоломи, за добијање дробљеног камена, налазе се у више места, али су због заштите животне средине неки обуставили експлоатацију. Најзначајнији су Јелен До, Дивчибаре, Сталаћ, Букуља (неколико каменолома), Сирогојно и др. Каменорезачке радове (камене плоче и грађевински камен за архитектонске радове) данас производе „Шумадијагранит" (Аранђеловац), „Гранит-мајдан" (Рудник -- Горњи Милановац).

Г. и. је у току свог развоја успешно уводила нове технологије и имала велику улогу у пружању својих производа грађевинској оперативи за све врсте објеката грађених у земљи и иностранству. Због знатно смањеног инвестирања у XXI в. г. и. нема обим производње као у другој половини XX в.

ИЗВОРИ: Каталог Сајма грађевинарства 2014; Билтен СИГП, 2014, 34.

ЛИТЕРАТУРА: Грађевински календар, Бг 1971; Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996; Грађевинарство Србије на почетку 21. века, стање и правци развоја, Бг 2004.

Б. Војиновић; С. Лазић Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКА ОПЕРАЦИОНА ИСТРАЖИВАЊА

ГРАЂЕВИНСКА ОПЕРАЦИОНА ИСТРАЖИВАЊА, налажење оптималног решења задатка у грађевинарству математичким моделом вредновања и рангирања алтернативних решења. Методу за њихово решавање развио је Л. В. Канторович у Москви 1939, а П. Блекет је дефинисао циљеве и методологију и применио за војне сврхе у Великој Британији 1940. Математички модели операционих истраживања су детерминистички -- с утврђеним параметрима и променљивама (линеарно, нелинеарно, динамичко, мрежно, целобројно и комбинаторно, вишекритеријумско програмирање и рангирање алтернатива); пробабилистички -- засновани на теорији вероватноће (стохастичко програмирање, случајни процеси, теорија игара, теорија одлучивања и др.); расплинути (fuzzy) модели, као и они засновани на методама вештачке интелигенције, вештачке неуралне мреже, генетског алгоритма, еволуционе стратегије и др. Први допринос српских научника овој области је рад Милутина Миланковића из 1908. у којем се његовим математичким моделом одређује оптимално решење конструктивне висине и размака ребара армиранобетонске таванице. Ђорђе Лазаревић је 1938. формулисао и решио проблем рационалног димензионисања армиранобетонских носача, а то је извео узимајући трошкове грађења за циљну функцију уз максимално искоришћење допуштених напона у бетону и арматури. Проблем срачунавања минималног броја средстава за транспорт материјала у ратним условима Властимир Ивановић је формулисао и решио 1940, пре Хичкоковог рада о оптималној дистрибуцији из 1941. По завршетку II светског рата операциона истраживања се развијају и примењују у многим областима војног и цивилног сектора, а до развоја ове области долази и код нас, нарочито од 70-их година XX в. када је основано Друштво за операциона истраживања и покренут интернацонални часопис Yugoslav Journal of Operational Research. Операциона истраживања налазе широку примену у технологији грађења, хидротехници, саобраћају, управљању пројектима и др. У монографији С. Оприцовића Вишекритеријумска оптимизација система у грађевинарству (Бг 1998) приказана је „Оптимизација водопривредног система Горњак на Млави" (Б. Ђорђевић, С. Оприцовић и сарадници Института за хидротехнику Грађевинског факултета у Београду, 1988), „Вишекритеријумска оптимизација ХЕ система Фоча--Горажде на Дрини" (Б. Ђорђевић, С. Оприцовић и сарадници „Енергопројектa" и ГФ у Београду, 1990), „Вишекритеријумска оптимизација система за наводњавање Мачве" (Институт „Јарослав Черни", Бг 1995), „Вишекритеријумска оптимизација трасе магистралне саобраћајнице у Београду" (М. Малетин, В. Анђус, С. Оприцовић и др., 1989). Избор оптималне варијанте заштите изворишта и трасе цевовода фабрике за флаширање воде у Јаску (Ж. Прашчевић, Г. Ћировић, Ђ. Иванов, Нафтагас, Н. Сад 2004) приказан је у раду Ж. Прашчевића и Н. Прашчевић (Journal of Modelling in Management, Glasgow, 2013, 8).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Петровић, Специјалне методе у оптимизацији система, Бг 1977; Ј. Петрић, Операциона истраживања, Бг 1979; Ж. Прашчевић, Операциона истраживања у грађевинарству, Бг 1992.

Ж. Прашчевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКА ПРИВРЕДА

ГРАЂЕВИНСКА ПРИВРЕДА, грана привреде која се бави реализацијом грађевина са потпуном техничко-технолошком опремом. Упошљава стручњаке и раднике различитих профила, захтева техничко-технолошку оспособљеност и опремљеност, а делатност јој је регулисана низом закона, техничких норматива и стандарда. У прошлости ова делатност је почивала на искусним занатлијама под вођством главног неимара, а у Србији у XIX в. доласком страних инжењера и Срба из Војводине развој ове привредне гране наставља се на вишем техничком нивоу. Тадашња грађевинска оператива је градила низ значајних зграда и саобраћајница у чијим су пројектима и реализацији значајну улогу имали Франц Јанке, Јан Неволе, Емилијан Јосимовић и друге личности из грађевинске и геодетске струке. Одлуком Берлинског конгреса 1878. Србија је добила обавезу да изгради пругу Београд--Ниш као деоницу пруге Беч--Цариград када је Закон о подизању јавних грађевина прописивао да предузимач јавних грађевина буде српски држављанин, а да само у случају великих радова, као што је грађење железница, може да буде и странац. У Србији је почетком XX в. основан Грађевинско-предузимачки еснаф, а предузимачи као носиоци грађевинске оперативе изводе велике државне и приватне зграде, железничке пруге и друге објекте (Себастијан Рош, Милан Антоновић, Милош Савчић, Јован Илкић, Михаило Петковић, Душан Нинковић, Кирило Савић и др.). У периоду између два светска рата у Србији су домаћа предузећа градила челичне мостове чије су конструкције увожене из Немачке углавном на рачун ратних репарација. За изградњу мостова на пругама била је задужена Генерална дирекција за железнице, највећим делом по пројектима домаћих инжењера. По завршетку II светског рата прве обнове порушених објеката организовале су војно-грађевинске управе, а потом су организоване омладинске радне акције за изградњу путева и других великих објеката. У Србији су оснивана велика грађевинска предузећа за високоградњу: „Комбинат монтажне градње (КМГ) Трудбеник", ГП „Рад", „Напред", „Седми јул", „Комграп", „Енергопројект", „Хидротехника Београдња", „Стандард", „Дом", „Ратко Митровић" (сви у Београду), „Јабланица" (Ваљево), „Гоша" (Велика Плана), „Црна трава" (Власотинце), „Биничка Морава" и „Новоградња" (оба у Врању), Грађевинско-индустријски комбинат (ГИК) „Банат" (Зрењанин), „Градитељ" (Горњи Милановац), „Казимир Вељковић" (Крагујевац), „Јастребац" (Крушевац), „Зидар" (Лозница), „Неимар" (Нови Сад), „Грађевинар" (Ниш), „Рамиз Садику" (Приштина); за нискоградњу, путеве и мостове: „Мостоградња", „Партизански пут", „Иван Милутиновић -- ПИМ", „Хидротехника Хидроенергетика", „Нови ауто-пут", „Енергопројект Нискоградња" (сви у Београду), „Планум" (Земун), „Путеви" (Ужице), „Врање ДП за путеве" (Врање), „Зајечар ДП за путеве" и „Србијапут" (Зајечар), „Крагујевац предузеће за путеве" (Крагујевац), „Ниш предузеће за путеве" (Ниш), „Бачка пут", „Будућност", „ЗГОП" (сви у Новом Саду), „Нови Пазар пут" (Нови Пазар), „Срем пут" (Рума), „Панчево -- предузеће за путеве" (Панчево), „Србија ауто-пут" у Београду за одржавање путева; за инсталатерске и завршне радове у грађевинарству: „Монтажа", „Енергомонтажа", „Светлост", „Пројектомонтажа", „Телефонкабл", „Антикор", „Победа", „Дака сервис", „Енергопројект -- опрема", „Стаклопан", „Водотерма", „Београд Монтажа" (сви у Београду), „Електропроизводња" (Бајина Башта), „Нафтагас Монтажа" (Зрењанин), „Раваница" (Крагујевац), „Развитак" (Нови Пазар), „Инсталатерско-завршни радови у грађевинарству" (Пожаревац), „Змај" (Смедерево), „Гоша Јединство" (Смедеревска Паланка), „Јединство" (Ужице). У истом периоду формирана су и велика предузећа „Босна", „Враница", „Пут", „Хидроградња" (сви у Сарајеву), „Крајина" (Бањалука), „Неимарство" (Требиње), „ГП Црна Гора" (Никшић), „ГП Грађевинар" (Пљевља), „Индустријско грађевинско предузеће (ИГП) Колашин" (Колашин), „Предузеће за путеве", „Опште грађевинско предузеће Титоград" (оба у Подгорици), „Опште грађевинско предузеће Приморје" (Улцињ), „ГП Првоборац" (Херцег Нови), „ГП Радник" (Бијело Поље).

Грађевинска предузећа су градила стамбене комплексе, друштвене зграде, индустријске објекте, силосе, путеве, железничке пруге, електране, хидроелектране и друге грађевине у Југославији, а захваљујући Покрету несврстаних г. п. је добила велико страно тржиште (Египат, Индија, Ирак, Либија, Кенија, Замбија, Уганда, Габон, Јордан, Вијетнам, Монголија, Нигерија, Тунис, Алжир, Етиопија, Гана, Сирија, Гвинеја, Кувајт, Иран, Бангладеш, Панама, Перу, СССР, Чехословачка, Турска, Источна Немачка и Западна Немачка). Током деценија г. п. је била најјача привредна грана у земљи. Када је привредни развој прешао у надлежност република, предузећа у Србији су оснивала удружења ради бољег наступања на страном тржишту: „Југословенски грађевински центар -- ЈЦГ", „Удружење за индустријску изградњу станова − ИНПРОС", „Унионинжењеринг" и др.

Грађевински комбинат „Комграп" из Београда, основан 1945, градио је станове (стамбени комплекси у Београду, Котору), хотелске комплексе („Југославија" у Београду, „Медитеран" у Улцињу, „Кроација" у Цавтату, „Космос" у Москви, „Панорама" у Оберхофу), пословне и спортске објекте (амбасада СР Немачке, стадион „Црвене звезде" у Београду), индустријске објекте (Електронска индустрија и Фабрика аутомобилских мотора „21. мај" у Београду), као и објекте у Алжиру и Ираку.

КМГ „Трудбеник" из Београда, основан 1947, са својим погонима („Мирко Томић" фабрика бетонских елемената у Сталаћу, „Керуб" фабрика керамике на Убу и др.), имао је сопствени систем монтажне градње и изводио конструкторски сложене објекте (у Београду хале 1 и 14 Београдског сајма, Сава центар, хотел „Интерконтинентал", Пословни центар „Генекс", Храм Светог Саве, у Сурчину Музеј ваздухопловства), железаре у Скопљу и Смедереву, Алуминијумски комбинат у Шибенику, а градио је у Чехословачкој, Пољској, СССР, Ираку и у Минхену (Олимпијско село).

ГП „7. јули", основано 1950, изградило је у Београду „Београђанку", Музеј савремене уметности, Народну библиотеку Србије, Факултет ликовних уметности, стамбена насеља Бежанијска коса и Бањица.

„Иван Милутиновић -- ПИМ" из Београда, настало 1951. од малог предратног предузећа за чишћење река, као грађевинско предузеће за водне путеве градило је насип кроз Скадарско језеро за пругу Београд--Бар, Хидросистем Дунав--Тиса--Дунав, пристаништа, бродоградилишта, марине, насипе, бране, обалске утврде, луке на Дунаву: Апатин, Вуковар, Београд, Панчево, Смедерево, Текија, Кладово и Прахово; на Сави: Брчко, Сремска Митровица, Шабац, Забрежје; на другим рекама и притокама, те на Каналу Дунав--Тиса--Дунав код Новог Сада; велике геотехничке објекте у Индији, Кувајту, Либији, Ираку, Русији и др.

ГП „Рад" из Београда, основано 1947. као предузеће од републичког значаја, почевши од 1953. у Турској, Чехословачкој, Немачкој и на Блиском истоку гради индустријске и друге објекте (водоторњеви у Кувајту, Конгресни центар „Џингис Кан" у Улан Батору, Монголија), а у Београду Авалски (стари) торањ, Спортски центар „25. мај", Дом Синдиката, Палату Савезног извршног већа, Палату правде, хале Београдског сајма 2 и 3, Металуршки комбинат Смедерево, Фабрику вискозе Лозница, Винарски подрум Вршац, Алуминијумски комбинат Титоград, Фабрику цемента Пљевља и многе индустријске, стамбене и друге објекте.

ГП „Напред", основано 1948. за изградњу објеката војне индустрије, подигло је објекте за нуклеарни реактор у Винчи и градило у Етиопији, Либији, Ираку, Немачкој, Словачкој (хотел „Форум" у Братислави), Русији (Центар међународне трговине у Москви, фабрика фрижидера у Липецку), Америци, у Београду (Београдска арена, стамбена насеља Бежанијска коса, Бањица, Церак 2 и Церак Виногради, стамбени блок 34 на Новом Београду), Индустријски комплекс Индустрија котрљајућих лежаја (ИКЛ) Барајево.

ГП „Неимар" Нови Сад, под овим именом од 1951, а као ГП „Бетон" од 1946, градило је станове, здравствене, школске, административне, саобраћајне и спортске објекте (Спортско-пословни центар „Војводина" у Новом Саду), а било ангажовано у Јемену, Русији, Јордану, Украјини, Египту, Либији, Мароку и другим земљама.

ГП „Рамиз Садику" из Приштине постоји од 1946. а од 1963. послује под овим именом, градило је углавном на Косову и Метохији (Спортски центар „Боро и Рамиз" и Покрајинска библиотека у Приштини, силоси у Косову Пољу, Србици, Урошевцу и другим местима, мостови на путу Косовска Митровица -- Беране и др.).

„Енергопројект", основан 1951, временом је проширивао делатност и капацитете: консалтинг, пројектовање, урбанизам, високоградња, инфраструктура, водопривреда, заштита животне средине, енергетика, информационе технологије. У више од 70 земаља реализовао је хидроелектране, термоелектране, енергане, топлане, постројења за прераду вода, путеве, писте, индустријске, јавне и стамбене зграде и велике геотехничке објекте (тунеле, подземне гараже, метро станице, бране и хидромелиорационе системе).

„Планум" је основан 1948. за изградњу војних аеродрома, а по спајању са сарајевским предузећем „Соча" гради подземне и железничке објекте. По преласку у приватно власништво шири делатност на ваздухопловне базе, хидротехничке објекте, тунеле, саобраћајнице и објекте инфраструктуре, послује на Блиском истоку, у афричким земљама, Русији и другим државама бившег СССР.

„Мостоградња" је формирана 1945. као група инжењера, техничара и радника за реконструкцију мостова оштећених у рату, а 1952. одвојила се од железничке управе и постала самостално предузеће за пројектовање, изградњу и монтажу армиранобетонских и челичних мостова, челичних конструкција, резервоара, индустријских објеката, војних и других објеката („Газела" у Београду, мост копно-острво Крк у Хрватској).

ИЗВОРИ: Архиве КМГ „Трудбеник", ГК „Комграп", „Иван Милутиновић -- ПИМ", ГП „Рад", „Енергопројект", „Планум", „Мостоградња"; Неимар, Н. Сад 1995.

ЛИТЕРАТУРА: 25 година грађевинарства социјалистичке Југославије, Бг 1970; Ј. Николић, Историја железница Србије, Црне горе, Војводине и Косова, Бг 1980; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815−1914, Бг 1981; С. Јањић, Живот и рад професора Кирила Савића, Бг 1987; В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, Инжењери у Књажевини/Краљевини Србији од 1834. до завршетка Првог светског рата, Бг 1994; Грађевинарство Србије, Бг 1997; Грађевинарство Србије на почетку 21. века: стање и правци развоја, Бг 2004; Југославија на техничком пољу 1919--1929, Бг 2007; П. Чолић, ГИК Рамиз Садику 1951−1988, Бг 2012.

Б. Војиновић; С. Лазић Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКЕ ИСТРАЖИВАЧКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

ГРАЂЕВИНСКЕ ИСТРАЖИВАЧКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, установе за научноистраживачки рад у области грађевинарства: самостални институти, институти при грађевинским факултетима и истраживачко-развојне јединице при грађевинским предузећима.

Институт за испитивање материјала СР Србије. У Србији у XIX в. и почетком XX в. контроле квалитета грађевинских материјала и изграђених објеката обављане су емпиријским методама. Научни приступ започиње 1906. оснивањем Завода за испитивање материјала при Техничкој великој школи у Београду, који је, будући да је био савремено опремљен, задовољавао потребе тадашње грађевинске привреде. У току окупације 1915--1918. разнета је опрема овог завода, а после рата, од ратних репарација, прибављена је нова. Завод је обновљен 1929, а 1948. укључен у Грађевински институт при Министарству грађевина Србије, који је 1950. преименован у Савезни институт за грађевинарство, да би 1952. постао део Института за испитивање материјала САН за индустрију и грађевинарство са више лабораторија, а 1953. био издвојен из САН и постао самостална установа под именом Институт за испитивање материјала СР Србије, са програмском концепцијом коју су замислили Мирко Рош и Бранко Жежељ. Са савременом опремом и квалификованим кадром инжењера и радника у лабораторијама Института обављано је испитивање и истраживање грађевинских материјала и пројектовани су значајни објекти: Хала 1 Београдског сајма и мостови преко Тисе код Титела, преко Дунава у Новом Саду и код Бешке. Развијени сопствени системи претходног напрезања широко су примењивани на нашим просторима и у иностранству. Преднапрегнутим скелетним системом од префабрикованих армирано-бетонских елемената, развијеним у Институту, изграђено је више стотина хиљада станова у СФРЈ и широм света, а коришћењем ИМС технологије грађења, система претходног напрезања и лабораторијских услуга, извоженим у великом обиму, остваривани су резултати на високом техничком нивоу. Стручњаци Института су обавили испитивања око 700 мостова, а консултантским ангажовањeм учествовали у ремонту опреме многих термо- и хидроелектрана. У оквиру развоја технологија грађења у Институту је курсевима оспособљено више од 2.500 радника и стручњака за грађење објеката од претходно напрегнутог бетона, а под патронатом Лабораторије за бетон Института радило је око 30 градилишних лабораторија за бетон. Преношењем својих знања у основним и примењеним истраживањима, школовањeм кадрова и инвестирањем у истраживачку инфраструктуру, кадар Института је на истраживачким пројектима сарађивао са великим бројем сродних институција, организовао велик број научно-стручних скупова, публиковао резултате истраживања у међународним и домаћим часописима и примењивао своја развијена техничка решења и патенте.

Институт за путеве, Београд, основан 1950, обавља истраживања економије и инвестиција у саобраћају, израду генералних, идејних и главних пројеката путева, мостова, тунела и других пратећих објеката, санације објеката, геодетска снимања, пројектовање коловозних конструкција на улицама и аеродромима, геолошка и геотехничка испитивања, лабораторијска истраживања грађевинских материјала, стручни и лабораторијски надзор извођења радова, истраживања и пројектовања у области заштите животне средине, израду база података о саобраћају и саобраћајним објектима, консалтинг и инжењеринг у области саобраћајне инфраструктуре. Институт је израдио пројекте са пратећим студијама за ауто-путеве у Србији са тунелима, мостовима и потпорним конструкцијама (Коридор 10, Београд -- Јужни Јадран и обилазнице Београда), за магистралне и регионалне путеве, те њихову рехабилитацију и одржавање. Деловао је у Либији, Ираку, Египту, Алжиру, Габону, Конгу, Анголи, Зимбабвеу, Кенији, Замбији, Малезији, Јордану, Русији и др.

Саобраћајни институт ЦИП (Центар за истраживање и пројектовање) настао је 1987. од Завода за пројектовање Министарства саобраћаја ФНРЈ, основаног 1948. У својој делатности обухвата технички, технолошки, еколошки и економски аспект саобраћајне инфраструктуре, израду студијске, техничке и планске документације, процену утицаја на животну средину, геодетске радове, геотехничка истраживања, стручни надзор изградње објеката, консалтинг услуге и контролу техничке документације. За објекте у Југославији израђени су многобројни пројекти пруга (са железничким станицама и чворовима), улица, путева и ауто-путева, мостова и тунела, регулисања водотокова, водовода и канализације, зграда, просторних и урбанистичких планова, снимања и картирања терена и геолошко-геотехничких истражних радова. Услуге је пружао у Либији (пруга Misurata--Brach--Sebha, путеви, расвета градова), Ираку (путеви Al Bi Dayir -- Maymoyna и Islah--Sallam, војни објекти), Кувајту (систем ауто-путева Mirqab Appoch Roads), Сирији (фабрика за оправку вагона у Алепу), Русији (саобраћајнице у Лењинграду и Сочију), Украјини (лука Рени), Габону (путеви), Венецуели (мрежа пруга) и Колумбији (нове пруге и нормализација постојећих).

Институт „Кирило Савић" основан је 1954. као Железнички институт у саставу југословенских железница, са програмом за развој железнице и припадајуће индустрије. Добивши 1964. име по Кирилу Савићу, проширио је делатност на тешку машиноградњу, процесну индустрију и екологију с истраживачко-развојним центрима за машинску технику и технологију, електронику и сигнално-сигурносну технику, грађевинску технику и инжењеринг, хемију, технологију и металургију, енергетику, аутоматику, заштиту и безбедност, те заштиту животне средине, израду прототипова, испитивање и еталонирање нових производа, израду пројектне документације и реализацију савремених објеката и постројења. Главни корисници услуга Института су железнице, енергетика, тешка машиноградња, институције специјалних инфраструктура, процесна индустрија, локалне самоуправе и др., а значајнији објекти реализовани уз помоћ Института су мостови на Малој Ријеци на прузи Београд--Бар и Мост слободе у Новом Саду, хала музеја на аеродрому „Никола Тесла", фабрика цемента у Косјерићу, аеродром у Охриду, санитарне депоније за комунално смеће у Врању и Горњем Милановцу, фабрика креча у Лајковцу и низ објеката и техничких средстава за потребе железнице и процесне индустрије.

Институт за водопривреду „Јарослав Черни", основан 1947. као научноистраживачка организација Хидрауличка лабораторија, а после више трансформација и интеграција са сродним институцијама, 1959. постаје Институт за водопривреду „Јарослав Черни". Делатност обухвата израду техничке документације хидротехничких објеката свих врста, хидролошка испитивања и мерења, геотехничка и геофизичка испитивања, осматрање високих брана, претходне радове и студије за хидротехничке објекте и истраживања у области механике стена. Од оснивања до 2000. међу најважнијим су истраживањa и студије за потребе пројектовања: Хидроенергетски и пловидбени систем „Ђердап I" и „Ђердап II", Хидросистем Дунав--Тиса--Дунав, хидротехнички објекти Зворник, Вруток, Винодол, Дубровник, Рама, Бајина Башта, Власина, Глобoчица, Грнчарево, Грабовица, Салаковац, Увац, Вишеград и др.; истраживања и студије вишенаменских акумулација: Врутци, Гружа, Барје, Ћелије, Грлиште и др.; студије и пројекти за уређење и регулацију речних токова: Дунав, Сава, Драва, Дрина, Вардар, Морава и др.; водопривредне основе: за покрајине Војводину и Косово, те за многа сливна подручја и регионе; пројекти лука и пристаништа: на обали Јадранског мора (Бар, Плоче, Лора, Сплит, Хвар) и на Дунаву и Сави (Београд, Нови Сад, Смедерево, Сремска Митровица и др.); континуална истраживања утицаја изградње бране ХЕ „Ђердап I" на режим воде, наноса и леда на Дунаву и на феномене у приобаљу. Институт је своје учешће имао у пројектима који су реализовани у Либији (бране Wadi Gathara и Wadi Meganin, луке Misurata, Homs и Tripoli, систем за водоснабдевање Ghot Sultan и системи за наводњавање), у Ираку (бране Hemren, Saddam, Bekhme и Badush и пројекти за одводњавање и наводњавање), у Ирану (бране Ostour и Tange-Soleyman), у Алжиру (брана Ouizert), у Перуу (пројект Chira-Piura и брана Poechos). Период после 2000. обухвата стратешке документе од националног значаја, студије и пројекте од општег значаја за сектор вода у Србији**,** студије и пројекте регионалног значаја, те међународне пројекте и активности.

ИЗВОРИ: Архиве Института за испитивање материјала СР Србије, Института за путеве, Саобраћајног института ЦИП, Института „Кирило Савић" и Института за водопривреду „Јарослав Черни".

ЛИТЕРАТУРА: 20 година рада 1948--1968, Институт за испитивање материјала СР Србије, Бг 1968; Грађевинарство Србије на почетку 21. века: стање и правци развоја, Бг 2002; Б. Војиновић, „Мирко Рош", у: Живот и дело српских научника, 14, Бг 2014.

Б. Војиновић; С. Лазић Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКИ ЗАНАТИ

ГРАЂЕВИНСКИ ЗАНАТИ, делатности повезане са изградњом грађевинских објеката. У прошлости су се звали дунђери (тесар и зидар уједно) за куће и неимари градитељи цркава, манастира и утврђења, најпознатији међу њима је Раде Неимар (Боровић), рођен око 1335, чије је име уклесано у зид манастира Љубостиње. Средњовековна правила зидарског позива (статус неимара, њихове обавезе и привилегије) налазе се у Светостефанској, Дечанској и Арханђеловској хрисовуљи. После победе код данашње Анкаре над турском војском 1402, монголски кан Тамерлан је од заробљених Срба који су ратовали на страни Турака задржао 70 градитеља, који су стекли поверење и углед сазидавши у Монголији велик број дворова, храмова и мостова, а најбољи међу њима био је Рађен Беривојевић. Искусни рудари и неимари отишли су са Косова после пада под Турке и населили се на подручју Осат (западно од Дрине, од Бајине Баште до Љубовије, од реке Жепе до планине Јавор) са 48 села од којих је Црвице највеће и најпознатије. Од тада до почетка ХХ в. неимари из ових крајева градили су и обнављали објекте широм Србије. Ангажовале су их и босанске велможе за своје задужбине, цркве, манастире и тврђаве, аустроугарске власти за изградњу касарни и војних утврђења, те Турци за касарне и џамије. Осаћански неимари су награђивани имањима на којима су радили чланови њихових породица, селили су се градећи нове објекте и враћали се кућама по завршетку радова и грађевинске сезоне. То су први облици новог организовања живота познатог као печалба или печалбарење. Током XVII и XVIII в. осаћански мајстори су радили на обнављању градова Зворник, Сребреница, Тузла, Соко Град, Ђурђевац и др. Крајем XVIII в. Хаџи Рувим је обновио манастир Боговађу и за изградњу цркве тражио сарајевског мајстора Атанасија, пореклом из Осата. У исто време Михаило Петровић са својом групом обнављао је Кривају под Цером. На захтев Карађорђа да Осаћани дођу у Тополу одазвао се чувени мајстор Милутин Гођевац, који је постао нека врста државног мајстора. И касније, за време књаза Милоша, Гођевац је наставио с радом формирајући групе широм земље за обнову многих манастира и цркава, али и изградњу значајних објеката у новој престоници Крагујевцу. За неколико деценија чланови фамилије Гођевац оставили су на стотине објеката широм Србије. Почетком XIX в. истакли су се мајстори из Црвице Веселин и Василије Јовановић градећи у Крагујевцу многе зграде за државне намене и потребе књаза Милоша. Крајем XVIII и почетком XIX в. у Војводини расту градови и развијају се занати чије се умеће преносило са генерације на генерацију, углавном као породично занимање, када су немачким занатима сматрани зидарски, цигларски, столарски и браварски, а српским занатом лимарски. После Берлинског конгреса 1878. у Србији железница доноси нове захтеве у неимарству и у земљу стижу прве генерације домаћих школованих инжењера, а долазе и мајстори из Осата и радници из Црне Траве и Ниша. Цинцарске дружине су нов расадник грађевинских радника, Осаћани прихватају конкуренцију и новине у изградњи великих јавних објеката широм Србије. Познати осаћански мајстори овог времена су Панто Стојкановић, Милисав Јосиповић и Новак Милосављевић. У обнови после ратова 1912--1918. међу Осаћанима истакла су се браћа Павле и Неша Јевремовић из Црвице, који су обнављали цркве у Шапцу и Ваљеву, а Јаков, Андрија и Стеван Стојкановић градили су ваљевску фабрику „Вистад". Широм Дринске бановине Краљевине Југославије већину школа граде дружине Бошка Јосиповића, Радоја Недељковића и Радована Јовановића. Област око Црне Траве и Власотинца била је такође расадник зидара који су градили џамије и куће по околини, а после ослобођења од Турака кренули у печалбу широм земље до Београда и у Бугарску. У XIX и ХХ в. црнотравски мајстори -- зидари градили су значајне објекте у градовима, а радили су организовани у дружине чије су вође имале улогу предузимача. У ХIХ в. занатлије обављају каменорезачке, калдрмџијске и бунарџијске радове, печење креча, израду шиндре (кровни покривач од цепаних дашчица), прављење ћерпича и зидање ћерпичом (цигле од непечене глине) и користе старе технике грађења: сухозид (зидање без малтера), набој (зидање набијањем земље у дрвеној оплати) и бондрук (при подизању грађевина користи се дрвена конструкција са зидовима од блата и прућа или ћерпича).

У XX в. у грађењу учествују занатлије и радници старих и нових специјалности. Клесари или каменоресци обрађују камен у облике за уградњу у зидове, сводове, лукове, куполе и др. За овакву врсту рада потребно је умеће и познавање особина камена и алата којим се камен обрађује. Овај занат био је веома заступљен у време грађења манастира. Калдрмари каменим комадима поплочавају путеве и улице. Бунарџије ручно копају бунаре за пијаћу воду дубоке до више десетина метара и подзиђују их прстен по прстен каменом или опеком, или користе машине за копање и префабриковане прстенове за обзиђивање. Зидари изводе зидове, сводове и фабричке димњаке користећи опеку, камен или бетонске блокове које спајају малтером од смеша састојака које припремају за зидање или малтерисање. Тесари обрадом дрвета помоћу алата и машина праве дрвене елементе, било као делове конструкције (стубове, греде, решетке) било као помоћне или привремене конструкције (оплате, скеле и сл.). Армирачи секу челичне шипке на одређену дужину, савијају у пројектовани облик, везују у склопове и постављају у оплату елемента која ће бити испуњена бетоном. Утезачи утежу каблове у армиранобетонским конструкцијама на градилишту и префабрикацији. Утезачки радови обухватају кројење каблова састављених од жица или ужади од високовредног челика, постављање заштитних цеви за каблове, увлачење каблова и њихово укотвљавање котвама, затезање каблова хидрауличким пресама и убризгавање цементне суспензије у заштитне цеви. Код висећих кровова са преднапрезањем помоћу оптерећења утезачи кроје и постављају каблове у пројектовани положај без коришћења скеле, затим се на каблове слажу префабриковане армиранобетонске плоче, ставља оплата спојница између плоча одоздо, наноси привремено оптерећење и бетонирају спојнице, а по очвршћавању бетона у заштитне цеви каблова се убризгава цементна суспензија. Бетонирци према рецептури састављају смешу цемента, шљунка и воде, мешају до потребне хомогености ручно или мешалицом, уграђују у калупе (оплату), збијају и негују (одржавају влагу и температуру). Радници на изради префабрикованих конструкција у фабрикама бетона изливају армиранобетонске елементе (греде, стубови, зидна платна) за монтажу на градилишту. Монтери префабрикованих конструкција од армираног и преднапрегнутог бетона постављају елементе на пројектовано место и повезују их спојним средствима, бетонирањем или заливањем специјалном цементном мешавином. Бравари праве челичне конструкције у облику греда, стубова, решетки, плоча и других делова конструкција у браварским радионицама с алатом и машинама за сечење, моделирање и спајање елемената у веће склопове које монтирају на градилишту. Заваривачи аутогеним (помоћу ацетилена и кисеоника из боца) или електричним заваривањем остварују везе челичних елемената. Монтери челичних конструкција су радници који постављају елементе у пројектовани положај и повезују их у целину (кров, хала, мост). Изолатери су радници који постављају разне врсте изолација на путевима, мостовима и другим објектима ради заштите од влаге, буке, топлоте, агресивних средина и метеоролошких утицаја. Радници на покривању крова граде кровну конструкцију, покривају је црепом, лимом, теголом, салонитом, плексигласом, лексаном и др., а некада шиндром, сламом или шкриљцима. Лимари припремају лим и покривају кровове, праве од лима хоризонталне и вертикалне олуке на зградама, опшивке и др. Фасадери малтеришу спољне зидове зграде са обрадом у различитим техникама. Паркетари постављају паркете и подове од дасака. Керамичари облажу керамичким плочицама базене, подове, зидове. Терацери облажу зидове и подове смесом од комада мермера и других финих агрегата. Стаклоресци обрађују и постављају разне врсте стакала за врата, прозоре, стаклене зидове, куполе и др. Гипсари, молери и фарбари припремају и изводе радове на зидовима, плафонима и столарији. Грађевински столари израђују и постављају разне врсте прозора, врата, преграда и ламперија, а у новије време и ПВЦ столарију. Инсталатери, занатлије из других области, постављају инсталације у грађевинама (водовод и канализација, електроинсталације, грејање, климатизација, лифтовске, громобранске и противпожарне инсталације). Монтери грађевинских скела постављају скеле које служе као привремене носеће или помоћне конструкције у време грађења објекта, а уклањају се по завршетку радова. Скеле су од дрвета (обично их израђују тесари), гвоздених цеви или других материјала, а постављају се по одговарајућим правилима и прорачунима. Радници за рушење објеката служе се механичким алатом и експлозивом. Руковалац грађевинском механизацијом за хоризонтални транспорт (багери, булдозери, грејдери, финишери, утоваривачи) и вертикални транспорт (дизалице, кранови, аутодизалице). Асфалтери припремају материјал и постављају асфалтне облоге на путевима, улицама и тротоарима.

После II светског рата формирана су велика грађевинска предузећа која су у свом саставу имала све профиле радника за комплетну изградњу грађевинских објеката. Занатски радови су усавршавани, организовани су курсеви и школе, а радници су по нивоу знања разврставани у осам група, а званично у неквалификоване, полуквалификоване, квалификоване и висококвалификоване. Да би се развио такмичарски дух организована су надметања и додељиване титуле најбољег зидара, армирача, тесара или бетонирца.

ИЗВОР: Архива Института за испитивање материјала Србије.

ЛИТЕРАТУРА: „Класификација делатности", СЛ СФРЈ, 1990, 31; Ц. Стојаковић, Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Бајина Башта 2009.

Б. Војиновић; С. Лазић Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКИ МАТЕРИЈАЛИ

ГРАЂЕВИНСКИ МАТЕРИЈАЛИ, материјали који се користе у процесу грађења: у најранијој историји дрво, камен и земља, а током развоја технике минерална везива, керамички материјали, бетон, челик и др.

Дрво. У далекој прошлости уз врло мало обраде грађене су једноставне грађевине од дрвета (колибе, шатори и др.), а с временом, уз већу обраду, почело је да се користи тврдо (храст, буква, цер и др.) и меко дрво (јела, смрча, бор, топола и др.). Помоћу одговарајућих машина производе се дрвена грађа (летве, даске, талпе, гредице, греде и др.), грађевинска галантерија (бродски под, паркет, мозаик-паркет, ламперије, профилисани елементи и др.), фабрички производи на бази дрвета (шпер-плоче, панел-плоче, плоче-иверице, лесонит-плоче и др.) и ламелирано дрво од слепљених танких дасака.

Природни камен. Грађевински камен је од давнина до данас коришћен за грађење различитих објеката, те поплочавање и насипање. Добија се од стенских маса (гранит, кречњак, мермер и др.), а према обради дели на ломљен камен за зидање (камен без икакве обраде, плочаст, дотеран), обичан ломљен камен (камен неправилне форме који се не може употребити за зидање) и обрађен камен (коцке, призме, плоче и др.). Комади камена за зидање повезују се малтерима или се користи техника зидања „у суво". Агрегат (гранулат) састоји се од неповезаних зрна почев од каменог брашна и песка до зрна крупноће преко 100 мм,
а дели се на природно невезане стене (дробина, шљунак и песак) и на дробљен и млевен камен, који се примењује за справљање различитих врста малтера и бетона, за насипање, израду коловозних конструкција, застора на железничким пругама и др.

Земља се користи за прављење једноставних грађевина облепљених блатом (плетери), изграђених од ћерпича (ручно или калупом обликован земљани елемент паралелопипедног облика осушен на сунцу), набоја (земља набијена слој по слој у дрвеној оплати) те од врећа напуњених земљом.

Керамички материјали се добијају печењем претходно обликованих глинених производа са порозном масом (пуне опеке, шупље опеке и шупљи блокови за зидање, црепови за кровове, блокови за међуспратне конструкције, дренажне цеви, грађевинска теракота и др.), са полустопљеном масом (клинкер за калдрму, плочице и плоче за подове и за облагање зидова), керамичке цеви и други производи грађевинске керамике.

Минерална везива су материјали који помешани са водом по очвршћавању попримају својства камена. Деле се на ваздушна везива која очвршћавају искључиво на ваздуху и хидрауличка везива која очвршћавају и у води. Гипс је ваздушно везиво чија примена у грађевинарству датира од 1400. п.н.е., а примењује се као штук, моделарски гипс, алабастер, гипс за малтере, за кошуљице и подлоге и др. Креч је ваздушно везиво добијено од кречњачког камена (калцијумкарбоната) печењем којим се добија негашени (живи) креч (калцијум оксид), а његово „гашење" водом претвара га у ваздушно везиво гашени креч (калцијум хидроксид). Хидраулички креч се добија печењем лапоровитих кречњака са глиновитим примесама. Цемент је хидраулично везиво добијено од цементног клинкера (испечене и самлевене мешавине кречњака и глине) уз додатак гипса. Постоје различите врсте цемента: обичан портланд цемент (има их више врста у зависности од додатака које садрже), сулфатно отпорни обични портланд цемент, бели портланд цемент и портланд цемент ниске топлотне хидратације. Постоје цементи специјалне намене: калцијум-алуминатни цемент, експанзивни цемент и др. Класе цемента се дефинишу према чврстоћама и могу бити 32.5, 42.5 и 52.5 уз допунске ознаке N, L и R (обична, ниска и висока почетна чврстоћа).

Угљоводонична везива, од којих су најзначајнији битумени (данас се добијају прерадом нафте) и катрани (произведени сувом дестилацијом каменог угља, мрког угља, дрвета и др.), примењују се за израду хидроизолација, а у комбинацији с одговарајућим агрегатима праве се различите врсте асфалта, асфалтних бетона и ливених асфалта.

Малтери су вештачки камени материјали који настају очвршћавањем смеша ситног агрегата и везивних супстанци креча и/или цемента и воде. При изради малтера користе се и различити додаци са циљем да се остваре одређена својства у свежем стању (пластичност) или у очврслом стању (боја, водонепропустљивост, хемијска отпорност и др.). Ниска чврстоћа кречних малтера и мала трајност због агресивних дејстава подстакла је примену различитих додатака у циљу побољшања својстава малтера још у древном Риму, када је за његово справљање поред креча коришћена и пуцоланска земља вулканског порекла из области Пуцоли близу Напуља. Тако су добијани пуцолански малтери, код којих је пуцоланска земља своја хидраулична везивна својства испољавала у комбинацији с водом и кречом. У природи постоје и други материјали са сличним својствима, али и вештачки пуцолани -- летећи (електрофилтерски) пепео, разни керамички материјали, згура високих пећи и др. Справљање малтера врши се ручно или машински применом мешалица за малтере. У савременим условима малтерске смеше се добијају од фабрички произведених сувих компонената додавањем одговарајуће количине воде, а машински малтери се користе за малтерисање помоћу машинских пумпи.

Бетон je вештачки грађевински материјал добијен очвршћавањем свежег бетона -- хомогенизоване мешавине тачно дозираних количина агрегата, цемента и воде, уз евентуалну примену додатака и адитива. Бетонска мешавина справља се од природно невезаних стена (песак, шљунак, дробина), дробљеног и млевеног камена, разних отпадних материјала и индустријских нуспродуката (згура, електрофилтерски пепео, уситњени отпад од бетона и др.), специјалних агрегата (керамзит, експандирани перлит, експандирани полистирен, влакнасти материјали и др.). У зависности од примењеног агрегата и у функцији остварене укупне порозности бетони могу да буду лаки (800--2.000 кг/м^3^), обични (2.000--2.600 кг/м^3^) и тешки (преко 2.600 кг/м^3^). Додаци бетону су фино уситњени материјали минералног порекла који својим деловањем утичу на одређена својства свежег и/или очврслог бетона (мало инертни или латентно хидраулички пуцолански додаци). Адитиви за бетон су хемијске супстанце које својим физичким, хемијским или комбинованим деловањем утичу на одређена својства свежег и/или очврслог бетона, при чему се они дозирају у односу на масу цемента у бетону: пластификатори (побољшавају уградљивост и обрадивост бетонских смеша), аеранти (увлачивачи ваздуха омогућавају формирање мехурића ваздуха и повећавају отпорност бетона на дејство мраза), заптивачи (повећавају водонепропустљивост очврслог бетона), акцелератори (убрзавају процес очвршћавања), ретардери (успоравају процес очвршћавања), инхибитори корозије (умањују или корозију бетона или корозију челичне арматуре у бетону), антифризи (снижавају тачку смрзавања воде и омогућавају бетонирања на температурама нижим од 0°C). Бетон се производи на основу претходно утврђене рецептуре којом се дефинишу количине компонентних материјала са циљем да бетон задовољи услове конкретне грађевине, пре свега чврстоће при притиску, а у неким случајевима водонепропустљивост, отпорност на дејство мраза, отпорност према хабању и др. Справљање свежег бетона најчешће се врши машинским путем у специјално организованим пунктовима на градилиштима или у посебним фабрикама бетона, а свеж бетон транспортује до места уграђивања, уноси у припремљене оплате или калупе, а затим компактира. До прелаза свежег бетона у очврсли бетон долази услед хидратације цемента која прво обухвата фазу везивања, завршава се брзо и представља период од момента мешања компонената до тренутка када престаје могућност даље обраде бетона. Процес очвршћавања траје од неколико месеци до неколико година, а у пракси се као нормативна вредност чврстоће бетона при притиску усваја вредност која одговара старости бетона од 28 дана. С обзиром на састав мешавина и технологије уграђивања постоје: пумпани бетон -- до места уграђивања транспортује се цевима, односно тзв. бетон-пумпама; млазни бетон (торкрет-бетон) набацује се на површине применом посебних млазница у виду торкрет-топова; једнозрни-каверозни бетон састоји се само од једне фракције агрегата (8/16 мм или 16/32 мм) и карактерише великом порозношћу; микроармирани бетон са челичним или синтетичким влакнима; бетон високе чврстоће са чврстоћом при притиску преко 60 N/мм^2^; самозбијајући бетон код којег се употребом каменог брашна и специфичних адитива искључује потреба компактирања приликом уградње; бетон на бази реактивног праха са врло високом чврстоћом на притисак (200--800 N/мм^2^); штампани бетон са видном површином формираном утискивањем алата-калупа; уваљани бетон-агрегат обогаћен цементом који се уграђује применом механизације за земљане радове; препакт-бетон направљен претходним уграђивањем агрегата и накнадним испуњавањем празних простора између зрна цементним малтером.

Метали. Иако је гвожђе било коришћено пре више од 3.000 година, у градитељству је почело да се примењује тек у првој половини XVIII в. када је произведено ливено гвожђе, које је због кртости имало ограничену примену у грађевинарству, а у другој половини XVIII в. производњом вареног („пудлованог") гвожђа са својствима сличним савременом челику омогућено је конструисање носача великих распона. Челик је легура гвожђа која се добија од гвожђа произведеног у високим пећима. Његова масовна производња почела је у другој половини XIX в. захваљујући новим поступцима Бесемера, Томаса и Сименс-Мартена. Израда елемената од челика обавља се ливењем у калупе и обрадама ваљањем, извлачењем, ковањем и пресовањем*,* као и термичким и термохемијским обрадама основног материјала. У грађевинарству се за носеће конструкције примењују углавном угљенични челици (легирајући елемент је једино угљеник) и легирани челици (поред угљеника садрже манган, хром, молибден, никл, волфрам, алуминијум и др.). Грађевински челици за носеће конструкције су нискоугљенични челици, а постоје још челици за лимове, челичне жице и челична ужад, челици за вијке, навртке и закивке, бетонски челици (арматура за бетонске конструкције), челици за преднапрегнути бетон (жице, шипке и ужад). Алуминијум се примењује у виду легуре за ливење и легуре за обраду притиском или гњечењем, а користе се легуре за ливење силумини (алуминијума и силицијима) и дуралуминијум (за обраду деформацијом -- примењује се у производњи жице, лимова, фолија, профила и сложених облика). Олово се користи за израду лимова, водоводних цеви и др., бакар за израду лимова за покривање кровова и у дилатационим разделницама бетонских конструкција, цинк за лимове као кровни покривач, месинг (легура бакра и цинка) за окове, водоводне цеви и арматуре, бронза (легура бакра и калаја) за окове и украсне елементе.

Синтетичке смоле и пластични материјали. Синтетичке смоле припадају сложеним органским једињењима полимерима који се добијају прерадом угља и природног гаса и основа су за добијање скоро свих врста пластичних материјала који имају врло широку примену у градитељству. Пластични материјали или пластичне масе могу бити хомогени (полимер са додацима: пигменти, катализатори, пластификатори и стабилизатори) и хетерогени који садрже и пуниоце (зрнасте, влакнасте, листасте и др.). Термопластични полимери су полиетилен, полипропилен, поливинилхлорид, полистирен, полиамид и полиакрил, термостабилни полимери су епоксиди, полиестри, полиуретани, фенолалдехиди и силикони, а еластомери су вештачки каучуци добијени полимеризацијом одређених мономера (изпоренски, бутадиенски, бутадиенстиролни, хлоропренски, изобутиленски и др.) и имају изузетна еластична својства. Синтетичке смоле и пластични материјали се користе за израду материјала за термоизолацију и хидроизолацију, звучну заштиту, антикорозиону заштиту, различита облагања, преграђивања, унутрашњу декорацију, покривање кровова и подова, израду цеви, лежишта за конструкције, а служе и за добијање полимер-малтера, полимер-бетона и др. Индустријска производња грађевинских материјала (→ Грађевинска индустрија) у великој мери је покривала потребе домаће грађевинске оперативе.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мурављов, Грађевински материјали, Бг 1998; М. Мурављов, Д. Јевтић, Грађевински материјали 2, Бг 1999; М. Мурављов, Основи технологије бетона, Бг 2010.

М. Мурављов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд

ГРАЂЕВИНСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд, највиша установа за образовање грађевинских инжењера на Београдском универзитету. Најстарија је високошколска и истраживачка институција у Србији и у Срба чији се почеци везују за оснивање Инжењерске школе у Београду 1846. Указом кнеза Александра Карађорђевића 1. VII 1846. почела је са радом Инжењерска школа у трајању од три године, где су предавани Практично земљомерје, Механика, Архитектура, Цртање и Немачки језик. Када је прва генерација од девет студената завршила студије, школа је затворена. Године 1853. извршена је реформа Лицеја, па су се знања из инжењерства (грађевинарство и архитектура) стицала на његовом природно-техничком одсеку. Значајан напредак у области целокупног градитељства у Србији везује се за оснивање Министарства грађевина 1862, чији је основни задатак био „да се стара о изградњи и одржавању путева и мостова, регулацији улица и река те подизању јавних зграда и споменика". Дефинисан је и појам грађевине: „све оно што се гради или подиже на земљи или у води". Законом о устројству Велике школе 1863. формира се Технички факултет са четворогодишњим трајањем студија намењен за школовање будућих инжењера у Србији. Увођењем предмета Грађевине на суву и води -- у оквиру којег су предавани Обични и гвоздени путови, Мостови, Грађевине на води, Тунели и Земљорад -- заснива се будући грађевински одсек наведеног факултета. Током времена проширује се настава на Тех. ф. Велике школе, тако да се 1888. већ предаје 26 предмета са недељним фондом наставе од 35 до 45 часова. Године 1897. долази до поделе Тех. ф. на Грађевинско-инжењерски одсек, Архитектонски одсек и Машинско-технички одсек. Настава се организује по угледу на средњоевропске техничке факултете, а окосницу наставног и истраживачког рада чине млади професори приспели са студија на техничким великим школама у Аустрији, Немачкој и Швајцарској. Удружење српских инжењера формира се 1890. и покреће стручни часопис Српски технички лист. Године 1905. оснива се Универзитет у Београду са пет факултета, међу којима је и Технички са одсеком за грађевинске инжењере, одсеком за архитекте и одсеком за машинске инжењере. Професори са Тех. ф. Велике школе настављају рад на новооснованом Универзитету, а до почетка I светског рата учествују и новоизабрани наставници.

По завршетку рата долазак реномираних професора из царске Русије на УБ у великој мери је ојачао наставнички кадар и на Тех. ф. Значајну новину у периоду између два светска рата представља увођење студијских група на Грађевинском одсеку 1935 -- Геодетске, Саобраћајно-инжењерске, Статичко-конструктивне и Хидротехничке. Био је то зачетак будућих одсека на ГФ у Београду који ће уследити после II светског рата. Настава у периоду између два светска рата је била веома рационално организована у оквиру Тех. ф., а формирани су и прве лабораторије и заводи за научну и стручну активност. Године 1931. завршена је нова зграда Тех. ф. на Булевару краља Александра у којој су данас Грађевински, Архитектонски и Електротехнички факултет. За време окупације у II светском рату на Тех. ф. УБ настава је обустављена, а обновљена 1945. Године 1948. отпочела је са радом Техничка велика школа (ТВШ) коју су сачињавали шест факултета, а настава на ГФ је организована у оквиру три грађевинска одсека (конструктивни, хидротехнички и саобраћајни) и самосталног геодетског одсека. Године 1954. сви факултети ТВШ укључују се у УБ.

После II светског рата значајно је повећан наставни кадар, а уведена је и последипломска настава за стицање академског степена магистра техничких наука грађевинске, односно геодетске специјалности почев од 1962. Први докторат на ГФ УБ одбрањен је 1953, а прва магистарска теза 1966. На последипломским студијама настава се изводила у оквиру одсека Путеви и железнице, Хидротехника, Конструкције, Организација и технологија грађења, Грађевинска геотехника и Геодезија. Од 2005. уведени су нови наставни програми засновани на тзв. Болоњском моделу јединственог образовног система Европе у виду тростепеног нивоа бечелор, мастер, доктор у трајању од 4(3), 1(2) и 3 године. Од 1919, од када се води евиденција по струкама, до децембра 2013. на ГФ УБ диплому грађевинског, односно геодетског инжењера стекло је 11.658 кандидата, диплому магистра техничких наука из области грађевинарства, односно геодезије стекло је 542 кандидата, а диплому доктора техничких наука из области грађевинарства, односно геодезије 298 кандидата. По Болоњском моделу од 2005. диплому бечелор стекло је 743 кандидата грађевинске, односно геодетске струке, док је диплому мастера стекло 373 кандидата. Јединство наставног, научног и високостручног рада има дугу традицију, практично од самог почетка образовања грађевинских и геодетских инжењера. Наставници и сарадници били су ангажовани како у планирању и пројектовању тако и у грађењу најзначајнијих објеката високоградње, нискоградње, хидроградње и геодезије. Научним пројектима из области грађевинарства и геодезије руководили су и били активни истраживачи наставници ГФ посебно у периоду после II светског рата. Научни и стручни рад данас је на Факултету организован у оквиру више института за: материјале и конструкције, хидротехнику и водноеколошко инжењерство, саобраћајнице и геотехнику, менаџмент, технологију и информатику у грађевинарству, нумеричку анализу и пројектовање конструкција, геодезију и геоинформатику, те математику, физику и нацртну геометрију. У оквиру наведених института ради и 14 специјализованих лабораторија намењених како образовању будућих инжењера тако и сарадњи са привредом и истраживачком раду. Из редова професора ГФ у периоду од 168 година било је 17 редовних чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности (Атанасије Николић, Емилијан Јосимовић, Димитрије Стојановић, Коста Алковић, Љубомир Клерић, Михаило Петковић, Милан Андоновић, Јаков Хлитчијев, Милан Луковић, Ђорђе Лазаревић, Миодраг Милосављевић, Миладин Пећинар, Бранко Жежељ, Никола Хајдин, Милан Ђурић, Владимир Богуновић и Бошко Петровић), као и пет дописних чланова (Иван Арновљевић, Кирило Савић, Војислав Авакумовић, Ернест Стипанић (AIHS, Paris) и Младен Борели (ЈАЗУ, Загреб)). Седам наставника су били ректори високошколских институција (Лицеј, Велика Школа, Универзитет), а известан број градоначелници и министри. ГФ УБ дао је значајан допринос оснивању и унапређењу грађевинских факултета у Србији (Ниш 1960, Нови Сад 1971, Суботица 1974) и Црној Гори (Подгорица 1980).

ЛИТЕРАТУРА: Путеви српског инжењерства током 19. века, Бг 1994; В. Шолаја (ур.), ПИНУС -- Записи, Бг 1995, 1; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, Бг 1996; М. Секуловић, Р. Мандић, Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996.

В. Анђус

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕВИНСКО УРЕЂЕЊЕ ВОДОТОКОВА

ГРАЂЕВИНСКО УРЕЂЕЊЕ ВОДОТОКОВА, хидротехничка дисциплина, позната и као „регулација река", која обухвата изучавање река, пројектовање и спровођење техничких и других мера у циљу водопривредног коришћења река, одбране од поплава и заштите речних екосистема. Реч је о интегралном уређењу водотокова за потребе више водопривредних грана -- хидроенергетике, пловидбе, водоснабдевања, наводњавања и одводњавања. Мотиви регулације река су: (1) стабилизација речног корита и повећање његове пропусне моћи за воду, лед и нанос; (2) заштита приобаља од поплава; (3) пловидба; (4) уређење речног корита у близини хидроенергетских објеката и на местима укрштања са сувоземним саобраћајницама; (5) уређење обала у урбаним срединама; (6) одводњавање, наводњавање и снабдевање водом; те (7) рекреација, туризам и заштита речних екосистема.

Регулација река је присутна од давних времена (сл. 1). У прошлости се углавном ослањала на искуствене препоруке, а данас је то напредна инжењерска дисциплина теоријски заснована на речној хидраулици. Користи сложене рачунске моделе за предвиђање струјања воде, кретања наноса и морфолошких промена речног корита, као и физичке речне моделе за изучавање ових појава у лабораторијским условима. Ова средства су неопходна за добро упознавање водног режима реке и динамике развоја њеног корита, што је предуслов да техничко решење уређења водотока буде одрживо и економски прихватљиво.

Основна физичка карактеристика речних токова је стална променљивост у простору и времену. То значи да је просторни и временски распоред величина које квантитативно описују речне токове (протока, брзине и коте нивоа воде, крупноће и количине наноса, ширине и закривљености корита и др.), као и низа утицајних фактора (величине слива, климе, састава тла и др.), случајног карактера. Низови топографских, климатолошких, хидролошких, хидрауличких и других случајних величина анализирају се статистичким методама да би се дефинисале њихове средње и екстремне вредности, као и криве распореда у простору и времену („криве учесталости" и „криве трајања"). За одбрану од поплава важан је и податак о вероватноћи појаве великих вода. Статистичка анализа је основа за пројектовање регулационих мера и радова, а спречавање неповољне деформације речног корита крајњи циљ тих мера и радова. Деформација корита се испољава на разне начине: рушење обала, формирање спрудова, промена трасе, поткопавање мостовских стубова, засипање водозахвата и др (сл. 2).

Регулационе радове на рекама карактерише велик обим, а регулационе грађевине једноставност конструкције. Користе се материјали који се могу наћи у близини градилишта -- камен, песак, глина, дрво. У мањој мери користе се бетон и челик, а за поједине елементе грађевина у употреби је низ вештачких материјала, као што су пластичне фолије, мреже, гумени материјали и геотекстил. Погодни конструктивни елементи су жичане корпе испуњене шљунком -- „габиони". Обимни земљани радови у регулацији река изискују широку примену механизације и добру организацију грађевинске оперативе.

Регулациони радови обухватају још биотехничке и багерске радове, као и изградњу регулационих грађевина и објеката за контролу протока (канала, акумулација и ретензија). Биотехнички радови састоје се од примене биљног материјала, пре свега траве, у заштити обала река и канала од ерозије, као и плантажног гајења тополе у плавном приобаљу ради спречавања таласа и успоравања великих вода. Багерски радови најчешће служе за успостављање и одржавање потребних дубина на пловним рекама, али се могу применити и за отклањање одређених сметњи отицању воде и кретању речног наноса и леда. Изградња регулационих грађевина, њихов тип и положај, зависе од циљева регулације (табела 1).

Обалоутврде су грађевине којима се речне обале штите од ерозије. Граде се до пуног основног корита, најчешће дуж спољашњих, конкавних обала у кривинама, али и на праволинијским деоницама. Облоге обалоутврда могу бити од камена (сл. 3), бетона, габиона или биљног материјала (сл. 4).

Паралелне грађевине се граде у речном кориту ради његовог сужења, најчешће дуж спољашњих, конкавних обала. Висина ових грађевина, које се, као што име каже, пружају паралелно са речним током, одређена је просечном котом нивоа, што значи да су у одређеним периодима под водом. Труп ових грађевина, који се гради од крупног камена или габиона, повезан је с обалом попречним траверзама, а поља између траверзи испуњавају се током времена финим речним наносом, тако да се природним путем формира нова обала. Напери су главне попречне грађевине које се граде дуж унутрашњих, конвексних обала у кривинама или дуж праволинијских деоница у циљу сужења речног корита, повећања дубине или заштите обала од ерозије. Више напера чини „систем напера", а њихов број, дужина и међусобни размак одређују се за сваки случај посебно. Кота круне напера одговара просечној коти нивоа, што значи да су напери преливне грађевине. Њихов утицај на речни ток и кретање наноса је такав да се у међунаперским пољима јавља кружно струјање воде кроз које се смањују брзина и енергија тока, а честице наноса исталожавају, па се временом међунаперска поља природним путем засипају и успостављају нове обалe. Напери се најчешће граде од крупног камена или габиона. На пловним рекама се често користе напери са крилима („Т-напери"), који изазивају мањи поремећај струјног поља од простих напера (сл. 5).

Преграде су попречне регулационе грађевине које служе за преграђивање рукаваца и концентрацију протока у главном речном кориту у периодима малих и средњих вода. У периодима великих вода, преграде постају преливне грађевине, па се њихова стабилност обезбеђује избором одговарајућег материјала (крупни камен, габиони) који може да одоли великим брзинама преливног млаза. Прагови се користе за стабилизацију корита дуж бујичних водотокoва или засипање дубоких места (пролока) у коритима великих равничарских река. За разлику од прагова, чија се круна поклапа са дном корита, каскаде су попречне грађевине које својом висином и међусобним размаком утичу на нивое воде и на тај начин служе за контролу дубине и брзине тока.

Регулационе грађевине служе за стабилизацију речног корита или за повећање његове пропусне моћи за воду, нанос и лед. Оне се такође могу користити за обезбеђење пловидбених габарита -- неопходних дубина и ширина пловног пута. Присутне су и код уређења корита у близини хидроенергетских објеката, где се узводно од брана јавља засипање корита наносом, а низводно, дубинска ерозија корита услед великих брзина воде која се испушта кроз турбине и преко прелива. Када је у питању одводњавање*,* регулацијом реке се постиже да њено корито прими и евакуише вишак воде, што најчешће условљава да се нивои у реци снизе повећањем димензија попречног пресека (багеровањем), смањењем хидрауличких отпора (уклањањем вегетације из корита), или повећањем уздужног нагиба дна корита (просецањем кривина). Поред повећања пропусне моћи за велике воде, нанос и лед, просецање оштрих кривина може бити мотивисано и побољшањем пловидбених услова. Регулационе мере у циљу наводњавања или водоснабдевања су локалног карактера и своде се на спречавање засипања водозахвата. Локални карактер имају и регулациони радови на местима укрштања реке са пругама и путевима, где се спречава поткопавање мостовских стубова и ерозија обала, а периодично врши санација корита после проласка поплавних таласа. У регулацији водотокова у урбаним срединама, поред техничко-економских, важни су и естетски критеријуми, како у погледу избора регулационих елемената (трасе, облика и димензија попречног пресека регулисаног корита) тако и у погледу избора материјала за израду регулационих грађевина. У том смислу на мањим водотоковима важе принципи „натуралног уређења", са коришћењем што више биолошких материјала а што мање бетона и челика. Уређење водотокова је често мотивисано и потребама у области рекреације и туризма, са многим користима, од којих се неке, као што је на пример побољшање квалитета живота, тешко могу квантификовати. Исто важи и за допринос регулационих радова у заштити животне средине (нпр. изградња рибљих стаза).

Међутим, један од најважнијих мотива регулације река је заштита од поплава. Мере заштите могу бити „хидрограђевинске" и „превентивне" или „неинвестиционе". Хидрограђевинске мере се односе на изградњу објеката за заштиту од поплава. То могу бити насипи који спречавају изливање из речног корита у брањено подручје (сл. 6) и у том случају је реч о „пасивној заштити" од великих вода. Бране са великим вештачким акумулацијама у горњем делу слива, мале акумулације дуж водотокова -- ретензије и растеретни канали за одвођење вишка воде су објекти „активне заштите", јер омогућавају смањење врхова поплавних таласа. Превентивне, неинвестиционе мере, које представљају допуну хидрограђевинских мера, састоје се од активности на картирању, планирању и уређењу простора угрожених поплавама. Ту спада доношење грађевинских прописа, оперативних планова за одбрану од поплава и одржавање заштитиних система, као и разних економских мера за смањење ризика од поплава, укључујући одговарајућа правила пословања осигуравајућих друштава.

У Србији је највећи обим регулационих радова реализован на великим рекама -- Дунаву, Сави, Тиси и Великој Морави (тaбела 2).

Планска регулација Дунава започета је још крајем XIX в., са циљем обезбеђења пловног пута и заштите обала од ерозије. Радови који су обухватали просецање кривина, преграђивање рукаваца, изградњу обалоутврда и напера, нарочито су интензивирани после II светског рата, у складу са Међународном конвенцијом о режиму пловидбе на Дунаву и Генералним планом Дунавске комисије која је надлежна за овај међународни пловни пут највишег ранга. Овим радовима су на нашем сектору Дунава обезбеђене најмање вредности пловне дубине 2,5 м, ширине пловног пута 180 м и полупречника кривине 800 м, што у већем делу године омогућава пловидбу бродовима носивости до 1.000 т. Низводно од Београда потреба за класичним регулационим радовима је престала изградњом Хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап I и Ђердап II (1972). На овом сектору Дунава регулационе грађевине се данас углавном састоје од насипа и обалоутврда, које штите од ерозионог дејства таласа изазваних ветром и дневних осцилација нивоа воде изазваних радом хидроелектрана.

Велик обим регулационих радова на Тиси и мањим водотоковима у Банату (Бегеју, Златици, Брзави, Моравици) и Бачкој (Криваји, Керешу, Чику) започет је још у XVIII и XIX в. До краја 1875. дужина Тисе је скраћена за око 450 км просецањем 110 кривина, од чега је у Војводини 13 просека укупне дужине 29 км. У каснијем периоду на Тиси су грађене обалоутврде, напери и паралелне грађевине, а после поплаве 1970. насип је ојачан. После изградње бране код Новог Бечеја 1978. на узводном сектору Тисе дошло је до потпуног или делимичног потапања регулационих објеката у кориту. Од осталих притока Дунава, систематски регулациони радови су изведени само на Млави, док су на Пеку, бујичним водотоковима у Београду (Грочици, Болечици), Тимоку и његовим притокама, интервенције локалног карактера.

Први регулациони радови на Сави обављени су код Сремске Митровице и на ушћу Дрине. Систематска регулација Саве обављена је само у Београду -- од ушћа до Макиша, у склопу изградње Новог Београда и рекреационог центра на Ади Циганлији. На другим секторима уређење Саве је до сада имало локални карактер и сводило се на решавање проблема заштите обала у зонама насеља и савладавање критичних деоница за пловидбу. Од притока Саве регулисана је Колубара проширењем и продубљењем корита, а у зони Београда регулисане су Топчидерска и Железничка река. На Дрини је изведено само локално осигурање обала у зони насеља, а значајна је делимична регулација њене притоке Јадра, која је позната по честим поплавама.

Систематски регулациони радови на Великој Морави, започети још 1950, обухватили су просецања 16 кривина, чиме је дужина корита скраћена преко 20%. Изведен је и велик број разних врста грађевина у кориту. Регулисани су краћи потези више притока Велике Мораве (Ресаве, Раље, Јасенице, Раче, Лепенице, Белице, Лугомира). Највећи обим регулационих радова на Западној Морави и њеним највећим притокама (Расини, Чемерници, Деспотовици, Ђетињи, Скрапежу) рађен је у периоду 1965--1969, углавном у циљу заштите од поплава. На Јужној Морави је само узводно од Сталаћа извршена класична регулација са просецањем кривина и осигурањем корита, док је на осталим деоницама изведена само локална заштита обала, мостова и ушћа притока. Са изузетком Ситнице, локални карактер имају и регулациони радови на Ибру и његовим притокама.

Регулација река у циљу заштите од поплава постала је врло актуелна са повећањем степена урбанизације и штета од поплава (сл. 7). Погоршању режима великих вода и порасту штета доприносе и климатске промене. У Србији се велике поплаве дешавају релативно често -- у приобаљима Дунава (1965, 1981, 2006), Саве (1974, 1981), Tисе и Тамиша (1999, 2000, 2001, 2006), Мораве (1965, 1977, 2002, 2006), Колубаре (1999, 2001). Маја 2014. снажан циклон који је захватио подручје централног Балкана произвео је обилне падавине које су имале за последицу катастрофалне поплаве и рекордно велике штете. Овим поплавама нарочито је погођен слив реке Саве. Излиле су се многе реке, од којих су Колубара и Тамнава изазвале највеће штете. Најтеже је погођен Обреновац, где је око 9.000 становника морало бити евакуисано, а вођена је драматична одбрана Шапца, где је регистрован до тада највећи водостај. Велика штета настала је потапањем површинских копова угља колубарског басена. Поплаве су покренуле велик број клизишта, од којих су највећа погодила Крупањ на западу земље. У источном делу Србије су такође изазване велике штете, јер су Параћин, Петровац на Млави, Свилајнац, Смедеревска Паланка и многа друга места била потпуно поплављена. У овим поплавама било је и људских жртава.

Рачуна се да је у Србији поплавама угрожено укупно око 2 милиона ха, од чега у Војводини око 1,3 милион ха (60% површине покрајине). Близу 80% плавних површина чини пољопривредно земљиште, али је угрожено и 500 већих насеља, око 680 км пруга и око 4.000 км путева.

Највише су заступљене пасивне мере заштите од поплава помоћу насипа. У сливу Дунава укупна дужина изграђених насипа износи око 1.600 км, у сливу Саве око 770 км, а у сливу Мораве око 1.180 км, што даје укупну дужину насипа од 3.550 км. Насипи на Дунаву и на Тиси штите од великих вода повратног периода 100 година, а реконструисани су после катастрофалних поплава 1965. и 1970. На осталим водотоковима у Војводини насипи су део хидросистема Дунав--Тиса--Дунав, тако да заједно са вештачким каналима чине јединствен систем у одбрани од поплава.

Одбрамбене линије насипа на десним притокама Дунава (Тимок, Млава, Пек) штите од поплава повратног периода 50 година. Насипи на Сави и на Великој Морави су неравномерни по степену изграђености. На Западној Морави се насипима штите од поплава градови Чачак, Крушевац и Трстеник, док насипи дуж Јужне Мораве углавном штите пољопривредно земљиште и сеоска насеља. Поред хидросистема ДТД, важну улогу у активној заштити од поплава у Србији има и један број акумулација, као што су Барје (Лесковац), Ћелије (Крушевац) и др.

ИЗВОРИ: Заштита од поплава у Србији, Бг 1998; Водопривредна основа Републике Србије, Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: P. Ph. Jansen и др. (ур.), Principles of River Engineering -- The non-tidal alluvial river, London 1979; B. Przedwojski, R. Blażejewski, K. W. Pilarczyk, River Training Techniques: fundamentals, design and applications, Balkema 1995; P. Julien, River Mechanics, Cambridge 2002; М. Јовановић, Регулација река -- речна хидраулика и морфологија, Бг 2008.

М. Б. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЂЕЊЕ РЕЧИ

ГРАЂЕЊЕ РЕЧИ → ТВОРБА РЕЧИ

ГРАИЋ, Владимир

ГРАИЋ, Владимир, композитор (Београд, 19. II 1968). Похађао музичке школе „Јосиф Маринковић" и „Стеван Мокрањац", клавирски одсек. Дипломирао 1995. на Електротехничком факултету у Београду, одсек Електро-енергетски системи, област Електроакустика. Од 1996. био je музички уредник у Радио-телевизији Србије, a oд 2000. дo 2008. главни уредник програма у Продукцији грамофонских плоча РТС. Затим се одлучио за статус слободног уметника. Kомпоновао је за многобројне извођаче (Maja Oџаклијевска, Maja Николић, Бојана Стаменов, Светлана Славковић, Фламингоси, Beauty Queens и др.) и сa њима освојио низ награда на домаћим и страним фестивалима. Нajвeћи успех постигао је песмом „Молитва" (отпевала је Марија Шерифовић) сa којом је победио на Еуросонгу 2007. Аутор је музике за игране и ТВ филмове, позоришне представе, ТВ серије, емисије и рекламне кампање (Црни Груја и камен мудрости; Заборављени умови: Јован Радонић; Мајстори; Мајстори молери; У логору; Мала школа рокенрола; Приђи ближе; Оно као љубав). Добитник је признања „Златни беочуг" Културно-просветне заједнице Београда (2008).

П. Јањатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАИЋ, Радослав

ГРАИЋ, Радослав, композитор, певач забавне музике, музички уредник (Мркоњић Град, 3. I 1932). Дипломирао соло певање на Музичкој академији у Београду, у класи Бранка Пивничког (1961). Од 1953. до 1955. наступао у представама у Југословенском драмском позоришту, а био је и члан Хора Радио Београда. Током 1958. започео је самосталну каријеру певача шлагера, народне и староградске музике. Од 1960. почиње да компонује, a наредне године постаје члан Удружења композитора Србије. И поред понуде да наступа у београдској Опери определио се за бављење забавном музиком. Наступао је на фестивалима у Опатији (1959, 1961), у Загребу (1964, 1967) и на Београдском пролећу (1961--1968), где су његове композиције у три наврата биле награђене (са Ђорђем Марјановићем, Анђелина, 1961, прво место; са Ђ. Марјановићем, Стјуардеса, 1962, прво место; са Арсеном Дедићем, Пролећни цвет, 1963, треће место). Током 60-их година остварио је неколико турнеја у земљама Источнe Европе, а 1964. наступио је на фестивалу Интервизија. Када је 1968. постао уредник музичке редакције ТВ Београд, прекинуо је певачку каријеру, али је наставио да компонује забавне, народне (Мито бекријо, Долетеће бели голуб, Имала сам другарицу, Сјај, мјесече), староградске (Свирај, свирај, Пишта Бачи, Тамбуре су свирале, Нема старог Београда, Ех, лане, моје лане, Невени, невени) и дечје песме (Вуче, вуче, бубо лења, Лако је пруту, Моја бака, Мате-мате-матика, Здравица учитељу), као и музику за телевизијске емисије и серије (Фолк мајстори, ТВ постер, Евергрин).

С. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЈЕВЦЕ

ГРАЈЕВЦЕ, село у јужној Србији, на североисточном ободу Лесковачке котлине. Изграђено је на југозападној периферији Бабичке горе уз десну обалу Јужне Мораве, низводно од ушћа Купиновачке реке. Удаљено је око 6 км од општинског средишта Лесковца, с којим је, преко села Биљаница, повезано локалним путем дугим 10 км. Изграђено је 1872. када је имало 35 кућа са 226 становника. Касније је вршено досељавање становништва из околине Лебана, Врања, Црне Траве и из околних села. Ово је типична депопулациона средина и број становника је од 1953 (719 становника) до 2011 (374 становника, од којих су сви Срби) константно смањиван. Насеље има овалну основу и мрежаст распоред улица и издужено је дуж планинског подножја на висини од око 250 м н.в.

С. Ђ. Стаменковић

Према досадашњим подацима, у Г. су забележена два римска археолошка локалитета. Реч је о локалитетима Селиште и Двориште Милорада Трајковића. Локалитет Селиште налази се на једном доминантном брежуљку на десној обали Јужне Мораве, недалеко од локалитета Градац код Злокућана, поред пута који од Градца води ка селу Манојловцу. Локалитет је убициран на имању Слободана Тасића. Његова дужина у правцу север--југ износи око 100 м. Терен се са свих страна благо спушта, док је само у правцу Мораве пад нешто оштрији. На овом простору забележена је римска опека на простору око 50 м^2^, као и фрагменти римске керамике. Двориште Милорада Трајковића налази се у непосредној близини локалитета Селиште. Овде је 1955, приликом копања темеља за кућу, откривен део масивног зида израђеног од великих камених блокова. Том приликом ископан је и велик број фрагментованих тегула. Тегуле на гомили констатоване су у дворишту Милорада Трајковића и 1984, када је вршено рекогносцирање овог положаја. Поред поменутих налаза, у старом нумизматичком инвентару Народног музеја у Лесковцу постоји податак да је у Г. нађен примерак римског бронзаног новца који је у Музеј 1956. донео Драгомир Максић.

С. Стаменковић

ИЗВОРИ: Архива Народног музеја у Лесковцу; Архива Археолошког института у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, В. Ивановић, Праисторија лесковачког краја, Лесковац 1958; С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја, Лесковац 1988; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; А. Булатовић, С. Јовић, Лесковац: Културна стратиграфија праисторијских локалитета у Лесковачкој регији, Бг--Лесковац 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМАДА

ГРАМАДА, планина српско-македонске масе у југоисточној Србији, северно од Власинског језера. Простире се правцем југ--север на дужини од око 13 км. Западну границу чини долина реке Власине (десна притока Јужне Мораве), а источну долина реке Јерме (лева притока Нишаве). На југу допире до Власинског језера, а на северу до Градске реке (десна притока Власине). Највиши врх је Вртоп (1.721 м). Г. изграђују стене Власинског комплекса протерозоик--камбријум тако што највиши део, који се налази у средишњем делу планине, чини албит-хлорит мусковитски шкриљац крај којег се тек местимично јављају прослојци хлорит-епидотских шкриљаца. Западно од њега доминирају обични албит-хлоритски шкриљци, а источно катаклазирани албит-хлорит серицитски шкриљци. Геолошка грађа утицала је на то да Г. буде планина богата изворима. Највећи број потока слива се према Власини и Јерми. Према Власинском језеру отичу воде Црних извора и неколико кратких потока. На подгорини планине налази се велик број малих села. Кроз долину Власине западно од планине пролази пут према Црној Трави и Власотинцу.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМАТИК

ГРАМАТИК, у средњем веку назив за ученог човека и преписивача вишег књижевног знања и образовања, понекад синоним за дијака и писара или преписивача уопште. Изгледа да је г. поседовао виши степен образовања од дијака. Старешина српске канцеларије у Дубровнику називан је и дијак, г., логотет. Теодор Граматик преписао је 1263. Шестоднев за Доментијана. Титуле Владислава Граматика дијак и г. казују да је био писар и човек од пера. У својим зборницима из 1456, 1469. и 1473. потписао се као дијак, а у зборнику из 1479. као „последњи међу дијацима, Владислав Граматик". Дијаци и г. могли су да постану свештеници. Понекад они у записима остављају белешке о различитим темама, као и сведочанства аутобиографског карактера.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Дијак, Граматик, Нотар, Канцелар, Номик, Логотет. Студије о српској дипломатици", Глас СКА, 1923, CVI; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; Ј. Грковић-Мејџор (прир.), Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, Бг 1993.

С. Томин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМАТИКА

ГРАМАТИКА (грч. grammatikhv tevcnh: вештина писања), систем морфолошких и синтаксичких категорија, као и њима обухваћених јединица, њихових облика, значења и функција. У ширем смислу чине је сва правила по којима су језичке јединице организоване и по којима се употребљавају. Г. као део лингвистике има за предмет проучавање г. као дела језика. У основи граматичких проучавања неког језика је, пре свега, утврђивање, описивање и објашњавање онога што је у неком језику обавезно и правилно за разлику од појава које представљају одступање и изузетак.

Српски језик чине јединице различитог степена сложености, њихови међусобни односи и правила употребе тих јединица. Основне језичке јединице су фонеме (гласови у функцији разликовања речи, нпр. ти : ту, или облика речи, нпр. они : ону), морфеме (најмањи делови речи који имају неко значење, нпр. рек-а, рек-е...), речи (најмањи облик на који може бити сведена нека реченица, нпр. Покрет!), синтагме (групе речи повезане значењем и функцијом, нпр. Твој друг је отишао), реченице (најмањи синтаксички облици који могу имати комуникативну функцију, нпр. Он одлази, Одлази) и надреченичне целине (пасуси, строфе, главе и сложеније врсте текстова). Г. се односи на правила према којима су морфеме удружене у речима и на правила према којима су речи удружене у реченицама, а реченице у текстовима. У средишту тако схваћене г. је појам → граматичке категорије као јединства граматичког облика и граматичког значења, нпр. категорија рода, броја, падежа и др.

Изузеци од граматичких правила најчешће се испољавају: 1) као граматичка лакуна (празно место), односно као одсуство неког облика тамо где га већина речи има, нпр. глаголи извирати или пребивати немају свршене парњаке, а именице Марко, брајко или амиго не употребљавају се у плуралу; или 2) као облик који одступа од уобичајеног облика за изражавање неког граматичког значења, нпр. глаголски облици хоћу и могу завршавају се наставком -у иако сви други глаголи у српском књижевном језику имају у 1. л. јед. садашњег времена наставак -м (читам, дишем, мислим...). У такве изузетке спадају и суплетивизми -- када се и променом основе у парадигми неке речи изражава извесно граматичко значење, нпр. говорити -- рећи (несвршени вид -- свршени вид).

Употреба већег броја истоврсних изузетака одређена је извесним потправилима. На пример, иако већина глагола има облик за прво лице једнине, безлични глаголи доследно немају облике ни за 1. ни за 2. лице. Узроци настанка граматичких изузетака су различити. У књижевном језику нови изузеци од постојећих правила представљају нарушавање граматичке норме. Неки од тих изузетака се у књижевном језику не прихватају, а неки временом буду прихваћени (нпр. у првој половини ХХ в. уместо госпођа Марић требало је рећи, и говорило се, госпођа Марићка, за супругу господина Марића, или госпођица Марићева, за његову ћерку), а у савременом српском књижевном језику изрази као госпођа Марић су нормативно исправни, док су изрази као госпођа Марићка или госпођица Марићева застарели.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1986; II. Синтакса, Бг 1986; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, Бг 2000; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

П. Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМАТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

ГРАМАТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, описи и објашњења целине граматичког система српског језика. У току културне историје српског народа и граматике су имале своје почетне, недефинисане облике, са црквенословенском језичком основом, која је тек током времена добијала више српских језичких елемената. Пошто је, од настанка у XI или XII в. до 30-их година XVIII в., функцију књижевног језика дуго имао српскословенски језик, може се као типичан за текст приближно граматичке природе узети трактат Сказаније о писменех (Повест о словима), који је Константин Филозоф написао после 1423. Много касније, у XVIII в., са одређенијом природом књиге у категорији граматике, јавља се граматика рускословенског језика Мелетија Смотрицког (Москва 1721, прво издање Јевје 1619), прерађена у граматику Славенскаја грамматика, коју је штампао митрополит Павле Ненадовић (Римник 1755), а знатно је утицала и на граматике Стефана Вујановског (Беч 1793) и Аврама Мразовића (Беч 1794). Са развојем књижевног стваралаштва на славеносрпском језику, крајем XVIII в. и почетком наредног XIX в., објављују се, као дела са елементима граматике (највише у оним њеним секторима који би данас одговарали фонетици, фонологији и правопису), радови Аврама Мразовића Руководство к славенстјеј грамматице (Беч 1794) и Саве Мркаља Сало дебелога ера либо азбукопротрес (Будим 1810), као претече првој г. с. ј. нове епохе, коју је Вук Стефановић Караџић написао по угледу на Мразовићеву граматику и издао у Бечу 1814. под називом Писменица сербскога ieзика по говору простога народа. Вук није мењао она Мразовићева правила која су вредела подједнако за словенски језик и за српски народни језик, под којим је он подразумевао фолклорни језички израз Срба који су тада говорили дијалектом којим је говорио сâм Вук као матерњим, дакле, како је сâм писао -- „говор оних Србаља који живе по селима далеко од градова". У тој граматици Вук је, иако ју је штампао Мркаљевом азбуком, већ дао виђење својих ортографских решења, заснованих на принципу Јохана Аделунга -- пиши као што говориш. Ту своју визију он је потпуно остварио у Српској граматици, објављеној као предговор првом издању свога Српског рјечника, који је издао 1818. у Бечу. Реформа азбуке и правописа ту су доведени до краја, граматичка правила морфологије су упрошћена, дати су системи само народног језика (новоштокавски источнохерцеговачки, дакле ијекавски изговор и сл.), док је терминологија углавном остала словенска.

Касније се у области граматика намењених и научном опису и школској пракси, са модернијим приступом и модернијом терминологијом, појављује Мала српска граматика Ђуре Даничића (Беч 1850), која је касније објављена под називом Облици српскога или хрватскога језика (Зг 1872). Ту граматику допунило је Даничићево дело Србска синтакса (Бг 1858), а у историјско-дескриптивној области и друга његова дела, такође граматичког карактера: Историја облика српскога или хрватскога језика (Биоград 1874) и Основе српског или хрватског језика (Биоград 1876). На основама Вуковог и Даничићевог рада, с новијим теоријским приступима граматикама, у XIX в. Стојан Новаковић пише Српску синтаксу (Бг 1879), Српску граматику, са деловима -- наука о гласовима, наука о облицима, наука о реченици (Бг 1880), затим целовиту Српску граматику (Бг 1894). Крајем истог века и почетком XX в., уз велику Граматику и стилистику хрватскога или српскога књижевног језика Томе Маретића (Зг 1899), рађену на Вуковом и Даничићевом језику, у употреби су и граматике Љубомира Стојановића (Бг 1891, Бг 1892, Бг 1922) и више других аутора: Јанка Лукића Синтакса српског језика (По 1898), Облици српскога језика (Бг 1912) и Гласови српскога језика (Бг 1923); Илије Лалевића Синтакса српског језика (Бг 1904); Живојина Симића Српска граматика (Бг 1922) и Живка Стефановића Српска граматика (Бг 1922) и Граматика српскохрватског језика (Бг 1925).

Новим лингвистичким приступом граматици одликују се дела Александра Белића посвећена граматичким питањима, а проистекла из његових универзитетских предавања, у којима се излажу (1) фонетско-фонолошки системи српског језика, као Савремени српскохрватски књижевни језик, део I: Гласови и акценат (Бг 1948), (2) творбени системи, као Српски језик: образовање речи -- сложенице и суфикси (Бг 1931) и Савремени српскохрватски књижевни језик, део II: Наука о грађењу речи (Бг 1949) и (3) синтаксички системи -- Синтакса српскохрватског језика (Бг 1931). Белићеви граматички погледи огледали су се и у његовим школским књигама под насловом Граматика српскохрватског језика, које су објављиване у Београду од 1932. до 1934. У периоду од 1930. до 1940. објављују се и граматике више других аутора -- Миодрага Лалевића, Добривоја Алимпића, Андре Жежеља, Светозара Матића и др.

После II светског рата, од 1951, са око двадесет издања, као најпотпунија после Новаковићеве граматике и најпознатија у школској настави, остала је Граматика српскохрватског језика Михаила Стевановића, који је, на својим теоријским основама и на основу својих универзитетских предавања, објавио и велику дескриптивно-нормативну граматику, у два тома: Савремени српскохрватски језик -- Граматички системи и књижевнојезичка норма, I. Увод -- Фонетика -- Морфологија (Бг 1964) и II. Синтакса (Бг 1969). Као дескриптивно-нормативна граматика, она је рађена на савременој језичкој грађи из дêла великог броја српских и хрватских писаца и методологијом Белићеве лингвистичке школе.

У последњем периоду, у 80-им и 90-им годинама XX в., као и на самом почетку XXI в., највише су у употреби граматике за средње школе, универзитете или за широку културну јавност, аутора који се баве научним проучавањем српског језика: Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Граматика српскога језика (Бг 1992, више издања); Радоје Симић, Српска граматика I--II (Бг 1996, Бг--Нк 2002), односно аутора исцрпнијих дескриптивних граматика или главних граматичких области српског књижевног језика: Иван Клајн, Творба речи у савременом српском језику. део 1, Слагање и префиксација (Бг -- Н. Сад 2002), део 2, Суфиксација и конверзија (Бг -- Н. Сад 2003); Радоје Симић, Јелена Јовановић, Српска синтакса. 1--2 (Бг--Нк--Пг 2002); Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић, Синтакса савременога српског језика: проста реченица, у ред. Милке Ивић (Бг -- Н. Сад 2005); И. Клајн, Граматика српског језика (Бг 2005); Павица Мразовић у сарадњи са Зором Вукадиновић, Граматика српског језика за странце (Ср. Карловци -- Н. Сад 2009); Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика (Бг 2010); П. Пипер, „Српски језик", у: В. Малџијева, З. Тополињска, П. Пипер, М. Ђукановић, Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције (Бг 2009); П. Пипер и И. Клајн, Нормативна граматика српског језика (Н. Сад 2013, 2014) и др.

Појединим областима г. с. ј. посвећено је и више монографија и зборника радова, нпр. Милка Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој (Бг 1954); Ирена Грицкат, О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику (Бг 1954); Даринка Гортан Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику (Бг 1971); Татјана Батистић, Локатив у савременом српскохрватском књижевном језику (Бг 1972); Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура (Сар. 1991; Нк 1995; Кг 2000); Казимјеж Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског генитива (Бг -- Н. Сад 1995); Срето Танасић, Презент у савременом српском језику (Бг 1996); М. Ковачевић, Синтакса сложене реченице у српском језику (Бг--Србиње 1998); Нада Арсенијевић, Акузатив с предлогом у савременом српском језику (Н. Сад 2003); Љубомир Пoпoвић, Рeд рeчи у рeчeници (Бг 1997); Владислава Ружић, „Допунске реченице у српском језику" (ЗМСФЛ, 2006, 49, 1--2); Божо Ћорић, Творба именица у српском језику (Бг 2008); Марина Спасојевић, Глаголи на -(ј)ети, -ūм у корелацији са глаголима на -ити, -ūм у савременом српском језику (нормативни и лексикографски аспект) (Бг 2013); Срето Танасић, Синтакса пасива у савременом српском језику (Бг 2014) и др., које се могу обележити и као извори примене нових лингвистичких метода у дефинисању граматичких правила, и као извори класификоване српске језичке грађе за анализе и уопштавања која се дају у општим граматикама.

У земљама изван српско-хрватских простора, од граматика српског, односно српскохрватског језика, објављене су граматике А. Лескина (August Leskien) Grammatik der serbokroatischen Sprache, 1. Teil: Lautlehre -- Stammbildung -- Formenlehre (Хајделберг 1914), А. Мејеа и А. Вајана (Antoine Meillet и André Vaillant) Grammaire de la langue serbo-croate (Париз 1924), П. Дмитријева (Петр А. Дмитриев) Oчeрки пo синтaксису сeрбoхoрвaтскoгo языкa (Ленинград 1966), В. Гуткова (Владимир П. Гудков) Сербохорватский язык (Москва 1969), В. Брауна (Wayles Browne), „Serbo-Croat", у: The Slavonic Languages (London -- New York 1993), Олге И. Трофимкине Синтаксис современного сербохорватского языка: словосочетание и простое предложение (Петроград 1993), Б. Кунцман Милер (Barbara Kunzman-Müller) Grammatikhandbuch des Kroatischen und Serbischen (Франкфурт на Мајни 1999), Лили Лашкове Сърбо-хърватска граматика -- сръбски, хърватски, босненски (Софија 2001), Ане Кречмер и Герхарда Невекловског „Сербохорватский язык (сербский, хорватский, боснийский языки)" у: Славянские языки (Москва 2005) и др.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, „О Вуковом Рјечнику из 1818. године ", у: В. Ст. Караџић, Српски рјечник, Бг 1966; А. Пецо, Ж. Станојчић, М. Бабић и др., Српскохрватски језик -- Енциклопедијски лексикон, Бг 1972; И. Грицкат, Студије из историје српскохрватског језика, Бг 1975; М. Ивић, О зеленом коњу: Нови лингвистички огледи, Бг 1985; Ж. Станојчић, Граматика и језик, Тг 1987; М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском, Н. Сад 1990; Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, Бг -- Н. Сад 1995; М. Радовановић и др., Српски језик на крају века, Бг 1996; П. Ивић, Преглед историје српског језика, Ср. Карловци -- Н. Сад 1998; М. Ивић, Лингвистички огледи, III, Бг 2000; Ж. Станојчић, „Уводна реч", у: А. Белић, Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, Бг 2000; М. Ивић, Ред речи: лингвистички огледи, IV, Бг 2002; А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Бг 2004; М. Ивић, О речима: когнитивни, граматички и културолошки аспекти српске лексике, Бг 2005; Језик о нама: лингвистички огледи, VI, Бг 2006; Лингвистички огледи, Бг 2008; В. П. Гутков, Граматички огледи, Бг 2013.

Ж. Станојчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМАТИЧКА КАТЕГОРИЈА

ГРАМАТИЧКА КАТЕГОРИЈА, јединство граматичких облика и граматичких садржаја (значења и правила употребе). Најважнија особина граматичких облика је регуларност. На пример, значења именичког броја у → граматици српског језика изражавају се, пре свега, наставцима (басн-а -- басн-е, писм-о -- писм-а и сл.), а ређе, и мање регуларно, и другим средствима, нпр. променом основе, као у примеру човек -- људи. За разлику од категорије именичког броја, граматичка значења глаголског вида не изражавају се наставцима него, пре свега, суфиксима (нпр. препис-а-ти -- препис-ива-ти), мање регуларно префиксима (нпр. радити -- у-радити), а постоје и друга, још мање регуларна средства изражавања глаголског вида у српском језику. Степен граматикализованости неког значења испољава се првенствено као степен регуларности начина његовог изражавања.

Граматичка значења су обавезна за широке класе језичких јединица. На пример, значење граматичког броја (једнина или множина) обавезно је за све именице, придеве, заменице, глаголе и редне бројеве, што је врло широк круг речи. А значење збирности (нпр. лишће, грање, камење) мање је граматикализовано јер је својствено само једном делу именица. Зато збирност није граматичко него лексичко-граматичко значење.

Граматичка значења су организована на уочљиво правилан начин, што се испољава у чињеници да свако граматичко значење садржи најмање два међусобно супротстављена, релативно ужа значења (грамеме), нпр. граматички број обухвата једнину и множину, глаголски вид обухвата свршени и несвршени вид, категорија лица обухвата прво, друго и треће лице итд. Изузеци од тог принципа, као појединачна или малобројна одступања, не нарушавају битније његову реалност.

Граматичка значења одликују се и врло широком заступљеношћу у језичком систему, нпр. категорије броја и падежа има више врста речи, категорије вида и времена имају сви глаголи итд., али се поједине категорије у том погледу мање или више разликују. На пример, именичку категорију аниматности (живо/неживо) имају само именице мушког рода у једнини (нпр. видети коња, али видети пањ), а категорију степена поређења имају само описни придеви (нпр. леп -- лепши -- најлепши) уз неке изузетке.

Што је већа обавезност неког значења, што је виша регуларност његовог изражавања и што је шира његова заступљеност у језичком систему, то је такво значење више граматикализовано. На пример, значење граматичког броја је знатно више граматикализовано него значење живо/неживо. Слабије граматикализована значења одлика су лексичко-граматичких категорија (нпр. збирност, апстрактност, градивност), а још су слабије граматикализована значења творбених категорија (нпр. називи вршилаца радње, називи места, називи радњи и др.). У језику се стално одвија процес граматикализације једних појава и деграматикализације (лексикализације) других, нпр. категорија именичког рода у српском језику крајем ХХ и почетком ХХI в. доживљава појачану граматикализацију ширењем социјалних фемининатива (именица женског рода које значе професију или статус, нпр. ауторка, председница, шефица), а, с друге стране, придевска категорија одређеног и неодређеног вида (нпр. нов шешир / нови шешир) налази се у процесу деграматикализације.

Већина г. к. у српском језику изразито је семантизована јер је за њихову употребу изражавање граматичког значења обавезно (нпр. категорије броја, степена, времена). У много ређим случајевима обавезна компонента граматичког садржаја је функција, а не значење. На пример, у српском језику категорија именичког рода је слабо семантизована јер само мањи број именица обликом мушког или женског рода означава пол (отац -- мајка, лав -- лавица и сл.), а много је више именица код којих облик за род не носи информацију о полу него служи као средство за изражавање конгруенције и координације, којим се показује које се речи у реченици налазе у некој функционалној вези, нпр. Ведр-о неб-о је наговештавал-о леп дан.

Г. к. у српском језику разликују се и по томе колико су прагматизоване, односно колико је у њиховом садржају обавезна информација о говорној ситуацији у којој су употребљене. На пример, категорија глаголског времена је изразито прагматизована јер се временска значења глаголских облика посредно или непосредно односе на време говорне ситуације, док се, с друге стране, категорија живо/неживо (нпр. Има рака / Има рак) не одликује таквом прагматизованошћу.

Г. к. у српском језику могу се разликовати и својим интерпретативним могућностима. На пример, за разлику од већине других категорија у српском језику, категорија глаголског стања је изразито интерпретативна јер омогућује да се иста ситуација осмисли на два начина, тј. да исто денотативно значење има различита сигнификативна значења, уп. Овлашћено лице је сачинило уговор -- Уговор је сачињен од стране овлашћеног лица.

Посебан комплекс г. к. својствен је свакој од основних врста речи, нпр. именице имају г. к. рода, броја, падежа и аниматности; придеви категорије рода, броја, падежа, степена поређења и одређеног или неодређеног вида, док глаголи имају категорије времена, вида, лица, начина, стања (које су само глаголске), а неки глаголски облици имају и категоријe рода, броја и падежа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I, Бг 1979; П. Пипер, „О граматичком значењу", ЖJ, 1988, 30, 1/4; „Граматичке категорије и говорне ситуације у српском и другим словенским језицима", КиJ, 1990, 37, 1; А. Бeлић, Oпштa лингвистикa, Бг 1998; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

П. Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМАТИЧКЕ ШКОЛЕ

ГРАМАТИЧКЕ ШКОЛЕ, врста школа у којима преовлађује учење познавања слова, читања, писања, вежбање говорништва (беседништва), те проучавање језичких правила и књижевног стваралаштва. Као што је познавање слова прво у школском учењу, тако су се и ове школе појавиле као прве, елементарне и најдуговечније у историји школства. Још у античком периоду (Грчка), школе су се поделиле у две основне групе (оријентације): школе граматиста и школе китариста. Прве су се односиле на језичко, литерарно и говорничко; а друге на претежно уметничко оспособљавање, мада су у пракси постојале многе комбинације. Пошто су се односиле само на образовање деце робовласника, у њиховим програмима је било мало стручних и практичних садржаја у смислу непосредног производног рада. Примарна је улога у јавном животу и политичком и културном деловању.

Г. ш. свој други процват доживљавају после 146. п.н.е. у Римској републици, када хиљаде грчких учитеља граматиста и ретора долазе из Грчке у Рим. Тада се говорило да је „Рим војнички покорио Атину, а Атина културно покорила Рим". Догодило се то управо под утицајем граматиста и ретора из г. ш. Знање грчког језика и филозофије је постало статусни симбол и основа животног успеха. Г. ш. чак постају државне, са задатком да спремају државне чиновнике и интелектуалну елиту.

Учитељи г. ш. су називани сличним називима: граматисти су приватни учитељи читања, писања и рачунања у античкој Грчкој, за узраст од 7 до 13 година, а родитељи су њихов рад плаћали. Сличан назив граматик се односи на учитеља граматике и књижевности у гимназијама старих Грка и на учитеље г. ш. у Риму. Касније ће се употребљавати и као назив за учитеље латинског језика у граматичком разреду средњовековних црквених и → градских школа. У византијском периоду назив граматик је и синоним за дијака или нешто образованијег преписивача у најширем смислу; звање и у српским средњовековним канцеларијама, те стари назив за учитеља језика и познаваоца и проучаваоца језика (граматичар). Ипак, у многим текстовима ова реч означава и онога ко познаје прозаисте и песнике и њихов начин изражавања мисли (Теодор Спан, преписивач Владислав, Синадин граматик итд.). Граматици су приказани веома лепо на фресци у цркви Светих апостола у Пећи, око 1300. Паралелно са граматисти употребљаван је и назив литерати.

Граматикија је појам којим су се у средњем веку означавали текстови о језику; на пример, трактат Осам чести слова јелико глагољем и пишем, који је ослоњен на грчке граматичке текстове (ту се срећу: „паденија" или падежи; лица; подела времена на „минувшего и настојештаго и будуштаго"; родови „мужки, женски и средни"; „число: едино, двоино, множно" итд.); као и сведочанство о граматичким знањима које пружа Константин Филозоф у Сказаније изјавлено о писменах, у којем се среће и приказ рада са децом: „јер је већи напор рђаво одучити него научити". Константин чак помиње и спремност да напише „типик", упутство или уџбеник како треба радити.

Израз грамоту учити је ушао у српско школство тако што је дошао са Запада и повремено означавао и ученике који су учили читање, писање и граматику у латинским, односно г. ш. (претежно северно од Саве и Дунава). Изрази „граматикална" и „латинска" школа, у XVII и XVIII в. у Срба значе скоро исто (таква је, примера ради, школа у Руми с краја XVIII в.).

За Србе током XVIII в., нарочито су значајне граматикалне и латинске школе на просторима Угарске и Аустрије. Граматикална школа у Араду је једна од таквих: одласком Максима Суворова из Сремских Карловаца, рад на оснивању школа наставили су његови следбеници. Брат Суворова оснива 1729. словенску граматикалну школу у Араду, а јеромонах Василије, ученик Суворова, оснива школу у Ваљеву 1733. Граматикална школа у Руми је радила крајем XVIII в. и надовезивала се на основну школу. Похађао ју је, на пример, Атанасије Стојковић, што му је касније омогућило бриљантну универзитетску каријеру: аутор је нашег првог уџбеника Фисика, писаног на славeносрпском језику; успешно је наставио школовање у Сегедину и Пожуну, завршио је студије математике и физике у Гетингену (Немачка) и био професор на Харковском универзитету. На основу његовог уџбеника физика је предавана на Великој школи и Лицеју све до 1849.

У подгрупу г. ш. могу се убројати и све оне које носе назив према језику на којем уче, ако им је учење језика и литературе примарно: српско-словенске школе (1690--1726), на пример, у Будиму, Пешти, Коморану, Темишвару, Риђици, Турн-Северину итд.; славено-сербска школа (Земун, Велес); славенско-српска и грчка школа у Нишу; затим, руско-словенске школе (1726--1731), тј. рад М. Суворова и руских учитеља; као и латинско-словенске школе (1731--1737). Ту можемо убројати и посебне латинске или грчке школе (Ниш, Смедерево, Нови Сад); грко-источне школе (Винковци, Дубровник), а слична је и група илирских (илирических) школа (Земун, Војна крајина).

Школе под називом humaniores (хуманистичке гимназије; хуманистички одсек у гимназијама) још од 1747 (Суботица), а у Србији од 1898, биле су усмерене ка класичним језицима и наукама удаљеним од прагматичних реалних садржаја.

У српском школству су познате и граматичке класе (млађа и старија). У време када је учење језика (граматике) било главно у школама и ученици су дељени на разреде, односно класе, према напредовању у учењу читања и писања. На пример, четвороразредна Гимназија у Крагујевцу (1839) делила се у две групе, а прва група се делила у „две граматичке класе -- млађа и старија" (учили су: новогрчки, старогрчки и религиозно васпитање). Употребљавао се и израз „граматикалне класе".

Пошто се у учењу граматичких норми и правила претеривало, а често је свођено и на механичко меморисање (бубање), појавио се и израз граматизирање -- претеривање у захтевима за механичко учење и догматско меморисање језичких правила и норми, без довољно примене у усменом и писаном изражавању. То је карактеристично за крај схоластичког периода, па и касније.

Г. ш. су наставиле свој развој, уз неопходне трансформације, и у грађанском друштву, пре свега, у Енглеској. Grammar schools су сачуване као елитне школе за децу аристократских и имућнијих слојева. Многе потичу из прве половине XV в. и претежно су интернатски уређене. У другој половини XX в. оне представљају хуманистичко-литерарни смер у школском систему (енглески језик са књижевношћу, класични језици, живи страни језици; историја, географија, природне науке, математика и веронаука).

У нашем савременом школском систему, диференцијација се врши после основне школе и, према програмској усмерености, г. ш. је најближи друштвено-језички смер, као и неке посебне школе на нивоу средњег образовања, као што су филолошке гимназије.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Ђорђевић, Васпитање у Срба -- уџбеник националне историје педагогије, Бг 1958; Н. Трнавац, Азбучник и типологија познатих школских институција, Бг 2004; Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Н. Трнавац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМБЕРГ, Фердинанд

ГРАМБЕРГ, Фердинанд, правник, индустријалац, добротвор (Панчево, 5. VIII 1878 -- Београд, 5. VI 1950). Преци су му пруски протестанти, који су се у Банат (Панчево), доселили у другој половини XVIII в. Отац Фердинанд бавио се пиварством. Мајка Ана, била је из породице Вајферт (сестра Ђорђа В.). Школовао се у Панчеву и Братислави. Факултет и докторат из права завршио је на Универзитету у Будимпешти (1897--1902) где је и службовао три године, а затим се 1905. вратио у Београд и био саветник код ујака Ђорђа Вајферта. Избијањем I светског рата, као члан Индустријске коморе, пребегао је у Париз, где је са И. Бајлонијем, В. Илићем и М. Драгићевићем, на првом састанку одлучено о наставку деловања у емиграцији. Био је члан управе, председник и један од сувласника Борских рудника (француско друштво за експлоатацију бакра); оснивач и председник акционарског РТД „Сартид" (1913); председник управе, потпредседник Фабрике стакла Параћин; потпредседник српског „Сименса"; акционар и члан дирекције рудника угља Костолац; члан Управног одбора Народне банке; члан дирекције загребачког „Титана"; члан управе више новчаних, кредитних и осигуравајућих завода (Врачарске задруге, Београдске задруге, Осигуравајућег друштва „Југославија", Француско-српске банке); члан Управе Алексиначких рудника, те словеначких рудника угља Трбовље; члан Управе и акционар Беочинске фабрике цемента, те акционар Прве српске парне пиваре „Ђорђе Вајферт" и рудника угља Ртањ. За време I светског рата, преко женевског Црвеног крста, на фронтовима је помагао српску војску. Основао је болницу за српске рањенике која је радила у балканским ратовима и I светском рату. Оснивањем Ротари клуба у Београду 1928. изабран је за првог председника. Дародавац је Београдског универзитета и Београдске трговачке омладине, те добротвор Београдског женског друштва итд. За своје заслуге одликован је са више ордена међу којима су Орден легије части и Орден Светог Саве највишег ранга. Сахрањен је у породичној гробници Вајфертових у Панчеву.

ИЗВОР: Лична архива.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Гргашевић, Индустрија Србије и Црне Горе, Зг 1924; С. Димитријевић, Страни капитал у привреди бивше Југославије, Бг 1958; Ј. Стојковић, „Како је настао САРТИД", Седмица, 22. III 2002; 26. IV 2002.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАМПИЈАНА

ГРАМПИЈАНА (Grampianae/Rapiana/Grambianis), станица (mutatio) на путу Viminacium--Naissus (Стари Костолац -- Ниш), деоници римског главног пута (via publica), који је повезивао Италију са Константинопољем. Према подацима из римских итенерара и Појтингерове табле (Tabula Peutingeriana), налазила се на 13 или 12 миља, односно 19 или 18 км, северно од Наиса. На терену није поуздано идентификована, сматра се да се налазила на десној обали Јужне Мораве, код данашњг села Дражевац на територији Алексинца, где је Феликс Каниц крајем XIX в. констатовао да је караула подигнута на римским темељима. Могућа локација је и суседно село Добрујевац, док су предложене идентификације села Тешица и Липовац мање вероватне. Као путна станица дуж главног пута, Г. је обезбеђивала правовремено прихватање путника и редовно одржавање државне поште (cursus publicus). Помињање места Grambianis на траси пута непосредно пре Наиса, у Космографији анонимног аутора из Равене, сведочи да је ова путна станица била активна и у VI в.

ЛИТЕРАТУРА: Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976; Inscriptions de la Mésie Supérieure, IV, Naissus -- Remesiana -- Horreum Margi, Bg 1979.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНАТ

ГРАНАТ, заједнички назив за минерале из групе чији се општи хемијски састав може представити следећом формулом: X3Y2(SiO4)3 где је двовалентни катјон X = Mg, Ca, Mn, Fe^2+^, а тровалентни катјон Y = Al, Fe^3+^, Cr. Група г. се обично дели на подгрупе пиралспита и уграндита. У пиралспите, који садрже алуминијум на месту тровалентног катјона, спадају пироп, састава Mg3Al2Si3O12, алмандин Fe3Al2Si3O12 и спесартин Mn3Al2Si3O12. У уграндите, којима је заједнички калцијум на месту двовалентног катјона, спадају андрадит, састава Ca3Fe2Si3O12, гросулар Ca3Al2Si3O12 и уваровит Ca3Cr2Si3O12. Ови минерали се у природи ретко јављају као чисти, углавном граде изоморфне смеше у којима преовлађује један од чланова. Минерали из групе г. су тесералне симетрије и често се јављају у облику кристала где преовлађују форме ромбдодекаедра и икоситетраедра или њихове комбинације. Агрегати су углавном зрнасти и масивни. Показују променљиве физичке особине које су у зависности од хемијског састава. Боја г. је разноврсна: пиролспити су црвени, андрадити су жутомрки, гросулари зеленкасти а уваровит је смарагднозелене боје. Прозрачни су до провидни, стакластог до полудијамантског сјаја, без цепљивости. Релативна тврдина им варира од 6,5 до 7,5 по Мосовој скали, а специфична маса од 3,6 до 4,3. Настају магматски, пегматитски, регионално и контактно метаморфно, ретко хидротермално. Користе се за израду абразива, затим као украсни а ређе и као драги камен. У Србији г. се јављају у магматским, регионално метаморфним стенама и пегматитима. Кристала дугачких и до неколико центиметара, претежно алмандинског састава има у пегматитима Пасјаче, Бујановца, Кукавице, Цера и Букуље, претежно андрадитско-гросуларског састава у скарновима Копаоника, Букуље, Космаја, Рудне Главе. Пироп се јавља у околини Сјенице.

ЛИТЕРАТУРА: С. Павловић, „Гранат из Трепче", Зборник радова САН, XXIII, 4, 1952; И. Јурковић, „Гранат у скарну Новог Брда", Весник Завода за геолошка и геофизичка испитивања НРС, 1953, X; М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003.

А. Пачевски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИТ

ГРАНИТ (лат. granum: зрно), плутонска (дубинска) магматска стена светлосиве боје, настала дубинским очвршћавањем магме киселог карактера (SiO2 >65 теж.%). Површински еквивалент г. је риолит. Г. је изграђен од кварца (20--60 запр.%), алкалног фелдспата (ортоклас, микроклин) и киселог плагиокласа (албит-олигоклас), као битних састојака, док су биотит, амфибол, мусковит и ретко пироксен најчешћи споредни минерали. Постоји и шири термин гранитоид, који, поред г., укључује и алкалнофелдспатски г., гранодиорит и тоналит. Г. претежно показује хипидиоморфно-зрнасту структуру и масивну текстуру. Најчешћи начини појављивања г. јесу батолити (велики масиви неправилног облика), штокови (стубаста дискордантна тела), као и лаколити, факолити и лополити (различита тела сочивастог облика). Г. се јавља у готово свим геотектонским срединама, а разликују се тзв. I-тип (настаје стапањем магматских стена; од енг. igneous), S-тип (настаје стапањем седиментних; енг. sedimentary), М-тип (настаје стапањем материјала омотача; енг. mantle) и A-тип (настаје у анорогеним срединама; од енг. anorogenic). Г. је најраспрострањенији у континенталној кори, где углавном настаје током процеса субдукције и колизије. Г. океанских региона су ретки и имају специфичан, тзв. трондхјемитски карактер (плагиогранити). Код нас се г. јављају у склопу гранитоидних масива, у којима веома често граде прелазе према гранодиоритима, тоналитима, кварцдиоритима и кварцмонцонитима. Палеозојски г. преовлађују у гранитоидним масивима Бујановца и Кукавице (јужна Србија), Вршачких планина, као и у масивима Добре, Нереснице, Горњана, Плавне и Старе планине (источна Србија). Мезозојски г. се појављују као мање масе код Крагујевца и Куршумлије, док г. кенозојске старости изграђују масиве Цера, Букуље, Јастрепца и Голије. Г. се широко примењује као грађевински и архитектонски камен. Као продукт распадања г. јављају се резидуалне глине које понекад могу да имају и економски значај (нпр. Баре и Рудовци). Г. су асоцирани с више типова рудних лежишта, као што су појаве и лежишта пегматита (Прокупље, Бујановац), урана (Букуља, Алдинац), калаја (Букуља, Иверак) и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, П. Ђорђевић, Д. Миловановић, Основи петрологије, Бг 1991; R. W. le Maitre и др., Igneous Rocks: A Classification and Glossary of Terms: Recommendations of the International Union of Geological Sciences, Subcommission on the Systematics of Igneous Rocks, Cambridge 2005.

В. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИТ ПЕШЧАР, Љиг

ГРАНИТ ПЕШЧАР, Љиг, предузеће за експлоатацију камена основано 1952. Од љишког пешчара, дацита из Славковице и кречњака из Рујевца, изграђен је значајан број познатих грађевина у земљи и иностранству. Данас се експлоатациони радови изводе на два рудника, на површинском копу Љута стена код Славковице експлоатише се гранит-дацит, а на површинском копу Рујевац код села Ба експлоатише се мермерисани кречњак.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вујић и др., Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИЋ, Филарет

ГРАНИЋ, Филарет , византолог, универзитетски професор (Кикинда, 13. IX 1883 -- Београд, 3. II 1948). Под световним именом Бранко студирао је класичну филологију у Бечу и Минхену. Као ученик Карла Крумбахера, оснивача модерне византологије, усавршавао се у Минхену, где је 1909. и докторирао. Вративши се у родни крај, замонашио се 1912. у манастиру Хопово и започео каријеру службеника митрополије у Сремским Карловцима, завршивши и Вишу богословију. Тек 1922. изабран је за доцента, потом и ванредног професора, за историју Византије на Филозофском факултету у Скопљу. Одатле 1931. прелази на Богословски факултет у Београду, где је предавао патристику и канонско право, а за редовног професора биран је 1936. Као хонорарни професор и управник Семинара за византологију на ФФ је до 1941. предавао културну историју Византије. Тих година постао је заредом дописни (1934) и редовни (1940) члан Српске краљевске академије. Научни допринос Г. византологији није на прави начин цењен. Занимао се за питања која нису улазила у жижу интересовања наше научне јавности и која каткад, због специфичности материје, нису била ни сасвим разумљива тадашњим београдским културним круговима. Он се подједнако суверено бавио црквеном историјом, канонским правом, односом државе и цркве у Византији V и VΙ в., првим монашким заједницама, Јустинијановом црквеном политиком, настанком Охридске архиепископије, осамостаљивањем српске цркве и њеним манастирским типицима. У тим областима објавио је радове трајне вредности, засноване на знањима која је могао поседовати само човек са тако посебним црквеним образовањем. При томе, методологија критике извора којом су обликовани ти радови није дозвољавала мешање научног и религиозног приступа. Радило се о скрупулозном научном методу и није чудновато што су његови радови имали знатан одјек у међународним научним круговима. Српску науку Г. је посебно задужио презентујући њене резултате у десетинама бележака и приказа које је објављивао у часопису Byzantinische Zeitschrift. За ученике богословије и студенте БФ написао је уџбеник Патрологија, I (Бг 1954).

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Филарет Гранић 1883--1948", ИЧ, 1949, 1; Љ. Никић, „Библиографија радова академика Филарета Гранића", ЗРВИ, 1960, 6; Богословље, 1980, 24.

Љ. Максимовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИЦА

ГРАНИЦА, крајња линија неке просторне земљишне целине, међа. Државна г. је линија која омеђује подручје над којим дата држава врши своју власт и примењује своје право. С обзиром на тродимензионалност тог простора, исправније ју је схватити као раван која дели вертикално, укључујући ваздушну област и земљину утробу, подручја двеју држава или подручје једне државе од слободног мора. Г. могу бити вештачке или природне. Вештачке г. се обележавају граничним стубовима и повлаче се обично у равничарским пределима. Природне г. чине планински венци, реке, језера или морске обале. Г. се одређују међународним уговорима или обичајним путем. Административне г. одређују подручја унутар дате државе над којима се врши општинска или обласна власт (→ Административна подела српских држава). Такве г. се по правилу прописују законом. Основна територијална јединица од које се притом полази јесте катастарска општина, која обухвата грађевинско и обрадиво земљиште које припада једном насељу -- граду или селу.

РСЕ

Промене г. у средњем веку су биле честе због сталних сукоба и етничких померања. Г. су биле познате, обележене и брањене. На г. су се формирала крајишта којима су управљала властела -- крајишници са основним задатком да штите г. У раном средњем веку г. су чинили шири појасеви ненастањеног земљишта. Гранична линија је била прецизна тамо где се поклапала са природним границама (морска обала, река, језеро, планински гребен). У позном средњем веку, са јачањем феудализације, г. се све прецизније одређују, а уз гранични појас се подиже систем утврђења. У доба Деспотовине војвода крајишки добија шира овлашћења због сталних упада Турака. Он скупља крајишку војску и подиже зависно становништво на потечицу против гусара и разбојника. Ову обавезу су морали да испуњавају и насељеници црквених властелинстава.

У позном средњем веку државна г. све више постаје линија која раздваја државе. Она се прецизно утврђивала на г. атара последњих, суседних насеља. Уз реке Саву и Дунав подижу се тврђаве које контролишу г. са Угарском. При разграничењу у Зети г. између Млечана и Деспотовине је утврђивана од села до села и од атара до атара. У близини г. су се налазиле мимоходне царине где се наплаћивала царина на робу која се износила у другу земљу (Шетоње, Извор).

Поред државних г. у средњовековним српским земљама своје међе су имале и управно--територијалне јединице: „земље", жупе, градови и крајишта. Своје међе су имали и атари појединих села и катуна. Међници су најчешће били природни објекти (брдо, планина, дел, шума, река, поток, дубрава, локва, бара, дрво), али у областима густе насељености постављано је на међама гранично камење (мраморје). Г. између земаља Хум и Требиње чинило је гранично камење, које је било постављено на простору од Омбле до Требишњице. Градови у приморју су имали своје дистрикте са тачно утврђеним г., а у унутрашњости тачно омеђен свој метох. Крајишта су такође имала тачно утврђене границе (Петруско крајиште).

Међе појединих жупа су најчешће били природни објекти: реке, потоци, брда, шуме. Становници су добро познавали границе своје жупе јер су имали одређене одговорности унутар тих г. (чување путева), као и одређена заједничка добра (пашњаци, воде, шуме). Из сличних разлога и сеоска насеља унутар једне жупе су имала своје међе. Атар села (синор, периор) омеђаван је због колективне одговорности села, али и из привредних разлога. Атар је обухватао оранице, винограде, вртове, пасишта, сенокосе, воде, шуме, а део ових површина искоришћаван је заједнички. Повређивање земљишне својине по Душановом законику је посебно кажњавано (потка). У средњем веку своје међе су имале и планине, као и групе поседа појединих великих властелинстава. Такође, и у XV в. и катуни имају своје јасно одређене међе. Унутар сеоског атара омеђиване су обрадиве површине, ливаде, сенокоси. Зато се село увек поклањало са међама и правинама. Међе атара, али и њива, померане су при крчењу земљишта или услед какве принуде. Српски владар и крупни феудалци могли су да утичу на обим сеоског атара, као и на промену структуре и односа култивисаног и некултивисаног земљишта унутар атара. Подизање топионица или комасација обрадивих површина утицали су на битне промене међа унутар атара.

С. Мишић

Г. устаничке Србије обухватале су Београдски пашалук и шест суседних нахија -- Крајину, Црну Реку, Крушевац, Параћин, Рађевину, Стари Влах и Јадар. Након Другог српског устанка Кнежевина Србија је заузимала простор Београдског пашалука, док је осталих шест нахија присаједињено по доношењу Хатишерифа из 1833. После конференције у Канлиџи 1862, Кнежевини Србији су предати Ужице и Соко Град, а након дужих преговора, завр- шених 1867, Београд, Шабац, Смедерево и Кладово. Одлукама Берлинског конгреса из 1878, после српско-турских ратова (1876--1878), српска кнежевина је проширена за још четири округа -- Пиротски, Нишки, Врањски и Топлички. Победоносни завршетак балканских ратова (1912--1913) обезбедио је Краљевини Србији територијално проширење на области некадашњег Новопазарског санџака, Косова, већег дела Метохије и Вардарске Македоније. На крају I светског рата Велики народни збор у Руми је 24. XI 1918. донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији, а следећег дана, 25. XI, исту одлуку изгласала је и Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду. Дан касније, Велика народна скупштина у Подгорици објавила је своју одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Уједињењем Краљевине Србије с Државом Словенаца, Хрвата и Срба 1. XII 1918. створена је југословенска краљевина. Мировним уговором у Неију 1919. придодати су јој Цариброд, Босилеград и Струмица. Г. с Италијом је утврђена Рапалским споразумом 1920, којим је југословенској краљевини припао источни део јадранске обале, сем Задра, Истре и острва Цреса, Лошиња, Ластова, Палагруже и Сушеца. Горица, Градишка и део Крањске су припали Италији, док је Ријека постала независни град-држава. Рапалски споразум је ревидиран Римским споразумом 1924. Том приликом је Ријека припала Италији, а Сушак југословенској краљевини. На крају II светског рата Југословенска армија је заузела северне делове Далмације и Трст. Мировним уговором с Италијом 1947. створена је Слободна територија Трста коју су чинили град Трст с околином и делови Истре. Територија је била подељена на зоне А и Б. Зона Б (делови Истре и Словеначког приморја) је Лондонским уговором из 1954. припала Југославији, а зона А Италији. Дефинитивна г. с Италијом је утврђена Осимским споразумима 1975. На крају II светског рата преобликовањем југословенске државе у федерацију, створена је федерална Србија као саставни део југословенске федерације. Новостворена Народна Република Србија је обухватала Аутономну покрајину Војводину (Банат, Бачка и Срем без западног дела који је ушао у састав Хрватске), територију некадашње Краљевине Србије у г. пре 1912, Бујановац и Прешево, северни и североисточни део Санџака, као и Аутономну област Косово и Метохија. У време распада Југославије, на основу налаза Бадинтерове комисије, дотадашње међурепубличке г. су од стране међународне заједнице прихваћене као међудржавне, тако да су Србија и Црна Гора у својим дотадашњим г. 27. IV 1992. образовале Савезну Републику Југославију. Г. Републике Србије су после распада заједничке државе 2006. постале државне, укупне дужине 2.351,8 км: с Румунијом 546,5, Хрватском 259, Мађарском 174,7, Бугарском 357,1 Албанијом 150, Републиком Македонијом 252, Босном и Херцеговином 363 и Црном Гором 249,5.

А. Животић

ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, „Одређивање међа", у: Етнологија 1--2, Ск 1940; А. Митровић, Југославија на Конференцији мира 1919--1920, Бг 1969; К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1978; С. Ћирковић, „Сеоска општина код Срба у средњем веку", Симпозијум: Сеоски дани Сретена Вукосављевића 5, Пријепоље 1978; „О граничном камењу између средњовековног Хума и Зете које спомиње Мавро Орбин", ИГ, 1979, 1--2; М. Благојевић, „Крајишта средњовековне Србије 1371--1459", С. Мишић, „Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. године и источна српско--турска граница", ИГ 1987, 1--2; Љ. Спаравало, М. Благојевић, „Српска средњовековна држава и целина сеоског земљишта", ЗМСИ, 1991, 44; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1941, Бг 1992; Група аутора, Историја српског народа, V--VI, Бг 1994; М. Благојевић, „Насеља у Мачви и питање српско--угарске границе", у: Ваљево -- постанак и успон градског средишта, Ва 1994; „Источна граница Деспотовине од 1428. до 1439. године", ИГ, 1995, 1--2; „Северна граница босанске државе у XV веку", у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Бг 1995; А. Веселиновић, Држава српских деспота, Бг 1995; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Н. Сад 2001; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Н. Сад 2001; С. Мишић, „Међе у светостефанској хрисовуљи", у: Манастир Бањска и доба краља Милутина, К. Митровица 2007; „Обнова Деспотовине и њене границе (1444--1459)", М. Спремић (ур.), Пад српске Деспотовине 1459. године, Бг 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИЦЕ

ГРАНИЦЕ, село у Шумадији, око 3 км источно од Младеновца, источнo од долине Баташевог потока (слив Јасенице, односно Велике Мораве). Смештено је око 2 км дуж локалног пута, који се протеже по широком развођу два потока. На југозападу је спојено са Младеновцем. Помиње се од средине XIX в. Староседеоци су пореклом из Црне Горе, Влашке, источне и јужне Србије. Г. су еволуирале у приградско насеље Младеновца и током периода после II светског рата број становника је растао. Године 1948. било је 656, а 2011. 1.483 становника, од којих 97,1% Срба. Пољопривредом се бавило само 3,5% економски активног становништва, док су остали били запослени у неаграрним делатностима, највећим бројем у Младеновцу. Највише људи радило је у прерађивачкој индустрији, трговини, саобраћају и здравству. У селу се налазе четвороразредна основна школа, предшколска установа и неколико малих индустријских погона.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИЧАР

ГРАНИЧАР, српски лист који је излазио у Панчеву 1873--1876. Први број се појавио 4. IX 1873, када је на три месеца било забрањено излажење Панчевца. Власник овог листа, који је излазио двапут недељно, био је Јован Павловић, а издавач и уредник био је градски бележник Тодор Бекић. Већ после 13. броја, који је изашао 16. X 1873, обустављен је, а Бекић је затворен. Мађарске власти су то објасниле „злочиначком агитацијом претећих размера" у коју се лист упустио у време изборних борби на тлу бивше Војне границе. Како су потом наредиле да се обустави даље издавање и у међувремену поново покренутог Панчевца, Павловићу је било јасно да на државној територији Угарске неће моћи даље да се бави новинарским послом. Стога је одлучио да нови лист покрене у Земуну, на подручју Хрватске војне границе, уверен да ће ту бити повољнији услови за баљење новинарским послом. Као власник и уредник новог Г., „листа за политику, просвету и привреду", Павловић га је покренуо 13. XII 1874. У програму је нагласио да ће се залагати за обарање постојеће власти зато што ради против интереса својих народа и да ће се енергично борити против великомађарске државне идеје и насилне мађаризације. Зато што је лист излазио на тлу Троједне краљевине, на којем је живео знатан део Срба, обећао је да ће се његов лист залагати да Хрватска буде „равноправна другарица и савезница Угарске", те да ће настојати да Троједница оствари што већу државну самосталност и независност. Покренут у време када се радило на укидању Хрватске војне границе, Г. је том питању поклањао велику пажњу. Између укинутог Панчевца и новопокренутог листа није било готово никаквих разлика у политичкој оријентацији. Као раније, тако је и сада Павловић стајао на крајње левом крилу Српске народне слободоумне странке. И у ставу према званичној политици Србије, према којој је био веома критичан, Г. је следио правац којим је ишао Панчевац, због чега му је почетком марта 1875. био забрањен улазак у Србију. У непомирљивом сукобу са званичном политиком Београда и Будимпеште, Г. је својом беспоштедном критиком политике хрватске Народне странке навукао гнев и владе у Загребу, па је водио жестоку полемику са загребачким листом Обзор. Г. је све до избијања устанка у Херцеговини 1875. излазио два пута недељно. Кад је због догађаја у Босни и Херцеговини запретила опасност од избијања рата Србије и Црне Горе против Турске, од 13. септембра до 7. новембра 1875. излазио је три пута недељно. После тога, због малог броја претплатника поново је излазио два пута недељно. Без средстава, Павловић није био у стању да хонорише своје сараднике па је највећи део текстова писао сам. Запавши у финансијске тешкоће и са својом штампаријом, концем фебруара 1876. престао је да издаје лист, али је после непуних месец дана, 30. III 1876, у Земуну покренуо Нови граничар (Н. Г.). Новац за покретање тог листа, у висини од 1.000 гулдена, добио је од архимандрита Илариона Руварца. Н. Г. није имао дозволу да се бави политиком, него само друштвеним, привредним и просветним питањима. И такав, већ је првим бројем засметао државном одветништву Земуна и влади у Загребу, те је најпре био заплењен, а после другог броја забрањен. Задивљујућом упорношћу, којој у историји српског новинарства нема равне, Павловић је 18. V 1876. обновио издавање Г., листа за политику, просвету и привреду. Ранији политички смер није изменио, али је, поучен рђавим искуством, престао да полемише са загребачким Обзором и да критикује политику коју је водила влада у Загребу. Упркос томе, због оштрих осуда мађарске владе, која је у време источне кризе водила праву хајку против Срба, Г. је често био конфискован, па се појављивао ишаран белинама због изостављања инкриминисаних чланака. У почетку је излазио два пута, а када је избио рат Србије и Црне Горе против Турске, од почетка јула 1876, штампан је три пута недељно. Како је у то ратно време било различитих, често драматичних догађаја, који су се смењивали великом брзином, Павловић је желео да што пре, са самог извора збивања, о свему важнијем обавести своје читаоце. Ради тога је основао сопствену телеграфску агенцију која је саобраћала са 36 места размештених по разним крајевима Аустроугарске. После неколико узастопних штампарских парница Павловић је био затворен, а последњи број Г. се појавио 8. VIII 1876.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791‒1914, Бг 2003.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИЧАРСКА ЕПИКА

ГРАНИЧАРСКА ЕПИКА, релативно новији слој епског народног певања историјско-хроничарских епских песама о борбама и животу Војне крајине, настајао на подручју јужних граница Аустрије од XVI до XIX в. Све до краја XVIII и кроз већи део XIX в., до укидања Банатске војне границе, овај простор су насељавали људи јужно од Саве и Дунава, најчешће пребези из Турске, ослобођени феудалних кметовских обавеза и увек спремни да преузму обавезе професионалних војника. Ова регија имала је у великој мери аутономни развој и нешто специфичније низање културних слојева, посебно када је реч о усменој традицији. Изучавања епских народних песама забележених у Ерлангенском рукописном зборнику, насталом почетком XVIII в., показала су да се већ тада може уочити специфичан, а истовремено и добрим делом јединствен репертоар епских песама, како оних у којима налазимо одјеке епских песама о косовским о покосовским јунацима, тако и у историјским хроникама о борбама с Куруцима, о војевањима под генералом Лаудоном или о војевањима граничара на европским бојиштима за рачун бечког двора, у којима се очитује ослањање на стару епску традицију, тако да се, често, разна бојишта замењују Косовом. У г. е. се опевају масовни бојеви, походи граничара уз примесе пропагандног, аустријског патриотизма, помињу се имена команданата и места збивања маниром епске хронике. У њој се збивају специфичне тематско-мотивске промене: разграђивање класичних мотива, особит тип варијантности, промена жанровског спектра, свођење класичних каталога епских јунака. До промена долази због подвојене људске позиције граничара, која подразумева њихову свест да су издвојени, да су заточници. У том контексту је измењена и позиција класичних епских јунака (Марко Краљевић се претежно опева као војник најамник, придворица, усамљеник; ближи је ликовима епских јунака из рукописних песмарица, за разлику од Марка из Вукових класичних збирки). Када је реч о новијим песмама, посебно хроникама у којима превладава локална тематика, о бојевима вођеним током Буне 1848/49. на пример, у каталоге јунака уводе се историјске личности (Книћанин Стеван, Јелачић бан, Хајно ђенерал), али опевања бојева најчешће остају неразвијена, веома лако прелазе у епско-лирску форму романси и балада, те у љубавну лирику. Песме г. е. најчешће су испеване у десетерцу, али има и осмерачких, са елементима корачнице. Често присуство десетераца са акопираном римом, дистиха пуних колоквијалног жаргонског језика, одају да су их спевавали писмени људи, нижи официри и сл. Песме г. е. очуване су у рукописним песмарицама XVII, XVIII и XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, Српскохрватска граничарска епика, Бг 1974; М. Матицки (ур.), Усмена традиција Банатске војне границе, Н. Сад 2015.

М. Матицки

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНИЧНА ВРЕДНОСТ → МАТЕМАТИЧКА АНАЛИЗА

ГРАНИЧНА ВРЕДНОСТ → МАТЕМАТИЧКА АНАЛИЗА

ГРАНИЧНЕ ЈЕДИНИЦЕ

ГРАНИЧНЕ ЈЕДИНИЦЕ, специјализован део војних снага српске и југословенске државе намењен за чување и контролу државне границе. Прве снаге за обезбеђење границе у Кнежевини Србији формиране су 1833. До 1835. подигнуто је 68 примитивних караула које су у наредном периоду фортификацијски ојачане. Прве граничне страже биле су задужене за војно, финансијско и санитарно обезбеђење границе. У периоду до I светског рата више пута су реорганизоване у складу с измењеним начином, употребом и стањем на границама. У почетку су за обезбеђење граничне линије одређена четири батаљона, при чему је сваки батаљон био задужен за чување једног граничног одсека. Велика реорганизација јединица за обезбеђење границе извршена је 1887, када је државна граница подељена на шест пограничних одсека који су били у надлежности Министарства унутрашњих дела. Већ 1894. поново су враћене у војну надлежност. Уредбом о пограничној жандармерији из 1896, пограничне страже су преформиране у жандармеријске станице. Гранична трупа као саставни део мирнодопске војске образована је 1899. Истовремено, граница је подељена на одсеке -- командантске, командирске и водничке, а јединице су попуњаване добровољцима који су претходно служили редовни војни рок. Служба у г. ј. трајала је три године, а постојала је и могућност продужења рока. До балканских ратова граница је обезбеђивана према Османском царству и Бугарској, а касније само према Бугарској. Остали гранични одсеци били су поседнути само финансијском стражом. У Црној Гори није било регуларних г. ј., него је обезбеђење граничне линије било поверено пограничним племенима, а путева финансијским стражама. У новоствореној југословенској краљевини систем обезбеђења границе је у основи био идентичан као у Краљевини Србији до доношења новог Закона о граничној трупи 1931, којим су регулисани организациона структура, надлежност, систем попуне, материјално обезбеђење и употреба у рату и миру. Граница се делила на одсеке, пододсеке и рејоне. Официрски кадар је попуњаван првенствено активним официрима, док су подофицири примани из сталног кадра, најмање на три године, као и граничари -- војници. У случају рата, гранична трупа је улазила у састав оперативних јединица. После II светског рата, специјализоване јединице задужене за надзор границе настале су из састава Корпуса народне одбране Југославије који је до свог расформирања јануара 1953. поред задатака везаних за обезбеђењe територије и војнополицијских активности био задужен и за обезбеђење границе. Издвајањем његових граничних састава формиране су г. ј. ЈНА. Њихов основни задатак представљало је обезбеђење државне границе на копну и мору, те заштита неповредивости државне територије. Предвиђено је да га извршавају путем широке координације и садејства с осталим саставима ЈНА, територијалне одбране, милиције, локалним органима власти, органима државне безбедности и привредним организацијама. Биле су опремљене углавном стрељачким наоружањем. Организоване су у бригаде и самосталне батаљоне, а у оперативном смислу гранична територија је била подељена на зоне, одсеке и рејоне, док је надлежност у погледу сваке од њих била регулисана посебним законима и упутствима. Након трансформације остатака ЈНА у Војску Југославије 1992. у основи је задржан систем обезбеђења државне границе као у време социјалистичке Југославије све до расформирања г. ј. 2004. Након њиховог укидања, обезбеђење границе поверено је Пограничној полицији МУП република чланица Државне заједнице Србије и Црне Горе.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС / Југославије 1922--1935, Бг 1994; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНОДИОРИТ

ГРАНОДИОРИТ, плутонска магматска стена светлосиве боје која настаје дубинским очвршћавањем магме киселог карактера (SiO2>65 теж.%). Површински еквивалент г. је дацит. Г. је изграђен претежно од кварца (20--60 запремине %), алкалног фелдспата, плагиокласа, хорнбленде и биотита, а од гранита се разликује по томе што има више плагиокласа у односу на алкални фелдспат. Показује хипидиоморфно-зрнасту структуру и масивну текстуру. Г. припадају групи гранитоида у коју још спадају гранит, алкалнофелдспатски гранит и тоналит. Г. се појављују у виду штокова, батолита, лаколита, факолита и других тела (→ гранит) и, попут гранита, најзаступљенији су у регионима субдукционих и колизионих зона. Уз гранодиоритске масиве или уз дацитске вулканите везане су појаве рудних лежишта метала, нпр. олова и цинка, бакра, сребра и злата (нпр. Рудник, Копаоничка област, Рогозна, Леце и др.). Г. се користи претежно као грађевински, а ређе и као архитектонски камен. У нашој земљи се ове стене јављају као саставни делови гранитоидних масива, а гранодиоритске масе преовлађују у кенозојским масивима Борање, Копаоника и Сурдулице.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, П. Ђорђевић, Д. Миловановић, Основи петрологије, Бг 1991; R. W. le Maitre и др., Igneous Rocks: A Classification and Glossary of Terms: Recommendations of the International Union of Geological Sciences, Subcommission on the Systematics of Igneous Rocks, Cambridge 2005.

В. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАНФИЛ, Тома

ГРАНФИЛ, Тома, политичар, банкар, дипломата (Вршац, 31. VIII 1913 -- Београд, 11. III 1995). Студије права завршио у Београду 1936. Адвокатску праксу као приправник започео је у Кикинди 1936. у канцеларији свога оца где је радио до 1940. За време служења војног рока завршио је школу за резервне официре. Учествовао је у Априлском рату 1941. и, као припадник левичарске омладинске организације, прикључио се антифашистичком устанку који је водила КПЈ. У КПЈ је примљен марта 1943. и изабран за члана Среског комитета КПЈ за Шид. Деловао је у средњем и северном Банату, боравио у Петровграду (Зрењанину) до зиме 1942, када одлази у Срем и прикључује се партизанима. Током рата, од децембра 1942, вршио је разне војне и политичке дужности, те је 1945. изашао са чином мајора ЈА. Био је члан руководства Среског и Окружног комитета КПЈ за северни Банат 1944--1945, председник и секретар Окружног НОО за северни Банат 1944--1945, а потом секретар скупштине АПВ 1945. Радио је у Новом Саду као повереник трговине и снабдевања Главног и Извршног одбора АПВ. Из Новог Сада прелази 1947. у Београд као народни посланик у Народној скупштни НР Србије, а затим ступа на дужност министра трговине и снабдевања НР Србије 1948--1949. На позив Удружења младих новинара Мађарске путује у посету Будимпешти као дописник омладинског листа Младост и стицајем околности постаје сведок октобарске побуне у Будимпешти. На основу забележака написао је две књиге и дао романсирани лични поглед на побуну у Мађарској и интервенцију Совјетске војске. У међувремену, постављен је за генералног директора Централне народне банке за НР Србију. Банкарску каријеру наставио је као генерални директор Југословенске банке за спољну трговину и вршио је дужност потпредседника Извршног већа Социјалистичке Републике Србије. Од политичких дужности био је члан ЦК СКС и Главног одбора ССРН Србије, те члан СИВ-а од 1967. Учествовао је у преговорима с Вилијем Брантом 1968 (у вези с обновом дипломатских односа СФРЈ и Савезне Републике Немачке), а потом био амбасадор у Бриселу при Европској заједници, те амбасадор Југославије у САД 1972--1975. Политичку каријеру завршио је као министар без портфеља 1986. Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других високих одликовања.

ДЕЛА: „Васа Стајић и омладина", Став, 1978, 3, 7-8; „Светионик просвете, културе и напредних идеја", Годишњак Друштва историчара Војводине, 1982.

ЛИТЕРАТУРА: С. Граховац, „Комунистичка партија није никада напустила народну борбу: интервју са Т. Г.", Став, 1977, 2, 3; Љ. Табачки, Кикинда у НОР-у и револуцији, Н. Сад 1982.

Ј. Пејин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАОВАЦ, Живорад

ГРАОВАЦ, Живорад, стоматолог, специјалиста за болести уста и зуба, универзитетски професор (Шабац, 15. III 1900 -- Београд, 9. VII 1979). Kao петнаестогодишњак добровољно са српском војском прелази Албанију (1915). Гимназију завршио у Француској (1919), а медицину у Прагу (1919--1922) и Грацу, где је промовисан за доктора медицине (1925). Специјализирао болести уста и зуба на Стоматолошком одељењу Опште државне болнице у Београду (1926--1927), а затим ради у приватној пракси у Београду. Током 1944--1945. је помоћник управника Главне војне болнице за стоматологију, заменик референта за зубно лекарство Санитетског одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ и управник Војне централне стоматолошке амбуланте Команде града Београда. Шеф зубно-лекарске службе филијале у Београду и шеф зубног одељења Централне специјалне поликлинике (1946--1950). Један је од оснивача Стоматолошке секције СЛД 1933. и њен председник у два мандата (1946/47. и 1952/53), а затим и почасни председник. Учествовао је у стварању основа наше стоматолошке индустрије. Међу првима је почео да сакупља и систематизује епидемиолошке податке. Један је од оснивача Стом. ф. у Београду. Пионир је дечје и превентивне стоматологије, оснивач и управник Клинике за дечју и превентивну стоматологију. Његов програм и план наставе за тај предмет на Стом. ф. је изразито превентивно оријентисан и послужио је и као модел другим факултетима. Биран је директно за доцента за предмет Протетика, 1948, а за предмет Дечја и превентивна стоматологија 1950. Хабилитован је 1954, изабран за редовног професора 1959. Радио је нарочито на проучавању епидемиологије каријеса зуба, узрока који до њега доводе као и метода за његово спречавање. Епидемиолошка истраживања каријеса зуба извршена су у 63 места у Србији. Посебно се залагао за ефикасну школску негу зуба и за флуорисање пијаће воде, у циљу спречавања каријеса зуба. Проучавао је и примену антибиотика у стоматологији. Један је од оснивача Стоматолошког гласника Србије (1954). Уз многобројне дужности на Стом. ф. и Универзитету у Београду, имао је низ других задужења и функција: члан Републичког савета за здравље Србије, председник Републичке зубно-лекарске комисије итд. Организовао је Први конгрес стоматолога Србије (1955). Дао је предлог наше стоматолошке терминологије, те написао универзитетски уџбеник Основи дечје стоматологије (Бг 1954), први те врсте у нас, коришћен на свим стом. ф. и одсецима у СФРЈ. Носилац је Албанске споменице 1915/16, Ордена заслуга за народ са сребрним венцем, Ордена рада (1965) и др. Почасни доктор Универзитета у Београду, почасни члан Француске стоматолошке федерације и Друштва за развој стоматологије у Паризу.

ДЕЛА: „Каријес млечних зуба", СГС, 1954, I, 1; „Значај превентивне стоматологије", СГС, 1955, II, 3; „Флуор и зуби", СГС, 1958, V, 1.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон: познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАОВАЦ, Никола

ГРАОВАЦ, Никола, сликар (Вребац код Госпића, Лика, 29. V 1907 -- Топола, 16. I 2000). Сиромашни родитељи послали су га у „печалбу" да би тешким физичким радом издржавао себе и финансијски помагао породицу. Кao петнаестогодишњак обрео се у Београду и у њему трајно остао, иако је због послова краће боравио у Жељину, Панчеву и Зрењанину. Открио је склоност ка уметности, посећивао изложбе, бавио се цртежом и акварелом. Сликарски се формирао самостално, потом код Јована Бијелића (1932‒1933; 1934‒1937), одличног педагога који је одмах приметио његово изузетно визуелно памћење и осећај за боју и линију. Радио је као наставник ликовног образовања у Призрену (1948), а затим стварао у статусу слободног уметника у Београду (од 1951), упоредо у Новом Саду (1954--1967) и Тополи (од 1976). Био је члан УЛУС-а и уметничких група Четворица (1933), Тројица (1937) и Десеторица (1940), а гост на изложбама Облика (1938). Редовно је излагао на заједничким ликовним смотрама од 1933. и самостално од 1935. до 1998, највише у Београду и градовима широм Србије, такође у Прагу, Сарајеву, Подгорици и Будви. Ретроспективну изложбу приредио му је Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић" (1980). Добитник је Награде „Ђурица Ђорђевић", Награде Политике (1937), Октобарске награде Новог Сада (1964) и Награде УЛУС-а (1965). Његова дела чувају и излажу Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј историје Југославије, Музеј града Београда, Галерија Матице српске у Новом Саду, Савремена галерија Уметничке колоније Ечка у Зрењанину, Музеј рударства и металургије у Бору и више музејско-галеријских установа широм Србије. На Опленцу је отворен Легат Николе Граовца (2005).

Представник је колористичког експресионизма и интимизма. Најчешће је сликао пределе, мртве природе, композиције са фигурама и ентеријере. Био је одличан портретиста (Портрет Цуце Сокић, 1942‒1943; Портрет Душана Влајића, 1947; Портрет уметникове супруге, 1959). Више пута је успешно забележио сопствени лик (Аутопортрет, 1943; Аутопортрет, 1960). У почетку је показао способност да измири вредности бојених плоха и поједностављеног цртежа, као и наклоност ка искуствима фовиста и Јована Бијелића (Лежећи женски акт, 1934; Мртва природа, 1935; Ентеријер, 1935). Крајем 30-их свео је палету на тонове зелене, плаве и понеки звонкији акцент, а приближио се лирском доживљају природе (Предео из Лике, 1940; Црква у Словенији, 1940). Током пете деценије инсистирао је на тачном цртежу и радио у духу поетског реализма и интимизма (Девојчица са цвећем, 1942; Цвеће у бокалу, 1943; Призрен, 1948; Нови Сад, 1950), каткад прожетог умереним експресионизмом (Београд, 1949). Почетком шесте деценије дефинисао је особен експресионистички исказ заснован на вешто контролисаном гесту, арабесци цртежа, звучним колористичким контрастима и сазвучјима, сочној фактури, пиктуралној засићености, атмосфери и добро решеним композицијама уравнотежених бојених и светлосних маса. С мањим одступањима тако је стварао до краја живота (Прозор, 1953; Сусрет рудара, 1953; Предео, 1956--1957; Бегеј ноћу, 1959; Са Неретве, 1961; Београд, 1972; Виногради на Опленцу, 1976; Мртва природа са црвеном драперијом, 1980; Црква у Сремским Карловцима, 1994).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, Бг 1970; М. Коларић, Никола Граовац: слике, Бг 1980; В. Ристић, Никола Граовац 1907‒2000, Топола 2007.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАОВАЦ, Радмила

ГРАОВАЦ, Радмила, вајар, керамичар, професор (Вучитрн, 6. VI 1920 -- Београд, 15. VIII 2011). Дипломирала 1953. на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи Сретена Стојановића, Томе Росандића и Илије Коларевића. На специјализацији у Прагу боравила током 1956. По завршетку студија вратила се у земљу, па је у Новом Саду радила као професор вајарства и керамике на Вишој педагошкој школи (1953--1976). Од 1976. у статусу је слободног уметника и живи у Београду. Члан је УЛУС-а од 1949, од када и излаже. Учествовала на преко стотину колективних изложби у земљи, а приредила је и низ самосталних изложби у Новом Саду (1954, 1958, 1961, 1976), Београду (1959, 1962, 1985, 1997), Сомбору (1962), Лазаревцу (1991) и Тополи (1995). Излагала је и у Либану, Ираку, Сирији, Либији и Румунији. Ретроспективну изложбу радова организовала је у Дому ЈНА у Београду (1985). Ради портрете, актове, фигуре, животиње и имагинарне грађевине. Од 1964. моделује у бојеној теракоти поступком грађења форме од засебно обликованих делова нанетих на печену глину, коју боји накнадно фиксираним патинираним пигментима. Реализовала је двадесетак споменика, махом биста познатих личности у Новом Саду, Београду, Зрењанину, Новом Милошеву, Сомбору, Кикинди, Елемиру и Вршцу. За Српско народно позориште у Новом Саду извајала је портрете Милке Марковић, Драге Спасић, Милке Гргурове, Димитрија Ружића, Косте Трифковића и Јована Стерије Поповића. Њене радове одликују особито обликоване форме које делују и веристички и ванвременски, као и поступак обухватања простора -- празнине -- вајаним облицима. Површина њених скулптура је сва од отисака руку уметника, потеза-наноса личног печата који радовима дају посебан квалитет. Добитница је награде Уметничке колоније Ечка (1962) и Златног длета УЛУС-а (1965).

ДЕЛА: Основи керамике, Н. Сад 1964; Теорија ликовне форме, Н. Сад 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Јовић, Радмила Граовац: скулптура 1976, Н. Сад 1976; Г. Каљаловић (ур.), Радмила Граовац, Бг 1985; В. Б. Сујић, „Демистификација стварања", ВН, 25. V 2005.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАСЛ, Георг

ГРАСЛ, Георг, правник, новинар, политичар (Панчево, 23. IV 1863 -- Салцбург, 28. VII 1948). Права је студирао у Грацу, Бечу и Прагу (1882--1886), а на постдипломским студијама био у Паризу (1887--1891). По завршетку школовања радио је у Земаљској управи за Босну и Херцеговину, а 1919. пензионисан је као начелник просветне управе у Сарајеву. Након тога посветио се новинарском раду и постао члан редакције новооснованог листа Deutsches Volksblatt у Новом Саду. У листу, који је постао главни орган Културбунда, радио је од 1919. до 1944. и више година био његов главни уредник. Када је 1920. у Новом Саду одржана оснивачка скупштина Швапско-немачког културног савеза постао је његов секретар. У децембру 1922. био је један од оснивача Странке Немаца у Краљевини СХС и три пута био биран за њеног посланика у Народној скупштини (1925, 1927. и 1928). Представљао је немачку националну мањину у Југославији на Конгресу мањина при Друштву народа у Женеви и био генерални секретар Лиге Немаца за Друштво народа. Краљевим указом од 9. I 1932. постављен је за сенатора у првом сазиву Сената, а на ту дужност постављан је још два пута (1938. и 1940). Био је члан Радног клуба сенатора и заједно са осталим предводницима некадашње Странке Немаца, која је 1929. престала са радом, наставио политичко деловање кроз Југословенску радикалну заједницу. Био је потпредседник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења. Када је јуна 1931. основана Немачка школска задужбина, чији је циљ било оснивање немачких средњих школа на простору Војводине, ушао је у кураторијум те задужбине. Под њеним утицајем основане су немачка учитељска школа у Великом Бечкереку (1931), грађанске школе у Новом Врбасу, Новом Саду и Апатину и приватна гимназија у Новом Врбасу (1938). Током сукоба унутар Културбунда био је један од предводника умерене струје, противећи се Дружби покрета обнове, коју је предводио Јакоб Авендер. Под утицајем из Немачке, сукоб је прекинут 1938, а старији чланови, међу којима и Г., повукли су се. Наредне године повукао се и са места уредника листа. Југославију је напустио после слома немачких окупационих снага на југословенском простору.

ИЗВОРИ: Биографски лексикон Народно претставништво. Сенат. Народна скупштина, Бг 1935; Бг 1939; Службене новине KЈ, 9. I 1938, 1; 10. I 1938, 1; 3. IV 1940, 1.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Бешлин, Весник трагедије. Немачка штампа у Војводини (1933--1941), Н. Сад -- Ср. Карловци 2001; З. Јањетовић, Немци у Војводини, Бг 2009; М. Антоловић, „Немачко школство у Војводини (1918--1941)", ТИ, 2009, 1--2; Д. Његован (прир.), Живот, рад и држање домаћих Немаца (фолксдојчера), Н. Сад 2012.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Графемика

Графемика, лингвистичка дисциплина која проучава дистинктивне (основне) графичке јединице писаног језика -- графеме. Формулисана је 30-их година XX в. у прашком структурализму. Осмишљена је као пандан фонемици у науци о језику и одражава схватање о аутономности писаног језика у односу на говорни, што је било утемељено у радовима прашких структуралиста. У савременој науци о писму г. улази у састав графолингвистике -- шире научне области која изучава лингвистички аспект писма. Ближе упознавање с аутономном структуром и системном организацијом ванјезичких елемената текста временом је довело до поделе на г. и графетику, од којих ова друга изучава визуелне (графичке) чиниоце писане комуникације. Тиме је остварен доследан концептуални паралелизам између дисциплина које изучавају основне јединице писма и језика (г.--фонемика) и дисциплина које се баве питањима њихове писане или артикулационе реализације (графетика--фонетика).

ЛИТЕРАТУРА: Т. А. Амирова, К истории и теории графемики, Москва 1977; Л. Р. Зиндер, Очерк общей теории письма, Ленинград 1987; F. Coulmas, The Blackwell Еncyclopedia of Writing Systems, Oxford 1996; М. Жагар, Графолингвистика средњовековних текстова, Зг 2007.

В. Станишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАФЕНАУЕР, Бого

ГРАФЕНАУЕР, Бого, историчар, универзитетски професор (Љубљана, 16. II 1916 -- Љубљана, 12. V 1995). У родном граду је завршио класичну гимназију, а на Филозофском факултету 1940. дипломирао на историјској групи. Први део рата је провео у италијанској интернацији. По ослобођењу је започео плодну каријеру на ФФ све до пензионисања 1982. у звању редовног професора за којег је биран 1956. Поред историје свог народа, од 1959. предавао је и историју Срба, Хрвата и Македонаца до XVIII в. Склон јавном ангажовању био је главни уредник Zgodovinskega časopisa (1947--1976), дугогодишњи председник Историјског друштва Словеније, те његов чест представник у Савезу друштва историчара Југославије и Националном комитету за историјске науке. Био је коуредник и један од аутора колективне Историје народа Југославије I--II (Бг 1953; 1960). Био је дописни члан Словеначке академије од 1968, а редовни од 1972. Након шест година постао је члан САНУ ван радног састава. Г. допринос проучавању српске прошлости је вишестран. Као плодан писац на све облике истраживања, од издавања извора до синтетичких прегледа (Zgodovina slovenskega naroda, I--V, Ljub. 1954--1962), примењивао је најновије резултате европске социолошке историографије. У тим настојањима покушавао је да прикаже појаве на ширем географском простору. За историју Срба вредност имају многобројни радови о досељавању Словена на југ и њиховом односу са староседеоцима и Аварима. Монографија Ustoličevanje koroških vojvod in država Karantanskih Slovencev (Ljub. 1952) превазилази оквире словеначких земаља и даје широк поглед на проблеме словенских друштава у раном средњем веку. Слично је и са проучавањима развоја етничких односа у средњем веку (Die ethnische Gliederung und geschichtliche Rolle der westlichen Südslawen im Mittelalter, Ljub. 1966). Ово издање је пратио словеначки превод и српски извод (ЈИЧ, 1966, 1--2). Тиме је ово поље истраживања добило снажну и до тада углавном занемарену историјску компоненту. Компаративни приступ и посматрање јужнословенског простора у ширем контексту снажно су изражени и у радовима о сељачким бунама: „Tipologie des révoltes paysannes et des soulèvements populaires chez les peuples yougoslaves du XV^e^ à la fin du XVIII^e^ siècle", Acta Iugoslaviae historica, 1970, 1 (на словеначком ЈИЧ, 1973, 1--2). Свим овим темама се више пута враћао мањим прилозима. Своја сазнања о прошлости Срба и развитку југословенске и европске историографије преноси у прегледним текстовима о дометима истакнутих колега (Г. Чремошник), домаћих и међународних стручних скупова. Изузетне ерудиције, посвећивао је пажњу и методолошким питањима.

Литература: Univerza v Ljubljani, II, Ljub. 1969; Летопис САЗУ, 1972, 23; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

В. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Графија

Графија (графика), скуп свих графичких средстава писма, укључујући графеме, дијакритике и пунктуацију. Представља укупност веза између графичких и гласовних јединица, која је тесно повезана с парадигматиком писма као инвентаром писаних знакова или уређеним списком графема (нпр. алфабетом или силабаријем). Односи се на конкретне могућности којима располажу одређени писмени системи за преношење функционалних јединица говорног језика. Нормативистички аспект г. представља ортографија -- систем правила којима се уређују поменуте везе између графичких и гласовних јединица.

ЛИТЕРАТУРА: Т. А. Амирова, К истории и теории графемики, Москва 1977; Л. Р. Зиндер, Очерк общей теории письма, Ленинград 1987; F. Coulmas, The Blackwell encyclopedia of Writing Systems, Oxford 1996; М. Жагар, Графолингвистика средњовековних текстова, Зг 2007.

В. Станишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАФИКА

ГРАФИКА (грч. grafhv:писање, слика-ње), врста ликовне технике заснована на поступку умножавања цртежа путем матрице**.** Настала крајем XIV в. у француској Бургоњи на принципу механичког умножавања с дрвене матрице помоћу боје на хартију, г. као најмлађа ликовна дисциплина било у форми књижних илустрација или као самостални, појединачни лист, у јужнонемачким градовима ускоро постаје погодно средство за пропагирање политичких или духовних уверења међу широким друштвеним слојевима. Урезивање цртежа у г. изводи се у високој (дрворез, линорез), дубокој (бакрорез, бакропис, акватинта) или равној штампи (литографија), а отискивање се врши с дрвене, бакарне, камене, челичне или оловне плоче. Да би се један графички лист сматрао оригиналним, он мора да има потпис уметника, тираж и редни број отиска. Аутор идејне замисли или цртач и њен извођач или урезивач нису током историје морали да буду стопљени у једној личности него су најчешће међусобно сарађивали.

Пишући о последњим данима Стефана Лазаревића, Константин Филозоф бележи да је на црквеном сабору у Београду 1427. деспот са Запада набавио и делио иконе на хартији са сценом Христовог Распећа. Најстарију штампарију код Срба отворио је, непосредно пред пад Зете под Турке, Ђурађ Црнојевић 1494. при Цетињском манастиру. Илустрације за Октоих петогласник јеромонаха Макарија, једину илустровану од укупно шест штампаних ћирилских књига, сврставају се у ремек дела старе српске г. При изради ових дрворезних илустрација успешно је спојен италијански ренесансни украсни стил на маргинама с православном иконографијом централних композиција. Током XVI и прве половине XVII в. дрворезна г. замењује традиционалне украсе рукописних књига, заставице и иницијале, а штампарије се отварају у духовним центрима какви су Света Гора (прва четвртина XVI в.), Горажде (1519), Рујан (1537), Грачаница (1539), Милешева (1544--1546), Београд (1552) и Мркшина црква (1562--1566). Поред Божидара и Вићенца Вуковића у Венецији, у штампању дрворезних књига истакли су се јеромонах Пахомије од Црне Горе и Скадарског језера, јерођакон Мојсије из Будимља, свештеници Теодосије и Генадије из Милешеве и Пријепоља, мајстор Теодосије, Јаков од Камене Реке родом из Ћустендила, јеромонах Мардарије, поп Живко и ђакон Радул. Уз штампане књиге, у XVII в. честе су и дрворезне иконе познатије као станпи или штампи. Први самостални дрворезни лист-абагар поп Илија Видрановић (1677) потписује у блокбух техници, с текстом молитве исписаним у колони широкој колико и илустрација под којом се налазила. У последњој деценији XVII в. у фрушкогорском манастиру Врднику реже се дрворез Св. кнез Лазар Кефалофор као прва барокно схваћена обнова култа средњовековних владара, а тада настају и прве двострано резане дрворезне плоче са ведутама Атоса. Посредством светогорских монаха, антиминси резани у дрвету и отиснути на тканини појављују се на подручју Пећке патријаршије, где се отварају мање локалне радионице с клишеима за њихову израду.

Нашавши се после Велике сеобе 1690. у западноевропском културном кругу, српски свештеници и монаси још неко време рукоделишу традиционалне дрворезне иконе, абагаре, антиминсе и ведуте манастира (Никола Поповић, Георгије Николић, Христофор из Беочина, Јона из Шишатовца, Стефан Ликић, Јаков Србин, Хаџи Рувим Нешковић или Ненадовић) за сеоске и сиромашније манастирске средине, са стилским схватањима налик оновременим самоуким дуборесцима и путујућим зографима. Старе српске дрворезе дирљиве у наивности и племените у једноставности убрзо замењује нова, бржа и изражајнија техника резања у бакру коју прихвата платежно способнија висока црквена јерархија. У инвентару из 1733. наводи се да је у Резиденцији београдско-карловачког митрополита, осим религиозних, било и гравира профаног садржаја -- портрета царева, принчева и војсковођа, батаља, ведута европских градова и сцена из лова, а у Владичанском двору у Новом Саду се, сем пејзажа и митолошких сцена, нашао и један бакрорез са изгледом носорога.

После непознатих бечких бакрорезаца и Јохана Фалигума, гравера из штајерског Граца, којима се патријарси Арсеније III Чарнојевић и Мојсеј Рајовић обраћају између 1692. и 1722, прве портрете српских црквених великодостојника, опросна писма, штампане антиминсе и изгледе манастира израђују бољи бечки мајстори, од којих Тома Месмер и Јакоб Шмуцер остављају неизбрисив траг у златном веку српске г. Уз Месмерову помоћ, Христофор Жефаровић 1741. издаје у Бечу прво бакрорезни лист Свети Сава са јужнословенским светитељима као веровно писмо-честитку српског патријарха Арсенија IV Шакабенте Марији Терезији на крунисању за краљицу Угарске, а потом и бакрорезну хералдичку књижицу Стематографија (Изображеније оружиј илирических) са илирским грбовима, српским и јужнословенским светитељима, апотеозом цара Душана и Шакабентиним портретом. Реч је о штампаном српском политичком манифесту рађеном према књизи хрватског полихистора Павла Ритера Витезовића, објављеној на латинском (Беч 1700). Српски подмладак ће из ове књиге срицати слова, а старији ће се из ње надахњивати родољубљем у толикој мери да ће у време Карађорђеве буне она бити стављена на листу забрањених књига, а њено поседовање бити кажњавано смрћу. Ипак, сви државни симболи устаничке и обновљене Србије обликовани су управо према Жефаровић--Месмеровој Стематографији. У зависности од коришћених узора и жеља наручилаца, у плодном Жефаровићевом графичком опусу видљиви су оштри успони и падови, док је већ други српски гравер Захарија Орфелин у Сремским Карловцима власник бакрорезачке радионице и члан бечке Уметничке академије. За велику илустровану Историју Петра Великог (1774), осим владарских портрета, он реже и географске карте и ведуте, поред руских користи и западноевропске графичке предлошке, а за уметничку ћириличну Калиграфију (1778) у декоративном рококо стилу, која у Бечу изазива буру одушевљења, добија и специјалну царску награду. Како ни он ни Жефаровић нису имали праве наследнике, затишје у српској г. настаје све до почетка XIX в.

О путевима утицаја стране г. на српске сликаре тога и ранијег доба најречитије сведочи податак да је 1826. Арсеније Теодоровић завештао Цртачкој школи у Новом Саду збирку од преко хиљаду бакрореза као моделе за прецртавање. Процеси модернизације српске уметности XVIII али и XIX в. били су незамисливи без пресудног утицаја стране, превасходно западноевропске г. као предлошка, која је због лаке и брзе доступности утирала путеве традиционалним сликарским дисциплинама какве су минијатуре, живопис или иконопис. Преко графичког портрета, библијске слике, географске карте или амблема с пропратним морализаторским текстом Срби не само да су се упознавали с просвећеним светом у који су се тек припремали да кроче него су се преко њих странцима и европским престоницама представљали у најбољем светлу. Спојивши на најбезболнији и најелегантнији начин старо са новим а Исток са Западом, српска г. је дала сасвим оригиналне творевине и у стилском и у иконографском погледу, посредујући и међу различитим, понекад супротстављеним културним сферама и ликовним техникама. Њено доследно преношење или слободније коришћење и комбиновање сасвим су поуздани показатељ уметничких домета српских уметника.

Прву половину XIX в. обележила је сарадња домаћих и страних гравера у илустровању српских књига, уџбеника и новина, а од бечких гравера пословну превагу постепено преузимају будимски и пештански литографи или каменоресци. Гравери Ј. Г. Мансфелд, В. Енгелман, Ј. Ф. Биндер, Г. Прикснер, С. Ленхард, али и Д. Перласка, Мојсије Мишковић и Јефтимије Поповић илуструју Доситејеве, Мушкатировићеве, Вукове, Видаковићеве и Стеријине књиге, те песмарице и преводе популарних издања као што је Живот Робинзона Крусоа. Између 1837. и 1841. петроварадински гравер Михаел Трох израђује мапу литографских цртежа фрушкогорских манастира за Путешествије кроз сремске планине, које и данас, поред архивских фотографија и идеализованих бакрореза насталих у XVIII в., пружају веродостојне податке о њиховом тадашњем изгледу. У овом периоду графичка делатност шири се и на израду географских карата и на портрете српских владара, националних хероја, теме из славне српске прошлости и лик Св. Саве. Сем Цртачке школе у Сремским Карловцима (1809) и Новом Саду (1826) оснива се и Школа начертанија у Крагујевцу (1839), но будући да се графичко образовање у њима сводило на геометријско цртање, краснопис и перспективу, даровитији младићи се о државном трошку и даље упућују на бечку академију. Године 1838. тамо одлази Анастас Јовановић, са задатком да се усавршава у г., поставши по повратку први и највећи српски литограф (Споменици србски, 1850--1852). Године 1858. сликар Стева Тодоровић израђује литографију манастира Манасије намењену књизи Манастири по Србији, а по његовом нацрту 1872. литографише се композиција Таковски устанак. Пролазећи кроз Србију на путу за егзотични Исток, многи странци илуструју путописе албумима с мотивима из наших крајева (Ј. Алт, А. Ф. Кунике, Ј. Г. Попел, К. фон Кицов, Ф. Ф. Каниц).

Иако је при Државној штампарији 1845/46. у Београду отворена и литографска радионица брзотипа, страни мајстори нису успели да код млађих развију склоност према овој струци. Водећи српски сликари често се баве и г. или се њихови портрети и композиције масовно умножавају у техници литографије (Јован Исаиловић, Јован Поповић, Урош Кнежевић, Димитрије Аврамовић). Било је и сликара-гравера (Павле Симић, Стеван Тодоровић, Адам Стефановић, Павле Чортановић) који су колорисане литографије израђивали сами или уз помоћ неког опробаног страног мајстора у овој техници (Виценц Кацлер). У другој половини XIX в. Беч поново постаје жижа уметничког живота, па један од највећих аустријских графичара Јозеф Крихубер израђује серију литографија знаменитих Срба (С. Стратимировић, С. Текелија, М. Обреновић, П. Атанацковић, Т. Павловић, 1833--1843). Осим српских и словенских владара, у доба романтизма популарне постају сцене важних историјских догађаја и места, нарочито оне везане за косовски циклус, сеобе Срба, Таковски устанак, окупљање Срба око гуслара или Св. Саву који благосиља Српчад. У другој половини XIX в. у Србији и Војводини отвара се неколико државних и приватних штампарија -- у Београду, Земуну, Новом Саду, Петроварадину и Великој Кикинди -- али се за званичног професора г. поставља Аустријанац В. Кацлер, сарадник бечких Илустрованих новина. У наредном раздобљу реализма олеографија и фотографија преузимају улогу уметничког дела у подилажењу укусу широке публике. Техника бакрореза после Кутликове смрти (1900) почиње да се предаје у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе и Бете Вукановић. На Првој југословенској изложби у Београду (1904) Бета Вукановић излаже бакрописе Девојчица са чабром и Херцеговац, а Јосифу Даниловцу, Србину рођеном у Бечу, откупљује се бакропис Баба Јула.

Српску г. у међуратном периоду одликује смењивање периода стагнације и убрзаног развоја, као и превласт апстракције (Михаило С. Петров) и социјалне тематике (Мирко Кујачић, Ђорђе Андрејевић Кун). Уметници школовани у великим средњоевропским центрима (Б. Вукановић, М. Живковић, Н. Церовић) раде у духу симболистичке и сецесионистичке фигурације, док минхенски ђак Љубомир Ивановић графичке мапе Париз (1932) и Из наших крајева (1934), ван главних уметничких токова, израђује у духу реализма и пленеризма. До најснажнијег замаха долази у социјалној тематици која крајњом сведеношћу ликовног језика у пластичном и идејном смислу постиже високе домете поетиком ружног (Земља Пива Караматијевића 1938, Рибари Мирка Кујачића 1939, Крваво злато 1937, За мир и слободу 1939. и Партизани 1946. Ђорђа Андрејевића Куна).

Оснивањем Академије за примењену уметност (1947) и отварањем Графичког одсека на овој високој школи широм се отварају могућности за школовање младих графичара. По оснивању Графичког колектива (1949), Кабинета графике у Народном музеју (1963) и покретању Отвореног графичког атељеа (1982), као и формирања Центра за графику и визуелна истраживања Академија при Факултету ликовних уметности у Београду (1995), расте занимање за г. уопште, посебно за њене почетке, развој и модерне токове како код Срба тако и у свету. Последњих деценија српска г., пупут других сликарских дисциплина, пролази кроз различите фазе и стилове од поетског реализма, лирске апстракције и енформела, преко геометријске апстракције, фигурације и поп-арта до неоромантизма и концептуализма (Б. Карановић, Б. Продановић, С. Ћелић, М. Србиновић, Л. Вујаклија, Б. Кршић, Д. Стојановић Сип, Б. Миљуш, Р. Крагуљ, М. Нагорни, М. Крсмановић, Б. Џмерковић, Е. Драгуљ, С. Кнежевић, Ж. Ђак, М. Рогић, Р. Дамњановић Дамњан, М. Грозданић, В. Крстић, Р. Тодосијевић, Н. Париповић). Средњу генерацију графичара (Д. Ђокић, С. Ступар, М. Сташевић, Б. Вуковић, З. Тодовић, Б. Павић, М. и Д. Жарковић) смењују њени најмлађи представници (Драган Момиров, Данијела Фулгоси, Ксенија Пантелић, Никола Велицки, Јелена Средановић, Слађана Маринковић) који истражују нове могућности опстанка оригиналног графичког листа у ери савремене дигиталне штампе и технологије. Дрворезна г. и литографија као грубе, сирове и нападно агресивне доживљавају последњих година своју ренесансу надмећући се у ангажованом визуелном изразу са свеприсутним билбордима.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, „Стара српска графика XVIII века", Уметност, 1951, 3; М. Коларић, Српска графика XVIII века, Бг 1953; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV--XVII века, Бг 1958; З. Јанц, „Српска графика XVII века", ЗМПУ, 1959, 5; Д. Давидов, „Графички портрети Срба у XVIII веку", у: О. Микић, Д. Давидов, Портрети Срба XVIII века, Н. Сад 1965; Југословенска графика 1900--1950, Бг 1978; Д. Давидов, Српска графика XVIII века, Н. Сад 1978; Југословенска графика 1950--1980, Бг 1985; В. Краут, Истoрија српске графике од XV до XX века, Г. Милановац -- Бг 1985; З. Јанц, Стари српски дрворез из Србије и Македоније, Бг 1986; В. Матић, Литографије фрушкогорских манастира, Бг 1986; Група аутора, Српска графика XVIII века, Бг 1986; Љ. Стошић, Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века, Бг 1992; Група аутора, Један век графике, Бг 2003.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАФИТ

ГРАФИТ, минерал из класе самородних елемената угљеничког састава, карактеристичне тамносиве до црне боје и тамносивог огреба. Непровидан, металичног сјаја, савршене цепљивости. Добар проводник електрицитета и топлоте. Релативне тврдине 1--2 по Мосовој скали, специфичне масе 2,2. Кристалише хексагонално и карактерише се типично слојевитом структуром. Јавља се у кристалима табличастог, ређе бипирамидалног хабитуса. Чини листасте до љуспасте или масивне, зрнасте и земљасте агрегате. Настаје магматски, регионално и контактно метаморфно, ређе пегматитски или хидротермално. Има га и у неким метеоритима. Значајније количине г. образоване су регионалним метаморфизмом у форми тзв. графитичних шкриљаца. У овом случају г. настаје редукцијом органске материје која се налази у седиментним стенама. Са интензитетом метаморфизма задобија све уређенију структуру и правилнију грађу. У природи се запажају сви прелази од нискометаморфног, тзв. „аморфног г." до високотемпературног, званог „кристални г". Има широку примену у разним индустријским гранама. Употребљава се у индустрији писаћег прибора, у производњи батерија, за израду контакта у електричним моторима, као лубрикант итд. Захваљујући високој тачки топљења користи се за израду г. лонаца у хемијској индустрији и металургији, као и за израду рефракторних материјала који могу да издрже високе температуре. Добија се и синтетички. У Србији се јавља у Доњој Љубати недалеко од Босиљграда, селу Вети у околини Беле Паланке и на планинама Пасјачи и Јастребцу.

А. Пачевски

Кристали г. састоје се од бесконачних слогова кондензованих бензенских језгара, без атома водоника на периферији (тзв. графен). Унутар слога, прва и трећа графитна плочица (графен) имају исту оријентацију, док су друга, четврта итд. мало померене. Обе слике приказују положај првог и другог графена. Дуж графитних плочица г. добро проводи електричну струју, слично металима, због електрона који се лако делокализују. Међутим, у смеру вертикалном на плочице (графене), због великог растојања између њих, електрична проводљивост је слаба. Захваљујући својој бензеноидној, поликондензованој структури, г. показује знатну хемијску и термичку стабилност. Иако се састоји од чистог угљеника, са кисеоником у приметној мери реагује тек на око 600 ^о^C, тако да се у одсуству ваздуха може загревати преко 2.000 ^о^C (омекшава изнад 2.500 ^о^C, а топи се тек на 3.750 ^о^C).

У праисторијско време је широко коришћен за украшавање керамичких судова, а касније, у гвоздено доба и за појачање ватросталности судова. После сеобе народа већу примену је поново стекао тек у раном средњем веку код словенских народа у источној и средњој Европи. Највећи произвођачи г. су Кина, Бразил и Индија. Производња природног г. 2014. је била 1,1 мил. т. Врло велика количина производи се синтетички (Немачка, Велика Британија). Близу половине количине ситетичког г. користи се за израду електрода за металургију. Укупна потражња за г. расте око 6% годишње. После Чернобилске нуклеарне катастрофе смањује се његова примена у нуклеарним реакторима. Засад је г. незаменљив у многим новим материјалима и у нанотехнологији.

П. А. Пфенд

ЛИТЕРАТУРА: М. Арсенијевић, „Графит планине Пасјаче", ГАБП, 1953, XXI; М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; М. Ерцеговац, Р. Томанец, „Графитоиди из метаморфита Доње Љубате (Босиљград)", ГАБП, 1995, LIX, 2; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995; Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry Berlin 2002; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; H. A. Taylor, „Graphite", у: Industrial Minerals and Rocks, Littleton 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАФИТИ

ГРАФИТИ (грч. grafhv: писање, сликање; ит. graffito: урезани цртеж), писана, угребана или сликана порука једног или групе анонимних аутора или потписаних псеудонимом на јавном простору, најчешће на уличном зиду, која се наноси спрејом уз помоћ унапред припремљених картонских шаблона. Мада прве г. представљају бојом урезане представе бизона у пећинском сликарству и шкработине на зидовима старе Помпеје („Запањен сам, о зиде, да се још ниси срушио под тежином толиких глупости на теби"), историју модерних г. зачиње 1968. у њујоркшком метроу Таки 183, тинејџер курир који је становао у улици са овим бројем, а наставља се на улицама Париза заједно са друштвеним бунтом који је избио исте године. Изворно део хип-хоп културе и брејкденса, г. временом постају део урбане културе на граници између уметничке форме (мурал) и вандализма (таг). Светску славу донели су им улични уметници, Жан-Мишел Баскијат, Кит Херинг и Бенкси. Преко Њујорка, Париза, Берлина, Амстердама, Сао Паола и Мелбурна, они средином 80-их година ХХ в. долазе и у Србију и Београд, када први г. освањују у подземним гаражама и пролазима новобеоградског блока 45. То је и време када у Салону МСУ у Београду наша сликарка из Њујорка Весна Голубовић приређује ефемерну изложбу у маниру г. и у почаст Киту Херингу тако што је, по њеном затварању, изложбени простор прекречен. АGC је прва наша група г. цртача основана 1997, а чинили су је Viеt, Jеns, Sanе, Vandal и др. Током 2004‒2005. долази до обнове уличне уметности коју предводе групе Екипа, Попрат, Андерград и Ката. Г. могу бити веома једноставни, у облику стилизованог потписа, преко бомбе изведене у две боје, до нијансираних површина. Најпознатија српска г.-порука „Џаба сте кречили" ушла је у све лексиконе урбане културе. Спорадични покушаји да се исликавање и исписивање г. институционализује организованим акцијама као што су „Београдизација", „Обојимо град", Белеф 2009. и Миксер 2012. и 2014. нису уродили жељеним плодом будући да је субверзивни и илегални рад скопчан са опасношћу њиховим ауторима, углавном незапосленим графичким дизајнерима, подстицајнији за уличну акцију. Упркос схватањима да г. ватрометом боја могу и да оплемене и улепшају градско сивило дозвољавајући јавно исказивање личног става и гласа народа, и у Београду се, као и у другим великим светским метрополама, преузимају мере за озбиљније каналисање, забрањивање и санкционисање рада уличних цртача који наружују уже језгро града и јавне споменике, нарочито Кнезу Михаилу. У новембру 2014. портал за светску уличну уметност „Street Art News" ставио је на своју топ-листу и наградио г. из бањалучког насеља Борик на 180 м², који су заједно осликали уметници Артез из Београда и Лонац из Загреба, у стилу фотореализма. Међу најпознатијим београдским ауторима који своје г. данас потписују су TKV, Lortek, AIR и Street Dog. У Карађорђевој улици је у јесен 2014, као омаж тек преминулом америчком глумцу-оскаровцу Робину Вилијамсу, освануо г. са његовим ликом који је потписао Марко, а веома брзо обишао је цео свет.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, Кит Херинг: урбане представе, Бг 1994; Г. Станковић, „Улична култура", Градина, 2008, 24.

Љ. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАФИЧАР

ГРАФИЧАР, спортско друштво основано 1922. у Београду као Раднички спортски клуб Графичар. Претеча му је био Типографски весларско-пецарски клуб основан 1905. у Београду, који се убрзо угасио. Прва правила клуба одобрио је управник града Београда 1923, а оснивачи и чланови прве управе били су графички радници, чланови Синдиката графичких радника, а први председник био је Јосип Штефанац, машински словослагач. Циљ клуба дефинисан је 1923. у листу Графички радник у тексту „Спорт и графичка омладина", у којем се каже да ће спорт послужити за очување здравља штампарских радника који су радили у тешким условима и због удисања оловне прашине и штампарских боја често обољевали од туберкулозе. Клуб се финансирао искључиво чланаринама и у почетку неговао фудбал, лаку и тешку атлетику, а фудбалери су се 1929. пласирали у највиши степен савезног такмичења. Шаховски клуб основан је 1930. и био једини раднички клуб који је учествовао у такмичењу за првенство Београда. Бокс се неговао спорадично и незванично, али Лука Поповић, Сава Тарана и Александар Топаловић били су прваци Југославије и репрезентативци. Веслачка секција основана је почетком 1939, а њен рад, као и рад целог клуба, прекинут је због почетка II светског рата. У послератном периоду у Г. делују и одбојкашки, кошаркашки, пливачки, стонотениски, смучарски, боксерски, стрељачки и планинарски клуб. Међу најуспешнијима био је фудбалски, који је између 1952. и 1957. стигао до статуса друголигаша, затим шаховски за који су 1946. играли тадашњи новинари Озрен Недељковић и Светозар Глигорић, као и веслачки клуб који је 1957. изградио свој дом на Ади Циганлији и дао државне прваке и олимпијце. Аматерски принципи које је ово друштво неговало полако су губили битку с нарастајућим професионализмом, а клубови су се гасили један за другим. Изу- зетак су веслачки клуб, који учествује на свим савезним такмичењима, и фудбалски, који се такмичи у Београдској зонској лиги. Они су једини надживели спортско друштво које је престало да постоји, пошто по Закону о спорту није извршило пререгистрацију до 1. V 2014. Г. је први добитник Октобарске награде СОФК Београда (1955).

ЛИТЕРАТУРА: Зборник за историју физичке културе Србије, 11--12, Бг 1976; Спортски савез Србије -- 1945--2013, Бг 2013.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАХЕК, Никола

ГРАХЕК, Никола, филозоф, универзитетски професор (Београд, 23. IV 1949 -- Сремска Каменица, 28. IX 2003). Филозофски факултет, Групу за филозофију, завршио је у Београду 1973. Био је на стручном усавршавању на универзитетима у Оксфорду (1979, код Питера Стросна), Билефелду (1989/90, као члан истраживачке групе Mind/Brain) и Медфорду (1994/1995, сарадња са Д. Денетом на филозофској психологији и филозофији духа). Био је 1999/2000. сарадник на пројекту „Philosophy and Pain Research" у Делменхорсту (Немачка). Радом „Теорија чулних утисака" магистрирао је 1983. на ФФ у Београду, где је 1989. и докторирао тезом „Теорија психо-физичког идентитета". Од 1979. до 1996. радио је у Институту за филозофију ФФ у Београду, а од 1996. надаље био је најпре доцент а потом и ванредни професор од 2001. Бавио се филозофијом духа и теоријом сазнања. Посебно је радио на неурофилозофским истраживањима бола: „Philosophy and Pain Research", y: A. Pavković (ур.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach, Dordrecht 1988; „Objective and Subjective Aspects of Pain", Philosophical Psychology, 1991, 4; „Schmerz III", y: J. Ritter, K Gründer (ур.), Historisches Wörterbuch der Philosophie, Basel 1993; „The Sensory Dimension of Pain", Philosophical Studies, 1995, 79; Feeling Pain and Being in Pain, Oldenburg 2001 (српско издање Огледи о болу. Неурофилозофска истраживања, Бг 2002). Из ове области објављивао је цитатне радове у светским часописима и речницима. Био је главни уредник часописа Theoria (1995--1997).

ДЕЛА: Материја, свест и сазнање, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Никола Грахек: теорија психофизичког идентитета", С. Књазев Адамовић, „Никола Грахек: теорија психофизичког идентитета", ФГ, 1990, 3; W. J. Earle, „Critical Notice: Pain: Thoughts in Memory of Nikola Grahek", Philosophical Forum, 2008, 39, 1; М. Aydede, „Nikola Grahek: Feeling Pain and Being in Pain", Notre Dame Philosophical Reviews. An Electronical Journal, 1. II 2008; D. Fayaro-Chica, „Grahek Nikola: Feeling Pain and Being in Pain", Minds and Machines, 2010, 20, 2.

И. Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАХОВЉАНИ (

ГРАХОВЉАНИ (Граховско племе), племе у Црној Гори, које је заузимало предео на тромеђи Старе Црне Горе, Боке Которске и Херцеговине, између Цуца на истоку, Кривошија на југу, Коријенића на западу, Бањана на северозападу и Рудина никшићких на северу. До XVIII в. је овај простор, укључујући и Кривошије и део Никшићког поља до реке Зете насељавало племе Риђани, које се раселило, нарочито после Морејског рата. На тој територији су се затим формирала нова племена. Јужни део Граховског племена се простире на Граховском пољу, које се налази на надморској висини од око 700 м, уоквирено и затворено високим планинама Делевац, Лисац, Бијела гора, Јастребица (1.805 м) и узвишењима Бојање брдо, Космач, Илино брдо, Скорча гора, Божурово брдо, Јабука и Дрошкорица -- сва на надморској висини од 1.200 м. Граховско поље, дуго 6 км а широко средином више од километра, има велик комуникацијски значај. Преко њега се одвијао саобраћај од Херцеговине ка Црној Гори. Земља је плодна, Граховско поље познато је по квалитетном воћу, али се становништво пре свега бави сточарством. Предео је богат травом и шумом, са великим комплексом ливада летњих катуништа и својина. Кроз Граховско поље тече неколико речица, које лети пресушују, али су у пролеће и јесен плавне. Граховско племе сачињавају братства: Даковићи, Булајићи, Вујачићи, Миловићи, Вујичићи, Вучетићи, Кујачићи, Кешељевићи, Јаничићи, Андријашевићи, Видовићи, Банићевићи, Живковићи, Перовићи, Милићи, Мићићи, Јуришевићи, Драгомановићи, Јовановићи -- Солдати, Лисови, Денде, Аџије, Градињани, Бакочи, Мерџани, Ковачевићи. На територији племена су сеоска насеља Граховац (на врху Граховачког поља), Миротински долови, Броћанац, Ријечане и Балосаве -- до Бањана, Горња и Доња Спила, Загора, Присоја, Јабуке и Топсуде, као и варошице Вилусе и Грахово. Територија племена је била погранична зона између Турске и Црне Горе, а кроз новију историју била је од комуникацијског и политичког значаја. У току борби Црногораца против Турака Грахово је имало посебан значај у XIX в., јер је због свог положаја функционисало као зборно место хајдучких чета које су одатле продирале често и дубоко на турске територије у Херцеговини. Због тога су и сами Г. трпели велике турске одмазде. Тако је августа 1836. дошло до велике погибије Црногораца у Граховској Челини. Црна Гора није била призната од Турске, па су они покушавали да је поново покоре. Велики напад на Црну Гору, који је предводио Омер-паша Латас, одиграо се и 1852, после гушења устанака у Босни и Херцеговини. Током сукоба почетком 1853. Дервиш-паша је напао Г. који су се предали у јануару 1853. „на веру Турцима", али су их они побили или затворили. Међутим, Црногорци су се одбранили од ове најезде, уз дипломатску помоћ Русије и Аустрије. После Кримског рата, сукоби се поново интензивирају. Још један велик напад Турака на Г. одиграо се априла 1858, али су у мају Црногорци разбили турску војску у познатој бици на Граховцу. Ова битка је имала велик политички и стратешки значај, а задржала се и у народном предању. Црна Гора је овом победом добила и територијална проширења, која су укључивала и Грахово, и међународно признање својих граница. Као и у случају других племена, са постепеним развојем модерне црногорске државе значај племенских организација се губио. Данас територија граховског племена припада општини Никшић у Црној Гори, а становништво гравитира ка Никшићу. Значајнија насеља на територији некадашњег племена су и данас варошице Грахово и Вилуси.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јовановић, Историја Црне Горе, Пг 1995; С. Ст. Радуловић, Озринићи, Кучи и Грахово по предању и сазнању: етнолошка грађа и извори, Цт 2007.

М. Прелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАХОВО

ГРАХОВО, насељено место у општини Никшић у Црној Гори, које се налази у Граховском пољу. Нарочити значај добија током Кандијског рата (1645--1669), када је постало важно турско упориште. Г. је за Црну Гору представљало кључ који је отварао врата Херцеговине, а за Османско царство истурени бедем против црногорских претензија. Према наређењу књаза Данила, Граховљани су обуставили давања турским властима, Црна Гора је подстицала устанке херцеговачког становништва, а неретко тамо убацивала и своје чете. Како би прекинуле везу Црне Горе и Херцеговине, турске власти су одлучиле да нападну Црну Гору и Г. запоседну силом, те је турски специјални корпус са око 7.000 војника и официра под командом Хусеин-паше кренуо од Требиња и 6. маја 1858. избио на Граховац, који је доминирао Г. У Г. се тада, под командом војводе Петра Вукотића, налазило око 400 Црногораца. Схватајући да је сукоб са Турцима неизбежан књаз Данило је у правцу Г. упутио главнину црногорске војске са око 7.500 војника под командом војводе Мирка Петровића. Сукоби су почели 10. маја, а до 13. маја Црногорци су у потпуности разбили турске снаге. Оно мало преживелих гонили су све до Клобука. Погинуло је или рањено 4.392 Турака и око 2.000 Црногораца. Због командовања у овој бици војвода Мирко је добио звање „војвода од Граховца", тј. „велики војвода". Како би натерале Цариград да одустане од нових офанзивних планова према Црној Гори, велике силе су у Јадранско море послале и своје ратне бродове. На конференцији одржаној у Цариграду у новембру 1858. образована је комисија за разграничење, али се њен рад споро одвијао, те је граница на терену повучена 1859, а протокол о разграничењу потписан у априлу 1860. Споразумом је призната црногорска власт над крајевима који су сматрани спорнима као што су Г., Рудине, Ускоци, део Дробњака, Жупа никшићка, делови Васојевића и Куча. Граховски крај је тада и формално постао део Црне Горе. У Г. је 1870. отворена школа, а током устанка у Херцеговини (1875--1878) радила је и болница подигнута руским новцем. У I светском рату, након слома Црне Горе, Граховски крај је био под аустроугарском окупацијом, да би 1918. ушао у оквире југословенске државе. У периоду 1922--1924. у Г. је радила и приватна гимназија, чији је оснивач био Никола Ковачевић. У II светском рату Граховски крај је био окупиран од стране Италијана. Накратко је ослобођен у јулском устанку 1941, а италијанска посада га је напустила у јануару 1942. Г. је од јануара до маја 1942. било под контролом НОП-а. Након што су се у пролеће 1942. одатле повукле партизанске снаге, преузела га је Ловћенска бригада Црногорске националне команде. Септембра 1944, Граховски крај је ослобођен. По попису из 2011, у Г. живи 117 становника, од којих су 91 Црногорци, а 24 Срби.

М. Гулић

На сеоском гробљу налази се црква посвећена Св. Николи, а југоисточно од ње мања некропола стећака украшених клесаним аркадама, розетама и биљним мотивима. Храм Св. Николе саградио је између 1499. и 1502. дубровачки мајстор Радич Обрадовић с помоћницима Стјепком и Радивојем Обрадовићем. О том подухвату склопљен је у фебруару 1499. уговор који се чува у Дубровачком архиву. У уговору су детаљно наведени изглед и димензије будуће грађевине, као и међусобне обавезе неимара и поручилаца које је заступао монах Лаврентије. Убрзо након изградње црква је живописана. Њена потоња историја остала је недовољно позната. Године 1879. храм је делимично преправљен, а на прочељу украшен порталом, розетом и звоником на преслицу. Црква Св. Николе је једноставно једнобродно здање завршено полукружном апсидом на источној страни. Засведена је подужним полуобличастим сводом ојачаним са два попречна лука. Дуж бочних зидова наоса конструисана су два пара пиластера повезаних прислоњеним луковима, који унутрашњост деле на три травеја. На апсиди и бочним зидовима отворен је по један прозор. Храм је саграђен од тесаних камених квадера, а у најниже делове зидова уграђени су делови стећака. Двосливни кров је првобитно био прекривен каменим плочама, које су касније замењене ћерамидом. По просторној замисли и начину обраде, грађевина се прикључује скупини цркава с прислоњеним луковима које су током XVI и XVII в. често подизане на територији данашње Херцеговине и Црне Горе. У цркви су делимично очуване зидне слике изведене вероватно током прве деценије XVI в. Средином свода приказани су ликови Христа као Пантократора и Анђела Великог савета и, над олтарским простором, горњи део Вазнесења. Испод њих се налазе два низа с попрсјима пророка и сцене из циклуса Великих празника и Страдања Христових. У олтару су насликани Служење литургије и Богородица с Христом и анђелима, а у првој зони наоса фигуре светих мученика, ратника и лекара. У том појасу, на северном зиду, насликан je и Страшни суд, са веома умањеним фигурама. Сви натписи на фрескама су српски. На основу извесних иконографских појединости (Pietà западњачког типа у ниши проскомидије), али и по стилским својствима (наглашен графицизам, схематизовани и огрубели облици са истакнутим контрастима светлотамног, сведен и неплеменит колорит) помишља се да су њихови творци двојица зографа невеликих знања, приспели из неког јужноприморског града.

З. Ракић

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852--1862. године, Бг 1923; В. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија 1814--1894, Бг 1924; Д. Вуксан, „Граховац (1858--1928)", Записи, 1928, III, 1--2; Д. Вуксан, „Битка на Граховцу по аустријским извештајима", Записи, 1932, XI, 4; Ц. Фисковић, Наши градитељи и кипари XV и XVI стољећа у Дубровнику, Зг 1947; Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности. Историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918 године, Цт 1948; А. В. Лаиновић, Побједа на Граховцу 1858 године у списима савременика, Цт 1958; В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа, Бг 1963; В. Кораћ, В. Ј. Ђурић, „Цркве с прислоњеним луковима у Старој Херцеговини и дубровачко градитељство", ЗФФ, 1964, VIII-2; С. Раичевић, „Црква св. Николе и стећци у Грахову", Старине Црне Горе, 1975, V; С. Ковачевић, „Дејства Ловћенског и дијелова Никшићког НОП одреда на простору Грахово--Бањани (мај--јун 1942)", ВИГ, 1990, 3; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII век, Бг 1991; С. Раичевић, Споменици старе жупе Оногошт, Бг 1992; Р. Калабић (прир.), Равногорска историја, Бг 1992; М. Сарић, Никшићка област 1878--1918, Бг 1997; Б. Павићевић (прир.), Историја Црне Горе, IV, Саздање црногорске националне државе 1796--1878, Пг 2004; С. Новичин Ковачевић, Граховски буквар 1870--2010, Грахово 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАХОР

ГРАХОР, род једногодишњих или вишегодишњих зељастих биљака из рода Lathyrus и породице лептирњача (Papilionaceae). Вишегодишње врсте имају ризоме или коренске кртоле. Стабло им је усправно, устајуће или полегло. Листови су голи или длакави, паралелне нерватуре, непарно перасти са 1--6 пари листића, при основи са копљастим залисцима, на врху се обично завршавају рашљиком. Цветови су бледожути, жути, љубичасти, пурпурни или црвени, сложени у разређене или густе, гроздасте цвасти. Заставица је велика, заобљена, већа од крила и чунића. Плод је издужена махуна са 2--10 семена. Род обухвата око 160 врста претежно распрострањених у северној полулопти, пре свега у Европи и Азији, затим Северној Америци, док најмањи број врста расте у јужној Америци и источној Африци. У Србији расте 25 врста, од којих су неке ендемичне, као што су Панчићев г. (L. pancicii) и двоцветни г. (L. binatus). Настањују различите типове станишта, од шума и шикара, преко ливада и камењара све до сегеталних и рудералних станишта. У листопадним шумама Србије расту пролећни г. (L. vernus), шумски г. (L. venetus), црни г. (L. niger), жути г. (L. laevigatus), на ливадама и другим отвореним стаништима пољски г. (L. pratensis), кртоласти г. (L. tuberosus), крупноцветни г. (L. megalanthus) и др. Многе врсте г. су медоносне, ливадске и квалитетне крмне биљке.

ЛИТЕРАТУРА: P. W. Ball, „Lathyrus L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 2, Cambridge 1968; М. Којић, „Lathyrus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, IV, Бг 1972.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАХОРИЦА

ГРАХОРИЦА, зељасте једногодишње, двогодишње или вишегодишње биљке из рода Vicia и породице лептирњача (Papilionaceae). Стабло им је усправно, устајуће или пузеће, често се понашају као пeњачице. Листови су голи или длакави, непарно перасто сложени са 2--20 пари листића, при основи са малим зашиљеним приперком, на крају се обично завршавају рашљиком којом се подупиру на ослонац (околне биљке или чврсти предмети). Цветови су ретко појединачни, обично 2--6 у пазуху листова, на кратким дршкама или на посебним цветним изданцима када су цветови многобројни, најчешће окренути на једну страну. Цветне дршке су кратке, чашица је са пет зубаца, круница плава, љубичаста, ружичаста, жућкаста или беличаста, саграђена као код свих лептирњача од три типа листића: заставице, која је јајаста или елиптична, нагоре савијена и већа од пара бочних листића (крила) и пара доњих спојених листића (чунић). Крила и чунић су обично другачије боје од заставице. Плод јој је махуна, oпнаста или кожаста са 2--10 округластих, спљоштених, глатких или брадавичастих семена. Род обухвата преко 150 врста, распрострањених углавном у суптропским и умереним пределима северне хемисфере које допиру у тропски појас источне Африке, Јужне Америке и неких пацифичких острва. У Европи постоји око 70 врста и подврста, углавном у јужној Европи. У Србији је познато око 30 врста. Настањује различита ливадска и степска станишта, светле шуме и шикаре, ивице и насипе путева и пруга, као и сегеталне и рудералне површине од низија до субалпијских појасева. Неке врсте од давнина сe гаје као крмно или јестиво биље, нпр. лећак (Vicia ervilla), боб (V. faba), грахор (V. sativa), црни грахор (V. pannonica) и маљава г. (Vicia villosa).

ЛИТЕРАТУРА: P. W. Ball, „Vicia L.", у: T. G. Tutin и др. (ур), Flora Europaea, 2, Cambridge 1968; Н. Диклић, „Vicia L.", у: М. Јосифовић (ур), Флора СР Србије, IV, Бг 1972.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЦЕ

ГРАЦЕ, село на источном ободу Косовске котлине, око 3 км југоисточно од ушћа Лаба у Ситницу. Око пола километра западно од села пролази магистрални пут Косовска Митровица -- Приштина. Припада општини Вучитрн, а општински центар је око 12 км северозападно од села. У време Турака на том месту је било читлучко село које је често мењало становништво. После балканских ратова 26 домаћинстава Албанаца мухаџира иселило се у Турску. Године 1991. попис је регистровао 574 становника, Срба 94,3% и Црногораца 3,8%, досељених почетком треће деценије XX в. из Топлице и Јабланице, а има и Албанаца. После НАТО агресије и грађанског рата насилно је дошло до промене етничког састава, па по попису из 2011. Албанаца има 64,37% а Срба 35,38%. Насеље је компактно, али је долином Косових потока (десна притока Лаба) подељено на два дела. У њему се налази петоразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЦИ → ГОРЊИ ГРАЦИ

ГРАЦИ → ГОРЊИ ГРАЦИ

ГРАЦИЈАН

ГРАЦИЈАН (Flavius Gratianus Augustus), римски цар (Сирмијум, 359 -- Лион, 383). Његов отац Валентинијан I, који је владао заједно са братом Валенсом, прогласио га је за трећег Августа 367. у Амијену. После Валентинијанове смрти 375, постао је савладар свога стрица Валенса, држећи власт, као и његов отац, у западним провинцијама Царства. Будући да су границе биле угрожене упадима варвара, оба савладара су била ангажована у ратовима са њима. Г. се до средине 378. борио на Рајни са Аламанима, а Валенс се у Тракији сукобио са Готима, који су у великом броју упали на територију Царства. До одлучне битке дошло је августа 378. код Хадријанапоља. Помоћ коју је Г. обећао свом стрицу није стигла на време и римска војска је претрпела тежак пораз, а у бици је погинуо и сам цар Валенс. После тога Готи су преплавили Балкан, а у њиховом сузбијању истакао се војни заповедник Прве Мезије Теодосије. Пошто је потиснуо варваре преко Дунава, Теодосије је почетком 379. стигао у Сирмијум, где се састао са Г., који га је прогласио за цара и дао му на управу источне провинције. Сукоби са Готима су се и касније наставили, тако да је Г. лично дошао у Панонију, склопио мир и начинио уговор (foedus), по којем је Готима дозвољено да се настане у деловима Паноније као савезници (федерати) Царства. На састанку у Сирмијуму два цара су донела одлуку да се сличан уговор понуди и Визиготима на Истоку, а да се дијецезе Дакија и Македонија прикључе Западу. Убрзо после овога власт Г. је ослабила услед његовог сукоба са сенаторским сталежом, насталог због намета и уредби које је донео против паганских колегија. Убијен је у Лиону 383, током борби против узурпатора Максима, којег су трупе из Бретање прогласиле за цара. Г. је био цар под којим је његов родни Сирмијум поново постао место у којем су проглашавани цареви и доношени царски споразуми, али и под којим су по први пут у Панонији легално насељени Готи као федерати Царства.

ИЗВОРИ: F. Pichlmayr (прир.), Sexti Aurellii Victoris Liber de Caesaribus, praecedunt Origo gentis Romanae et Liber de viris illustribus urbis Romae, subsequitur Epitome de Caesaribus, Lipsiae 1911; J. C. Rolfe, Ammianus Marcellinus, I--III, London--Cambridge 1963--1964.

ЛИТЕРАТУРА: H. Stein, Histoire du Bas-Empire, I, Amsterdam 1968; M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 582 A.D.", у: V. Popović (ур.), Sirmium, I, Bg 1971.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАНЕ

ГРАЧАНЕ, село у непосредној околини манастира Сопоћана са остацима средњовековне руралне насеобине. Локалитет Корита налази се на северозападном рубу садашњег села на падинама два суседна брега које се спуштају према јаком извору. Према површинским траговима уочени су остаци двадесетак кућа, али се може претпоставити да их је било знатно више. Већином су биле двоетажне са нижом каменом грађеном просторијом, чија је ужа страна била делом укопана у брег. Горњи ниво, најчешће са две стамбене просторије, био је претежно грађен од дрвета. Према начину грађења и изгледу ове куће биле су блиске остварењима традиционалног народног градитељства у брдско-планинским крајевима. Уз трагове кућа у средишњем делу овог средњовековног насеља откривени су и остаци једне мање цркве правоугаоне основе. Према резултатима археолошких истраживања остаци ове насеобине датовани су у раздобље XV--XVI в. Може се поуздано претпоставити да је ово село припадало властелинству манастира Сопоћана, мада о томе у историјским изворима нема помена.

Литература: М. Поповић, „Околина манастира Сопоћана", НпЗ, 1993, 17.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАНИН, Петар

ГРАЧАНИН, Петар, генерал армије, друштвени радник (Јагодина, 22. VIII 1923 -- Београд, 27. VI 2004). По занимању месарски радник, члан УРС-ових синдиката постао је 1940, а КПЈ 1942. У Беличку партизанску чету ступио је 1941, а 1942. у 2. пролетерску бригаду НОВЈ, у којој је био десетар, водник, заменик командира чете, командир чете, заменик команданта и командант батаљона од 1944. Од јануара до новембра 1945. био је шеф ОЗН-е за Моравски округ, руководећи акцијама ликвидације преосталих четника. У чин поручника произведен је августа 1943, у чин капетана новембра 1943, мајора 1947, потпуковника 1951, пуковника 1959, генерал-мајора 1970, генерал-потпуковника 1974, генерал-пуковника 1978. и генерала армије у резерви 1999. Од 1946. до 1947. био је слушалац курса за преквалификацију Тенковског војног училишта, а командант тенковске бригаде до 1948, када је завршио осмогодишњу школу. Потом је обављао разне дужности у трупи и војном школству, а 1960. био упућен у Школу тактике Више војне академије. Члан и председник испитних комисија за чинове виших официра био је од 1961. до 1965, када је постао шеф 2. одсека 1. одељења Персоналне управе Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО). У разговору са Титом закључило се да је запостављен у служби, после чега је 1967. постављен на генералски положај -- начелника Школског центра оклопних јединица. Начелник 1. одељења и уједно заменик начелника Персоналне управе ДСНО био је од 1970, начелник Штаба и заменик команданта 7. армије од 1971, начелник Командно-штабне академије ЈНА од 1974, командант 1. армије од 1975. и начелник Генералштаба ЈНА од 1982. до 1985, када је пензионисан. За члана ЦК СКЈ биран је 1978. и 1982, а за председника Председништва СР Србије 1987. Претходно је био члан Председништва ЦК КП Србије и председник Комисије Председништва за Општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ). Савезни секретар за унутрашње послове постао је 1989. Ваздушна агресија НАТО снага на СРЈ затекла га је на дужности члана Главног одбора Социјалистичке партије Србије и председника његове комисије за одбрану. У време смрти био је потпредседник Републичког одбора СУБНОР-а Србије. Ратни војни инвалид, одликован је Орденом народног хероја, Партизанском споменицом 1941, Орденом за храброст и др.

ЛИТЕРАТУРА: Народни хероји Југославије, I, Бг 1975; В. Иветић, Начелници генералштаба 1876--2000, Бг 2000; Политика, 5. VIII 2004.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАНИЦА

ГРАЧАНИЦА, село у Подрињу, на југозападним падинама Сокол-планине, у долини Грачаничке реке (десна притока Дрине), око 12 км северно од општинског средишта Љубовије. Локалним путем спојено је са путем Бајина Башта -- Зворник. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број малих група кућа названих по презименима фамилија. У историјским изворима помиње се од 1476. Староседеоци су досељени у XVII в. из Пиве и околине Сарајева. Депопулација, која се усталила током друге половине XX в., смањила је број становника за више од две трећине. Године 1953. било је 1.160 становника, а 2011. 371 житељ (370 Срба). Аграрним занимањима бавило се 44,1% економски активног становништва, а највећи број неаграрног становништва био је запослен у другим местима. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАНИЦА

ГРАЧАНИЦА, село на источном ободу Косовске котлине, око 8 км југоисточно од Приштине као општинског центра. Кроз Г. пролази пут Приштина--Гњилане и индустријски колосек до рудника и флотације оловно-цинкане руде у суседном селу Бадовац. Кроз насеље протиче река Грачанка, отока вештачког Грачаничког језера, која се улива у Ситницу око 12 км западно од села. Насеље је компактно, на око 590 м н.в., а река га дели на два дела. Помиње се 1303. и 1321. под именом Градчаница. Крајем XVII и почетком XVIII в. је опустело, па је касније обновљено досељавањем Албанаца, који су се такође раселили (по неким изворима од епидемије је помрла половина мештана). Срби су досељени у другој половини XVIII, у XIX и на прелазу из XIX у XX в. Радили су као чифчије на турским имањима. Године 1921. било је 1.856 становника, од којих 66,9% православци и 33,1% муслимани. У селу је 1948. живео 2.831 становник, од којих 78,5% Срба, 11,5%, Шиптара, 6,6% Цигана и 2,8% Црногораца. Године 1991. попис је регистровао 4.543 становника, од којих 72,4% Срба, 23,4% Рома и 2% Црногораца. Једно је од ретких насеља у околини Приштине где су Срби, Црногорци и Роми опстали након 1999. Г. је сада центар општине коју чине села настањена претежно српским живљем. После одржаних локалних косовских избора 2008, а на основу закона који је фебруара исте године донела Скупштина Косова, формирана је Општина Грачаница 29. XII 2008. Површина општине је 131, 25 км^2^, има око 25.000 становника, од чега Срба 85,7%, Албанаца 3,7%, Рома 10,6%. Општина Грачаница је после гашења рудника Кишница, Ајвалија и Ново Брдо изразито пољопривредна по делатности становништва. У селу се налазе две осморазредне основне школе, центар за основно и средње образовање, Радио-станица „Грачаница", Дом културе, споменик српским војницима погинулим у балканским ратовима и I светском рату, као и манастир Грачаница.

Д. Р. Гатарић

Историја манастира. У селу се налази истоимени манастир, а смештен је на источном ободу Косовске котлине, 7 км удаљен од Приштине. Манастир с црквом Успења Богородице (првобитно посвећена Благовестима), задужбина је краља Милутина (1282--1321). Г. је била седиште Липљанске епископије, која траје од XI до краја XVII, а први пут се помиње 1019. у хрисовуљи византијског цара Василија II Охридској архиепископији. Седиште епископије налазило се при базилици чији су темељи откривени испод цркве краља Милутина. Епископију је Св. Сава 1220. укључио у Српску цркву. У источном делу базилике, која је претходно била порушена до темеља, саграђена је око 1230. једнобродна црква и осликана фрескама са српским натписима. Око њене изградње највероватније се трудио краљ Стефан Првовенчани, који је са Св. Савом образовао и мало властелинство манастира које су чинила села Г., Сушица и Селце. Касније су епископски посед увећали својим повељама краљеви Урош I и Милутин (пре 1314). Позната су и имена првих липљанских епископа из XIII в. -- Мавројана, Варнаве, Саве и Јована. Подизање нове цркве предузео је краљ Милутин око 1315, а завршио 1321. када је издао и повељу Г., чији се препис налази на западном зиду јужног параклиса цркве. Из ње се види да је Милутин знатно увећао манастирско властелинство: оно је обухватало заокружену област од планина источно од манастира до реке Ситнице, затим издвојене поседе, рибњаке и воденице у Родимљу и на некадашњим језерима око Пауна, села у Доњем Пологу између Тетовске реке и Вардара, као и неколико села у жупама Тополница и Морава. Духовна власт липљанског епископа простирала се и на новоосвојене области Врања, Славишта, Морозвизда и Злетова. Око подизања и живописања нове цркве, као и сређивања правно-имовинског стања на властелинству, старао се тадашњи епископ Игњатије.

После 1321. о Г. нема вести, што говори да је пролазила кроз мирно раздобље захваљујући привилегијама које јој је обезбедио угледни ктитор. Ни у њеној цркви није било промена; једино је пре 1345. у јужном параклису био сахрањен епископ Теодор и над гробом му је насликано опело. У манастиру су била сахрањивана и нека властела, о чему сведоче њихови фрагментовани надгробни споменици. После подизања Српске архиепископије на ранг патријашије (1346) статус митрополије добила је Липљанска епископија, која ће у првој половини XV в. бити називана и грачаничком. Г. је прво страдање од Турака доживела око 1380, када се њен архиепископ Симеон потрудио да обнови све што је било порушено и да новим рукописима попуни оштећену манастирску библиотеку. У немирним деценијама које су уследиле грачанички митрополити су повремено боравили у недалеком, добро утврђеном Новом Брду (неки су тамо били и сахрањени), мада ће у њихову титулатуру оно ући тек у XVI в. O манастиру се бринуо деспот Ђурађ Бранковић и у јужном параклису цркве насликан је 1429. портрет његовог најстаријег и рано умрлог сина Тодора. Када је 1455. Ново Брдо пало у турске руке, митрополит Венедикт Цреповић је напустио Г. и склонио се у Смедерево. Велико грачаничко властелинство се распало, али манастир није био одмах укључен у турски тимарски систем. Тек је у дефтеру из 1487. забележено да се манастир са селом Г. налази у поседу вучитрнског санџак-бега.

До велике обнове манастира дошло је у другој четвртини XVI в., у време митрополита Никанора (1528--1551). Овај образовани митрополит је за своју саборну цркву набављао богослужбене књиге, подстицао друге да их дарују манастиру, наручивао их је или сам преписивао. Никанор је основао у Г. и штампарију, у којој је штампар Димитрије 1539. одштампао Октоих петогласник. На почетку књиге налази се дрворезна представа Г., која показује да је црква тада имала и спољну припрату са звоником, коју је саградио или обновио митрополит Никанор. После обнове Пећке патријаршије (1557) њени предводници су одмах пуну пажњу посветили Г. која им је повремено служила као друго патријаршијско седиште. Њихов најзначајнији подухват представљало је преуређење спољне припрате у седмој деценији XVI в. Њену обнову започео је новобрдски митрополит Дионисије, а завршили су је 1570. патријарх Макарије и херцеговачки митрополит Антоније. С места новобрдског митрополита на патријаршијски престо 1614. дошао је Пајсије (1614--1647), који се о Г. старао неколико наредних деценија: у њој је сазивао црквене саборе, рукополагао нове епископе, прилагао манастиру књиге и иконе и 1620. цркву покрио новим оловним плочама.

Каснија историја Г. је слабије позната. Многобројни урезани записи на фрескама сведоче да је манастир још дуго постојао. Тешки дани су наступили тек у време аустријско-турског рата 1689--1690. Непосредно уочи овог рата (1688) благо Пећке патријаршије је било склоњено у Г., где га је опљачкао турски одметник Јеген-паша. Монаси су напустили манастир у Великој сеоби 1690, од када се прекидају вести о њему. Током целог XVIII в. у Г. се помињу само мирски свештеници, што значи да је служила као парохијски храм. Њена црква је око 1800. много страдала од турског силника Јашар-паше из Приштине. У првим деценијама XIX в. обновљен је манастир у Г. и отада су у њему живела по два-три монаха. Прилике су се нешто поправиле у другој половини столећа, откада је влада у Београду почела да помаже манастире у још неослобођеним крајевима. Црква у Г. је поправљена 1856, 1867. су подигнуте нове и скромне манастирске зграде, мало касније је насликан нови иконостас, а 1874. црква је била покривена лименим плочама. У њој је 1900, по сопственој жељи, сахрањен рашко-призренски митрополит Дионисије. Током I светског рата, у новембру 1915, Г. су опљачкали бугарски окупатори и из ње однели највредније рукописне књиге. Уочи II светског рата средствима београдског индустријалца Ђорђа Роша била је ограђена манастирска порта и саграђен конак на њеној источној страни, у којем од 1946. живи многобројно монашко сестринство.

Архитектура цркве. Грађевина краља Милутина (око 1315--1317) представља једно од врхунских остварења српске и касновизантијске архитектуре. Пројектована је као крстообразно решење око чијег се језгра групишу и с њим складно преплићу околни простори. Њихови облици се неосетно претапају један у други и на врху крунишу с пет купола. Основу цркве чини наос, олтарски простор, унутрашња припрата и опходни бродови, на источној страни завршени параклисима. Наос представља просторно језгро грађевине, чији облик уписаног крста постаје видљив тек на висини спрата изнад припрате. Средишњи део наоса обележавају четири слободна квадратна ступца који носе главну куполу. Наос је отворен према олтару тролучним пролазом с два слободна стуба, а од припрате га дели зид пробијен великим средишњим луком. Бочни зидови наоса појављују се тек у вишим деловима цркве. Широк олтарски простор покривен је квадратном слепом калотом, на источној страни је завршен високом апсидом, а с бочним параклисима га повезују правоугаони пролази. Унутрашња припрата се потпуно отвара према наосу и бочним пролазима, и у њој се налази главни улаз у цркву. Изнад припрате је просторија на спрату, вероватно с функцијом катихуменије, до које се стиже стрмим степеништем усеченим у зид, са улазом у јужном опходном броду. Параклиси на крајевима опходних бродова имају сопствене апсиде и вратима комуницирају с наосом и олтаром.

Средишњи део цркве има наглашено издужене пропорције захваљујући постојању два крста који су постављени један изнад другога, при чему је први већи и има дужину и ширину наоса са опходним бродовима, док је други виши и с краћим краковима. Централна купола с високим тамбуром ослања се преко пандантифа на четири слободна, веома витка ступца, а изнад угаоних травеја уздижу се четири мале куполе. Како би биле доведене у складан однос према главној куполи, оне су значајно издигнуте уз помоћ високих носећих зидова постављених по слици квадрата. Једноставност структуре и добро замишљена конструкција одразили су се у пуној мери на фасадама грађевине. Њено спољашње обликовање изведено је савршено, а са богатством облика који се неосетно претапају један у други скоро на скулпторски начин. Укупном изгледу целине подређени су распоред и облици прозора -- они су на зидовима једноделни, на нижем крсту у виду бифора, а на вишем добијају облик трифора, као што се и лукови и архиволте умножавају навише и ломе испод куполе како би појачали утисак висине и нагласили доминантан положај куполе. Такво пирамидално обликовање још више је допринело истицању силуете грађевине која сва стреми увис. Савршенству обликовања и лепоти грађевине знатно доприноси и употребљени материјал на фасадама: жућкасти камен, црвена опека и беле фуговане спојнице малтера. Њиховим правилним слагањем постигнута је доследност градитељске замисли и зидарског поступка, а посебан ефекат бојеног склада остварен је на профилисаним двоструким архиволтама и на куполама изведеним само од опеке, као и издуженим тимпанонским пољима око отвора, у којима је опека слагана у виду маштовитих декоративних мотива.

Г. оставља изузетан утисак својим оштрим обрисима, степенастим подизањем разиграних маса увис, преплитањем вертикала и полуобличастих или преломљених лукова и колористичким богатством фасада. Она је резултат студиозне техничке замисли и беспрекорног техничког обликовања. Ништа на њој није изведено случајно или неспретно, сувишно или недоречено. Она је врхунско остварење архитектуре раног XIV в., у које су се улила искуства солунског, епирског и српског градитељства доба краља Милутина. Сличности с Богородицом Љевишком у Призрену и са црквом Св. Георгија у Старом Нагоричину, нешто старијим задужбинама краља Милутина, дозвољавају претпоставку да је у њеном подизању учествовао и протомајстор Никола, чије је име сачувано у призренској цркви.

Спољашња припрата није била део првобитне градитељске замисли Г. и није извесно када је саграђена. Судећи по томе што су овакве отворене припрате биле подизане око средине XIV в., помишља се да је и Г. добила спољну припрату у овом столећу, што је тешко доказати. Ако је на њеном месту и постојало неко слично постројење, оно је било темељно обновљено у првој половини XVI в., у време митрополита Никанора. Припрата је сигурно постојала 1538, што се закључује по изгледу цркве на дрворезу у грачаничком Октоиху. Она је тада имала и висок звоник у средишњем делу. Можда је због његовог рушења припрата била знатно оштећена око средине XVI в., па је пре 1570. обновљена (без звоника) залагањем митрополита Дионисија и других предводника Српске цркве. Степен те обнове најбоље показује спој два слоја живописа из овог столећа. Припрата је прислоњена уз Милутинову грађевину и има правоугаону основу, док јој масивни ступци у западном и источном делу изнутра дају тробродни изглед. Њен средњи део покривен је калотом, а остали травеји полуобличастим сводовима. Припрати из Никанорових времена упечатљив изглед давали су дводелни отвори који полазе од темељног сокла и који су грађевину чинили лаком и прозрачном. У обнови пре 1570. ови велики отвори били су зазидани и са унутрашње стране осликани. Дозидани делови су 1957--1964. уклоњени, а скинуте фреске пренете у манастирску ризницу, што се показало као рђава рестаураторска интервенција, због чега су, тридесетак година касније, отвори поново -- као привремено решење -- затворени металним и застакљеним решеткама. Мада се спољна припрата доста разликује од старије Милутинове цркве, она не нарушава њену лепоту, захваљујући мешовитом зидању каменом и опеком, те сликовитим низањем стубаца, колонета и аркадних венаца на фасадама.

Зидно сликарство. Црква краља Милутина осликана је 1320--1321. и њене фреске су највећим делом добро сачуване. Њихов програм је један од најбогатијих и најсложенијих у уметности православног света XIV в. Његову посебност у највећој мери одредили су посвета цркве Богородици, катедрални карактер храма и чињеница што је црква била краљева задужбина. На фрескама се осетио и јак утицај литургије, како у њиховој иконографији тако и у распореду многобројних циклуса и појединачних представа.

У олтарској апсиди су насликани Богородица Шира од небеса и арханђели Михаило и Гаврило, ниже су Причешће апостола, допојасни ликови архијереја и Служба свете литургије. Калоту олтара заузима Вазнесење, а на зидовима се налазе циклус Богородице и више старозаветних тема. У главној куполи приказано је попрсје Христа Пантократора окружено Небеском литургијом, ниже су фигуре пророка, на пандантифима четворица јеванђелиста и између њих нерукотворени Христови ликови. Сводове и лунете поткуполног крста заузимају композиције Великих празника, док се на зидовима, одозго надоле, ређају опширни циклуси Христових прича, поука и чуда, његових страдања и посмртних јављања. На западном зиду опширно је приказано Богородичино Успење. Ниже појасеве у наосу испуњавају допојасни ликови четрдесет севастијских мученика и стојеће фигуре ратника, лекара, мученика и других светих. Међу њима је угледно место добио Св. Игњатије, имењак липљанског епископа у чије је време саграђена и осликана Г. На ступцима су насликане Благовести, старозаветни пророци и праведници, као и почетак црквеног Календара. Опходне бродове испуњавају Календар и ликови светих мученика и мученица, од којих су Марина и Петка пресликане 1570. У централном пролазу према припрати насликани су ктитор цркве, краљ Милутин, с храмом у рукама, и његова супруга краљица Симонида, како одозго примају круне из руку анђела.

Унутрашња припрата има такође опширан сликани програм. У малим куполама изнад западних травеја налазе се ликови јеванђелиста Марка и Матеја и испод њих фигуре старозаветних праотаца и пророка. На сводовима су насликане календарске сцене, Рука Господња с душама праведних и испод ње Христос Страшни Судија. Цео западни и северни зид заузима представа Страшног суда. На источном зиду су две старозаветне теме и монашки портрети краља Уроша I и краљице Јелене, којима Христос Емануило пружа монашке ризе. На јужном делу овог зида насликана је Лоза Немањића, у којој су приказани Стефан Немања и сви његови потомци (изузев Стефана Дечанског) до краља Милутина, којем Христос преко анђела шаље владарске инсигније. У просторији изнад припрате (катихуменији) сачувано је само неколико фресака, углавном светих монаха и старозаветних првосвештеника.

Мале куполе изнад параклиса садрже ликове јеванђелиста Луке и Јована, небеских сила и светих епископа. У апсиди северног параклиса насликани су Јован Претеча и Служба свете литургије, а на њиховим зидовима циклус Св. Николе, којем је посвећен параклис, као и ликови светих монаха. Апсиду јужног параклиса заузимају Богородица и Служба свете литургије, док је на зидовима већи број јеванђељских и неколико старозаветних сцена, Визија Петра Александријског и више појединачних ликова светих монаха и песника. У аркосолијуму је касније насликано Опело липљанског епископа Теодора, а у вратима према наосу -- портрет Тодора Бранковића (1429). Вероватно крајем XIV в. на западном зиду параклиса исписана је повеља Г. краља Милутина.

Добро сачуване фреске у Г. импонују не само великим бројем тема и одличним распоредом у сложеном простору храма него и иконографском и ликовном обрадом. У том погледу најзанимљивије су зидне слике у олтару цркве, Силазак у ад, Успење, Страшни суд и историјски портрети у ктиторској композицији и Лози Немањића. Цркву је осликао Михаило Астрапа са сарадницима, који су за краља Милутина претходно радили у Богородици Љевишкој у Призрену, Св. Прохору Пчињском, Старом Нагоричину и Краљевој цркви у Студеници. У односу на ове споменике, Г. обилује већим бројем фресака, сложенијом иконографијом, академизованијим цртежом и нежнијим прозрачним бојама.

Фреске у спољној припрати слабије су очуване. Потичу из прве половине XVI в. и из 1570. Од старијих фресака преостали су делови Богородичиног акатиста и композиције Во гробје плотски, Христос анђео Великог савета и Крштење, све с грчким натписима. Фресака из 1570. има знатно више, а најбоље су сачувани Богородица с Христом и анђелима окружена пророцима, свети монаси, апостоли, српски светитељи Симеон, Сава, Арсеније, Јоаникије и Јефрем, Опело митрополита Дионисија, балкански пустиножитељи Јован Рилски, Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски, као и две теме настале под руским утицајем -- Покров Богородице и О тебје радујет се. Сликари ових фресака претходно су радили у припрати Пећке патријаршије, у манастиру Бањи и у Богородичиној цркви у Студеници, а предводили су их зографи Андреја и Лонгин, у то време најбољи сликари код Срба. Својим добрим квалитетима фреске у Г. припадају најзначајнијим сликарским остварењима из времена турске власти.

Библиотека. Некада богата манастирска библиотека сада поседује само тридесетак рукописа, потпуних или са само понеким сачуваним листом, док их је већи број крађом, поклонима или на друге начине доспео у библиотеке и музеје Софије, Москве, Санкт Петербурга, Беча, Загреба, Београда, у Хиландар, Дечане и друге манастире. Књижни фонд почео је да се осипа већ уочи Косовске битке, када су приликом једног турског напада изгореле књиге у манастирском пиргу, па је архиепископ Симеон 1383. започео обнављање библиотеке. Тада је у Г. било преписано више минеја, јеванђеља, апостола и триода, од којих се данас у њој налази само покоји лист. Од њихових писара познат је једино монах Никодим. Богатији сликани украс има једно Четворојеванђеље из треће четвртине XV в. У Г. је обновљен преписивачки рад у првој половини XVI в. залагањем митрополита Никанора (из његовог времена у библиотеци су сачувана три Минеја -- за октобар, јун и август), који је 1539. овде штампао и Октоих од петог до осмог гласа. Књиге су Г. прилагали и пећки патријарси Герасим и Пајсије и новобрдски митрополит Василије, у чије је време (1576) преписан и Минеј служабни за месец јун, који је с неким другим рукописима доспео у манастир Хиландар. Данас се од рукописа из друге половине XVI в. у грачаничкој библиотеци налази само пет књига или њихових одломака.

Иконе. Најстарије иконе у Г. потичу из XVI в.: то су две велике доста оштећене престоне иконе Христа и Богородице, настале у време митрополита Никанора или мало пре њега. Иконостас је пред крај XVI в. добио проширени Деизис, од којег су у манастиру сачуване само иконе Христа и апостола Петра, Луке и Томе. Иконостас је 1620/21. био надвишен великим дуборезним и осликаним крстом, који је Г. поклонио патријарх Пајсије, и који се још увек налази на своме првобитном месту.

Од икона које се чувају у ризници најлепше су две настале поруџбином митрополита Никанора: Богородица с Христом и пророцима и Христос са апостолима, на чијем је доњем делу насликана симболична Никанорова хиротонија. Одличан дуборезни рад представљају царске двери митрополита Дионисија из 1564, које су са Никаноровим иконама пренете 1989. на нови иконостас у цркви. С краја XVI или почетком XVII в. потичу две иконе Недреманог ока (једна с дуборезним оквиром) и житијна икона Св. Николе, дар неког Недељка. Митрополит Виктор је 1607/08. наручио житијну икону Св. Февроније, на којој је насликан и његов портрет. За патријарха Пајсија 1625. направљен је још један иконостасни крст сличан ономе из 1620/21, а његов дрворезбар био је јеромонах Стефан. Из XVII в. потичу и иконе Ваведења, Богородичиног циклуса са Успењем и Христа на црвеној подлози. Од неколико руских икона у манастиру најлепша је једна мала Богородица с Христом из XVIII столећа.

Последња сликарска дела у Г. настала су у XIX в., а представљају радове галичких зографа. Један од ових зографа је у другој половини столећа насликао нови иконостас у цркви са иконама Богородице, Христа, Јована Претече и дванаесторице апостола, сасвим скромних уметничких вредности. Године 1849. насликане су иконе Христа и Богородице које понављају изглед Никанорових икона из прве половине XIX в., али су изведене јарким бојама и у ретардираним барокним облицима.

Б. Тодић

У народној епској поезији Вукове збирке помиње се увек у вези с Немањићима. Место је сабора на којем се води расправа о томе „куд´ се ђеде цар Немање благо". Расправа је значајна, с једне стране, као потврда постојања високо развијене српске правне државе: „Збор зборила господа ришћанска/ код бијеле цркве Грачанице", с друге, као похвала улагању у културне, духовне вредности (Вук II, 23 и 24). „Грачаница на Косову равном" (Вук II, 35), део је епског каталога задужбина. У Пјеванији Симе Милутиновића (88 и 118) Г. је име реке у Никшићима, по којој се зове цела жупа.

Н. Милошевић Ђорђевић

ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, „Грачаничка повеља", ГСНД, 1928, 3; С. Радојчић, „Грачаница", ХД, 1938, IV--1; Р. М. Грујић, „Прва штампарија у Јужној Србији 1539. године на Косову Пoљу у манастиру Грачаници", ГСНД, 1939, 15--16; В. Мошин, „Рукописи мамнастира Грачанице", Старине Косова и Метохије, 1961, 1; Р. Ивановић, „Земљишни поседи грачаничког властелинства", ИЧ, 1961, 11; Р. Љубинковић, „Две грачаничке иконе са портретима митрополита Никанора и митрополита Виктора", Старинар н. с., 1966, 5--6; С. Радојчић, Старо српско сликарство, Бг 1966; В. Кораћ, „Грачаница: простор и облици", Зборник Светозара Радојчића, Бг 1969; S. Ćurčić, Gračanica: King Milutin´s Church and Its Place in Late Byzantine Architecture, University Park -- London 1979; М. Јанковић, „Липљанска епископија и Грачаничка митрополија", ИЧ, 1983, 29--30; С. Ћурчић, Грачаница: историја и архитектура, Бг 1988; Б. Тодић, Грачаница: сликарство, Бг 1988; Б. Живковић, Грачаница: цртежи фресака, Бг 1989; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Секулић, Грачаница, Грачаница 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАНИЦА НОВА

ГРАЧАНИЦА НОВА → НОВА ГРАЧАНИЦА

ГРАЧАНИЧКА МИТРОПОЛИЈА

ГРАЧАНИЧКА МИТРОПОЛИЈА, један од назива старе Липљанске епископије, настао по седишту у манастиру Грачаници. Са седиштем у Липљану називала се епископија, а као Грачаничка увек је у рангу митрополије. Име је могла добити тек у време краља Милутина када је саградио манастир Грачаницу и 1314--1316. издао повељу „Богородици градчанској, јепискупији липљанској". Захваљујући својој штампарији постала је у време турског ропства једно од средишта српске духовности и културе. У XIV в. њени епископи носили су титулу митрополита и архиепископа. Њено властелинство оштећено је падом Новог Брда у турске руке (1455). Митрополит Венедикт (Цреповић) добио је на доживотно уживање мало властелинство цркве Св. Ђорђа у Враћевшници, што значи да није имао довољно прихода из своје митрополије. Када је дошла под власт Охридске архиепископије, њени епископи су пренели седиште у Ново Брдо, где је иначе Липљанска епископија имала своје имање, па се у изворима јавља као новобрдска. Титулу новобрдског митрополита нарочито је користио митрополит Никанор (1529--1551). Било је и спојених титула, као „грачанички и новобрдски", те „грачанички и липљански". Од XV в. губи се назив липљански и преоваладава назив грачанички. У изворима се јавља и у скраћеном облику као епархија „грачанска" (натпис у олтару цркве у селу Штава у Топлици, са именом грачанског митрополита Силвестра) и „градчанска" (од Градчаница). Није мењала територију за време турске власти јер се у турском дефтеру као њена област помиње Ново Брдо, Приштина и Јањево. После обнове Пећке патријаршије губи се термин Новобрдске eпархије, а у употребу су враћени називи „митрополија Грачанице" и „митрополија Грачанице Липљанске". Средином XVII в. било је неких проблема у епархији, јер је 1649. патријарх Гаврило I сменио епископа Јефтимија и поставио Григорија.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; М. Павловић, „Грачаничка повеља", ГСНД, 1927, 3; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 2.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАНИЧКА ШТАМПАРИЈА

ГРАЧАНИЧКА ШТАМПАРИЈА → ШТА-МПАРИЈЕ, МАНАСТИРСКЕ

ГРАЧАНИЧКО ЈЕЗЕРО

ГРАЧАНИЧКО ЈЕЗЕРО, акумулација на Косову и Метохији, на реци Грачанки, десној притоци Ситнице, југоисточно од Приштине. Изградња бране трајала је 1963--1966. Брана је дугачка 246 м и висока 52 м. Има три таложника, дванаест филтерских поља и лабораторију за контролу квалитета воде. Налази се у суженом делу Бадовачке клисуре, која је условила стварање 3,5 км дугачког и до 500 м широког језера. Највећа дубина језерске воде је 29 м, а укупна запремина 26.000.000 м^3^. Површина језерског слива је 104 км^2^. Приликом стварања језера потопљен је део њива, ливада и повртњака Новог Села. Из неколико кућа исељено је становништво. Уместо потопљеног пута изграђен је нови на левој долинској страни, којим је Приштина повезана са Новим Селом, Новим Брдом и Гњиланом. Основна намена акумулације је снабдевање Приштине водом за пиће и комуналне потребе. Од језера до града вода се одводи сложеним системима канала и цеви, постављеним кроз тунел ка Кишници, одакле отиче у уређаје за пречишћавање, а затим до резервоара у Приштини удаљених 9 км.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Станковић, Језера Србије, Бг 2005.

Ст. Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАЦ

ГРАЧАЦ, село у Хрватској, у Задарској жупанији, које је центар истоимене општине, а налази се у јужном делу Лике, југоисточно од планине Велебит, на контакту планине Ресник и Грачачког крашког поља, на 560 м н.в. Кроз поље правцем север--југ протичу две речице понорнице -- Башиница и Отућа. Поље је периодично плављено, а у његовом западном делу (Штикада) формирана је акумулација за реверзибилну хидроцентралу „Обровац" која се налази у долини реке Зрмање. Г. је центар овог дела Лике. Лежи на раскрсници важних путева. Са севера долази пут из Карловца који се овде рачва према северозападу и Госпићу, према југозападу и Задру и према југоистоку и Книну. Јужно од њега је железничка пруга Загреб--Книн--Сплит са станицом. Околина је пасиван сточарски крај, а у Г. су постојали погони за производњу конфекције и обуће. У близини су налазишта боксита и Церовачке пећине. Ово је старо насеље које се помиње од 1302. Оно је 1857. имало 1.483 становника. Године 1991. ту је живео 4.101 становник, од којих су 96% били Срби. Грађански рат 1991--1993. довео је до прогона становништва -- попис из 2001. констатовао је 2.681 становника, од којих 15% Срба. Године 2011. било је 3.409 лица, а етничка структура није позната.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧАЦ

ГРАЧАЦ, село на северним падинама планине Гоч, у долини Грачачке реке (десна притока Западне Мораве). Северно од села су долине Западне Мораве, пут и железничка пруга Краљево--Крушевац, са којима је Г. повезан локалним путем дугим око 6 км. Краљево је удаљено око 22 км, а општинско средиште Врњачка Бања око 15 км. Насеље је дисперзивног типа и чине га два дела -- Доњи и Горњи Г. Доњи Г. почиње од долине Западне Мораве на око 180 м н.в. и пење се десним развођем Грачачке реке до око 250 м н.в. На теренима јужно од њега са обе стране горњег дела долине је Горњи Г. до висина од око 280 м. По оба развођа су локални путеви, који их повезују са долином Мораве. Дуж њих су мањи или већи засеоци. За насеље се зна од почетка XIX в., а староседеоци су пореклом са Копаоника, из Црне Горе и Рашке области. После II светског рата почео је процес депопулације. Године 1948. било је 2.395, а 2011. 1.833 становника, од којих су 87,9% били Срби, а 10,4% Роми. У пољопривреди је било упослено 12% економски активног становништва, док је знатно већи број био запослен у неаграрним делатностима у околним градовима (у индустрији, здравству, трговини и др.). У селу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија и задружни дом.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАЧОВ, Виктор Петрович

ГРАЧОВ, Виктор Петрович (Грачёв, Виктор Петрович), историчар, слависта (Гремјачка, Саратовска област, СССР, 3. I 1926 -- Москва, 18. VIII 2010). Завршио је историју на Московском државном универзитету 1956. Био је аспирант на одсеку за нову историју феудализма и капитализма у Институту за славистику Академије наука СССР, где је 1966. одбранио кандидатску дисертацију о административној, жупној управи у Србији од Х до ХIV в. Међу најважнијим радовима су му: „К вопросу о жупах и жупанах", у: Вопросы истории Славян, 2 (Вороњеж 1966); Сербская государственость в X--XIV вв. Критика теории „жупной организации" (Москва 1972).

Међу радовима о Првом српском устанку истичу се: „История Первого сербского восстания 1804--1813 гг. в собрании В. Богишича", у: Центральная и Юго-Восточная Европа в новое время (Москва 1974); Сербы и Черногорцы в борьбе за национальную независимость и Россия (1805--1807 гг.) (Москва 2003), Первое сербское восстание и Россия во время русско-турецкой войны 1806--1812 гг. Часть первая (1806--1809 гг.), (Москва 2010). Као старији научни сарадник у поменутом институту написао је неколико десетина радова који се односе на средњовековну историју Бугарске. У свом историографском раду изразито се ослањао на архивску грађу, настојећи да буде нека врста летописца устаничке Србије као и да опише утицај дипломатије Русије и других великих држава на те историјске догађаје.

ЛИТЕРАТУРА: Историки-слависты СССР. Биобиблиографический словарь-справочник, Москва 1981; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

М. Војводић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАШАК

ГРАШАК (Pisum sativum), повртарска и ра-тарска врста из породице Fabaceae код које се за исхрану користе технолошки зрела махуна и зрно, као и ботанички зрело зрно. Потиче из југозападне Азије*,* Закавказја и Етиопије, једна је од настаријих културних биљака, чије је семе старо преко 6.000 година нађено у старим грчким гробницама. У Европи (Холандији) се гаји од XVII в. У Србији г. се гајио од давнина, а 1894. у Вртларском гласнику се нуде сорте: г. за љуштење ђурђевски, који је најранији, као и сорта шећерац косово „који се гаји у српском крају и није познат нигде више у културном свету" и када је семе послато у Европу и Америку, назван „најкрупнијим, најслађим и најлепшим г. шећерцем у свету". Г. се гаји до 67° северне географске ширине и до 1.500 м надморске висине, а Србија је јужна граница за индустријску производњу г. у Европи. Разликују се повртарски са белим и крмни г. са љубичасто-ружичастим цветовима и већим садржајем протеина у зрну. Повртарски г. користи се у људској исхрани, технолошки и ботанички зрело зрно-крунац, глатке (var*. sativum*) или наборане површине (var*. medullare*) и шећерац (var*. axiplium*), чије су махуне без пергаментног слоја, а користе се целе (попут бораније) у исхрани. Значајан је и као сточна храна. Технолошки зрело (младо) зрно зелене боје различитог интензитета и величине је рано поврће у Србији, значајно због високог садржаја протеина, шећера и скроба, витамина А (до 200 мг%), B1 (0,34 мг%) и C (33 мг%), као и садржаја Mg, Ca, S, и P. Зрелошћу у зрну смањује се садржај шећера и пептида, повећава садржај беланчевина (до 23%) и скроба, зрно постаје тврђе (веће тендерометријске вредности), неповољно је за прераду. У Србији г. се гаји на око 13.500 ха са просечним приносом од 4--5 т/ха и то у баштама и њиви за индустријску прераду, смрзавањем или стерилизацијом. У Србији, најзначајнији прерађивачи су Фриком (Београд), Флора (Бечеј), АБЦ (Руски Крстур), ИТМ (Апатин), ИГЛО (Хоргош) и Панонка (Сомбор). До сада је у свету створено око 5.000 сорти, а комерцијално се користи 350--400. У Србији је интензивно на селекцији г. рађено у периоду 1965--1985. када су у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду створене сорте дунав, фрушкогорац, нс касни 915 и Институту за повртарство Смедеревска Паланка космај, флора, искра и др. Г. има вретенаст корен, дуг 100--120 цм, јако разгранат са различитим бројем квржица са бактеријама (rhizobium, sp.) које врше азотофиксацију ваздушног азота и тако обогаћују земљиште овим елементом; стабло је танко, слабо разгранато, шупље, прекривено пепељком (кутикула) висине 15--250 цм. Лист је сложен, парно пераст, са 1--3 пара лиски, који се завршава витицом којом се биљка прихвата за ослонац. Цветови су лептирасти, избијају појединачно или по два, па и више њих у пазуху листа. Махуне су различитог облика, дужине и ширине, по површини могу бити глатке или са мрежастом нерватуром, са 1 до 10 зрна. Г. је биљка умерено влажних и прохладних рејона, клијање и ницање глатког семена је на 1--2° C, а смежураног 4--8° C. Младе биљке подносе без штете мразеве од -4° до -5° C, а угињавају на -6° до -8°C. Ваздушна суша наноси велике штете. Г. је биљка дугог дана и при недостатку светлости продужава вегетацију. Успешно се производи на средњелаким до средњетешким земљиштима, неутралне реакције (ph 6,5--7) на оцедним и равним теренима, што омогућује добру сетву и квалитетнију бербу комбајном. У производним регионима Србије просечно изношење хранива приносом зрна од 5 т/ха износи 40--60 кг азота, 40--60 кг фосфора и 60--90 кг калијума. Г. се сеје у рано пролеће, од 5. до 20. марта. У индустријској производњи, у циљу рационалног коришћења комбајна за бербу, као и усклађености са линијом за прераду г., сетва се планира и обавља у одређеним временским размацима, најчешће сваких 3--5 дана. То је календарски метод, али метод топлотних јединица даје већу сигурност у планирању приспевања појединих сорти. У башти сетва се обавља у редовима -- ручно или сејалицама, а високе сорте се гаје уз жичане потпоре. Оптимални склоп у производњи г. за индустријску прераду износи 100 биљака/м2, а граничне вредности су 80--120 биљака/м^2^. Количина семена за један хектар износи око 200 кг. Дубина сетве је 4--6 цм. Наводњавање је обавезна мера у производњи г. за прераду. Берба младог г. обавља се у технолошкој зрелости која се одређује најчешће применом тендерометра, а према тврдоћи зрна.

ИЗВОР: Статистички годишњак ФАО 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Вртарски гласник, 1894, 1; Б. Перић и др., Грашак, Бг 1984; М. Ђуровка, Гајење поврћа на отвореном пољу, Н. Сад 2009; Б. Лазић З. Илић, М. Ђуровка, Органска производња поврћа, Н. Сад 2013.

М. Ђуровка

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРАШЕВЦИ

ГРАШЕВЦИ, село на источним падинама Копаоника, на странама долине Грашевачке реке (слив Западне Мораве), са обе стране пута који спаја општински центар Брус (5 км) и Копаоник. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака који се простиру од долине Грашевачке реке на око 520 м и по њеним страницама до око 800 м н.в. (заселак Бучићи). У новије време врши се измештање кућа ка друму. Током друге половине XX в. трајала је депопулација, која је смањила број становника за готово половину. Године 1953. било је 789, а 2011. 411 становника, од којих 99,3% Срба. У пољопривреди је радило 39,3% економски активног становништва. Неаграрно становништво било је највећим бројем запослено у другим местима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, мали погон текстилне индустрије и хладњача.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБ

ГРБ, врста амблема са одређеним историјско-правним и ликовно-нормативним елементима. У историјско-правном погледу одликује га наследност, при чему нема суштинске разлике између корпоративне или индивидуалне природе власника (титулара) г*.* У ликовно-нормативном погледу има обавезујуће поље у облику војног штита, као и одређена хералдичка правила и норме настајале углавном до XV в. унутар витешке цивилизације западне и средње Европе. Такав карактер феномена доста прецизно одсликава и лингвистички епоним г. који на европском Западу означава оружје (arma), а на Истоку наслеђе (грб). Одлике г. проистичу из његове прошлости, када су захтеви рата и потребе турнира условили потребу за брзом идентификацијом учесника оружаног сукоба у оквиру четири упадљива дела укупне слике ратника -- оклопа, штита, опреме за коња и заставице на копљу. Новији погледи на настанак г. показују да га не треба везивати само за феномен ратовања, будући да он има много шири аспект система знакова и друштвеног кодекса.

Први г. у Европи јављају се у трећој деценији XII в., у време крсташких ратова. Већ средином века он постаје познат феномен на ширем простору западне и средње Европе, иако још нема карактер сталне и непроменљиве ликовне целине. На европском Истоку институција г. шири се веома споро и под великим је утицајем негативног историјског искуства у сусрету с крсташким војскама и папским цезаризмом. У земљама византијског културног утицаја г. се прво развија у средњовековној Србији и румунским кнежевинама, а знатно касније и слабије у Ромејском царству и Бугарској. Византијска амблематска пракса познаје хералдичке елементе, али их тек у знатно каснијем периоду користи у смислу норми и институција западноевропске и средњоевропске традиције.

Г. чини хералдичка слика на штиту коју карактеришу три непроменљива елемента -- садржај, узајамни однос фигура и боје. Иако важан за поимање и функцију г., цртеж је променљив уколико су три непроменљива елемента константна. Отуда се г. формално дефинише прецизним и лингвистички канонизованим вербалним описом (блазоном) а не графиком (цртежом). Историјске околности су г. додатно прошириле и на његове спољне компоненте: челенку, шлем са овојницом и копреном, као и на параферналије (чувари или држачи штита, ознаке достојанства, ранга и функције, постаменти, девизе и ратни покличи, одликовања), под којима се подразумева додатно дефинисање личности, положаја или функције титулара г. На његову препознатљивост пре свега утиче боја. Спектар хералдичких боја врло је ограничен и дели се на тинктуре (црвена, плава, зелена, црна и пурпурна боја), метале (злато и сребро, односно жута и бела боја) и крзна (хермелин, веверица, рибља и лептирова крљушт). Нијансе боја припадају уметничкој слободи, али се ретко или никако не блазонирају и не утврђују као фиксне. Линија у хералдици представља границу између суседних боја и није самостални ликовни феномен.

У правном погледу г. је заштићена и непоновљива слика лика власника и заступа његов правни, морални и физички интегритет. У неким периодима и подручјима правни квалитет г. штити се законима и прописима, док је другде законски недовољно дефинисан и његов правни ексклузивитет зависи од околности, а често је заштићен само у оквиру интереса и ингеренција државе. У европској традицији г. је прерогатив племства, али право на његово поседовање и употребу није ограничено само на племство. Проучавањем, нормирањем и дефинисањем г. бави се помоћна историјска наука хералдика.

Захваљујући географском положају и интензивним политичким и трговинским везама с приморјем, Угрима и Византијом, средњовековне српске земље налазиле су се под утицајем хералдичке праксе Млечана, Мађара и Немаца. Све мања препознатљивост изворног утицаја од Запада и Севера ка централним деловима Балкана коначно се потпуно губи пред доминантном ромејском резервом према овој творевини западног духа. С физичком удаљеношћу од зоне изворног утицаја слаби и потреба за активним коришћењем г. као идентификационог знака и правне декларације. У српске земље г. продире поступно, несистематски и без чврстих правила. У дужем периоду може се пратити у траговима, као протохералдичка композиција, као хералдички амблем и као фрагментарна хералдичка композиција у облику шлема с челенком. Потпуни г. јавља се у првој половини XIII в., пре свега код обласних владара и феудалне господе. Институција г. прати геополитичку историју Балкана; на територијама које су окупирале Османлије г. брзо ичшезава, док на територијама под влашћу Угарске или Венеције, као и на подручјима приморских олигархија, он опстаје и прати историјски развој владајућих хералдичких система.

Најстарији територијални г. истовремено су г. владара, територије и њихове династије. Мотив двоглавог орла, древни соларни знак, христијанизован и преузет из царске амблематике Византије периода Комнина, најстарији је државни г. Србије. Знатно млађи мотив крста између четири оцила преузет је из амблематике царских Палеолога, улази у државну хералдику за време деспота Стефана Лазаревића, али током XVII в., захваљујући чињеници да га присваја и користи Српска православна црква, прераста и преображава се у г. српске нације. Крст са оцилима у првој половини XIX в. најављује обнову српске државности, а од 1882, спојен са мотивом двоглавог орла, симболички и хералдички означава чин успостављања суверене српске Краљевине. По уједињењу у Краљевину СХС (1918) врши се ново хералдичко дефинисање државе када се као хералдички основ преузима дотадашњи г. Краљевине Србије. Он то остаје и после измене назива државе у Краљевина Југославија (1929), а по проглашењу републике државни г. се мења по угледу на совјетску државну и идеолошку амблематику. До делимичне обнове историјског г. долази после распада СФРЈ, а до потпуне обнове државног г. према узору из 1882. доношењем садашњег Устава и обновом пуног државног суверенитета Србије.

Д. Ацовић

Г. Српске православне цркве дефинисан је чланом 3 Устава СПЦ: на патријарашком плашту порфирне боје, украшеним двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране је кула Св. Саве у Хиландару, а с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини је једнокраки златни крст са по једним златним огњилом у сваком углу крака.

Историјска подлога за установљење г. била је пракса пећких патријараха у средњем веку да на својим печатима имају лик Христа на престолу руку раширених на благослов, окруженог херувимима, слично аверсу српског средњовековног новца. Са стране Христове главе била је сигнатура IС-ХС и натпис на ивици печата „Милостију Божијеју патријарх пећски". У подножју Христовог престола стајало је име патријарха. Сличне печате имали су средњовековни епископи и манастири са ликом свеца или празника катедралног или манастирског храма, некад и са годином ступања на трон. Већ од XVII в. пећки патријарси имали су и други печат: на штиту је велика црква са три кубета (патријаршија), у врху штита десно над храмом једна звезда, а лево звездолики цвет са маслиновом гранчицом. Под храмом је лежао лав са репом савијеним на леђима. Над штитом је био орнамент сличан владарској круни, а под њим мала звезда. С десне стране круне из штита се издизао крст, а с леве архијерејско жезло. У угловима изнад крста и жезла била је по једна звезда. На том делу г. обично су били инцијали имена, ређе и презимена патријарха. У исто време јављају се епископски г. са катедралним црквама и једном или две куле поред њих.

Стематографија Х. Жефаровића у XVIII в. изазвала је појаву националних и регионалних хералдичких симбола на печатима црквених представника. Мојсије (Петровић) унео је 1724. у г. београдске митрополије четири огњила, тј. стилизована слова С, као карактеристичну ознаку Српства, што је популарно тумачено као енигматски приказ поруке „Само слога Србина спасава". Након две године то је постао г. Карловачке митрополије, а четири С ушла су касније као главни симбол у г. кнежевине и краљевине Србије и обновљене патријаршије. Патријарх Арсеније IV (Јовановић) покушао је као митрополит карловачки (1739--1748) да национални симбол четири С замени рашким орлом с потковицама у кљуну и канџама. Већ на народно-црквеном сабору 1744. морао је да штит у свом г., који је дотле потпуно заузимао рашки орао, подели на два дела и смањеног орла постави у горњи, а четири С у доњи део штита. Ивицом овог г. нанизано је 12 минијатурних г. главних области које су потпадале под јурисдикцију Пећке патријаршије. Његовом смрћу тај г. је изашао из употребе.

Последњи г. Српске цркве пре доношења Устава одредио је Архијерејски сабор 1923: два анђела држе штит који је у горњој половини плав, десно се налази храм а лево кула беле боје, на доњој половини црвене боје је крст са четири златна С. Над штитом је митра затвореноцрвене боје, с њене десне стране је архијерејско жезло, а с леве шестокраки крст. Одмах после II светског рата комунистичке власти затражиле су од Српске патријаршије да измени свој г., јер је подсећао на грб Краљевине Југославије. Патријаршија је у одговору изложила историју настанка црквеног г. и одбила да изврши промену. Г. СПЦ налази се у горњем десном углу штамбиља свих тела и органа, као и у средини свих печата, при чему је претходна пракса да у средини печата буде Св. Сава или храмовни светац замењена стављањем г. СПЦ у средини печата.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Х. Жефаровић, Т. Месмер, Изображениј оружиј илирических -- Стематографија, Беч 1741; Р. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја, Н. Сад 1909; А. Ивић, Стари српски печати и грбови: прилог српској сфрагистици и хералдици, Н. Сад 1910; С. Димитријевић, „Грб Српске патријаршије", Богословље, 1929, 4; В. A. конте Дуишин, Зборник племства у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику, Котору и Војводини, Зг 1938; Српске племићке породице у Војводини од 1690. до 1790, Н. Сад 1940; „О грбу Српске православне цркве", Гласник СПЦ, 1946, 8; D. Cernovodeanu*, Héraldique byzantine et postbyzantine*, Wien 1982; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Бг 2000; Д. Давидов, Грб Србије, Бг 2004; Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; А. Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБА, Милован

ГРБА, Милован, историчар, публициста, политичар (Горње Грбе код Плашког, Хрватска, 1881 -- Јадовно на Велебиту, Хрватска, 1941). Студирао је историју на Филозофском факултету у Загребу (1902--1907), а потом радио као наставник у Винковцима (1908--1910). У Швајцарску је емигрирао када је Србији објављен рат 1914. и у иностранству боравио до 1919. Сарађивао је у листу La Serbie, који је финансирала влада Краљевине Србије, у Neue Züricher Zeitung, Die Freie Zeitung и La Suisse. Све чланке објављене у овим листовима објединио је у књижици Freiheit den Serben, Kroaten und Slowenen (Bern 1919). Члан комисије за административну поделу Краљевине СХС био је 1921. Радио је као професор на Вишој педагошкој школи у Загребу. Писао је дела из историје (Гледишта аустроугарског генерала и државника на питање о анексији Србије, Црне Горе и Албаније те о ријешењу југословенског проблема, Зг 1920), бавећи се уз то педагошким и политичким студијама. Био је један од водећих припадника Радикалне странке у Хрватској. За народног посланика биран је у Војнићком срезу 1931, 1935. и 1938. Сарађивао је у часописима: Agramer Tagblatt (1919), Народно дјело (1919--1920), Самоуправа (1919, 1926), Нови живот (1920--1927), Стража (1921), Нови радикалски гласник (1924), Споменица Николе Пашића (1925), Застава (1925), Етнолог (1933) и Политика (1937). Након успостављања Независне Државе Хрватске, ухапшен је у Бањалуци и одведен у логор Јадовно, где је убијен.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица гимназије у Винковцима 1780--1930, Осијек 1930; Биографски лексикон, Народно представништво, Сенат, Народна скупштина, Бг 1939; Ј. С. Радојчић, Срби, Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска. Биографски лексикон, Бг 1994; И. Мишкулин, „Милован Грба и хрватско-српски односи -- погледи радикaлског политичара из Хрватске", у: Дијалог повјесничара -- историчара, 9, Зг 2005.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБА, Радован

ГРБА, Радован, подмаршал, војни писац (Огулин, Хрватска, 1. V 1849 -- Опатија, Хрватска, 18. III 1918). Kаријеру у аустроугарској војсци остварио је под германизованим именом Рајмунд Герба. Завршио је Војну кадетску школу 1864. у Ријеци и Инжењерску академију 1868, па је као поручник био у Клостербруку и Брну, а 1874. распоређен у Велики Бечкерек (Зрењанин). После похађања Ратне школе 1875/76. унапређен у натпоручника и 1877. додељен штабу Војног заповедништва у Братислави. Потом премештен у 71. пешадијску бригаду с којом је 1878. учествовао у окупацији Босне и Херцеговине и 1879. Санџака. Произведен је у генералштабног капетана 1879. и додељен Војном заповедништву у Сарајеву, а потом је радио у Грацу и Прагу. Током службовања у Ратном архиву у Бечу (1886--1891) обрадио је грађу о Еугену Савојском у Италији и рату за пољско наслеђе. Унапређен је 1890. у генералштабног потпуковника и именован за шефа генералштаба Прве пешадијске дивизије у Сарајеву. Крајем 1891. додељен је 97. пешадијском пуку, а 1894. унапређен је у пуковника и постао командант 97. пешадијског пука. Командант бригаде у Литомерицима био је од 1899, када је унапређен у генерала, а од 1903. командант Седмог хрватско-славонског домобранског подручја у Загребу. Унапређен је 1904. у подмаршала, а 1908. постао је краљевски тајни саветник, командант 13. војног збора, командајући генерал у Загребу, 1909. пешадијски генерал и 1910. власник 78. пешадијског пука. Због јавног слављења српских војних победа у Првом балканском рату разрешен је војних командних дужности и 1913. пензионисан. Писао је и о општим приликама у БиХ, те Црној Гори: Црна Гора, Босна и Херцеговина 25 година пре окупације (Беч 1887); Пре два столећа заснована окупација Босне и Херцеговине (Беч 1888); К тридесетогодишњици окупације Херцег-Босне (Зг 1907); Тежња Србије за присаједињењем Аустрији (Бг б. г.). Под псеудонимом Vedetta објављивао је прилоге из аустријске војне историје у периодици, одакле су их преузимале неке хрватске и српске новине. Одликован је Витешким крстом Леополдовог реда, Велекрстом реда Франца Јозефа и Редом железне круне I разреда, као и српским Орденом Таковског крста.

ИЗВОР: А. Ђукић, Срби пуковници и генерали, РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: L. Mandl, Die Habsburger und die serbische Frage, Geschichte des staatlichen Gegensatzes Serbiens zu Österreich-Ungarn, Wien 1918; М. Грба, „Књижевна оставина генерала Раде Грбе", НЖ, 1921, 7; Ј. Шидак и др., Повијест хрватског народа г. 1860--1914, Зг 1968; В. Чубриловић (ур.), Велике силе и Србија пред Први светски рат, IV, Бг 1976; В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848--1914, Бг 1991.

Н. Л. Гаћеша

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБАВЦИ

ГРБАВЦИ, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Градишка, изграђено на сјевероисточној периферији планине Козаре, западно од долине ријеке Лубина, на висинама 120--300 м. Уз источну периферију села дуж долине пролази локални пут који село повезује са општинским центром удаљеним око 15 км према сјевероистоку. Према том путу усмјерени су сеоски путеви. Насеље је дисперзивног типа, а куће су груписане у неколико заселака окупљених поред сеоских путева. У једном од њих налазе се православна црква и основна школа. У селу су и двије пилане. Године 1948. село је имало 1.479 становника. Убрзо је наступила депопулација и 1991. у њему је живјело 991 лице, од којих 956 Срба. Према претходним резултатима пописа становништва 2013. село је имало 628 становника.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, Козара -- природа, човек, историја, Н. Сад 1987.

Д. Шамара

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБАВЦИ ГОРЊИ

ГРБАВЦИ ГОРЊИ → ГОРЊИ ГРБАВЦИ

ГРБАВЧЕ

ГРБАВЧЕ, село на западном ободу Сврљишке котлине испод узвишења Калафат (838 м), око 11 км западно од Сврљига као општинског средишта. До села води локални пут, који га повезује са путем Ниш--Сврљиг. Насеље је компактно, али је издељено на неколико „крајева". Кроз њега протиче река Градашница, лева притока Сврљишког Тимока. Помиње се од XV в. Током друге половине XX в. усталила се депопулација која је број становника смањила за три четвртине. Године 1953. у Г. је живео 1.641 становник, а 2011. 417 лица, од којих 99,3% Србa. У аграрним занимањима било је упослено 17,1% економски активног становништва. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и откупна станица за пољопривредне производе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБАЉ

ГРБАЉ, удолина у Црној Гори ограничена Врмачким гребеном (на северозападу) и Ловћенским странама (на југоистоку), а на југозападној страни Луштичким гребеном и његовим наставком према југоистоку. Северозападни део удолине је низак и делимично потопљен морем (Тиватски залив), средишњи је виши и достиже око 100 м н.в., а југоисточни се спушта до Мрчевог поља и обале мора код увале Јаз у близини Будве. Северозападни део Г., Солиоско поље, највећа је равница у Боки Которској у којој су простране солане и Тиватски аеродром. Део Г. подно Ловћенских страна зове се Горњи Г., а југозападни део Доњи Г. Правцем северозапад--југоисток дугачак је око 15 км, а заузима површину од око 95 км^2^. У геолошком погледу Грбаљско поље представља флишну удолину дугу око 15 км и широку око 3,5 км. Ова флишна зона према падинама Ловћена подилази под слојеве тријаса и креде. Дуж подножја Ловћена су дебеле наслаге плеистоцених бреча, које су формирали периглацијални процеси. Еоцени флиш гради и брежуљке између Тивта и Будве (Зекова глава 67 м, Превлака 23 м, Дебела глава 36 м), који су заобљени и обрасли приморским жбуњем, а има и култивисаних. Рељеф Г. је разноврстан. Грбаљско поље даје утисак плодне равнице, док је на странама терен више брежуљкаст. Кречњачки брежуљци у Доњем Г. одвајају поље од Јадранског мора и издижу се у следећем низу: Ограђена гомила (364 м), Градиште (425 м), Прчја глава (409 м), Космач (290 м) и Грабовац (251 м). Ови брежуљци немају велике висине које би спречавале продирање ваздушних струја са мора. У Горњем Г. је висораван која се простире од Котора према Будви и носи назив Ловћенско подвршће. У овом делу надморске висине су нешто веће: Горажда (556 м), Голиш (1.046 м), Коловир (1.474 м). Врло је мало оголићеног и кршевитог терена. Читаво подручје је прекривено листопадном шумом, ливадама и ситногорицом. Клима у Г. је скоро иста као и у целој Боки (измењена средоземна клима са незнатним променама годишње температуре), па се осећају и приморски и планински утицаји. Изразити су зимски благ и кишовит период и летњи топао и сушан, прелазна годишња доба немају велике разлике. Зимске хладноће и летње жеге ублажује утицај мора. Пролеће брзо прелази у врело лето, а јесен је изразитија и веома пријатних температура. Средње температуре током јула су око 25 ºС, а током јануара око 10 ºС. Ретки су дани са температуром испод нуле. Најчешћи ветар је југо, који је топао и углавном доноси кишу. Поред југа, честа је и бура која је хладна и доноси суво време. Количина падавина је око 1.000 мм. Зими одређене висине имају одговарајуће границе смрзавања, тако да је карактеристична линија око 600 м н.в. која дели кишу од снега. Због тога села у Горњем Г. (Голиш, Коловир, Поди, Иванова Корита) зими имају снежни покривач док он у осталом делу не постоји. Подручје Горњег Г. је веома богато водама и то изворима, те се дешава да у зимском периоду дође до плављења Грбаљског поља. Углавном целе године извори имају воде, али им се током летњег периода издашност знатно смањи. У Доњем Г. има само један извор воде, Грбаљ вода у Побрђу. У кишном периоду јављају се многобројне бујице које таложе најразноврснији ерозивни материјал. Највећи део површине Г. прекривен је алувијалним замљиштем различитог састава, где има глиновитих делова, али и песковитих и шљунковитих. Знатно је мање црвенице, агенетичких и скелетних земљишта. Од масива Ловћена ка мору вегетација се смењује од чистих голети до ниског зимзеленог растиња. Некада је Г. имао знатно веће површине под шумом, но, она је у великој мери искрчена. Крчење шуме било је најинтензивније током млетачке, турске и аустријске владавине. Поред њих, крчењу шума допринеле су и козе које су некад биле бројне у овој регији. Пошто се налази у умереном појасу са благом климом, овде успевају житарице, воће и поврће. Најбоље услове имају агруми, потом маслина, смоква, винова лоза и нар. Лековито и ароматично биље такође је распрострањено. Ова област није посебно фаунистички богата. Има велики број врста птица, затим отровних змија, зечева. Море је богато рибом (бела, плава риба), раковима, хоботницама и др. На Г. нема великих насеља, само малих села, највећим бројем изграђених по планинским странама. Најнижи, повремено плављени делови су ненасељени. Главне саобраћајнице су магистрални пут Будва--Тиват и споредни пут који се од њега одваја према Котору.

М. Бубало Живковић

Историја. О збивањима на Г. пре XIV в. зна се веома мало. Делио је судбину суседних градова Котора и Будве и током већег дела раздобља од досељавања Срба до краја XII в. био је под влашћу византијског цара. У XI в. налазио се у границама Дукље. Поп Дукљанин наводи га као Gripuli, Grispuli. Велики жупан Стефан Немања укључио га је у деветој деценији XII в. у границе Србије. Његови житељи имали су дужност да двор српског владара снабдевају рибом. Краљ Милутин, с мајком, краљицом Јеленом, уступио је жупу Г. Котору око 1307. Которска влада поделила је земљу на ждребове, веће парцеле земљишта, које су се делиле на 24 карата или карубе. Територија Г. делила се на Горњи и Доњи Г., а према катастиху из 1430. у Горњем је било 23 ждреба, а у Доњем 22, што даје укупно 1.080 карата земље. Карати земље са људима требало је да се поделе између властеле и грађана, али су први доминирали као поседници земље. Право врховног власништва задржала је општина па је зато располагање било ограничено на наслеђивање и давање у мираз. Сељаци затечени на поседима везани су за земљу, сведени на статус посадника, са новчаним и натуралним обавезама према општини и господарима. Сељаци су сматрали да су им тиме ускраћени слобода и наслеђена права на земљу. Временом је њихова зависност ослабила па се током XV в. готово у целости прешло на систем закупа, тзв. ливел, а сељаци су добили пуну слободу кретања. У административном погледу ван граница Г. остале су солане у Солиоцком пољу јужно од Превлаке, у чијем коришћењу су Которани учествовали мањим делом. Представници општине у Г. били су кнезови или судије, називани и кнезови Срба и свих посадника. Г. је био главна житница Котора и доносио му је знатне приходе у новцу. Након што је Котор изгубио заштиту Немањића, Г. су у више наврата пустошили обласни господари -- Радич Црнојевић 1395, а почетком XV в. Балша III. Као део которског дистрикта Г. је дошао под власт Венеције 1420. Незаконито протеривање са земље, повећање намета, сече винограда, забране локалних зборова, насртаји на православце били су узроци који су Грбљане терали да устану против Которана, охрабривани њиховим невољама у раздобљима српско-млетачких ратова и успостављањем врховне власти Венеције, која је дозвољавала да земљу држе и странци и црква, наступала као врховни арбитар у споровима Грбљана и Которана, олакшала начин држања земље сељацима увођењем ливела. Користећи ратовање деспота Стефана с Млечанима, Црнојевићи су 1421. заузели Г., а његови житељи одбили су да плаћају дажбине до 1428. Побуна подигнута 1433. брзо је окончана, али 1448. Грбљани су се ставили под деспотову заштиту и удружили са сељацима суседних области. Побуну је 1452. угушио Стефаница Црнојевић. Грбљани су се поново дигли 1465. У немогућности да успостави власт у Г., Венеција је управу над њим поверила Ивану Црнојевићу 1469, уз обавезу убирања прихода за Котор. У време Ивановог изгнанства Венеција је 1481. повратила Г., али је Иван 1489. заузео део којим је господарио и његов син Ђурађ до 1496. Двовлашће у Г. окончано је 1497, када је скадарски санџак-бег Ферис, на позив Грбљана, који више нису хтели да трпе круту и непомирљиву власт Котора, прогласио врховну власт османског султана.

Ђ. Бубало

У раздобљу 1497--1718. Г. је био погранична област Османског царства и једна од нахија Црногорског кадилука, чије се седиште налазило најпре у Жабљаку, а касније у Подгорици. Углавном је био под управом скадарског санџакбега, изузев од 1513. до краја треће деценије XVI в., када је био део Црногорског санџака којим је управљао син Ивана Црнојевића Скендербег (Станиша), и око 1570, када је био привремено подређен дукађинском санџакбегу. Становништво је било претежно православно и припадало је Цетињској епископији Српске патријаршије. Житељи Г. имали су особен правни статус у оквиру Црногорског кадилука. На то је пресудно утицала структура фискалних прихода из ове области и чињеница да су они припадали султановом хасу, што је погодовало развоју сеоске самоуправе и јачању регионалног идентитета Г. О прикупљању и дистрибуцији државних прихода у Г. старали су се чиновници (емини и назири) пореске канцеларије у Новом и више установе извршне власти у Босанском ејалету, а посредничку улогу у остваривању њихове комуникације са становништвом имала су четворица грбљанских кнезова. Највредније привредно добро у Г. биле су Црнојевића солане, a у њима је током XVI и XVII в. произвођена со у вредности од око 4.000 млетачких дуката годишње, што је било близу половине свих државних прихода из Црногорског кадилука. У соланама су били стално запослени солари (тузџије), који су уживали пореске повластице. Остали део становништва Г. имао је статус филуриџија и паушално (одсеком) плаћао умерене новчане дажбине. У попису из 1523. у областима Горњег и Доњег Г. регистровано је 27 насеља с 557 домаћинстава, што је чинило око 15% становништва Црне Горе. Од тога је статус солара имало 56,2%, а филуриџија 43,8% домаћинства. Которски племић Маријан Болица забележио је 1614. да је Г. имао 742 куће. Поред поменутих солара, на неплаћени двоседмични рад у солане је сваке године долазило и око 2.000 Црногораца, који су на тај начин испуњавали радну обавезу (кулук) према држави. О уредном извршавању ове обавезе старао се црногорски кадија. Током Кандијског рата (1645--1669) млетачки дужд Франческо Молин је 23. VII 1647. издао указ о примању Г. под власт Венеције. Самоуправа Грбаљске комунитади (општине) требало је да буде уређена по узору на самоуправу Паштровића, али је по окончању рата Г. ипак остао у Османском царству. Пошто је дужд Ђовани Корнер 30. XI 1715. потврдио указ из 1647, Г. је под власт Венеције званично дошао после окончања Млетачко-турског рата 1714--1718. и остао у њеним границама до укидања Млетачке Републике 1797.

Током Наполеонових ратова, Одредбама мировног уговора из Кампоформија 1797, Г. је са Млетачком Далмацијом и Албанијом додељен аустријским Хабзбурзима, одредбама Тилзитског мира (1807) ушли су у састав Француског царства и 1809. постали део Илирских провинција, Бечким конгресом (1815) били прикључени Аустријском царству, у чијем су саставу остали до 1918.

Н. Шулетић

Грбљани су се повремено бунили против државних власти. Тако је 1802. избила побуна претежно из социјалних разлога, али и због дволичне аустријске политике, трвења већинског православног и мањинског католичког становништва и подстицаја митрополита Петра I Петровића Његоша. У одлучном тренутку 1804. Црногорци нису притекли у помоћ Грбљанима, па је побуна угушена. Грбљани су се 1806. побунили и против одлуке да Француска преузме Боку Которску, а затим су јој заједно са осталим Бокељима и Црном Гором објавили рат. У Г. је 1808. избила побуна због хапшења од стране француских власти које су побуну угушиле репресалијама.

В. Иветић

Дубински узроци отворене побуне Грбљана против хабзбуршке власти у Боки били су у тешким пореским оптерећењима, од којих нека нису била наметнута осталим бокељским општинама. Ни након двије неродне године власти им нису смањиле пореска оптерећења, а порез у оружју, накиту, посуђу и стоци скупљан је силом. Депутације Грбљана у Задар и Беч нису постигле никакве резултате. Непосредно под утисцима револуције која је угрожавала и само Царство, Грбљани су већ од марта 1848. одбијали плаћање пореза. Стање је кулминирало приликом избора посланика из Боке за „прву Конституанту Царства", заказаних за 26. VII 1848. у Котору. Том приликом Грбљани су силом спријечили одржавање избора и потпуно се одметнули од власти. Једна њихова депутација отишла је на Цетиње по помоћ од црногорског владике и са званичним приједлогом за уједињење Г. са Црном Гором. Међутим, Петар II их је савјетовао да остану мирни и покоравају се властима, правдајући се да због њих не може кварити односе са Аустријом. Грбљани су сазвали два састанка са представницима свих бокељских општина, у Бијелој код Херцег Новог и на острву код Пераста, али нису наишли на разумијевање осталих Бокеља. Пошто је Аустрија у то вријеме имала великих проблема у гушењу побуна широких размјера, прве акције Грбљана остале су без одговора власти, осим што им је аустријски поглавар Боке забранио долазак на которски пазар, гдје су продавали сву своју робу.

Тек средином септембра 1848. у Котор је стигло наређење да се Грбљани придобију мирним средствима, а ако то не успије, да се употријеби сила. Пошто су се мирна средства показала као неуспјешна, рјешено је да се изведе војна демонстрација у правцу Г., и да се побуњеници приморају на преговоре. Ова акција је завршена оружаним сукобом код манастира Подластва, а када су се побуњеницима придружили и Црногорци из сусједних села, број устаника нарастао је на неколико хиљада. Аустријска војска је била принуђена да се уз борбу и губитке повлачи у Котор. Истога дана, побуњеници су код села Дуб напали и ранили самог поглавара Боке. Након повлачења аустријске војске у Котор, Грбљани и Црногорци су стигли до Тивта, позвавши његове становнике да им се придруже. Али, ови су то одбили и запуцали на побуњенике, те том приликом убили двојицу Црногораца. Побуњеници су потом заузели Тиват, сасвим га опљачкали, те се разишли кућама.

Аустријске власти ни тада нису предузимале војне акције, већ су наставиле да траже начин рјешавања проблема мирним путем. То им је убрзо и пошло за руком, пошто су Грбљани схватили да су остали сами и да се у Боки не може подићи буна широких размјера. Коначно, 18. X 1848. на преговорима у Котору склопљен је споразум између представника аустријских цивилних и војних власти у Боки и представника Г., којим је буна окончана. По одредбама споразума, Грбљани су се обавезали да ће се покорити властима, а заузврат им је гарантована амнестија за сва кривична дјела почињена од марта те године и обећано ублажавање пореских оптерећења.

Д. Мастиловић

На почетку I светског рата аустроугарска војска повукла се са границе са Црном Гором и формирала је линију фронта која је ишла приближно средином Г. У њој је било око 200 Грбљана мобилисаних пре балканских ратова. Већина Грбљана, близу 400, била је у Добровољачко-бокељском батаљону Ловћенског одреда Црногорске војске. Добровољци, већином из Црне Горе, повукли су се у Грчку почетком 1916, већи део, преко 1.000, определио се за француску војску ангажовањем представника црногорске владе у Солуну, а упркос томе за српску војску око 180, међу којима двадесетак из Г. и Паштровића. На Солунски фронт пристизали су Грбљани из иностранства и из заробљеништва. Други југословенски пук Југословенске дивизије, који је под француском командом брзо продирао у Боку которску да је не би заузела италијанска војска, ослободио је и Г.

У Јулском устанку 1941. Грбљани су били активни у формирању Бокељског и Приморског батаљона крајем 1941, а имали су и посебну чету у Приморском батаљону. Због репресалија италијанског окупатора (највећа је била у Г. марта 1942) и поделе у устаничком покрету, ова два батаљона су се расформирала 1942. Међутим, југословенски официри оживели су устанак 1942. и формирали Бококоторско-дубровачку бригаду чији је трећи сектор, као најорганизованији, чинио Г. Зато је генерал Д. Михаиловић 1942. команданта Грбаљског сектора одредио за команданта I бококоторске бригаде новоформираног Дубровачког корпуса ЈВУО и овластио га да сарађује са Италијанима ради припреме за искрцавање савезника. Ова бригада, са већином припадника и команданта из Г., учинила је највећи подвиг у време капитулације Италије на балканском ратишту. Борећи се против немачких јединица заједно са италијанским, омогућено је дивизији Тауринензе да се пробије ка северу, а главнини дивизије Емилија да се пребаци код савезника у јужну Италију. У време тих борби Д. Михаиловић је тражио преко југословенске владе да се барем мање јединице савезника искрцају у Боку, да би се ојачао морал италијанским дивизијама и одржао већ створени мостобран, али су то савезници одбили. Други ударни корпус НОВЈ продирао је у Црну Гору, успостављао нову власт и уништавао јединице ЈВУО и пројугословенске или српске групе од октобра 1943. Упркос томе, четничке јединице у Г. и околини нарастале су и формирана су два корпуса ЈВУО, који су успоставили сарадњу са немачкиом војском као и остале јединице ЈВУО у Црној Гори, али нису учествовали у дејствима против НОВЈ. Када су немачке јединице крајем 1944, отпочеле повлачење са југа Црне Горе а ојачани 2. ударни корпус НОВЈ формирао Приморску оперативну групу, настало је осипање јединица ЈВУО -- од два корпуса формиран је Приморски, па Приморска бригада, већином припадника из Г. Бригада није прихватала борбу против НОВЈ већ се повукла у Рудо, где је постала пук под командом четника Павла Ђуришића јануара 1945. У току повлачења кроз Босну, већина њених се разболела од тифуса и смештена је у болници на Вучјаку. Јединице ЈА напале су ову болницу и ликвидирале све болеснике -- рањенике, као и здраве припаднике бригаде, коју су покушали да бране болницу. У наставку црвеног терора у Црној Гори ликвидирани су многи Грбљани -- симпатизери или блиски рођаци припадника ЈВУО.

В. Иветић

Црквена уметност. Шездесетак и даље недовољно проучених храмова драгоцена су сведочанства интензивног и континуираног духовног живота на подручју Г. Реч је и о веома занимљивој скупини уметничких споменика, чија морфолошка разноликост обухвата распон од монументалних, богато и брижљиво украшених храмова до сеоских цркава сасвим скромних димензија и сведене архитектонске декорације.

Вековно црквено-политичко средиште Г., манастир Подластва, налази се у селу Ластви Грбаљској. На основу сачуваних фрагмената црквеног мобилијара, мозаичког пода и остатака крстионице претпоставља се да је првобитна црква саграђена још у VI в. Данашња црква, посвећена Рођењу Богородице, подигнута је највероватније приликом обнове, почетком XV в., о чему сведоче остаци најстаријих фресака. Судећи према сигнатурама уз светитељске представе, сликар је био грчког порекла, а на основу стилских одлика -- симбиозе византијских и готичких облика, те одређених сличности са фрескама которске цркве Св. Михаила, из првих деценија XV в. -- може се претпоставити да је и Подластва осликана почетком истог столећа. Млађе, очуваније фреске настале су приликом обнове у XVII в.

Са становишта историјско-уметничке вредности издваја се још неколико грбаљских храмова. Црквица Св. Георгија у Шишићима саграђена је после 1692, а осликана 1699. руком сликара Димитрија, утемељитеља бококоторске сликарске радионице. Мала једнобродна црква Св. Николе на Пелинској рудини саграђена је 1623--1624. Деведесетак година касније житељи грбаљских села финансирали су проширење цркве, израду иконостаса и осликавање храма oкончаних 1718. Фреске у цркви такође су дело рисанског сликара Димитрија. Од споменика насталих у XVIII в. издваја се црква Успења Богородице у Вишњеву, сазидана 1791. Храм је освештао црногорски владика Петар I Петровић Његош, а следеће године иконостас је израдио крфски мајстор Даскал Тит, с помоћником Трипом Дабовићем из Шкаљара.

XIX в. је раздобље интензивне градитељске активности на овом подручју. Почетком столећа саграђен је храм Св. Стефана у Кримовицама, а 1847. црква Св. Варваре у Сутвари. Године 1853. подигнута је Богородичина црква у Горовићима, а монументални храм Св. Тројице на Пелиновској рудини, са иконостасом крфског мајстора Николе Аспиотија, завршен је 1859. Године 1861. саграђена је црква Св. Петке у Пријевору, а исту посвету добила је и монументална једнобродна куполна црква у Главатичићима, освећена 1862. Њен иконостас израдио је 1877. Јосиф Катурић, монах манастира Бање код Рисна. У истој деценији подижу се црква Св. Илије у Загори (1865), цркве Св. Илије (1865) и Св. Николе (1868) у Братешићима и, на темељима старијег храма, црква Св. Јована у Побрђу (1868), архитектонски сасвим особена. То је једнобродна црква с троделним олтарским простором, који споља подсећа на две одвојене капеле са полукружним апсидама, те са зиданим троделним иконостасом. Године 1874. започета је изградња цркве Св. Саве у Ковачима, а четири године касније довршена је црква Св. Мине у Шишићима. Многи од ових храмова добили су и репрезентативне иконостасе, нпр. иконостас Анастаса Боцарића у цркви Св. Ђорђа у Пелинову из 1895. и остварење Василија Ђиновског у цркви Св. Николе у Главатима из 1898, прилог цетињског митрополита Митрофана-бана свом родном селу. Велики број иконостаса и појединачних икона за грбаљске храмове током XVIII и XIX в. сликали су и чланови бококоторске сликарске радионице Димитријевић-Рафаиловић.

М. Живковић

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Љубић, „Маријана Болице Которанина Опис Санџаката Скадарског од године 1614", Старине ЈАЗУ, 1880, 12; М. Црногорчевић, „Цркве у Грбљу", Гласник Православне далматинске цркве, 1902, 10/1, 1903, 11/3; И. Стјепчевић, Котор и Грбаљ, Сплит 1931; А. Соловјев, „Грбаљска жупа и грбаљски статут"; ГНЧ, 1931, 40; А. Соловјев, „Књига привилегија Грбаљске жупе (1647--1767) са Душановим закоником", Споменик САН, 1938, 87; С. Вукмановић, Споменица потопљеним доборовољцима под Медовом, Цт 1939; Н. Луковић, „Стогодишњица народног устанка у Грбљу", ИЗ, 1948, 1, 5--6; И. Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине XII до почетка XV столећа, Бг 1950; Х. Хаџибегић, „Турски документи Грбаљске жупе из XVII стиљећа", ПОФ, 1950, 1; Б. Ж. Милојевић, Бока Которска, Бг 1953; Г. Станојевић, „Црна Гора у доба Кандијског рата 1645--1669", ИГ, 1953, 1--2; Х. Хаџибегић, „Неколико турских докумената о Грбљу из XVII стољећа", Споменик САН, 1956, 105; Д. Живковић, Бока Которска и Паштровићи у народноослободилачкој борби, Бг 1964; Б. Ђурђев, Л. Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића, 1--2, Сар. 1968--1973; Историја Црне Горе, 2/2, Тг 1970; М. Милошевић, „Ставови грбаљских побуњеника XV стољећа", Гласник Друштва за науку и умјетност Црне Горе, 1975, 2; „Грбаљске буне XV стољећа", Радови Института за хрватску повијест, 1977, 10; Историја српског народа, II, Бг 1982; Д. Живковић, Прва бокељска НОУ бригада, Бг 1986; Б. Вукотић, „Грбаљска буна 1848. године", ИЗ, 1991, 64, 1--2; Д. Барјактаревић, Злочин без казне, Бг 1994; Ј. Марковић, М. Павловић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1995; Б. Радојичић, Географија Црне Горе, Нк 1996; Ј. Вујадиновић, Грбаљ у ослободилачком рату 1941--1945, Грбаљ 2000; М. С. Шовран, Грбаљ. Добровољци у ратовима 1912--1918, Бг 2003; И. Стијепчевић, Архивска истраживања Боке Которске, Пераст 2003; Грбаљ кроз вјекове, Грбаљ 2005; П. Лијешевић, Д. Живковић, Ослободилачка борба у Источној Боки, Будва--Котор--Тиват 2006; А. Чиликов, „Манастир Подластва: историјско-умјетничка анализа", Гласник Народног музеја Црне Горе, 2007, 3; Т. Пејовић, А. Чиликов, Православни манастири у Црној Гори, Пг 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Бошко

ГРБИЋ, Бошко, физикохемичар, научни саветник (Крагујевац, 21. II 1955). Студије физичке хемије завршио је 1982. на Природно-математичком факултету у Београду. Магистарску тезу одбранио је 1992. на истом факултету, а докторирао је 2006. на Технолошко-металуршком факултету. Од 1983. je запослен у Институту за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду. Oбласти његовог истраживачког рада су хетерогене каталитичке реакције и њихови механизми, нови типови каталитичких реактора, као и катализатори на бази племенитих метала и оксида метала. Ова истраживања су значајна за развој поступака за пречишћавање индустријских отпадних гасова и вода у циљу заштите животне средине. У току 1984. био је на студијском боравку у Институту Гвидо Донегани, Новара (Италија) а 1990. био је у Националној агенцији за заштиту животне средине САД (ЕПА). Реализовао је, у сарадњи са Рударско-топионичарским басеном Бор, полуиндустријски поступак производње платинских и паладијумских катализатора. Коаутор је заштићеног патента у Јапану и САД, који се односи на трофункционални рутенијумски катализатор за пречишћавање отпадних гасова. Учествовао је у оптимизацији многобројних индустријских каталитичких процеса. Радио је на развоју савремених каталитичких реактора, хибридних мултифункционалних реактора, микрокаталитичких реактора и реактора за танкослојне катализаторе.

ДЕЛА: и N. Radić, A. Terlecki-Baričević, „Kinetics of deep oxidation of n-hexane and toluene over Pt/Al2O3 catalysts. Oxidation of mixture", Applied Catalysis B: Environmental, 2004, 50, 161; коаутор, „Structure sensitivity of dimethylamine deep oxidation over Pt/Al2O3 catalysts", Applied Catalysis B: Environmental, 2009, 90, 478.

ИЗВОР: Архива Института за хемију, технологију и металургију.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Братислав Бата

ГРБИЋ, Братислав Бата, глумац, камерман, филмски сниматељ (Ђаковица, 11. VII 1930 -- Београд, 10. I 2005). Студирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Још за време студија заинтересовао се за народне игре, најпре као члан културно-уметничког друштва „Иво Лола Рибар", а од 1951. као играч солиста у „Колу". Паралелно са играчком каријером бавио се и глумом. Играо је главне улоге у филмовима Аникина времена (1954) и Наши се путеви разилазе (1957). Током година професионалне играчке каријере у „Колу" наступао je на највећим светским сценама. После једног таквог наступа, у Паризу у Палати Шајо, француска штампа упоредила га је са Џином Келијем, а диригент Леополд Стоковски прозвао га је другим Рудолфом Валентином. На турнеји по Јапану 1958. срео се са Славком Воркапићем, монтажером, редитељем и теоретичарем филма који га је наговорио да купи малу филмску камеру и почне да снима, па га је и препоручио Телевизији Београд. После неколико репортажа са турнеја, од 1962. почиње да ради у Телевизији Београд као камерман и филмски сниматељ све до 1991. Један је од најзначајнијих сниматеља Телевизије Београд, како у играном тако и у документарном жанру, подједнако филмском или електронском камером. Посебно се издвајају два јединствена сниматељска подухвата: Време фресака, серија снимљена филмском камером са редитељем Арсенијем Јовановићем (током 1982/83. снимљена су 122 манастира широм бивше Југославије), и Четрдесет прва, музичка емисија снимљена електронском камером у једном кадру који траје 27 минута, колико траје и музичка кантата. Паралелно са послом наставио је играчку каријеру и бавио се кореографијом.

ИЗВОР: „Ко је ко у ТВБ", Редакција за историографију Телевизије Србије.

М. Чутурило

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Владимир Вања

ГРБИЋ, Владимир Вања, одбојкаш, спортски радник (Зрењанин, 14. XII 1970). С обзиром на то да му је отац Милош био један од најбољих одбојкаша Југославије, Владимир је, као и млађи брат Никола, био предодређен да се бави тим спортом. Почео је у ГИК Банату из Зрењанина 1979--1988, а затим играо за Војводину из Новог Сада 1988--1990 (првак Југославије 1989), Младост из Загреба 1990/91, поново за Војводину 1991/92 (првак Југославије 1992), Петрарку из Падове 1992--1995 (Куп ЦЕВ 1994), Алпитур из Кунеа 1995--1997 (Куп Италије 1995, Суперкуп Италије 1996, европски Суперкуп 1996, Куп ЦЕВ 1996, Куп победника купова 1997), Рипорт Сузано 1997/98 (Куп паулиста 1997), Пјађо из Рима 1998--2001 (Куп ЦЕВ 2000, првак Италије 2000), Блејзерс из Осаке 2001/02, ПАОК из Солуна 2002/03, Динамо из Москве 2003/04, ИКОМ из Латине 2004--2007. и Фенербахче из Истанбула 2007--2009 (Куп и првенство Турске 2008). За репрезентацију је почео да игра 1991. и био један од најзаслужнијих за њено златно доба, које је почело по укидању санкција нашој земљи. Почело је бронзаном медаљом на Европском првенству 1995. у Атини, а наставило се трећим местом на Олимпијским играма у Атланти и Купу изазивача у Токију 1996, другим местом на Европском првенству у Ајндховену 1997. и Светском првенству у Токију 1998. По садашњим правилима први пут се играло на Европском првенству 1999. у Бечу, где је наша репрезентација освојила бронзану медаљу, а онда су уследили највећи успеси -- златна медаља на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. и Европском првенству у Острави 2001. На Купу светских великих шампиона 2001. био је у тиму који је био трећи, као и у Светској лиги 2002. и Светском купу 2003. Те године је с репрезентацијом био други у Светској лиги, а 2004. проглашен је за Спортског амбасадора Југославије и Амбасадора добре воље Србије, одликован Орденом Немање II степена (Медаља заслуга за народ). Био је најбољи спортиста Југославије 1996. и 2000. у избору Југословенског олимпијског комитета и добитник Награде за фер-плеј 2006, најбољи одбојкаш Европе 2000, а 2000. и 2006. изабран је у идеални тим света у избору ФИВБ. Био је члан Спортске комисије и Комисије за фер-плеј, те председник Фонда Олимпијског комитета Србије, члан Комисије за развој одбојке у свету ФИВБ и потпредседник Одбојкашког савеза Србије. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007), а 2011. уврштен је у Одбојкашку кућу славе у Холиоку (САД). На Факултету спорта и физичког васпитања у Београду 2014. одбранио је дипломски рад на тему „План и програм тренинга школе одбојке на песку".

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Драгослав

ГРБИЋ, Драгослав, књижевник (Чачак, 14. X 1926 -- Београд, 5. Х 1983). Завршивши гимназију у Чачку, студирао је историју на Филозофском факултету у Београду. Радио је као новинар Радио Београда (1948--1952), Борбе (1953--1956) и Радника, чији је био уредник културне рубрике (1956--1960), а потом радио у Републичком секретаријату за културу СР Србије (од 1960). Сарађивао је у часописима Књижевност, Књижевне новине, Летопис Матице српске и др. Уз лирику интимног, претежно камерног карактера, која супротставља биће свету и времену, универзализујући на тај начин лични песнички доживљај (Сагледани живот, Бг 1952; Септембар, Бг 1954; Споменик у парку, Бг 1957; Неизвестност света, Бг 1965; Велико подне, Бг 1975; Светковина поражених, Бг--Чачак 2001, прир. В. Василијевић), писао је приповетке (Живи међу мртвима, Бг 1956; Невешти усамљеници, Бг 1959; Крај рата, Бг 1975), романе (Водо, одазови се, Сар. 1956; Подлац, Бг 1959; Недоба Бг 1971), есеје (Пет песника, Бг 1963) и драме (Корак у прашину, Бг 1958; Велики отац, 1968) и др. Комбинујући различите технике приповедања, старе матрице (нпр. пикарски роман), перспективе и гласове, овај аутор, заокупљен егзистенцијалистичким питањима у којима је, према речима једног од јунака романа Подлац, „човеков природни заклон његово дело", Г. гради специфични интелектуални и психолошки изнијансирани прозни проседе, с инхибираним јунацима, најчешће осујећеним управо властитим неделањем и немоћи у трагању за смислом и пуноћом живота. Добитник је треће награде ИП „Народна просвјета" за роман Водо, одазови се. У Чачку је формиран књижевни клуб с његовим именом.

ДЕЛА: песме: Лирски фрагменти, Бг 1949; Родни град, Бг 1950; роман: Узмак, Бг-- Чачак 1990.

ЛИТЕРАТУРА: М. Данојлић, „Драгослав Грбић: Водо, одазови се", Радник, 10. V 1956; А. Петров, „Подлац Драгослава Грбића", Савременик, 1959, X, 8--9; П. Зорић, „Пет песника", КН, 18. Х 1966; П. Палавестра, Послератна српска књижевност 1952--1970, Бг 1972; П. Протић, „Поговор", у: Д. Грбић, Узмак, Бг--Чачак 1990; Т. Крагујевић, „У лавиринту осаме", у: Додир пауновог пера, Бг 1994.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Душица

ГРБИЋ, Душица, библиотекар, археограф саветник (Меленци, Банат, 21. IV 1952). Руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду дипломирала 1975. На истом факултету магистрирала је на Групи за српски језик 1990. У Библиотеци Матице српске ради од 1976. Бави се истраживањем, комплетирањем, описом, промовисањем и заштитом старе и ретке библиотечке грађе, а њени текстови се односе на области историје књиге, писма и библиотека, палеографије, ортографије, језика, културне историје и др. При опису рукописних књига идентификовала је неке рачанске и светогорске писаре, открила место настанка књига, а за неке старе штампане књиге открила је варијанте издања и нове непознате примерке. У Одељењу старе и ретке књиге и легата (руководилац је од 1991) организовала је послове на уређењу раритетних збирки, њиховој електронској обради и дигитализацији, као и на припреми каталога са научним прилозима штампаних у три серије -- Ћирилске рукописне књиге БМС, Каталог старих и ретких књига БМС и Каталог легата БМС. Према посебним пројектима учествовала је на уређењу, обради и заштити збирки Спомен-библиотеке Карловачке гимназије, Ризнице манастира Крушедола, Библиотеке Бачке епархије, Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и др. Сарађивала је на изради „Закона о старој и реткој библиотечкој грађи" и подзаконских аката, као и на изради регистара културних добара. Члан је Старословенског и Сентандрејског одбора САНУ, председник Комисије за полагање стручних испита у библиотечко-информационој делатности у БМС и испитивач за предмет Историја писма, књиге и библиотека. Добитница је награда „Милорад Панић Суреп" и „Најбољи библиотекар у националној библиотеци".

ДЕЛА: коаутор, Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, 1--15, Н. Сад 1988--2010; Знакови старих књига, Н. Сад 2000; Пролози. Службе и житија, Н. Сад 2011.

ЛИТЕРАТУРА: „Мр Душица Грбић", у: Сусрети библиографа '95, Инђија 1996; Ј. Грковић-Мејџор, „Нове књиге у едицији Ћирилске рукописне књиге БМС", Годишњак БМС, 1996; Л. Чурчић, „Права књига за јубилеј", Годишњак БМС, 2000; Г. Ђилас, „Душица Грбић -- живот са књигом", Глас библиотеке, 2011, 18.

М. Јованцаи

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Ђорђе

ГРБИЋ, Ђорђе, архитекта (Нови Сад, 24. XI 1947). Дипломирао 1971. на Архитектонском факултету у Београду. Након првих година почетничке праксе у новосадским архитектонским атељеима, 1975. запошљава се у пројектном бироу „План" и у њему остаје до данас, активан као водећи пројектант. Опус Г. је богат и плодан, носи изражено поштовање логике места и времена, затеченог природног и архитектонског контекста. Његово прво самостално дело представља Стамбена зграда Н1 у Шумадијској улици 5--7 у Новом Саду (1977--1979), која најављује битне одлике ауторовог стилског израза. Следи врло запажен у публицистици, а високо вреднован и награђен у стручној јавности објекат Центра за рекреацију и рехабилитацију „Јунаковић" у Пригревици код Апатина (1979--1983); потом адаптација и ентеријер посластичарнице „Загреб" у Новом Саду (1981), уређење ентеријера посластичарнице „Цариград" у Новом Саду (1982), Центар за медицинску рехабилитацију и рекреацију на Балију (Индонезија, 1982), адаптација и ентеријер шалтер сале Војвођанске банке у Железничкој 3 у Новом Саду (1991), ентеријер Војвођанске банке у згради „Аутовојводина" у Новом Саду (1992), као и Мастер центар Новосадског сајма у Новом Саду (2003--2006). Добитник је Борбине награде за архитектуру (покрајинско признање, 1984) и Табаковићеве награде за архитектуру (2007).

ЛИТЕРАТУРА: Архитектура у Војводини 1974--1981: каталог сремскомитровачког салона, Ср. Митровица 1981; Д. Продановић, „Борбина награда за архитектуру у САП Војводини", ДаНС, 1984, 5; С. Јовановић, „Новосадска архитектурна кроника", Синтеза, 1984, 65; „Новосадска архитектурна кроника", Синтеза, 1985, 69; Т. Стевановић, „Мастер центар новосадског сајма", ДаНС, 2006, 55.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Илија

ГРБИЋ, Илија, књижевник, публициста, учитељ (Бањалука, 2. VIII 1906 -- Калиновик, Херцеговина, 16. I 1943). Пошао је 1924. у учитељску школу у Дервенти, из ње искључен 1926, као учесник штрајка. Ухапшен је, али га је суд у Бањалуци ослободио оптужби. Учитељску школу је завршио у Сарајеву 1929. У периоду 1930--1940. био учитељ у Озрену, Прибоју, Глиници, Радоњици, Подвитезу, Палама и Бугојну. Због револуционарних идеја власти су га често премештале са једног радног места на друго. Као резервни официр, заробљен је у Априлском рату 1941. и одведен у логор у Оснабрику. Успео је да се пребаци у земљу, па је био политички комесар и командовао партизанским батаљоном све док га четници нису заробили и убили. Писао је поезију, прозу, репортаже, али и педагошке радове (Уџбеници, деца, живот, Сар. 1935). Писао је социјално ангажовану лирику и сарађивао у многим часописима: Младост, Зора, Књижевна ревија, Венац и др. Био је члан редакције крагујевачког листа Учитељска стража (од 1937), где је покретао важна социјална и економска питања, анализирао друштвене појаве и односе између села и града, као и сложену ситуацију уочи II светског рата. Издавач је ђачких хумористичких часописа Капиџик и Фењер, покретач Малих новина (Сар. 1936, изашао само један број) и дечје библиотеке Мала штампа (Сар. 1937). Његови радови објављени су у Књизи другова (Ки 1929). Изабрана дјела Г. објављена су 1982. у Сарајеву (приредила М. Миљановић).

ДЕЛА: песме: Последње илузије, Сар. 1927; приче: Заборављене судбине, Сар. 1956. (избор Р. Рамић).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Рамић, „Илија Грбић, књижевник борац", у: И. Грбић, Заборављене судбине, Сар. 1956; С. Тутњевић, Огледи о приповиједачима Босне, Сар. 1972; М. Миљановић, „Илија Грбић (1906--1943)", у: И. Грбић, Изабрана дјела, Сар. 1982; С. Тутњевић, Социјална проза у БиХ између два рата, Сар. 1982.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Јован

ГРБИЋ, Јован, иконописац (Сврачково Село код Коренице, Хрватска, 1736 -- Кореница, 1788). Пошто га је отац послао на основно школовање у манастир Гомирје, гдје су осим световне школе постојале и преписивачка школа и књиговезница, Г. је с руским трговцима иконама и књигама који су доспевали до Лике и Далмације послат у Русију 1751, поставши један од првих Срба који су у Кијеву учили сликарски занат. По повратку неколико година касније, ради иконе за цркве у Горњокарловачкој и Далматинској епархији. У родном селу је 1780. израдио иконостас који је уништен у II свјетском рату. На позив владике Данила Јакшића и игумана Теофила Алексића, 1762. из Кијева долази Симеон Балтић и у манастиру отвара школу иконописа. Позната су имена неколицине његових ученика-сарадника (Лука Никшић, Ђорђе Мишљеновић, зограф Василије) с којима се већ 1764. помиње и Г. Први његов посао била је израда иконостаса за цркву манастира Гомирје. За двадесетaк година постојања ова сликарска радионица израдила је многобројне иконостасе и појединачне иконе у Епархији горњокарловачкој, али и световне слике за приватне наручиоце. Њихов већи дио уништен је у II свјетском рату, а неколико икона из Гомирја, Брлога, Шкара, Залужнице, Старог Села, Швице, Лучана, Љесковца, Плашког, Сјеничака и Перјасице спасено је и чувано у Повијесном музеју у Загребу. Данас су смјештене у Државни архив у Карловцу и у веома су лошем стању. На њима је видљив утицај српске и руске средњовјековне умјетности, кao и утицај западних сликарских праваца. Иако не спадају у прворазредну умјетност, радови гомирске сликарске школе којој је Г. припадао представљају занимљиву историјско-умјетничку појаву.

ЛИТЕРАТУРА: И. K. Сакцински, Словник умјетниках југославенских, Зг 1858; М. Грбић, Карловачко владичанство, II, Карловац 1891; И. Бах, „Прилози повијести српског сликарства у Хрватској од краја XVII до краја XVIII ст.", Хисторијски зборник, 1949, 1--4; Д. Кашић, Српски манастири у Хрватској и Славонији, Бг 1971; В. Борчић, Збирка икона одјела Срба у Хрватској, Зг 1974; М. Радека, Горња Крајина -- Карловачко владичанство, Зг 2010; С. Орловић, Манастир Гомирје, Бг--Карловац 2011.

С. Орловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ

ГРБИЋ, Јован, музиколог, универзитетски професор, балетски корепетитор (Београд, 6. I 1940 -- Тилбург, Холандија, ?). Завршио је Музичку школу „Станковић" у Београду 1962. Отишао је 1963. на усавршавање у Холандију. Потом је постао слободни уметник у Немачкој, Данској, Норвешкој и Холандији 1963--1971; од 1971. професор је теорије музике и балетски корепетитор при Универзитету професионалне едукације Фонтyс -- факултет уметности, Брабантска, балетска академија у Тилбургу у Холандији. Од 1992. председник фондације Српски информативно-културни центар у Холандији и представник новинске агенције „Срна" Републике Српске. Члан Покрета за солидарност и уједињење српског народа са седиштем у Паризу. Својим радом у фондацији Српски информативно-културни центар и агенцији „Срна" допринео да ове институције постану носиоци високих признања од тадашње Амбасаде СР Југославије у Холандији, Црвеног крста Југославије, српских удружења ЈУ клубова, владе Републике Српске Крајине, Фонда Капетан Драган. Учествовао је на више скупова српске дијаспоре у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон Срби у свету -- ко је ко, Бг -- Лос Анђелес 1999.

М. Милановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Манојло

ГРБИЋ, Манојло, свештеник, историчар цркве, катихета (Широка Кула код Грачаца, Хрватска, 19. XII 1814 -- Карловац, Хрватска, 16. IV 1899). Потекао из свештеничке породице и школовао се у богословији у Плашком и гимназији у Сремским Карловцима. Био је у Карловцу учитељ Српске вероисповедне школе, а потом професор и катихета Српске учитељске школе, која је основана његовим заузимањем. На тим дужностима провео је преко 30 година (1866---1899). Као угледни протојереј у свом крају у два маха био је посланик на народно-црквеним саборима у Сремским Карловцима. Био је члан Књижевног одељења Матице српске. Бавио се научном публицистиком, прикупљао етнографску грађу о Србима у Лици и писао студије из прошлости Срба у Горњој Крајини. Сарађивао је у Српско-далматинском магазину, Гласу истине, Истини, Српском Сиону, Пчелици и другим часописима. Био је под утицајем Илариона Руварца и у добрим односима са хрватским историчарем Радославом Лопашићем. Своје главно историјско дело Карловачко владичанство I--III (Карловац 1891--1893) писао је на подстицај горњокарловачког епископа Теофана Живковића и Илариона Руварца. Оно је објављено у три позамашне књиге, у којима је приказао не само целокупну црквену него и народну историју Срба у том владичанству, односно у Карловачком генералату, Горском Котару, Приморју, на Ријеци, у Сењу и Трсту од досељавања Срба у те крајеве до доласка епископа Лукијана Мушицког на чело владичанства. Изгледа да је увелико радио и на IV књизи те историје, али она није досад пронађена. Служио се историјском литературом, грађом коју је објављивао Р. Лопашић (Acta Confinii Croatici, I--III) али и грађом из архива Плашке епархије. Није се ограничавао само на своје владичанство него је захватао историју целокупне Карловачке митрополије, посебно се задржавајући на српским привилегијама, народно-црквеним саборима, односима Бечког двора, хрватског бискупата, Сабора и хрватског племства према Србима у Троједној краљевини и Војној крајини. Сакупљао је грађу о народним обичајима и народне умотворине из Лике. Био је добар познавалац канонског права, црквене организације, народног духа и народних обичаја у свом крају.

ДЕЛА: Бесједе у манастиру Гомирју, Н. Сад 1890; Говор посланика проте М. Г. држан у седници Српског православног црквеног сабора 11 новембра 1892, Земун 1893.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вучковић, „Карловачко владичанство", СрС, 1891; Л. Богдановић, „Приказ Г. дела Карловачко владичанство у руском часопису Славянское обозрѣнiе ", СрС, 1892, 20; А., „Протопоп М. Г*.*", Србобран, 17. IV 1899; А., „М. Г.", СрС, 1899, 16; Д. Руварац, „Писма проте М. Г. архимандриту Илариону Руварцу", БК, 1911, 17; С. Гавриловић, „О Манојлу Грбићу и његовом делу Карловачко владичанство", предг. у: Карловачко владичанство, Топуско 1990.

С. Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Милош

ГРБИЋ, Милош, одбојкаш (Требиње, 22. IX 1943 -- Београд, 16. IX 2008). Целу играчку каријеру провео је у једном клубу -- Слободи из Клека, коју је 1970. преузео зрењанински Грађевинско-индустријски комбинат „Банат" и по којем се клуб од тада звао ГИК Банат. Играо је одбојку од 1960. до 1982. Његов клуб је у Прву лигу ушао 1965, а 1972. је с њим као капитеном освојио и титулу првака Југославије. За репрезентацију је одиграо 193 утакмице и био међу најзаслужнијима за освајање бронзане медаље на Европском првенству 1975. у нашој земљи (Југославија је први део играла у Скопљу, а финални у Београду). Исте године са репрезентацијом заузео је прво место на Медитеранским играма у Алжиру. По завршетку играчке каријере био је наставник физичког васпитања и биологије и радио у Основној школи „Јован Дучић" у Клеку у којој је био и директор од 1991. до 2001, када је отишао у пензију. Његови синови Владимир и Никола определили су се, такође, за одбојку и постали асови светске вредности. Носилац је Ордена заслуга за народ са сребрним венцем (1975) и добитник Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Миодраг

ГРБИЋ, Миодраг, археолог, научни саветник (Сремски Карловци, 25. XII 1901 -- Београд, 30. VI 1969). Уписао je историју и географију на Карловом универзитету у Прагу, са намером да постане карловачки професор, али се предомислио и прешао на студије археологије са историјом уметности. Докторирао 1925. код професора Лубора Нидерлеа, са дисертацијом о преримском бронзаном посуђу на подручју Чехословачке („Předřímské bronzové nádoby na území Československé republiky"). За време студија радио у Народном музеју, Археолошком институту и семинару за археологију Универзитета у Прагу. За асистента при катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду постављен је новембра 1926, а након четири месеца постаје кустос-приправник у Музеју у Скопљу. Од новембра 1927. радио је као кустос Историјско-уметничког музеја, како се тада звао Народни музеј у Београду, истражујући многе праисторијске и античке локалитете: Караш - Лака стаза код Сремских Карловаца, Плочник код Прокупља, Ботош код Зрењанина, Старчево крај Панчева (у сарадњи са В. Фјуксом и Р. Ерихом из Смитсонијан института из САД), Градина код Доњих Петроваца (античка Басијана), Хераклеја Линкестис код Битоља и др. Почетком рата, када је у Музеју кнеза Павла (данас Народни музеј) организован Музејски течај за студенте археологије и историје уметности, Г. је предавао праисторијску и античку археологију. Током рата постављен је за управника Музеја града Београда, а на његову иницијативу основан је Градски завод за чување старина. Изабран је и за ванредног професора ФФ у Београду, који током рата није радио. Такође, као референт за музеје и старине при Министарству просвете учествовао је, са Радославом Грујићем и бароном Рајсфицем, у спасавању Светих моштију кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира 1942. Учествовао је и на првим археолошким ископавањима на Калемегдану 1941--1943, која је вршио В. Унферцагт, а сав нађени археолошки материјал предат је Музеју града Београда, захваљујући Г. залагању код Градског поглаварства. Због активности током рата Г. је остао без службе и бива позиван на саслушање код комисије за ратне злочине. Од јула 1945. ради као референт за музеје, старине, архиве и библиотеке при Покрајинском повереништву за просвету, са задатком да организује музејску службу и да припреми будуће кадрове. У периоду од 1946. до 1949. у Војводини је организовао више течајева музеолошког образовања намењених музејским кадровима, повереницима и сарадницима музеја. Тада је вршио сондажна истраживања тзв. „Словенског града" на Градишту код Кикинде, која су била нека врста летње школе и имала за циљ упознавање са начином и методама археолошких истраживања. Током 1948. кратко је радио у Војвођанском музеју где је уредио музејску поставку. За научног сарадника Археолошког института САНУ у Београду постављен је 1949, а десет година касније добио је звање научног саветника.

Научна делатност Г. била је базирана на истраживању праисторијских култура на Балкану, посебно на проучавању хронологије и настанка неолитских култура. Први је установио основне фазе неолита у нашој земљи и на тај начин поставио темеље релативне хронологије. Открио је и први детерминисао старчевачку културу, као најстарију неолитску културу на нашим просторима („Retention der Starčevo-Kultur", AI, 1956, 2; „Starčevo, die älteste neolitische Kultur des Balkans und ihre Keramik", Atti del VI Congresso Internazionale delle Scienze Preistoriche, II, Roma 1965; „Налазиште старчевачког и винчанског неолита у Србији и Македонији", у: Неолит Централног Балкана, Бг 1968). Такође, први је вршио истраживања у Плочнику крај Прокупља, откривши најмлађу фазу винчанске културе, названу Винча-Плочник и детерминисао је као енеолитску (Плочник: преисторијско насеље бакарног доба, Бг 1929). Истраживањима на два археолошка налазишта код Крагујевца -- Јасик код Горњих Комарица (1954) и Ђурђевачка Главица (1956) Г. је померио границу ширења Вучедолске културе на југ. Његово интересовање обухватало је и античку археологију. Истражујући римску Басијану крај Доњих Петроваца и Хераклеју крај Битоља, Г. је следио принцип откопавања споменика на великој површини. Његовом иницијативом започета су велика систематска ископавања у Сремској Митровици (Sirmium) и Нишу (Naissus). Био је редовни члан Историјског друштва у Новом Саду, стални члан-сарадник Матице српске у Новом Саду, дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, дописни члан Немачког археолошког института, Италијанског института за праисторију и Британског праисторијског друштва. Један је од оснивача Археолошког друштва Југославије и члан Сталног савета Међународне уније за пра/протоисторијске студије. Бавио се редакцијским радом, уређивао је Уметнички преглед, Старинар, Archаeologia Iugoslavica. Превео са чешког дело Лубора Нидерлеа Словенске старине (Н. Сад 1954) и уређивао дело Јиржија Неуступнија Праисторија човечанства (Сар. 1960).

ДЕЛА: „Из преисторије Војводине -- Сребрна остава из Чуруга на Тиси", ГИДНС, 1928, 1, 1; „Привина глава. Остава с краја бронзаног доба", Старинар, с. III, 1931, 6; „Неолитско гробље у Ботошу код Великог Бечкерека", Старинар, с. III, 1934, 8--9; и Н. Вулић, Corpus Vasorum Antiquorum, Бг 1937; „Преисторијско доба Војводине", у: Војводинa, I, Н. Сад 1939; „Градиште код Кикинде", Старинар, н. с., 1950, 1; Основи истраживања археолошких налазишта, Бг 1953; „Релативна и апсолутна хронологија наше праисторије", ЗМСДН, 1953, 5; „Питање генезе ватинске и дубовачке грнчарије", РВМ, 1953, 2; „Постанак ватинске грнчарије", Старинар, н. с., 1957, 7--8; „Preclassical Pottery in the Central Balkans. Connection and Parallels with the Agea, the Central Danube Area and Anatolia", American Journal of Archaeology, 1957, 61, 2; Одабрана грчка и римска пластика у Народном музеју у Београду, Бг 1958; „Продор неолитске тракасте грнчарије у подручје северне Југославије -- ленђелска, потиска, винчанска и бутмирска култура", АРР, 1959, 1; коаутор, Породин, каснонеолитско насеље на Тумби код Битоља, Битољ 1961.

ИЗВОР: РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: D. Gaj-Popović, „Bibliographie de Miodrag Grbić", AI, 1969, 10; Д. Гачић, Миодраг Грбић - живот и дело, Н. Сад -- Ср. Карловци 2005; Д. Гачић (прир.), „Сећања на Миодрага Грбића", Годишњак Музеја града Новог Сада, 2005, 1.

Д. Гачић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Никола

ГРБИЋ, Никола, рвач (Сврачково Село код Госпића, 2. II 1899 -- Буенос Ајрес, Аргентина, 2. XII 1973). У Београд је дошао почетком 20-их година XX в., а 1922. у потрази за послом преселио се у Сомбор где је почео да се бави рвањем под надзором тренера Јаноша Хена. Први велик успех остварио је на првом званичном државном првенству у рвању, које је одржано 1924. у сали Хотела „Слобода" у Сомбору. Као члан сомборског клуба Аматер постао је државни првак у средњој категорији (до 75 кг). Две године касније у истој категорији као члан Сомборског спортског удружења освојио је друго место, на првенству државе које је одржано у Загребу. У дресу београдског Радничког, поново у Загребу, постао је други пут првак државе, а трећи пут учинио је то 1928. на шампионату у Београду, поново као члан Сомборског спортског удружења. Заједно с клупским другом из Аматера Иштваном Нађом представљао је југословенско рвање на дебију на Олимпијским играма у Паризу 1924. У конкуренцији 27 рвача забележио је четири победе и два пораза и поделио пето место с Аустријанцем Виктором Фишером. Његов пласман наши рвачи надмашили су тек у Риму 1960. У Паризу у првом колу савладао је Нилсона (Шведска), у другом тушем Вева (Швајцарска), а у трећем Вилцинша (Летонија). Први пораз, на поене, у четвртом колу нанео му је освајач сребрне медаље Артур Линдфрос (Финска), а у петом Г. је тушем победио Окулич-Козарина (Пољска). У последњој, шестој борби, савладао га је на поене Едвард Вестерлунд, такође Финац, нови олимпијски шампион. Учествовао је и на Европском првенству у Будимпешти 1927, али без запаженог пласмана, а 1930. заједно са Сомборцем Ђерђом Сентђерђијем, који се 1924. такмичио на Олимпијским играма у пливању, иселио се у Аргентину.

ИЗВОР: Архива Рвачког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, Првих 100 година, Бг 1996; Д. Колунџија, Сомборски олимпијци, Н. Сад 2012; Рвачки клуб „Раднички", Бг 2013.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Никола

ГРБИЋ, Никола, одбојкаш, тренер (Зрењанин, 6. IX 1973). Под утицајем оца Милоша, он је, као и старији брат Владимир, почео да се бави одбојком врло рано, најпре у ГИК Банату из Зрењанина (1987--1990), а затим у Војводини из Новог Сада (1990--1994), у којој је показао да је изузетан таленат као дизач. Играчку каријеру наставио је у иностранству играјући током готово целе каријере у Италији (Габека из Монтикјарија 1994/95, Трако из Катаније 1995/96, Габека 1996/97, Алпитур из Кунеа 1997--1999, Сисли из Тревиза 1999/2000, Асистел из Милана 2000--2003, Копрасистел из Пјаченце 2003--2007, Итас из Трентина 2007--2009. и Бре банка Ланути из Кунеа 2009--2013). Играчку каријеру завршио је у Зениту из Казања (Русија) 2013/14. и одмах потом почео тренерску прихвативши понуду Перуђе (Италија). Првак Европе у клупској конкуренцији био је 2000. и 2009, Куп купова освојио је 1998, Куп врхунских тимова 2006, Куп ЦЕВ 2010, а европски Суперкуп 1997. и 1999. Титулу националног првака освајао је у Југославији (1993, 1994), Италији (2008, 2010) и Русији (2014), док је у националном купу био први у Југославији (1994) и Италији (1999, 2000, 2011). Супершампион Италије био је 2010, а једном је тријумфовао и у италијанској Другој лиги (1996). Од квалификација за Европско првенство 1995, првог такмичења на којем је репрезентација СР Југославије учествовала после укидања забране учествовања у међународним такмичењима, па до Светског првенства 2010. био је незаменљив у првој постави, а касније и дугогодишњи капитен. За њега су везани највећи успеси српске одбојке. Са олимпијских игара има једну златну медаљу (Сиднеј 2000) и једну бронзану (Атланта 1996), са светских првенстава једну сребрну (Токио 1998) и једну бронзану (Рим 2010), а са европских шампионата једну златну (Острава 2001), једну сребрну (Ајндховен 1997) и четири бронзане (Атина 1995, Беч 1999, Рим 2005, Москва 2007). Поред тога био је у Светској лиги четири пута други (Мадрид 2003, Београд 2005, Рио 2008, Београд 2009) и два пута трећи (Бело Хоризонте 2002, Рим 2004), а по једном трећи у Купу изазивача (Токио 1996), Великом купу шампиона (Токио 2001) и Светском купу (Токио 2003). Југословенски олимпијски комитет прогласио га је за најбољег спортисту у земљи 1997, а за најбољег спортисту Војводине изабран је 2010. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007) и Мајске награде Спортског савеза Србије 2011. Био је и најбољи одбојкаш Европе 1997. у избору Европске одбојкашке конфедерације. Као дизач проглашен је за најбољег на европским првенствима 1997, 2001, 2003. и 2005, у Светском купу 2003, на Светском првенству 2010. и финалним турнирима Светске лиге 2009, Купа врхунских тимова 2006. и Купа ЦЕВ 2010. Од 2015. селектор је репрезентације Србије, која је већ на првом такмичењу у Светској лиги освојила сребрну медаљу.

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Саватије

ГРБИЋ, Саватије, учитељ, етнограф, писац (Ивањица, 30. VII 1868 -- Штип, Македонија, 18. II 1915). У Београду завршио реалку, а потом 1890. Учитељску школу у Алексинцу. Након завршеног школовања радио је као учитељ у Косјерићу, Врађеновици, Макрешанима, Милутиновцу, Бољевцу, Крагујевцу и Штипу. Као ђак добровољац учествовао је у српско-бугарском рату 1885, а потом у балканским ратовима 1912--1913. Након ослобођења био је постављен за првог школског надзорника у Штипу. Поред свог основног позива учитеља, сакупљао је грађу о народном животу и преводио са руског језика. Активно је сарађивао са више листова и часописа. Сакупљање грађе о народном животу је радио по саветима, упутствима и методама Т. Ђорђевића (Упутство за сакупљање српских народних обичаја) што је и приложено у Уводу у грађу Г. дела Српски народни обичаји из Среза бољевачког (Бг 1909). Представљени и систематизовани обичаји у овом зборнику потичу из саме вароши Бољевца и околних села: Кривог Вира, Јабланице, Мирова, Добрујевца, Ласова, Врбовца, Планинице, а прикупљени су у току 1908. Т. Ђорђевић сматра да је публиковањем ове грађе у српској етнографији први пут дат систематски рад на сакупљању обичаја у целини, те да је Г. начинио „потпунији од свију зборника обичаја и у погледу целокупности обичаја једнога краја и у погледу детаља". Поред ове грађе објављена је и грађа о исхрани народа у Бољевачком срезу (Српска народна јела и пића из Среза бољевачког, Бг 1925) и у Босни и Херцеговини (Српска народна јела у Херцеговини и Босни, Бг 1908). Етнографска грађа Г. спорадично је објављивана у другој половини XX в. и у зајечарском часопису Развитак, а односи се на погребни, свадбени ритуал и народно стваралаштво: „Куку, мене, што остави (тужбалице)", Развитак, 1965, 5, 4--5; „Овчару душа задише на свакојаке травице", Развитак, 1965, 5, 6; „Лепа тицо бела Радо (избор народних песама)", Развитак, 1966, 6, 1; „Сватовске народне песме", Развитак, 1966, 6, 2. Г. се бавио и писањем за децу: Смиље. Књига за младеж (Бг 1897); Даница. Књига за децу (Бг 1893); Младост (Бг 1904); Анђео хранитељ (Бг 1908). Приредио је Ђачку песмарицу са декламацијама за ученике I и II разреда основне школе (Ниш 1894) и књигу Најбољи друг. Књига за децу (Бг 1908). Постхумно су објављене збирке за децу Младост, књига за децу са сликама (Бг 1924); прир. Божур. Књига за децу са сликама (Бг 1924); друго издање превода збирке Анђео Хранитељ (Бг 1924), као и Индијске приповетке, књига за омладину (Бг 1922); прир. Анђелак. Приповетке (Бг 1933); прир. У часу одмора (Бг 1933).

ЛИТЕРАТУРА: Споменица учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима 1912--1918, I, Бг 1924; Т. Р. Ђорђевић, „Српски народни обичаји", у: С. Грбић, Српски народни обичаји из Среза бољевачког, Бг 1925; Б. Челиковић (прир.), Црна река. Насеља, порекло становништва, обичаји, Бг 2012.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Сањин

ГРБИЋ, Сањин, архитекта (Загреб, 20. II 1963). Дипломирао 1987. на Архитектонском факултету у Београду. Запослен у предузећу „Енергопројект" (1987--1989), на Арх. ф. у Београду (1989--1994), предузећу „Колинг" (1994--2007), а 2007. оснива сопствени биро „Атеље Грбић" у Београду. Бави се архитектуром и ентеријером из области резиденцијалног градитељства, хотелских и пословних објеката, али и сакралном архитектуром. Поред рада у Београду и Србији, значајан број пројеката остварио је у Русији и Црној Гори. Почетак зреле стваралачке каријере обележиле су две породичне резиденције на Дедињу, у Лацковићевој 4 (1997) и Толстојевој 44 (2001), у којима је интерпретирао београдску модерну, оригинално уклопивши нову архитектуру у постојећи контекст високих историјско-уметничких вредности. Дедиње као амбијент понудиће му и у каснијим годинама простор и инспирацију за ауторске подухвате: Стамбени породични објекат МК22 на Мачковом камену (2004, и Б. Цвејић), Стамбени комплекс „Панорама -- Дедиње" (2006), Вила у Булевару мира 10, Вила у Ул. В. Ковачевића 4 (обе из 2007). Значајнија дела су му и Пословни центар у Пожешкој улици 67 (1998, и М. Димитријевић, Б. Поповић) и Пословно-хотелски комплекс „Стари млин" у Булевару војводе Мишића 15 у Београду (2007, изграђен 2014, и Ј. Јовановић), те Храм Св. Петке у Банатском двору (2000, и Ј. Јовановић). У продукцији намењеној руском тржишту посебно се издвајају пројекти хотелске намене, а међу њима Хотел „Балтијска звезда" у Калињинграду (2011), VIP комплекс „Маслово" у Москви (са ауторским тимом Артекон, 2012), као и Хотел „Кавкаска ривијера" у Сочију (2011, изграђен 2013).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, „Успорена мистрија", НИН, 17. I 1997.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБИЋ, Срђан

ГРБИЋ, Срђан, пијаниста, универзитетски професор (Београд, 5. X 1938 -- Београд, 4. V 2004). Дипломирао 1963. на Клавирском одсеку Музичке академије (данас ФМУ) у Београду, у класи Емила Хајека и Властимира Шкарке. Краће време био је ангажован у музичкој школи „Станислав Бинички" (1963/64). За хонорарног стручног сарадника на предмету упоредни клавир на београдској Музичкој академији (МА) постављен je 1964, а на Катедри за клавир MA ради од 1970 (редовни професор од 1991). За ширење укупних уметничких хоризоната и сазревање његове личне клавирске поетике од највећег значаја била су усавршавања код Гвида Агостија на летњим курсевима у Сијени (Италија, 1963, 1964) и Жака Февријеа на Париском конзерваторијуму, на којем је 1967/68, као стипендиста француске владе, био на специјализацији. У Паризу је похађао и елитне курсеве интерпретације Нађе Буланже. Смернице његовог амбициозног и посвећеног пијанистичког рада пресудно је одредила сарадња са Алдом Чиколинијем (од 1968). Већ после београдских дебија 1963, водећи музички критичари (Б. Драгутиновић, М. Раденковић, М. Корен) указали су на његову префињену музикалност и однеговану стилску културу. Обимнију и запаженију концертну активност Г. развија од 1968, наступајући с успехом у домаћим културним центрима (Београд, Дубровник, Будва, Марибор, Крагујевац и др.), на водећим музичким фестивалима (Бемус; Дубровачке летње игре; „Мермер и звуци" -- Аранђеловац; Дани музике -- Будва; Октоих -- Крагујевац), те на турнејама у иностранству (Румунија, Бугарска, Француска, САД). Студиозно, амбициозно и зналачки осмишљавајући програм сваког новог реситала, он није тежио великом броју концерата, него освајању неистражених пијанистичких територија. Изградивши временом обиман клавирски репертоар са капиталним делима свих стилских епоха, Г. је од стране колега и критичара препознат као један од најзначајнијих домаћих пијаниста, са највећим бројем премијера. Посебан одјек имале су његове интерпретације најзахтевнијих клавирских опуса Л. ван Бетовена, Р. Шумана, Ф. Шопена, Ф. Шуберта, Ј. Брамса, Г. Фореа, С. Франка, С. Рахмањинова, М. Равела и С. Прокофјева. Изводећи на концертима у земљи и иностранству дела М. Тајчевића, Д. Радића, В. Перичића и Е. Јосифа, дао је посебан допринос афирмацији домаће клавирске литературе. Реализовао је велик број студијских снимака за радио-куће Београда и Новог Сада. Као пијаниста суптилног сензибилитета и продуховљене клавирске поетике, аскета клавира, чији је сваки концерт био ритуал, служење и глорификовање музике, Г. представља изузетног уметника у новијој историји српске музичке културе. Као уметник високих професионалних критеријума, залагао се за успон домаћег пијанизма до међународно релевантних оквира, па је своја знања успешно преносио студентима и значајно допринео уздизању Катедре за клавир ФМУ. Био је председник и члан жирија више републичких и савезних такмичења у СФРЈ (Београд 1987, 1989; Дубровник 1987. и др.). Од 1965. био је редовни члан Удружења музичких уметника Србије и Савеза удружења музичких уметника Југославије. Добитник је три награде СИЗ-а културе града Београда, за најбоља остварења (1977, 1978, 1980).

ИЗВОР: Архива ФМУ, Београд.

ЛИТЕРАТУРА: Б. М. Д., „Концерт даровитог пијанисте Срђана Грбића", Политика, 12. I 1965; Б. Драгутиновић, „Аскета клавира", Политика, 27. II 1971; М. Вукдраговић, „Три солисте. Концерт Београдске филхармоније", Политика експрес, 25. III 1975; Е. Јосиф, „Изузетно вече. Концерт Срђана Грбића у дворани Коларчевог универзитета", Политика, 9. VI 1976; „Шопиново вече", Дубровачки вјесник, 16. IX 1977; Е. Јосиф, „Особена клавирска поетика. Рецитал Срђана Грбића у дворани Коларчевог народног универзитета", Политика, 13. XII 1978; К. Томашевић, „У трагању за лепотом. Концерт пијанисте Срђана Грбића, 6. VI 1996, Београд, КНУ", Политика експрес, 24. VI 1996.

К. Томашевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБО, Ранко

ГРБО, Ранко, архитекта (Зрењанин, 23. I 1960). Дипломирао 1984. на Архитектонском факултету у Београду. Запослен у предузећу „СИК Велимир Јакић" у Пљевљима (1984--1986), предузећима „Поморавље пројект" (1986--1994) и „Елмосдом" (1994--1997) у Јагодини, Дирекцији за изградњу у Јагодини (1997--2003), а од 2003. ради у сопственом студију за пројектовање „АрхиТЕКТ" у Јагодини. Аутор је великог броја стамбених објеката, једнопородичних вила, као и објеката за колективно становање, у којима често реинтерпретира традиционалну моравску архитектуру (Стамбени објекат у Свилајнцу, 1987--1990; Стамбени објекат у Војвођанској улици у Јагодини, 1987--1989, и М. Арсић; Породична вила у Ул. Браће Дирак у Јагодини, 1993--1995; Стамбено-пословни објекат „Стандард" у Јагодини, 2001--2004). Пројектује и пословне објекте (Тржница у Сариној међи код Јагодине, 1988--1990; Пословни објекат и складиште у Пролетерској улици у Параћину, 1995; „Електрониш" у Параћину, 2000).

ЛИТЕРАТУРА: Аутори, дела, методи у српској архитектури на прелому векова, Бг 2005.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБОВИЋ, Лука

ГРБОВИЋ, Лука, војвода, трговац (Мратишић код Ваљева, око 1780 -- Мратишић, 1864). Потицао је из чувене устаничке породице. Отац Радован и стриц Милован истицали су се у борбама у Првом српског устанку. У Другом српском устанку руководио опсадом Шапца и постао војвода. Учествовао је у ослобођењу Ваљева, биткама на Баурићу и Дубљу. По завршетку Другог српског устанка према кнезу Милошу заузео је опозициони став, због чега је искључен из државне управе. Посветио се трговини. Богатство је увећавао куповином турских имања у Ваљеву 30-их година XIX в., због чега је један део ваљевске вароши назван „Грбовића башта". У државну службу ступио је 1842. када је именован за члана Суда окружја ваљевског, а убрзо је постављен за начелника Среза посавског. После повратка кнеза Милоша на власт 1859. отпуштен је из државне службе. Имање у Ваљеву уступио је брату Пеки, а он се вратио на породично имање у Мратишићу.

ЛИТЕРАТУРА: И. Стојшић, „Једна заборављена породица", у: Наша нахија, Бг 1926; З. Ранковић (ур.), Биографски лексикон Ваљевског краја, 1, Ва 1996; Љ. Поповић, Шематизам Кнежевине Србије 1839--1851, Бг 1999; Д. Аранитовић, Подриње у устаницима 1804--1815, Шабац 2005.

Р. Ј. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБОВИЋ, Милољуб

ГРБОВИЋ, Милољуб, инжењер рударства (Дунишићи код Сјенице, 9. VI 1927). Студије рударства завршио је 1954. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду. Као инжењер радио је на оперативним, руководним, пројектантским и истраживачким пословима у области припреме минералних сировина (ПМС) обојених метала, у флотацији Рудника бакра Мајданпек (РБМ) од 1954. до 1964, и у Рударском институту (РИ) у Земуну од 1964. до пензионисања 1990. Учествовао је у изградњи прве фазе и пројектовању друге (са 3.600.000 на 10.500.000 т/год.) и треће фазе (са 10.500.000 на 13.000.000 т/год.) изградње флотације РБМ, пројектовању флотације Велики Кривељ Рудника бакра и неметала Бор и многих других постројења за ПМС. Према његовим технолошким решењима депоновања пепела из термоелектрана, пројектовано је и урађено више одлагалишта пепела код нас и у свету. За стручне и научне доприносе више пута је награђиван и одликован (Орден рада са златним венцем).

ИЗВОР: Архива Рударског института у Земуну.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку, Бг 2004.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБОВИЋ, Милутин

ГРБОВИЋ, Милутин, инжењер рударства, универзитетски професор (Штаваљ код Сјенице, 17. III 1926 -- Београд, 10. VI 2012). Дипломирао је 1953. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду, а докторирао 1962. на Рударско-геолошком факултету УБ. Радио је у Руднику угља Зеница и Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду (1953--1971). Од 1964. у звању доцента, хонорарно држао наставу из предмета Индустријска постројења у припреми минералних сировина (ПМС) на Рударско-металуршком факулету (РМФ), касније Техничком факултету (ТФ) у Бору. У стални радни однос на ТФ прешао је 1971, у звање редовног професора изабран је 1977. Пензионисан је 1990. Аутор је или коаутор већег броја научних и стручних радова из ПМС, књиге Процесна опрема дробљења и млевења минералних сировина (Бор 1980), многобројних студија и привредних пројеката. Дао је значајан допринос подизању и развоју ТФ у Бору.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку, Бг 2004*.*

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБОВИЋ ПОПОВИЋ, Лепосава

ГРБОВИЋ ПОПОВИЋ, Лепосава, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Лебане, 23. VII 1944). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1969. На Институту за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију запослила се 1970. као стручни сарадник. Магистарски рад одбранила 1974, докторску тезу 1979, прошла све фазе универзитетског напредовања од асистента (1974) до редовног професора (1990). Као наставник учествовала у извођењу наставе из фармакологије на Мед. ф. у Крагујевцу и Приштини, те Стоматолошком факултету у Београду. Утицала активно на развој специјализације из клиничке фармакологије у периоду када је била шеф катедре. Законска регулатива усклађена је са плановима и програмима Европске Уније, настава је реформисана и уведена је ужа специјализација из клиничке фармакологије. Усавршавала се на Каролинском институту у Стокхолму, у Лабораторији за истраживање простагландина којом је руководио нобеловац проф. Улф фон Ојлер (U von Euler). Проучавала фармаколошка дејства простагландина на нивоу централног нервног система и контрактилности глатких мишића. Од 1988. била руководилац Лабораторије за истраживање фармакологије кардиоваскуларних лекова. Бавила се експерименталним истраживањем дејства вазоактивних супстанци на изолованим крвним судовима, учешћем ендотелних релаксантних фактора у деловању различитих лекова и идентификацијом трансдукционих рецепторских механизама чијом активацијом се остварују васкуларни ефекти лекова. Значајна истраживања се односе на идентификацију ендотелних фактора са протективном улогом у гравидитету, супстанци које суделују у одбацивању коронарног графта и идентификацију тромбоксана као контрактилног фактора укљученог у патолошке процесе код трудница. На Институту за фармакологију била шеф Катедре за редовну и последипломску наставу (2002--2006) и управник Института.

ДЕЛА: коаутор, „Prostaglandins E2 and F2alpha and gross behavioural effects of cholinomimetic substances injected into the cerebral ventricles of unanesthetized cats", Neuropharmacology, 1979, 18, 8--9, 1; коаутор, „The influence of substance P on the response of guinea-pig isolated ileum to periarterial nerve stimulation", British Journal of Pharmacology 1983, 78, 4; и A. Jovanovic, „Indomethacin depresses prostaglandin F2 alpha-induced contraction in guinea-pig uterine artery with both intact and denuded endothelium", Prostaglandins, 1997, 53, 6.

ИЗВОР: Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБОВИЋИ

ГРБОВИЋИ, оборкнезови и војводе из Првог српског устанка који су, са седиштем у Мратишићу, управљали Колубарском кнежином Ваљевске нахије. Судећи по турским пореским књигама (дефтерима) били су бератлијски кнезови, са званичном потврдом звања издатом од султана, као и с одређеним привилегијама. Потичу од Никшићког племена из Драговољића, и међу првима су се доселили у ваљевски крај. Оснивач породице је оборкнез Никола Г. (Мратишић, крај Ваљева, ? -- ?, 1806), активан учесник у организацији унутрашње кнежинске самопуправе и народне војске у доба спровођења повластица од 1793/94. и 1796, као и у борбама против покушаја Пазван-оглуа да завлада београдским пашалуком. Стицајем срећних околности избегао је погибију 1804. током сече кнезова. Био је устанички делегат у преговорима 1804. с Бећир-пашом. Од самог почетка прикључио се устанку и са сином Милованом организовао је војску у својој кнежини. Учествовао је у бојевима код Ужица, Сокола и Шапца, у ослобођењу Ваљева и у првим борбама око Београда. Промрзао приликом заузимања Београда 1806, разболео се и по повратку кући је умро. Имао је три сина, Стевана, Милована и Радована. Заслугом кнеза Николе и његовог сина Стевана, 1802. сазидана је крчмарска црква, а потоњи војвода Петар Николајевић Молер у њој је осликао икону Светог Луке, фрескопис куполе и поткуполног простора. Стеван (Мратишић, ? -- ?), протојереј, најстарији син кнеза Николе, старешина Колубараца после очеве смрти. Водио је Колубарце у мање бојеве, али се убрзо разболео и умро. Наследио га је млађи брат Милован (Мратишић, ? -- 1808), средњи син кнеза Николе. Остарелом оцу пре Устанка помагао је у вођењу кнежинских послова и учествовао је у борбама против Пазван-оглуа. Од почетка Устанка налазио се на челу војске Колубарске кнежине. Учествовао је у ослобођењу Ваљева, у опсади Београда (1804) и у борбама на Дрини, где се посебно истакао у биткама вођеним 1806 (Чучуге, Братачић). Војевао је у борбама за Ужице, Смедерево, Пожаревац, Шабац, Лозницу и Сокол, где се разболео и убрзо потом је умро. Његов положај преузео је најмлађи брат Радован (Мратишић, ? -- 1832), који је 1811. потврђен за војводу Колубарске кнежине, када је добио 66 села на управу. Борио се у биткама код Шапца, Лознице и Сокола. Од 1809. до 1813. учествовао је у сукобима на Дрини, а у периоду релативног затишја био је један од заповедника шанца на Ражњу. У време пропасти Устанка (1813) избегао је у Срем, а потом се вратио у Србију и узео је учешћа у биткама у Другом српском устанку, али је убрзо потом маргинализован. Лука (Мратишић, ? -- 1864), војвода у Другом српском устанку, син је Радована Г. Постављен је 1839. за кмета у Мратишићу. Борио се заједно с оцем и браћом код Ваљева, на Баурићу и код Дубља. Током владавине кнеза Милоша био је потиснут, па се бавио трговином.

ЛИТЕРАТУРА: Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Бг 1848; Деловодни протокол писама проте М. Ненадовића, о ратовању крај Дрине 1811, 1812. и 1813, Бг 1861; Мемоари М. Ненадовића, Бг 1867; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Бг 1888; И. Стојшић, „Једна заборављена породица", у: Наша нахија, Бг 1926; Р. Тричковић, „Порекло Ненадовића", у: Прота Матеја Ненадовић и његово доба, Бг 1985.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Грбовник

Грбовник (енг. armorial; нем. Wappen-buch), зборник, односно збирка грбова. Најстарији рукописни и сликани г., настали у ХIII в. у западној Eвропи, били су у форми свитака, а касније су били коричени и као књиге. Грбови су у њима могли бити сакупљени и организовани на основу неког посебног догађаја (сабора, похода или турнира), институционално (чланови неког витешког реда), тематски, регионално итд. Од XV в. појављују се и штампани г. Г. треба разликовати од грбовнице која је повеља о додели грба титулару. Нису познати српски средњовековни г., а српски грбови у западноевропским г. позног средњег века веома су ретки.

За српску хералдику веома су важни рукописни илирски г. Име „илирски" дугују погрешном уверењу из XVI в. да су сви јужнословенски народи наследници палеобалканских Илира. Илирски г. су се појавили у Приморју, Италији, Шпанији и Аустрији крајем XVI и почетком XVII в. Ти г. садрже српске и друге јужнословенске владарске, земаљске и породичне грбове. Илирска хералдика је у тесној вези с личним и политичким амбицијама шпанског адмирала дон Педра (Петра) Охмучевића Гргурића, пореклом из Сланог код Дубровника. Читав покрет илирске хералдике, међутим, има ширу политичку и идеолошку основу. Међу ученијим људима Далмације, Дубровника и Боке которске, почео се у ХVI в. развијати духовни и политички „словински" покрет прожет јужнословенским родољубљем и преурањеном надом у скору пропаст Османског царства. Иако настао у духовном крилу католичке цркве, овај покрет је своју историјску основу нашао у средњовековној државности српских земаља и епској традицији о српским велможама, јунацима, слави и богатству некадашњег словенског света.

Дон Педро Охмучевић, шпански адмирал, желео је да покаже своје наводно старо и разгранато племенито порекло, а пошто није могао да прибави аутентичне доказе, послужио се фиктивним родословима и документима. Године 1595, ако не и раније, појавио се тако г. са преко 150 грбова који приказују славу и моћ некадашњег Душановог царства, али и старо и племенито порекло дон Педра, као и његових стварних и тобожњих предака и рођака. Познато је преко 20 различитих копија, данас изгубљеног „оригинала", односно протографа Охмучевићевог г. Неки од тих г. преписивани су доцније за потребе млађих грана породице Охмучевић, али већина других настала је да би прославила какав други род или као резултат одређене политичке пропаганде. Најстарији познати илирски г. с краја XVI и почетка XVII в. су: Г. Коренића Неорића (Национална и свеучилишна књижница у Загребу); *Тасовчићев **г. ***и Београдски г. II (Музеј примењене уметности у Београду); *Лондонски **г. ***(Друштво антиквара у Лондону); *Берлински **г. ***(Немачка државна библиотека у Берлину), *Алтанов **г. ***(Универзитетска библиотека у Болоњи) и *Палинићев **г. ***(Архив ХАЗУ, Загреб). Међу позније преписе из XVII и XVIII в. спадају и *Скоројевићев **г. ***(Дворска библиотека у Бечу), *Београдски **г. ***(некада у Народној библиотеци у Београду, изгорео 1941), *Фојнички **г. ***(Фрањевачки самостан Св. Духа у Фојници), Оловски г. (Универзитетска библиотека у Болоњи) и Вукославићев или *Борелијев **г. ***(приватна збирка).

Сви илирски г. имају сличан садржај. На насловној страни се истиче да је рукопис препис старог г. са Свете Горе који је саставио „Бан од цимерја", тј. херолд цара Душана. Потом следи преглед садржаја, а онда слике заштитника и светаца. Иза ових нижу се грбови у строго хијерархизованом поретку: грб цара Стефана (Душана), који је заправо композитни грб „илирских", тј. јужнословенских земаља: Македоније, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке, Приморја и Хума. После грба цара Душана следе грбови наведених земаља, као и „Илирије", а иза тога династички и породични грбови. На првом месту међу њима су владарске династије и истакнуте властеоске породице. Ту су краљевске породице (Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Котроманићи), као и владарске и великашке породице чија су имена у XVI и XVII в. била запамћена и позната (Хребељановићи, Бранковићи, Црнојевићи, Балшићи, Косаче, Хрвојевићи, Јабланићи, Војновићи). Охмучевићев грб је на истакнутом месту, одмах после највећег племства, а ту су и грбови његових рођака и предака. Највећу групу породица у г. представља босанско и хумско племство, породице које се везују за јадранско залеђе (Пољица), као и влашка братства, катуни и родови, углавном из Херцеговине. Србија и Зета су представљене само најпознатијим династијама и породицама. У г. су и знамења легендарног племства, познатог из народне епске традиције.

Поређење илирских г. с аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким средњовековним изворима показује да ови зборници садрже доста аутентичних хералдичких елемената. Ипак, многи грбови у њима су у потпуности или бар делимично измишљени. Могло би се закључити да је аутор Охмучевићевог г. знао доста аутентичних грбова, а да је оно што му је недостајало измишљао, допуњавао и мењао према сопственом нахођењу. Илирски г., још од XVII в. па до данас, упркос сумњивој аутентичности, сматрани су важним генеалошким и хералдичким документима. Многе породице су се позивале на податке из илирских хералдичких зборника када су потраживале своја истинска или, чешће, тобожња, древна наследна права, титуле и феуде. Грбови из илирских г. прецртавани су и прештампавани у књигама важним за национални идентитет јужнословенских народа, као што су Краљевство Словена Мавра Орбина (1601) или Стематографија или нацрт, опис и обнова илирских грбова Павла Ритера Витезовића (1701). Важан штампани г. је и Стематографија, изображеније оружиј илирических Христофора Жефаровића, објављена 1741, односно, прецртана и допуњена Витезовићева Стематографија, преведена на српски. Бакрорезе је израдио бечки гравер Тома Месмер, а Жефаровић је Стематографију посветио патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Жефаровић и патријарх Арсеније IV искористили су Витезовићев предложак да промовишу свој верски, национални и политички програм. Жефаровићева Стематографија имала је огроман утицај на национални, духовни и политички покрет Срба у Угарској у другој половини XVIII и почетком XIX в. Грбови и ликови светитеља из Жефаровићеве Стематографије били су предложак за хералдичка знамења и заставе српских устаника 1804.

литература: А. Соловјев, „Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић", ГСНД, 1933, 12; А. Соловјев, „Приноси за босанску и илирску хералдику", ГЗМС, 1954, 9; M. Pastoreau, „Typologie des armoriaux médiévaux", Cahiers du Léopard d'Or, 8, Les armoriaux médiévaux, Paris 1998; С. Рудић, Властела илирског грбовника, Бг 2006; Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; А. Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Бг 2010.

А. Палавестра

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРБОРЕЗИ

ГРБОРЕЗИ, село у околини Ливна са средњовековном некрополом на локалитету Мраморје. Очувано је 86 стећака доста грубо клесаних. Већина их је у облику сандука али има и аморфних. За неке стећке употребљене су и античке сполије. Приликом археолошких истраживања откривено је 265 гробова са преко 350 сахрањених. Претежно су из раздобља XIII и XIV в., али има и старијих. Гробне конструкције су готово по правилу биле у виду сандука од танких камених плоча. У знатном броју гробова откривени су прилози -- наушнице, огрлице, дијадеме, прстење, запони за појасеве, копче, дугмад и украсне игле. У питању су врло квалитетне израђевине претежно од сребра и бронзе, али има и златних. Откривено је и око 30 новчића који готово сви потичу из ковница италијанских градова. Судећи према богатству прилога закључено је да су се на овој некрополи сахрањивали припадници вишег друштвеног сталежа.

Литература: Ш. Бешлагић, Грборези, Сар. 1964.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГЕТЕГ

ГРГЕТЕГ, манастир на југоисточној падини Фрушке горе. Главна манастирска црква посвећена је Св. Николи, а слава је Пренос моштију Св. Николе 22. (9) маја. По предању, постанак манастира приписује се деспоту Вуку Гргуревићу, познатом као Змај Огњени Вук, који је 1471. подигао манастир у намери да ту смести посмртне остатке свог ослепљеног оца деспота Гргура упокојеног 1459. као хиландарског монаха Германа.

Историја манастира. Први поуздани подаци о манастиру потичу из XVI в., из времена након османских освајања. Сам манастир назива се Гргета (Гргата) и Гргетик (Гргатик), лоциран крај вароши Нерадина. Из турских катастарских пописа сазнају се феудалне дажбине манастира, најраније из 1546, а потом и из 1566/67, 1578. и 1588‒1595. Износ дажбина и њихов стални пораст до 500 акчи годишње сведоче о привредном расту манастира, као и о његовој величини. Османске судске исправе из 1626, 1652. и 1659. такође помињу Г. Међу страдалим фрушкогорским манастирима у аустријско-турском рату (1683--1699) налази се и Г.

Запустели манастир даровао је цар Леополд I повељом 21. VIII 1691. јенопољском епископу Исаији Ђаковићу, са манастирским поседом, као и селом Нерадин и пустаром Банковци. Заслугом владике Исаије манастир је обновљен, мада нема прецизних података шта је та обнова обу-хватила. Исаија Ђаковић такође је добио и привилегију „мажарске канцеларије" 21. IX 1706. да се код манастира два пута годишње одржавају сајмови, на Ивањдан, као и о манастирској слави, летњем Св. Николи. Поставши 1708. митрополитом новоосноване Крушедолске митрополије, Ђаковић проглашава Г. митрополитским добром, односно ставропигијалном лавром крушедолских, а потом карловачких митрополита. Г. је 1739. примио калуђере из манастира Сланца по његовом пустошењу, који су са собом донели утвари, одежде и књиге. Исте године пренете су на чување у Г. и престоне иконе из београдске митрополијске цркве.

Радови на манастиру завршени су за време карловачког митрополита Викентија Поповића (1713--1725). На основу податка да је 1719. оближње Хопово позајмило шиндру, сазнаје се да су те године вршени кровни радови на старој цркви или конацима. Опис манастира забележен 1753. пружа увид у завршни изглед обновљене цркве. Обимни зидови били су израђени од камена, засведене површине од опеке, док је црква у целини била окречена. Дужина грађевине износила је око 15,36 м, ширина између певница око 7,68 м, ширина у припрати око 4,40 м, док је висина цркве била око 3,84 м. Над певницама полукружног облика налазило се омање кубе са шест прозора, покривено шиндром, као и кров цркве. У цркви је био дрвени иконостас, са престоним иконама Христа и Богородице, затим редом који чине икона „моление" и 12 апостола, док се на врху налазио крст са Распећем, „мајсторие сербске". Са западне стране цркву је завршавао трем, дужине око 1,92 м, у доњем делу озидан, док је остатак био од дрвене грађе. У опису је забележен и звоник са два звона, у непосредној близини или у склопу конака, зидан каменом и опеком, висине око 7,68 м. У истом опису манастира помињу се и зграде конака, обнављане за време архиепископа Исаије Ђаковића и Викентија Поповића. Митрополит Викентије Поповић манастиру је 1713. поклонио јеванђеље које је патријарх Арсеније Чарнојевић купио 1698. у Сентандреји.

Манастир са црквом изнова је обнављан залагањем митрополита Павла Ненадовића (1749--1768). Његовом заслугом пренета је из Шиклеуша 1756. чудотворна икона Богородице и постављена у манастирској цркви. Обнова Г. започета је најпре радом на манастирским конацима. Уз постојеће старије конаке на јужној страни, тада су саграђене зграде конака на западној, северној и делу источне стране (1751--1753), заједно са економским зградама. Поједини радови су извођени и 1756, док је источно крило ћелија довршено 1760, убележено је на камену изнад главног манастирског улаза. Укључујући радове и доградње из 1763. и 1766, манастирске зграде су добиле свој данашњи четворострани облик. Постепено до краја XVIII в. и првих деценија XIX в. висине спратова и кровних површина конака су изједначене, а фасаде усаглашене.

Након рада на конацима, са градњом нове цркве започело се 1767, када је упућен захтев манастирима Фрушке горе да пошаљу кола за превоз грађе за храм. Изградња цркве у потпуности је завршена 1771, у време митрополита Јована Георгијевића (1769--1773). У спомен рада у олтару испод проскомидије постављена је мермерна плоча са грбом Карловачке митрополије и поменом митрополита Јована, као и 1770. годином. Исти митрополит довршио је и остале манастирске зграде. О крајњем изгледу новоподигнуте цркве дају податке ликовни прикази манастира из XIX в., посебно Хуга Хецендорфа из 1828. и Михаела Троха из периода 1837‒1841. Стару цркву заменила је једнобродна грађевина, са осмостраним кубетом и високим звоником на западној страни. Кров цркве је двоводан, док су кубе и звоник покривени високим лименим завршецима барокног изгледа. Фотографија унутрашњости с краја XIX в. показује правоугаоне певничке просторе, бачвасти свод и кубе изнутра кружног облика, као и велику полукружну апсиду са полукалотом, која садржи три мања усечена свода.

По изградњи цркве, за време митрополита Јована Георгијевића сазидана је нова олтарска преграда са декорацијом у штуку, на којој је припремљена и подлога за сликарске радове. Само осликавање иконостаса урађено је у време митрополита Вићентија Јовановића Видака (1774--1780). Радови на иконостасу поверени су 1774. Јакову Орфелину, тадашњем свршеном ђаку Бечке академије, који ће осликавање завршити до краја наредне године. Иконостас је припадао типу зидане високе олтарске преграде, подељен на две зоне, међусобно одвојене таласастом траком са исписаним текстом. Прва зона садржала је престоне иконе, као и царске и бочне двери, док је изнад царских двери био медаљон са Тајном вечером. Горња зона састојала се од тематских група у медаљонима, уоквирених и међусобно повезаних рококо декорацијом у штуку. У средишту се налазио велики медаљон са Св. Тројицом, окружен са пет медаљона са композицијама празника. Изнад централног дела било је лучно постављено 12 медаљона са сценама празника и, вероватно, чуда Христових. Бочно су били вертикални низови мањих медаљона распоређених у форми крста, осликани фигурама Христових предака, односно Лозом Јесејевом, што је изузетна појава ове теме у иконографском репертоару друге половине XVIII в. Завршетак иконостаса чинили су медаљони са сценама Христових мука, а изнад њих је био велики крст са медаљонима Богородице и Св. Јована Богослова. По распореду и тематском садржају, као и решењима штуко декорације, иконостас Г. понављао је умногоме решење иконостаса капеле у епископској резиденцији у Вршцу, урађеног за време епископа Јована Георгијевића, те се њему приписују идејна замисао и иконографски репертоар гргетешког иконостаса.

Непосредно након велике обнове дошло је накратко и до укидања манастира. По одобрењу Марије Терезије Г. је укинут, а манастирски приходи, односно села Нерадин и пустаре Банковци, уступљени су митрополиту Вићентију Јовановићу Видаку. Упркос оклевању митрополита да изврши заповест о укидању, као и молби манастира и става Синода Карловачке митрополије, калуђери су ипак расељени у околне манастире након што је то 13. II 1777. по трећи пут наређено царским декретом. Одлука је у потоњем времену преиначена, те митрополит даје извештај 22. VI 1778. да је у поново успостављен манастир увео калуђере, док је манастир реституисан царском декларацијом 16. VII 1779, уз одлуку да се митрополиту годишње исплаћује сума из државне касе уместо прихода Нерадина и Банковаца. Од овог времена манастир је имао свог настојатеља. У време првог настојатеља Кирила Живковића живописана је 1780. манастирска трпезарија, и то прилогом господара Стефана Рашковића из Великог Бечкерека. У потоњем времену и унутрашњост главне цркве била је осликавана. Уговор је био сачињен са карловачким сликаром Георгијем Бакаловићем 21. X 1829. Постоји и навод да су иконостас хорске капеле при цркви 1836. сликали Георгије Бакаловић и Димитрије Ђурковић.

Велик пожар задесио је манастир 1841. Штета је нанета и у земљотресу 1880, након чега су 1885. вршене оправке. Такође, фотографија манастира с краја XIX в. показује да су до тог времена, над кубетом и звоником цркве, барокне декоративне капе замењене једноставним пирамидалним покривачима. Земљотрес и подлокани темељни зидови изазвали су слегање цркве, те је крајем XIX в. она обновљена у време управе архимандрита Илариона Руварца (1874--1905). Године 1893. састављен је акт којим се констатује стање цркве, односно угроженост здања растресеним кубетом. Архимандрит је ангажовао архитекту Владимира Николића ради утврђивања степена оштећења, као и за израду пројекта обнове кубета и предрачуна радова. До јуна 1894. кубе на цркви је порушено због нестабилности. Обнова манастира са реконструкцијом цркве започета је 1898, да би свечано освећење завршене цркве било 10. VI 1901. Аутор пројекта целовите обнове манастира био је архитекта Херман Боле. Његове интервенције знатно су измениле изглед црквене грађевине, али је конструктивни склоп остао исти, изузев кубета које није поново изграђено. У обнови се добио крајњи изглед цркве као једнобродне грађевине, са правоугаоним певницама и полукружном апсидом засведеном полукалотом. Брод је подељен на три травеја, са пиластрима који прихватају подужне и попречне лукове, док је сваки травеј засведен слепом калотом. Уместо галерије над припратом, начињен је знатно ужи простор зимске капеле, која из првог спрата звоника улази у простор цркве, а чији се полукружни завршетак ослања на два пара стубаца. Нова кровна конструкција урађена је са ублаженим нагибом и висином, док је покривач од бакарног лима. Зидови над правоугаоним певницама повишени су и завршени тимпанонима. Над звоником је начињена виша дрвена конструкција, са страницама завршеним тимпанонима. Тек у каснијим обновама биће враћена некадашња барокна капа звоника. Прозорски отвори цркве су проширени и преграђени витражима. Фасадне површине храма су такође знатно измењене, а декорација урађена уз помоћ пластике у малтеру. Прозори су украшени стубићима, као и лучном декорацијом која прати горњи облик, док су певнички прозори завршени троугаоним тимпаноном. Профилација поткровног венца је измењена, а прати га аркадни низ испод којег су распоређене мале конзоле. И зграде конака су обновљене, са фасадном декорацијом усклађеном са црквом. Приликом ових радова, у великој трпезарији северног конака уништене су зидне слике из 1780.

Зидани иконостас Јакова Орфелина је у обнови потпуно уклоњен, од чега су сачуване само споредне престоне иконе Св. Николе и Св. Јована. Године 1900. био је довршен нови иконостас, рађен по нацрту Хермана Болеа у историцистичком духу. Високу олтарску преграду од истарског мермера и кованог гвожђа израдили су мајстори из Загреба. Сликарске радове за иконостас извео је Урош Предић. До свечаног освећења цркве 1901. били су већим делом готови, да би до идуће године биле довршене све иконе. Тематски репертоар иконостаса је сведен, са истицањем појединих празничних сцена и светитељских фигура. Прву зону чине царске двери са Благовестима, као и бочне двери са Св. Стефаном и арханђелом Михаилом, а које окружују по три медаљона са попрсјима светитеља. Средиште друге зоне чини икона Тајне вечере, поред које су иконе Исуса Христа и Богородице са Христом, као и Св. Јована Претече и Св. Николе. Трећу зону чини средишња представа Св. Тројице, фланкирана иконама Васкрса и Рођења Христовог, са омањим Распећем на врху. Урош Предић је за хорску галерију 1904. урадио још десет икона. Oко 1911. Пјер Крижанић је осликао нови иконостас хорске капеле, чије су иконе нестале крајем II светског рата. Манастир је тада јако страдао, миниран му је торањ и срушен западни свод, а конаци делом порушени. У послератном периоду веће оправке изведене су 1950 (1953) и 1965--1966, као и 1987‒1988. Од драгоцености у манастиру се чувао епитрахиљ Јелене Црнојевић (1533), гравира Св. Николе Христофора Жефаровића (1746), икона Христос пред Пилатом Ђуре Јакшића (1856), као и портрети архимандрита Павела Хаџића (1811) и митрополита Стефана Стратимировића (1820) Павела Ђурковића.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира 1753. год., Ср. Карловци 1903; Б. Стрика, Српске задужбине: фрушкогорски манастири, Зг 1927; Архитектура фрушкогорских манастира: касносредњовековне црквене грађевине, Н. Сад 1984; С. Бакић, „Наслеђе еклектичког историцизма на градитељском ткиву манастира Гргетег", ГПСКВ, 1988, 15; Манастир Гргетег: прилози монографији, Н. Сад 1990; Н. Срећков, „Нови подаци о рушењу кубета цркве манастира Гргетег", Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1990; О. Милановић Јовић, П. Момировић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1990; В. Матић, Манастир Гргетег, Н. Сад 2008.

И. Ћировић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГЕТЕШКО ВЛАСТЕЛИНСТВО

ГРГЕТЕШКО ВЛАСТЕЛИНСТВО, посед који је цар Леополд I 1691. даровао архимандриту гргетешком и епископу јенопољском Исаији Ђаковићу за његове заслуге за Хабзбуршку монархију. У службеним пописима обично је називано властелинство Нерадин. Село Нерадин са пустоселином Банковци додељенo je епископу и његовим наследницима заувек (jure perpetuo) и неопозиво (irrevocabiliter) а у истој дипломи признао је владар јенопољског епископа за старешину запустелог манастира Гргетег и потврдио манастиру право на његов некадашњи посед. Када је на сабору у Крушедолу 1708. изабран за митрополита -- архиепископа Срба у Хабзбуршкој монархији -- Исаија Ђаковић затражио је од владара, између осталог, да потврди његово право да и даље управља манастиром Гргетег и ужива посед Нерадин са Банковцима. Исто право тражио је и за своје наследнике на митрополитској столици. Његов захтев је прихваћен, па је Гргетег све до последњих деценија XVIII в. био митрополитско-архиепископски манастир, а властелинство Нерадин са Банковцима феудални посед митрополита. Патријарх Арсеније IV Јовановић (1724--1748), нашавши се на челу Карловачке митрополије, одрекао се свог права у корист гргетешког манастирског братства, али је његово решење на предлог митрополита Павла Ненадовића опозвано одлуком Синода 1750, јер се стало на становиште да патријархова „патента" није била правно утемељена. Када је у време терезијанских црквених реформи запретила опасност да манастир Гргетег буде укинут, митрополит Вићентије Јовановић Видак био је 1778. принуђен да се одрекнe управе над њим и да властелинство Нерадин са Банковцима препусти манастиру како би он имао одговарајуће приходе за издржавање братства, што је био услов да се избегне његово укидање. Пошто су тиме митрополитски приходи били смањени, царица Марија Терезија је решила да митрополитима компензује тај губитак сталном годишњом дотацијом у износу од 5.000 форинти. Захваљујући томе Гргетег је по свом статусу изједначен са осталим манастирима у Сремској епархији али се од њих разликовао по томе што је једини до укидања кметства 1848. поседовао властелинство и своје кметове. Манастирски посед састојао се од две целине -- некадашњих манастирских земљишта са прњавором Гргетег и пустаром Банковци (алодијум у пуној својини манастирског братства) и „Хершафт селa Нерадин", којем је манастир био земљишни господар (dominus terrestris). Сва обрадива земљишта у атару Нерадина била су подељена сељацима у посед (сесије), док су шуме и сеоски пашњаци препуштени сеоској заједници на уживање на основу одредаба урбара Марије Терезије из 1756. За коришћење сесионалних земљишта сељаци-кметови били су дужни, сразмерно величини свог поседа, да дају манастиру од једне пуне сесије три форинте земљарине и да работају на манастирском алодију 48 дана годишње. Постојала је могућност да се откупе од работе са десет крајцара по дану. Нерадински сељаци у погледу својих обавеза према манастиру као властелинству били су у много повољнијем положају од манастирских прњавораца у селу Гргетег. Због мало обрадивих површина, број сесија у Нерадину није се битније мењао -- почетком XVIII в. било их је 24, а 27,87 приликом укидања кметства 1848. Број сељачких домаћинстава растао је много динамичније -- 1702. било их је у селу 50 (24 сесиналиста и 26 инквилина), а 1848. чак 185 (134 сесионалиста и 51 инквилина). Сељачки поседи на властелинству били су мали (око 1/5 сесије) па је сеоска заједница узимала у закуп од манастира и пустару Банковци.

ИЗВОРИ: Архив Хрватске, Acta urbarialia et conscriptiones bonorum, протокол бр. 3; Т. Смичиклас, Двијестогодишњица ослобођења Славоније. Други дио: Споменици о Славонији у XVII вијеку (1640--1702), Зг 1891; Д. Руварац, Опис фрушкогорских манастира 1753. год., Ср. Карловци 1903; Ш. Поповић, „Попис имања ријечке, вараждинске, пожешке и осијечке жупаније, те илочког и румског котара (Српска војводина) у доба укидања феудалних односа", Радови Завода за хрватску повијест, 1966, 29; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, III, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, „Манастир Гргетег у XVIII веку", ЗМСЛУ, 1988, 24; С. Гавриловић, „Исаија Ђаковић, архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски", ЗМСИ, 2006, 74.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГЕЧ

ГРГЕЧ, бандар (Perca fluviatilis), слатководна риба из породице Percidae, која се може наћи и у бракичној води Балтичког мора. Њена просечна дужина износи 25 цм, а максимална 60 цм. Достиже највећу тежину од 4,8 кг и старост до 22 године. Живи на дубинама до 30 м. Распрострањена је у Европи и Азији. Интродукована је и у воде Аустралије, Новог Зеланда и јужне Африке. Тело је високо, мало бочно спљоштено, леђа су жутозелена до тамнозелена, бокови са 5--8 црних вертикалних пруга. Крљушт јој је ситна, уста велика са оштрим, ситним зубима. Има два јасно одвојена леђна пераја. Трбушнo, анално и репно пераје је наранџасто до јаркоцрвено. У Србији живи у водама Црноморског и Егејског слива, у низијским рекама и језерима са густом вегетацијом и песковито-муљевитим дном. Млади примерци се хране ситним, а одрасли крупним бескичмењацима и мањим рибама. Полну зрелост достиже са 1--4 године. Мрести се углавном од априла до јуна. Икру полаже у дугим белим тракама на водене биљке или потопљене гране. Лови се у комерцијалном риболову, а врло је цењена врста и у спортском риболову.

ЛИТЕРАТУРА: M. Kottelat, J. Freyhof, Handbook of European freshwater fishes, Cornol 2007.

Ј. Крпо Ћетковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГИН, Анте

ГРГИН, Анте, кларинетиста, композитор, универзитетски професор (Каштел Нови, Далмација, 3. XII 1945). Дипломирао (1969) и магистрирао (1972) кларинет на Музичкој академији у Београду, у класи Бруна Бруна. На његов развој утицали су и кларинетисти Миленко Стефановић и Јосип Бискуповић. Солистичку каријеру започео је 1966, када је са Београдском филхармонијом извео Es-dur концерт К. М. Вебера. Учествовао је на престижним интернационалним такмичењима у Женеви, Прагу, Минхену, Београду (Jeunesses musicales, 1971, друга награда). Делује као истакнути солиста, камерни музичар и соло кларинетиста Београдске филхармоније. Наступао је са многим оркестрима у земљи и иностранству (Француска, Швајцарска, Италија, Мађарска, Чехословачка, Русија, Белорусија, Кина), а као солиста и камерни музичар гостовао је и на многим фестивалима у земљи (БЕМУС, Мокрањчеви дани, Мермер и звуци и др.). Био је члан жирија Међународног такмичења Jeunesses musicales. Члан је Aнсамбла за нову музику. Аутор је многобројних дела за кларинет (више соната, варијација и Кончертино за кларинет и клавир, три каприча за соло кларинет, квинтет кларинета Асоцијације...), али и за гудачке и друге дувачке инструменте (Балада, Мала прича, Лаура). Његов музички језик одређен је слободном формом, елементима симфонизираног џеза, евергрин хармонијамa, фолклорном ритмиком балканског поднебља и наглашене је мелодиозности. Међу извођачима његових композиција су и светски познати музичари (Ирена Графенауер, Мате Бекавац). Био је наставник кларинета (редовни професор од 2001) и шеф Катедре за дувачке инструменте (од 2002. до 2014. када је пензионисан) на Факултету музичке уметности у Београду. Предавао је кларинет и на Факултету уметности у Нишу. Добитник је више признања за извођачки и педагошки рад међу којима је и Награда за животно дело Удружења музичких уметника Србије (2011).

ИЗВОР: М. Шеховић, „Лепо пева кларинет. Четири деценије уметности Анте Гргина", Политика, 8. XII 2006.

С. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУР ГОЛУБИЋ

ГРГУР ГОЛУБИЋ, кесар (? -- ?). Један од првих носилаца високог византијског достојанства које је у српској држави додељивано након проглашења царства. О његовом угледу речито сведочи чињеница да се налазио на списку утицајних личности којима се папа Климент VI писмено обраћао марта 1347, поводом покушаја остварења уније српске са римокатоличком црквом. Кесар је овде наведен одмах иза протовестијара Николе Буће, једног од најближих сарадника цара Стефана Душана. У Светоарханђелској хрисовуљи (1348) забележено је да је царевој главној задужбини кесар приложио једног човека који је манастир код Призрена требало да опскрбљује лисичјим крзнима. Постао је дародавац и Цркве Светог Николе у Барију, којој је послао скупоцене црквене ствари, што говори о његовим материјалним могућностима. Изгледа да је био и ктитор Цркве Свете Богородице у Зауму код Охрида, о чему сведочи натпис на грчком језику који се датира у 1361, што би могло да упућује да су се у том крају налазили и његови поседи. Поред кесара, постојала је по свој прилици још једна истоимена личност. Кнез Иван Голубић је са својим братом Гргуром учествовао у преговорима који су довели до склапања мира између кнеза Војислава Војиновића и Дубровника, 22. VIII 1362. у Оногошту (данас Никшић). Током преговора браћа су добила дубровачко грађанство. Након више од три године, 6. XII 1365, Гргур је као изасланик цара Стефана Уроша примио у Дубровнику Светодмитарски доходак и том приликом је забележен са кнежевском титулом. Према новијим научним истраживањима изражено је мишљење да није оправдано поистовећивати ове две личности, при чему не треба искључивати могућност да су оне биле повезане родбинским везама.

Извори: A. Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia, I, Roma 1859; Monumenta Ragusina. Libri Reformationum, III, Zagrabiae 1895; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Бг 2003.

Литература: Ђ. Сп. Радојичић, „Ко је подигао манастир Заум?", Историјски преглед, 1954, 1; К. Јиречек, „Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани", Зборник Константина Јиречека, I, Бг 1959; Б. Ферјанчић, „Севастократори и кесари у Српском царству", ЗФФБ, 1970, 11, 1; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 1989; М. Шуица, „О кесару Гргуру", ЗРВИ, 1995, 34; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУР МИЛАТОВИЋ

ГРГУР МИЛАТОВИЋ, војвода (?, друга половина XIV в. -- ?, после 1407). Син тепчије Милата, чији су поседи били у долини Неретве у суседству трга Дријева. Са млађим братом је 1391. добио дубровачко грађанство. Док је био у служби краља Дабише и краљице Јелене Грубе носио је титулу кнеза. Он је 1397. као изасланик босанске краљице у Дубровнику примио светодмитарски доходак. Учествовао је 1403. у рату између Босне и Дубровника. Пре 1407. добио је титулу војводе, а касније се више не помиње у изворима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; М. Динић, Из српске историје средњег века, Бг 2003.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУР НИКОЛИЋ

ГРГУР НИКОЛИЋ, властелин, кнез (? -- ?, VII 1436). Син Вукосава Николића којег је и наследио 1403. Поред поседа у Попову, имао је поседе и у суседству Стона па је увео царину на Маслини код Стона и због ње се годинама спорио са Дубровчанима. Од 1414. наплаћивао је могориш као старешина породице и то је чинио до смрти. По налогу краља Остоје 1418. је уклонио царину испред Стона, на Заблатку. После 1418. у борбама око босанске круне подржавао је Стефана Остојића. Власт Косача признавао је до 1417, а поново је постао њихов вазал 1420. У време Конавоског рата (1430--1432) Сандаљ Хранић му није дозволио да ступи у најамничку службу код Дубровчана. Са Дубровчанима је 1429. водио спор око гаја у селу Орахови Дол. Од Дубровчана је 1435. тражио уточиште бежећи пред Турцима. Последњи пут се помиње јула 1436. Имао је синове Вука и Вукашина.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачки трибути", Глас СКА 1935, 168; С. Ћирковић, Стефан Вукчић Косача и његово доба, Бг 1964; М. Динић, Хумско--требињска властела, Бг 1967; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУР ПОПОВИЋ

ГРГУР ПОПОВИЋ, племић (?, прва половина XV в. -- ?, после 1477). После турског заузимања Србије 1459. прешао је у Угарску и био је у служби Емерика Запоље, „губернатора Босне", у време владе краља Матије Корвина (1458--1490). Долазио је неколико пута у Дубровник. Посланик царице Маре, кћерке деспота Ђурђа Бранковића, примио је у марту 1462. у Дубровнику депозит београдског митрополита Григорија „у присуству племића Гргура Поповића" и још неких личности. Као Емериков амбасадор боравио је у Дубровнику 1465. Касније је радио за деспотицу Ангелину, супругу деспота Стефана Бранковића. Средином 1477, у време када је живела у фурланском Београду, јавила је млетачком Сенату, преко свога рођака Г., да неко одаје венецијанске тајне краљу Матији Корвину. Сенат је обећао богату награду и Ангелини и Г. ако открију име издајника. Није јасно да ли је исти Г. био одговоран за губитак града Комотина. Пошто га је деспотица Ангелина навела као рођака, може бити да је припадао породици Бранковић, међу чијим члановима је било често име Гргур. Вероватно је живео са Бранковићима у Срему после њиховог пресељења.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Н. Сад 1929; Историја српског народа, II, Бг 1982; М. Спремић, „Српски деспоти у Срему", Срем кроз векове. Слојеви култура Фрушке горе и Срема. Зборник радова, Бг--Беочин 2007.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУР СТИПАНИЋ (Стјепанић)

ГРГУР СТИПАНИЋ (Стјепанић), велики кнез босански (? -- ?). У сродству са властеоском породицом Хрватинића, вероватно брат кнеза Хрватина Стјепанића, кнеза Доњих Краја. Након што је допратио у Босну будућу супругу бана Стјепана II Котроманића, ћерку бугарског цара, босански владар му је повељом око 1329. поклонио у баштину три села у жупи Ненавиште (Јакеш, Модрич и Воловић) и два села у горњем току Велике Укрине (Растуша и Чечава). Сви наведени поседи налазили су се у „земљи" Усори. Поверљив задатак и висока титула коју је носио -- велики кнез босански -- указују на његову припадност највишем племству и најближим сарадницима босанског бана, као и да је део његових баштинских поседа био и у „земљи" Босни. Последњи помен овог великаша је 1357, када је са кнезом Гргуром Павловићем и Владиславом Павловићем предао градове Гребен (данас град Крупа) на Врбасу и Гламоч угарском краљу у замену за град Добра Кућа у Крижевачкој жупанији, североисточно од Дарувара. Његове породичне прилике нису познате, мада се на основу заједничког уживања баштине са Павловићима може претпоставити да није имао своје потомке.

Извори: G. Wenzel, Acta extera (Magyar diplomacziai emlekék az Anjoukorból), II, Budapest, 1874; L. Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, München--Leipzig 1914; Т. Смичиклас, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније, XII. 1351--1359, Зг 1914.

литература: М. Благојевић, „Северна граница босанске државе у XIV веку", у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Бг 1995; J. Мргић, „Жупе и насеља 'земље' Усоре", ЈИЧ, 2000, 1--2; Ј. Мргић Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Бг 2002; Т. Рибар, Западне стране у средњовјековној босанској држави, Бг 2010.

Ј. Мргић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУРЕВЦИ

ГРГУРЕВЦИ, село на јужној подгорини Фрушке горе, изнад леве стране потока Грабовац (слив Саве), на око 190 м н.в. Кроз насеље пролазе два локална пута који повезују неколико фрушкогорских села са општинским средиштeм Сремском Митровицом (18 км) и Румом (26 км). Зачетак села је вероватно у прњавору манастира Св. Гргура, који се први пут помиње 1247. Очувани су остаци његовог подрума. У време Турака овде је било седиште нахије. Успостављањем аустријске власти оно губи управне функције. Седамдесетих година XX в. усталила се депопулација која је број становника смањила за готово четвртину. Године 1971. било је 1.452, а 2011. 1.129 становника, од којих 94,6% Србa. У пољопривреди је радило 38,6% економски активног становништва. У околини села су имања пољопривредног комбината из Сремске Митровице, са пространим воћњацима и виноградима, и два мајурска насеља (Мутаљ и Врањаш). Највећи број становника, који раде у непољопривредним делатностима, запослен је у Сремској Митровици у државној управи, грађевинарству, трговини и прерађивачкој индустрији. Село чине три дугачке улице издужене у правцу долине потока. Попречне улице су кратке и са мало кућа. Изузетак је само она којом пролази друм. У њој су све јавне зграде (православна црква, дом културе, месна канцеларија, амбуланта), сем основне школе, која је у суседној улици.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, Бг 1950; С. Ћурчић, Насеља Срема -- географске карактеристике, Н. Сад 2001; С. Ћурчић и др., Општина Сремска Митровица -- географска монографија, Н. Сад 2002; С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, I, Срем, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУРИЋ ШИПКА, Сања

ГРГУРИЋ ШИПКА, Сања, хемичар, универзитетски професор (Београд, 28. VIII 1971). Студије хемије завршила је 1994. на Хемијском факултету у Београду. Магистарску тезу је одбранила 1998, а докторску дисертацију 2003. На истом факултету је почела да ради 1995. као стручни сарадник-приправник. Као добитник стипендије „Лизе Мајтнер" Аустријског научног фонда, 2005/2006. била је на постдокторским студијама на Универзитету у Бечу. За редовног професора ХФ у Београду изабрана је 2015. Предаје Општу хемију, Хемију биоeлеменaта и Бионеорганску хемију. Коаутор је Практикума из опште хемије (Бг 2008) и аутор уџбеника Хемија биоелемената (Бг 2014). Област научног интересовања je координациона хемија, а нарочито комплекси платине и рутенијума. Прва је у Србији започела истраживање органорутенијумских комплекса, који су показали изразиту цитотоксичност, тј. способност да оштете или униште ћелије или ткива, што је један од принципа лечења рака (коаутор, „Synthesis and in vitro anticancer activity of ruthenium-cymene complexes with cyclohexyl derivatives of ethylenediamine-N,N'-diacetate-type ligands" ChemMedChem., 2011, 6; коаутор, „Synthesis, X-ray structure and strong in vitro cytotoxicity of novel organoruthenium complexes", Journal of Organometalic Chemistry, 2014, 749). Учесник је више пројеката, а укључена је у сарадњу са истраживачким групама из Аустрије, Италије, Швајцарске, Француске. Обављала је дужност продекана за науку ХФ (2007−2010), а од 2012. шеф је Катедре за општу и неорганску хемију. Члан је Српског хемијског друштва.

ДЕЛА: коаутор, „Synthesis, characterization and cytotoxic activity of novel platinum(II) iodido complexes", Eurоpean Journal of Medical Chemistry, 2014, 82; коаутор, „Strong in vitro Cytotoxic Potential of New Ruthenium-Cymene Complexes", Organometallics, 2015, 34.

ИЗВОР: Архива Хемијског факултета у Београду.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУРОВА

ГРГУРОВА, Мара, глумица (Сомбор, 1846 -- Београд, 1897). Глумом је почела да се бави прикључивши се групи глумаца Српског народног позоришта са Јованом Ђорђевићем на челу, који су 1868. основали Народно позориште у Београду. Глумачку школу при НП завршила је 1870. После удаје 1871. престала је да се бави глумом. По мужевљевој смрти 1875, од 1876. до 1890. повремено је гостовала на сцени НП у Београду. Била је даровита глумица, пријатне појаве и добре дикције. Карактерисала ју је велика осећајност у глумачком изразу, па се истицала у драмама са сентименталним карактером. Улоге: Џесика (В. Шекспир, Млетачки трговац), Офелија (В. Шекспир, Хамлет), Меланија (Џ. Планч, Карло XII), Ема (Ж. Бајар, Краљица девојка), Кћи Геронтова (Ж. Б. П. Молијер, Силом лекар), Роза Мишон (А. Буржоа, Т. Баријер, Живот једне глумице), Мартина (Ф. Диманоар, А. Д'Енери, Дон Цезаре од Базана), Дора Кинелова (А. Е. Брахфогл, Нарцис), Ружица (Е. Сиглигети, Циганин), Херманса (Ш. Бирх Пфајфер, Добросрећница), Поликсена (А. Албини, Природа и уметност), Кнегиња од Еболи (Ф. Шилер, Дон Карлос), Анријета (Т. Баријер, А. Жем син, Јава у сну), Албертина (А. Мелак, Ни око шта), Марица (М. Јовановић, Краљева сеја), Катица (Ј. С. Поповић, Кир Јања), Видосава (Ј. Суботић, Херцег Владислав), Марија (К. Трифковић, Младост Доситеја Обрадовића), Ана (М. Цветић, Немања).

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

М. Лесковац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУРОВА АЛЕКСИЋ, Милка

ГРГУРОВА АЛЕКСИЋ, Милка, глумица, писац, преводилац (Сомбор, 14. II 1840 -- Београд, 25. III 1924). Основну школу и три разреда Женског завода за васпитање завршила је у Сомбору. У раду сомборске дилетантске дружине учествовала је 1862, a на позив Јована Ђорђевића крајем маја 1864. приступила je трупи Српског народног позоришта. Крајем јуна исте године у Винковцима, као Љубица у Мејрими Матије Бана, започела је блиставу глумачку каријеру. У СНП остала је до краја септембра 1868, када је са Ј. Ђорђевићем и десеторо колега прешла у тек основано Народно позориште у Београду. Ту је остала до 1902. када је на сопствени захтев пензионисана. Од београдске публике опростила се улогом маркизе Антоанете де Помпадур у трагедији Нарцис А. Е. Брахфогла. После тога наступила је још пет пута у представама аматерских позоришта и на добротворним приредбама. Одиграла је око 400 улога међу којима су и ликови десет Шекспирових јунакиња (Регана, Краљ Лир; Јулија, Ромео и Јулија; Дездемона, Отело; Катарина, Укроћена горопад; Волумнија, Кориолан; Порција, Млетачки трговац; Офелија и Гертруда, Хамлет; Леди Макбет, Макбет; Краљица Маргарита, Ричард III), што ни пре ни после ње није пошло за руком ниједној нашој драмској глумици. Истицала се ванредно лепом појавом, високим стасом, отменим држањем и гипким ходом. Снагом проницања у лик, пријатним гласом, узорном дикцијом, јасном артикулацијом и великом скалом осећања понела је титулу српске Саре Бернар и најбоље српске трагеткиње. За њу су драмски аутори писали дела (Матија Бан, Драгутин Илијћ, Никола Ђорић), а њена интерпретација насловне улоге у Скрибовој и Легувеовој Адријани Лекуврер, приликом гостовања у СНП 1884, била је повод за једну од најжешћих полемика о глуми у којој су учествовали истакнути српски и хрватски позоришни критичари и ствараоци. Никада није оспорена вест да је у лето 1871. на београдском Тркалишту због ње дошло до двобоја, срећом без последица, између тадашњег управника НП и министра просвете. Самоука, али најобразованија глумица свога времена, за потребе НП у Београду преводила је позоришне комаде са немачког и француског. Преводила је и приповетке, а од 1894, када је штампана прва њена приповетка, објављивала је у многим листовима, часописима, зборницима и споменицама приповетке, аутобиографску прозу, путописне прилоге и некрологе. Одликована је орденима Белог Орла V реда, Св. Саве III реда, Даниловим крстом IV реда и Крстом милосрђа (као болничарка у српско-турском рату). Важније улоге: Добрила (М. Бан, Добрила и Миленко), Мара (К. Оберњик, Ђурађ Бранковић), Ана, Милена (Ј. Суботић, Немања, Прехвала), Анђелија и Јевросима (Л. Костић, Максим Црнојевић), Божана (М. Цветић, Немања), Јелена (Л. Телечки, Последња деспотица смедеревска), Зорка и Краљица Марија (Ј. С. Поповић, Смрт Стефана Дечанског), Спасенија, Јелисавета (Ђ. Јакшић, Станоје Главаш, Јелисавета, књегиња црногорска), Чучук-Стана (Ј. Драгашевић, Хајдук Вељко), Савка (Ј. Ј. Змај, Шаран), Боја (Б. Нушић, Кнез Иво од Семберије), Јаквинта (Д. Илијћ, Јаквинта), Мара Никшина Бенеша (И. Војновић, Сутон), Ленора, Грофица Ортвал (Е. Скриб, Е. Легуве, Приповетке Краљице наварске, Женски рат), Марија Стјуарт, Лујза (Ф. Шилер, Марија Стјуарт, Сплетка и љубав), Федора (В. Сарду, Федора), Дебора (Ш. Х. Мозентал, Дебора), Федра (Ж. Расин, Федра), Олимпија (А. Буржоа и Т. Баријер, Живот једне глумице), Катарина Медичи (А. Линднер, Крвава свадба).

ДЕЛА: Приповетке, Бг 1897; Атентаторка Илка, Бг 1911.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „О уметничким квалитетима М. Гргурове", Јединство, 1869; И. Огњановић Абуказем, „Париски бракови", Јавор, 1884; Б. Цветковић, „Прве београдске глумице", Глума, 1921; Р. Младеновић, „Смрт старе трагеткиње", Comoedia, 1924, 13; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; М. Радоњић, Милка Гргурова (1840--1924), Н. Сад 1990; В. Црвенчанин, Свитања и сутон Милке Гргурове, Бг 2003; Д. Михаиловић, Ненадмашна трагеткиња, Н. Сад 2011.

М. Радоњић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРГУРОВЦЕ

ГРГУРОВЦЕ, село у јужној Србији, 12 км јужно од општинског центра Лебана, у долини Шуманске реке (десна притока Јабланице, слив Јужне Мораве). Са општинским центром повезано је слепим локалним путем. Дисперзивног је типа и чини га много малих заселака, којих је највише у долини реке. Помиње се од почетка XVI в. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. било је 1.077 житеља, а 2011. 331 становник, од којих 98,8% Срба. Аграрним занимањима бавило се 81,1% економски активног становништва. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРД (Грдеша)

ГРД (Грдеша), жупан (?, око 1120 -- Требиње, пре 1189). Спомиње се као жупан на надгробној плочи нађеној у рушевинама цркве код Полица у Требињу. Према овом натпису умро је у време „вељега кнеза Михоила", који се у науци идентификује са последњим дукљанским кнезом Михаилом. Био је рођак Немањића и столовао је у Бару до 1189. Споменик је подигао Г. брат жупан Радомир са синовима и покојниковом супругом. У историографији је устаљено мишљење да је Г. иста личност са жупаном Грдешом, који је споменут у повељи хумског кнеза Десе из 1150. и 1151. за манастир на Мљету. Аутентичност ових исправа је спорна. Он би био идентичан и са Грдешом о којем говори Јован Кинам у вези са битком на речици Тари код Ваљева 1150. Г. је учествовао у бици на страни рашког великог жупана Уроша II и том приликом је био заробљен. Ако је овде заиста реч о требињском жупану, онда се он на непознат начин ослободио византијског заточеништва и вратио у Требиње на положај жупана.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Грдеша (Грд) требињски жупан XII века", ПКЈИФ 1931, 11; Ђ. Сп. Радојичић, „Кинамов Γουρδεσης," ЗРВИ, 1963, 8/1.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДАН

ГРДАН → ГАВРИЛОВИЋ, Грдан

ГРДАН, Винко

ГРДАН, Винко, сликар, ликовни педагог (Ђурђевац, Подравина, Хрватска, 22. I 1900 -- Београд, 23. IX 1980). Завршио студије сликарства на Академији ликовних уметности у Загребу (1923), код Љубе Бабића. Усавршавао се у Паризу (1924‒1926) и излагао на Јесењем салону и Салону независних (1925). Један је од оснивача групе „Земља" и учесник њених изложби у Загребу (1929, 1931) и Паризу (1931). Осим сликарством, бавио се цртежом, у почетку и графиком. Прекинуо је одслужење војног рока због болести да би се лечио у санаторијуму (1926/27). После тешког сналажења у Загребу (1927), радио је као наставник цртања у Учитељској школи у Ужицу (1928‒1934). Настанио се у Београду (1934). Био је члан групе Шесторица (1925), председник Удружења ликовних уметника Београда (1936‒1937), генерални секретар СЛУЈ-а (1951‒1953). Од 1948. Радио је на Академији примењених уметности на предметима Цртање и сликање и Примењено и монументално сликарство: ту је биран у сва звања (редовни професор од 1959), а био је и декан 1959‒1965.

Редовно је учествовао на заједничким ликовним смотрама од 1925. широм некадашње Југославије и у иностранству. Придружио се бојкоташима, социјално ангажованим уметницима који су се супротставили управи Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић" и излагао на њиховим салонима независних у Београду (1938, 1939). Приредио је самосталне изложбе у Ужицу (1932) и Београду (1933, 1959, 1970, 1977). Ретроспективну изложбу организовали су му Галерија у Копривници и Народни музеј у Нишу (1979), постхумно и „Цвијета Зузорић" (1983). Његова дела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда, Модерна галерија у Загребу, Галерија у Копривници итд.

Током треће деценије везао се за токове новог реализма. Једноставним средствима, врло сугестивно, снажним замасима четке, извесном геометризацијом или свођењем форме на ритам плоха, редукованом палетом и контрастима светлог и тамног извео је неколико портрета блиских експресионизму форме (Портрет девојке, 1922; Аутопортрет, 1923). У Паризу је сликао улице и тргове на периферији, по правилу без људи и сувишних детаља, тако да делују енигматично. Неколико фигуралних композиција урадио је под утицајем Ђота и италијанских примитиваца, успоставивши дијалог са савременим француским мајсторима. Касније се окренуо оштријем и прецизнијем цртежу, волуминознијим облицима и широј хроматској скали (Мртва природа, 1927). Код неколико мотива из Ужица држао се и даље одмерене палете и чврсте форме, некада је преиспитивао искуства посткубизма или у складу са члановима „Земље" тежио наивизму, али је ишао и ка поетизацији, метафизичкој димензији и најавио будућу раскошну колористичку оркестрацију (Ужице -- Росуља, 1929; Сељачке куће, 1930).

Нису познате његове слике настале почетком 30-их, али од средине четврте деценије подједнако је обрађивао портрете, мртве природе и градске мотиве у духу поетског реализма (Пијаца у Неготину, 1938; Неготин, 1938), као и пиктурално богате призоре, који усмеравају пажњу на тежину живота опхрваног социјалним неправдама, код којих доминира снага чистих боја (Одмор, 1935; Праље, 1935; Пред вратима, 1936/37). У доба социјалистичког реализма урадио је неколико композиција које се тематски везују за захтеве времена (Рањеници, 1946; Пред окупатором, 1946), а пластичном грађом за токове умереног експресионизма. Њима припада и циклус посвећен стрељању ђака у Крагујевцу. Од пете деценије посветио се улицама Београда, мртвим природама (Мртва природа са ножем, 1940; Мртва природа, 1951), ентеријерима (Из атељеа, 1956), цвећу, портретима и, посебно, аутопортретима. Уситњеним потезима омекшавао је и поетизовао форму или снажнијим замасима остваривао експресивност. Често је користио интензитет чистих боја. Од краја седме деценије код мотива са Хвара усмерио се ка интимизму и вратио валерском нијансирању, атмосфери медитеранског поднебља и лирском доживљају (Стари град на Хвару, 1975).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство XX века, 2, Бг 1970; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900‒1950, Бг 1973; М. Шпољар, Винко Грдан: Ретроспектива (1929‒1979), Копривница 1979; С. Бошњак, Винко Грдан 1900‒1980, Бг 1983; Д. Обрадовић, „Сликарство Винка Грдана ужичког периода 1928‒1934. године", УЗ, 2014, 38.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДАНИЦА

ГРДАНИЦА, село на десној страни долине Јужне Мораве, у подножју планине Бабичка гора, око 20 км северно од општинског центра Лесковца, с којим је повезано локалним путем. Насеље је смештено на контакту алувијалне равни и планинске стране, на крају једне мале долине на 200--250 м н.в. Овалног је облика и мрежастог распореда улица. Помиње се од 1516, а савремено становништво досељавалo се од средине XIX в. из Топлице, Грделичке клисуре и из околних села. Шездесетих година XX в. наступила је депопулација, која је смањила број становника за две петине. Године 1961. било је 871, а 2011. 525 становника, од којих 92,4% Србa. Пољопривреда је упошљавала 72,8% економски активног становништва. Карактеристична је производња поврћа. У селу се налази четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДАНИЧКИ, Славко Светислав

ГРДАНИЧКИ, Славко Светислав, глумац, редитељ (Лесковац, 19. VI 1894 -- Београд, 18. I 1975). Као свог питомца Друштво „Привредник" га је још из трећег разреда гимназије послало у Праг на позоришне студије. По повратку је био приправник-волонтер у Народном позоришту у Београду (1909--1910), а затим играо у путујућој дружини Ђ. С. Протића (1910--1912). Био је члан Позоришта „Синђелић" у Нишу, под управом Косте Делинија (1912), и НП у Скопљу под управом Бранислава Ђ. Нушића (од оснивања 1913). Током I светског рата играо је у Атини са групом око Пере Добриновића (1916), а потом је отишао у Париз где се усавршавао статирајући у Француској комедији. По ослобођењу поново је био члан НП у Скопљу, а за редовног члана НП у Београду ангажован је 1919. Наступао је током 1928. у представама Моје бебице М. Мајо и Звонар Богородичине цркве В. Игоа у Дому културе Сењак у Београду. Своје позориште основао је 1929. Када је оно у Врњачкој Бањи легализовано, Г. је постављен за управника и редитеља. Касније је радио као слободан уметник, гостовао у појединим позориштима и приређивао самосталне представе. У Аранђеловачком дилетантском позоришту „Зора" 1931. и 1934. режирао је и играо у Нушићевим једночинкама. Током II светског рата живео је са породицом у Врњачкој Бањи, где је држао књижару, а у Врњачком позоришном друштву режирао и играо у Кир Јањи Ј. С. Поповића, Девојачкој клетви Љубинка Петровића и Медведу А. П. Чехова, представама у којима су прве кораке на сцени чинили и Јован Милићевић, Мирослав Беловић и Миленко Мисаиловић. После II светског рата био је редитељ и уметнички руководилац културно-уметничких радничких друштава у Београду, а 1954--1960. водио је „Весело позориште" у ресторану „Смедерево" код Цветкове пијаце. Као један од последњих српских путујућих глумаца, каријеру завршава приређујући по унутрашњости Србије представе свог „Позоришта једног глумца" у којима игра претежно ликове из Нушићевих комедија. Даровит глумац, са несумњивом стваралачком фантазијом којом је вешто градио како карактерне тако и комичне ликове. Важније улоге: Барон Голић, Петар (Ј. С. Поповић, Лажа и паралажа, Кир Јања), Тошица (К. Трифковић, Избирачица), Неко (С. Сремац, Ивкова слава), Др Нинковић и Пера Каленић (Б. Нушић, Гђа министарка), Лорд Баберли (Б. Томас, Карлова тетка), Фабрицио (Р. Брако, Дон Пиетро Карузо). Играо у филмовима: Суботом увече (В. Погачић, 1958), Дубровски (В. Дитерле, 1958), Четири километра на сат (В. Стојановић, 1958), Бурлаци са Волге (копродукција, 1960), Дан четрнаести (З. Велимировић, 1960).

ЛИТЕРАТУРА: С. Бојовић, „Нушићев двојник са сцене", Политика, 16. VI 1963; М. Копић, „Нушић у шушкавцу!", Вечерње новине, Сар., 9. IV 1965; А., „Нушићев двојник међу малишанима", Дубровачки вјесник, 1. VII 1967; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979; А., „Славко Грданички", Портал, 2000, 17; З. Т. Јовановић, Народно позориште „Краљ Александар Први" у Скопљу 1913--1941, Н. Сад 2005.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДЕЛИЦА

ГРДЕЛИЦА, село у јужној Србији, 1 км удаљено од Јужне Мораве, где она излази из Грделичке клисуре и улази у Лесковачку котлину. Јужно од села, уз реку, налазе се пут и железничка пруга Ниш--Скопље и мали град Г. (варош). Општински центар Лесковац удаљен је 16 км. Насеље је смештено у проширењу долине Козарачке реке (десна притока Јужне Мораве), 1 км северно од града. Овалног је облика са мрежастим распоредом улица. У историјским изворима помиње се од 1516. У другој половини XIX в. део становништва се иселио ка путу и прузи и формирао ново насеље Г. варош. Старо и ново насеље временом су спојени. После II светског рата, под утицајем оближњег града, број становника је благо осцилирао. Године 1948. било је 1.000, а 2011. 1.058 становника, од којих 97,6% Србa. Пољопривредом се бавило 1,7% економски активног становништва, док је већина неаграрног становништва радила у суседнoм насељу Г. варош или у Лесковцу. У селу се налази дом културе, а становништво је највећим делом упућено на установе у суседном граду.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДЕЛИЦА

ГРДЕЛИЦА, град на десној страни долине Јужне Мораве, на месту где се завршава Грделичка клисура и почиње Лесковачка котлина. Јужно од насеља пролази локални пут, а на другој страни реке ауто-пут и железничка пруга Ниш--Скопље. Код Г. су изграђени друмски и железнички мост преко реке. Општинско средиште Лесковац удаљено је 15 км. Насеље је изграђено на малом простору уз обалу реке и дуж доњих делова долина притока Мораве Сејаничке и Козарачке реке, на висинама 270--340 м. Настало је почетком XIX в., а трансформација у малу варош почела је након изградње пута кроз Грделичку клисуру 1868. и 1886. Тада се из старог села (данас северни део насеља или Г. село) део становништва населио уз друм и пругу. После II светског рата број становника је до пред крај XX в. константно растао. Године 1948. било је 840 житеља, а 1991. 2.431 становник. Тада је наступила депопулација и 2011. Г. је имала 2.136 становника, од којих 79,8% Србa, а 17% Ромa. Аграрним занимањима бавило се 1,3% економски активног становништва. Највећи део неаграрног становништва радио је у трговини, образовању, државној управи и здравству. Знатан део њих радио је у Лесковцу. Велике површине у граду заузимају фабрике (текстилна, трикотаже, плетива, дрвна). У насељу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија, пошта, дом здравља, већи број продавница и хотел. Г. је локални гравитациони центар за 15 околних насеља, укључујући и оближње истоимено село.

С. Ђ. Стаменковић

Насеље у долини Јужне Мораве, на улазу у Грделичку клисуру, било је у римском периоду значајна станица на путу Via Militaris од Наиса (Naissus) ка Скупима (Scupi), који је новијим археолошким истраживањима потврђен у селу Давидовац у Врањско-бујановачкој котлини. Реконструкцијом римских итинерара, где су, грешком кописте у средњем веку, изостављене станице и насеља на деоници пута Naissus--Scupi, римско насеље у Г. може се идентификовати као станица Ad Fines. Поменути римски пут, који је користио долину Јужне Мораве као комуникацију између градске територије Наиса и Врањско-бујановачке котлине, изградио је цар Хадријан у првој половини II в. н.е, као пречицу од Виминацијума до Скупа, назвавши је Via Nova. У време процвата Римског царства она је била главни правац протока људи, робе и идеја између Подунавља и Егеје. У Г. су на простору између савременог насеља и железничке станице откривени трагови утврђења, као и већег цивилног насеља у околини. Са локације Сељаница--Орничје потиче вотивна ара посвећена Јупитеру. На локалитету Црквиште, на мањем узвишењу је грађевина, димензија 8 х 18 м, у којој су констатовани под од тегула и остаци степеништа, највероватније рановизантијска базилика.

С. Петковић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Вулић, Ф. Ладек, А. фон Премерштајн, „Антички споменици у Србији", Споменик СКА, Бг, 1903, 39; А. Красовски, „Старине Лесковачке околине", Старинар, III с., 1928--1930, 5; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, IV, Naissus -- Remesiana -- Horreum Margi, Bg 1979; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; В. П. Петровић, Дарданија у римским итинерарима: градови и насеља, Бг 2007; С. Петковић, „Римски пут Via militaris у Давидовцу код Врања", Весник Војног музеја, 2012, 39.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДЕЛИЦА

ГРДЕЛИЦА, текстилна фабрика у истоименом граду, која је пословала под разним именима, а индустријском производњом текстила бавила се од 1884. Развој текстилне индустрије у лесковачком крају почиње крајем XIX в. Након две гајтанаре, подигнуте у Стројковцу, недалеко од Лесковца (убрзо пренета у Вучје), и Козару, један од ортака ове друге, Михаило Јанковић Инајет, издваја се и добивши концесију за подвоз, царину и порез, уз бескаматни кредит од Класне лутрије, подиже 1894. у Г., на Козарачкој реци, модеран млин и фабрику гајтана од 72 чарка (чекрка), и у њој одељење за израду свиленог бућмета (врста гајтана). После десет година самосталног рада Инајет за ортаке прима Глигорија Јовановића и Милана А. Поповића. У то време, 1905, гајтанару чине зграда за фабрику, зграда за ваљавицу, 74 чарка за предење гајтана, два казана запремине 800--900 кг и друга опрема за исту фабрику, двоспратна зграда за млин и зграда за становање фабричког особља и радника. У међувремену у Лесковцу је 1896. отворена прва фабрика штофова („стара лесковачка штофара"), која постаје расадник целокупне текстилне индустрије тзв. српског Манчестера. Она је 1908. највећа фабрика на Балкану, са 105 разбоја. Из ње иступају 1904. (или 1905) будући Инајетови ортаци, и под нејасним околностима од њега откупљују предузеће у Г. Они сем гајтана почињу да израђују и сукно на 16 разбоја. После смрти Глигорија Јовановића (1906) за ортаке су примљени његов брат Лазар Јовановић, као и Мика Станковић Куца и Глигорије Костић Загужанче. Они у предузећу остају до 1923, кад на њихова места долазе Јован Јовановић (Лазин син) и Петар А. Поповић, а предузеће се води под називом „Јовановић и Поповић и комп.". Оно наставља рад после I светског рата, добивши на име ратне штете 1,5 милиона динара. Фабрика је проширивана 1920, 1924. и посебно 1926. и 1927, када су направљене нове зграде и купљене нове машине. Године 1928. фабрика располаже с три казана с укупно 430 м^2^ загревне површине, две парне машине од 600 коњских снага (КС) и воденом турбином од 70 КС. Модерно опремљена перионица вуне могла је дневно да испере до 1.500 кг суве непране вуне. Исцеђена и чиста вуна сушена је у сушарама, а потом бојена у посебним апаратима, да би се прерађивала у предиво. Предионица је имала седам великих влачара и 11 селфактора с укупно 5.800 вретена за прераду гребенане вуне, а за израду пређе од чешљане вуне или за тзв. фино предиво (камгарн-шпинерај) имала је 1.000 вретена. Тканина је израђивана на 90 модерних разбоја у ткачници, а финализована у апретурном одељењу с једним апаратом за карбонизацију, осам ваљавица, шест перионица, две сушаре, четири шишаће машине, две велике пресе, финиш и дамфиш апаратом и др. Фабрика је имала сопствену столарску и браварску радионицу. Годишња производња била је око 600.000 м војничке чоје, сукна, шајка, ћебади и финих штофова, 50.000--60.000 кг вунице, плетива за чарапе и рукавице и пређе за трикотажу, те око 30.000 кг гајтана. Било је запослено око 600 радника и мајстора. Технички директор био је Ј. Л. Јовановић, а комерцијални М. Поповић. Од 1920. до 1930. фабрика је зарадила око 60 милиона динара. Вредност уложеног капитала у 1934. била је: за фабричке зграде и некретнине 3.571.621,17, за стамбене зграде 1.752.848,48, за машинска постројења 12.443.522 и материјал 10.600.000 динара. Сировине су набављане у иностранству, а производња реализована у земљи, од тога половина у државним предузећима и установама.

Године 1938. одобрено је претварање предузећа у акционарско друштво „Фабрика вунених тканина Јовановић и Поповић" а. д. у Г. са седиштем у Лесковцу, које почиње да ради 1. IV 1940. Директор је Борислав М. Поповић. Фабрика проширује капацитете, поставља још 2.000 нових вретена и 40 разбоја, па средином 1940. располаже са 7.000 вретена и 120 разбоја. Главно место у производном асортиману има производња војничке чоје и ћебади, па почетком рата почиње производња за војне потребе (војничке униформе), за шта су ангажовани и приватни кројачи из Лесковца, Г., Власотинца, Врања, Бујановца, Прешева, Владичиног Хана, Предејана, Гњилана. За време окупације фабрика, с прекидима, ради за окупацијске власти, без улагања у опрему, и уз доста оштећења.

По ослобођењу Лесковца имовина фабрике (Тонкићева фабрика) стављена је под привремену управу и надзор државе 21. XI 1944. Управа народних добара Среског народног одбора секвестрирала је предузеће 3. VII 1945. Због сарадње с окупатором власници су 1946. осуђени на казне затвора од једне до две године и конфискацију фабрике. Фабрици је промењено име у „Фабрика вунених тканина Јединство" у Г., а после 20 година промењено је име у „Текстилна индустрија Г." (ТИГ). Фабрика је брзо обновљена и оспособљена за производњу већ у новембру 1944. Током 1945. и 1946. монтиране су нове машине увезене пред рат. Улагањима у наредним годинама фабрика се модернизује, изграђена је савремена производна хала за дораду и реконструисана стара зграда. Године 1964. монтирана је нова предионица и напуштена стара из 1926. Предионица влаченог предива имала је 1966. седам влачара, са 4.840 вретена, а предионица чешљаног предива имала је 4.000 вретена. Одељење ткачнице имало је 101 разбој (61 из 1926. и 40 из 1940). Са 1.130 радника ТИГ је произвео 550 т влаченог предива, 293 т чешљаног предива и 1.028 милиона м влачених и чешљаних тканина.

У петогодишту након контроверзне реформе 1965. дошло је до опадања производње и акумулације у текстилној индустрији Југославије, па и у ТИГ-у. Производња влаченог предива пала је у 1970. на 352 т, а производња тканина на 763.000 м, док је производња чешљаног предива порасла на 608 т. Ипак, модернизација није прекидана, набављене су нове машине, из увоза и од домаћих произвођача („Машинотекс" Лесковац, „Крушик" Ваљево). Куповином нових разбоја 1968. почиње преоријентација производног програма, појављује се нова колекција чешљаних тканина од стопостотне вуне, са знатно већом акумулацијом. Почетком 70-их, с експанзијом индустрије намештаја, почиње производња декоративних тканина, али убрзо ову производњу, у договору у лесковачкој текстилној индустрији, преузима и наставља „Ресорт" из Лесковца. Напори у промени асортимана настављени су освајањем производње из мешавине вуна -- полиестер, ради чега је 1973. набављена машина за сушење и термофиксирање, а ускоро је уместо увозног почело коришћење сопственог ткачког предива. У овом периоду ТИГ постаје све значајнији извозник у суседне земље и у СССР, а 1974. почиње и значајан пласман чешљаних тканина преко водећих конфекција. У 1977. остварен је продор на тржиште Канаде, а већ 1979. извезена је трећина остварене производње, претежно на конвертибилно подручје.

Почетком 1972. ТИГ се удружује с другим фабрикама из басена у „Лескотекс", а ТИГ је сачињен од „Предионице", „Ткачнице" и радне заједнице заједничких служби. У то време има 1.180 радника. Деценија протиче у даљој модернизацији и променама асортимана, што омогућује превладавање застоја у производњи и побољшање перформанси предузећа. Значајне промене у асортиману остварене су 1980, када се кренуло с производњом предива од јагњеће вуне, које је до тада увожено. Као једини произвођач у земљи, ТИГ је значајно допринео ослобађању трикотажера зависности од његовог увоза. Исте године направљена је велика колекција влачених тканина с домаћом вуном у високом проценту, што тржиште изванредно прихвата. Прва половина деценије прошла је у даљим модернизацијама и успешним резултатима. За постигнуте резултате директор фирме добио је од Привредне коморе Србије награду Дан Републике. Директори ТИГ-а били су: први принудни управитељ Филип Кос, Милоје Спасић (1946--1948), Жика Јанковић Семенкар (1948--1950), Илија Арбутина (1950--1953), Сотир Радивојевић (1953--1955), у међувремену принудни управитељ Сретен Ристић Срећко, Миша Ђивуљски (1955--1957), Богдан Тривунић (1957--1962), у међувремену Србољуб Станојевић Џонда (1960--1961), Војислав Стаменковић (1962--1964), Живан Ђорђевић (1964--1967), Миодраг Стојиљковић (1967--1974), Василије Николић (1974--1978), Драгомир Петковић (1978), Звонимир Маринковић и др.

У периоду транзиције предузеће је запало у тешкоће, производња и пласман су опадали, инвестиција углавном није било. Дошло је и до прекида производње децембра 2006, а након њеног обнављања маја 2007, у септембру је следио позив на аукцију: 7. марта 2008. 70% капитала ТИГ-а продато је Милану Марковићу из Београда, по цени од 348.000 евра. Предузеће је у стечају од 24. XII 2010.

Друго текстилно предузеће, Индустрија трикотаже и плетива (ИТП) Г., основано је 22. II 1958. као Занатско предузеће за конфекцију и трикотажу „Стојан Илић Цонка", са седиштем у Ораовици. Почело се с конфекцијском и трикотажном производњом, а затим је од ТИГ-а добијена помоћ у виду предилица за чешљану пређу, освојена је и производња вунице за ручни рад. Тада је оснивач, Народни одбор општине Г., променио назив фирме у ИТП. Основна делатност предузећа је производња свих вунених и трикотажних производа, те трико-предива и плетива за ручни рад. До средине 60-их предузеће је пословало са старом опремом у скученом и неповољном производном простору. Године 1965. изграђена је производна хала, што омогућава боље пословање. Већ 1966. остварен је извоз, повећана је производња и проширен асортиман. До краја деценије резултати пословања су погоршавани, па се 1970. остварује идеја из 1966: предузеће се спаја с ТИГ-ом. Заједништво је, међутим, трајало само до краја 1971. До 1972. ИТП је улагао претежно у старе машине, али је с њима остварио одличне резултате, који су омогућили до тада највећа улагања у плетионицу, инсталисањем 20 ручно равноплетаћих машина различитих финоћа и ширине. За постигнуте резултате ИТП је 1972. добио Октобарску награду Скупштине општине Лесковац за свеукупни развој и постигнуте резултате.

Као и ТИГ, и ИТП се 1972. удружује у „Лескотекс". Иако је 1973. остварен виши степен технолошког развоја, набавком првих моторних аутоматских машина из увоза, као и увозних конфекцијских машина, остварени резултати нису били сразмерни улагањима, тако да од 1975. до краја деценије ИТП исказује негативне пословне резултате. Излаз из тешкоћа потражен је у реорганизацији у оквиру „Лескотекса" (ИТЛ), у чијем саставу ИТП послује као Основна организација удруженог рада од 1976. до 1978. Од 1979. предузеће бележи позитивне резултате, али без улагања у претходном петогодишту, опрема је застарела и амортизована, пре свега предионичка. С побољшањем резултата обнављају се и улагања, што омогућује континуитет успешности до краја деценије. Директори ИТП-а били су: Никола Ђорђевић (од 1958), Радивоје Стојиљковић (од 1967), Милоје Спасић (од 1970), Боривоје Ђорђевић (од 1971), Слободан Стефановић (од 1976), Светислав Ћирковић (од 1978), Велимир Јовић (од 1983) и др.

Иако мало у оквирима текстилне индустрије Јабланичког округа, ИТП је било једно од успешнијих предузећа. До 1990. пословало је успешно, достижући годишњу производњу од готово 200.000 комада, од чега је знатан део пласиран на инострано тржиште (пре свега у СССР). На руско тржиште ишло је, преко „Центротекстила Београд", око 70%--90% производње. Почетком 90-их извоз на ово тржиште практично је обустављен и предузеће се нашло у финансијским тешкоћама. У првој половини деценије производња је драстично смањена, на 30.000 комада у 1995. и свега 10.000 у 1996. и 1997 (рачунајући и дорадне, лон послове). Проблеми су увећани релативном нефлексибилношћу опреме, прилагођене производњи тешке трикотаже. Крајем 1996. предузеће је отишло у стечај, а 1999. обуставило производњу. Почетком 2009. купио га је за 2,3 милиона динара Љубиша Николић, чији су деда и отац радили у ИТП-у. Николић је од 1996. радио у Француској, где је од 2006. власник предузећа за уградњу алуминијумских и ПВЦ прозора. Производња је обновљена јануара 2014.

Трећа текстилна фабрика у Г. (Хубачева фабрика) била је најкраћег века. Подигнута је на слаповима Козарачке реке, пре I светског рата, као примитивна текстилна радионица. На чарковима које је покретала вода израђивани су тада тражени вунени гајтан, бурма (усукани гајтан) и бућма (конац за вез) за украсе на народној ношњи. После рата погон је модернизован уграђивањем водене турбине, укупне снаге од око 80 коња, малим електричним генератором и комплетном опремом за израду вуненог чешљаног предива од „камцуга" надаље. Касније је инсталисана и парна машина с опремом за израду вуненог влаченог предива и готових „штрајхгарн" тканина. Током 30-их година фабрика је упала у тешкоће и на крају обуставила рад. Ван главних саобраћајница, забачена у брдима, она није била интересантна ни за окупатора, те током рата није радила. После рата демонтирана је, а машине пренете у лесковачке фабрике и текстилну школу, у лето 1946. Зграда фабрике адаптирана је за винарски подрум Земљорадничке задруге из Г.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Трајковић, Ж. Стојковић, Х. А. Ракић и др., Сто година лесковачке текстилне индустрије (1884--1984), Лесковац 1984; В. Хубач (прир.), Текстилци лесковачког басена, Лесковац 1998; Група аутора, Положај и стратегија развоја текстилне индустрије Јабланичког округа, Бг 1998; „На Азурној обали ради у Грделици гради", Политика, 27. I 2014.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА

ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА, сужени део долине Јужне Мораве, који спаја Врањску котлину на југу са Лесковачком котлином на северу. Простире се између градова Владичиног Хана и Грделице на дужини од 28 км. Западно од клисуре је планина Кукавица, а источно планина Чемерник. Стене Власинског комплекса протерозоик--камбријум чине највећи део Г. к. Најјужнији део клисуре и највећи део десне, источне стране долине до Предејана изграђен је од албит-хлорит мусковитских шкриљаца. У њему се срећу стене неогених слабо везаних пешчара и конгломерата, карактеристичних за лесковачки басен, као и стене палеогених биотитских дацита на потезу Девојкин камен, јужно од Џепа. Паралелно са њима, на западној, левој страни долине Јужне Мораве налазе се стене прогресивно метаморфисаног власинског комплекса: лептинолити, микашисти и ситнозрни гнајс. Код Мртвице се појављују стене сенона Грделице: пелашки лапоровити кречњаци. На северном делу Г. к. доминирају хлорит-мусковитски шкриљци. Око речног корита, у целој клисури, наталожени су алувијални седименти. У Г. к. запажају се два изразито укљештена меандра. Река је у геолошкој прошлости спуштала своје корито и правила терасе у облику прагова висине 320--450 м. Она кроз клисуру изразито кривуда. Странице клисуре високе су и до 700 м, а на неким местима имају облик кањона. У Јужну Мораву овде притиче 157 притока, али су оне сиромашне водом. Највећи токови су Козничка река, Гавраница, Предејанска и Палојска река са десне стране и Горњојабуковска, Рдовска и Летовишка река са леве стране. Г. к. је одликовала појава интензивне ерозије због стрмих страна и неконтролисане сече шума. После II светског рата предузимани су обимни заштитни радови. Клисуром пролази пруга Београд--Ниш--Врање, изграђена 1886, и магистрални пут који повезује Београд са Атином. На железничком мосту на Јужној Морави у Г. к., авион НАТО пакта је 12. IV 1999. двема ракетама погодио путнички воз, а том приликом је изгинуло и повређено много путника, а да тачан број погинулих и рањених до данас није утврђен. На подручју клисуре је 58 насеља међу којима су највећи Владичин Хан, Грделица, Предејане и Џеп.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Ј. Трифуновски, Грделичка клисура: антропогеографска расправа, Лесковац 1964; С. Стаменковић, Д. Гатарић, „About anthropogeographic researches of settlements in South Eastern Serbia", ГСГД, 2006, 86, 1.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДИНИЋ, Никола

ГРДИНИЋ, Никола, теоретичар и историчар књижевности, универзитетски професор (Врбас, 20. X 1951). Дипломирао 1975, магистрирао 1981 и докторирао 1989. на Катедри за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где је од 1976. асистент, а од 2000. редовни професор. Предавао на универзитету у Бањалуци, Торину, Волгограду и Пекингу. Објављује радове из две области науке о књижевности: из теорије књижевности, посебно версификације (Нерегуларни метрички облици, Н. Сад 1995; Формални маниризми, Бг 2000; Стални облици песме и строфе, Бг 2007; „Неметричка поезија Лазе Костића", у: Поезија и естетика Лазе Костића, Н. Сад 2010) и историје књижевности, посебно српске књижевности XVIII в. („Значење XVIII века", у: XVIII столеће, 1997, 1, 1). Приредио је Антологију старијег српског песништва. XVIII век (Н. Сад 2005), изборе из дела више писаца српске књижевности: Растка Петровића (Бг 1997), Доситеја Обрадовића (Бг 2005), Јована С. Поповића (Бг 2006), Бранка Радичевића (Бг 2008) и Јаше Томића (Н. Сад 2006). Допринео је изучавању српске версификације, сталних (сапфичка строфа, сонет, газела, глоса и др.) и нерегуларних метричких облика, као и жанра аутобиографије. Председник је и оснивач Српског друштва за проучавање XVIII века при Заводу за културу у Новом Саду и главни уредник годишњака XVIII столеће.

ДЕЛА: Постдипломске студије, Н. Сад 1997; „Емблеми у делу Јована Рајића", у: Јован Рајић и његово дело, Бг 1997 „Методолошки проблеми компаративног проучавања српске књижевности", у: Књижевне теорије XX века, Бг 2004;

ЛИТЕРАТУРА: М. Д. Стефановић, „Ново читање традиције. Разговор", ЛМС, 1997, 495, 6; Д. Живковић, „Езотерија и књижевност", ЛМС, 2001, 467, 5; Ј. Попов, „Бревијар песничких куриозитета", ЗМСКЈ, 2001, XLIX, 1--2; М. Зоговић, „Никола Грдинић, Стални облици песме и строфе", ПКЈИФ, 2007, LXXIII, 1--4.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДИЦА

ГРДИЦА, село у долини Западне Мораве, на северној периферији општинског средишта Краљева. Кроз њега пролазе пут и железничка пруга Краљево--Чачак. Развијало се градњом дуж пута за Чачак и крај локалних путева. У историјским изворима помиње се од 1526. Дуго је било у саставу суседног села Адрани, касније је еволуирало у приградско насеље Краљева, а временом постало његов интегрални део. Године 2011. имало је 819 становника, од којих 97,3% Срба. Пољопривредом се бавило само 2,5% економски активног становништва. Већина осталих радила је у неаграрним делатностима у граду. У селу се налази само четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРДОМИЛ

ГРДОМИЛ, казнац (друга половина XII в.). Први по имену познати казнац у српској средњовековној држави. Он се 1189. помиње у служби кнегиње Десиславе. Удовица великог дукљанског кнеза Михаила се повукла у Дубровник и предала два брода Републици у присуству неколико сведока међу којима је био и казнац Г. Казнац је представник државне управе чија су задужења у вези са прикупљањем државних прихода.

Извор: А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926.

Литература: Историја Црне Горе, 1, Тг 1967; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

M. Копривица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЂИЋ, Васиљ

ГРЂИЋ, Васиљ, национални борац, политичар (Гацко, 13. X 1875 -- Београд, 26. X 1934). Потомак познате трговачке породице, у сарајевској гимназији је 1896. основао тајно ђачко друштво „Српска свијест" и истоимени лист. Као стипендиста Земаљске владе за БиХ, уписао је Технички факултет у Бечу 1898, али је већ наредне године због оштрих критика аустроугарског окупационог режима изгубио стипендију и био избачен из конвикта. Потом се уписао на Филозофски факултет, довршивши студије у Грацу 1903. По повратку у Сарајево 1905. постао је уредник листа Српска ријеч, али је убрзо дошао у сукоб са старијом генерацијом националних бораца због тога што су пристали на компромисни споразум са владом око питања црквено-школске аутономије. Напустивши уредништво, предводио је опозициону групу млађих српских политичара окупљених око листа Народ у Мостару, која је постала један од главних носилаца националне борбе против аустроугарске окупације. Од 1907. до 1934. био је генерални секретар СПКД „Просвјета" у Сарајеву, а 1934. изабран је за предсједника Главног одбора. Уређивао је часописе Просвјета и Гласник друштва „Просвјете" и био уредник и власник листа Преглед (1910--1912). Као активан члан Српске народне организације, политичке организације Срба у БиХ, послије проглашења анексије 1908. одређен је за члана депутације која је обилазила европске престонице и протестовала против овог чина. Био је члан „Одбора тридесетдеветорице", основаног 1909. са задатаком да помири српске политичке групе у БиХ. За члана Сабора изабран је 1910, а као посланик остао је упамћен по критикама упућиваним аустроугарској окупационој управи. Био је главни повјереник Народне одбране за БиХ. Ухапшен је послије Сарајевског атентата 1914. и једно вријеме био талац, да би као првооптужени на Бањалучком велеиздајничком процесу 1916. био осуђен на смрт вјешањем. Касније је помилован и осуђен на доживотну робију. Послије ослобођења 1918. постао је члан Народног вијећа у Сарајеву, а 1919. изабран је за посланика Привременог народног представништва. Политички се ангажовао у редовима Демократске странке и постао њен секретар за БиХ. Подржао је лични режим краља Александра, иако није био задовољан његовим недемократским методама. На изборима 1931. изабран је за народног посланика за срезове Гацко и Шавник. Као посланик критиковао је политичке и друштвене односе у Краљевини Југославији. Одликован је орденом Светог Саве III реда и Белог орла V реда.

ЛИТЕРАТУРА: П. Слијепчевић, Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Сар. 1929; Споменица Васиља Грђића, Сар. 1935; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; Х. Капиџић, Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (чланци и расправе), Сар. 1968; Ђ. Микић, Аустроугарска ратна политика у Босни и Херцеговини 1914--1918, Бл 2011; Р. Грђић, Записи из Херцеговине, Бг 2012; П. Слијепчевић, Сабрана дјела, 6, Друштво и култура, Бл--Бг 2013.

Д. Мастиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЂИЋ, Гојко

ГРЂИЋ, Гојко, економиста, универзитетски професор (Гацко, Херцеговина, 16. VIII 1907 -- Београд, 31. XII 1979). Права завршио 1931. у Београду, а докторат из економских наука („Rationalisierung, Arbeitslosigkeit und Arbeitszeitverkürzung") одбранио на Филозофском факултету у Берлину 1934. Као студент огласио се у часопису Народно благостање, а у Берлину се издржавао као дописник Правде и новинске агенције „Авала". У Министарству трговине и индустрије радио 1936--1938, када је изабран за доцента ЕКВШ у Београду, где је до 1943. предавао привредну историју и историју економских доктрина. Био је активан у Српском културном клубу и писао чланке у часопису Српски глас (излазио од новембра 1939. до јуна 1940, када је забрањен): у децембарским бројевима овога листа реаговао је на књигу Економска подлога хрватског питања хрватског политичара и економисте Рудолфа Бићанића, указујући на недоследност Бићанићеве методологије и произвољност показатеља које је користио у књизи. Језиком економске статистике показао је да су после уједињења хрватски крајеви знатно брже напредовали од остатка земље, те да је нетачна Бићанићева тврдња о експлоататорској политици београдских власти у односу на Хрватску. Г. је чак показао да се хрватска индустрија утростручила у односу на време пре 1918. и то пре свега захваљујући протекционистичкој политици централних власти и српским крајевима које је користила као јефтину сировинску базу. По ослобођењу земље распоређен је у Председништво Владе НР Србије. За доцента београдског ЕФ изабран је 1948, а за редовног професора 1954. Предавао је Економску статистику и Макроекономске билансе. Од 1955. до пензионисања 1977. био је шеф Катедре за статистику и математику, а једно време и декан. Цењен је као међународни стручњак и на пољу система макроекономских биланса и пионир је те дисциплине (Народни доходак: методолошка студија, Бг 1955; The reproducible tangible wealth of Yugoslavia, Бг 1965; Народни доходак и привредни биланси, Бг 1966; Систем народнопривредних биланса: њихова генеза и еволуција, Бг 1967; Макроекономски биланси, Бг 1975), као и теорије економске статистике у Југославији (Индустриска статистика, Бг 1950; Основи економске статистике: са уводом у демографску статистику, Бг 1955; коаутор, Статистика за економисте, Бг 1970; коаутор, Економско-статистичка анализа, 2, Бг 1980; коаутор, Економска статистика, Бг 1990). Био је оснивач, председник и почасни члан Статистичког друштва Југославије, покретач и дугогодишњи главни и одговорни уредник Статистичке ревије и уредник других водећих економских и демографских часописа. Члан Секције за научни рад Савеза економиста Југославије, Међународног друштва за проучавање народног дохотка и друштвеног богатства, те Међународног статистичког института.

ДЕЛА: Континентална блокада или блокада континента, Бг 1941; Привреда Римског царства и привредни узроци његове пропасти, Бг 1941; Привредна историја Европе, Бг 1952; Привредни развој Србије и Војводине, Бг 1953; Историја међународне трговине до 1870. године, Љуб. 1961; Развој привреде Србије и Војводине од ослобођења од Турака, Бг 1963; Две деценије развоја привреде СР Србије, Бг 1972; Дугорочне тенденције развоја Херцеговине до 1941. године: историјско наслеђе, б. м. 1977; Успон и пад Титове Југославије. Политекономски биланс, Бг 2014.

ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, Јако српство -- јака Југославија, Н. Сад 1992; Р. Грђић, Записи из Херцеговине, Бг 2012; Ч. Оцић, „Економска рационалност versus политички волунтаризам у научном делу Гојка Грђића", у: Г. Грђић, Успон и пад Титове Југославије, Бг 2015.

З. Пејашиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЂИЋ, Ристо

ГРЂИЋ, Ристо, правник, народни посланик (Гацко, 2. V 1900 -- Београд, 10. X 1978). Студије права завршио у Загребу. Био судски приправник у Тузли 1923/24, а потом до 1935. директор Српске штедионице у Гацком, па се сматра оснивачем банкарства у Херцеговини. Као угледни грађанин, првак Демократске странке и соколски активиста, биран је за секретара пододбора „Просвјете", а 1935. за народног посланика на листи Богољуба Јевтића. Од 1937. био је на служби у СПЦ: најпре шеф Завода за осигурање црквених добара, потом начелник финансијског одељења и, до пензионисања 1955, начелник Патријаршијске управне канцеларије (ПУК). Био члан, а једно време и начелник Патријаршијског управног одбора, те потпредседник Верског добротворног старатељства. Рђаво стање црквених финансија које је затекао у СПЦ знатно је побољшао: склопио је уговор о осигурању црквених добара, успео је да се патријаршијски прирез боље наплаћује, те разрадио пројекат Управе фондова СПЦ као снажне финансијске институције, способне да се носи с другим новчаним заводима. Он се старао да црквене финансије буду у што већој мери самосталне, израдом и продајом свећа, увођењем система црквених такси, смањивањем расхода, уређивањем социјално-пензионог осигурања свештенства итд. Био је блиски сарадник трију патријараха -- Гаврила (Дожића), Викентија (Проданова) и Германа (Ђорића), али је критиковао појаву клерикализације у СПЦ. Г. је био главни састављач Писма патријарха српског Гаврила (о положају СПЦ) упућеног 29. III 1948. председнику Владе ФНРЈ Јосипу Брозу, које је толико разбеснeло тадашње властодршце да су га вратили као незаведени акт. Залагао се за сарадњу с јужнословенским муслиманима. Био је сарадник Православља и члан уредништва Гласника, службеног листа СПЦ. С кумом Пером Слијепчевићем описивао је злочине „шуцкора" и страдања Срба у I светском рату, а с истим сарадником 1941. иницирао и написао Меморандум СПЦ о усташким злочинима над Србима, документ о страдањима до августа 1941, који је преко тајног канала Грчке православне цркве пребачен у иностранство. Краљ и Влада су, октобра 1941, донели одлуку да их не објављују. Српског курира др Милоша Секулића који је из окупираног Београда пренео први Меморандум преко Софије, Цариграда, Каира, Картума, Најробија и Лагоса (маршруту му је одредио министар финансија Шутеј), по доласку у Лондон, Британци су ухапсили као шпијуна Гестапоа, по наговору хрватских министара у југословенској влади. Први део Меморандума објавио је први Јован Дучић у Србобрану, а интегрални текст се први пут појавио у Г. Успоменама (Ва--Бг 2002), шест деценија по настанку. Истог дана када је НДХ објавила рат САД, Енглеској и СССР-у (7. XII 1941) сачињене су Примједбе НДХ на Меморандум СПЦ о злочину геноцида над српским народом. Примједбе је потписао Рудолф Бићанић, функционер у избегличкој југословенској Влади у Лондону. Према Павелићевој Сивој књизи (објављеној као одговор на Меморандум СПЦ) српске и јеврејске жртве су биле унапред осуђене на смрт: НДХ је преко своје пропагандне мреже у свету „правдала" злочине геноцида над Србима „одбраном од четничко-комунистичких банди". „Радио Југославија" из Кујбишева, гласило Коминтерне, објављује писмо „Валтера" (Јосипа Броза) упућено 13. V 1942. „Дједу" (Коминтерни) из села Лијећевине, са састава Пиве и Таре, у којем се каже да је Меморандум СПЦ о геноциду подигао „великосрпску" и „шовинистичку халабуку" у свету. Дана 25. VI 1942. југословенски краљ Петар II Карађорђевић у Белој кући у Вашингтону уручио је председнику Рузвелту Меморандум СПЦ о злочину геноцида над српским народом. После тога у Вашингтону и другим западним престоницама покренута је оркестрирана акција осуде Меморандума СПЦ: тврдило се да је то „српска подвала", а да га је СПЦ сачинила „у дослуху с Гестапоом". Гестапо је ухапсио Г. децембра 1942. и одвео га у Бањички логор под сумњом да финансијски помаже покрет Драже Михаиловића. Године 1944. нове власти су извеле операцију „Црна тачка" у којој је Озна за Београд (чији је шеф био Милош Минић) похапсила хиљаде виђених Срба као „ратне злочинце", међу којима и Г. и друге ауторе Меморандума; њих су ислеђивали најпре у Ђушиној улици, а потом у Главњачи. Секретар Југословенске комисије за утврђивање ратних злочина у II светском рату био је Рудолф Бићанић.

ДЕЛА: Говор народног посланика г-дина Ристе Грђића, одржан у Народној скупштини дне 23. јула 1937 приликом дебате о Конкордату. По стенографским белешкама, Бг 1937; Српска црква на историјској прекретници, Бг 1969; Записи из Херцеговине: Успомене посланика и управника Канцеларије Српске патријаршије, Бг 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Сенат. Народна скупштина, Ск 1931; М. Д. Протић, „Белешке о писцу", у: Р. Грђић, Српска црква на историјској прекретници, Бг 1969; Политика, 12 Х 1978, 13 Х 1978; С. Вуковић, Историја СПЦ у Америци и Канади, Краг. 1994; М. Спајић, „Аманетник Грђића", у: Р. Грђић, Записи из Херцеговине, Бг 2012; Д. В. Мастиловић, Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918--1941), докторска дисертација, Бг 2013.

Ч. Оцић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЂИЋ, Шћепан

ГРЂИЋ, Шћепан, професор, политичар, публициста (Гацко, 3. VII 1873 -- Београд, 16. IV 1944). Филозофски факултет, „математско-физикални" смјер, завршио је у Грацу. По завршетку студија радио је као гимназијски професор математике у Сарајеву и Тузли. Веома рано се укључио у национални и културно-просвјетни рад, па је био један од оснивача СПКД „Просвјета" у Сарајеву и њен први секретар, а затим и предсједник. Уредио је Календар „Просвјета" за 1906. и био први уредник листа Просвјета, а због изузетног националног ангажовања аустроугарске окупационе власти су га 1908. премјестиле у тузланску гимназију. Био је најзаслужнији за оснивање Савеза српских земљорадничких задруга, гдје је, такође, обављао низ важних функција. Безмало до краја живота бавио се проблемима задругарства и села и о томе објавио низ стручних радова (Земљорадничке задруге, Сар. 1906), а припадао је опозиционој политичкој групи око листа Народ, коју је предводио његов брат Васиљ. Државну службу напустио је 1910, када је, као кандидат за срез Бијељина, изабран за народног посланика босанскохерцеговачког Сабора. Послије Сарајевског атентата 1914. ухапшен је и неколико мјесеци био талац у свом изборном округу. Након тога осуђен је због наводне увреде царског величанства и чланова царске куће те је доспио у затвор. Мобилисан је у аустроугарску војску 1917. и послат у Нађхаршањ (Мађарска), гдје је боравио до пред крај рата. Постао је 1918. члан прве Народне владе БиХ, као повјереник за исхрану. Био је делегат у Народном вијећу СХС у Загребу и члан делегације која је 1. XII 1918. у Београду учествовала у проглашењу Краљевства СХС. У Краљевини СХС/Југославији био је начелник одјељења за просвјету Земаљске владе за БиХ и члан Привременог народног представништва, а затим је именован за интенданта Земаљског музеја у Сарајеву, гдје је радио до пензије. Био је члан Демократске странке, али је његова политичка активност највише долазила до изражаја у чланцима које је писао за лист Народ. Више него политиком, бавио се радом у Савезу српских земљорадничких задруга и Задружној банци. Осим тога, био је дугогодишњи члан и потпредсједник Епархијског сабора у Сарајеву и Патријаршијског савјета и одбора у Сремским Карловцима, а затим у Београду. Саставио је уредбе о парохијском свештенству и пензионим фондовима, а самостално је обрадио економску и законодавну страну тог пројекта. Избјегао је испред усташког терора 1941. из Сарајева у Београд, гдје је живио до краја живота. Погинуо је у свом стану приликом савезничког бомбардовања Београда.

ДЕЛА: Пасивност Босне и Херцеговине у исхрани становништва, Н. Сад 1929; Потребе Босне и Херцеговине на просвјетном пољу, Н. Сад 1929; Наша држава према Српској православној цркви, Сар. 1939.

ЛИТЕРАТУРА: П. Слијепчевић и др., Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Сар. 1929; Б. Маџар, „Просвјета" -- Српско просвјетно и културно друштво 1902--1949, Бл -- Срп. Сар. 2002; Р. Грђић, Записи из Херцеговине, Бг 2012.

Д. Мастиловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЂИЋ БЈЕЛОКОСИЋ, Лука

ГРЂИЋ БЈЕЛОКОСИЋ, Лука, етнограф, публициста (Мостар, 1857 -- Мостар, 20. X 1918). Завршио је пекарски и терзијски занат, а заједно с оцем, касније и самостално, трговао са турском војском, научивши и турски језик. Фолклористичким и етнографским радом почео је да се бави као државни чиновник. У том периоду значајно је допринео борби за отварање српских школа, за верску и школску аутономију и за решења аграрног питања у корист кметова. Управо због рада и учешћа у покрету за црквено-школску аутономију присилно је и пензионисан. Придружио се босанско-херцеговачким писцима, културним и јавним радницима, као што су А. Шантић, П. Кочић, С. Ћоровић и др., у потписивању Резолуције за слободу штампе 1906. Први светски рат провео је у казаматима Арада и Нежидера, а одмах након повратка, због нарушеног здравља, умро од шпанске грознице. Један je од следбеника Вука Караџића у прикупљању и записивању босанско-херцеговачке народне културе. Образовао се самостално, на Његошевом Горском вјенцу, етнографским списима и делима В. Караџића и В. Врчевића, научним радовима Милана Ђ. Милићевића. Етнографски рад започео је најпре у Босанској вили 1887. објављивањем народних умотворина и прилога о народном животу и култури. Његове прилоге о гатању и бајању, народним јелима, играма и народној медицини, збирке песама и другу грађу позитивно су оцењивали врсни научници тога времена М. Ђ. Милићевић, Јован Цвијић, Александар Белић а касније и Тихомир Ђорђевић и Јован Ердељановић. Српскa краљевска академиja je 1892. прихватила његове прилоге као веома значајане за познавање народног живота. Сарађивао је и објављивао у часописима као што су Босанска вила, Нада, Зора, Требевић, Бранково коло, Звијезда и Караџић, те у Српском етнографском зборнику и Гласнику Земаљског музеја Босне и Херцеговине. Био је један од председника српског певачког друштва „Гусле" и активни члан друштва „Просвјета". Крајем XIX в. своје појединачне списе о обредима и обичајима, породичним и друштвеним институцијама, привређивању, насеобинама, магијској пракси и веровањима објединио је у тротомном делу под називом Из народа и о народу (I, II, Мостар 1896, 1897; III, Н. Сад 1898). Трећа књига, под називом Смиље и босиље је збирка од око стотину народних песама, балада и романси које је Г. великим делом забележио на основу казивања своје мајке. Претпоставља се да му је Ј. Цвијић дао упутства за прикупљање етнографске грађе (Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини, Ср. Карловци 1904). У свом делу Српска народна јела у Херцеговини и у Босни (Бг 1908), систематично прикупљеној грађи показао је да веома брижљиво и исцрпно описана српска сеоска и варошка јела сведоче и о утицају исламске културе исхране. Уз документарну вредност, неоспорна је и књижевна вредност народних предања, локалних легенди и народних песама које је забележио, али свакако је од посебне вредности што је Г. био заслужан за очување особености културе усмене речи.

ДЕЛА: Крвнина, Сар. 1892; Denkwürdigkeiten in der Gegend von Fojnica, Wien 1893; Народна гатања, Сар. 1896; Volksglaube und Volksbräuche in der Hercegovina, Wien 1899; Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Сар. 1900; Мостар некад и сад, Бг 1901; Стотина шаљивих прича из српског народног живота у Херцег-Босни, Мостар 1902; Моје цртице, Мостар 1904; Српске народне игре из Босне и Херцеговине, Бг 1907.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Лука Грђић Бјелокосић", ГЗМБиХ, 1919, 31; Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија, српско-хрватско-словеначка, I, Зг 1926; Х. Крњевић, „О народу -- из народа", пог. у: Л. Грђић Бјелокосић, Из народа и о народу, Бг 1985.

Л. Б. Радуловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕЛДИНГЕР (Гребел), Стеван

ГРЕБЕЛДИНГЕР (Гребел), Стеван, балетски играч, кореограф (Тител, 22. VI 1936). У Нови Сад дошао 1946. и стекао играчко образовање у Балетској школи у класи Маргите Дебељак. Још као ученик VI разреда ангажован је за улогу Меркуција у балету Ромео и Јулија (С. Прокофјев), у кореографији М. Олењине, премијерно изведеног на сцени Српског народног позоришта 1952. Пре завршетка школовања прешао у Балет Народног позоришта у Београду, где је као члан Ансамбла играо у периоду 1954--1957. Изразите играчке фигуре, сценски сугестиван, поуздан као партнер, убрзо улази у групу солиста, поверавају му се солистичке улоге у којима игра са водећим балеринама и играчима већ афирмисаним на београдској сцени (Ј. Бјегојевић, М. Сањина, Ф. Хармел, Д. Сифниос, В. Костић, К. Обрадовић, Д. Трнинић, Б. Марковић, Г. Хаџиславковић, С. Жунац, Б. Младеновић, М. Момчиловић, Ж. Пребил). У балету из класичног репертоара, као што је Жизела А. Адама (Албрехт), постављеном у руској верзији (Л. Лавровски, по Коралију, Пероу и Петипа), Г. се потврђује као поуздан класични играч, а кореографу Д. Парлићу је инспирација да за њега постави балет Б. Бартока Чудесни мандарин (1957). Пре напуштања Београда, играо је и у другим Парлићевим балетима: Ариозо И. Стравинског, за пар Ј. Бјегојевић -- Г.; Љубав Чаробница М. де Фаље, за четворо солиста (М. Сањина, Д. Трнинић, Г., Ф. Хармел); Краљица острва, М. Торија, за групу солиста. У сезони 1957/58. ангажован је као првак балета Немачке опере на Рајни у Диселдорфу, а затим одлази у Париз у школу Преображенске. Постаје први играч групе Marquis de Cuevas, кад игра са К. Маршан и Р. Хајтауер и сарађује са познатим кореографима Ж. Скибином, Л. Мјасином, Д. Лишином, Е. Кетоном и др. Четири године (1959--1963) игра са Љ. Черином, којој је и партнер у филмовима Буре барута Ж. Реноара и Љубавници из Теруела Р. Рулуа, приказаном и на фестивалу у Кану (1962). Са Черином иде и на турнеје (Енглеска, Шпанија, Италија, Белгија, Западна Немачка), а као играчки пар гостују у Москви и Лењинграду, у балету Жизела. У Русији се усавршава са познатим кореографима и педагозима: Јермолајевим, Лапауријем, Месерером, Дудинском, Лавровским, Пушкином и др. По повратку у Париз, наступа у телевизијским емисијама више земаља Европе. Позив да се као први играч прикључи Националном балету у Вашингтону прихвата 1963. када прелази у Америку и сарађује са Ф. Фенклином и Џ. Баланшином. У Сан Дијегу оснива своју балетску трупу (California Ballet Company) за коју и сам ради кореографије. Од 1970. по позиву, као гост, предаје и реализује своје кореографије на универзитетима у Пенсилванији, Вашингтону, Сан Дијегу. На Универзитету у Бирмингену (Алабама) још од 1971. ради као предавач за балет, кореографију, те теорију и историју балета. У СНП 1988. поставља балет Клеопатра (праизведба), за који је аутор либрета, режије и кореографије и који ће, потом, у сезони 1993/94. поставити и у Харлемском играчком позоришту. У међувермену, 1990. за Нину Семизорову (Москва) поставља Adagio lento, с којим она обележава 25-годишњицу уметничког рада. Његов кореографски опус чини око 60 класичних и савремених балета рађених у многим позоришним кућама широм света. Добитник је више награда и признања и као играч и као кореограф.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, Балет Народног позоришта у Београду: првих седамдесет година, 1, Бг 1994; М. Зајцев, Игра што живот значи, Бг 1994; С. Савић (прир.), 55 година Балетске школе у Новом Саду, Н. Сад 2004.

Љ. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕН

ГРЕБЕН, планина у источној Србији, око 13 км југозападно од Димитровграда. Са југа и северозапада ограничена је дубоком долином реке Јерме (лева притока Нишаве), на североисточној страни долином Погановске реке (десна притока Јерме), а на југу се на њу надовезује Голеш-планина. Правцем северозапад--југоисток дугачка је око 12 км. Највиши врх је Бежениште (1.338 м). Венац који формирају највише коте је огољен, назупчен и стрм. Изграђен је од јурских спрудних кречњака из малма. Од њега се ка западу паралелно пружају појаси кречњака са каменим квргама, догерски кречњаци и пешчари, кречњаци, конгломерати и пешчари доњег тријаса, пермски црвени пешчари и девонски флишни пешчари алевролити и конгломерати, а они се завршавају у алувијуму Јерме. Источне падине изграђене су од кредних конгломерата, пешчара, лапораца, глинаца. Бокситична и глиновита материја нађена је на Г. 1973. На источним падинама присутни су многи дуги раседи. У клисури Јерме налази се континуирани појас одрона. Звоначка Бања је 3 км западнo од Г. У подножју планине налазе се манастири Муштар и Поганово.

ЛИТЕРАТУРА: С. Тимотијевић, „Геолошке карактеристике боксита у источном појасу рудног поља Бабушнице", Teхника -- рударство, геологија и металургија, 2003, 54, 6; P. Tchoumatchenco и др., „Trans-border (south-eastern Serbia / south-western Bulgaria) correlations of the Jurrasic sediments: the Getic and Supra-Getic units", ГАБП, 2008, 69.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕНА

ГРЕБЕНА (гребен, гребени), саставни део прибора за прераду текстилних влакана у традиционалној култури. Користе се за чешљање конопље или вуне да би се извукла најфинија влакна, повесмо, која се потом преду за ткање. Г. се састоје од дрвене основе на коју је у неколико редова густо постављен велик број дугачких металних зубаца. Ћурчијска г. имају велик број ситних и кратких зубаца. Код ручних г. основа се продужава у ручицу и та г. се обично користе у пару. Код подних (ножних) г. основа са зупцима је постављена на дрвену конструкцију у облику трапеза. Постоје и ножна г. код којих су зупци кружно постављени на средини једне дуже даске. На свим врстама г. често се срећу геометријски орнаменти. Користе се тако што се груби материјал превлачи преко г. или се њима превлачи по материјалу. У народној религији за г. се, као и за друге оштре предмете, веровало да имају апотропајонску моћ, да су добра заштита од злих сила („зле очи") и демона (вештица, бабица и сл.). Зато се г. стављају поред главе новорођенчета да би било заштићено. Г. су од Бадњег дана до Богојављења остављана склопљена једно у друго да би се магијским путем зверима затвориле чељусти (да не нападају стоку) и да би се одагнале болести. Стока је протеривана између г. због здравља и плодности, при чему су се г. склапала да би и болести магијским путем биле заробљене. Сватови на свадби су морали да прођу између г. да би били ритуално заштићени.

ЛИТЕРАТУРА: З. Марковић, „Текстилна радиност", ГЕМ, 1978, 42.

М. Матић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕНАРОВИЋ, Зоран

ГРЕБЕНАРОВИЋ, Зоран, сликар, фрескописац, иконописац (Лесковац, 30. XI 1952). Похађао Факултет ликовних уметности у Београду (1976‒1981), одсек сликарство, у класи Мирјане Михач, после чега је боравио у Њујорку (1982‒1986). Преломна тачка његовог радног опуса догодила се баш у Њујорку, где је 1983. донео низ иновативних дела које излаже у Галерији Дома омладине Београда. У питању су апстракције великих формата, асоцијативних, геометријских облика, о деконструкцији предмета у непредметној целини. Истовремено, настају и скулптуре/конструкције, тј. објекти. Г. се ослања на традицију посткубизма, кубо-футуризма и конструктивизма. У критици је ово препознато као суштинска одлика његових ликовних тражења у Њујорку, постепеност оформљавања апстракције из визуелности фигуралног до потпуне геометризације. По повратку из САД, Г. ради иновативне слике које излаже у Љубљани и Београду. Нови облик геометријске апстракције је сложена геометризација уклопљена у постмодерну идеју преузимања традиције, од естетских до духовних вредности средњовековне византијске уметности, што се у критици пореди са сликарством Александра Томашевића и Лазара Возаревића. Г. је паралелно почео да се бави иконописом и живописом, тј. сакралним сликарством. Сопствени простор слике конструише обрнутом перспективом, излазећи ван оквира еуклидовске перспективе, на начин постмодернистичког спајања различитих модела преузетих из историјског памћења. Oквир слике подупире динамику композициje, док је употреба боје у служби јасно дефинисане форме. Технолошки обрт настаје 1986. када Г. почиње да ради на основу рецептура средњовековних иконописаца. После 2010. уметник се враћа апстракцијама из периода 1986‒1998, овога пута комплексније у композицији, боји и форми, комбинујући више тачака посматрања. Сопствену поетику изградио је у специфичном споју византијске слике, конструктивизма руске авангарде и Ешерових математичких структура, до развијања просторно-временског нивоа дела у филозофском тумачењу простора слике. Између 1979. и 2010. излагао је на око 100 групних изложби у земљи и иностранству и имао петнаестак самосталних изложби. Добитник је Откупне награде Фонда младих уметника (1982) и Прве награде за сликарство IX београдског салона (1983). Бави се проучавањем византијског наслеђа у српској култури. Живописао је око 3.500 м² зидних слика у фреско и секо техници (трпезарија храма Св. Вартоломеја и Варнаве, Велика Плана, 1989/90; Храм Св. Петра и Павла у Лозовику, 1989‒1999; Храм Успења пресвете Богородице, Имотски, 2002/03‒2006; Храм Успења, манастир Драговић, 2007/08; Храм 42 великомученика Момишићких, Подгорица, 2008/09), као и већи број појединачних икона и портрета.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, ,,Зоран Гребенаровић: слике", Момент, 1989, 14; Л. Мереник, ,,Одјеци старе уметности и присуство прошлости у савременом српском сликарству", ЗФФ, 1994, 18/1; Л. Мереник, И. Суботић, Зоран Гребенаровић: пространство (у)вида, Бг 2013.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕНАЦ

ГРЕБЕНАЦ, село у јужном Банату, у општини Бела Црква, на источној периферији Банатског песка, где се он граничи са алувијалном равни реке Караш (лева притока Дунава). Насеље је смештено на око 80 м н.в., а северозападно од њега је висока лесна греда Думача (241 м). На овом сектору долине Караша прокопан је пловни канал Тиса--Дунав. Кроз село пролази локални асфалтни пут, који неколико села повезује са важнијим путевима Вршац -- Бела Црква и Ковин -- Бела Црква (22 км). Централни део насеља грађен је плански, са решеткастим распоредом улица. Извесне деформације тог плана постоје у периферним деловима. У историјским изворима Г. се први пут помиње 1341, а наредни познати помен је тек из 1713. Касније се у њега насељавају Румуни. Од 1773. био је у саставу Војне границе. После II светског рата број становника је стагнирао, а од 60-их година XX в. почела је депопулација. Године 1961. Г. је имао 2.129, а 2011. 818 становника, од којих 78,2% Румунa и 10,8% Србa. У пољопривреди је запослено 76,5% економски активног становништва. У јужном делу села налази се четвороугаони парк унутар којег је црква, а у близини су све друге јавне зграде (основна школа, пошта, месна канцеларија и дом културе). На каналу крај села смештена је депонија шљунка.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Банату дo краја осамнаестог века, Бг 1955; П. Томић, Општина Бела Црква -- географска монографија, Н. Сaд -- Бела Црква 1988; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, М. Јовановић, Атлас насеља Војводине, II/1, Банат, Н. Сад 2014.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕНШЧИКОВ, Ољег Сергејевич

ГРЕБЕНШЧИКОВ, Ољег Сергејевич (Гребенщиков, Олег Сергеевич), ботаничар, фитогеограф, балетски играч (Пернов, Естонија, 24. VII 1905 -- Москвa, 12. IX 1980). Један је од руских емиграната који су напуштањем Русије после Октобарске револуције дошли у Југославију. Средњу школу, са матуром, завршио у Руско-српској мешовитој гимназији у Београду 1923. Студирао ботанику, али га је интересовала и уметност -- балет, музика, глума, сликарство и не мање и спорт. Диплому шумарског инжењера на Шумарском факултету у Београду стекао је 1933. Балетско образовање стекао похађањем балетске школе Јелене Пољакове и средином 20-их година улази у балетски ансамбл Народног позоришта у Београду. Као солиста, на сцени НП први пут је заиграо 1925. у Половецком логору (опера Кнез Игор П. Бородина), са Н. Кирсановом као партнерком, a у кореографији А. Фортуната. Као стални члан ансамбла, међу солистима је у балетима: Жар птица (1928) И. Стравинског, Прича о Хонзи (1929) О. Недбала, Дон Кихот (1931) Л. Минкуса, Шчелкунчик (1937) П. И. Чајковског, Имбрек с носом (1937) К. Барановића, Франческа да Римини (1939) П. И. Чајковског, На балетском часу (1942) Ј. Ланера и Ј. Штрауса. У Балетском ансамблу НП био је у време његовог формирања и уметничког стасавања, а и сам је у њему сазрео и изградио своју уметничку личност. Увек је био у групи водећих играча Балета НП и играо у кореографијама истакнутих кореографа М. Фокина, Д. Лишина, М. Фроман и А. Жуковског. У сезони 1934/35, када је Б. Књазев био први играч, шеф и редитељ, Г. је био и помоћник редитеља.

Љ. Мишић

У периоду 1930--1941, у послератном раздобљу (1944--1946) и по повратку у Русију, компоновао је низ музичких дела, углавном за балет (укупно око 50), међу којима је значајна Чаробна пудријера, а посебну пажњу заслужују и дела из каснијег периода у којима су обрађени мотиви музичког фолклора балканских народа. Пре завршетка II светског рата (у којем је учествовао као члан илегалног НОП-а), у априлу 1945, Г. је примљен у Музеј српске земље за управника Хербаријума. Поред ботанике, успешно се бавио и ентомологијом. Када је крајем маја 1947. основан Институт за екологију и биогеографију САН, Г. је прешао из музеја у Институт, а поред тога је позван на Универзитет као ванредни лектор за геоботанику. У Чехословачку одлази 1950, а 1956. је депортован у Русију, где остаје до своје смрти. Као одличан познавалац флоре и вегетације Балканског полуострва, објавио је укупно 160 радова (и П. Черњавски, З. Павловић „О вегетацији и флори скадарског подручја", ГПМ, 1949, Б1--2; „О вегетацији централног дела Старе планине", Зборник радова САН 2. Институт за екологију и биогеографију, Бг 1950, 1; „О вегетацији Сићевачке клисуре", ГПМ, 1950, Б, 3--4). У Москви је 1970. одбранио докторску дисертацију „Географија вегетације Балканског полуострва". После одбране докторске дисертације, радећи у Географском институту Академије наука, Г. је истраживао екосистеме, од Малог Кавказа и Закавказја до обале Каспијског мора. Објавио је Геоботанички речник (Москва 1965) на четири језика и учествовао у састављању Речника корисних биљака на двадесет европских језика (Москва, 1970).

А. Динић

ДЕЛА: Преглед радова на пољу проучавања маховина Србије, Бг 1949; Правокрилци околине Београда, Бг 1949; Прилог познавању високо планинске фауне скакаваца (Orthoptera) источне Југославије, Бг 1950; „О распространении сирени обыкновенной и сиреневых низколесий в юговосточной Европе", Бюллетень Московского общества испытателей природы, 1963, 18, 1.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Руска емиграција у српској култури XX века, 1--2, Бг 1994; М. Јовановић, Балет Народног позоришта у Београду: првих седамдесет година, 1, Бг 1994; Е. А. Белоновская, A. A. Тишков, Жизнь и приключения геоботаника, художника, композитора, поэта -- Олега Сергеевича Гребенщикова (1905--1980), Москва 2006.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЕР, Вида

ГРЕБЕР, Вида, стоматолог (Зрењанин, 22. Х 1936). Дипломирала на Стоматолошком факултету у Београду 1961. Први специјалиста за ортопедију вилица са дечјом и превентивном стоматологијом на терену (1972). Запослила се у Дому здравља „Др Милутин Ивковић" у Београду 1961, где је радила до 1995. Као експерт Техничке помоћи 1976--1978. радила у Етиопији. Постаје примаријус 1984. и исте године завршава ужу академску специјализацију из здравственог васпитања. Усавршавала се у Индији и Немачкој 1985. и у Великој Британији 1987. Члан је више домаћих и страних удружења: Интернационалне уније за здравствено васпитање и промоцију здравља, Светске стоматолошке федерације, Комисије за контролу СИДЕ и др. Главни је истраживач у пројекту „Природни зуби" 1978--1990. и члан пројектног тима Интервентни програм за превенцију и контролу ХНО (Countrywide Integrated Noncommunicable Diseases Intervention (CINDI) Programme). Посебно се бави епидемиологијом каријеса и пародонтопатија и здравственим васпитањем, а у овим областима је дала значајан допринос. Операционализује програм спречавања обољења уста и зуба деце и омладине у примарној здравственој заштити (коаутор, „Health Behaviour of Adults as a Barrier to Oral Health Promotion of Children", XV^th^ World Conference of International Union for Health promotion and Education, Makuhari (Japan) 1995). Добитник је многих признања и награда: Ордена рада са сребрним венцем 1986, Повеље СЛД и др.

ДЕЛА: коаутор, Проблеми у педијатрији 85, Бг 1985; коаутор, Проблеми у педијатрији 84, Бг 1985; „Модел повезивања здравства и образовања на унапређивању здравља уста и зуба школске деце", VII Симпозијум здравственог васпитања у стоматологији, Зборник радова 10--15, Бг 1991; коаутор, „Quality assessment and effectiveness of Yugoslav programme for protection, promotion and support of breasfeeding", 3rd European Conference on Effectiveness, Turin (Italy) 1996.

ИЗВОР: Лична архива.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕБЉАНОВИЋ, Ђорђе

ГРЕБЉАНОВИЋ, Ђорђе, капетан Београда у Фурланији (?, прва половина XV в. -- ?, после 1481). Грофица Кантакузина (Катарина) Бранковић, кћерка деспота Ђурђа Бранковића, купила је око 1465. од горичког грофа Леонарда замак Београд у Фурланији, у који је сместила брата деспота Стефана Слепог са породицом. У то време Фурланија је била под врховном влашћу Млетачке републике. Београдом је управљао капетан, који се бринуо о безбедности замка и убирао приходе од скромног имања. Деспотица Ангелина, удовица деспота Стефана Слепог, наименовала је Г. за капетана Београда. Како је султан Мехмед II Освајач (1451--1481) потраживао од Кантакузине неки новац, настојао је да прода Београд и тако наплати дуг. Желећи да га спречи у тој намери, Кантакузина је понудила грофу Леонарду да купи замак. Послала му је калуђера Марка и свог „службеника" Ђурђа „Србина" да, уз помоћ капетана Г., реализују купопродајни уговор. Г. је заложио грофу Леонарду један млин, који је припадао Београду, за 240 дуката. Тај новац је предао калуђеру Марку, који га је однео Кантакузини, на име рате за продају замка. Како је деспотица Ангелина, са синовима Ђурђем и Јованом, 1479. отишла цару Фридриху III Хабзбуршком (1440--1493) у Беч, који јој је поклонио замак Вајтерсфелд у Штајерској, у којем је извесно време живела, Београдом је, у њеном одсуству, управљао Г. Као противник Турака, одбијао је да га преда султановом купцу, изјављујући да ће га уступити једино горичком грофу. Можда је био потомак војводе Хребељана, који се налазио уз деспота Ђурђа Бранковића при склапању мира с Млечанима 1423. у Светом Срђу на Бојани.

ЛИТЕРАТУРА: M. Kos, „Srbski Brankovići in goriški grofje", Časopis za slovenski jezik, književnost in zgodovino, 1920, 2; М. Спремић, Београд у Фурланији, Бг 2005; М. Спремић, „Кантакузина (Катарина) Бранковић", Mons Aureus, 2010, 30.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕГОВИЋ, Марко

ГРЕГОВИЋ, Марко, сликар, иконописац, рестауратор (Кастел Ластва / Петровац на Мору, Црна Гора, 29. V 1867 -- Београд, 31. V 1941). У периоду 1884--1886. провео је три семестра на бечкој Ликовној академији. Иако не постоје подаци о менторству, сачувана је његова лична преписка са професором Академије, сликаром Кристијаном Грипенкерлом. Највише се бавио црквеним сликарством и портретисањем, али је рестаурисао и старије иконе и иконостасе. Прве портрете израђује 80-их и 90-их година XIX в. То су портрети Филипа Мартиновића Бајице, петровачког пароха свештеника Луке Магуда, Ивана Перазића, митрополита Висариона Љубише, жене цариградског свештеника Владимира Греговића, сликаревог претка Марка Греговића, Ђорђа Петровића Његоша и др. Сликарова дела су и Косовка девојка (манастир Прасквица) и женски акт (приватно власништво). Почетак Г. каријере обележила је уметничка изложба на Цетињу 1896, уједно и прва уметничка изложба у Кнежевини Црној Гори одржана у јавном простору. Сликар је том приликом у салону гостионице-хотела „Локанда" изложио слику Црногорац на стражи и икону Св. Петра и Павла. У Г. каријери до I светског рата преовлађује црквено сликарство. У манастиру Градиште у Паштровићима налазе се његове иконе Св. Козме и Дамјана. Иконе за цркву Св. Михаила на Луштици слика 1898. у свом атељеу у Дубровнику. Сликање новог иконостаса у парохијској цркви Св. Варваре у Мокринама код Херцег Новог завршава 1899, када и рестаурира 17 икона са иконостаса у српској цркви Св. Михаила на Бонинову у Дубровнику. Почетком ХХ в. у цркви Св. Тројице манастира Режевићи слика иконостас, док истовремено ради и Богородичину икону са сребрним оковом. Иконостас у цркви Св. Василија у Режевићима слика 1902‒1903, када и преправља иконе зографа Наума Зетирија из 30-их година XIX в. на иконостасу цркве Св. Тројице у Будви. Његове су иконе и у цркви Св. Крста у Новосељу код Петровца и у храму Св. Стефана на истоименом острву. Као већ афирмисан иконописац и сликар са пребивалиштем у Мостару, Г. осликава саборну цркву посвећену Преображењу Христовом у Требињу (1907). Године 1909‒1910. израђује иконе за иконостас и наос саборне цркве Успенија Пресвете Богородице у Тузли. Могуће је да је био аутор и икона на иконостасу дубровачке цркве Св. Благовјештења. Између два светска рата Г. углавном слика портрете у Београду, од којих су само ретки сачувани.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђурић, Сликари и вајари из Црне Горе (1900‒1960), Цт 1964; М. Греговић, Стогодишњица прве самосталне изложбе у Црној Гори, Будва 1997; З. Гаговић, Црногорски иконостаси и њихови творци, Цт 2007.

М. Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕГОВИЋ, Џон

ГРЕГОВИЋ, Џон (Јово; Gregovich, John), пионир Неваде, сенатор државе Невада (Паштровићи, Црна Гора, 1847 -- Рено, Невада, САД, 14. V 1912). До 1892, када је почело да функционише острво Елис, близу Њујорка, као место где се региструју досељеници и остају неко време у карантину, миграције у „Нови свет" вршиле су се индивидуално и у мањим групама, па није постојала никаква статистика о томе. Г. се у САД доселио 1872, оженио се Францускињом, постао власник неколико рудних налазишта, топионица племенитих метала и имућан човек. Године 1884. основао је трговачки посао. Две године касније изабран је у кантоналну законодавну комисију (1886), служећи два мандата, пре преласка у канцеларију окружног благајника (округа Еурека) 1890. Г. је постао члан Сената државе Невада 1894, представљајући округ Еурека у току XVII и XVIII заседања у Карсон Ситију. Године 1903. он је прешао у Тонопах, где је основао другу пословну фирму и постао један од водећих грађана заједнице овог места. На железничкој станици Тонопаха и Голдфилда Г. је убио његов земљак, рудар Андрија Мирковић с неколико убода ножем, а све то због некаквог дуга од 50 долара. Убица је потом осуђен на смрт за убиство са предумишљајем. Г., пионир државе Невада, био је и почасни члан Првог српског добротворног друштва (First Serbian Benevolent Society).

ЛИТЕРАТУРА: F. X. Hartygan, History and Humanities: essays in honor of Wilbur S. Shepperson, Reno 1989.

В. Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕГОРАЦ

ГРЕГОРАЦ (Gasterosteus aculeatus), риба из породице Gasterosteidae која живи у приобалним деловима мора, али и у рекама и језерима. Њена просечна дужина износи 4--8, а највише 11 цм. Најчешће живи до четири, ретко до осам година. Живи у јатима, од плитких вода па до дубина од 100 м. Распрострањена је у северној хемисфери у субполарном и умереном појасу у близини морских обала. Већина популација живи у морима, а мрести се у слаткој води. Тело је вретенасто, а уместо крљушти има коштане плочице. На леђима, испред леђног пераја, налазе се три, ређе четири изражене бодље, а на трбуху две бодље које у ствари представљају измењена трбушна пераја. Предњи део трбуха и доњи део главе мужјака у време мреста постају јаркоцрвени, леђа металнозелена, а очи плаве или зелене. Храни се бескичмењацима, углавном црвима, рачићима, ларвама и адултима инсеката, а понекад и ситним рибама. Полну зрелост достиже са 1--2 године. Мрести се углавном од априла до јуна. Мужјак прави гнездо од биљног материјала и чува икру и млађ. Раније се у неким европским земљама користио за производњу рибљег брашна. Нема риболовни значај, али се често држи у акваријумима. У Србији није чест и обитава у водама Црноморског слива. У Србији живи и сродна врста украјинска кољушка, Pungitius platygaster, која се може наћи у доњем току Дунава. Од г. се разликује по томе што има 8--11 бодљи на леђима.

ЛИТЕРАТУРА: L. M. Page, B. M. Burr, A field guide to freshwater fishes of North America North of Mexico, Boston 2011.

Ј. Крпо Ћетковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕГОРИЋ, Данило

ГРЕГОРИЋ, Данило, публициста, политичар (Трст, 22. XI 1909 -- Београд, 14. I 1957). Син је Цветка (Флоријана) Грегорића. Завршио је Правни факултет у Београду, на којем је 1936. одбранио докторску дисертацију „Економска и социјална политика националног социјализма и њене доктринарне основе". Иако је у раној младости испољавао изразито левичарска политичка уверења, крајем студија радикално је променио идеолошка гледишта, да би 1933. постао члан, а убрзо и посвећени активиста Југословенске акције, профашистичке политичке организације интегралног југословенског националног усмерења. Како у дисертацији, објављеноj 1936. у Београду под називом Привреда националнога социјализма: теорија и пракса, тако је и у многобројним новинским чланцима оштро нападао парламентарну демократију и либералну економску доктрину, изражавајући снажне симпатије за националсоцијализам, корпоративизам и фашизам. Критиковао је материјалистичко схватање живота, подржавајући идеје о органској заједници и „духовном препороду". Након забране рада Југословенске акције, са већим делом њеног руководства учествовао је у стварању Југословенског народног покрета (ЈНП) Збор, чији је истакнути члан био до децембра 1937. Био је вођа омадине Збора, члан главног одбора покрета и шеф пропагандног одсека. Мада је Збор био део опозиције, Г. је у јавности пружао подршку спољној политици владе Милана Стојадиновића, тј. напуштању Мале Антанте, те економском и политичком приближавању Немачкој и Италији. Због све већих неслагања са руководством покрета искључен је из Збора, приближивши се потом М. Стојадиновићу и поставши пропагандиста његове Југословенске радикалне заједнице. Био је један од најредовнијих сарадника владиног листа Време, а након пада М. Стојадиновића (фебруар 1939) његов комесар и уредник. У новембру 1940. у Берлину се састао са министром Јоакимом фон Рибентропом као лични изасланик председника југословенске владе Драгише Цветковића. Био је велики заговорник приступања Тројном пакту. Његова бескомпромисна иступања у корист Немачке, одушевљење националсоцијализмом, посредовање у међудржавним преговорима од највећег значаја, те пресељење са породицом у Немачку 1942. указују на могућност припадања предратној немачкој обавештајној агентури. За време окупације активно је сарађивао са окупатором и колаборационистима, а објавио је и књигу Самоубиство Југославије: последњи чин југословенске трагедије (Бг 1942), штампану на српском и немачком језику, у којој је критиковао 27-мартовски пуч. Ухапшен је у Немачкој и изручен југословенским властима, које су га као ратног злочинца осудиле на 18 година затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици и Београду, где је сарађивао са Удбом на расветљавању околности око потписивања Тројног пакта, 27. марта и делатности немачких агената у Југославији. Умро је изненада, под још увек нерасветљеним околностима.

ДЕЛА: Италијански корпоративизам: историјат, доктрина и пракса, Бг 1940; So endete Jugoslawien, Leipzig 1943.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стефановић, Збор Димитрија Љотића 1934--1945, Бг 1984; М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936--1941, Н. Сад 2000; С. Цветковић, Између српа и чекића: репресија у Србији 1944--1953, Бг 2006; К. Николић, Б. Димитријевић (прир.), Данило Грегорић и 25. март 1941, Бг 2007; Б. Симић, Пропаганда Милана Стојадиновића, Бг 2007.

А. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕГОРИЋ, Драгутин Бацко

ГРЕГОРИЋ, Драгутин Бацко, новинар, публициста (Београд, 26. III 1938). Завршио Економски факултет у Бeoгрaду 1965. Посветио се новинарству. Радио у Београдској недељи (1966), Политици експрес (1966--1980), Илустрованој политици (1980--1991), као и на ТВ Политици 1990--2005, у емисијама Вива. Писао и за југословенске часописе Данас (Загреб), НИН, Нова Македонија, Здравље (Љубљана), Недељна Далмација, Плави вјесник, Политика, Интервју и др. Аутор емисије Пулс живота на СОС каналу, где је од 2008. до јуна 2014. реализовао 313 емисија и угостио 1.251 академика, професора универзитета, лекара, спортиста, уметника, новинара и јавних личности из свих области живота. Још као студент одушевио се медицином, те је, уз Александра Мишића и Банета Вукашиновића, постао најистакнутији српски новинар-промотер здравог начина живота, медицине и посебно медицинске науке. Његови текстови и књиге квалификују га и за значајног историчара новије српске и светске медицине. Текстови су не само на високом професионалном нивоу него и одишу великим хуманизмом (И лекари су људи, Бг 2012). Као гост Владе САД 1972. присуствовао лансирању Апола 16 у Кејп Канавералу и обишао том приликом њихове медицинске центре, присуствовао једном од првих пресађивања срца у Хјустону, те плућа и срца у Сан Франциску, јетре у Хановеру и др. Средином 80-их година поново борави у Америци и Русији, где посећује највеће центре за срце, малигна обољења, а затим следе и репортаже из Румуније, Бугарске, Велике Британије, Аустрије, Шведске, Шпаније, Норвешке, Италије, Немачке, Пољске, Малезије, Сингапура, Грчке, Француске итд. Био је међу првим новинарима који је 80-их година одговорио на изазове сиде (и С. Литвињенко, СИДА убија, зар не!, Бг 1987; и С. Литвињенко, АИДС -- СИДА, не умрите због незнања, Бг 1989; и В. Цуцић, АИДС -- изазов живота, Бг 1992), па је посетио велике центре у Америци, Француској и Шпанији. Један је од аутора награде Сунчани сат -- белег прегаоцима у здравству и установио је и друштвена признања Златни Хипократ за младог лекара истраживача, Златне Хигије за медицинску сестру и Повељу живота за животно дело лекара. Идејни творац Фестивала мимозе у Херцег Новом. Изабран за почасног члана СЛД 2005, члан Удружења за атеросклерозу Србије, добитник аустријског Признања за новинарство 2005.

ДЕЛА: Ваше срце, Бг 1985, Инфаркт у клопци, Бг 1987; За живот срца, Бг 1988; Срце -- сат живота, Бг 1990; Јачи од љубави, Бг 1992; Један свет -- једна нада, Бг 1997; Право на живот, Бг 1999; Љубав и разарање, Бг 2001; Између патње и љубави -- Србија на размеђи другог и трећег миленијума, Ниш 2002; Новинарско бдење, Бг 2005; Један дан -- цео живот, Бг 2008; Бразде живота, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Уместо поговора", у: Д. Грегорић, И лекари су људи, Бг 2012.

В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕГОРИЧ,

ГРЕГОРИЧ, Цветко (Флоријан), економиста, финансијски стручњак (Добе, Костањевица на Крки, 18. II 1883 -- Беркли, Сан Франциско, САД, 1. X 1963). Гимназију завршио у Трсту 1901, а Правни факултет у Грацу 1906. Исте године почео је да ради у финансијској управи у Трсту. По препоруци прелази у Беч као чиновник у Министарству финансија и ту до I светског рата напредује до финансијског саветника. После распада Аустроугарске прелази у Љубљану где је постао шеф у Повереништву за финансије у словеначком Народном сaвету, привременој словеначкој народној влади. Као финансијски стручњак саставља извештај који је, у име словеначке народне владе, упућен у Београд. После овог извештаја понуђен му је посао у Министарству финансија Краљевине СХС, где је убрзо постао начелник првог одсека. Државну службу је напустио 1922. пошто је добио место главног секретара новоустановљеног Савеза индустријалаца у Београду. Како је ова установа била нова, организовао је њену управу и на том положају остао све до рата 1941. Стекавши углед доброг организатора у привредној управи, 14 индустријских удружења га је именовало за члана својих управа. Истовремено је као члан разних владиних повереништава учествовао у изради закона о порезима, царинама, регулисању цена. Заступао је владу на међународној трговинској конференцији у Паризу, учествовао као члан делегације у разним трговинским преговорима, председавао на конгресима Балканског савеза у Атини, Цариграду и Букурешту. Написао је више чланака у стручним часописима о проблемима индустрије. После окупације, 1941. остао је у Београду, радећи као финансијски стручњак. Био је члан управног одбора и правни заступник мешовитог српско-немачког трговинског предузећа „Србокарбон" а. д. Позивајући се на здравствене проблеме, 1944. Г. одлази са женом најпре у Беч а почетком 1945. у Немачку, где остаје до 1950, када се преселио у САД. Ту је почео да прикупља материјал за писање историјског прегледа Словенаца насељених у Америци и Канади, али такву студију није успео да заврши.

ДЕЛА: Међубалканска економска конвенција, Бг 1934; Оптерећење индустрије и њеног производног процеса јавним теретима. Историјски преглед. Садашње стање. Предлози, Бг 1938; „Удео домаћег и страног капитала у југословенској индустрији и могућности његовог даљег развоја", Металургија, април--мај 1939.

ИЗВОР: АЈ.

ЛИТЕРАТУРА: www.slovenska-biografija.si/oseba/sbi1010590/ (2017).

Д. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕДЕЉ

ГРЕДЕЉ, основни конструктивни елемент рала и старијих врста плугова. То је дугачка дрвена греда на коју се постављају остали делови рала. На предњој страни се дрвеним или гвозденим клиновима причвршћује јарам за презање стоке. На задњој страни се за г. непосредно или посредно ужљебљивањем или клиновима учвршћују ручице, плаз, раоник (лемеш), козлац, даска, цртало (џевгало) и други делови, у зависности од конструкције рала или плуга. Г. се понекад назива свака подужна носећа дрвена греда на пољопривредним справама или на запрежним колима. Због оптерећења која трпи приликом орања г. се обично прави од једног комада тврдог и отпорног дрвета (храст, цер, буква, трешња итд.). Дрво се обрађује тако да буде овалног или четвороугаоног пресека. Г. може да буде дужине од око 1,5 м код малих рала, па до око 3,5 м. Код веома великих рала г. се прави из два дела. У зависности од конструкције рала, г. може да буде раван или савијен надоле, тј. да буде „грбав" у задњем делу ка ручицама.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Братанић, „Ораће справе централног дијела Балканског полуострва", ЗЕМБ, 1951; Д. Масловарић, „Земљорадња", ГЕМ, 1964, 27; В. Стојаковић, „Основне карактеристике рала у књажевачком крају", ГЕМ, 2000, 64.

М. Матић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕДЕТИН

ГРЕДЕТИН, село у централној Србији, на северној подгорини планине Мали Јастребац, на левој страни долине Радевачке реке (лева притока Јужне Мораве). Налази се око 15 км југозападно од општинског центра Алексинца, с којим је повезано локалним путем. Насеље је збијеног типа и чине га два дела изграђена уз леву и десну долинску страну. Раздваја их око 500 м широка долинска раван. Оба дела села су уска и издужена правцем долине, а спаја их једна улица формирана по долинској равни. У историјским изворима Г. се помиње од 1516. Током друге половине XX в. наступила је константна депопулација. Године 1953. било је 1.060, а 2011. 539 становника, од којих 99,4% Срба. Пољопривредом се бавило 74,5% активног становништва. У селу се налазе црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и земљорадничка задруга.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕЂАНИ ОКУЧАНСКИ

ГРЕЂАНИ ОКУЧАНСКИ, село у Хрватској, у Бродско-посавској жупанији, у општини Стара Градишка, изграђено на алувијалној равни Саве око 7 км јужно од Окучана, на око 96 м н.в. Село је 1857. имало 562 становника чији је број константно растао до II светског рата. Године 1991. у њему је било 516 лица, од којих 94,6% Срба. Грађански рат 1991--1993. довео је до прогона, те је до 2001. остало 248 становника, од којих 86,7% Срба. Попис становништва из 2011. констатовао је 169 људи, а етничка структура није позната. Насеље је компактно и чини га једна вијугава улица. У њему је постојала православна црква брвнара подигнута почетком XVIII в. На том месту 1750. подигнута је црква од чврстог материјала посвећена Св. Петки, сазидана у барокном стилу као једнобродна грађевина. Обновљена је 1858, а у II св. рату тешко је оштећена. Поново је обновљена 1975, а у рату 1991--1993. још једном тешко оштећена.

ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

М. Грчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕЈ, Едвард

ГРЕЈ, Едвард (Grey, Edward), политичар, министар (Лондон, 25. IV 1862 -- Лондон, 7. IX 1933). Дипломирао је на универзитету Оксфорд, а политичку каријеру започео у Министарству спољних послова. Министар спољних послова био је од 1905. до 1916, дуже но иједан други британски политачар. Током тог периода допринео је учвршћивању савезничких односа између Русије и Француске и имао знатну улогу у креирању британске политике у време анексионе кризе (1908−1909) и балканских ратова (1912−1913), а највише почетком Великог рата (1914−1918). Током Јулске кризе 1914, отворене после Сарајевског атентата, улагао је велике напоре ради превазилажења насталог стања и смиривања великих сила. Сазнавши садржај аустроугарског ултиматума упућеног Србији, пред члановима британске владе изјавио је да би српска држава, у случају примања таквих услова, престала да буде независна. По његовом мишљењу, то је био „најужаснији документ", који је икада „упућен једној независној држави од стране друге". У Доњем дому је 3. VIII 1914. истицао нужност уласка Велике Британије у рат на страни Француске, говорећи -- између осталог -- о њеној потреби да се зарад равнотеже моћи супротстави „сваком неумереном увећању било које силе". Његов убедљив говор утицао је и на конзервативце и на либерале. Од друге половине 1914. до краја септембра 1915. учествовао је у савезничким притисцима на српску владу да учини територијалне уступке у Македонији, како би Бугарска пришла Антанти. Заузврат, предлагао је поделу територија јужно од Драве и Дунава, а на западу до Загреба, као и највећег дела јадранске обале. На тај начин, савезници би помогли уједињење Србије и Јужних Словена из Аустроугарске, под условом да се за такво решење изричито изјасне Хрвати. Његова тадашња политика, међутим, оцењена је као противуречна и неискрена. Када су савезнички преговори с Бугарском пропали, а Софија показала да ће се борити на другој страни, 4. X 1915. послао je поруку Николи Пашићу, обавештавајући га о пружању војне помоћи. Неколико дана касније, разговарајући у Лондону с Јованом Жујовићем, председником Српске краљевске академије и незваничним представником српске владе, казао је како не престаје да се диви „херојству Срба", да ће они „допринети скорој општој победи" и да „херојска Србија мора бити задовољена". По завршетку рата био је амбасадор у САД (1919−1920), а потом лидер Либералне партије у Дому лордова (1923−1924).

ИЗВОРИ: В. Черчил, Светски рат 1911−1918, Бг 1936; Д. Тодоровић (прир.), Ј. Жујовић, Дневник, II, Бг 1986; Р. Љушић, М. Милошевић (прир.), Ј. М. Јовановић, Дневник (1896−1920), Н. Сад -- Бг 2015.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, За 1995; М. Хејстингс, Катастрофа. Европа иде у рат 1914, I, Бг 2014; М. Радојевић, Љ. Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратка историја, Бг 2014.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕЈАЧ

ГРЕЈАЧ, село на левој страни долине Јужне Мораве, на источном подножју планине Мали Јастребац, око 15 км јужно од општинског центра Алексинца, с којим је повезано локалним путем. На источној периферији села је железничка пруга Београд--Ниш са железничком станицом. Насеље чине два дела: западни део или Старо Село смештено је у долини Дреновачког потока око километар према планинској подгорини, а други део или Ново Село је на изласку потока у долину Јужне Мораве, издужено уз њену леву страну. Депопулација се појавила 60-их година XX в. и смањила је популацију за више од две петине. Године 1961. село је имало 929, а 2011. 544 становника, од којих 93,8% Срба. Пољопривредом се бавило 8,5% економски активног становништва, а већина осталих бавила се неаграрним занимањима у Нишу и Алексинцу (прерађивачка индустрија 19,5%, трговина 16,9%). У селу се налазе црква, основна школа, дом културе, пошта, месна канцеларија, погон „Папирсервиса" из Ниша и две сепарације шљунка.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕХ

ГРЕХ, дело супротно Божјим и људским законима; у хришћанству се истиче као стање опасније од сиромаштва, беде и сваке физичке невоље, јер означава прекид првобитне заједнице човека с Богом. Нагласак није у страху од Суда Божјег, него у гледишту да се г. губи образ Божји и ствара препрека између човека и Бога. Г. није од вечности јер „погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома" (Пост 1,31), него се јавио као плод злоупотребе слободе. Први г. јавио се у свету духова. Арханђел Сатанаил се погордио, пожелео да буде Бог и добио подршку извесног дела анђела. Побеђен, збачен је на земљу, одузет му је божански суфикс -ил и од тада је Сатана, а анђели посташе ђаволи (демони). Први људски г. настао је такође под утицајем демона, а у јеврејству и хришћанству познат је по библијском приказу догађаја сукоба и непослушности Адама пред Богом (Пост, 3,1-19), што је утицало на стање целог људског рода доношењем болести, патњи и смрти. У првородном г. учествују многи чиниоци: змија или кушач, симбол лажи и клевете, поистовећена са ђаволом или сатаном; дрво познања добра и зла, односно познање Бога кроз конкретну стварност овога света, а која ће се изопачити; Ева, Адамова жена, која је саодговорна и сагласна у чину непослушности, чак и иницијатор г. јер је прва подлегла ђаволовом кушању, а потом наговорила Адама на прекршај; Адам који се Богу правда пребацујући г. на Еву: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде да једем". Библијски приказ догађаја сведочи да г. не долази од Бога (али га Он допушта) и да није саставни део човекове природе -- он је пре човека и изван човека, али се чини човековом вољом, што са друге стране значи да човек може да му се одупре. Библијски симболизам стање г. приказује као стид од физичке голотиње и страх од сусрета с Богом. Очигледно, човек има свест о својој грешности и уочава бесмисао живота у додиру с ништавилом. Изгнање из раја значи да је с појавом г. човек изгубио благодатно стање и да је искључен из божанског живота. Забрана повратка у рај и приступа дрвету од живота означава да је човек пао у нешто што за њега није природно, тј. да је суспендован његов приступ ка натприродном животу. Г. је стран људској природи, али се Адамовим г. у њу ушуњао, те кроз Адама сви сагрешише, свака индивидуа обележена је г. прародитеља. Иако је Адамов г. лични, њега наслеђују сви људи кроз адамовску природу. У том смислу пише апостол Павле: „Кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако уђе смрт у све људе, пошто сви сагрешише" (Рим 5,12). У г. је, дакле, упао људски род а не само човек појединац, човечанство је саучесник у Адамовом г., па је због тога и саодговорно. Ипак, наследство Адамовог г. не искључује личну одговорност јер појединац властитом одлуком чини или не чини г. У својој свеобухватности г. се тиче целог човека, обухватајући тело и душу, иако некад надвлада телесна, а некад духовна компонента. Апостол Павле признаје да зна шта је добро али не чини то него оно што мрзи, уз ограду „то не чиним више ја, него грех који живи у мени" (Рим 7,17.20).

Хришћански појам г. често је уграђен у традиционалну српску културу. Такав став је исказан не само у богословским делима него и у многобројним пословицама, народним песмама и књижевним делима. Мајка Јевросима саветује сина Марка: „Немој сине говорити криво,/ ни по бабу ни по стричевима,/ већ по правди Бога истинога./ Боље ти је изгубити главу,/ него своју огрешити душу". Многи српски владари дарују своје задужбине и да би заокружили посед, врше замену по принципу „њива за њиву, луг за луг, виноград за виноград". Притом су давали више него што добијају „ради благословенија замене". У аренгама многих оснивачких повеља један од честих мотива изградње задужбина била је молитва за опроштај г. Његош пева у Горском вијенцу: „Бог се драги на Србе ражљути/ за њихова смртна сагрешења". Једино су Срби подизали цркве зване покајнице (краљ Драгутин код Дебрца на Сави и Вујица Вуличевић код Велике Плане), иако су владаре збацивали и убијали и на Истоку и на Западу. У модерном добу представа о г. је веома често била коришћена у сврху разних злоупотреба, углавном политички и идеолошки мотивисаних. Упркос томе што је свест о грешности човека ослабила, а ојачала су искушења човекове слободе, хришћанска морална начела су и данас делотворна, премда су и оспоравана на различите начине.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Догматика православне цркве, I, Бг 1980; Д. Станилоје, Православна догматика, I, Бг 1993.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Грецизам

Грецизам, грчки утицај, односно његов резултат, у некој сфери цивилизације, културе или уметности. У лингвистици г. je одређена језичка одлика (фонетска, морфолошка, лексичка, синтаксичка) настала под утицајем грчког језика. Најчешће се под г. подразумевају лексичке позајмљенице -- грчке речи или речи ког другог језика које су преко грчког, директно или посредним путем, ушле у неки језик (конкретно српски) и у различитој мери се прилагодиле његовом систему. У односу на друге позајмљенице г. су изразито разноврсни по времену и путевима продирања у српски језик, што се идентификује на основу првих писаних потврда или реконструише на основу ареала, фонетике, морфологије и семантике. У српском језику г. се могу делити по више основа: тако се разликују књижевни од дијалекатских, савремени од старосрпских, општи од специјализованих, директни од индиректних, примарни од секундарних итд., а могу се груписати и по тематским скупинама. Основна класификација врши се по три критеријума, који се могу истовремено огледати у истој речи.

Хронолошки критеријум (А) односи се на (реално посведочено или реконструисано) време продирања грчке речи у српски језик, чиме се разликују четири нивоа старине г.: Аа) старовековни (општесловенски и/или прасловенски г.) са неколико речи које су се до данас очувале у српском: колиба, кораб(ља), курва; даска, црква. Аб) средњовековни (византијски г.) -- осим старосрпских речи (од којих неке нису преживеле средњи век: игемон, козмик, стратилат, ћефалија) ту спада и низ до данас очуваних књижевних и/или дијалекатских речи из домена религије (анђео, анатема, ђаво), цркве (ђакон, патријарх, поп; литија, литургија, типик -- укључујући конкретне предмете: амвон, епитрахиљ, икона, кандило, рипида), државне и административно-правне терминологије (деспот, динар, пр(и)ћија, синор; хрисовуља), али и из разних области свакодневног живота: камата, комад, панађур, хиљада; ливада, (в)ластар; галија, сидро; липсати, мирисати, пизма; кољиво, ровит, тр(а)пеза; педепсати, хартија; октопод, аспида; дафина, мастиха, цвекла. Ав) нововековни (обично балкански г.) -- књижевне и/или дијалекатске речи међу којима преовлађује профана лексика из области трговине (јефтин, кантар, ћердати), пољопривреде -- нарочито виноградарства (ђерам, парасина, паспаљ; вунија, јагурида), поморства (катарка, лиман, плима), свакодневног живота (аратос / ратосиљати се, заувар, мангуп, малаксати), кулинарства (ђаконија, мирођија, пита, скара, тигањ), школства (ђак, даскал, скамија), затим (морски и копнени) зооними (јастог, кит; камила, магар, парип), фитоними (каравиље/каранфил, спанаћ), узвици (ела, море) итд. Аг) модерни г. (учене речи или интернационализми) -- општи (космос, логика, парадигма, парадокс, симбол, том, феномен), из терминологија појединих наука, природно-математичких (атом, дијализа, паралакса, полимер, тригонометрија), али и друштвених (дијалекат, дијалектика, идиом, прозодија); такође и модерне кованице на бази грчког језика: аеродром, биоскоп, телефон.

Географски критеријум (Б) односи се на непосредне изворе, тј. путеве преузимања г. На тој основи разликују се (Ба) директни г. (преузети непосредно из грчког, било да су примарни или секундарни -- каква је већина њих из група Аа, Аб, Ав, као и Ва, Вб) и (Бб) индиректни г. (посредовани различитим језицима): (Ббα) турски г. -- изворно грчке речи непосредно позајмљене из турског (авлија, димије, ђубре, ефендија, калем, калуп, каранфил, кревет, леђен, менгеле, мислођин, мушмула, сомун, сунђер, ћуприја); (Ббβ) романски г. -- изворно грчке речи посредоване путем неког од наследника латинског језика на Јадрану (у широком распону од вулгарног латинитета преко далматороманског до италијанског и његових дијалеката): анкора, босиљак; комостре, сидро; аниж, триља; (Ббγ) германски г. -- изворно грчке речи посредоване неким германским (нпр. готским) језиком: даска, црква; (Ббδ) интернационални г. -- учене речи и модерне кованице посредоване неким савременим европским језиком (где спадају сви из групе Аг и поједини из Аб).

Генетски критеријум (В) омогућује да се разликују (Ва) примарни г. (тј. изворно грчке речи, каква је већина оних из Аа, Аб, Ав, Аг и Ба) и (Вб) секундарни г. (тј. туђице у самом грчком, пореклом најчешће из хебрејског и латинског, или неког његовог наследника, какве су углавном оне из групе Аб): (Вбα) хебраизми посредовани грчким језиком (библијска имена и појмови): Голгота, Јерихон, Јов; амин, алилуја; исоп, балсам и (Вбβ) латинизми посредовани грчким језиком: аспра, вула, келија, клисура.

Разлике у времену и путевима позајмљивања г. условиле су постојање парова речи које се, иако воде порекло од истог грчког предлошка, не подударају -- најчешће по облику, нпр. стсрп. диядима и срп. дијадема (< лат. diadema), оба од грч. diavdhma; стсрп. варьсамо и срп. балсам (< лат. balsamum), оба од грч. bavlsamon; стсрп. кипарись и срп. че(м)прес (< ит. cipresso), оба од грч. kupavrisso"; стсрп. адаманьть и срп. дијамант (< (в)лат. diamante), оба од грч. ajdavma" итд. -- а понекад ни по значењу, нпр. (ст)срп. хартија и срп. карта (< ит. carta < лат. charta), оба од грч. cavrth"; аула и авлија (< тур. avli), оба од грч. aujlhv; стсрп. дискось и срп. диск (< енг. disc < лат. discus), оба од грч. divsko"; (ст)срп. нафора и срп. анафора, оба од грч. ajnaforav итд.

ЛИТЕРАТУРА: M. Vasmer, Die griechischen Lehnwörter im Serbo-Kroatischen, Berlin 1944; П. Скок, Eтимологијски рјечник хрватскога или српскога језика I--IV, Зг 1971--1974; Ј. Влајић-Поповић, „Грецизми у српском језику", ЈФ, 2009, LXV.

Ј. Влајић-Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕЧ, Вера Милтијадовна

ГРЕЧ, Вера Милтијадовна (Греч, Вера Мильтиадовна), глумица, редитељ (Њижни Новгород, 8. V/XI 1893 -- Париз, 23. III 1974). Од 1913. до 1916. учила је глуму у школи Московског художественог театра, a потом постала његова чланица. Са Качаловском трупом, коју су основали чланови МХТ, одлази 1919. на гостовања по Европи и Америци у оквиру којих игра и у Београду (1920, 1921). Након турнеја део чланова трупе се 1922. вратио у Русију, а преостали, међу њима и Г. са супругом Поликарпом Павловим, одлучују да остану у емиграцији и оснивају Прашку трупу МХТ. Као члан Прашке трупе Г. је гостовала у Београду 1924, 1926. и 1929, а 1925. у Београду, Осијеку, Новом Саду, Загребу, Љубљани, Сплиту и Дубровнику. Новосадска штампа бележи и гостовање у сезони 1928/29. у Новом Саду. Брачни пар Г.--Павлов 1936. долази на дуже у Краљевину Југославију. Поставили су више од 20 представа, углавном руских аутора у Народном позоришту у Сарајеву (1936/37), НП у Београду (1937/38, 1939--1942) и НП у Скопљу (1938/39). Највише представа, већином руског класичног репертоара, остварили су на руском језику у Руском дому у Београду. У НП у Београду 1937. режирали су Гогољеву Женидбу, На дну М. Горког и Чеховљеве Три сестре; 1938. Васу Железнову М. Горког и Свадбу Кречинског А. Сухово-Кобиљина; 1940. Без мираза Островског, Шкваркинову Ноћну смотру и Дикенсовог Цврчка на огњишту; 1941. Разбијени крчаг Х. фон Клајста и Посао је посао О. Мирбоа, а 1942. Молијеровог Уображеног болесника. У НП Дунавске бановине као гости су 1937. режирали Гогољевог Ревизора и Дикенсовог Цврчка на огњишту. Г. је била уметница велике стваралачке снаге, веома природна, реалистична у уметничком изражавању, брижљиво студиозна у психолошкој анализи и карактеризацији ликова. У Руском дому, односно у Руском повлашћеном позоришту у којем је глумила већ од маја 1936, самостално је режирала 1937. драме Брунхилдина линија М. Алданова и Тренутак судбине Н. Тефи, 1942. Друштво за подстрекивање досаде И. А. Крилова и 1943. Своји смо, споразумећемо се Н. А. Островског. Године 1943. Г. одлази у Берлин, касније у Париз, где углавном живи и ради (1944--1974) са изузетком боравка у Прагу (1947--1948), те Кембриџу и Лондону (1952--1955). Играла је и у немачким немим (Злочин и казна и Власт таме, 1924) и француским звучним (Идиот, 1946; Анастазија, 1956) екранизацијама дела руске класике.

ЛИТЕРАТУРА: С. Д(инчић), „Гђа Греч и г. Павлов сећају се живо изгореле позоришне зграде и лепих дана гостовања у Новом Саду", Дан, 1937, 20; А., „Максим Горки: На дну", Дан, 1937, 25; С. Динчић, „Велики успех Гогољевог „Ревизора" у режији художественика гђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова", Дан, 1937, 39; М. Хћ., „Н. В. Гогољ: Ревизор", Суботичке новине, 1937, 18; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Група аутора, Русские в Сербии, Бг 2009.

Н. Савковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕЧИЋ, Владимир

ГРЕЧИЋ, Владимир, економиста, универзитетски професор (Лазница код Жагубице, 3. II 1938). Дипломирао 1966, магистрирао 1970. и докторирао 1972. на Економском факултету у Београду. У периоду 1985--1986. био је корисник Фулбрајтове стипендије. У Институту за међународну политику и привреду у Београду радио од 1968. као асистент истраживач, од 1973. научни истраживач, од 1976. научни сарадник, од 1981. виши научни сарадник, од 1991. научни саветник. Био је помоћник (1984--1988) и заменик (1990--1997, 2001--2006) директора Института. Од 1992. до 2003. предавао је Економију рада на ЕФ у Београду (редовни професор од 2000), а повремено и на другим универзитетима у земљи и иностранству (и В. Петковић, Економија рада, Бг 1996; Економија рада, Бг 2001). Био је експерт УН за миграције. Поље његовог интересовања биле су међународне миграције становништва, укључујући „одлив мозгова", особито сеобе Срба некад и сад (Савремене миграције радне снаге у Европи, Бг 1975; Миграција и интеграција страног становништва у земљама северне, централне и западне Европе, Бг 1989; Social Impact of Emigration and Rural-Urban Migration in Central and Eastern Europe, Brussels 2012). Члан је Академије економских наука Србије (од 2009) и Научног друштва економиста Србије. Био је члан Европског удружења института за развој (ЕАDI, 1984--1990), Међународне асоцијације за истраживања (ISA, 1997--2003), те Савета дијаспоре СРЈ (2001--2003). Аутор је великог броја научних радова и књига који се баве питањем миграција становништва.

ДЕЛА: Сви Срби света, Бг 1994; „Serbian Diaspora as a Development Resource", у: India and Serbia and Montenegro Re-engagement. Regional and Bilateral Dimensions, New Delhi 2005; Српска научна дијаспора: „тамо и овде", Бг 2010; „Таланты заслуживают большего внимания властей Сербии", Социология науки и технологий, 2013, 4, 3.

ЛИТЕРАТУРА: The Serbian Academic Diaspora, Bg 2013; IEL Migration Law -- Serbia, Alphen aan den Rijn 2014.

Д. Арсеновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕЧИЋ ДУТУА, Татјана

ГРЕЧИЋ ДУТУА, Татјана, композитор, музиколог, универзитетски наставник (Београд, 27. I 1965). Завршила је Академију музичке уметности, Одсек композиције, на Универзитету у Београду (1988), магистрирала је нa Одсеку за композицију, на Карнеги-Мелон универзитету у САД (1992). Степен доктора филозофских наука из теорије музике стекла је на Питсбуршком универзитету у САД (2001). Истраживачки интерес је трагање за модерним комерцијалним музичким остварењима. Једна од њених успешних клавирских композиција -- Делфин варијације (2000) инспирисала је њену сестру, сликарку Мају Гречић (живи и ради у Кардифу, Велика Британија) да изради серију слика и организује изложбу под истим називом. Г. је предавала више музичких предмета, од клавира до музичке теорије, на Карнеги-Мелон универзитету, Чатам колеџу, Комјунити колеџу Алегени, Питсбуршком универзитету (САД) и Музичком конзерваторијуму на Бермудима, доцент на Хајлендс универзитету у Лас Вегасу (Нови Мексико), а сада живи на Хавајима, радећи као професор и композитор. Написала је више радова који служе студентима као учила. Г. је сувласник фирме Core-Age Records and Publishing, која сарађује с музичарима и послује с људима широм света. Члан је више професионалних организација, укључујући Удружење композитора Србије. Добитник је више признања у САД и Србији, укључујући Октобарску награду Београда за композицију (1981).

ДЕЛА: Don't Explain (2009); True Love (2009); I Cannot See it Rise (2009); Love, Love, Love (2009); True Love (2009); Four piano compositions composed and performed (2012).

ЛИТЕРАТУРА: В. Гречић, Српска научна дијаспора, Бг 2010.

М. Вучићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЕШЉА

ГРЕШЉА → НОВАЦ

ГРЖЕТИЋ, Анте

ГРЖЕТИЋ, Анте, вајар, ликовни педагог (Шкаљари код Котора, 28. II 1920 -- Београд, 4. XII 1992). Школовао се у Београду, где је 1949. завршио Академију ликовних уметности код Сретена Стојановића и Илије Коларевића. Као један од талентованих младих вајара одабран је за сарадника у Мајсторској радионици Томе Росандића (1950--1955). Био је члан групе Самостални. Своје радове излагао је у Београду (1953, 1957, 1961), Сомбору (1966), Подгорици (1975, 1982), Никшићу (1975) и од 1975. до 1980. десетак пута у Немачкој. Почев од 1946. у више од педесет наврата учествовао је на колективним изложбама у Југославији, те приликом репрезентативног представљања српске и југословенске уметности у иностранству. Суделовао је у раду уметничких колонија у Даниловграду и Подгорици. Био је професор Више педагошке школе (1975‒1980) у Београду, а водио је и вајарску секцију при Радничком универзитету „Ђуро Салај". Његови радови се чувају у музејима и галеријама на Цетињу, у Дубровнику, Београду, Бањалуци, Сомбору и Хановеру. Непрестано усавршавајући своју културу пластичке мисли, он је, временом, испољио посебну склоност за монументалну и споменичку скулптуру симболичких евокација. При томе је полазио од инспирација синтетичком биолошко-фигуративном формом Хенрија Мура, све више тежећи редуктивној симболичкој форми посткубистичког фигуративног геометризма. Поред меморијалне пластике, његов богати и разноврсни вајарски опус чине дела галеријског формата сличних стилских особености ‒ фигуре, анималистички мотиви, портрети ‒ рађенa у класичним вајарским материјалима, посебно у дрвету, често прожетa духом интимизма. Бавио се и примењеном уметношћу. Припада скулпторима који су промовисањем модерних стваралачких концепција обележили српску и југословенску вајарску уметност током друге половине ХХ в. За своје друштвено-политичко ангажовање и уметничко деловање добио је велик број признања, међу којима су Спомен-плакета и Диплома града Београда (1969), Плакета Савезног одбора СУБНОР-а Југославије (1976), као и низ награда на конкурсима за споменике.

ДЕЛА: Споменик бола и пркоса у Крагујевцу (1959); Споменик отпора и слободе у Крагујевцу (1966); Споменик мајци и кћеркама у Тополи (1967); споменици револуцији у Пећи (1972) и Врању (1985); Споменик Ивану Црнојевићу на Цетињу (1982) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Art moderne du Monténégro 1945‒1970, Paris 1973; J. Балдани, Револуционарно кипарство, Зг 1977; Ј. Марковић, Мајсторска радионица Томе Росандића, Бг 1985; Г. Јокић, Југославија -- споменици револуције, Бг 1986; М. Митровић, Ликовни кругови: уметност и уметници 1943‒2003, Бг 2004; Н. Вујошевић, Мементо: црногорска модерна умјетност, Пг 2005.

В. Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЖЕТИЋ, Иван

ГРЖЕТИЋ, Иван, хемичар, универзитетски професор (Београд, 10. X 1952). Студије хемије завршио је 1975. на Природно-математичком факултету у Београду где је и магистрирао 1977. Исте године почиње да ради у Универзитетској лабораторији за електронску микроанализу, а затим наставља на Институту за истраживање лежишта минералних сировина Рударско-геолошког факултета у Београду, где је одбранио докторат 1984. За редовног професора изабран 1997. Од 2005. ради на Хемијском факултету у Београду, где предаје Хемију вода и отпадних вода, Неорганске загађујуће супстанце, Основе хемије атмосфере и загађујуће супстанце у атмосфери, Мониторинг у животној средини и Недеструктивну хемијску анализу. Аутор је уџбеника Физичка хемија у геологији − Физичка хемија лежишта минералних сировина (Бг 1996) и рада у монографији „Електронска спектрометрија за хемијску анализу (ESCA)", у: М. Курепа (ур.) Електрон − сто година од открића: Електрон у чврстим телима и примена електрона (Бг 1997). Коаутор је следећих уџбеника и књига: Thallium Chemistry (Stuttgart 1993); Физичкохемијске основе заштите животне средине I: Стања и процеси у животној средини (Бг 1995); Физичкохемијске основе заштите животне средине II: Извори загађивања, последице и заштита. (Бг 1996); Вода, квалитет и здравље (Бг 1999); Guerra infinita, guerra ecologica. I danni delle nuove guerre all'uomo e all'ambiente (Milano, 2003); Животна средина и њена заштита, Животна средина − књига I (Бг 2007); Животна средина и њена заштита, Животна средина − књига II (Бг 2008). Главне области научног истраживања Г. су синтеза вишекомпонентних система на бази сулфосоли, стања и процеси у животној средини и инструментална анализа неорганских материјала. На постдокторским студијама боравио је на Макс-Планк институту за нуклеарну физику у Хајделбергу (Немачка) и на Универзитету у Упсали (Шведска). Био је научни сарадник на Универзитету у Хајделбергу (1988−1990), а на Факултету геонаука истог универзитета био је гостујући професор (1990−1993) за Физичку хемију у геологији. Био је шеф Катедре за Примењену хемију на ХФ (2013−2015) а од 2015. декан ХФ. Експерт је и саветник из области хемије животне средине (за владине и невладине организације у Србији, као и Светске банке и Програма УН за животну средину). Члан је Српског хемијског друштва и Друштва за електронску микроскопију Србије.

ДЕЛА: и T. Balić-Žunić, „The photoelectron spectra of some Tl-Sb sulphosalts", Physics and Chemistry of Minerals, 1993, 20, 285; и G. Moh, „Experimental Investigation of the Ag-Tl-Bi-Sb-S System", Mineralogy and Petrology 1995, 53, 251; коаутор, „U and Th in Some Brown Coals of Serbia and Montenegro and Their Environmental Impact", Environmental Science and Pollution Research International, 2008, 15, 2, 155.

ИЗВОР: Архива Хемијског факултета у Београду.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИВАЦ

ГРИВАЦ, село у Шумадији, у Гружи, на Качерској површи. Смештено је у долини реке Груже, северно од општинског средишта Кнић, с којим је повезано локалним путем дугим 13 км. Насеље је дисперзивног типа и највећи број кућа изграђен је источно од долине на површи високој 300--400 м. Центар села смештен је у долини Груже и има форму збијеног насеља. Г. је формиран у XVIII в. Староседеоци су досељени из Старог Влаха, Корита, Драгачева, Потарја, Сјенице, Ивањице и Пожеге. Депопулација је после II светског рата смањила број становника за три петине. Године 1948. било је 910 житеља, а 2011. 371 становник, од којих 98,9% Србa. У пољопривреди је радило 74,4% економски активног становништва. У селу сe налазе црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

С. Ђ. Стаменковић

У Г. је током друге половине XX в. истраживано велико вишеслојно праисторијско налазиште. Локалитет се простире на више од 10 хектара, а до данас је истражено око 500 м^2^. Културни слој дебљине до 2 м формиран је током раног и позног неолита, а садржи остатке насеља старчевачке и винчанске културе. Старије насеље, у којем је нађено неколико укопаних стамбених објеката, формирано је, према C 14 датовању, крајем VII миленијума п.н.е. На основу карактеристика покретног материјала приписано је најстаријој, протостарчевачкој фази старчевачке културе. Три слабо очувана скелетна гроба вероватно потичу из истог периода. Највећи део покретних налаза представљају предмети за свакодневну употребу: керамичко посуђе, оруђе од камена, костију и јелењих рогова. Посуђе је најчешће лоптастог или полулоптастог облика, махом неукрашено. Издвајају се посуде мањих димензија, украшене белим или тамним сликањем, са једноставним мотивима (капљице, мреже, стилизоване гране маслине), карактеристичним за рани неолит. У слојевима тог насеља нађено је и неколико десетина култних предмета: антропоморфне и зооморфне фигурине, жртвеници и амулети у облику стилизоване главе бика. У млађем насељу, са неколико стамбених хоризоната, откривени су, осим укопаних, и остаци више од двадесет надземних кућа правоугаоног облика. За најстарију фазу винчанске културе (Винча А) повезују се, на основу типолошких карактеристика њиховог садржаја, два земуничка објекта. Откривени надземни стамбени објекти нису истовремени. Изграђени су и коришћени у различитим периодима (Винча Б--Д), а њихов покретни инвентар, као и садржај слојева који се везују за млађи неолит показују да је Г. био континуирано насељен током свих фаза винчанске културе.

Ду. Николић

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавела, „Енеолитскo насељe у Гривцу", Старинар, 1958, 7--8; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; М. Bogdanović, Grivac, Settlements of Proto-Starčevo and Vinča culture, Kragujevac 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИВИЧИЋ Ђорђе

ГРИВИЧИЋ Ђорђе, генерал (Перушић код Госпића, Лика, Хрватска, 11. IV 1827 -- Грац, Аустрија, 1. IX 1870). Потиче из граничарске официрске породице, син поручника. Војну академију завршио је 1846. у Бечком Новом Месту (Wiener Neustadt), а у чину поручника 1847. служио је у 3. ловачком батаљону. Истакао се у борбама у Тиролу током Првог италијанског рата за уједињење и 1848. унапређен у чин капетана друге класе (оберлајтнанта). Наредне године је додељен генералштабу Српског војног збора у Војводини, где је добио чин капетанa прве класе (хауптмана). Подржавао је политику патријарха Јосифа Рајачића. Истакао се у борбама код Титела и у опсади Петроварадина, када га је бан Јосип Јелачић именовао за капетана у 9. петроварадинском граничарском пуку. Премештен је 1851. у 6. линијски пешадијски пук. Као мајор рањен је 1859. код Солферина (Италија) у рату против Француске. Унапређен је у потпуковника 1860, потом ванредно у пуковника 1861. и постављен за команданта 19. пука. За бригадира у Десетом армијском корпусу постављен је 1866. у време битака код Кенигреца и Траутенауа (Пруска), где је други пут тешко рањен. После опоравка постављен је за војног аташеа у Берлину. У чин генерал-мајора унапређен је ванредно 1868. и био је повучен у Генералштаб. Обављао је и дужност заменика министра рата при угарској делегацији у Бечу, а војну каријеру је завршио као командант бригаде у саставу 6. дивизије у Грацу. Одликован је Војничким крстом за заслуге, Витешким крстом реда гвоздене круне 3. степена, Витешким крстом реда Марије Терезије и Витешким крстом реда Св. Леополда. Његов млађи брат Дане Гривичић (1831--1906) имао је чин фелдмаршал-лајтнанта.

ИЗВОРИ: Militär-Schematismus des österreichischen Kaiserthums, Wien 1847--1870; Успомене генерала Ђорђа Стратимировића, Беч--Загреб--Лајпциг 1913.

ЛИТЕРАТУРА: З. Капер, Српски покрет у јужној Угарској, 1--2, Бг 1870--1878; И. Томичић, „Гривичићи", Просвјета, 1902, 16; С. Павичић, Хрватска ратна и војна повиест, Зг 1943; Д. Медаковић, Срби у Бечу, Бг 1998; С. Милекер, Историја Банатске војничке границе 1764--1873, Пан. 2004; Р. Милосављевић, Прећутани генерали, Јаг. 2007.

Р. Милосављевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Григора Нићифор

Григора Нићифор, научник, историчар (Хераклеја на Понту, 1290/1 или 1293/4 -- Цариград, између 1358. и 1361). Као десетогодишњак остао без оба родитеља, па га је васпитавао и подизао ујак Јован, епископ Хераклеје Понтске. Будући да је показао несвакидашњу обдареност и вољу за учењем, ујак га је 1314/1315. послао у Цариград, где се о њему старао учени патријарх Јован XIII Гликис. Прави Григорин учитељ и узор био је Теодор Метохит, први министар цара Андроника II Палеолога и свестрани интелектуалац, који га је увео у тајне филозофије и астрономије. Захваљујући Метохиту, Г. Н. је стигао на цариградски двор и оставио снажан утисак на Андроника II, који је волео да се дружи са образованим људима. Образложио је предлог реформе календара (1324), који је цар прихватио, али то није спроведено у дело. Уследила је дипломатска мисија у Србију 1327. или 1326, када је Г. Н. требало да из неке врсте избеглиштва у Византију врати Ирину, кћер Теодора Метохита и ташту српског краља Стефана Дечанског, иначе Григорину некадашњу ученицу. После 1328, када је Андроник III срушио са престола деду Андроника II, дошло је до застоја и у каријери Г. Н. Ипак, брзо је повратио утицај код нових власти и све више иступао као водећи интелектуалац византијског света. У интелектуалном диспуту победио је Варлаама из Калабрије, преговарао је са папским легатима, а одржао је и посмртно слово прерано преминулом Андронику III (1341). Био је сведок грађанског рата (1341--1347) из којег је као победник изашао Јован Кантакузин. У међувремену је Г. Н. ушао у ватрену полемику са Григоријем Паламом и исихастима, што му је загорчало последње године живота. Био је приморан на неку врсту кућног притвора, а противници су га чак упозоравали да ће му спалити списе што је за њега који није имао породицу било страшније него претња физичком смрћу. Тортуром доведен на ивицу духовних снага, знаменити полихистор је у неколико наврата покушао да се убије. Присташе исихазма нису му дали мира ни после смрти: озлојеђени тврдоглавошћу свог богословског супарника, његово су тело за одмазду вукли по цариградским улицама. У Григориној волуминозној писаној заоставштини налази се чак осамдесет наслова. Писао је граматичке расправе, састављао свечане говоре, надгробна слова, аренге, посланице и песме, а после њега је остала и обимна кореспонденција. Међу његовим списима су проповеди, молитве, житија светих, догматски и други богословски текстови, али и дела из филозофије, астрономије, математике, музике. Ипак, његово главно дело је Ромејска историја у 37 књига, која обухвата велики временски одсечак од 1204. до 1359. у којој доноси обиље података о српској повесници.

ИЗВОРИ: E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, II, Wien 1977; ВИИНЈ, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: R. Guilland, Essai sur Nicéphore Grégoras, Paris 1926; О. Г. Закржевская, „Концепция патриотизма Никифора Григоры", у: Античная древность и средние века 14, Свердловск 1977; В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Лексикон писаца, филозофа, теолога антике и средњег века (грчки, латински и византијски аутори): Тускулум лексикон, Бг 2003.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ

ГРИГОРИЈЕ, монах, ктитор (?, крај XIII в. -- ?, пре 1355). Био је иконом манастира Светога Петра Коришког, који је био метох Хиландара. Манастирским новцем је у селу Кориши подигао цркву посвећену светом Петру Коришком, коју је 1343. приложио Светим Арханђелима код Призрена. У њу је краљ Душан привремено сместио првог игумана своје задужбине, будућег серског митрополита Јакова. Заузврат, Г. је добио стару цркву (манастир) Светог Петра Коришког на доживотно уживање. Умро је до 1355, а метохија Светог Петра је враћена под област Хиландара.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926; Р. Грујић, „Лична властелинства српских црквених представника у XIV и XV веку", ГСНД, 1934, 13; С. Мишић, „Поседи манастира Светог Петра Коришког", ИГ, 1989, 1--2; „Повеље цара Стефана Душана манастиру Светог Петра Коришког из 1355. године", ИГ, 1993, 1--2.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ (Дрекаловић)

ГРИГОРИЈЕ (Дрекаловић), архимандрит (Медун, почетак XVIII в. -- Црна Горa, после 1770). Загонетна личност која је о себи оставила доста помена у српским изворима. Свугде се потписивао као „архимандрит нишки царскија обитељи и трона серпскаго егзарх", изузев у Видину где се потписао као „архимандрит патријаршески". На једном документу се потписао на латинском (Gregorius archimandritis et patriarho Servias) и грчком (Γριγορ αρχιμανδριτις). Овај пустолов циљао је високо -- на трон пећких патријараха. О себи пише да је „от земље диоклитскије, в странах македонских от града Медуна от провинцији какардској", а одатле „и сербски царије произишли". У неким записима додао је „от Кастриотов", чиме себе убацује у албанску великашку породицу. У једном писму свог брата Илију титулише као „војводу у Албанији". Много шта подлеже сумњи: тешко да је уопште био архимандрит, још мање егзарх патријархов, посебно не патријарха Калиника, Грка. С друге стране, познато је да су се Дрекаловићи тек у XVII в. вратили из римокатоличанства у православље, па и са те стране његово писање подлеже сумњи. Даља историја може се пратити из његових многобројних писама. Вративши се у Црну Гору, постао је поверљива личност лажног цара Шћепана Малог који га је 1767. послао у Беч, али су га аустријске власти вратиле из Земуна. После пораза Црногораца 1768. склонио се у Маине, али га је млетачка власт предала Турцима, који су га преко Цариграда одвели својој војсци у Хотин. Одатле је пребегао Русима којима је понудио да ликвидра Шћепана Малог. Са писмима за београдског митрополита и народне прваке царица Катарина II послала га је у мисију дизања устанка балканских хришћана против Турака, с којима је била у рату 1768--1774. Г. је путовао с руским пасошем, али су му у Букурешту одузели писмо које је написао брату Василију у Јегри. Из Букурешта пише многа писма: конту Трајану Лалићу у Венецији, руском генералу Петровићу у Црној Гори, брату Илији позивајући их све на устанак јер ће Руси ускоро стићи до њих. Задржан је у Сибиу у карантину, а потом је ухапшен када су му одузети писма, проглас и сва писма царице Катарине. Дворски ратни савет у Бечу закључио је да је реч о „опасном човеку и интриганту", којег треба што пре уклонити из монархије, те су га зато вратили у Црну Гору, где га је очекивао руски изасланик кнез Долгоруков. Његова даља судбина није позната.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903; Љ. Дурковић Јакшић, „Покушај црквене конференције у Нишу 1761. да поврати патријарха Гаврила III на пећки престо", Зборник радова БФ, Бг, 1951.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Станојевић, Шћепан Мали, Бг 1957; П. Гагулић, „Глигориј от Кастриотов, архимандрит нишкиј 'несуђени' патриархо сервиас", Православна мисао, 1963, 1--2; Љ. Дурковић Јакшић, „Удео Цетињске митрополије у борби за успостављање редовног стања у Српској православној цркви", у: Српска православна црква 1219--1969, Бг 1969.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ (Живковић)

ГРИГОРИЈЕ (Живковић), митрополит зворничко-тузлански (Меминска, Хрватска, 18. XII 1839 -- Меминска, 24. IV 1909). Световно име му је било Никола. После гимназије у Петрињи и Загребу завршио је богословију у Сремским Карловцима и радио као учитељ, а по рукоположењу 1861. као капелан у Црквеном Боку и Дубици, те професор-катихета у Раковцу код Беочина. У Бечу је код Ф. Миклошића положио испит за професора српског и немачког језика. Када је пензионисан и остао удовац (1893), замонашио се узевши очево име, постао патријаршијски протосинђел и управљао манастиром Гомирјем. Следеће године позван је у Босну где је постао члан конзисторије, архимандрит и 1897. хиротонисан за митрополита зворничко-тузланског. Учествовао је у доношењу уредбе о аутономној српској црквено-просветној управи у Босни и Херцеговини. Написао је уџбенике О вери, Историја хришћанске цркве (Бг 1878) и Литургика (Зг 1885), који су употребљавани у српским средњим школама под аустроугарском влашћу. Објавио је Збирку наредаба Митрополијске управе Српско-правосл. епархије Зворничко-тузланске: упућенијех Српско-православном епархијском свештенству и народу (Ср. Карловци 1900). Сахрањен је на дубовачком гробљу у Карловцу.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Живковић, „Григорије Живковић, српско православни митрополит зворничко-тузлански", БГл, 1909, 15; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ (Радојичић)

ГРИГОРИЈЕ (Радојичић), архимандрит (Блазнава, Херцеговинa, друга половина XVIII в. -- манастир Благовештење на Руднику, 1816). Замонашен је у Студеници, а 1793. прешао у манастир Благовештење, запуштен после турске пљачке. Са два сабрата јероманаха, Јоакимом и Партенијем, обновио је манастир, утврдио и уредио земљишни посед и привукао народ. Због таквог рада добио је чин архимандрита. На дан манастирске славе 1796. исповедио је Карађорђа и пред народом опростио од греха за убиство очуха Петронија. У Првом устанку није учествовао, те га Турци нису дирали после слома устанка. У пролеће 1814. написао је молбу руском цару да се заузме код Порте за српски народ који је изложен великом притиску од стране Турака. Убијен је из заседе једног раног јутра када је кренуо на јутрење. Није утврђено ни ко је пуцао нити због чега.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1979.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ (Удицки)

ГРИГОРИЈЕ (Удицки), епископ западноамерички (Велика Кикинда, 14. I 1911 -- Алхамбра, САД, 9. X 1985). Световно име му је било Никола. Завршио је богословију у Сремским Карловцима и Богословски факултет у Београду. Као суплент битољске богословије замонашен је у Хиландару 1936. У Чикагу је кратко време био секретар Америчко-канадске епархије и парох у Бјуту. Вратио се пред II светски рат у Битољ, одакле су га бугарски окупатори протерали у Србију. После рата емигрирао је у Америку и био парох у Јангвуду, а 1957. унапређен је у чин архимандрита. За епископа новоосноване Западноамеричке епархије изабран је на ванредном сабору 1963. и исте године хиротонисан у Алхамбри. Организацију епархије спроводио је у тешким условима српске разједињености и борбе са Дионисијевим расколницима, многобројним судским споровима око храмова и остале имовине. Сахрањен је на српском гробљу у Лос Анђелесу.

ЛИТЕРАТУРА: „Хиротонија архимандрита Григорија Удицког за епископа Западноамеричке епархије", Гласник СПЦ, 1963, 10; „Упокојио се епископ западноамерички Григорије", Гласник СПЦ, 1985, 11; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ I

ГРИГОРИЈЕ I, митрополит београдски (? -- Београд, пре 1459). Један од блиских сарадника деспота Ђурђа, можда и рођак. После првог пада Србије 1439. заједно са деспотом Ђурђем избегао је у Дубровник, где су нашли уточиште. У Дубровнику је код племића Марина Ђурђа Гучетића оставио на чување неке драгоцености београдске катедралне цркве у четири кутије, једним бисагама, све запечаћено и пописано. Извесну количину сребра и сребрног посуђа оставио је код златара Мароја Мирковића. Г. је ускоро умро па су 1459. те ствари тражили посланици царице Маре и Гргура Слепог. Две године доцније тражили су га посланици деспота Стефана Слепог, а потом лично Кантакузина, али јој је понуђена судска расправа. Депоноване ствари је марта 1462. примио посланик царице Маре.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Поклад београдског митрополита Григорија из XV века", Зборник за историју Јужне Србије и суседних области, I, Ск 1935; Ђ. Сп. Радојичић, „Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима", ГИДНС, 1939, 12.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ II

ГРИГОРИЈЕ II, епископ рашки, преписивач, уметник (?, средина XIII в. -- Петрова црква, Рас / Нови Пазар, 1313). О његовом животу мало се зна. У два записа себе назива Григорије II, што значи да је био други епископ тог имена на катедри рашких епископа. Као хиландарски монах изабран је 1304/05. за рашког епископа. Образован у Хиландару, бавио се исправљањем црквених текстова, што сведочи о канонској и филолошкој спреми за редакторски посао. Један запис показује да је био у традицији светогорске, византијско-правoславне духовности. На крсту краља Милутина, намењеног манастиру Св. апостола у Расу, око 1305. урезао је четири симетрично грађена стиха посвећена Часном крсту Христовом, два у византијском „политичком стиху", дванаестерцу, и два у четрнаестерцу: „Крьстѡмь ѡграждаѥми врагꙋ противлѥм се, не боѥше се казни ѥго ни лаана, ко грьди uпраздни се и попрань бысть силою на древѣ распетаго Христа". Ови стихови, међутим, нису његови него Св. Јована Дамаскина, узети из Октоиха (друга стиховна стихира шестог гласа на јутрењу у среду). Садржај урезаних стихова сведочи о симболичном значењу крста у средњем веку. Крст се данас чува у Доминиканском манастиру у Дубровнику са додатим натписом „Renovata MDXLVIII", тј. податком да је обновљен 1548. Оставио је подужи запис на Крмчији, коју је преписао 1305. при катедралној цркви Св. апостола у Расу, где му је било седиште, за манастир Хиландар са молбом да га упишу у поменик: „и поменујте брата вашего и саслужебника Григорија". То је у науци позната Рашка крмчија, која се данас налази у Москви, подељена у два дела: јeдан је у Историјском музеју, а други у Лењиновој библиотеци. У запису на њој велича словенски језик, Св. Саву и српско краљевство. У месецослову Српске цркве и богослужбеним књигама Г. је посебан и занимљив. Нема свој дан у календару, нема га у житију српских светаца, нема своју службу у Србљаку. Једини његов помен је у служби Сабора св. српских просветитеља и учитеља 30. августа / 12. септембра, што је довољно сведочанство да се ради о светој личности. У богослужењу овог празника песник га назива „Григорије богоносни", садруг архиепископа Саве III и „Григорије богодухновени". По богослужбеном тексту, он се од метежа овог света удаљио у пустињу да би у безмолвију разговарао са Богом.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; Шест писаца XIV века, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII век), Бг 1960; „Стихови у сребро урезани", ЛМС, 1962, 389; Творци и дела старе српске књижевности, Тг 1963; С. Вуковић, „Да ли је Григорије рашки с почетка 14. века био песник", Гласник СПЦ, 1995, 4.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ ГОРЊАЧКИ

ГРИГОРИЈЕ ГОРЊАЧКИ, монах, писац, светац (Србија, прва половина XIV в. -- Горњак, 20. XII 1406). У богословској и историјској литератури познат је и као Григорије Ћутљиви и Григорије Млађи, у препису горњачке повеље три пута је наведен као монах Григорије, а једном као Григорије Синајит, што се касније усталило иако није био на Синају. У Синаксару и Служби Григорију ктитору Григоријата, стоји да је „из Србије дошао", па га светогорска традиција сматра Србином и „вторим" оснивачем, тј. обновитељем манастира Григоријата и Горњака. Подвизавао се у Цариграду, Парорији, Загори и Светој Гори и постао следбеник исихастичког богословља које је прихватио од Григорија Старијег (+1346) из Клазомене, и његових ученика Ромила Раваничког и Иларија. Бежећи пред Турцима долази са групом ученика у Србију у пролеће 1379. а кнез Лазар га смешта у манастир Ждрело, касније назван Горњак, који је претходне зиме оштетио Радич Растисалић одметнувши се од Лазареве власти, али којег је Лазар потом потукао и протерао. За свој подвиг изабрао је пећину изнад манастира, који обнавља „с помоштију" кнеза Лазара, а имао је искуство у тим радовима јер је претходно на Светој Гори довршио радове на манастиру Светог Николе названом Григоријат. Са собом је донео и Житије Ромила Раваничког, које је на грчком језику написао између 1377. и 1379. на Мелани код Лавре Св. Атанасије на Светој Гори. Житије је неки раванички монах превео на српскословенски пре преноса моштију кнеза Лазара из Приштине у Раваницу. У светогорском архиву стоји да је умро и сахрањен у Горњаку, али су му мошти често сељене и склањане пред турским налетима а потом враћане у Горњак. У XVI и XVII в. његове мошти налазиле су се у манастиру Орешковици. Постоји предање да су ношене у Григоријат и 1763. враћене у Горњак. Игуман Сава извадио је 1900. мошти из гроба, сместио их у мали дрвени ковчег и поставио у манастирском храму. У време немачке окупације 1941--1944. и годинама после рата до обнове склоњене су у пожаревачку саборну цркву, а 1953. враћене у Горњак. На молбу архимандрита Григорија из светогорског манастира Григоријата, епископ браничевски Хризостом предао је 1977. део Г. моштију за овај манастир, јер Светогорци сматрају оснивача Григоријата и Горњака истом личношћу. У календар светих уписан је под датумом смрти 7. децембар јулијанског календара, али има службу само на грчком језику, на српски није преведена. М. Поповић Шапчанин посветио му је оду „Похвална песма преподобном оцу нашем Григорију Синаиту" (Пастир, 1870, 3, 24). „Житије Ромилово" на грчком језику објавио је F. Halkin, Byzantion (Paris 1961); а на српскословенском језику објавио је: П. А. Сырку, „Монаха Григория житие преподобного Ромила из рукописи XVI в.", Памятники древней письменности и искуства, 1900, 136; српски превод са грчког објавио је: Јустин Поповић, Житија светих за јануар (Бг 1972). По стилу припада „изразито исихастичкој монашкој хагиографији".

ЛИТЕРАТУРА: С. Палајда, „Ко је био Григорије Синаит, оснивач и творац манастира Горњака", Гласник СПП, 1932, 5; Ђ. Сп. Радојичић, „Григорије из Горњака", ИЧ, 1952, 3; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смед. 1965; Ј. Поповић, Житија светих за децембар, Бг 1977; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бг 1980.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ ДИЈАК

ГРИГОРИЈЕ ДИЈАК, писар, илуминатор (?, XII в.). У Мирослављевом јеванђељу (осамдесете године XII в.) оставио четири записа исписана црвеним мастилом при крају рукописа. То су и најстарији сачувани српскословенски ћирилични записи. У трећем и четвртом, поред топоса недостојности и помена наручиоца књиге -- хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Немање, изричито каже да је урадио заглавља и украсио Јеванђеље, те он свакако није главни преписивач највећег дела основног текста. Иако се налазе на различитим странама, ови записи чине јединствену целину.

З. Витић

Претпоставља се да је јеванђелистар кнеза Мирослава био намењен цркви Св. Петра у Бијелом Пољу, задужбини хумског кнеза, и да је преписан у неком приморском скрипторијуму -- Котору или Дубровнику. Г. је у књизи на три места оставио четири записа. У првом, где себе назива Г., он моли Господа да га помилује како би и код кнеза био у милости. На десној маргини 358. странице је кратка белешка о томе да је окончао посао уз Божју помоћ. На последњој, 360. страници рукописа „грешни Глигорије дијак" је оставио запис из којег се сазнаје да је писао алилујаре, црвеним мастилом исписане скраћенице изнад јеванђељских одељака, као и да је рукопис „заставио златом". Осим што упућује на то да је Г. позлатио иницијале и минијатуре Мирослављевог јеванђеља, ови записи могли би да значе да их је иста особа и сликала. Правописне и палеографске особине текста указују на то да је Мирослављево јеванђеље дело двојице писара. Г. је преписао само последње две и по странице јеванђелистара, док је главни писар исписао његов највећи део. Овај писар био је, погрешно, назван Варсамелеон према речи написаној на крају рукописа, која на грчком означава балсамово уље коришћено при изради рукописа.

Д. Прерадовић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА*:* Ст. М. Куљбакин, Палеографска и језичка испитивања о Мирослављеву еванђељу, Ср. Карловци 1925; В. Ћоровић, „Узајамне везе и утицаји код старих словенских записа", Гласник СКА, 1938, CLXXVI; Л. Мирковић, Мирослављево еванђеље, I, Бг 1950; М. Павловић, „Јединство записа Глигорија Дијака", Слово, 1965, 15--16; Ј. Максимовић, Српске средњовековне минијатуре, Бг 1983; Н. Родић, Г. Јовановић (прир.), Мирослављево јеванђеље, Бг 1986; В. Радосављевић, Мирослављево јеванђеље: студије у вези са технологијом израде, стањем и заштитом, Бг 1994.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Григорије Палама

Григорије Палама, богослов, архиепископ Солуна, светитељ (Цариград, око 1296 -- Солун, 14. XI 1359). Потицао је из угледне аристократске породице пореклом из Мале Азије и наклоњене монашком животу. Као и он, у манастир су отишли његова браћа и сестре. Око 1316. обрео се на Светој Гори, а за свештеника је рукоположен у Солуну 1326. Потом је као одшелник живео у околини Верије, па се поново вратио на Атос (1331). Био је духовник који је својим теолошким принципима дао не само обележје, него и значење ригорозног морала. Ушао је у жесток богословски сукоб са Варлаамом из Калабрије, који је грубо вређао исихасте и њихово учење о виђењу таворске светлости (1337). Написао је дело Тријаде у одбрану светих исихаста у којем је у девет трактата изложио основне поставке исихазма. Он је развио доктрину која разликује божанску суштину, човеку несазнајну и неприступачну, од нестворених божанских енергија које су доступне људима, а све у циљу да се премости огромни онтолошки јаз између Бога и човека. Палама је однео победу на сабору у храму Свете Софије у јуну 1341, док су његови противници осуђени као јеретици. Он је тријумфовао и на још једном сабору 1341, као и на саборима 1347. и 1351. Са Стефаном Душаном се састао и преговарао на Светој Гори (1347/48). Учтиво је одбио великодушну понуду српског цара да дође у Србију јер га управо тада зилоти нису пуштали да уђе у Солун и преузме своју архиепископску столицу. Турци су га заробили 1354, па је у њиховој средини провео око годину дана, док га, плативши откуп, нису ослободили Срби. За светитеља је проглашен на сабору 1368. Оставио је велику писану заоставштину, а његово житије написао је цариградски патријарх Филотеј Кокин. Његова Сабрана дела у осам књига објавила је ИК „Беседа" из Новог Сада 2012 --2016.

ИЗВОРИ: ВИИНЈ, VI, Бг 1986; E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, IX, Wien 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мајендорф, Свети Григорије Палама и православна мистика, прев. Ј. Олбина, Бг 1983; Д. Богдановић, Свети оци и учитељи цркве. Мала приручна патрологија, Бг 1989; 650 година саборског томоса (1351--2001). Свети Григорије Палама у историји и садашњости, Србиње--Острог--Требиње 2001; В. Татакис, Византијска философија, Бг--Нк 2002; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Лексикон писаца, филозофа, теолога антике и средњег века (грчки, латински и византијски аутори): Тускулум лексикон, прев. А. Вилхар, Бг 2003.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ РАЧАНИН

ГРИГОРИЈЕ РАЧАНИН, монах, путописац (? -- ?, после 1739). Један од последњих писаца из братства манастира Раче. Са осталим братством кренуо је у Велику сеобу 1690, али их је успут напустио или се изгубио и сместио у неки славонски манастир, док је остало братство стигло до Будима и Сентандреје. Манастирским послом путовао је сплавом низ Дунав од Осијека до Крајове у Румунији и то описао. Путопис је писао после јула 1739. јер помиње битку код Гроцке (23. VII 1739) као скорашњи догађај. Путопис није сачуван у целини него само одломак о проласку поред смедеревске тврђаве са исказом да потомци Бранковића живе скривени од Турака у селима и планинама, што упућује на то да му је извор у народном предању. Поменути одломак неко је преписао из путописа, а А. Гавриловић објавио.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Стара српска књижевност у Подунављу (од XV до XVIII века)", Гласник Филозофског факултета у Новом Саду, 1957, 2; Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII века), Бг 1960.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ ХИЛАНДАРАЦ

ГРИГОРИЈЕ ХИЛАНДАРАЦ, монах, преписивач (? -- ?, после 1430). По Ђ. Сп. Радојичићу био је хиландарски игуман око 1430. По жељи деспота Стефана Лазаревића, он је 1408. завршио преписивање и прераду Хронике Јована Зонаре, византијског историчара из XII в. Уз свој препис сачинио је предговор, дужи запис о начину на који је исправио и допунио текст предлошка користећи Стари Завет и Хронику Георгија Амартола (IX в.). Ова српска редакција Зонаре названа је Паралипомен, према старозаветним историјским књигама Дневника (Паралипомена). У запису се откривају замашна филолошка знања приређивача, а нарочито су занимљиве опаске о значају посебних знакова у редовима приликом ритамско-логичког образовања текста.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, III, Бг 1905.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић (прир.), Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII века), Бг 1960; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бг 1991; Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност. Основи, Бг 2009.

З. Витић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРИЈЕ ЦАМБЛАК

ГРИГОРИЈЕ ЦАМБЛАК, монах, писац (Трново, око 1365 -- Кијев, 1419/1420). На крштењу је добио име Гаврило. Потиче из угледне породице, вероватно влашког порекла, чији чланови су оставили знатне трагове у јавном животу пре свега Бугарске, као и других балканских земаља. Стекао је добро теолошко образовање. Школовао се код патријарха Јефтимија у Трнову, а потом је отишао на Свету Гору и у Цариград. У младости је био ватрени поборник исихастичког покрета. У смутним временима после Ангорске битке и турског пораза Бугарска је постала средиште борбе између Бајазитових синова. Бежећи од „ричуће звери", Г. Ц., попут многих својих сународника, долази у Србију деспота Стефана Лазаревића око 1402, али не иде на деспотов двор, као што је то учинио Константин Костенечки, него у манастир Дечане, који је већ окупљао многе пребегле Бугаре, од којих су неки стекли велик углед. Због високог теолошког образовања Г. Ц. је постао игуман Дечана, где је написао Житије и Службу светом Стефану Дечанском. Истовремено је радио и на другим списима важним за српско-бугарске везе. Тако су настала дела посвећена Светој Петки поводом преноса њених моштију у Србију. Из непознатих разлога одлази у манастир Њамац на реци Сучави, па ту пише Житије светог Јована Сучавског. Крајем 1406. креће из Молдавије у Москву свом стрицу Кипријану, московском и сверуском митрополиту. На путу сазнаје да је Кипријан преминуо, те одлази у Цариград. На једном прокатоличком скупу свештеника оданих пољском кнезу Витовту 15. XI 1413. Г. Ц. је изабран за кијевског митрополита, упркос оштром противљењу московског митрополита Фотија, који није признавао каноничност овог избора. Као Витовтов изасланик Г. Ц. је учествовао 1414. на сабору у Констанцу, на којем је осуђен и спаљен чешки родољуб Јан Хус. Том погубљењу није присуствовао јер је стигао касније. Његово излагање на Сабору одмах је превођено на латински, о чему сведочи такозвана Рајхенталова хроника која садржи и невешто скициран Цамблаков портрет. На другом сабору у Констанцу Г. Ц. је учествовао и 1418. Умро је вероватно од куге и анатемисан од руског свештенства. Књижевним стваралаштвом припада бугарској, српској, румунској и руској књижевности. Сабрана дела настала на српском простору и у преводу на савремени језик објављена су у књизи Књижевни рад у Србији (Бг 1989).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Трифуновић, „Емоционални механизам Цамблакових личности", Дело, 1961, VII, 10; Ј. К. Бегунов, „Грађа за библиографију радова о Григорију Цамблаку", 1974, КИ, VI, 24; Григорий Цамблак. Живот и творчество, София 1984; Д. Петровић, Књижевни рад Глигорија Цамблака у Србији, Пр 1991.

Д. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИГОРЈЕВ, Спиридон

ГРИГОРЈЕВ, Спиридон, сликар (?, прва половина XVII в. -- ?, почетак XVIII в.). Поуке из сликарства стекао је код иконописца Ф. Јелизарјева. Његов рад може се пратити oд 1671, када је упослен као иконописац у Оружејној палати у Москви, до 1702, када је последњи пут поменут као члан царске сликарске радионице. Године 1675. Г. учествује у живописању царске палате, а 1676. слика за царицу Наталију Кириловну три иконе са ликовима Св. Николе, Св. Никите, Александра Свирског и Седам ефеских младића. Из 1687. потиче његова икона Св. Николе (Нови Сад, Галерија Матице српске), а са краја XVII в. две иконе с представама пророка, рађене за Преображенску цркву у селу Велике Вјаземи (Москва, Третјаковска галерија и Музеј Новодјевичјег манастира). Поједина дела Г. је извео у сарадњи с другим иконописцима (иконе на иконостасу саборне цркве Петровског манастира, 1688). Икону Св. Николе Г. добио је, са још три иконе, радовима других царских иконописаца, раковички јеромонах Григорије 1701. у Москви, као дар цара Петра Великог. Године 1739. оне су доспеле до Велике Ремете, где су се до II светског рата налазиле на иконостасу манастирске цркве. Радећи као следбеник Симона Ушакова, највећег руског сликара XVII столећа, Г. је на својим иконама остварио успешну синтезу византијских и западњачких стилских елемената, испољену у традиционалној обради одеће и фона, те реалистичком обликовању физиономија и појединих детаља. Икона Св. Николе показује све одлике његовог стилског поступка. Заједно са остале три великореметске иконе, утицала је на развитак српског сликарства прве половине XVIII в.

ЛИТЕРАТУРА: А. И. Успенскій, Царскіе иконописцы и живописцы XVII века, I--II, Москва 1910, 1913; С. Петковић, „Руски утицај на српско сликарство XVI и XVII века", Старинар, н. с., 1961, 12; П. Васић, „Аутори, порекло и значај престоних икона из манастира Велике Ремете", ЗМСДН, 1961, 28; З. Ракић, „Великореметске иконе из 1687. године и њихови аутори", ЗМСЛУ, 1986, 22.

З. Ракић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Григорович

Григорович, Виктор Иванович, слависта, универзитетски професор (Балта, 12. V 1815 -- Јелисаветград, 31. XII 1876). Средњу школу завршио је у унијатском заводу у Умању, историју на универзитету у Харкову 1833, a студије филозофије у Дорпату 1837. Године 1838. прелази на катедру словенских језика у Казању где предаје грчки језик и припрема испите из словенске филологије. Звање магистра стекао је 1842. тезом Опыт изложения литературы словен в ее главнейших эпохах. Период 1844--1847. провео је на научном путовању по словенским земљама, највише у области европског дела Турске. На путовањима је сакупио велик број драгоцених рукописа међу којима Маријинско јеванђеље, три рукописа Душановог законика итд. Извештаје са тих путовања објавио је у књизи Очеркъ путешествiя по Европейской Турцiи (Москва 1877). Враћа се у Казањ 1848, где предаје на Духовној академији до 1864. У том периоду настаје његов главни рад о српској историји „O Сербiи въ ея отношенiяхъ къ сосѣднимъ державамъ, преимущественно въ XIV и XV столѣтiяхъ" (Казањ 1859). Кад је 1865. у Одеси отворен Новоросијски универзитет, Г. прихвата да на њему руководи катедром за словенску филологију. Почетком 1876. повлачи се у Јелисаветград, а у децембру исте године изненада умире. Г. је један од утемељивача словенске филологије у Русији и зачетник истраживања византијско-словенских веза. Његова рукописна збирка (Москва и Одеса) изузетно је важна за проучавање историје балканских народа. Био је дописни члан Петербуршке академије наука (1851) и дописни члан Српског ученог друштва (1869).

ДЕЛА: Статьи, касающiяся древняго словянскаго языка, Казань 1852; Древне-словянскiй памятникъ, дополняющiй житiе словянскихъ апостоловъ святыхъ Кирилла и Меѳодiя, Казань 1862; „Какъ выражались отношенiя Константинопольской Церкви къ окрестнымъ сѣвернымъ народамъ и преимущественно къ Болгарамъ въ началѣ Х столѣтiя?", Одесса 1866.

ЛИТЕРАТУРА: М. Живанчевић, „В. И. Григорович и југославистика", ЗМСС, 1987, 33.

Г. Радојчић Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИЗЕЉ, Југ

ГРИЗЕЉ, Југ, новинар (Врлика код Сплита, Хрватска, 2. VIII 1926 -- Београд, 5. I 1991). За време II светског рата борио се у редовима партизанског антифашистичког покрета. Након ослобођења у Београду је студирао Новинарско-дипломатску високу школу, али је са избијањем сукоба око Информбироа ухапшен и послат на Голи оток. Новинарством је почео да се бави 1947. у загребачком листу Напријед. У историји југословенске штампе остао је упамћен по својеврсном новинарском подвигу јер је пуних седам година (1969--1976) у Вечерњим новостима шест пута недељно објављивао белешке под сталним наднасловом „Из мог угла". Г. је 1976. прешао у недељник НИН где се истакао као врхунски интервјуиста, који је разговарао са низом истакнутих личности светске и југословенске политичке, привредне и друштвене сцене. Показао се и као врстан и умешан коментатор, својственог елана, енергије, јасноће и лепоте новинарског израза. Писању бележака под истим називом „Из мог угла" вратио се марта 1984, а текстове је објављивао и у сплитској Слободној Далмацији. На крају каријере био је један од оснивача и уредника недељника Време, а истакао се и у области филмског стваралаштва. Написао је више сценарија за филмове (Црни бисери, Чудна девојка, Острва) као и за двадесетак документарних филмова. Био је први демократски изабрани председник Удружења новинара Србије (1987--1988). У својој богатој каријери писао је и за листове Студент, Наш весник, Младост, Свет, Дело и Вечер. Био је веома присутан на пољу друштвеног активизма -- један је од оснивача Удружења за југословенску демократску иницијативу и Форума за људска права. Више угледних новинара основало је крајем 1991. Фонд Југа Гризеља, који има циљ да негује новинарско стваралаштво. Награда „Југ Гризељ" додељује се за истраживачко новинарство у служби развијања пријатељства међу људима и од 1991, када је установљена, добили су је неки од најугледнијих новинара из Србије и земаља региона.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Славковић, Портрети новинара, Бг 2006; М. Недељковић, Хроника Удружења новинара Србије 1941--2006, Бг 2009.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИЗОГОНО, Првислав

ГРИЗОГОНО, Првислав, правник, министар, дипломата (Сплит, 31. III 1879 -- Париз, 7. XII 1969). Студирао је права у Бечу и Грацу, где је и докторирао. Радио је као адвокатски приправник у родном граду, а затим као адвокат у Имотском и Сињу. Био је један од покретача листа Слобода, у којем је сарађивао до 1912. Учествовао је у оснивању Хрватске демократске странке у Далмацији (1905), која је наредне године са Хрватском напредном странком формирала Хрватску пучку напредну странку. Током балканских ратова био је веома активан на прикупљању помоћи за балканске савезнике. По избијању I светског рата ухапшен је, а затим интерниран у Марибор, одакле је пребачен у Задар, оставши у притвору до 1917. Последњих месеци рата припадао је политичкој групи окупљеној око листа Глас Словенаца, Хрвата и Срба, чији је први број изашао 1. I 1918. и који је због отвореног пропагирања југословенског уједињења био забрањиван. У данима слома Аустроугарске био је један од делегата које је Народна организација за Далмацију послала у Народно вијеће у Загреб, а када је именовала Земаљску владу за Далмацију био је повереник за социјално старање. Био је један од оснивача Демократске странке (1919) и један од шест чланова Секретаријата, задужен за Далмацију. Када је 1923/24. дошло до сукоба унутар странке, пришао је групи око Светозара Прибићевића и постао члан Главног одбора Самосталне демократске странке. У време сарадње између самосталаца и радикала био је министар правде (1924), министар трговине и индустрије (1924), министар без портфеља (1924 --1925) и поново министар трговине и индустрије (1925). Када је његова странка ушла у преговоре са Хрватском сељачком странком, из којих је произашла Сељачко-демократска коалиција (1927), удаљио се од врха странке. Напустио је Народну скупштину после атентата на Стјепана Радића у јуну 1928, изјавивши да се више никада неће вратити у Београд. Незадовољан радикализацијом политике ХСС-а и пристајањем СДС-а на то, потпуно се разишао са С. Прибићевићем, тражећи да овај поднесе оставку на место председника странке. Заступао је политику унитаристичке Југославије и интегралног југословенства. Био је члан Врховног законодавног савета Министарства правде (1929--1931), југословенски посланик у Прагу (1931--1935) и Варшави (1935-- 1937). Од 1937. се вратио адвокатури у Београду, где је основао Далматински клуб. Реагујући на оснивање Српског културног клуба, основао је Југословенски културни клуб. Током окупације живео је у Београду, прикупљао податке о стању у земљи, извештавајући краљевску владу у емиграцији. У логору на Бањици био је заточен у два наврата (1941. и 1944). Напустивши Југославију 1949, трајно се населио у Паризу. Сарађивао је у емигрантским листовима, у којима је коментарисао политичке прилике у социјалистичкој Југославији. До краја живота био је одан југословенској монархији.

ДЕЛА: Савремена национална питања, Сплит 1923; У чему је опасност трговинског уговора и конвенција с Италијом, Зг 1926; Уједињена Југославија, Љуб. 1938; Педесет година из перспективе емигранта, Њујорк 1955.

ИЗВОРИ: О. Тартаља, Велеиздајник. Моје успомене из борбе против црно-жутог орла, Зг--Сплит 1928; Љ. Бобан, Хрватска у архивима избјегличке владе 1941--1943, Зг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908--1918, Бг 1962; T. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929--1935, Бг 1969; Љ. Бобан, Светозар Прибићевић у опозицији (1928--1936), Зг 1973; З. Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764--1980), Бг 1988; Л. Бакотић, Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења, Н. Сад 1991; Б. Глигоријевић, Историја Демократске странке 1919--1928, Бг 2010.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИМ, Јакоб

ГРИМ, Јакоб (Grimm, Jakob Ludwig Karl), филолог, фолклориста, универзитетски професор (Ханау, Немачка, 1. I 1785 -- Берлин, 20. IX 1863). Студије историје права, које је похађао на универзитету Марбург код Ф. К. фон Савињија, упутиле су га на истраживање немачког језика, литературе и старине. Радио је као библиотекар у Каселу, па затим као професор на универзитетима у Гетингену и Берлину. Са братом Вилхелмом издао је најпознатију збирку бајки (Kinder- und Hausmärchen der Brüder Grimm I--II, Берлин 1812, 1815), а знаменита су му и дела о немачкој митологији (1835), немачким правним старинама (1838), те немачки речник (од 1838). Боравио је од септембра 1814. до јуна 1815. на конгресу у Бечу и отада, посредством Јернеја Копитара, датира Г. занимање за српску народну књижевност и језик. Тада је саставио циркуларно писмо о сакупљању народних умотворина; један примерак је, са додатим рукописним упутствима, послат и Вуку Караџићу у Сремске Карловце. Копитар је прозно превео свих 108 народних песама из прве Вукове Пјеснарице. Тај превод достављен је Г. и Ј. В. Гетеу, а на основу њега настали су похвални прикази српских народних песама. Свој први приказ Г. је објавио 1815. у листу Wiener allgemeine Literatur-Zeitung. Он се односи на Вукову Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу, чија се садржина описује; анализом метрике и језика закључује да песме показују „прави народни тон" и да су „истовремено и старе и нове", те даје предност српским песмама над осталим словенским „као да је милостиво небо одувек хтело да им њихову [српску] немаштину књига накнади божјим благословом народне поезије". Идеје о божанском пореклу „природне поезије" и старим-новим песмама Г. је заступао у доцнијим својим фолклористичким радовима. О српском језику, али и о песмама на том језику, писао је најпре у приказу Вуковог Српског рјечника (Göttingische Gelehrte Anzeigen, 1819). Најобимније бављење српским језиком је Г. редакција превода Вукове српске граматике, објављене у Српском рјечнику, и предговор у тој књизи -- Wuk's Stephanovitsch [Karadschitsch] kleine serbische Grammatik, verdeutscht und mit einer Vorrede von Jacob Grimm (Leipzig 1824). Браћу Грим Вук Караџић посетио је 1823. у Каселу, чиме је сарадња поспешена. Исте године, одмах након што се појавила трећа књига лајпцишког издања Вукових народних песама, публикован је Г. приказ (Göttingische Gelehrte Anzeigen), у којем је писао о епским песмама, хвалећи њихову изворност, указујући на сличности и разлике у односу на немачке песме, као и на њихов значај за проучавање епске поезије. Вук је овај рад прештампао у својој првој књизи лајпцишког издања као доказ о значају прикупљања и објављивања народних песама. Након изласка из штампе прве и друге књиге народних песама Г. је објавио приказ (Göttingische Gelehrte Anzeigen, 1824), у којем је објединио раније писање о лирским и епским песмама, посебно истичући митске слојеве у њима и дајући им предност у односу на усменокњижевне традиције „остале Европе" у погледу изворности и лепоте. Битна разлика између Гетеових и Г. назора о народном песништву, који су настали истовремено и у истом контексту немачке и западноевропске књижевности, добро се огледа у оцени песме „Зидање Скадра", за коју Г. каже да је „један од најпотреснијих спевова свих народа и свих времена". У својим каснијим радовима Г. помиње српско песништво у компаративном контексту, не бавећи се више посебним збиркама. Међу другим примерима, у расправи о поклањању (Über Schenken und Geben, 1848) пише о двема српским народним песмама у којима се јавља мотив загрижене јабуке. У расправи о финском епу (Über das finnische Epos Берлин 1845) пише и о српској народној поезији као сачуваним облицима епског казивања, са митским примесама и изванредном поетском снагом. У чланку о именима грома („Über die Namen des Donners", 1853) помиње српску народну песму у којој је муња грому сестра. Када говори о старости и слепцима као чуварима традиције (Rede Über das Alter, 1860), уз Хомера и Осијана, помиње слепе старце певаче код Срба.

ДЕЛА: Kleinere Schriften, I--VII, Berlin 1864--1884.

ЛИТЕРАТУРА: С. Кољевић, Ка поетици народног песништва, Бг 1982; М. Мојашевић, Јакоб Грим и српска народна књижевност, Бг 1983; М. Ћурчин, Српска народна песма у немачкој књижевности, Бг--Пан. 1987.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИНГАРД, Пол

ГРИНГАРД, Пол (Greengard, Paul), лекар, неурофизиолог, универзитетски професор (Њујорк, 11. XII 1925). Завршио Хамилтон Колеџ математике и физике у Њујорку (1948), докторат на Џон Хопкинс Универзитету у Балтимору (1953). Последокторска истраживања из биохемије урадио на више универзитета у Енглеској (University of London, Cambridge University, National Institute for Medical Research) и САД (National Institutes of Health, Bethesda) 1953--1959. У Лондону радио са В. Фелдбергом, директором Института за фармакологију у Националном институту за медицинска истраживања. Ово је била једна од ретких лабораторија у којој је било могуће истовремено радити електрофизиологију и биохемију централног нервног система. Потом постао гост-предавач, па професор фармакологије на „Алберт Ајнштајн" колеџу медицине у Њујорку (1961--1970). Од 1968. до 1983. био професор фармакологије и психијатрије на Универзитету Јејл. Од 1983. директор Лабораторије за молекуларне и целуларне неуронауке нa Универзитету „Рокфелер" у Њујорку. Бавио се биохемијом, неурофизиологијом и фармакологијом нервног система. Заједно са А. Карлсоном и Е. Р. Кенделом добитник Нобелове награде за медицину (2000) из области преноса сигнала у централном нервном систему. Члан Шведске краљевске академије, Норвешке академије, Америчке академије уметности и наука и Националне академије наука САД. Такође члан више стручних удружења: Америчко друштво за епилепсију, Америчко филозофско друштво и Норвешко биохемијско друштво. Уредник више научних часописа, те добитник многобројних признања и награда: Награда за биолошке и медицинске науке „Корнел" Универзитета, награда Федерације америчких друштава за експерименталну биологију, „Карл Спенсер", „Лешли" награда, почасни докторат медицине Каролиншког института у Стокхолму (1987), Хамилтон колеџа, Њујорк (2001), Њујоршког универзитета (2003), Универзитета Ђенова (2001) и др. Постао инострани члан Одељења хемијских и биолошких наука САНУ 2006.

ИЗВОР: T. Frängsmyr (еd.), The Nobel Prizes 2000, Stockholm 2001

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИНСКИ (Гринбаум), Ладислав

ГРИНСКИ (Гринбаум), Ладислав, композитор, диригент (Вараждин, 12. IX 1904 -- Београд, 18. XI 1941). У Београд се доселио око 1925. и постао ученик у класи композиције Јосипа Славенског у Музичкој школи. Издржавао се свирањем у бару хотела „Палас" и радом са хором Руског музичког друштва (1928). Дипломирао 1929 (Соната за виолину и клавир). Био је врло активан као композитор и као пијаниста у џез оркестру Рафаила Блама са којим је свирао у „Ауто-клубу", „Аеро-серклу" и другим локалима. Повремено је наступао као диригент Великог оркестра Радио Београда. На Европском концерту Симфонијског оркестра Београдске опере, који је 11. V 1931. преносио радио, премијерно је изведена његова Оријентална свита. На конкурсу Радио Београда за нова дела 1935. награђен је његов Концерт за виолину и оркестар, а исте године је његова IV словенска рапсодија била међу награђеним делима конкурса Друштва пријатеља уметности „Цвијета Зузорић". Наступао је као диригент Великог радио-оркестра (1937, 1939, 1940), са којим је 14. V 1937. реализовао и свој ауторски концерт. Његове композиције извођене су и у иностранству. Од великог броја тих дела -- насталих под утицајем стваралаштва Ј. Славенског, али без његовог нивоа модерности -- сачуване су само Оријентална свита (Утисци са оријента), за симфонијски оркестар (1931), Quatre pièces, за виолину и клавир (1931) и Sonata quasi Fantasia, за соло виолину (1932). Од фебруара до априла 1933. Г. је са Академским музичким друштвом Kраљевине Југославије и џез оркестром Jolly Boys био на турнеји у Француској, Шпанији, Енглеској и Белгији. Као Јеврејин заточен је 1941, заједно са супругом и кћерком, у логору на Бањици, где је и убијен. Остале композиције: балет Марионете судбине и Свита из балета Марионете судбине; четири Рапсодије за оркестар; три Словенске рапсодије (бр. 3 је за саксофон и клавир); Симфонијски пролог (Прелудијум и фуга); Концерт за виолончело и оркестар; Румунско коло за оркестар; Клавирски концерт; две балетске свите (бр. 2: Карневал, Игра пажа, Игра народа, Црначка игра); Чарлама, симфoнијско коло; Свита за пет хорни.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Блам, „Сећање на композитора Гринског", Јеврејски преглед, 1983, 1--2; Д. Симић Митровић, Da capo all' infinito..., Бг 1988; D. Cvetko, Fragment glasbene moderne. Iz pisem Slavku Osteru, Ljub. 1988; Р. Пејовић, Концертни живот у Београду (1919--1941), Бг 2004; С. Атанасовски, „Музичка делатност Удружења пријатеља уметности Цвијета Зузорић у контексту културне политике Краљевине Југославије", у: Ликови и лица музике, Бг 2010; M. Блам, Џез у Србији 1927--1944, Бг 2011.

М. Милин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИЊЕ

ГРИЊЕ (прегљеви), најмногобројнија, најразноврснија и најуспешнија група пауколиких зглавкара која по неким проценама броји између 3 и 5 милиона врста. Припадају поткласи Acari у оквиру класе Arachnida. Присутне су у свим срединама и универзално су распрострањене. Морфолошки су сличне својим сродницима, али се разликују од њих по компактном телу, нејасној сегментацији и регионализацији, структурној и функционалној једноставности органа, малим димензијама тела (у просеку од 0,25 до 0,75 мм), али значајној биолошкој, еколошкој и таксономској разноврсности. Достижу високу густину популација од неколико стотина до неколико десетина хиљада јединки по cm^2^ површине неког животињског или биљног органа или cm^3^ запремине неког супстрата, због кратког генерационог периода и високог репродуктивног потенцијала. У трофичком погледу г. у најширем смислу речи могу бити слободноживеће и паразитске форме, а једине су до сада познати фитофагни и паразитски облици из класе Arachnida. Насељавају земљиште, воду, ваздушну средину од нивоа мора до врхова високих планина. Најчешћи су чланови мезофауне земљишта. Панцирне г. из реда Oribatida, живе у земљишту и значајни су хумификатори, нарочито у шумским екосистемима, а многе од њих су индикатори загађености. Као индикатори загађености вода наводе се неке врсте из групе Hydrachnidia, а неке од њих су потенцијални чиниоци биолошке контроле комараца и других штетних инсеката чије се развиће одвија у води. Многе врсте су екто и ендопаразити кичмењака (из родова Sarcoptes, Demodex, Psoroptes, Dermanysus, Leptotrombidium) и бескичмењака (из родова Varroa, Tropilaelaps, Acarapis, Pyemotes, Allotrombium), преносиоци (вектори) узрочника болести, изазивачи астме (из рода Dermatophagoides), а неке врсте из рода Chetodactylus као клептопаразити живе у гнездима солитарних пчела и др. Фитофагне врсте г. су асоциране са готово свим биљним врстама. Оштећују биљке директно, усним апаратом или као вектори узрочника биљних болести, па тако значајно утичу на смањење органске продукције или на естетски изглед украсних биљака. Као штеточине највише се истичу г. из фамилије Tetranychidae, натфамилије Eriophyoidea, фамилије Tenuipalpidae, Tarsonemidae. Посебан комплекс врста обухвата штеточине ускладиштених производа биљног и анималног порекла из реда Astigmata (фамилије Acaridae, Glycyphagidae). Од микрофитофага и микофага посебно су битне врсте из фамилије Pygmaephoridae, Tarsonemidae, Acaridae, које се хране гајеним јестивим гљивама. Г. су један од најзначајнијих ресурса агенаса биолошке борбе против практично свих група штетних организама.

Фауна г. Србије је слабо проучена. На пример, број врста је око пет пута мањи у поређењу са акарофауном Италије. Судећи по анализи која је урађена пре више од једне деценије, у Србији је било познато 556 врста, 184 рода и 98 фамилија из пет редова (Mesostigmata, Ixodida, Prostigmata, Astigmata и Oribatida) поткласе Acari. Од тог броја осам родова и 14 врста било је познато у оквиру реда Ixodida који има народно име крпељи и разматра се као посебна одредница. Највише врста забележено је у редовима Prostigmata (335 врста, 70 родова) и Oribatida (135 врста, 65 родова), а потом Astigmata (37 врста, 23 рода) и Mesostigmata (35 врста, 17 родова). У оквиру Prostigmata најбоље су проучене фитофагне г. из натфамилије Eriophyoidea, а потом и г. паучинари (Tetranychidae). Међу г. из реда Mesostigmata највише су проучене врсте из фамилије Phytoseiidae због улоге у биолошкој контроли штетних г. Слаба проученост г. Србије је пре свега последица недостатка специјалиста за поједине таксоне.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Петановић, Б. Стојнић, „Диверзитет фитофагних и предаторских гриња (Eriophyoidea, Tetranychidae, Phytoseiidae, Acari) Југославије", у: В. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; Р. Петановић, С. Станковић, „Catalogue of the Eriophyoidea (Acari: Prostigmata) of Serbia and Montenegro", Acta Entomologica Serbica, 1999 (special issue); Р. Петановић, М. Милутиновић, Д. Рајковић, и др., „Специјски диверзитет акарофауне Србије", Симпозијум ентомолога Србије '99. Гоч, 21--23 октобар, 1999. (зборник резимеа), Бг 1999.

Р. Петановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИП

ГРИП (инфлуенца; фр. agripper: зграбити; лат. influere: утицати, продирати; ит. influenza), акутно, веома заразно, вирусно обољење које напада првенствено органе за дисање (уништавајући њихове трепљасте и друге ћелије) људи и животиња (сисари и птице). Јавља се обично у јесењим и зимским месецима, у блажем облику али и у најтежем -- доводећи до смрти, сезонски, у мањим или већим епидемијама и пандемијама. Вируси инфлуенце су РНК вируси који припадају фамилији ортомиксовирида. Вирус има липидну овојницу, у којој се налазе нестабилни гликопротеини: хемаглутинин (H) и неураминидаза (N), који су одговорни за улазак вируса у ћелију и излазак репродукованих вируса из ње, као и за стварање антитела домаћина. Постоје три антигенска типа вируса (пишу се лат.): A (највирулентнији за човека, који је једино одговоран за пандемије), B и C, уз три варијанте хемаглутинина (H1,H2,H3) и две варијанте неураминидазе (N1,N2). Вирус често мутира и генетски се реаранжира (спајање генетског материјала вируса човека, птица и/или свиња. Могућа је евентуална будућа употреба овог вируса у биотероризму. Шири се ваздухом -- капљицама које болесник избацује приликом кијања, кашљања и говора, нарочито у затвореним непроветреним просторијама са више људи, поготову ако и пуше и, ређе, преко руку и заражених предмета. Најчешће погађа децу и старије хроничне болеснике. У Србији су др М. Миловановић (Београд) и академик А. Терзин (Нови Сад) 1951. први изоловали вирус инфлуенце.

У ХХ в. догодиле су се четири пандемије: (1) Шпанска грозница, 1918--1919, тип вируса А (H1 N1), преко 21 милион жртава -- претежно младих људи од 20 до 40 година (више него све жртве I светског рата!). Пандемија је наводно кренула из Тибета и захватила цео свет, чак и острва у Пацифику и Арктик, а поштедела једино Антартик. До пандемије је дошло при крају I светског рата због исцрпљености становништва и транспортовања оболелих рањеника у разне земље; слабог стеченог имунитета групе становништва од 20 до 40 година; и рекомбинацијом генетског материјала вируса људи и птица. Пандемија је названа по Шпанији, јединој од заражених држава, која није скривала него давала податке о „грозници"; (2) Азијски г., 1956--1958, А (H2 N2), 2 милиона жртава; (3) Хонгконшки г., 1968--1969 А (H3 N2), преко милион жртава; и (4) Свињски г., 2009--2010, А(H1N1) са помешаним генетским материјалом вируса човека, птице и свиње, око 20.000 жртава. У Србији је свињски вирус изолован код 706 болесника, а у пандемији је умрло 84 болесника.

Инкубација г. траје од 18 до 72 сата. Симптоми настају нагло: повишена температура до 40 °C, јака главобоља, знојење, болови у мишићима и зглобовима, дрхтавица (час топло, час хладно), умор и малаксалост, гушобоља, кашаљ, смањење апетита, некад повраћање и пролив. Болест траје седам дана. У тежим случајевима (укључујући и смртне исходе) долази до отежаног дисања, вирусног запаљења плућа (на почетку болести, са брзим развојем) или секундарног -- „надовезаног" бактеријског запаљења плућа (на крају г.), конфузних стања, крвављења из носа, желуца и црева. Може доћи и до запаљења срчаног мишића. Лечење се своди на мировање у изолацији, појачано уношење течности: чајеви, топли напици, пилећа супа, лекови против температуре и болова, витамини, антибиотици само код секундарне бактеријске инфекције и у најтежим случајевима -- извесни специфични антивирусни лекови који блокирају хемаглутинине или неураминидазе. Болесник треба да кија у марамицу за једнократну употребу. Најважнија мера заштите је вакцинација: „мртвом" вакцином од сојева вируса из претходне епидемије; ублаженом „живом" интраназалном вакцином; и код деце млађе од 13 година -- „расцепљеном" вакцином, када су непотребни, за децу штетни делови вируса уклоњени. Убризгане вирусне честице улазе у крвоток и доводе до стварања заштитних антитела али само против унетог вируса. Заштита настаје 2--3 недеље после вакцинације. Вакцинација не обезбеђује 100% заштиту, али ће тегобе у обољењу бити лакше. Потребно је вакцинисати нарочито људе старије од 65 година и децу старију од 6 месеци, хроничне болеснике (плућне, срчане, бубрежне), гојазне особе, болеснике од шећерне болести, труднице после 14. недеље трудноће и здравствено особље. У Србији су овакве вакцинације бесплатне. У превенцији и борби против грипа учествују институти за јавно здравље („Батут" у Београду, Нови Сад, Ниш), Министарство здравља, институције епидемиолога и инфектолога -- све под надзором Светске здравствене организације.

ЛИТЕРАТУРА: М. Божић и др., Инфективне болести, Бг 2007; Т. Јовановић, Љ. Марковић (ур.), Вирусологија, Бг 2008; G. Čanak и др., „Clinical features, treatments and outcomes of influenza A(H1N1) 2009 among the hospitalized patients in the Clinic for Infectious Diseases in Novi Sad", ВП, 2013, 70 2.

В. Кањух; С. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИПА

ГРИПА, зеленица (Phillyrea latifolia), вечнозелени медитерански жбун, ређе ниско дрво високо 5--10 м из породице маслина (Oleaceae). Кора је сивкаста, глатка са старењем постаје фино мрежасто испуцала. Пупољци и лисне дршке маљаво-пустенасте. Г. карактерише лисни диморфизам; млади листови су јајасто-срцасти или јајасто-ланцетасти, кожасти, по ободу назубљени, дугачки 2--7 цм, широки 1--4 цм, одрасли листови дугачки 1--6 цм, широки 0,4--2 цм, ланцетасти до елиптични, фино ситно назубљени са 7--11 истакнутих бочних нерава. Цвет је неугледан, четворомеран, жућкасте чашице и беличасте крунице. Плод је једносемена лоптаста коштуница, дијаметра 7--10 мм. Карактеристична је врста макије широм Медитерана. На Балканском полуострву расте на свим острвима и приобаљу Јадранског, Јонског и Егејског мора, а у Грчкој на многим местима у унутрашњости. Међу вечнозеленим медитеранским врстама једна је од најотпорнијих на ниске температуре, а долинама река дубоко продире у копно. Тако долином Вардара допире до Катланова, Морачом до кањона Платије, Неретвом до Дрежнице, околине Љубиња и Требиња и др. Наводи се и за један локалитет на југу Србије, али то није потврђено накнадним истраживањима. Род Phillyrea обухвата свега две врсте -- поред г., то је усколисна г. (Ph. angustifolia), распрострањенa претежно у западном и централном Средоземљу, Мадеири и Канарским острвима.

ЛИТЕРАТУРА: F. Amaral, R. Afonso, „Phillyrea L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 3, Cambridge 1972; Б. Јовановић, Дендрологија, IV, Бг 1985.

Бр. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИФИНИ, Умберта

ГРИФИНИ, Умберта (Griffini, Umberta), слависта, преводилац (Рим, 14. II 1880 --Рoка ди Папа, Италија, 21. IV 1956). Стекла је добро класично и музичко образовање, студирала и дипломирала на Facoltà di Lettere (Рим) 1911. Исте године удала се за црногорског сликара Перу Почека (1878--1963), који се, захваљујући меценатству краљице Јелене, школовао у Напуљу и Риму и био званични портретиста породице Савоја. Као посредница између српске и италијанске културе, припада фази која је претходила формирању универзитетске славистике и сербо-кроатистике. У београдском часопису Нова искра (1901, 1902, 1905) објавила неколико почетничких књижевних првенаца и превода са италијанског. Заслужна је пре свега као преводилац и популаризатор српске књижевности у италијанским часописима Nuova Antologia и La Nuova Rassegna Bibliografico-letteraria (касније Nuova Rassegna di Letterature Moderne), који је 1903. покренуо Бартоломео Митровић. Интензивно је сарађивала од првих бројева све до 1907, а 1905. јој је поверено уредништво рубрике посвећене српско-хрватској књижевности. Објављивала је рецензије, белешке, краће информације о књижевним догађањима на српском, те прилоге и медаљоне претежно о српским писцима и песницима. Превела је на италијански српске народне песме, песме Б. Радичевића, В. Илића, Ј. Ј. Змаја, А. Шантића, те приповетке Л. Лазаревића, Ј. Веселиновића, С. Матавуља, Б. Нушића, С. Ћоровића, И. Ћипика, М. Ускоковића.

ЛИТЕРАТУРА: Аноним, „Гђица Умберта Грифини", Домаћица, 1908, XXIX, 6; L. Regolo, Jelena. Tutto il racconto della vita della regina Elena di Savoia, Milano 2002; Љ. Бањанин, „Умберта Грифини -- посредница између две културе", у: Српска књижевност и европска књижевност, МСЦ/НССВД, 2011, 40, 2; Lj. Banjanin, Incontri italo-serbi fra Ottocento e Novecento. Immagini e stereotipi letterari, Alessandria 2012.

Љ. Бањанин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРИЦКАТ, Зинаида Григорјевна

ГРИЦКАТ, Зинаида Григорјевна, пијанисткиња, клавирски педагог, музички писац (Керч, Русија, 19. IV 1889 -- Београд, 2. VII 1963). Студије клавира завршила 1914. на Конзерваторијуму у Петрограду. После дипломирања кратко радила као наставница клавира у Вишем девојачком институту „Смољни" у Петрограду, а наступала и као клавирски пратилац на солистичким концертима вокалних уметника. За време рата наставила је своју музичку делатност у Јекатеринославу и Кијеву. После Октобарске револуције дошла је у Југославију. Била je наставница певања у Другој женској гимназији у Београду, те професор клавира у Музичкој школи „Станковић" (1920--1948) и Музичкој школи „Мокрањац" (1948--1954). Међу њеним ученицима били су пијанисткиња и професор београдског Факултета музичке уметности Милица Марјановић, пијанисткиња и уметничка сарадница истог факултета Јованка Радић, средњошколски професори клавира Душица Шишмановић и Оливера Булат, као и композитори Душан Радић и Михаило Живановић. У међуратном периоду бавила се и музичком есејистиком. Домаћим читаоцима представила је музику А. Даргомижског, Н. Римског Корсакова, П. Чајковског, А. Бородина, А. Глазунова и А. Скрјабина, као и нове појаве у савременој руској, односно совјетској музици. Њени информативно писани огледи одликују се провереном фактографијом и упечатљивим стилом, а њене чланке и преводе с руског објављивали су Музички гласник, Звук, Живот и рад и Јавност. Раних 30-их година држала је предавања на Радио Београду (о модерној клавирској техници, народној песми, Н. Римском Корсакову). На Радио Београду наступала је и као пијанисткиња.

ЛИТЕРАТУРА: A., „Двадесетогодишњи јубилеј гђе Зинаиде Грицкат", Музички гласник, 1940, 9--10; Г. Крајачић, „Станковић" 1831--1981, Бг 1981; А. Арсењев, „Биографски именик руских емиграната", у: Руска емиграција у српској култури XX века, II, Бг 1994; Р. Пејовић, Музичка критика и есејистика у Београду (1919--1941), Бг 1999; А. Васић, „Марксизам и друштвенополитички ангажман у српској музичкој периодици између два светска рата", Филозофија и друштво, 2013, 3.

А. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Грицкат

Грицкат Радуловић, Ирена, лингвиста, слависта, научни саветник (Београд, 19. I 1922 -- Београд, 7. IV 2009). Будући да су јој родитељи били Руси, била је билингвална, што је умногоме одредило њенa интересовања. Образовала се у родном граду, завршивши Немачко‑српску основну школу (1932) и Другу женску државну гимназију (1940), а дипломирала је на Групи за српскохрватски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Београду (1949). Научну каријеру отпочела је на Институту за српски језик САН, где је и докторирала (1953). На Институту је стекла сва научна звања од асистента (1949) до научног саветника (1965) ангажујући се првенствено на изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (Речник САНУ). Као начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије (1969--1977) руководила је описом српских ћирилских рукописа из земље и иностранства. Била је члан уређивачког одбора часописā Јужнословенски филолог (од 1961) и Археографски прилози (од 1979), те едиције Стара српска књижевност у 24 књиге (1971--2005). Као гостујући професор предавала је на универзитетима у Утрехту (1955), Кракову (1958), Лајдену (1959--1960) и Бохуму (1972). За дописног члана САНУ изабрана је 1978, а за редовног 1985. Предано је радила у више одбора САНУ: Одбор за Речник САНУ, Одбор за изворе српског права, Одбор за етимологију, Одбор за етимолошки речник, Старословенски одбор, Међуакадемијски лексикографски одбор и др. Од 1983. била је и дописни члан Словеначке академије наука и уметности. Основне области њеног научног интересовања биле су лексикографија и лексикологија, синтакса и историја српскога језика. Као непосредни ученик, а потом и сарадник А. Белића, Г. је -- у теоријско‑методолошком смислу -- стварала у оквирима традиционалног, историјско‑компаративног приступа језику.

Велик део свог научног ангажмана Г. је уложила у израду Речника САНУ -- непосредно је учествовала у конципирању речника и изради Упутства за обраду речничке грађе, да би потом била помоћник уредника I тома (1959), редактор шест томова (од II из 1962. до VII из 1971) и уредник четири тома (од XI из 1981. до XIV из 1989). Ушавши у науку о језику као синтаксичар, она и у лексиколошким истраживањима првенствено настоји да утврди „како се значење, заправо, догађа", те у том смислу уочава низ специфичних синтагматских, обично стилски обојених релација, као што су метатакса категорија, метасемија и сл. („Стилске фигуре у светлу језичких анализа", НJ, 1967, XVI, 4). У парадигматским релацијама пажњу јој заокупљају деминутивни глаголи („Деминутивни глаголи у српскохрватском језику", ЈФ, 1955, XXI; „Значења афиксалне глаголске деминуције", у: Први лингвистички научни скуп у спомен на Радосава Бошковића, Тг 1988), глаголска перфектизација („Шта даје за проучавање глаголске семантике чиста [граматичка] перфектизација путем префиксације", НЈ, 1967, XVI, 3; „Одлике глаголског видског парњаштва као семантички индикатори", ЗМСФЛ, 1984--1985, XXVII--XXVIII), семантички потенцијал прилога („О једној особености прилога и прилошких синтагми у српскохрватском језику", НЈ, 1962, XII, 3--6; „О прилозима у српскохрватској лингвистичкој науци", ЈФ, 1983, XXXIX; „Појаве метафоричности у прилозима", ЈФ, 2000, LVI), антонимијски односи („О антонимији", ЗМСФЛ, 1961--1962, IV--V; „Прилошке речи посматране кроз феномен антонимије", ЈФ, 1989, XLV) и сл.

Синтаксичка истраживања Г. одликује ширина захвата -- синтаксичке појаве осветљавају се из синхроног и дијахроног аспекта, из србистичке перспективе, али и из перспективе генетски сродних словенских и ареално блиских балканских језика. У докторској дисертацији О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику и сродним синтаксичким појавама (Бг 1954) Г. разматра развој једног глаголског облика од релативног, преко модалног до резултативног и експресивног значења прецизирајући и дијахронију и дијатопију тог развоја. У Студијама из историје српскохрватског језика (Бг 1975) сагледан је развој српске хипотаксе у контексту балканске миксоглотије. При тумачењу синтаксичких појава Г. српски језик неретко посматра у контексту балканске или „словенороманске" језичке заједнице уочавајући низ синтаксичких балканизама насталих у тој заједници („Неколико ситнијих синтаксичких балканизама у српскохрватском језику", НЈ, 1968, XVII, 1--2; „О неким ефектима вишеслојне миксоглотије на јужнословенском земљишту", ЗМСФЛ, 1993, XXXVI, 1).

У историјскојезичка истраживања Г. улази као синтаксичар (1954), да би своја интересовања у овој области србистике врло брзо испољила на различитим језичким нивоима. Широко постављен филолошки приступ језичком споменику посебно долази до изражаја у студији Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима (Бг 1972), која представља својеврсни попис истраживачких тема. Темељном филолошком анализом Дивошевог јеванђеља (ЈФ, 1961--1962, XXV) Г. испољава умеће класичне историјскојезичке анализе, која ће потом доћи до изражаја у филолошким описима преписā Душановог законика („Jезик Струшког преписа. Jезик Атонског преписа", у: Законик цара Стефана Душана. књ. I: Струшки и Атонски рукопис, Бг 1975; „Језик Студеничког преписа. Језик Хиландарског преписа. Језик Ходошког преписа. Језик Бистричког преписа", у: Законик цара Стефана Душана. књ. II: Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, Бг 1981; „Језик Барањског преписа. Језик Призренског преписа. Језик Шишатовачког преписа. Језик Раковачког преписа. Језик Раваничког преписа. Језик Софијског преписа", у: Законик цара Стефана Душана. књ. III: Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис, Бг 1997), хроникā Ђорђа Бранковића („Белешке о језику Ђорђа Бранковића", ЗМСФЛ, 1970, XIII, 1), путописā XVII и XVIII в. („Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века", у: Стара српска књижевност, Бг 1976) и сл. Истанчана филолошка знања омогућила су јој да на савремени српски језик преведе и приреди Повест о Триштану и Ижоти (Бг 1966), на основу белоруске варијанте изгубљеног старосрпског предлошка.

Склоност ка уметности Г. је изразила у монографији о оперској солисткињи З. Ђунђенац (Злата Ђунђенац: 12. III 1898 -- 26. VI 1982, Бг 1990), у „интроспективној аутобиографији" (У лебдивом ходу: Сећања, Н. Сад 1994), у антологији препева руске поезије XIX в. (Из поезије руског деветнаестог века, Пан. 1998), те антологији сопствене поезије (Циклоида, Бг 2002). Добитник је Ордена рада са сребрним венцем (1973), Седмојулске награде (1990) и Награде „Милош Н. Ђурић" (1998).

ЛИТЕРАТУРА[:]{.smallcaps} А. Белић, „Ирена Грицкат, 'О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику и сродним синтаксичким појавама'", ЈФ, 1955--1956, XXI; Н. Родић, „Ирена Грицкат, 'Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима'", ЗМСФЛ, 1973, XVI; Д. Гортан Премк, „Ирена Грицкат Радуловић -- велики лексикограф и учитељ лексикографије", Р. Драгићевић, „Семантичка истраживања Ирене Грицкат", M. Марковић, „Биобиблиографија Ирене Грицкат Радуловић", ЈФ, 2010, LXVI.

С. Павловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРК

ГРК, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Брод, смјештено на сјеверним падинама планине Вучјак, у изворишном дијелу ријеке Беговац (тече према сјеверу и улива се у Ободни канал). Локалним путем дугим око 15 км повезано је са општинским центром. Дисперзивног је типа и чине га издвојене куће и мали заселци. Године 1991. имало је 559 становника, од којих 59,7% Хрвата и 37,2% Срба. Становништво се највећим дијелом бави пољопривредом. Према претходним подацима пописа становништва 2013. село је имало 276 становника.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Асентић, Дервента и околна сеоска насеља, Бл 2012; Д. Кљајић, Дервента, географска обиљежја општине, градског насеља и сеоских насеља, Бл 2013.

И. Зекановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРК

ГРК → ВИШЊИЋЕВО

ГРКИНИЋ, Божидар Божо

ГРКИНИЋ, Божидар Божо, ватерполиста, кошаркаш, тренер (Свети Јурај код Сења, 28. XI 1913 -- Београд, 3. II 1996). Завршио је трговачку академију 1932. на Сушаку. Ту је почео да се бави пливањем и ватерполом 1927. у Викторији и с њом постао првак државе у ватерполу 1938. Као официр Југословенске армије 1945. прекомандован је у Београд, где се најпре прикључио кошаркашима Црвене звезде, као играч и тренер, али је већ почетком наредне године морао да их напусти због потребе службе. Постао је играч и први тренер кошаркаша Партизана (1946/47), тада војног тима, а играо је само на међународним утакмицама. На Европском првенству 1947. био је капитен и тренер наше кошаркашке репрезентације која је први пут учествовала на великим такмичењима. После тога потпуно се посветио ватерполу, као играч и тренер Партизана. Као репрезентативац учествовао је на Европском првенству 1947. у Монте Карлу и на Олимпијским играма 1948. у Лондону, где је носио југословенску заставу на свечаном отварању. Када је 1949. у ЈА решено да се расформира ватерполо тим Партизана и оснује Морнар при Југословенској ратној морнарици у Сплиту, он је постао играч, тренер и члан управе новог клуба. На Европском првенству у Бечу 1950. био је у репрезентацији која је освојила прву медаљу на међународним такмичењима (бронза). Наредне године престао је да игра за репрезентацију и наставио да ради у њој као тренер до 1959. За то време освојене су сребрне медаље на олимпијским играма 1952. у Хелсинкију и 1956. у Мелбурну, те на европским првенствима 1954. у Торину и 1958. у Будимпешти. Играчку каријеру завршио је 1956. у Морнару с којим је као играч и тренер био првак државе 1952, 1953, 1955. и 1956. У њему је, упоредо као пливачки и ватерполо тренер, радио до 1959, а онда се вратио у Партизан (обновљен 1952). У њему је до 1962. тренирао и пливаче и ватерполисте, а до 1966. само пливаче. У току активне војне службе радио је као стручни наставник за водене спортове у школи наставника за масовну фискултуру (1946--1948) и као руководилац екипе за спортове на води у фискултурном одељењу Спортског друштва ЈА (1948--1951). Службе у ЈНА разрешен је почетком 1966. После тога отишао је у Мексико да домаћину Олимпијских игара 1968. помогне у припреми олимпијаца у пливању и ватерполу. По повратку из Мексика био је тренер друголигаша Црвене звезде (1969), председник Такмичарске комисије ВСЈ и међународни ватерполо судија. Одликован је Орденом за храброст (1948), Орденом заслуга за народ III степена (1948), Орденом за војне заслуге III степена (1955), Орденом народне армије са сребрном звездом (1961) и Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1964).

ИЗВОРИ: Архива Министарства одбране Републике Србије; Документација Ватерполо савеза Србије; Документација листа Фискултурна ревија.

ЛИТЕРАТУРА: Фискултурна ревија, 1946, 4; В. Сибиновић, Д. Мартиновић, Кошаркашки клуб Партизан. Преко пола века 1945--2002, Бг 2002; Шпортско друштво Морнар 1949--2009, Сплит 2009.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРКИЊА

ГРКИЊА, село у јужној Србији, на јужној подгорини планине Селичевице, у долини Гркињске реке (слив Нишаве). Јужно од Г. пролази локални пут који повезује општинско средиште Гаџин Хан (4 км) са аутопутем Ниш--Скопље. Насеље је смештено на левој страни долине Гркињске реке, на 340--400 м н.в. Овалног је облика са мрежастим распоредом улица. Помиње се од XV в. Депопулација траје од II светског рата и смањила је број становника за више од једне половине. Године 1948. било је 1.402, а 2011. 648 становника, од којих 97,1% Срба. У пољопривреди je радилo 7,2% економски активног становништва, док их је много више радило у прерађивачкој индустрији (36,2%) или се бавило другим непољопривредним занимањима. Знатан број био је запослен у другим местима, подједнак број у Нишу и Владичином Хану. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, задружни дом, месна канцеларија и станица за откуп дувана.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРКЉАНЕ

ГРКЉАНЕ, село у централној Србији, у Западном Поморављу, на северозападним падинама планине Велики Јастребац и десној страни долине реке Расине. Налази се око 21 км југозападно од општинског средишта Крушевца, јужно од пута Крушевац--Брус. Главни део насеља смештен је на десној долинској страни и чини га неколико заселака грађених на 220--310 м н.в., на међусобно малим растојањима. Г. се помиње од средине XIX в. У другој половини XX в. наступила је прво блага, а касније све бржа депопулација. Године 1953. било је 711, а 2011. 412 становника, од којих 98,3% Срба. Пољопривредом се бавило 28,8% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим делом било је запослено у другим местима, највише у Крушевцу. У селу се налази црква. На левој обали реке је заселак Мало Г.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРКОВИЋ, Благоје

ГРКОВИЋ, Благоје, стоматолог, универзитетски професор (Ужице, 8. IV 1928 -- Београд, 19. II 2007). Као војни стипендиста дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1956. Прво радио на Стоматoлошкој станици Ниже војне академије у Београду. На ВМА прекомандован 1961. Специјалистички испит из Стоматолошке протетике са ортопедијом вилица положио у Београду 1968. Усавршавао се у Француској, Шведској, Швајцарској и др. У звање доцента изабран 1969. Докторску дисертацију, као први војни стоматолог, одбранио 1975. на Стом. ф. у Београду. Редовни професор ВМА од 1982, до пензионисања 1992. Начелник одељења за стоматолошку протетику од 1971, а начелник Стоматолошке клинике ВМА од 1989. Члан СЛД од 1957, члан Медицинске академије СЛД од оснивања 1976. и њен генерални секретар (1986--1990). Потпредседник и председник Стоматолошке секције СЛД, члан Управе СЛД, члан Редакционог одбора Стоматолошког гласника Србије и Војно-санитетског прегледа. Организатор многих стручних састанака, па и једног светског конгреса у Београду 1985. У оквиру стоматолошке протетике посебно се бавио проблемима рада, опреме и организације стоматолошке службе за потребе армије, артикулаторима у стоматолошкој протетици, стоматолошким материјалима и надоградњама зуба. Одликован Орденом рада са црвеном заставом, Орденом југословенске заставе са лентом, Орденом за војничке заслуге са златним мачевима и др.

ДЕЛА: и H. Bjorn, „Marginal fit of restorations and its relation to periodontal bone level", Odontologick revy, 1970, 20, 4; коаутор, „Вишеделне и ливене надоградње зуба", СГС, 1972, 19, 4; коаутор, Ратна стоматологија, Бг 1988; и М. Теодосијевић, Зубнотехнички материјали, Бг 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија СЛД. Биографије чланова, Бг 1996; 90 година војне Стоматолошке службе -- 50 година Клинике за стоматологију, Бг 2000.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРКОВИЋ

ГРКОВИЋ, Лука, старешина Сокола, српски активиста у организовању добровољаца у САД за Солунски фронт (Требиње, 1881 -- Гери, САД, 1928). Године 1905. одлази у САД, а убрзо потом придружује му се и породица. После анексије Босне и Херцеговине (1908) Срби у Америци почели су да оснивају соколска друштва, а Г. је међу главним организаторима. Прво српско соколско друштво основано је 30. V 1909. у Синсинатију (Охајо), одмах за њим 10. X 1909. у Детроиту, а 1910. основано је седам соколских друштава. Соколска друштва су одржавала везу са соколима у Србији тражећи инструкције и претплаћујући се на соколске листове (Српски витез, Српски соколски гласник, Соко -- лист за соколске ствари). Српску соколску жупу основало је 1911. седам соколских друштава у Герију. Састанку је присуствовао Петар О. Стијачић као представник Српског културног и добротворног фонда из Њујорка. Седиште Жупе било је у Герију, а у Правилима се као основно програмско опредељење износи: „Задатак је Српског сокола да своје чланове оспособљава за народни српски и грађански позив, и да подиже дух у српском народу. Ради тога је обавезно телесно развијање, морално васпитање, а нарочито национално просвећивање". Гласник Жупе био је Соко -- лист српских соколова у Америци, који је излазио једанпут месечно у Њујорку, а уредник листа био је Петар. О. Стијачић. Жупа је поред листа издавала годишњак Летопис. Обе публикације су уз чланке о соколству доносиле и српске народне песме. У управу жупе за старешину је изабран Г. Први слет одржан је 9. VI 1912. у Чикагу. На скупштини Српске соколске жупе у Чикагу, одржаној пре слета, за почасног старешину изабран је научник и председник Савеза сједињених Срба „Слога" Михајло Пупин Идворски. Жупи је на скупштини приступило још 10 соколских друштава. Г. је регрутовао добровољце за балканске ратове и за I светски рат, те је оснивач Црвеног крста Србије у Герију. Током I светског рата, био је истакнути члан Српске народне одбране. Он је испратио познате добровољце из Герија, њих око 300, међу којима су била деветорица браће Вајагић за Солунски фронт. Између 1912 и 1916, био је комесар за Гери и први потпредседник Савеза сједињених Срба „Слога".

ЛИТЕРАТУРА: Serb World, 2008, XXV, September/October; С. Недељковић, „Српски Соко у Америци пре Првог светског рата", Интернет Новине Сербске, 21. V 2013 (www.srpskikulturniklub.com).

В. Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Грковић, Милица

Грковић, Милица, лингвиста, слависта, универзитетски професор (Чумић код Крагујевца, 24. IX 1937 -- Нови Сад, 19. V 2016). Завршила групу за српскохрватски и руски језик на Вишој педагошкој школи у Крагујевцу 1958. и запослила се као наставник. Дипломирала 1966. на групи за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, а магистрирала 1970. на ФФ у Београду. Докторску дисертацију под насловом Лична имена словенског порекла у Дечанским хрисовуљама одбранила на истом факултету 1980. Од 1968. радила у Институту за лингвистику, потом Институту за јужнословенске језике ФФ у Новом Саду (данас Одсек за српски језик и лингвистику), најпре у звању асистента, потом научног сарадника. У звање редовног професора изабрана 1990. Предавала као гостујући професор на ФФ у Српском Сарајеву (1995--2005). На основним студијама предавала Старословенски језик и Упоредну граматику словенских језика (Нови Сад), Историју српског народног језика и Историју српског књижевног језика (Српско Сарајево), а на постдипломским Ономастику и Историју српског језика. До пензионисања 2002. била је сарадник на дугогодишњем пројекту Историја српскохрватског (српског) језика, који је основао академик Павле Ивић. Руководила пројектом Ономастичко-лексиколошка истраживања на терену Војводине. Учествовала у раду многих научних скупова у земљи и иностранству (Атина, Београд, Будва, Дубровник, Загреб, Одеса, Подгорица, Скопље, Софија итд.). Члан уређивачког одбора Косовско-Метохијског зборника САНУ, Косовског одбора САНУ и Одбора за ономастику САНУ. Главне области њеног научног рада су ономастика и историја српског језика. Деценијама се успешно бавила систематским проучавањем ономастичке грађе у српским средњовековним документима, пре свега повељама и писмима (Дечанска, Светостефанска, Призренска хрисовуља, Жичка повеља, повеље цара Душана, документи из времена Деспотовине), али и писаним споменицима других жанрова (поменици). Значајан допринос дала је и изучавању савремене српске антропонимије. Писала студије из области правне и економске терминологије српског средњег века, историје књижевног језика у Срба, историјске фонологије, дијалектологије, историје ономастичких истраживања и др. Добитница Повеље Старог Ибарског Колашина (1990), награде „Искре културе" КПЗ Војводине (1997), Плакете скупштине-општине Зубин Поток (1997), те награде за животно дело Универзитетског одбора Удружења универзитетских професора и научника Србије у Новом Саду (2005).

[ДЕЛА]{.smallcaps}: и П. Ивић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976; Речник личних имена код Срба, Бг 1977; Речник личних имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у четрнаестом веку, Бг 1986; коаутор, Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године, Бг 2001; Прва хрисовуља манастира Дечани, Бг 2004.

[ЛИТЕРАТУРА]{.smallcaps}: Животопис N^o^10 награђених професора за животно дело на Универзитету у Новом Саду, Н. Сад 2005.

Ј. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Грковић-Мејџор, Јасмина

Грковић-Мејџор, Јасмина, лингвиста, палеослависта, универзитетски професор (Станишић код Сомбора, 23. II 1959). Ћерка Милице Грковић, лингвисте. На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирала 1981. на Катедри за јужнословенске језике, а магистрирала 1984. и докторирала 1990. филолошке науке (тезом Језик Псалтира из штампарије Црнојевића). На Одсеку за српски језик и лингвистику истог факултета у звању од асистента (1982) до редовног професора (2000) на предметима Упоредна граматика словенских језика, Старословенски језик, Српскословенски језик, Основе старословенске синтаксе, Теоријско-методолошке основе историјске синтаксе и Историјска семантика и лексикологија. Била гостујући професор на ФФ у Бањалуци (2005--2010). На ФФ у Новом Саду шеф Одсека за српски језик и лингвистику (2006--2012) и председник Савета (од 2013). За дописног члана САНУ изабрана 2009, а за редовног 2015. У САНУ председник Старословенског одбора, секретар Његошевог одбора; руководилац пројекта Речник српског језика XII--XVIII века (од 2013); и главни уредник часописа Зборник Матице српске за филологију и лингвистику (од 2010). Носилац истраживачке теме Sprachwandel im Serbischen und anderen slavischen Sprachen (од 2009) у оквиру научне сарадње Универзитета у Новом Саду са Универзитетом у Регенсбургу. Члан редакција за часописе Slovĕne. International Journal of Slavic Studies (Москва) и Wiener Slawistische Jahrbuch (Wiesbaden) од 2012. Била је главни уредник часописа Глас Универзитета, Прилози проучавању језика (2006--2012), као и едиције Лингвистичке свеске. Гостовала на универзитетима: Харвард (1988), Државни универзитет Охајо (1997), Бечки универзитет (2002, 2011), Универзитет у Регенсбургу (2008, 2009). Преводила лингвистичку литературу (Андре Мартине, Индоевропски језик и „Индоевропљани", Н. Сад 1987; Едвард Сапир, Језик, Н. Сад 1992; Питер Херити, Језичка разматрања, Бг -- Н. Сад 1999. и др.). Приредила: Ђурађ Црнојевић, Јеромонах Макарије, Октоих првогласник, I--II, Цт 1996; Питања из старословенске синтаксе и лексике, Н. Сад 2001; Павле Ивић, Студије из српске средњовековне писмености. Целокупна дела Павла Ивића VI, Ср. Карловци -- Н. Сад 2008; коуредник и коаутор, Diachronic Slavonic Syntax. Gradual Changes in Focus, München--Berlin--Wien 2010; коуредник и коаутор, Теорија дијахронијске лингвистике и проучавање словенских језика, Бг 2010. Објављивала радове у истакнутим часописима, код важних издавача и у угледним научним центрима (Блумингтон, Колумбус, Оксфорд, Сапоро, Праг, Брно, Москва, Софија). У академском свету ужива углед једнако врсног предавача и писца. Представник је добре традиције новосадске лингвистичке школе Ивићевих (обједињујући темељне особине те школе и њених оснивача). Члан је Друштва за античке студије Србије и Европског лингвистичког друштва (Societas Linguistica Europaea). Главни научни доприноси у областима: језик српске средњовековне писмености, историјска синтакса српског и српскословенског језика, синтакса и лексика старословенског језика, теоријско-методолошке основе историјске синтаксе и семантике, филолошко-лингвистички приступ историјскојезичким темама (с тежиштем на језичкој типологији и когнитивној семантици), с погледом на (пра)словенске и (пра)индоевропске процесе; когнитивни темељи језичких промена. Добитница Награде „Александар Белић" (САНУ) за најбољу објављену књигу младих истраживача у науци о језику у 1994. и Повеље Одбора за обиљежавање петстоте годишњице прве ћириличке штампарије на словенском југу (ЦАНУ), 1994.

Дела: Софијска служба светом Сави. Палеографска, ортографска и језичка испитивања, Н. Сад 1986; Језик Псалтира из штампарије Црнојевића, Пг 1993; Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, Бг 1993; Списи из историјске лингвистике, Ср. Карловци -- Н. Сад 2007.

Литература: „Јасмина Грковић-Мејџор. Дописни члан", Годишњак САНУ, 2010, CXVI.

М. Радовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРКОИСТОЧНИ

ГРКОИСТОЧНИ, термин којим су римокатоличке власти Аустрије називале православне Србе за разлику од поунијаћених Срба гркокатолика. У основи је обичај на Западу да се термином „Грчка црква" означавају православне цркве којима се прибројавају несторијанска црква у Ирану и Јерменска црква у Јерменији. Срби су били против оваквог термина не делећи православни свет на Словене и Грке и не везујући православље само за Грке него за цео Исток. Патријарх Арсеније III поручио је језуитима: „Ми Срби смо јерусалимске вере", а приликом хиротоније епископа и митрополита тражио заклетву да ће се држати учења и предања јерусалимске цркве. Став патријарха Арсенија био је оправдан јер средњовековни извори сведоче да је Св. Сава уредио архиепископију „као што је видео у Јерусалиму", тј. по угледу на Јерусалимску цркву. Архиепископ Никодим довршио је дело Св. Саве преводом Јерусалимског типика Св. Саве Освећеног, који је осим у Јерусалиму важио у Антиохији и Цариграду.

ЛИТЕРАТУРА: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, Бг 1993.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРКОКАТОЛИЦИ

ГРКОКАТОЛИЦИ (унијати), римокатолички термин за православне вернике који су прихватили унију са Римом и постали верска организација засебна у односу на православне. У богослужењу користе православне обреде и свој језик, али као црквеног поглавара помињу папу. Историјски основ била је Фирентинска унија 1439. коју је Византија прихватила будући притешњена од Турака, а у очекивању веће помоћи са Запада. Нешто многобројнији постају тек после Брестлитовске уније из 1596. међу западним Украјинцима (Русинима) и Румунима. Унија је наметана Србима, који су у XV и XVI в., бежећи пред Турцима, стизали на подручје Хрватске где су били граничари, ускоци. Карловачки генералат, Војна крајина и Вараждински генералат били су у служби унијаћења избеглих Срба. Доласком Срба у Великој сеоби 1690. унијаћење се покушало изнова, али су се Срби заштитили привилегијама. Прво седиште унијатских бискупа било је код Иванић Града у манастиру Марчи, који су отели од Срба, а од XVIII в. у Крижевцима за г. у Хрватској и Бачкој. Данас је у Загребу седиште за све г. у бившој СФРЈ. На г. у православљу гледају као на црквену, канонску и догматску девијацију и насилно одвајање верника од Православне цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, Бг 1993.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЛИЋ

ГРЛИЋ, Данко, филозоф-естетичар, лексикограф, универзитетски професор (Грачаница, Босна, 18. IX 1923 -- Загреб, 1. III 1984). Са породицом 1931. прелази у Загреб, где се школовао. Као средњошколац, постао је 1940. члан СКОЈ-а и илегално помагао НОБ, због чега је био и хапшен. После ослобођења радио је као новинар у листу Напријед, у Вјеснику и Народном листу. Критички је писао о улози клера у усташкој држави, због чега је екскомунициран из католичке цркве. Иако је био противник резолуције Информбироа, ухапшен је 1948. Провео је три месеца у логору на Голом отоку. Ослобођен је, али се није могао вратити новинарском послу. Уписује студије филозофије 1950, које завршава 1955. За време студија радио је најтеже физичке, коректорске и друге послове, али је успео и да објављује краће текстове. У тек покренутим Погледима, раној претходници Praxisa, где га је Руди Супек ангажовао као коректора, Г. почиње и списатељску делатност чланком о Ничеу, који ће постати једна од најважнијих тема његовог филозофског рада. Писао је рецензије и у Индустријском раднику. Преводилац је значајних дела: Дневник заводника Кјеркегора, Претпоставке социјализма и задаци социјалдемокрације Е. Бернштајна, Повијест филозофије Винделбанда и Хајмзета, Чему пјесници Хајдегера, Тако је говорио Заратустра Ничеа, Филозофију права Хегела и др. Мирослав Крлежа га је 1960. позвао за редактора за филозофију и социологију у Лексикографском заводу Хрватске. Афирмисао се као најзначајнији југословенски лексикограф у области филозофије. Поред око хиљаду прилога за Енциклопедију Лексикографског завода и прилога за Филозофијски рјечник Матице хрватске (Зг 1964, 1984), објавио је школски лексикон Филозофија (Зг 1963), Лексикон филозофа (Зг 1968, 1982) и Филозофија -- Енциклопедијски лексикон (Бг 1973), књиге у којима је обрадио и филозофске појмове и личности. Радећи у Лексикографском заводу написао је и 1969. одбранио докторску дисертацију Темељна мисао Фридриха Ничеа, која је исте године, нешто скраћена, објављена у Београду под насловом Ко је Ниче. Предавачка делатност Г. почела је на загребачкој Академији за ликовну умјетност 1962, и пре него што је докторирао. Трајала је до 1968, али му је после студентских демонстрација забрањен даљи рад. Предавачку активност наставио је када је позван на београдски Филозофски факултет 1971, где је био редовни професор за естетику, све док није добио место на ФФ у Загребу (1973). Ту је, као професор и шеф катедре за естетику, деловао до краја живота.

Истраживачки и списатељски рад Г. био је усмерен на критичко преиспитивање Ничеовог дела, разматрање историје естетичких идеја, могућности и савремене судбине естетике, на критику догматског марксизма, афирмацију изворне Марксове мисли и критику стања савременог света и југословенског друштва. Тиме је дао значајан прилог југословенској марксистичкој филозофији, струје око часописа Praxis. Његова расправа о Ничеу указује на фалсификовање филозофовог дела, критички разматра дотадашње интерпретације и одбацује искључива идеолошка читања овог мислиоца, како нацистичко тако и марксистичко (Лукачево), која га виде као претходника фашизма. Ничеово дело анализира у контексту епохе и у релацији према Кјеркегору и Марксу. Сматра да су три основне идеје овог мислиоца: смрт бога, воља за моћ и вечно враћање истог, које разјашњава смисао обе претходне мисли. Особеност Ничеовог дела види у синтези мисли и поезије, филозофије и уметности. Вечно враћање истог разуме као враћање уметничког, према којем се, као и према игри, мора саобразити сав живот. Указује на смисао и значај Ничеовог разумевања нихилизма као битног обележја времена, а идеју натчовека интерпретира из перспективе повратка човека из отуђења његовој аутономији и стваралаштву. Усмерен на филозофско разматрање уметности, Г. нарочито истиче Ничеову тезу да је уметност вреднија од истине и да се истина уметности не докучује у естетици као филозофској или научној дисциплини. Тај став ће следити и у властитим истраживањима о природи естетике. Г. интерпретација Ничеа није била само оригинална и запажена рехабилитација овог филозофа, него је била упечатљива афирмација нове методолошке позиције критичког а не негаторског односа према тзв. буржоаској филозофији и њеним мислиоцима.

Ничеанску инспирацију показује Г. дугогодишње и свестрано бављење естетиком изложено у четири књиге: Естетика I -- Повијест филозофских проблема (Зг 1974), Естетика II -- Eпоха eстетике (Зг 1976), Eстетика III -- Смрт естетског (Зг 1978), Естетика IV -- С ону страну естетике (Зг 1979). Овај најцеловитији југословенски приказ естетике ауторово становиште исказује поднасловима о „смрти естетског" и у трагањима која надмашују позицију традиционалне естетике. То становиште полази од Марксове идеје о надилажењу филозофије и преноси је на схватање уметности, којој свака естетика успоставља преуске оквире. Г. утврђује начелну немогућност естетике као посебне филозофске или научне дисциплине. Радикално одбацује сваку помисао о естетици као формулисању образаца уметничког стваралаштва, а филозофију уметности разуме врло широко, као „уметнички приступ уметности", уметнички начин живота, стваралаштво и игру. Становиште „с ону страну естетског" код Г. је мишљено као захтев да се „сам живот конституира као умјетничко дјело", да се „умјетнички живи", тј. да стваралаштво постане принцип не само уметничког, него целокупног људског деловања. Зато је последња Г. књига За умјетност (Зг 1983) прегнантно сажела његов програм -- „За умјетност а не за естетику", уз одбацивање „стереотипа о умјетничком" и разјашњењима о односу између уметности и филозофије, што је централна тема Г. животног дела, али и једне од првих његових књига (Умјетност и филозофија, Зг 1965).

Као ангажованог филозофа Г. најбоље представљају сродне књиге Зашто (Зг 1968) и Contra dogmatikos (Зг 1971). У њима расправља о филозофском етосу, смислу ангажмана у филозофији, о храбрости, догматизму и пише против апологије постојећег заступајући став да није довољно само знати, него и хтети и смети казати истину. Тај захтев Г. је следио у властитом делу и филозофском деловању. Његово јавно деловање везано је пре свега за филозофске институције. Био је председник Хрватског филозофског друштва (1966--1968), члан редакције часописа Praxis и управе Корчуланске љетне филозофске школе, институција које су афирмисале југословенску марксистичку филозофију у свету. Један од наугледнијих и најплоднијих југословенских филозофа био је познат и признат и изван своје земље. Држао је предавања у Немачкој, Швајцарској и Француској. Сарађивао је са водећим европским филозофима. Више од 50 његових радова објављено је на страним језицима. О његовој филозофији написана је и докторска дисертација у Италији још за време његовог живота (Т. Prekpalaј, Umanismo e marxismo in Danko Grlić, Padova 1977). Њему у част, одржан је и међународни симпозијум (2004), а објављена су и два зборника радова. Рад Г. у Београду, предавања и књиге које су ту имале прва издања, имао је снажан утицај, не само у филозофској средини.

ДЕЛА: О комедији и комичном, Бг 1972; Марксизам и умјетност, Зг 1979; Мисаона авантура Валтера Бењамина, Зг 1984; Изазов негативног, Бг 1986; Одабрана дјела I--IV, Зг--Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Тадић, М. Марковић, З. Гавриловић, и др., Кад уметност завлада светом -- Спомени Данку Грлићу, Студент, 18. IV 1984; Умјетност и револуција -- Споменица Данку Грлићу, Зг 1989; Зборник радова у част Данка Грлића поводом 20 година од његове смрти, Зг 2004.

З. Кучинар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЛИЋ, Рајко

ГРЛИЋ, Рајко, филмски и телевизијски редитељ, сценариста, универзитетски професор (Загреб, 2. IX 1947). Као средњошколац почиње да се бави аматерским филмом, глумом и новинарством. Филмску режију дипломирао на високој школи ФАМУ у Прагу код Елмара Клоса (1971). Ангажован је у протестима студената током совјетске интервенције 1968. Доза бунтовништва присутна је такође у његовим филмовима. У дебитантском остварењу Куд пукло да пукло (1974) млади радник напушта посао у борби за другачији положај радничке класе. Филм Браво маестро (1978) приказује девалвацију личности кроз мотив каријеризма, а Само једном се љуби (1981) кроз снажан мелодрамски набој трагичне љубави портретише јунака разапетог између догме, идеологије и слободе љубави. Од филма У раљама живота (1984) Г. се препушта ироничном поигравању са тривијалним и малограђанским облицима живота, уз бенигне комично-пародијске опсервације, без дубљег улажења у критику и сатиру: За срећу је потребно троје (1985), Чаруга (1991), Караула (2006), Нека остане међу нама (2010). Изузетак је филм Ђавољи рај (1989), заснован на фантазмагоричној саги из Пекићеве прозе Одбрана и последњи дани (награда за режију на Међународном филмском фестивалу у Токију). Блиско сарађује са колегом С. Карановићем и косценариста је у његовим пројектима Друштвена игра (1972), Грлом у јагоде (1976), Мирис пољског цвећа (1977) и Петријин венац (1980). Оснивач је Међународног филмског фестивала у Мотовуну (Истра). Предаје монтажу и режију на Универзитету Охајо (САД).

Н. Стојановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЛИЦА

ГРЛИЦА (Streptopelia turtur), птица средње величине у породици и реду голубова (Columbidae, Columbiformes). Дужине је 24--29 цм и распона крила 47--55 цм. Глас јој је пријатно предење „гр-грр" или „тур-турр", по којем је добила и српски и научни назив. Глава, врат, надрепак и бокови су јој сивоплави, груди ружичасте, а крила црвенкастосмеђа са црним пегама. На бочним странама врата има црно-беле пругице. Реп јој се клинасто завршава, црн је у средини, са белим угловима, што се нарочито види приликом полетања. Кљун је црн, очи црвене, а ноге тамноружичасте. Храни се на тлу, првенствено зрневљем. Гнезди се широм Србије, уз рубове шума у отвореним шумским пределима, по забранима и старим воћњацима у пољопривредним шумским пределима, до висине од око 1.000 м. Будући врло плашљива (ловна дивљач), ретко живи у парковима, чак је нема ни у парк-шумама које редовно посећују људи. Гнездо од немарно сложених гранчица прави у рачви дрвета, ређе грма. Полаже 1--2 бела јајета на којима лежи две недеље. Младунце у почетку храни секретом вољке, по саставу сличном млеку. Полетарци напуштају гнездо у узрасту од око две недеље. Обично има два легла годишње. Популација г. у Србији опада и за 2008--2013. је процењена на испод 70.000 парова. Поред деградације станишта, сматра се да је лов један од узрока тог пада, па је недавно заштићена трајном забраном лова у Србији. Селица је која зимује у Африци и у априлу и септембру у јатима пролази преко Србије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЛИЦА

ГРЛИЦА, календар који је излазио на Цетињу 1835--1839, 1889--1897, 1907--1913. и у Паризу 1918--1920. Покренут као државни календар на подстицај П. П. Његоша, а уређује га Димитрије Милаковић слиједећи Његошеве идеје о афирмацији Црне Горе и њеног културног уздизања. Садржи географско-статистичке описе Црне Горе, Боке, Дубровника, историографске чланке и другу грађу из прошлости Црне Горе. Једна од главних рубрика, насловљена „Црногорске јуначке попијевке", доноси махом пјесме на народну (Петра Првог и Петра Другог). Поред тога доноси пјесничке прилоге С. Милутиновића Сарајлије. Његош овдје објављује своје програмске, космичке и мисаоне пјесме, претече Луче микрокозма и Горског вијенца, те политичко-философско-авантуристичку приповијетку „Житије Мрђана Несретњиковића". Објављују се пјесме А. С. Пушкина на наше теме. Прва година нове серије обиљежава се као шеста година; календар уређује Лазар Томановић (до 1891): послије календарског (српског и мухамеданског) дијела даје се хроника важнијих догађаја у Црној Гори, читуља, описи мјеста (П. Ровински: Цетиње), народне приче (из збирке Ј. Ф. Иванишевића), пјесме (Ј. Сундечића), „Црногорске пословице" Ф. Радичевића и поучни чланци. Годиште 1892. је готово као дворски календар, посвећен већим дијелом срећној операцији књагиње Милене (Змај, Сундечић и др.). С том годином Г. садржински постаје званична хроника црногорске државе (попис важнијих догађаја у току године). Серију 1907--1913. уређује Милан Павловић (од 1911). У избјеглиштву је излазила нова серија (1918--1920), прештампавајући текстове (пјесничке, прозне, историографске) о Црној Гори.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; М. Матицки, Библиографија српских алманаха и календара, I, Бг 1986; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЛИШКО ЈЕЗЕРО

ГРЛИШКО ЈЕЗЕРО, акумулација настала преграђивањем Грлишке реке, леве притоке Белог Тимока, 16 км јужно од Зајечара и 1,5 км узводно од села Грлишта. Језерски басен испуњен је водом 1989, чиме је решен проблем водоснабдевања Зајечара и околних насеља водом за пиће и комуналне потребе. Из језера до постројења за пречишћавање, која се налазе на периферији Зајечара, пушта се 600 л/с воде. Брана висине 30 м омогућује акумулацију 12.000.000 м^3^ воде. Површина акумулације је 250 хa, а њеног слива 178 км^2^. Највећа дубина воде је 20 м. Више пута je порибљавано, а у језеру живи 15 врста риба из пет породица. Овде се одржавају локална, регионална и републичка такмичења риболоваца. У току лета температура површинског слоја воде је 27 ^о^С, а за време зиме 4 ^о^С. Језерска вода је прве и друге класе бонитета, а њен квалитет се редовно прати.

ЛИТЕРАТУРА: М. Велојић, „Вештачка језера општине Зајечар", ГСГД, 1998, LXXVIII, 2.

Ст. Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЛИШТЕ

ГРЛИШТЕ, село у источној Србији, у Тимочкој Крајини, смештено у долини Грлишке реке (леве притоке Белог Тимока), северно од планине Тупужнице. Локалним путем дугим 3 км повезано је са путем који повезује општинско средиште Зајечар (13 км) са Књажевцем. Узводно од села 1989. изграђено је Грлишко језеро ради снабдевања Зајечара водом. Насеље је смештено у проширеном делу долине, овалног је облика са мрежастим распоредом улица. Савремено село помиње се од 1844. Досељавања становништва било је и после II светског рата из Калне и околине Бабушнице. И поред тога током друге половине XX в. усталила се депопулација која је број становника смањила готово за две трећине. Године 1953. било је 1.929, а 2011. 697 становника, од којих 99% Србa. Пољопривредом се бавило 70,7% економски активног становништва. Остали су радили у индустрији или се бавили другим неаграрним занимањима, највише у Зајечару. У селу се налазе основна школа, задружни дом, месна канцеларија, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга и погон за прераду коже фабрике из Заје-чара.

С. Ђ. Стаменковић

Манастир са храмом Св. апостола Петра и Павла лоциран је на једној заравни у непосредној близини села. По предању, задужбина је цара Уроша Нејаког. Основа храма је правоугаона са узаним осмостраним кубетом над средишњим простором. Зидан је каменом и циглом. Накнадно је са јужне стране дозидан трем. О радовима које је 1804. на храму извео свештеник Радосав Живановић из Планинице сведочи натпис изнад улазних врата: „Овога храма с(ве)тога апостола Петра и Павла. Пой мꙋ їерей кой градиіо Радосавъ Живановићъ из села Планінце. Проклетъ да е ко ѡтре ово пїсмо 1804". У Г. су 1805. кнез Милисав, поп Радосав, Ивко из Кривог вира и још неколико истомишљеника склопили договор о подизању устанка у Тимочком крају. Манастир је постао центар устаника у Црној Реци. Храм је обновљен 1995, а око њега се налази гробље. Нема монаха, опслужују га свештеници из Зајечара.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: М. Станојевић, „Грлиштански манастир", Летопис Епархије тимочке, 1929, 7; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЉАН

ГРЉАН, село у источној Србији, у Тимочкој Крајини, смештено у долини Белог Тимока, око 5 км јужно од општинског центра Зајечара. Уз западну ивицу села пролазе пут и железничка пруга Зајечар--Ниш. Насеље је компактно, издужено уз леву обалу реке и има мрежаст распоред улица. Настало је у време сеоба Срба 1690. и 1737. Досељавања су се одвијала и после II светског рата, те је број становника благо растао све до 70-их година XX в. када је почела депопулација. Године 1971. било је 3.737, а 2011. 2.379 становника, од којих 85,1% Срба и 4,2% Влаха. Пољопривредним занимањима бавило се 21,6% економски активног становништва. Међу неаграрним становништвом подједнак део радио је у рударству, саобраћају, прерађивачкој индустрији и трговини. Највише неаграрног становништва било је запослено у Зајечару. У селу се налазе црква, основна школа, предшколска установа, задружни дом, месна канцеларија, дом културе, здравствена станица и управа рудника. Око 3 км југоисточно од села налази се рударско насеље Аврамица, а још 2 км даље је рудник каменог угља Вршка чука.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРМЕЧ

ГРМЕЧ, планина у западној Босни, у Босанској Крајини, која се простире на дужини од око 70 км правцем северозапад--југоисток између долине Уне и долине Сане. Идући од северозапада према југоистоку, планина је на јужној страни оивичена Бјелајским, Петровачким и Бравским пољем, а на североистоку Лушци пољем. Г. припада динарском планинском систему и на прелазу је из његовог планинско-котлинског дела на југу и нижег перипанонског дела на северу. Највиша тачка је Црни врх (1.603 м) на југозападној периферији планине, а у његовој близини су врхови Литице (1.503 м), Курешовац (1.472 м), Велика Јаворњача (1.456 м) и Мала Јаворњача (1.432 м). У средњем делу планине највиши врх је Јаворњача (1.480 м), а на северозападној периферији Троврх (1.209 м).

Г. је на западу изграђен од старих кредних (барем, апт, алб) кречњака, лапоровитих кречњака, доломита и брече. Југоисточније од Бихаћа, на планинским падинама, где је контакт доње кредног кречњака и доломита са горње кредним плочастим и лапоровитим кречњацима, конгломератима и бречама, налазе се напуштени рудници боксита, Тихотина. Северно од Троврха и Радићких увала налазе се јурски кречњаци са орбиопселама, прослојцима доломита, слојевити и банковити оолитични кречњаци и кречњаци са елипсактинијама (Шкрбин врх 893 м). Северније од њих, ка Босанској Крупи, налазе се тријаски доломити са ретким мегалодонима (Ћава 506 м). Исте јурске и тријаске стене срећу се јужније према Дугом пољу (пут Босански Петровац -- Бихаћ). Југоисточније од Стојановог врха (749 м), источно од Троврха, наставља се простирање кредног флиша (калкаренити, пешчари и лапорци сенона) и доломита и кречњака са рудистима (алб, ценоман). На њиховим контактима јавља се боксит, који је експлоатисан на локацијама као што је Суваја. Северније и јужније ове стене прекривају кредни сиви и тамносиви кречњаци са неринеама и орбитолинама. У овим формацијама су истакнутије коте Г. као што су: Котларски врх (1.199 м), Типсов врх (1.135 м), Велики омар (1.253 м). Топографску површину југоисточног дела планине североисточно од Босанског Петровца прекривају терцијарне брече, калкаренити, калцилутити и лапори палеогене старости (Илијина греда 1.301 м, Мачја греда 1.208 м). У њима се налазе извори, међу којима су и извори Вођенице, која понире у Бјелајском пољу (око 600 м), извори речице Суваје, која понире у Меденом пољу (602 м), као и Илијини извори са којих се формира ток Ријеке, која понире у Бравском пољу (око 800 м). Сви поменути токови отичу према југу и југозападу. Северозападни део планине нижи је од југоисточног. Највиши врх Г., Црни врх (1.603 м), издиже се на његовом југоисточном крају, у кредном флишу сенонске серије коју чине калкеренити, брече, конгломерати, лапорци и пешчари. Између њих и кредних слојевитих кречњака са прослојцима доломита, од којих је изграђено Бравско поље, налазе се кредни танкослојни кречњаци са доломитима (сенон--турон).

Многобројни су извори на падинама Г. чије воде, спуштајући се низ ову планину, чине њену хидрографску мрежу. Река Саница настаје од два јака крашка врела која извиру испод обронака Г. Друге веће реке су Уна, Војскова, Јапра Саница и Корчаница. Све реке Г. припадају Црноморском сливу. Од природних лимнолошких објеката на Г. треба истаћи Саничко и Јабуковачко језеро на југоисточној периферији планине. Падине Г. прекривене су мешовитим белогоричним (буква, храст, граб, клен, јавор, кестен, липа и јасен) и црногоричним шумама (јела, бор и смрча), а највиши делови планине прекривени су шумама црног и белог бора на дистричном камбисолу. Шуме прекривају површину од 5.473,8 ха. Разноврсност биљног света праћена је богатством животињског света. Од племените дивљачи истичу се: срне, зечеви, лисице, куне, тетреби и фазани, а од звери: рисови, мрки медведи, вукови, дивље свиње. Многоројне су и птичје врсте, као што су грабљивице: орао, јастреб, кобац, ћук, гавран и врана, али и многе средњоевропске врсте: детлић, сеница, црвендаћ и кос. На ливадама и пашњацима, поред разних врста трава, сусреће се и многобројно лековито биље.

На Г. је мало важних путева. Најважнији пут правца Бихаћ--Кључ--Јајце трасиран је дуж поља јужно од планине. На северној страни планине између Босанске Крупе на Уни и Санског Моста пролази пут локалног значаја. Северна и јужна страна планине такође су повезане с неколико локалних путева. На планини је и мало насеља. Њу окружују градови Бихаћ, Босански Петровац, Кључ и Босанска Крупа, а највећи број села је на планинском подножју. На северној страни она по правилу не прелазе висину 400--500 м, а на јужној, присојној страни кућа има и до висине од 800 м.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Географске области Југославије, Бг 1970; В. Солдо, „The lynx in Bosnia and Herzegovina", The Balkan Lynx Population -- History, Recent Knowledge on its Status and Conservation Needs, 2001, 6; А. Лепирица, „Рељеф Босне и Херцеговине", 2. Конгрес географа Србије, Н. Сад 2010; С. Солаковић, „Диверзитет, структура и текстура прашуме и господарске шуме букве и јеле са смрчом на Грмечу у Западној Босни", Works of the Faculty of Forestry, University of Sarajevo, 2011, 1; Ћ. Вишњић и др., „Comparison of structure, regeneration and dead wood in virgin forest remnant and managed forest on Grmeč Mountain in Western Bosnia", Plant Biosystems -- An International Journal Dealing with all Aspects of Plant Biology ahead-of-print, 2012, 1--10.

Т. Лукић; Б. Ристановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРМУША

ГРМУША, свака птица рода Sylvia, породице Sylviidae, из реда певачица (Passeriformes). Г. су ситне птице дужине 12--17 цм и распона крила 19--24 цм, чврсте грађе и нешто снажнијег кљуна и ногу од већине других родова исте породице. Перје им је различитих нијанси сивих и смеђих боја, с тим што су код већине врста мужјаци интензивнијих или друкчијих боја перја од женки, укључујући понекад и јарке тонове. Песма им је цвркутава и мелодична. Гнездо вешто свијају од финог материјала у густом грмљу (отуда име) или ниско при земљи, у које снесу 3--6 беличастих до смеђих или зеленкастих пегавих јаја, из којих се кроз нешто више од недељу и по дана излегу младунци, а после још толико времена полетарци напуштају гнездо. Имају обично два легла годишње. Живе у различитим стаништима, махом уз рубове полуотворених и отворених шума, у шибљацима и осталим пределима ниске дрвенасте вегетације, као и у живицама и врзинама пољопривредом измењених предела, у парковима и другим зеленим површинама насељених места. Хране се инсектима, а у јесен и плодовима, нарочито бобицама грмља. Селице су, али неке врсте понекад зимују у Србији**.** У Србији живи осам врста. Црноглава г. (Sylvia atricapilla) једна је од најзаступљенијих гнездарица у Србији са стабилном популацијом од преко 1.500.000 парова скоро равномерно распрострањених од низија до горње шумске границе. Мужјак има црно а женка риђасто теме. Мали број јединки повремено презимљава. Сива г. (Sylvia borin) малобројна је и неправилно распрострањена, слабо позната гнездарица у Србији. Популација је процењена на испод 300 парова. И мужјак и женка су уједначено сивосмеђи, без изразитих обележја. Живи по мозаичним пределима с грмљем, од низија до планина. На сеоби се јавља у нешто већем броју. Обична г. (Sylvia communis) смеђериђа је одозго и беличаста одоздо, а мужјак има сиву главу. Гнездарица је целе Србије од низија (живе ограде поред путева) до клековине изнад горње шумске границе. Стабилна популација броји преко 100.000 парова. Г. чаврљанка (Sylvia curruca) ситнија је и сивкаста г. с белом доњом страном и тамносивом горњом половином главе (оба пола су исте боје). Гнездарица је целе Србије, а најчешћа је у пределима пионирске дрвенасте вегетације (на клековинама, плантажама младих четинара на голетима, шумским пожариштима, крчевинама и прогалама и у шибљацима). Избегава пределе под интензивном пољопривредом. Популација стабилна са близу 30.000 парова. Пиргаста г. (Sylvia nisoria) најкрупнија је у роду, сивкастог перја с попречним трачицама с доње светлије стране (интензивније код мужјака). Гнезди се широм Србије уз растућу популацију процењену на преко 11.000 парова, осим у деловима територије под интензивном пољопривредом. Смокварица (Sylvia hortensis) такође је крупна г., али средоземног распрострањења. Одозго је сива, а одоздо беличаста. Мужјак има тамносиву горњу половину главе. Донедавно се гнездила само на најјужнијим тачкама Метохије и Јужне Србије, а последњих година се проширила на север. Популација јој је око 100 парова. Средоземна црноглава г. (Sylvia melanocephala) врло је ретка средоземна врста омањег раста. Мужјак је одозго сив а одоздо беличаст и има црну главу, док је женка сивкастосмеђа. У Србији је нађена само два пута, у југоисточној Србији и у Бачкој. Г. црвеновољка (Sylvia cantillans) такође је ситна и ретка средоземна врста. Мужјак је одозго сив, а одоздо рђасте боје и има беле траке испод ока. Женка је одозго сивосмеђа, а одоздо беличаста. У Србији је нађена само четири пута, у Западном и Великом Поморављу, у Јужној Метохији, у Београду и на Рујну. Могуће је да се у новије време гнезди у јужним деловима Србије. Све г. су у Србији строго заштићене.

ЛИТЕРАТУРА: М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРМУША

ГРМУША, село у западном дијелу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Бихаћ, које лежи на сјеверној периферији планине Грмеч, изнад кањона ријеке Уне, јужно од пута Бихаћ -- Босанска Крупа. Општинско средиште удаљено је 19 км, а Босанска Крупа 16 км. Село је дисперзивног типа и заузима велику површину на висинама од око 350 м. Чине га мале групе кућа које су међусобно знатно удаљене. Током послијератног периода број становника је до 1961. растао до 629 лица, а до 1991. смањен је на 304 лица, од којих су 94,7% били Срби.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Савић, Грмуша у НОР-у (1941--1945), Бихаћ 1988; Р. Лапошић, Бихаћ и Бихаћка крајина, Зг 1991.

В. Рајчевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРНЧАР

ГРНЧАР, античко археолошко налазиште на ушћу Врбовачке реке у Биначку Мораву. На узвишењу изнад села Г. налази се протоисторијско утврђење -- Каљаја, која има доминантан положај над речном долином. У римском периоду, највероватније већ у I в. н.е. овде се на падинама брда испод Каљаје формирало пространо насеље аутохтоног становништва, civitas peregrinae. Касније, у II--III в. н.е. насеље се спушта у долину, ширећи се дуж обале Врбовачке реке. Археолошко налазиште у Г., као и већина римских насеља на Космету, настало је на месту гвозденодопске градине, односно каљаје, што их опредељује као археометалуршка налазишта повезана са експлоатацијом и металургијом сребра. Пре оснивања римске провинције Мезије почетком I в. н.е., протоисторијска насеља на Космету припадала су племенима Дарданаца.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Чершков, Римљани на Косову и Метохији (Les Romains en Kosovo et Metohija, Romaket ne Kosove e Metohi), Бг 1969.

С. Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРНЧАРА

ГРНЧАРА, село у западној Србији, у Подрињу, у Јадру, које се налази на левој периферији долине реке Јадар (десна притока Дрине), 6 км источно од општинског средишта Лознице. Дисперзивног је типа, смештено на благим странама долине реке Грнчарице (притока Јадра), близу њеног ушћа. Куће су грађене на знатним растојањима дуж путева трасираних по развођима долина. Кроз село пролази пут Лозница--Ваљево. Први помен Г. је из 1528. Једно време село је било расељено, а обновљено је у XVIII в. досељавањем становништва из Херцеговине, Читлука, Бадање, Брезовице, Ликодре, Селанца, Томња и босанског Подриња. Током послератног периода број становника је благо осцилирао. Највећи је био 1961 -- 674 лица, а најмањи 2011. када је било 588 становника, од којих 98,5% Срба. Пољопривредом се бавило 24,8% економски активног становништва, а непољопривредно становништво највећим делом било је запослено у прерађивачкој индустрији и трговини у другим местима.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРНЧАРЕ

ГРНЧАРЕ, село у јужном делу Метохијске котлине, око 2 км источно од Призрена. Саграђено је на обронцима Призренског подгора, на око 700 м н.в., на теренима око 250 м вишим од котлинског дна због чега је саобраћајно веома изоловано. Слепим сеоским путем дугим око 4 км, са много серпентина, повезано је са подножјем и општинским центром Призреном који су на око 450 м н.в. Настало је од средњовековног насеља Селчане, које се помиње 1348. у Арханђелској повељи цара Душана као манастирски метох. Под данашњим именом помиње се 1736. у Поменику манастира Св. Тројице код Мушутишта, са православним приложницима. Исламизација Срба уследила је током XVIII в. Током 70-их година XIX в. село је имало 60 муслиманских кућа. Године 1991. попис је регистровао 1.185 становника -- претежно Муслимана који су очували српски говорни језик. Насеље је изграђено на високој речној тераси, компактно је и у њему се налазе џамија и осморазредна основна школа са наставом на српском језику.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРНЧАРИЈА

ГРНЧАРИЈА → КЕРАМИКА

ГРНЧАРИЦА

ГРНЧАРИЦА, манастир код Крагујевачког Прњавора, са храмом Св. Николе. Предање постанак храма везује за краља Драгутина који га је саградио крајем XIII или почетком XIV в., крај Младенове воде. Такође постоји и предање да је више пута премештан с једне локације на другу. Прва локација била је на брду Цукари у Ковановићима, али је после Косовске битке манастир срушен. На Цукари и данас постоје остаци темеља звани Црквине. У време султана Сулејмана II (1521--1567) монах Пахомије је од баточинског Сулејман-паше измолио дозволу да манастир обнови на новој, тј. садашњој локацији. Тада је урађен живопис, а натпис изнад улазних врата обавештава да је саграђен и живописан трудом и подвигом игумана Максима у време султана Сулејмана Величанственог. По новијем предању обнову су извели мајстори грнчари из околине Сврљишке бање, те отуда име манастира. Турски попис из 1572. убележио је Г. међу султанове хасове, с обавезом од 500 акчи. Рушен је у аустријско-турском рату 1716--1718. због чега се помиње као пуст у време аустријске окупације. Обновљен је у XVIII в. као парохијски храм, али je поново постаo манастир. Страдао је и у време Кочине крајине. Обнова у време Карађорђа није довршена, па је кнез Милош 1837. дао 500 гроша за радове. Обнова и успон Г. почиње 1860. доласком јеромонаха Антонија када манастир постаје не само духовно него и културно и просветно средиште. Опис из 1860. каже да је црква „стара, од камена зидана, и слабог стања", зидови доста груби, испуцали и премазани, али и са сачуваним старим сликама. На средини виси „позлаћен и лепо украшен полијелеј", под је од опеке, а амвон „од студеничког белог и модрог мермера". У манастиру је 1848--1870. радила школа. Храм је 1868--1870. у великој мери обновљен када је саграђен и тзв. стари конак. У I светском рату аустријска војска га је демолирала, спалила архиву и однела три звона, а у II светском рату Немци су протерали монахе, покупили вредности и спалили манастир. После рата, 1946. Г. је претворена у женски манастир и у њу се усељава игуманија Ефросинија са четири монахиње из Св. Петке Изворске код Параћина. У манастиру постоје иконописна радионица и радионица за израду богослужбених одежди.

Манастирски комплекс чине храм, стари и нови конак, трпезарија и низак камени зид. Ђ. Бошковић сматра да је првобитни храм припадао моравској стилској групи. Садашњи храм има тролисну основу, засведен је полуобличастим сводом, са витким осмостраним тамбуром и куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и певничке апсиде су полукружне. Звоник на западу има четири масивне бифоре. Фасада је омалтерисана и обојена у окер боју, без декоративне орнаментике. Под је од правоугаоних камених плоча, а иконостас и живопис су из новијег доба. Поседује иконе из XIX в. Капела Св. великомученика Георгија има неколико икона. Обновљени су трпезарија и северни конак. Нови конак саграђен југозападно од храма складно се уклапа у манастирски комплекс. Приликом дренажних радова 1964. пронађен је првобитни живопис који П. Пајкић на основу остатака фресака датује у другу половину XVI в., што се слаже са натписом изнад улазних врата.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; Смедеревски дефтер № 240, № 166.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Веселић, Опис монастира у Сербији, Бг 1866; Археолошки споменици и налазишта у Србији, 2, Бг 1956; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРНЧАРСТВО

ГРНЧАРСТВО, широко распрострањена древна вештина прављења употребних и украсних производа од печене глине. Г. је било развијено још у најстаријим културама на Балканском полуострву (винчанска култура) и има континуитет све до данас, где се задржало у појединим центрима (Злакуса, Зајечар, Кикинда и др.). Г. је у традиционалној култури дуго било саставни део домаће радиности, али се постепено, усавршавањем појединих грнчара, развијало у занат. Основна сировина у г. је глина. Традиционално г. разликује „масну" и „посну", тј. више порозну глину. Глина је ретко кад коришћена чиста; најчешће јој је додаван млевени камен или кварцни песак. Таква глина је касније отпорнија и не пуца приликом излагања високој температури (посуде за храну, делови пећи и сл.). У давној прошлости жене су у глину стављале и кучину, козину, пепео и друге материјале као везивно средство приликом израда црепуља и вршника („женска керамика"). Неке врсте глина било је потребно просушити и самлети, а потом даље припремати за употребу. У традиционалном г. разликују се три основне технике: г. без кола, г. на ручном колу и г. на ножном колу или витлу. Без кола су рађене веома једноставне посуде (црепуље, вршници) и веома велике посуде које нису могле да буду рађене на колу. На ручном колу су рађене једноставне посуде за припремање хране на отвореном огњишту и други употребни предмети; на ножном колу, што је најсавршенија грнчарска техника која је дуго била присутна само у градовима, рађени су најкомплекснији употребни и украсни предмети. Предмети који су на тлу Србије рађени на ручном колу нису глеђосани, али су украшавани извођењем једноставних линијских орнамената или утискивањем. Грнчарија рађена на ножном колу је углавном глеђосана и украшавана је урезивањем орнамената, перфорацијом, отискивањем, браздањем и утискивањем печата. Најсложенији украси рађени су двобојном или вишебојном енгобом којом су обликовани геометријски и флорални орнаменти, али традицијска грнчарија је ретко кад осликавана.

М. Матић

Tоком средњег века у Србији су од грнчарије рађене на ножном витлу обликовани лонци за кување и чување намирница, лончићи за воду, медовину, пиво и вино, црепуље за печење хлеба и меса, као и трпезни крчази. Захваљујући употреби широко распрострањеног ножног витла, у Подунављу и Поморављу се у XI и XII в. израђују серијски производи уједначеног квалитета. Oсим свакодневног домаћег посуђа из локалних домаћих грнчарских радионица, које се користило за припремање јела, у овом раздобљу се и увози уметнички квалитетна керамика за сервирање јела из Византије, махом из Константинопоља. За време економског успона у XIV в., у Србији се прекида увоз грнчарије јер она почиње да се масовно производи у домаћим радионицама (Крушевац--Сталаћ, Ново Брдо, Смедерево, Београд). Тада и касније на цени су ћупови за чување укисељеног воћа и кисељење млека, као и они за чување меда и ушећереног воћа. Почевши од XV в. преко Дубровника се у српске земље увози и грнчарија из средње и западне Европе, укључујући и најквалитетнију руком сликану керамику, италијанску мајолику. По доласку Турака, Београд и предели северно од Саве и Дунава снабдевају се грнчарским производима из радионица у јужној Угарској. Од печене глине израђују се тепсије, цедиљке-ђевђири, посуде за чување киселог млека, јогурта и џема, али и сланици, бокали, крчази и чаше разних облика и величина. Између XV и XVII в. из Изника (Измира) у Анадолији богатији грађани увозе квалитне керамичке тањире и зделе од фајанса са карактеристичним исламским декоративним орнаментима, а из регионалних радионица наручују копије поједностављених форми некадашњих средњовековних златних и сребрних посуда које су на својим дворовима користили српски владари и властела. Као и остали употребни предмети на граници између приватног и јавног, и грнчарија је у Србији све до данас остала подложна променама начина живота и моде, осцилирајући између аутохтоних, руралних и помодних, увозних модела.

Љ. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, Женска керамика код балканских народа, Бг 1951; М. Милосављевић, „Развој грнчарског заната и израда глиненог посуђа на подручју северног Баната", ГЕМ, 1976, 39--40; П. Томић, Грнчарство у Србији, Бг 1983; М. Бајаловић Хаџи Пешић, ,,Налази турске керамике из Изника у Србији", Градска култура на Балкану (X--XV век), I, Бг 1984; В. Бикић, ,,Кухиња и трпеза: посуђе у свакодневном животу", у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Бг 2004; ,,Обележја културе исхране: посуђе и прибор", у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Бг 2005; Б. Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Бг 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОБ

ГРОБ, место сахране покојника и трајно меморијално обележје. Још од средњовековне Србије начин сахране и замисао г. били су условљени друштвеним статусом покојника, а у том контексту посебан значај има изглед споменика на гробном месту.

Владарски г. представља сложену идејну и конструктивну целину, замишљену у функцији култа владара-светитеља. Образац је успостављен у Студеници, задужбини и гробној цркви Стефана Немање -- Св. Симеона, задржавши статус прототипа током читавог средњег века. Карактеристичан обичај код Срба је да сваки владар подиже засебан гробни храм. Заједнички именитељ су и положај г., њихова структура и форма. Г. ктитора налазио се у западном травеју цркве, с јужне стране. Насупрот ктитору, уз северни зид, сахрањивани су најближи чланови породице, а други припадници владарског дома, укључујући жене, у унутрашњој припрати (Студеница, Милешева, Сопоћани, Градац, Бањска, Дечани). Г. владара састојао се од неколико елемената: подземне гробнице, репрезентативног надгробног споменика и фреско-портрета. Подземне гробнице могле су бити сложена постројења, са зидовима обложеним плочама или омалтерисаним, наткривена каменом плочом. У случају сахране без ковчега, гробна комора била је скромније грађена, по правилу неправилне елипсоидне форме. Сахрана у ковчегу подразумевала је већу и правилније грађену гробну комору (гробнице у Милешеви, Сопоћанима, Св. Арханђелима код Призрена). Ретки су примери двојних гробних комора, одвојених подеоним зидом (Градац). Однос подземног г. и надгробног обележја био је двојак. У неким црквама XIII в. (Студеница, Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље) гробна рака је, из практичних разлога, укопана испред саркофага. Уобичајено је ипак да се надгробни споменик поставља непосредно изнад гробне раке. Карактеристичан облик владарског надгробног обележја био је монументални псеудосаркофаг, чији је прототип успостављен у Студеници. То су композитни споменици конструисани од мермерних плоча, са постољем и ниским поклопцем закошених страна. Ниједан не садржи пластични украс, него само клесану профилацију која у неким случајевима (Студеница, Дечани) одаје високо занатско умеће. Изузетак представља г. цара Стефана Душана, над којим се налазила рељефна фигура покојника (gisant), као последица продора западних утицаја око средине XIV в. Западњачки облик гробног споменика прихваћен је и од владара Босанског краљевства (Бобовац). Фунерални програм обухватао је и кивот за мошти, осмишљен у функцији култа владара-светитеља. Кивот, по правилу од дрвета и богато украшен полихромном орнаментиком (кивот Св. Стефана Дечанског), налазио се на почасном месту храма, испред иконостаса. У функцији владарског г. била је и сликана декорација фунералних простора. У оквиру тог сотериолошког и есхатолошког програма неке сцене (Деизис, Страшни суд, Васкрсење Лазарево, Распеће, Силазак у ад) могле су имати и непосредан фунерални смисао. Надгробна слика у ужем смислу је и приказ опела (краљице Ане у Сопоћанима). Ктиторски надгробни портрет посебно је карактеристичан за немањићке задужбине XIII в. Он изражава молитву ктитора за спас душе, а када је проширен представама светих предака, садржи и поруке о светородном пореклу династије.

Г. црквених великодостојника. У односу на владарске, г. српских епископа, архиепископа и патријараха представљају мање кохерентну скупину. Током XIII и почетком XIV в. црквени поглавари по правилу се сахрањују у својим седиштима, на основу ктиторских заслуга. Обичај је установљен сахраном Арсенија I у цркви Св. Апостола у Пећи, а продужили су га његови наследници, ктитори цркава Пећке архиепископије (патријаршије): Никодим I (Св. Димитрије), Данило II (Богородичина црква), Јоаникије II (Св. Апостоли). У Жичи, најстаријој српској катедрали, г. су добили архиепископи Јевстатије I, Јевстатије II и Сава III, заслужни за радове на цркви. Правило је имало изузетке, каква је сахрана Јоаникија I у Сопоћанима. У току XIV в. комплекс Пећке архиепископије (патријаршије) постаје нека врста заједничког маузолеја црквених поглавара. Епископи се такође сахрањују у својим седиштима (Меркурије у Ариљу, Теодор у Грачаници). Г. црквених поглавара, као и владарски, обухватају подземну гробницу и репрезентативни надгробни споменик. Гробна обележја архијереја XIII в. имају облик монументалне поклопнице, често украшене рељефним крстовима (епископски споменици у Св. Петру у Старом Расу, Св. Ахилију у Ариљу, архиепископски у Жичи). У XIV в. надгробни споменици црквених поглавара обично су у облику високих композитних саркофага, са богатом пластичном декорацијом (саркофази архиепископа Саве II, Никодима, Данила II у Пећкој патријаршији). Г. архијереја често су надвишени аркосолијумом, понекад са насликаном представом Опела и пратећим натписом (епископ Меркурије у Ариљу, архиепископ Сава II и патријарх Јоаникије II у Пећкој патријаршији). Репрезентативне надгробне споменике, са уклесаним натписом, имали су и игумани угледних манастира. Они су могли бити у виду плоче (Студеница) или саркофага (Сопоћани, Св. Атанасије у Лешку код Тетова).

Г. властеле. Од првих деценија XIV в. сопствене задужбине ‒ гробне цркве подижу и представници властеле (протосеваст Хреља у Рили, кнез Никола Дабиша у Брвенику, велики војвода Никола Стањевић у Кончи, браћа Мусићи у Новој Павлици). По угледу на владара, ктитори се обично сахрањују уз јужни зид, а чланови њихове породице у западном делу цркве и припрати. Г. је обично био у виду једноставне раке укопане у земљу, ређе зидане гробнице или конструкције од камених плоча. Надгробни споменици су различитих облика. Саркофаг Ђурђа Остоуше Пећпала (Дечани) јединствен је пример овога типа. Учесталији су аркосолијуми, нарочито крајем XIV и у XV в. (Богородица Перивлепта у Охриду, Хиландар, Љубостиња). Уобичајени тип споменика је надгробна плоча у равни пода. Осим натписа, оне понекад садрже и уклесана хералдичка знамења, као ознаку сталежа (плоча Димитрија Вратка у Давидовици на Лиму, Николе Стањевића у Кончи, Томе Борислава у Сопоћанима). Фунерарни карактер властеоских задужбина наглашен је и сликаним програмом (ктиторско-надгробни портрет, свети заступници, илустрације псалама). На основу посебних заслуга, властелини су могли стећи право на г. у катедралном храму (Св. Никола у Дабру), у простору владарске задужбине (Дечани), као и на некрополама угледних манастира (Сопоћани).

Монашке сахране. Византијски обичај сахрањивања монаха на посебним некрополама и у гробним црквама-костурницама у средњовековној Србији познат је само у једном случају (гробна црква у Жичи с почетка XIII в.). Монаси су сахрањивани у манастирским портама, по правилу с јужне стране (Студеница, Сопоћани, Градац). Посмртни остаци укопавани су у једноставне гробне раке, ретко са конструкцијом од камених плоча (Студеница) и само изузетно у ковчегу. Монашки г. обележаван је каменим надгробним плочама различитих облика, често без икаквог украса. Неке плоче садрже натпис, чију садржину обично чине једноставне формуле, са основним подацима о упокојеном и молитвом за вечни помен. Знатно ређе јављају се цитати из богослужбених састава или memento mori текстови.

Градске и сеоске некрополе. Ретки примери градских некропола последица су малобројних урбаних насеобина у средњовековној Србији. Чланови имућних грађанских породица, у Приморју и унутрашњости (Ново Брдо, Сребреница), сахрањивани су у градским црквама. Њихови гробни споменици, као израз друштвеног статуса, били су брижљиво обликовани, а нарочито добро документоване су сахране вршене у Котору (Катедрала, Св. Марија Колеђата, Св. Михаило). Сеоских некропола има много више, а обично су се налазиле на узвишењу изнад села. Сахрањивање је вршено директно у земљи, ретко у дрвеном ковчегу. Старији тип надгробних споменика су положене плоче, без украса или са декорацијом коју чине веома стилизоване антропоморфне представе, вегетабилни и орнаментални мотиви. Натписи су изузетно ретки. Од XV в., као млађи тип, јављају се усадници, у виду плоча или крстова, са карактеристичним орнаменталним репертоаром. У динарским областима (Херцеговина, Зета, Западна Србија) као особен вид надгробног обележја јавља се стећак.

Д. Поповић

У нововековној култури Срба гробни споменици су конституисани као визуелна манифестација достојанства и друштвеног положаја покојника, који се својим фунералним белегом уписивао у колективно сећање заједнице. Спомен-обележја су представљала уметност и идеологију званичне репрезентативне културе српског народа од XVIII до прве половине XX в. Положај и место ових конструкција сведочили су о функцији гробног обележја у симболичком јавном простору који је потврђивао значај преминулог члана заједнице.

Владарски г. у највећој мери обликован је на основу академских поука. Усклађен са нормама репрезентативне културе, монументални владарски споменик указивао је на пренос европских искустава фунералне пластике у медијски систем гробне културе српских династија. Владарски г. чланова династија Карађорђевића и Обреновића не представљају хомогену целину. Настали у различитим временским периодима и особеним историјским околностима, они се својом репрезентативном наменом повезују у јединствен структурални концепт културе смрти.

Манастир Крушедол, гробно место светих Бранковића, постао је током XIX в. простор фунералне репрезентације династије Обреновић. Г. Љубице Обреновић постављен је лево од улазних врата. На иницијативу кнеза Михаила Обреновића, кнегињино гробно обележје изведено је 1857. у духу позних средњоевропских неокласицистичких формалних решења, присутних у строго редукованом изразу. Стилизована гробна целина дефинисана је као парафраза прочеља античког саркофага, што је јасно истакло класицистички концепт уздржане величајности. Предњу страну споменика краси грб Кнежевине Србије, којим се истиче национално-династички идејни оквир у функцији визуелне амблематичности преминуле кнегиње.

Посмртни остаци краља Милана Обреновића су такође пренети у манастир Крушедол. По првобитној замисли, краљево тело је требало сахранити у крипту, која би се изградила испод олтарског простора, али се од те идеје одустало, па је краљ Милан сахрањен у припрати цркве. Његов надгробни споменик постављен је десно од улаза у цркву. Споменик је 1901, по пројекту архитекте Хермана Болеа, извео вајар Игњат Франц. У складу са владарским статусом покојника, ово композитно дело је сачињено од скупоценoг мермера ‒ веронског, истарског и белгијског. Над спомеником, високим 4 м, горело је велико сребрно кандило. У средини тролисне лунете споменика исклесан је грб Обреновића, који је истицао породично достојанство владарске династије.

Саборна црква у Београду је такође дефинисана као пантеон династије Обреновић. Гробно место кнеза Милоша постављено је у југозападном делу наоса, уз саму припрату. Није могуће утврдити изглед првобитне гробне плоче кнезу Милошу, с обзиром на то да је нова плоча од црвеног мермера уметнута након 1868 (1874?) у вишеслојну конструкцију надгробног споменика кнезу Михаилу. Композитни споменик кнезу Милошу чине постоље, саркофаг и бронзана статуа арханђела Михаила. Изведба саркофага од бакра и бронзе, у необарокном стилу, одражава еклектичку природу поимања прошлости. Над саркофагом доминира монументална фигура божјег војника, рад аустријског вајара Јохана Шилинга, усклађена са европским оквирима реминисценције историјских стилова.

У међуратном периоду приступило се изградњи цркве Св. Ђорђа на Опленцу. Њеним освећењем 1930. окончано је уобличавање династичког маузолеја Карађорђевића. У јужној певници цркве, наспрам гробног места краља Петра Карађорђевића, налази се стилизовани бели саркофаг са посмртним остацима вожда Карађорђа. У крипти цркве постављено је 39 мермерних плоча над гробним местима чланова породице Карађорђевић.

Г. црквених великодостојника представљају разнолику групу фунералних артефаката. Обележја су углавном скромна, у форми надгробне плоче и крста. У појединим случајевима гробни белези архијереја су репрезентативнији, попут оних у манастиру Крушедол. Сахрана владике Максима у припрати цркве утврдила је ово здање као маузолеј београдско-сремских епископа. Његов фунерални значај додатно је потврђен након Велике сеобе 1690, када је услед нових политичких околности постао последње уточиште патријарха Арсенија III Чарнојевића. Патријарх је сахрањен на гробном месту владике Максима, док је епитаф од белог камена вертикално узидан поред улазних врата. Надгробна плоча је украшена стилизованим патријарховим грбом, на којем доминира двоглави окруњени орао. Сликани програм је условио смештање патријарховог епитафа, будући да се на западном зиду већ налазила представа уласка праведника у рај.

Средином XVIII в. у цркви манастира Крушедола сахрањен је и патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, у репрезентативном саркофагу од црвеног мермера. Гробна инсталација украшена је бујним рељефним орнаментима у барокном стилу, а подужне стране саркофага декорише подужи епитаф исклесан у славу покојника.

Крушедолска припрата је и током XIX в. функционисала као меморијални простор преминулих српских архијереја. Године 1864. уз јужну страну западног зида припрате постављена је надгробна плоча са именом београдског митрополита Петра Јовановића. Мермерну плочу наткриљује камени крст који додатно потцртава сакрални карактер овог гробног места.

Саборна црква у Београду је такође функционисала као гробни простор високих достојанственика Српске православне цркве. Својом монументалношћу и уметничком израдом посебно се истиче споменик митрополиту Михаилу Јовановићу, изведен од белог мермера у српско-византијском стилу. Споменик, који је откривен 1902, дело је архитекте Милорада Рувидића и каменоресца Николе Лукачека, док је сликар Настас Стефановић извео доминантан портрет. Забрана приказивања неканонизованих ликова у просторима православних храмова прекршена је прикривеним представљањем лика митрополита Михаила у телесном облику Св. Саве. У припрати Саборне цркве инсталиране су и три надгробне плоче од белог мермера са уклесаним натписима: Инокентије Митрополит Србије 1898--1905; Патријарх српски Гаврило 1881--1980; Патријарх српски Викентије 1890--1958.

Г. националних хероја. У националном пантеону славе нашли су се изабрани појединци који су за живота били ангажовани зарад јавног добра. Њихови г. су дефинисани као национални топоси и места патриотског ходочашћа, који су неретко били изображени у форми пирамиде. Крај цркве у Бранковини 1903. подигнута је пирамида над г. књижевника Љубoмира Ненадовића. У медаљону на средини пирамиде, која симболизује апотеозу славног појединца, приказан је његов рељефни лик, дело академског вајара Ђорђа Јовановића. Готово истоветан медаљон на предњој страни споменика дефинисао је пирамиду, подигнуту 1892. у Неготину, на месту погибије Хајдук Вељка. Јовановић је у идеализованом маниру представио националног хероја чији је лик украсио гробну конструкцију. Године 1902. у припрати цркве манастира Вујан постављен је лучни гробни портал Николе Луњевице. Стилизована плоча са хералдичким ратним обележјима постављена је и на зид цркве манастира Раковица, којом је обележен г. Васе Чарапића, изведен 1910. на основу нацрта архитекте Косте Јовановића. Једноставније израде су плоче од зеленкастог камена са уклесаним именима Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, које су крајем XIX в. постављене испред главног портала Саборне цркве у Београду, на јужном и северном приземном делу фасаде.

Колективни г. У међуратном периоду конституисан је култ палог хероја. Апотеоза знаних и незнаних изгинулих војника достигла је огромне размере, изискујући гробне целине за велик број посмртних остатака. Уобличавање просторне целине монументалног храма славе крај Скопља заснована је на преносу и смештању посмртних остатака палих бораца приликом одбране града у I светском рату. Небројене кости палих мартира смештане су у дрвене сандуке који су похрањени у подземној гробници. Слично се поступило и 1938, када је изграђен споменик Незнаном јунаку на Авали. Овај репрезентативни храм, дело Ивана Мештровића, конституисан је на посмртним остацима анонимног хероја, чија се безименост нашла у основи величања погинулих бораца у ослободилачким српским ратовима.

Г. елитних грађана. Сахрањивање припадника истакнутог грађанства подразумевало је формирање репрезентативних гробних места. Артифицијелност израде и квалитет скупоцених материјала за надгробни споменик били су потврда покојниковог земаљског статуса. Сложеније фигуралне гробне споменике изводили су, у духу академске традиције крајем XIX и током прве половине XX в., најпознатији српски вајари као што су Ђорђе Јовановић, Симеон Роксандић, Петар Убавкић и Петар Палавичини. Гробнице на новоустројеним градским гробљима изведене су по типским обрасцима, са гранитним ивичњацима и оградом, најчешће од кованог гвожђа. Гробна плоча је изливана од бетона, а у луксузнијим варијантама била је сачињена од разнобојних керамичких плочица. Најчешће је надгробни споменик имао форму крста, од белог или црног мермера, али и у форми пирамиде, попут споменика књижару Велимиру Валожићу, подигнутог 1877. на београдском Новом гробљу. На надгробним споменицима уобичајено је аплицирана фотокерамика покојника, која је, у садејству са натписом, додатно истицала његов статус. Прикази покојника били су покаткад и сложенији, као што је алегоријски портрет Миливоја Петровића Блазнавца, постављен током осме деценије XIX в. на његовом надгробном споменику у порти манастира Раковица. Најчешћи иконографски мотиви на споменицима били су крст, понекад са сидром, палмина грана, буктиња, винова лоза, урна и завеса (катапетазма). Ови мотиви, преузети из античког света и потом преображени у систем хришћанске меморијалне и сотериолошке праксе, дефинисали су веру у вечни живот покојника. Академски вајари су, у складу са европским оквирима културе смрти, потписивали своја дела на београдском Новом гробљу. Особит пример је надгробни споменик Сими Матавуљу, који је изведен на основу идејног решења вајара Ђорђа Јовановића. У центру споменика, осмишљеног у форми прочеља храма, налази се сцена Богородичиног вазнесења, која својим уметничким својствима указује на висок укус поручиоца из елитног српског грађанства почетком ХХ в. (1910). Сложене архитектонско-скулптуралне гробне целине сведочиле су о материјалном статусу покојника и његове породице. Постављена крајем прве деценије ХХ в., наспрам прочеља цркве Св. Николе на Новом гробљу, гробна конструкција Ангелине Јовановић Шапчанин сублимирала је репрезентативност фунералних артефаката грађанске елите. Тродимензионална ефигија под балдахином визуелизовала је помпу високог грађанства, која је додатно утврђена положајем гробног места у социјално-симболичкој топографији гробља. Елитно грађанство је потврђивало свој статус и изградњом гробних капела. Најчешће су у криптама ових породичних црквица сахрањивани угледни ктитори и чланови њиховог дома. Тако је Драгиња Станојла Петровић, ктиторка цркве Св. Николе на Новом гробљу, сахрањена у крипти своје задужбине. Репрезентативни пример је и гробница породице Казимировић, изграђена по пројекту Хермана Болеа испод цркве Св. духа у Руми. Надгробне плоче са уклесаним именима чланова породице доминирају на зидовима крипте опточене мермерном оплатом. У међуратном периоду настављена је пракса подизања породичних маузолеја. Крајем треће деценије ХХ в. у крипти цркве Св. Ђорђа у Костолцу сахрањени су чланови породице Тодић, док је у јужном делу наоса, у западном травеју, инсталиран величајни бели саркофаг ктитора цркве, Драгутина и Лепосаве Тодић.

И. Борозан

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Бешлагић, Стећци: култура и умјетност, Сар. 1982; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1992; Ј. Ердељан, Средњовековни надгробни споменици у области Раса, Бг 1996; Б. Вујовић, Саборна црква у Београду, Бг 1996; И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле, Бг 1996; Б. Костић, Ново гробље у Београду, Бг 1999; И. Борозан, „Култура смрти у српској грађанској култури 19. века и првим деценијама 20. века", у: А. Столић, Н. Макуљевић (прир.), Приватни живот код Срба у деветанестом веку, Бг 2006; M. Popović, „Les Funérailles du Ktitor: Aspect Archéoligique", у: Proceedings of the 21st International Congress of Byzantine Studies, I (Plenary Papers), London 2006; М. Тимотијевић, Манастир Крушедол, 2, Бг -- Н. Сад 2008; М. Поповић, Д. Поповић, „Гробови црквених поглавара у манастиру Жичи", Саопштења, 2013, 45; Д. Поповић, „Средњовековне надгробне плоче у Студеници", у: М. Поповић, Манастир Студеница: археолошка открића, Бг 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОБ НЕЗНАНОГ ЈУНАКА

ГРОБ НЕЗНАНОГ ЈУНАКА, споменик на брду Авала, недалеко од Београда. Све до изградње споменика посмртни остаци незнаног јунака налазили су се у гробу у подножју Авале. Идентитет човека који је инспирисао изградњу споменика није утврђен, а радило се о војнику који је учествовао у одбрани Београда током офанзиве 1915. Његова храброст задивила је окупатора, који га је сахранио испод рушевина тврђаве и поставио крст са натписом „Ein unbekannter serbischer Soldat" („Један непознати српски војник"). Становништво из околних села одржавало је гроб током окупације. Након рата образована је комисија која је имала задатак да утврди да ли су посмртни остаци заиста припадали српском војнику. Комисија је 1921. изашла на лице места и утврдила да је у питању непознати српски војник трећег позива, погођен у груди и сахрањен у јами коју је направила граната од које је и страдао. Расписан је конкурс за подизање споменика незнаном јунаку. Првобитни споменик изграђен је на превоју између малог (северозападног) и великог (југоисточног) врха Авале, од новца који је сакупио за то нарочито формирани Одбор за подизање споменика, на чијем се челу налазио Иван Рибар. Сви предмети који су се нашли уз посмртне остатке непознатог војника чувани су у сефу председника Народне скупштине, а 1929. предати Војном музеју. Коначну одлуку о подизању споменика донео је краљ Александар I 1933. Иако је било предлога да се подигне у центру Београда, одлучено је да се то учини на Авали. У близини је била престоница Краљевине Србије, а са Авале се пружао поглед према равници Баната и Срема, са једне стране, а са друге ка падинама Цера, Гучева, Медведника, Сувобора, Рудника, Космаја и ка Моравској долини. Радови су почели априла 1934. Споменик је пројектовао и од црног гранита из Јабланице у долини Неретве израдио чувени југословенски и хрватски вајар Иван Мештровић. Гранит је железницом уског колосека транспортован до Босанског Брода, где је претоваран у вагоне нормалног колосека, превожен до Младеновца и отпреман на крајњу истоварну станицу у Рипњу. Према ауторовој замисли, споменик је подигнут на највишој коти Авале (511 м), на месту на којем су се налазили остаци средњовековног утврђења Жрнов. Рушење зидина старог града динамитом (18. и 19. IV 1934) представљало је прву фазу радова. Рашчишћавање рушевина је трајало до краја маја, а камен-темељац је постављен на Видовдан исте године. Грађевинским радовима је руководио инжењеријски пуковник Стеван Живановић. У архитектонском смислу споменик је узор имао у гробници персијског владара Кира, који је, такође, саграђен у облику степенасте пирамиде на чијем се врху налазила гробница-маузолеј. Симболично представља гробове свих ратника који су пали у борби за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Приступ споменику предвиђен је широким степеницама, док постоље споменика образује пет редова великих четвртастих блокова, степенасто поређаних један изнад другог. Основа споменика има димензије 31,60 x 21,64 м, а висина износи 14,25 м. На постољу се налази маузолеј са основом 12 x 7 м и висином од 8,25 м. Саставни део чини осам каријатида, које представљају жене-мајке из различитих југословенских крајева: Шумадинку, Црногорку, Хрватицу, Словенку, Банаћанку, Јужносрбијанку, Босанку и Далматинку. Израђене су у Мештровићевој радионици у Сплиту, а клесане од јула 1935. до новембра 1936. Висина каријатида са капителом је 4,5 м. На прочељу споменика уклесан је текст „Александар I -- краљ Југославије -- Незнаном Јунаку", а на зачељу година завршетка изградње. Освећење спомен-маузолеја и пренос посмртних остатака незнаног јунака из старе гробнице обављени су на Видовдан 1938. Споменици оваквог типа били су уобичајени за савезничке државе након I светског рата, па су грађени у Француској (испод Тријумфалне капије у Паризу), САД (на Арлингтонском националном гробљу у Вирџинији) и Великој Британији (у Вестминстерској опатији у Лондону).

ИЗВОРИ: Политика, 29. VI 1938, 5; С. Живановић, Споменик незнаном јунаку на Авали 1938--1968, Бг 1968; И. Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Зг 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Фронт, 15. VII 1958, 16; A. Игњатовић, „Од историјског сећања до замишљања националне традиције: Споменик незнаном јунаку на Авали", Историја и сећање. Студије историјске свести, Бг 2006; Д. Кечкемет, Живот Ивана Мештровића (1883--1962--2002), II (1932--1962--2002), Зг 2009.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОБАРОВ, Јаков

ГРОБАРОВ, Јаков (Миладин Ковачевић), књижевник **(**Мостар 1. IV 1938 -- Београд 24. VII 2013). Стварао је мимо преовлађујућих поетика и стилова, упамћен као последњи аутентични представник београдске боемије и централни лик многих апокрифних и стварних анегдота. Његово релативно обимно дело, с једне стране настало у духу неонатурализма и кошмарне фантастике, а с друге као нарочита хроника догодовштина велеградских маргиналаца и сценографија свратишта у којима су се окупљали, осим у збиркама и књигама остало je разасуто по нискотиражним књижевним публикацијама, али и најпрестижнијим периодицима (Књижевне новине) и дневним листовима (Политика). Мада је давао предност неконвенционалном, неспутаном животу, ослобођеном свих институционалних обзира и оквира, Г. је у књижевности био стилски профилисан, препознатљив писац, чија остварења не треба сводити на боемски миље нити на њему припадајуће изражајне и тематске стереотипе. Његове приче и песме (Ходочасник, Бг 1968; У свлачионици итд..., Бг 1976; Враћам се одмах, Бг 1987; Од Бога или ђавола, Бг 1989; Живећу испочетка, Бг 1991; Ожиљци за сва времена, Бг 2006) одликују језичка сведеност, епифанична реченица или стих, својеврсни минимализам и, не ретко, парадоксални, у исти мах црни и озарујући хумор којим се преноси, на тренутке карневалско а на тренутке апокалиптично осећање света и времена, схваћеног и у конкретном, историјском, и у надтемпоралном виду. Oпус му је заправо хаотични каталог заумних путовања језиком, сведочење о градским тумарањима и самовањима у пустим собама, као и албум зачудних слика из живота погубљених људи.

ДЕЛА: песме: Одгонетка сна, Бг 1961; Ближи се двехиљадита, Мостар 1989; Бг 1968; роман: Фијока без броја, Бг 1973; Моје најбоље приче, Бг 1991; Власник туђег разума, Бг 2001; Коњ без јахача, Бг 2006; Кафански бисери, Бг 2010; Ко је рекао: -- Живели?, Бг 2011; Прошлост је прошла (аутобоемографија), Бг 2008; драма: Игра десног бека, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, Шта читам и шта ми се догађа, Вш 1998.

М. Пантић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОБЉЕ

ГРОБЉЕ, место на којем се сахрањују мртви, а гробови су обележени у складу са њиховом религијом, културом и традицијом. Настаје из потребе за издвајањем умрлих из колектива и њиховим сахрањивањем на посебном месту, просторно удаљеном од насеља. Напуштајући дотадашњи обичај спаљивања умрлих, Срби су по доласку на Балкан започели праксу споменичког обележавања гробних места. У раном средњем веку, према досадашњим археолошким налазима, они су спаљене покојнике остављали изложене изнад земље, без погребних урни или видног обележја хумке. Спаљивање умрлих било је условљено њиховим дотадашњим, претежно сточарским начином привређивања, а изразитије бављење земљорадњом и седелачки начин живота утицали су на успостављање праксе сахрањивања и обележавања гробова. Постављани на размеђи два света, између овоземаљског и оноземаљског, надгробни белези су означавали станишта умрлих која су своју култну улогу имала у равни симболичке ритуалне комуникације. Примањем хришћанства у српској традицији преовладава крст као надгробно обележје, међутим, Срби који су се приклонили исламу сахрањују се и обележавају гробна места сходно новој муслиманској вери.

Подизање споменика је завршни чин једногодишњег обредног циклуса којим је покојник симболички добијао своје коначно станиште које је уједно представљало начин трајнијег обележавања сећања на њега. Страх од освете неупокојене душе умрлог мотивише чланове његове заједнице да и у случају када се не зна где је он сахрањен, поставе надгробни споменик над празним гробом, кенотафом, и створе место вршења традицијом предвиђених посмртних обреда у циљу везивања његове душе за тај гроб и коначног испраћаја у други свет. Крајпуташи у западној Србији пример су таквих гробова. Г. као станиште умрлих имало је статус светог места, а самоубице, погинули од грома, дављеници, некрштена деца или туђинци случајно умрли у селу нису могли бити сахрањени на њему.

У српском народу свако место, односно сваки заселак везан за братство, па и сваки род имали су своје засебно г. Потреба за засебним г. одржала се упркос одредбама о стварању заједничких г., а разлози тог одржавања су везани за поштовање познатих правила социјалног и религијског живота. Погреб су вршили првенствено чланови најуже породичне заједнице умрлог, што је исказивано поседовањем посебног места за сахрањивање покојника чијим је гробовима некад и означавана својина, обележавана граница и светост међе земљишног поседа. Сахрањивање на сопственом имању, на месту које су покојници за живота одредили, старији је обичај. Осим овог, постојао је и религијски мотив према којем је свака препрека умрлом сматрана тешкоћом на његовом путу ка другом свету. У циљу избегавања тих препрека, као што је била текућа вода, настојао се смањити и отклонити ризик покојниковог прелаза преко реке. Насеља која је пресецала река имала су зато и г. на обе своје обале.

Б. Јовановић

Праисторија. Поштовање покојника и његово сахрањивање јавља се веома рано у праисторији. Временом, тај чин који обухвата припремање тела и гроба као и обављање одређених обредних радњи, постаје све сложенији у зависности од степена друштвеног и духовног развоја одређене заједнице. Прве сигурне сахране умрлог констатоване су у средњем палеолиту и вршене су обично у оквиру станишта односно насеља, обичај који се продужава у мезолиту и неолиту. Покојници су у испруженом или згрченом положају полагани у земљу, са даровима или без њих, уз одређени ритуал, појединачно или групно.

Током енеолита са открићем метала и развојем металургије дешавају се битне промене у друштву, нестају идиличне неолитске заједнице, међуљудски односи су суровији, што се одражава и у духовном развоју и начину сахрањивања. Поред ранијег полагања покојника у земљу јавља се упоредо спаљивање где се остаци покојника са ломаче полажу директно у земљу или у земљани суд -- урну која се укопава са каменом заштитом или без ње. Од енеолита над гробовима се дижу мање или веће хумке од камена или земље, прво над појединачним гробовима, а касније, у бронзано и гвоздено доба, и над више гробова -- чланова исте породице или рода. Код истакнутих чланова заједнице -- поглавара, хумке су могле имати масивну камену конструкцију и сложен погребни ритуал. У енеолиту се такође све чешће јављају простори одређени за сахрану ван насеља, односно г. у правом смислу те речи, што ће превладати у бронзаном и гвозденом добу.

У Србији до сада нису нађени палеолитски гробови, док многобројни налази мезолитских и неолитских гробова (старчевачка култура) потичу са Ђердапа -- Власац, Лепенски вир, Ајмана, Велесница. Већа група гробова из млађег неолита (винчанска култура) нађена је на Гомолави код Хртковаца у Срему. Енеолитски гробови су констатовани на више места у мањем броју, једино се у Српском Крстуру помиње 40 гробова са скелетима који припадају Тисаполгар култури, и на локалитету Винча -- Бело Брдо 3 гроба исте културе. Број откривених гробова из бронзаног и гвозденог доба у Србији је знатно већи, многи од њих су појединачни налази или мале групе од неколико сахрана, за које није сигурно да ли су делови већих уништених целина или не, а има и великих некропола од неколико стотина гробова. Из раног бронзаног доба се истиче равна некропола са згрченим скелетима у Мокрину која припада моришкој култури, са око 400 гробова, од којих преко 300 истражених. Из средњег бронзаног доба је равна некропола у Велебиту код Сенте са 77 гробова, делом спаљених (43), делом скелетних (34), а та некропола се по гробним прилозима везује за средњоевропску културу гробних хумки.

Више равних некропола са остацима на стотине спаљених покојника положених у урне из средњег и касног бронзаног доба припадају Белегишкој културној групи раширеној у Срему и северној Србији -- Стојића гумно у Белегишу, Калуђерске ливаде код Сурчина, Карабурма у Београду. Некропола у Дорослову у сeверозападној Бачкој садржи око 200 равних спаљених гробова, од којих се најстарији датују у млађе бронзано доба, док већина припада старијем гвозденом добу (VIII--VI в. п.н.е.) и повезани су са даљском групом у источној Славонији. Посебно су занимљиве две групне гробнице, једна са 32 а друга са 78 скелета, нађене у слоју раног гвозденог доба на Гомолави код Хртковаца. У Брњичкој културној групи из млађег бронзаног доба, распрострањеној у јужној Србији, на Косову и у северној Македонији, откривено је више некропола са спаљеним покојницима у урнама које су ограђене каменим плочама, где се примећује издвајање у мање породичне групе. Најзначајнији локалитети су Доња Брњица код Приштине, Горња Стражава и Доња Топоница код Прокупља.

У западној Србији је познато више некропола под хумкама које се карактеришу континуитетом сахрањивања кроз дужи временски период, па се под истом хумком често наилази на гробове из различитих фаза бронзаног и гвозденог доба. Јављају се око Белотића и Беле Цркве (спаљени и скелетни гробови из раног и средњег бронзаног доба), око Ужица, пре свега у Пилатовићима код Пожеге, локалитет Лугови (спаљени гробови из средњег бронзаног и скелетни гробови из старијег гвозденог доба), у Чачанском крају у Мојсињу (спаљени гробови у урнама из средњег бронзаног, скелетни гробови из раног и из старијег гвозденог доба). Овде треба поменути и кнежевску хумку у Пилатовићима, локалитет Трњаци, из VI в. п.н.е. са моћном каменом гробном архитектуром која је садржала спаљени гроб кнеза и инхумирану кнегињу, као и две касније кнежевске хумке у Атеници код Чачка, са спаљеним гробовима и веома сложеним погребним ритуалом. Кнежевска хумка у Новом Пазару, из истог периода на којој је саграђена Петрова црква, имала је веома богате гробне прилоге (златни и сребрни накит, обрађени ћилибар, грчко увезено бронзано и керамичко посуђе итд.).

Може се слободно рећи да се највеће и најбогатије некрополе под тумулима из бронзаног и гвозденог доба налазе у источној Босни, односно на гласиначкој висоравни, и на левој обали Дрине северно од Зворника. Док су испрва покојници сахрањивани скелетно, постепено се прелази на кремације. Из једне од хумки у непосредној близини Соколца нађена су чувена бронзана колица која вуку птице, а која се данас налазе у Бечу. У источној Србији током средњег бронзаног доба покојници су искључиво кремирани и сахрањивани у урнама полаганим унутар кружних конструкција изграђених од камена. Познате су некрополе Магура, Трњане, Хајдучка чесма, Борско језеро и др. Током развијеног гвозденог доба највећа некропола са скелетно сахрањеним покојницима откривена је на локалитету Вајуга-Песак код Корбова у којој је откривено 25 покојника богато украшених бронзаним и гвозденим накитом, заједно са оружјем израђеним од гвожђа. На локалитету Сињац поље код Беле Паланке налазила се некропола под хумкама у којој су у оквиру посебно ограђеног простора биритуално сахрањивани покојници током VI/V в. п.н.е. У Црној Гори је током старијег брнзаног доба на локалитету Мала Груда у Тиватском пољу откривена хумка са скелетно сахрањеним покојником унутар камене цисте, заједно са прилозима од злата, сребра, бронзе и керамиком. На северу Црне Горе налазе се хумке које у највећем броју припадају прелазу из средњег у позно бронзано доба.

Из млађег гвозденог доба, времена доласка Келта у наше крајеве, најпознатије су некрополе у Пећинама код Костолца (Виминацијум) и на Карабурми у Београду. Г. на локалитету Пећине садржи 43 гроба, од којих је 26 скелетних и 17 кремираних покојника, а датује се у другу половину IV в. п.н.е., док је у некрополи на Карабурми откривено око сто гробова, углавном спаљених покојника, из периода од III до I в. п.н.е. Ових неколико примера праисторијских г. у Србији, између многих других, најбоље илуструје разноврсност некропола, гробова, гробних прилога и погребног ритуала који се јављају код нас, а који су резултат, с једне стране друштвеног и културног развоја праисторијских заједница, и с друге географског положаја овог подручја стално изложеног различитим утицајима са четири стране који су непрестано доносили промене.

Р. Васић; А. Капуран

Антика. Г. из античког периода на тлу данашње Србије углавном припадају римској цивилизацији, али с израженим утицајима аутохтоних протоисторијских култура на погребни ритуал. С друге стране, хеленистичке некрополе из предримског периода констатоване су на територији данашње Црне Горе на више локалитета. Најбоље истражено хеленистичко гробље је у Будви (античка Butua), где је откривено 450 гробова из хеленистичког и римског периода, датованих од IV в. п.н.е. до II в. н.е. Сахране у хеленистичкој некрополи су из периода IV--I в. п.н.е. и припадају ритуалу инхумације. У гробове су полагани прилози у храни и пићу, често у веома луксузним посудама. Више хиљада гробних налаза, међу којима златни накит, луксузно стаклено и керамичко посуђе, међу којима рељефно украшени мегарски пехари, израђени у грчким радионицама, чувају се у више музеја, у Црној Гори, пре свега Будви, и на територији бивше Југославије (Археолошки музеј у Сплиту, Народни музеј у Београду).

Уопштено, римска г. се могу поделити у две велике групе: некрополе с погребним ритуалом спаљивања покојника (кремација) и некрополе с погребним ритуалом сахрањивања покојника (инхумација). Такође, према типу гробне раке, некрополе могу имати гробове с конструкцијом, што подразумева и зидане гробнице, гробове без конструкције и гробове под хумкама, тумулима. Гробови на римским некрополама могу имати сачувано надземно обележје, најчешће у виду надгробне плоче, стеле или табуле, или у облику надгробног жртвеника, аре.

Римске некрополе с кремацијом на тлу Србије почињу да се формирају од самог почетка римских освајања у I в. п.н.е -- I в. н.е. На погребни ритуал ових некропола утичу локални обичаји из претходног, праисторијског периода. Гробови типа Мала Копашница -- Сасе I--II овалне су или „коритасте" гробне раке запечених страна, у другој варијанти с етажном поделом гробне јаме, где су остаци покојника положени без реципијента, заједно с гробним даровима (посуђе с храном и пићем, светиљке, лични предмети и сл.). Настали су под утицајем дарданских гробова из хеленистичког периода, констатованих на локалитетима Scupi (Скопље), Ромаја код Призрена и Кршевица код Бујановца. Некрополе типа Мала Копашница I настају на прелазу I в. п.н.е. у I в. н.е., а г. типа Мала Копашница II у другој половини I в., паралелно трају до средине III в. Гробови с остацима кремираних покојника у кружним, овалним и јамама неправилног облика, опредељени као тип Мала Копашница -- Сасе III јављају се на некрополама претходна два типа у III в. Од II в. на градским некрополама (Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум, Наисус, Скупи) упражњава се римски погребни ритуал кремације -- покојници се спаљују на заједничкој ломачи или у крематоријуму, а затим се остаци спаљеника сахрањују у реципијенту, урни или каменом сандучићу, а понекад и цисти од опека, у гробној јами кружне, елипсоидне или четвороугаоне основе (ustrinum). Уз остатке покојника у гробове се полажу карактеристични дарови: новац (обол за превоз преко подземне реке Стикс у Хароновој барци), светиљке од печене земље или бронзе (за осветљавање пута у Хад), посуде са пићем (крчази и пехари с водом, вином и млеком, који служе да утоле покојникову жеђ) и неки лични предмети, као што су накит, делови одеће, тоалетни прибор, алат и сл. Сличне некрополе кремираних покојника истраживане су и ван територије данашње Србије, на епонимном локалитету Сасе код Вишеграда, у Коминима код Пљеваља и у античкој Дукљи (Doclea).

Гробови под великим хумкама, тумулима, ретки су у римском периоду на тлу Србије. Констатовани су у југоисточном делу наше земље, у Поморављу и Понишављу (локалитети Нозрина, Моравац, Ћићина, Кална, Станичење -- Мађилка, Крупац, Ulpiana -- Черкеско поље итд.). Тумули су подизани изнад централног гроба, који има конструкцију од камених плоча или опека, понекад етажног типа, или с каменим саркофазима. Сахране под тумулима су биритуалне -- јављају се инхумација и кремација. Овај тип г. под хумкама карактеристичан је за Трачане и њихов културни простор. Значајни су тумул са Черкеског поља у којем је сахрањена богата Трачанка с луксузним личним предметима од злата и сребра, као и хумка у Станичењу где је покојник сахрањен с богато украшеним бојним колима -- двоколицом.

Требало би поменути и ретке типове гробова, не увек јасног порекла и интерпретације, као што су дачки гробови с кремацијом, „бачвастог" или „врећастог" облика и гробови-бунари, кружне јаме велике дубине (2,5--8 м). Ови други су, за сада, археолошки истраживани само на виминацијумским некрополама, а испуњени су предметима хетерогене функције и хронологије и деловима људских и животињских скелета. Истраживачи гробове-бунаре тумаче као келтске сахране из I--II в., а најближе аналогије налазе у римској Галији (данашња Француска).

Античка г. с инхумираним покојницима формирају се на тлу Србије тек од средине III в. Постоје мишљења да се гробови инхумираних покојника појављују на римским некрополама у Србији још у I--II в., али за то нема археолошких аргумената. Најчешће су покојници сахрањивани у просте гробне раке, без икакве конструкције, понекад у дрвеним сандуцима, или у јаме с позидом страна од облутака или ломљеног камена. У гробним ракама су често прављене цисте, односно сандуци од опека и кровних опека (tegulae), с хоризонталним поклопцем или покривачем „на две воде". Релативно честе су инхумације у дрвеним, каменим и оловним саркофазима, као и у зиданим гробницама, које могу бити прости зидани сандуци за једног покојника, до софистицираних породичних гробница с више просторија за сахрањивање, са сводовима и полукалотама. У зиданим гробницама сахрањиван је виши друштвени слој, најчешће у некрополама градова и урбаних насеља, или уз утврђења војног и административног карактера, као што су Бешка, Сирмијум, Сингидунум, Ћуприја -- Horreum Margi, Прахово -- Aquae, Гамзиград -- Felix Romuliana, Timacum Minus, Naissus, Бела Паланка -- Remesiana, Давидовац код Врања, Municipium DD код Сочанице, Ulpiana, Scupi итд. Веома сличне по типу гробних конструкција и погрeбном ритуалу су и некрополе у доњем Подрињу, које припадају насељима рудне области Argentares Pannonicae, у Сребреници (Domavia) и Скеланима (Municipium Malvesiatum).

Утицај хришћанства се огледа у посебној организацији касноантичких некропола из IV--VI в. на тлу Србије. Пре свега, гробови су оријентисани у правцу запад--исток према хришћанском ритуалу. Такође, у гробовима нема дарова, него се налазе само лични предмети покојника, а често су констатовани само остаци дрвених сандука и/или покрова од тканине. Ранохришћанске зидане гробнице су украшене симболима попут хрисограма, крста, представа рајског врта, светаца и сл.

Потпуно засебну групу чине сепулкрални комплекси из времена тетрархије, састављени од консекративних тумула и царских маузолеја: гробови цара Галерија и његове мајке Ромуле на брду Магура, источно од царске резиденције Felix Romuliana и гроб царице-мајке западно од утврђене палате на локалитету Врело--Шаркамен, приписане тетрарху Максимину Даји, Галеријевом сестрићу. Осим чињенице да су ово први царски маузолеји ван Рима, подигнути у родним местима тетрарха, потпуно јединствен на читавој територији Римског царства је налаз сета златног накита и спаљених остатака сахрањене царице у маузолеју на Врелу. Некропола на којој је археолошки истражен највећи број гробова (више од 14.000) на читавој територији Римске државе налази се на тлу Србије, на локалитету Виминацијум.

С. Петковић

Средњи век. У Србији је истражен велик број г. из периода средњег века, како мирских тако и оних у оквирима сакралних целина. Међутим, не постоје јасна сазнања о томе како су Срби сахрањивали своје покојнике током раног средњег века, пре примања хришћанства. Поједини налази, као што су они из Радојне у Кратовској долини или код Челарева на локалитетима Циглана и Батин салаш, указују на двојако сахрањивање: спаљиваљем се остаци покојника полажу у керамичке урне које личе на лонце и које су плитко укопане у праисторијску хумку и инхумирањем су умрли положени у изузетно плитке и уске, скоро анатомске раке. О сличним првим покопавањима код Руса детаљно извештавају арапски путописци. Гробови су оријентисани на редове, правцем запад-исток, са главом на западу и рукама уз тело. Овај начин сахрањивања је можда везан за старије, аутохтоно становништво или за ратничке групе доспеле са истока током сеоба. Нажалост, званична национална археологија је сва средњовековна г. из периода пре XII в. определила, потпуно уопштено, као словенска тако да се у стручној литератури, осим ретких изузетака, о српским г. пише тек од формирања немањићке државе.

Још увек је недовољно проучен и начин сахрањивања Срба у време након њиховог покрштавања, како у оквирима Крштене Србије, тако и на ширем простору Балканског полуострва на којем су били настањени. Током истраживања великих сакралних објеката у областима Полимља и Рашке утврђено је да се у слојевима старијих гробова, поред монаха, сахрањивало и мирско становништво. Покојници су полагани у дрвене сандуке и спуштани у једноставне раке које су потом засипане земљом или су гробне раке биле начињене од тањих камених плоча какве су употребљене и за њихово покривање. Начин сахрањивања је у духу хришћанских начела: покојници су равно опружени на леђима, са рукама уз тело или, чешће, прекрштеним на стомаку или грудима. За узглавље се вероватно стављао неки предмет који је био подложан разлагању, а ређе мањи камен или уломак опеке. Нема личних предмета, накита нити прилога. Понекад се у гробовима евидентирају ситни комадићи ћумура, који су протумачени као остатак чврсто укорењених традиционалних паганских обреда, вероватно у функцији симболичног спаљивања. На наведеним г. није утврђено обележавање појединачних гробова, али се јасно уочава њихово упадљиво примицање сакралним објектима.

По осамостаљењу српске средњовековне државе, а нарочито после Савиног успостављања архиепископије, српска г. се формирају и уређују по стриктном поштовању хришћанских канона и обреда. Тада највероватније почиње и обележавање појединачних гробова. Формирају се и поштују правила ко се где сахрањује, сходно хијерархији. Тако ктитори цркава, владајући сталеж и монашки клир, уз посебно издвајање владика, добијају простор средњег брода сакралног здања или околних простора цркве. За старешине манастира се временом издваја припрата као место сахране. Новина током XIII в. је појединачно обележавање гробова полагањем аморфног камења, потом полуобрађених или обрађених плоча, а постепено се уводи пракса обележавања гробова појединаца уклесаним именима или пак текстовима који ближе указују о покопаној личности. Усвојена је узвишена пракса сахрањивања поред цркве или уз њу, што доводи до изградње гробљанских цркава где год је то могуће. Настају велика манастирска г. у којима се, поред монаха, сахрањује и мирско становништво, укључујући жене и децу. Честа је појава и потреба поновљеног сахрањивања, иако у оквиру г. или храма има места за нове укопе. У руралним срединама места за сахрањивање бирају се двојако. Насеобинска гробља која припадају долинским или равничарским селима су по правилу формирана ниже од села, према некој текућој води, извору, потоку или реци. У брдима се пак за г. увек бирају хумкаста узвишења одвојена од насеља.

На територији на којој се током средњег века простирала српска држава стриктно се поштују хришћанска начела сахрањивања, тј. покојник се враћа у земљу без ичега, онако како је рођен. У областима где црква није имала значајнијег утицаја у гробовима се налазе делови личног накита, што се најбоље огледа у Бјелобрдској културној групи (локалитети Бјело брдо у Панонији, средњовековно гробље на локалитету Винча код Београда, Трњане код Пожаревца итд.). У овим гробовима су умрли полагани са богатим наушницама, гривнама и прстењем, као и опремом која иде уз одећу, као што су копче и дугмад. У позном средњем веку, у периоду опадања државе и губитка самосталности, почиње нагло, још увек недовољно објашњено, украшавање надгробника. Током периода турске доминације г. се често формирају на местима порушених старијих сакралних или урбаних центара или појединих објеката.

М. Бунарџић

Од средњег века до савременог доба. Стара српска реч сьхранити значи сачувати, па сахрањивањем тело покојника треба да буде сачувано до Христовог другог доласка и општег васкрсења мртвих. По учењу Цркве г. je свето место покоја (одмора) умрлих до Христовог другог доласка и као такво је код Срба и прихваћено. У складу са његовом светошћу постоје норме одржавања и понашања. Као и код свих хришћана, и код Срба се покојник полаже на леђа у смеру исток--запад. У средњем веку појединци су плаћали „гробнину" (грч. tafikovn) да би били сахрањени у манастирском или црквеном дворишту (обично се радило о поклону непокретности). Из тогa се развила пракса да г. буде у непосредној близини цркве.

Свако насеље има своје г. у које се сахрањују његови умрли житељи; некад једно место има више г., али и више села може да има заједничко г. Однос живих према г. и покојницима показује какав однос имају према вечности, а тај однос је увек регулисан државним и црквеним прописима. У средњем веку г. се налазило уз цркву, па се из тог времена у данашњим богослужењима сачувала прозба „за оне који овде почивају". У XIX в. дошло је до ушоравања села и урбанизовања градова, при чему су у центар смештене јавне институције (црква, школа, општина, начелство, суд, пошта и сл.), а г. су исељена на периферију. За г. је бирано место на узвишењу како би се избегло плављење тих површина, а села шумадијског типа имају по неколико г. (ако је село подигнуто на неколико брда, на свакоме је и једно г.). У планинским селима (Хомоље) сахрањивање се често врши на имању покојника. Отварање нових г. диктирао је и развој насеља јер су постојећа г., често стешњена и омеђена, била недовољна. Уставом СПЦ из 1931. г. су стављена у надлежност цркве, а после II светског рата прешла су у надлежност државних институција, у градовима jавних предузећа, а у селима месних заједница.

Да би остали трајно обележени, Срби своје гробове обезбеђују опсеком од бетона или цигле, са оградом или без ње. Богатије породице изграђују гробнице које користи по неколико генерација. Места сахране могу бити и храмови, али је право сахране ограничено на ктитора, епископа и понекад на свештена лица. Поједини храмови имају подземни део, крипте за сахрањивање ктиторске породице (Опленац) или црквених великодостојника (храм Св. Саве). У појединим храмовима или капелама предвиђено је да у крипти почивају мошти већег броја покојника. После I светског рата по Србији је изграђено много таквих цркава-костурница у које су положене мошти војника изгинулих у бојевима (цркве Св. Димитрија у Лазаревцу и Св. Јеремије у Врбовцу код Смедерева). Основ овакве праксе је у обичају првих хришћана да се сахрањују код цркава или код гробова светих мученика.

Манастирска г. Ни у једном од три манастирска типика које је написао за очеве задужбине, Св. Сава не говори о г. него само о опелу, парастосу и поменима. Нема података ни у средњовековним биографијама српских архиепископа и епископа. Душанов законик такође не доноси никакве прописе о г. О њима се зна на основу затеченог стања у манастирима чији континуитет траје вековима. У свoјој аутономији манастири имају све што је неопходно за живот монаха на овом и оном свету, па тако и г. Најчешће су лоцирана у манастирском комплексу близу храма (Петрова црква код Новог Пазара, Студеница) или у најближој околини. Око средњовековних манастира чест је случај да су гробови близу самог храма о чему сведоче до данас сачуване надгробне плоче с натписима који су врло често једини податак на основу којих се може саставити листа манастирских старешина и чланова братства. Пример скромности и посебног односа према умрлим братственицима представља г. манастира Хиландар. На парцели од неколико ари, стотинак метара од улаза у манастирски комплекс, уз простор за сахрањивање саграђена је црква посвећена празнику Благовештења Пресветој Богородици. Грађевинска посебност ове цркве је у томе што има два нивоа. У надземном делу је храм као једнобродна грађевина, а у подземном делу је просторија, крипта, која служи као костурница. Умрли монах сахрањује се у гроб дубине 70--100 цм, поставља се крст са именом, на том гробу врше се кађења и помени, а после три године гроб се отвара, ваде кости, оперу у вину и уљу, те полажу у крипту. Такав начин сахрањивања постоји на целој Светој Гори од њених почетака. У подрум крипте сложене су кости многих генерација монаха, а у пет ниша дуж подужних зидова сложене су лобање на дрвеним полицама. На челу лобање исписано је име монаха, некад и година смрти.

Р. Милошевић

Најстарији надгробни белег изгинулим ратницима, мермерни стуб са дугачким епитафом у славу косовским јунацима на месту највећег српског страдалништва, подигао је син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић око 1400. Приликом обележавања 500-годишњице битке, у Крушевцу је постављен камен-темељац за Споменик косовским јунацима, чија је израда поверена Ђорђу Јовановићу. Меморијал са фигуром Бошка Југовића и вилом, гусларом, Косовком девојком, причешћем српске војске и погибијом султана Мурата откривен је на Видовдан 1904. Иван Мештровић већ 1908. приступа изради нацрта, макете и скулптура за грандиозни Видовдански храм на Косову, али због политичких криза и I светског рата до остварења ове замисли није дошло. Данас се монументалне скулптуре намењене овом храму чувају у Народном музеју у Београду. Спомен-обелиск нетом подигнут уништен је током II светског рата, да би по идеји Александра Дерока 1952. били започети радови на споменику у облику средњовековне донжон-куле на Газиместану, где је и откривен 1989, на 600-годишњицу битке.

Од 952 главе српских јунака изгинулих на Чегру код Ниша Турци су 1809. подигли јединствену застрашујућу спомен-костурницу, Ћеле-кулу. Узидане у малтер, људске лобање никога ко пролази поред њих на Цариградском друму не остављају равнодушним. Ћеле-кула је испрва била заштићена само надстрешницом и оградом, а од 1892. и капелом коју је пројектовао Димитрије Леко. На 200-годишњицу I српског устанка, 2004. реконструисана је музејска поставка унутар капеле, а сама кула ноћу је осветљена рефлекторима.

Градска, сеоска и војна г. Од својих почетака 1740. издељено на православни, католички и јеврејски део, Земунско г. на Гардошу и данас je у функцији. Осим значајних културних споменика (католичка капела, капеле породица Хариш и Спирта), ово г. још увек делимично опасује зид из 1841. са пушкарницама и бедемима који су некада штитили цео Земун. На њему се може пратити непрекидни културни развој вароши током два века. Прво и најстарије београдско г. налазило се на Зеленом венцу. По налогу кнеза Милоша, оно се 1826. измешта на нову локацију, Ташмајдан, где остаје до 1886, када се пресељава на данашње Ново г. На иницијативу кнеза Александра Карађорђевића, у Карађорђевом парку 1848. подигнут је први јавни споменик у Београду и Г. палих устаника у ослобођењу града 1806. Споменик обнавља краљ Александар Обреновић 1889. тако што даје да се место озелени багремовим младицама, преостали надгробници уреде, а споменик огради металном оградом, чиме се овај простор претвара у меморијални парк. На Новом г. 1907. подигнута је спомен-костурница ратницима из српско-турских (1876--1878) и српско-бугарског рата (1885). По наређењу команданта немачке војске, маршала Фон Макензена, у Кошутњаку је сазидана спомен-костурница српским и немачким ратницима током борби за Београд 1914--1915. Алеја заслужних грађана на Новом г. са 22 гробна места формирана је 1927, док је на данашњем месту и облику саграђена 1965. Г. ослободилаца Београда 1944, преко пута Новог г., подигнуто је 1954. Ту, у заједничкој гробници, почивају посмртни остаци припадника совјетске и југословенске војске измештени и прикупљени са разних београдских централних тргова. По идеји Бранка Бона, спомен-г. са парком пројектовао је Александар Крстић, а камене скулптуре извели су Раде Станковић и Антун Аугустинчић. На Централном г. сахрањене су жртве савезничког бомбардовања Београда 1944, а 1973. подигнут је и камени споменик-скулптура. У Београду се налазе и два јеврејска г., Ашкенаско и Сефардско, једно преко пута другога. Ашкенаско је основано 1876. и део је Новог г. од којег је одвојено зидом, док је Сефардско настало премештањем Старог јеврејског г. 1925. из Далматинске улице. На крају главне алеје Сефардског г. налази се Споменик јеврејским жртвама фашизма, рад Богдана Богдановића (1952). Нека од старих градских г., каква су Алмашко и Успенско у Новом Саду (основана 1860), извесно време након затварања (1974) проглашена су спомеником културе (1991). Осим што представљају вечну кућу угледних суграђана, градска г. временом прерастају у места са највећом концентрацијом вредних скулпторско-архитектонских дела, због којих постају својеврсни музеји на отвореном.

После српско-турских ратова, а нарочито после I светског рата, у селима западне, централне и источне Србије, крај путева, на раскршћима и у црквеним портама народ подиже тзв. шарена г., са једним крајпуташем, неколико њих или њиховим низом. Реч је о гробашима, празним гробовима или симболичним гробним белезима у облику високог стуба (1--1,5 м) од камена пешчара. Уз бојене рељефе изгинулих војника у униформи на плавој основи, приказаних са пушком, кубуром, трубом или фрулом, биљном или хришћанском орнаментиком, на њима су урезивани епитафи дирљивог садржаја о месту погибије, припадности пуку и годинама живота погинулог. Крајпуташи су израз потребе да се погинулим сродницима којима нису нађени посмртни остаци за будућа поколења остави траг. У дворишту Основне школе у Гучи (Драгачево), 1984. oснован је Музеј надгробника и крајпуташа, од којих најстарији потичу из прве половине XIX в.

По броју погинулих од укупног броја становника, у I светском рату Србија се налази на самом врху ратовима десеткованих нација, с обзиром да сваки трећи становник није преживео. Кости српских страдалника налазе се у тридесетак држава Европе, Азије и Африке. У балканским ратовима и I светском рату више од 100.000 српских војника погинуло је на територији Македоније (Зебрњак, Кајмакчалан, Битољ, Скопље, Прилеп, Штип, Крива Паланка, Валандово), Бугарске (Софија), Грчке (Солун, Едеса, Поликастро, Видо, Крф), Албаније (Скадар, Тирана, Корча, Љеш, Каваја, Драч, Валона, Арта) и Румуније (Добруџа, Арад, Темишвар). Данас се њихови остаци налазе у војничким и цивилним г., спомен-костурницама и појединачним гробовима. Велик број рањених и болесних који нису дочекали опоравак сахрањено је у посебним и заједничким г. у северној Африци (Алжир, Египат, Тунис). Највећи број меморијалних споменика и г. у годинама после I и II светског рата подигнуто је на иницијативу државе и војске, друштвених организација, удружења ратника и родбине. Данас се у земљи и иностранству налази око 5.000 војничких г. и спомен-костурница, капела и цркава са спомен-обележјима, спомен-чесми, спомен-плоча, крајпуташа и других гробних белега. Сва она подизана су најчешће на самим стратиштима, у местима рођења погинулих, на раскршћима и трговима. У подизању и симболичном обележавању више од 100 г. и спомен-обележја учествовали су угледне српске и стране архитекте, вајари и сликари. Међу најпознатијима су Момир Коруновић, Александар Васић, Александар Дероко, Иван Рендић, Лојзе Долинар, Франо Кршинић, Симеон Роксандић, Ото Лого, Роман Верховској, Василиј Андросов, Николај Краснов, Душан Џамоња, Небојша Митрић, Младен Србиновић и др. Од посебног архитектонско-уметничког значаја су Коруновићеви споменици на Зебрњаку, Мачковом камену и Кучкову, Дерокова спомен-капела на Кошеву у Сарајеву и спомен-костурница у Смедереву, Васићев надгробни споменик војводи Радомиру Путнику на београдском Новом г., спомен-капела на српком војничком г. Зејтинлик, Маузолеј на острву Видо, као и Мештровићев споменик Незнаном јунаку на Авали. После II светског рата подигнути су спомен-комплекси на местима великих стратишта, логора и битака (Крагујевац, Краљево, Јасеновац, Козара, Тјентиште, Неретва, Кадињача, Јајинци). У Ваљеву се налази и војно г. изгинулих у I светском рату, са неколико хиљада погинулих у Колубарској бици 1914, као и спомен-г. НОБ-у у насељу 5. пук, са уклесаним именима палих бораца и буктињом са вечним пламеном. Заштита споменика културе из ослободилачких ратова Србије у надлежности је владиног Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Одбор сваке године усваја програм обнове и ревитализације споменика културе из периода ослободилачких ратова у земљи и иностранству. Закон о обележавању и одржавању г. и гробова савезничких и других армија предвиђа обавезу Србије да их одржава, обележава и води евиденцију о њима.

Љ. Н. Стошић

Војна г. српских и југословенских војника страдалих током балканских ратова, I и II светског рата налазе се на територији Републике Србије и у иностранству, а она сведоче о жртвовању српског народа у балканским ратовима и два светска рата. На територији Републике Србије сачуван је знатан број војних г. и спомен-костурница у којима су сахрањени српски и југословенски војници страдали у ратовима. На београдском Новом г. налазе се Српска костурница, изграђена 1907, у коју су са старог Ташмајданског г. пренете кости српских бораца погинулих у Српско-турским ратовима (1876--1878) и Српско-бугарском рату (1885), потом српско, француско, руско, италијанско, британско, аустроугарско, бугарско и немачко војно г. На Новом г. је у појединачним гробницама сахрањен и низ српских и југословенских ратника, војсковођа и носилаца највиших домаћих и страних одликовања. Костурница бранилаца Београда, у зиду испод Јакшићеве куле, изграђена је 1937. после реконструкције простора куле и приликом изградње цркве Свете Петке. У њој су смештене кости српских бранилаца изгинулих у одбрани Београда 1914--1915. У костурници цркве Светог Димитрија у Лазаревцу сахрањени су посмртни остаци око 20.000 српских ратника погинулих у Колубарској бици. Иницијатива за подизање цркве са костурницом датира из 1921, а изградња је отпочела 1938. Поред капеле на старом младеновачком г. налази се спомен-костурница у којој је 1928/29. сахрањено око 800 страдалника из I светског рата. Постоји и спомен-костурница на планини Космај и у њој су сахрањени припадници Тимочке дивизије, страдали у борбама у околини Београда током новембра 1914. Посмртни остаци српских војника погинулих током Колубарске битке на Врапчем брду сахрањени су у спомен-костурници у цркви у Ћелијама. На Гучеву, у близини Лознице, подигнута је спомен-костурница у знак сећања на борбе вођене на овој планини током I светског рата. Спомен-костурницу је 1929. подигло Удружење резервних официра и ратника као трајно сећање на ту значајну битку у историји српског народа, а у њој су заједнички сахрањени посмртни остаци ратника српске и аустроугарске војске. На нишкој тврђави налази се спомен-костурница српских устаника које су бугарске окупационе снаге стрељале након слома Топличког устанка 1917. Костурница је подигнута 1927, а бугарске окупационе трупе су је оскрнавиле током II светског рата. У непосредној близини београдског Новог г. налази се г. ослободилаца Београда, изграђено 1954, на којем почива 1.386 бораца Народноослободилачке војске Југославије и 711 припадника Црвене армије погинулих у борбама за ослобођење Београда 1944. Пре тога, југословенски и совјетски борци били су сахрањени на више локација у самом центру Београда и његовој околини, да би поводом обележавања десетогодишњице ослобођења града била донета одлука да се кости погинулих југословенских и совјетских бораца сахране на једном месту.

На просторима некадашње југословенске државе г. српских ратника постоје у Босни и Херцеговини, Македонији, Словенији и Хрватској. У Босни и Херцеговини постоје костурнице у Зеници, Благају, Кошеву и Вишеграду и војничко г. на Сокоцу, где почивају српски војници страдали у I светском рату. На простору Македоније налазе се спомен-костурнице на Зебрњаку код Куманова, у Кривој Паланци, Каленици и Сењаку код Штипа, Долном Караслару код Велеса и Валандова, док се војна г. налазе у Куманову, Битољу, Бачу, Добровени, Скочивиру, на Кајмакчалану, Будимирцима, Живојну, Груништу и Орахову. Ради се о гробним местима српских војника погинулих и умрлих током балканских ратова и I светског рата. У главном граду Словеније Љубљани налази се спомен-костурница српских војника стрaдалих у I светском рату, док се у Цвибељу налази спомен-костурница бораца Југословенске армије страдалих у завршним борбама за ослобођење Југославије од којих већина потиче са простора Србије. У Хрватској се налазе спомен-костурнице погинулих бораца на Сремском фронту у Валпову и Вуковару, те спомен-костурница погинулих српских војника у I светском рату у Загребу.

Највећи број идентификованих г. српских војника, подофицира и официра у иностранству налази се на територији Републике Албаније. Српска војна г. у тој земљи постоје у Скадру, Тирани, Љешу, Корчи, Каваји, Арти, Драчу, Валони, Тропоји и Бурелу. Сва гробља се налазе у веома лошем стању или уопште више не постоје услед вишедеценијске небриге или систематског уништавања од стране домаћих власти. У Републици Албанији, поред наведених, постоје или су постојала и пуковска г. у Тарабошу, Тармобану, Муселиму, Љешу, Гартану, Брдици (г. припадника Дринске дивизије страдалих током Првог балканског рата), Медуи, Мурићанима, Мурићанској Главици, Барбалуши, Луварзу, Линају, Враки, на Ширичком Вису, у Малом Биситу, Бакоу, Трунеиу, код манастира Сирћа, у Бобији, Бужату, Груди, Фијери, Драмашу, Онлику, Нејвушу и Шаљи. Углавном се ради о гробовима српских војника страдалих у Албанији током балканских ратова 1912/13. или у време повлачења српске војске 1915--16. Мањим делом су то гробови припадника Народноослободилачке војске Југославије страдалих на простору Албаније током II светског рата.

Већи број српских војних г. налази се на територији Грчке. Највеће и најзначајније је војно г. Зејтинлик, где почива 1.440 српских бораца на гробљу, 5.580 у костурници страдалих током I светског рата и 112 погинулих или умрлих у II светском рату. Српско војно г. се налази и у граду Хриси, месту Агиос Матеос на Крфу и острву Отони, док на острву Видо постоји маузелој у којем почива 1.323 српска ратника чије су кости претходно пренете с низа локација на острвима Крфу и Виду. Највеће необележено српско војно г. налази се у Јонском мору, у традицији и сећању познато као „Плава гробница", у непосредној близини острва Вида, где су тела умрлих српских ратника спуштана на морско дно због немогућности сахрањивања на каменитом острву. У Румунији се налазе војна г. српских војника погинулих у борбама на простору те земље 1916. и 1918, као и југословенских бораца страдалих у II светском рату. Спомен-костурница 8.000 палих бораца Добровољачке дивизије налази се у месту Међидија, док се војна г. налазе у Араду, Сату Мареу, Темишвару, Арти, Гура Правочулују, Лугожу, Деји, Фалтићени, Маркуреа Цијуку и Оршави.

Изузетно велик број српских војних г. налази се на просторима земаља у којима су српски и југословенски војници током два светска рата били у ратном заробљеништву или интернацији. На територији Аустрије постоје српска војна г. у Фраункирхену, Нојзидлу ам Зе, Китзеу, Буркендорфу, Пами, Татену, Виндену ам Зе, Цундорфу, Штребездорфу, Ајзенштад Оберсбергу, Русту, Матарсбургу, Вајзену, Ритзингу, Хашендорфу, Сомерајну, Кремс Гнеиксендорфу, Кремс Штадфридхофу, Мелку, Зитендорфу, Нојенкирхену, Винер Нојштаду, Хејлигенкројцу, Егендорфу, Шпилерну, Цветлу, Штренгбергу, Мауер Амштетену, Мистелбаху, Хацелдорфу, Обер Веблингу, Грос Викерздорфу, Холабурну, Светом Валентину, Ибсу, Зигмундснербергу, Сент Георген ам Ибсфелду, Визелбургу, Ашбаху, Браунау, Мархтренку, Маутхаузену, Линцу, Урфару, Ебензеу, Фрајштату, Грајскирхену, Риеду, Велсу, Шпиталу, Сент Виду, Гродигу, Салцбургу, Бишхофсхофену, Кримл и Цел ам Зеу, Гродигу, Сент Мартину, Јуденбургу, Инзбруку, Цамсу, Шпису, Ранквелу, Бечу, Грелингу, Донавицу и Лебригу. Реч је о гробовима српских и југословенских војника и ратних заробљеника страдалих током I и II светског рата. У Тиролу се, поред наведених, налази још 17 локација на којима су сахрањене особе пореклом са територије данашње Републике Србије. Према подацима који датирају пре II светског рата, на територији Републике Аустрије налазило се 129.000 гробова страдалих лица пореклом са подручја некадашње Југославије, а према подацима из 1976. евидентиранa су 63 г. на којима почивају лица пореклом са подручја бивше Југославије, страдалих током оба светска рата, као и три логора у којима је сахрањено близу 40.000 Југословена. Значајан број српских и југословенских војника и интернираца страдао је током два светска рата на простору Мађарске. О томе говоре војна г. у Сегедину, Шарвару, Солноку, Нађкањижи, Секешфехервару, Баји, Шопрону, Цегледу, Сомбатхељу, Будимпешти, Шатораљаујхељу, Остфјајонижу, Домбовару, Хајошу, Кањи, Заласентгроту, Кишдобзи и Мађаркањижи.

На територији Италије налазе се војна г. и костурнице у Барлети, где је сахрањено 175 југословенских бораца погинулих у II светском рату, Санселпокру, где почива 1.326 југословенских војника, и Гонарсу, где је сахрањено 1.396 југословенских бораца страдалих у истом рату. У Италији се југословенска војна г. налазе и у Торину, Каиро Монтеноту, Аквасанте Терми, Јамљу, Кварту, Кавалезеу, Ловеру, Черану, Певми, Риму, Сан Антонију, Трсту, Опичини, Просеку, Требичану, Горици, Штеверјану, Понки, Сан Бенињано Канавезеу, Лаинатеу, Милану, Венецији, Лалију, Пјаченци, Удинама, Монфалконеу, Болоњи, Фосомбронеу, Чантињану, Перголи, Мондавију, Анкони, Пезару, Мачерати, Арићији, Пистићи и Ловерету. Мањим делом се ради о гробним местима страдалих српских ратника у I светском рату, а већим о ратним заробљеницима и борцима палим у II светском рату.

У Бугарској су сачувана српска војна г. у Софији и Добричу, где почивају српски војници страдали у ратном заробљеништву или током борби за Добруџу у I светском рату. На територији Савезне Републике Немачке налази се низ српских и југословенских војних г. на којима су сахрањени српски и југословенски ратни заробљеници умрли или погинули у немачком ратном заробљеништву за време I и II светског рата. Српска и југословенска војна г. на немачкој територији се налазе у Виртембергу, Келну, Нојмаркт Оберфалцу, Нојштат ан дер Валднабу, Берлину, Есену, Хановеру, Каселу, Минхену, Дизбургу, Лукенвалду, Цулихендорфу, Залцгитер Лебенсдету, Ахен Валдфридхофу, Алфтену, Оснабрику, Зандбостелу, Бад Орб Вегшајде, Бремену, Калтенкирхену, Фардорфу, Хаген Алтенхагену, Хамбургу, Лудвигштајну, Оберндорфу, Ербкеу, Штукенброку и Варбург Дозелу. Значајан број југословенских и српских ратних заробљеника и интернираца страдалих у Норвешкој сахрањен је на војним г. у Ботну, Мохолту, Фалстаду и Ладеу. Гробови српских ратних заробљеника страдалих током I и II светског рата на територији Пољске налазе се у Хелму, Чарну, Старгарду, Жарнову, Згожелецу, Ламбиновицама, Леску, Могилну, Цјелну и Мисловицама.

Српски ратни заробљеници страдали у аустроугарском ратном заробљеништву током I светског рата на територији Словачке сахрањени су на војним г. у Великом Међеру, Дунајској Стреди, Тренчину, Чалову, Комарну, Шаморину, Трнави, Жилини, Илави и Банској Бистрици, док су страдали на територији Чешке Републике сахрањени на војним г. у Оломоуцу, Олсанима, Прагу, Броумову-Мартинковицама, Опави и Тахову, те у спомен-костурници у Јиндриховицама.

У западној Европи постоји неколико локалитета на којима почивају српски и југословенски ратници страдали у оба светска рата. У месту Робермену, код Лијежа у Белгији, на савезничком војном г. сахрањено је неколико српских војника страдалих у I светском рату, док је на непознатој локацији у Данској сахрањено неколико српских интернираних војника. На савезничким војним г. у Великој Британији -- у Лондону, Њукаслу, Бруквуду, Плимуту, Блекпулу и Единбургу, и Холандији -- Амерсфорту и Грусбеку, сахрањен је већи број српских, југословенских и савезничких војника пореклом из Србије, а погинулих или умрлих у време I и II светског рата. Умрли српски и југословенски борци на тлу Француске у I и II светском рату сахрањени су на војним гробљима у Тијеу, Сен Мандријеу, Стразбуру, Сен Аволду, Шпицхерену, Ноисвилу, Флоингу, Ајачију, Бастији, Дижону, Серебуру, Сергуменесу, Хагену, Зиану, Јеру, Лиону, Дуу, Саланшу, Кинси Воазану и још најмање осам непознатих локација.

На простору северне Африке постоји неколико локалитета на којима су сахрањени српски војници умрли током лечења након евакуације с албанског приморја 1916. У граду Алжиру постоји веома добро сачувано српско војно г. на коjeм су сахрањена 324 српска војника, док г. у месту Анаба у Алжиру где је сахрањено око 200 српских војника умрлих током лечења у оближњој француској војној болници више не постоји. Српски борци преминули током лечења у француским војним болницама су на простору Туниса сахрањени на војним г. у Сусу, Тунису, Бизерти и Мензел Бургиби. У граду Бенгазију у Либији су у оквиру савезничког војног г. сахрањени југословенски борци погинули у II светском рату. У Египту, на локацијама Ел Шат, Ел Хататби и Толумбату, као и на савезничким војним г. у Александрији, Фајиду, Хелиополису, Исмаилији, Ел Кантари, Москабу, Суецу, Порт Саиду и Тел ел Кебиру, налазе се гробови првенствено југословенских војника погинулих или умрлих у II светском рату и мањи број српских војника страдалих у I светском рату. У оквиру савезничког војног г. у Зимбабвеу налази се неколико гробова југословенских војника умрлих у II светском рату, док на савезничким војним г. у Хаифи и Рамли у Израелу почивају тела југословенских војника погинулих у II светском рату. Исто тако, на територији Јужноафричке Републике, на савезничким војним г. у Јоханесбургу и Петернарзбургу, као и у Торонту у Канади и Казабланци у Мароку, почивају тела југословенских бораца из II светског рата. У Аустралији, на савезничком војном г. у Сиднеју, као и на Новом Зеланду, на градском г. у Велсфорду, сахрањено је неколико савезничких војника пореклом из Србије.

А. Животић

ИЗВОР: Министарство за рад и социјалну политику Србије.

ЛИТEРАТУРА: М. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1894; Н. Велимировић, „О гробљу", Православна хришћанска заједница, 1934, 6; „О гробљу по православном народном схватању", Мали мисионар, 1934, 6; С. Митић, „Војнички крајпуташи", Браничево, 1964, 1--2; А. Павловић, Скулптура на београдском Новом гробљу, Бг 1965; Б. Радичевић, Сеоски надгробни крајпуташи у Србији, Бг 1965; М. Гарашанин, „Разматрања о некрополама типа Мала Копашница -- Сасе", ГЦБИ, 1968, 6; Љ. Зотовић, „Некрополе спаљених покојника на територији Горње Мезије", ЛЗ, 1968, 8; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; М. Гарашанин, Праисторија на тлу СР Србије, Бг 1973; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1973; М. Дабижић, „Земунско гробље на брегу Гардошу", ГГБ, 1976, 23; М. Љубинковић, „Некропола цркве светог Петра код Новог Пазара", Новопазарски зборник, 1977, 1; М. Петровић, Планирање, програмирање и пројектовање гробаља, Бг 1977 (магистарски рад); Д. Богдановић, В. Ђурић, Д. Медаковић, Хиландар, Бг 1978; Праисторија југославенских земаља I--V, Сар. 1979--1987; Р. Николић, Камена књига предака, Бг 1979; Ј. Секулић, „Ново гробље у Београду: споменичка целина изузетног значаја", ГГБ, 1979, 26; С. Зечевић, Култ мртвих код Срба, Бг 1982; Т. Г. Симић, „Српска војничка гробља у Бизерти и Мензел Бургиби у Тунису", Саопштења, 1982, 14; М. Димић, Монах чека своју смрт, Пр 1983; А. Јовановић, Римске некрополе на територији Југославије, Бг 1984; Т. Ђорђевић, Наш народни живот, 4, Бг 1984; Г. Марјановић-Вујовић, Трњане, српска некропола (крај XI -- почетак XIII века), Бг 1984; Б. Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Лондон 1985; М. Соколовић, Зејтинлик -- српско војничко гробље у Солуну, Бг 1986; М. Маријански Манојловић, Римска некропола код Бешке у Срему, Н. Сад 1987; Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, Viminacium 1. Некропола Више гробаља, Бг 1990; М. Лукић, „Српско војничко гробље из Првог светског рата deli Ibrahim -- Алжир", ГДКС, 1990, 14; Б. Јовановић, Српска књига мртвих, Ниш 1992; М. Рајнер, „Јеврејска гробља у Београду", Jewish Studies, 1992, 6; D. Srejović, Č. Vasić, Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia), Bg 1994; Б. Костић, „Стање и заштита Новог гробља у Београду", ГДКС, 1995, 19; М. Прелевић, Срби на Крфу 1916--1918, Бг 1998; Група аутора, Ново гробље у Београду, Бг 1999; Р. Бунарџић, М. Бунарџић, „Сахрањивање у XII и XIII веку у средњем и доњем Полимљу", у: Т. Живковић (ур.), Краљ Владислав и Србија XIII века, Бг 2003; Ј. Секулић, „Ново гробље у Београду: споменичко наслеђе, проблеми заштите", Наслеђе, 2004, 5; S. Petković и др., Roman and Medieval Necropolis in Ravna near Knjaževac, Bg 2005; I. Popović и др., Šarkamen (Eastern Serbia), a Tetrarchic Imperial Palace. The Memorial Complex, Bg 2005; В. Суботић, З. Пановић, Меморијали ослободилачких ратова Србије, II, Бг 2005; Илустрована историја српске дијаспоре, Бг 2006; М. Дабижић, „Земунско гробље на брду Гардош" (2), Наслеђе, 2007, 8; С. Голубовић, Гробови у облику бунара са некропола Виминацијума, Бг 2008; М. Кораћ, С. Голубовић, Виминацијум 2. Више гробаља, Бг 2009; Д. Ристић, Каталог српских војних меморијала и места страдања изван државне територије Републике Србије, Бг 2009; Н. Миладиновић Радмиловић, Sirmium. Necropolis, Бг -- Ср. Митровица 2011; Г. Јеремић и др., Касноантичка некропола Јагодин мала (Late Antique Necropolis Jagodin mala), Ниш 2014; Д. Грбић (ур.), Вотивна двоколица из Станичења код Пирота, Бг 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОДЕР, Антоније

ГРОДЕР, Антоније, лекар (Беч, Аустрија, 1806 --- Шабац, 22. I 1885). Завршио је студије медицине у Бечу. По налогу кнеза Милоша др Карло Пацек је у Аустрији тражио лекаре за Србију. Тако је Г., као доктор медицине и хирургије, доктор окулиста и „магистер око порађања деце", дошао у Србију, пошто је осим више европских језика говорио и „словенски". Одмах по доласку у Београд 1839. одређен је да учествује у цепљењу против великих богиња у Шапцу, где је и остао. Био је окружни лекар у Шабачком округу. За члана Друштва српске словесности изабран је 1862, а био је дописни члан Српског лекарског друштва и члан Друштва за пољску привреду. У Народном здрављу објавио је чланак „Још нешто о предохрани против дифтерије и шарлаха" (1881).

ЛИТЕРАТУРА: Даница, 28. II 1862; Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912---1918, редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872--1912, Бг 1922; Р. Јеремић, Miscelanea, III, Бг 1940.

В. Берић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Грожђе

Грожђе, плодови биљака из родаVitis (винове лозе). После цветања и оплодње, цваст винове лозе се преображава у грозд, а оплођени цветови у бобице. Њихов облик и размере зависе од сорте и услова гајења, као и од примене стимулативних хормона (гиберелина и сл.). Коначну форму и величину грозд постиже у фази сазревања бобица. Према облику разликују се: цилиндрични, купасти, цилиндрично-купасти, криласти и разгранати гроздови, а према крупноћи -- ситни (до 100 г), средње крупни (100--200 г), крупни (200--300 г) и веома крупни гроздови (преко 300 г). Веома важно својство грозда је и његова збијеност. Гроздови могу бити: веома збијени (бобице су толико приљубљене једна уз другу да им се облик мења и деформише), средње збијени (када бобице испуњавају грозд без деформисања), растресити (када се бобице не додирују) и веома растресити (рехуљави -- када у грозду постоје мање или веће празнине без бобица). За винске сорте карактеристични су збијени, а за стоне сорте растресити гроздови. Сорте са веома збијеним гроздовима у већој мери страдају од гљивичних болести, а нарочито од сиве трулежи. Стоне сорте које имају веома растресите или рехуљаве гроздове нису цењене на тржишту јер су неатрактивног изгледа и мале масе.

Плод винове лозе је месната бобица. Развија се из плодника цвета након цветања, опрашивања и оплодње. Ако су цветови нормалне грађе, развијају се бобице са семеном (у једној бобици има 1--4 семенке). Код цветова са дефектним семеним замецима развијају се бесемене бобице. Број бобица у грозду је знатно мањи од броја цветова у цвасти из које се грозд образовао. Из сваке групе од по три цвета обично се само средњи оплоди и преображава у бобицу. Преостала два бочна се после цветања суше и опадају са цвасти. Проценат заметања бобица је већи код сорти са нормалним двополним цветовима него код сорти са женским цветовима. Од спољних услова, на степен заметања бобице значајно утичу: влажност ваздуха, киша, температура, суви ветрови, појава гљивичних болести и штеточина. Бобица се развија из плодника цвета. Образовање семена доприноси повећању крупноће и масе бобица. Свака семенка у томе учествује са око 10%, јер се у њима синтетишу хормони који стимулишу растење бобица. Код бесемених сорти бобице су ситне, али се њихова крупноћа може повећати третирањем гиберелином. Младе зелене бобице расту, обављају фотосинтезу и интензивно дишу. На почетку фазе сазревања бобице добијају боју својствену сорти -- зеленожуту, црвенкасту или тамносиву. На покожици се уместо стома јављају лентицеле. Код зрелих бобица, јасно се издвајају: покожица (епикарп), меснати део (мезокарп) и семенке. Покожица се састоји из једног спољашњег слоја ћелија -- епидермиса и 10--15 слојева ћелија хиподермиса. Спољни зидови епидермиса су задебљали и чине кутикулу, а преко ње се у току растења и сазревања бобице нагомилава воштана превлака -- пепељак. Кутикула и пепељак имају заштитну улогу: спречавају сувишно испаравање воде из бобице. Ћелије хиподермиса су богате бојеним, ароматичним и танинским материјама. Код већине гајених сорти бојене материје се налазе само у покожици. Мањи број сорти има обојен и ћелијски сок мезокарпа. То су сорте бојадисери, чије се г. користи за справљање веома обојених вина, или за поправку боје вина других сорти, као и за справљање обојених грожђаних сокова. Дебљина и еластичност покожице зависе од сорте и услова гајења. У маси бобица свежа покожица учествује са 6--12%. Меснати део бобице (мезокарп) чини највећи део бобице. У маси бобице меснати део учествује са 75--85%. Из бобица се приликом муљања и пресовања г. издваја шира, која садржи највише шећере (15--25%) и органске киселине (5--12 г/л), као и амино-киселине, бојене и ароматичне материје, танине, минералне материје и др. Шира се користи за справљање вина и сокова. Рандман шире зависи од сорте и услова гајења, зрелости и здравственог стања г., начина муљања и пресовања, па услед тога варира између 60% и 80%. Облик, величина и боја бобице су сортне карактеристике, које се у извесној мери мењају под утицајем услова средине. Осим ових обележја, сорте се међусобно разликују по укусу бобице, нагомилавању бојених материја у бобици и у гребену грозда, изражености пепељка и лентицела на покожици и др. Због тога се детерминација сорти најлакше може вршити на основу изгледа и карактеристика грозда и бобице, што се и примењује при уматичавању родних винограда. Позитивна или негативна селекција неке сорте најбоље се обавља у фази пуне зрелости г.

Према последњем попису пољопривреде, под виноградима се у Србији налази нешто више од 22.000 ха, од тога је 17.482 ха под винским сортама и 4.600 ха под стоним сортама. Највеће површине заступљене су у Рејону три Мораве (7.528 ха), а затим следе Шумадијски, Београдски, Нишки, Нишавски, Књажевачки, Сремски и Јужнобанатски рејон. У сортној структури доминантне су винске у односу на стоне сорте. Од винских сорти најзаступљеније су: каберне совињон (20%), мерло (17%), шардоне (13%), совињон бели (11%), бургундац црни (5%), италијански ризлинг (4%), прокупац (2%), док све остале сорте заједно чине 20% укупног винског сортимента. Међу стоним сортама најзаступљенија је сорта мускат хамбург, а затим следе мускат италија, афуз-али, али и сорте унете током последње деценије, као што су: ора, прима, данлас, ливал, викторија, блек меџик, микеле палиери и др. Укупна годишња производња вина у Србији износи 32.650.345 л, од тога 16.981.371 црвеног и 15.668.974 белог вина. Осим за стону употребу и производњу врхунских вина одређена количина г. служи за производњу бермета, пенушавих и ликерских тј. десертних вина, затим винских дестилата (комовица, лозовача, вињак) и винског сирћета.

Н. Марковић

На ранохришћанским саркофазима и мозаицима, међу чокотима г. и у врежама винове лозе приказиване су крилате фигуре дечака-анђелчића који беру и муљају г. или голубови који кљуцају њихове бобице, представљајући евхаристијске мотиве верника који проналазе прибежиште у Христу. Старозаветна Књига бројева (13, 24--34) говори о Мојсијевим уходама у земљу Ханан који из Обећане земље доносе џиновско г. као знак да у њој теку мед и млеко. Једну такву представу у бакрорезу извео је Христофор Жефаровић за ходочасничку књижицу Описаније Јерусалима (Беч 1748), непосредно се угледајући на Библију Ектипу Кристофа Вајгла (Аугзбург 1695). У доба барока г. је симбол дугог чекања и стрпљења, али и вечитог пријатељства јачег и од смрти. Корпе са г. честе су библијске алузије и алегорије о пролазности овоземаљског живота. Три такве самосталне мртве природе по узору на холандског сликара Јана Фита или мотив у оквиру посебне теме као што је Италијански виноградар (1842) израђује прва српска сликарка Катарина Ивановић између 1837. и 1867. Корпе са г. у каснијем периоду замењује грозд као њихово амблематско скраћење; осим алегорије промене годишњих доба, преображења природе, вртова, свеопштег обиља, воћњака и јесени, он представља и оличење неприкосновеног девичанства, у каквом се значењу и јавља на сликама Арсенија Петровића (Портрет дечака и девојчице, после 1857) и Љубомира Александровића (Берачица, 1878).

Љ. Н. Стошић

Литература: Д. Бурић, Виноградарство, Н. Сад 1972; Р. Михаиловић, Мртва природа у српском сликарству XVIII и XIX века, Бг 1979; Љ. Стошић, ,,Библија Ектипа и Жефаровићево ´Описаније Јерусалима´", ЗНМ, 2007, XVIII/2; А. Накаламић, Н. Марковић, Опште виноградарство, Бг 2009; Н. Марковић, Технологија гајења винове лозе, Бг 2012; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, Бг 2014; Д. Радивојевић, Н. Марковић, Воћарство и виноградарство, Бг 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНИЋ, Веселин

ГРОЗДАНИЋ, Веселин, редитељ (Зрењанин, 26. III 1953). Дипломирао филмску и телевизијску продукцију 1978. на Факултету драмских уметности у Београду. У Телевизији Београд почео 1976. као хонорарни сарадник, а од 1981. је стално запослен. Од 1989. до 1995. био је директор Продукције Телевизије Београд. Специјалиста је режије програма уживо и поуздан познавалац телевизијске технологије, њеног развоја и организације. Режирао је више од 5.400 директних преноса и студијских програма уживо. Један је од редитеља специјалног програма Југословенске радио-телевизије током сахране Јосипа Броза, Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. и Војних парада од 1985. до 2017. Главни редитељ директног преноса завршних свечаности Дана младости и отварања Универзијаде у Загребу 1987, те главни редитељ и вођа пројекта „Београдски маратон" од 1988. до 2010. Редитељ је серијала о зимским спортовима „Беле стазе", који је емитован од 1990. до 1999, „Diamond ball" кошаркашког турнира којим је отворена Београдска арена 2004, Европског првенства у кошарци 2005. и 2013, Европског првенства у ватерполу 2006, Европског и Светског првенства у рукомету 2012. и 2013, вођа пројекта и главни редитељ Купа континената у атлетици у Сплиту 2010. и Европског атлетског дворанског првенства у Београду 2017. Од летње Универзијаде у Београду 2009. стални је редитељ FISU (Међународна асоцијација студентског спорта) где је ангажован на зимским и летњим универзијадама широм света. Поред преноса спортских такмичења редитељ је више стотина друштвено-политичких скупова, митинга, проглашења и инаугурација важних државних личности и догађаја. Од 2009. до 2012. предавао је предмет Режија програма уживо на Академији лепих уметности, а од 2014. на Академији уметности.

ИЗВОР: „Ко је ко у ТВБ", Редакција за историографију Телевизије Србије.

М. Чутурило

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНИЋ, Миле

ГРОЗДАНИЋ, Миле, сликар, графички дизајнер, универзитетски професор (Понори код Оточца, Хрватска, 15. IV 1942). На Академији ликовних уметности у Београду, студије графике, дипломираo 1972. и магистрираo 1974. Од 1978. као професор ради у Вишој педагошкој школи у Београду. Године 1987. прелази на Факултет ликовне уметности где пролази сва наставна звања до редовног професора (1995) на предмету графика и цртање. На ФЛУ на Цетињу 1988. оснива смер за графички дизајн, предаје цртање, графику и технолошку обраду књиге. Члан је УЛУС-а од 1973, а УЛУЦГ-а од 1997. Паралелно се бави примењеним и ликовним стваралаштвом. Све његове радове одликује прожимање технологије штампе и визуелне уметности, као и посебна уметникова поетска иконографија. Излагао је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству, а организовао је и седам самосталних изложби у Београду, Тивту и Чачку. Његова дела налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности, Народног музеја и Галерије графичког колектива у Београду, Народном музеју у Нишу и Народном музеју Црне Горе. Графички је дизајнирао велик број књига различитих издавача (Слово љубве, Бг 1975; Градац, Чачак 1985), часописа (Уметност, Теорија, Градац), монографских, изложбених и типских каталога (Милан Коњовић, Со 1973; Младен Србиновић, између аниме и логоса, Бг 1974; Мића Поповић, Берлин 1977), где је остварио разноврсна, оригинална и функционална решења високе визуелне културе. Аутор је капиталног издања Пут до књиге (Бг 2007), у којем је сабрао деценијско искуство и образложио 650 појмова који се односе на развој књиге -- од прегледа опште генезе обликовања књиге и књижних писама до најисцрпнијих података о графици књиге и издавачкој и штампарској књижној техници.

Било да се бави графиком, цртежом, барељефом или сликањем уља на платну, штампарска технологија, клише, типографија, матрица, отисак и знак имају посебно место у његовом стваралаштву. У своје графике-колаже уводи различите матрице, слова, архетипске записе бавећи се универзалним темама пролазности, питањима слојева времена, меморијом, тајанственим дубинама људске подсвести. Будући врхунски зналац технологије штампе, храбро се упушта у иноваторски поступак при стварању графике као сложене значењске и пластичне структуре. Његови радови необично великог формата састоје се из две графичке подлоге -- папирног листа и фолије -- од којих свака има своју функцију. Инспирисан личним доживљајем, Г. гради слободну композицију фокусирану на снажан утисак. Крајњи резултат је дело маштовите и хармоничне композиције, фигуративног цртежа, динамичне линије и гестуалности. Својим укупним радом Г. је померио границе графике, предложио стваралачко испитивање медија и пружио оригинална решења значајна за развој српске графике. Добитник је Награде Октобарског салона за графику (1975), Великог печата Графичког колектива (1978), Награде за сликарство на 31. херцегновском зимском салону (1998), Прве награде југословенских издавача за опрему књиге (1976, 1982), Годишње награде Штампарије „Публикум" (1997), Награде за најлепшу књигу Београдског сајма (2007) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грозданић, С. Бошњак, Миле Грозданић: психологија симболичких форми -- цртежи, графике, слике, Бг 2011.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНИЋ, Милица

ГРОЗДАНИЋ, Милица, архитекта (Београд, 31. I 1956). Дипломирала 1979. и магистрирала 2005. на Архитектонском факултету у Београду. Запослена у предузећу „Беоплан" (1980--1995), Урбанистичком заводу Београда (1995--2009), а од 2009. у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. Бави се урбанизмом и организационо-управљачким радом. Аутор је многобројних урбанистичких планова и пројеката за подручје Београда, од којих су најпознатији и награђивани: Програм за урбанистички план система зелених површина Београда, 2009; Програм за урбанистички план подручја „Прокоп", 2008; Урбанистички пројекат за реконструкцију и доградњу комплекса спортско-рекреативног центра „Ташмајдан" у Београду, 2004; План детаљне регулације Старог језгра Земуна, 2003. Од осталих њених пројеката издвајају се: регулациони планови стамбених комплекса „Радничко насеље", „Читачки поток", „Старо насеље" (сви из 1995); детаљни урбанистички планови насеља „Виногради", 1992; „Пећани", 1992; „Рушањ", 1991; урбанистички пројекти стамбених насеља „Зора" и „Вранићево" у Сремчици, 1984. Г. се активно бави и теоријским радом („Савремени концепт урбаног развоја и контекст", у: Урбани дизајн, Бг 2005), обрађујући теме урбанизма, урбанистичког планирања и уређења („Приказ методологије планирања у заштићеним културно-историјским подручјима на примеру Старог језгра Земуна", Наслеђе, 2010, 11), посматрајући их кроз призму како прошлости тако и будућности.

ДЕЛА: и Ђ. Врзић, „Приказ подручја Београдске тврђаве у историјским и урбанистичким плановима као прилог будућим процесима планирања", Наслеђе, 2011, 12.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, „Приказ конференције Индустријско наслеђе -- проблеми и могућности интегративне заштите, презентације и ревитализације", Наслеђе, 2013, 14.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНИЋ, Симеун Симо

ГРОЗДАНИЋ, Симеун Симо, зоолог, универзитетски професор (Швица код Оточца, Хрватска, 15. II 1896 -- Београд, 21. VII 1972). Још као гимназијалац је мобилисан у аустроугарску војску, с јесени 1915. послат у Галицију на руски фронт. Убрзо је пребегао на руску страну и средином пролећа 1916. нашао се у Одеси, у Првој српској добровољачкој дивизији. Рањен је у операцијама у Добруџи, а децембра 1916. добија чин потпоручника. Са својом јединицом почетком 1918. стигао је на Солунски фронт. Осми разред гимназије положио је у Волосу у Грчкој (1918). После демобилизације уписао је студије природних наука у Загребу, а на Београдски универзитет прешао 1919. Дипломирао је 1922, запослио се као асистент у Зоолошком заводу у Београду и исте године прешао у Карловачку гимназију за професора биологије. Посветивши се пчеларству, у гимназији је уредио школски пчелињак, основао Ђачко друштво пријатеља природних наука, покренуо стварање Југословенског пчеларског друштва (1929) и хонорарно предавао пчеларство у Карловачкој богословији. Докторирао је у Београду 1931. на тему Понашање радилица домаће пчеле (Apis Mellifica) према изворима хране (Ср. Карловци 1931), а то је прва дисертација у Краљевини Југославији из области пчеларства. У Новом Саду 1937. учествовао је у оснивању пчеларског друштва „Војводина" и био први уредник његовог гласила Војвођански пчелар (1938--1941). Школске 1939/40. био је директор Женске учитељске школе у Новом Саду, потом директор Карловачке гимназије. Усташка власт НДХ истерала га је из службе. Пошто је сарађивао са Покретом отпора, заточен је у усташком логору у Сремској Митровици (1942). Побегавши, пребацио се у Београд, потом у Врњачку Бању и Аранђеловац. Поново је ухапшен 1943, затворен у Крагујевцу, па у логору на Бањици. Послат је у Немачку на принудни рад, одакле је побегао и склонио се код партизана у Словенију. За директора Воћарско-пчеларске станице у Новом Врбасу постављен је 1945. За ванредног професора зоологије на Филозофском факултету у Београду изабран је 1946. На Природно-математичком факултету био је редовни професор од 1956. до 1964, када је пензионисан. Највећи део његових књига и научних радова односи се на пчеларство (Основи практичног пчеларства, Н. Сад 1935; Пчелиња паша, Ср. Карловци 1938; Пчела као социјално биће, Бг 1941; Наше пчеларство, Бг 1947; Двоматични систем пчеларења, Бг 1962; Нова посматрања на неким врстама рода Halictus (Hymenoptera) прилог познавању филогенетског постанка пчелиње породице, Бг 1966; Филогенетски постанак пчелиње породице, Бг 1971). Прихватајући еколошки метод у зоопсихологији, проучавао је животиње у природним условима (Из птичјег света делиблатског песка, Бг 1955; Друштвени живот животиња, Бг 1957). Значајан допринос дао је проучавању и пропагирању дарвинизма. Настрадавши у саобраћајној несрећи, није успео да доврши дело Живот пчела.

ДЕЛА: Из живота пчела, Ср. Карловци 1930; Планинарство и живи свет Фрушке горе, Н. Сад 1941; Проблеми дарвинизма, Бг 1952; Борба и узајамна помоћ у биљном и животињском свету, Бг 1954; Заштита природних реткости наше земље, Бг 1954.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Сремскокарловачке гимназије 1791--1934, Н. Сад 1935; Прослава стогодишњице Филозофског факултета у Београду 1863--1963, Бг 1964; Политика, 23. VII 1972; 21. IX 1972; Југословенски добровољци у Русији 1914--1918, Бг 1977; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1984; М. Функ, „Историја нашег пчеларства", Пчелар, 2000, 6; М. Диклић, „Проф. др Симеон Грозданић -- Солунски добровољац", Добровољачки гласник, 2005, 25.

И. Петровић; T. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНОВ, Таско

ГРОЗДАНОВ, Таско, физичар, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 24. II 1951). У Београду на Електротехничком факултету дипломирао 1974, а на Природно-математичком факултету магистрирао 1977. и докторирао 1981. На Институту за физику у Београду стално запослен од 1975. Као стипендиста Владе Србије усавршавао се на Лењинградском државном универзитету. Био на постдокторским студијама 1984--1986. на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу. Професор по позиву 1995--1997. на Универзитету „Пјер и Марија Кири" у Паризу. Истраживао је: Теорије спорих јон-атомских судара, Семикласичну квантизацију неинтеграбилних система, Ридбергове атоме у спољашњим пољима, Процесе фотодисоцијације молекула, Теорију судара са прерасподелом честица (и R. K. Janev, „Charge exchange collisions of multiply charged ions with atoms", Phys. Rev. A, 1978, 17, 880, и E. A. Solov'ev, „Charge exchange, excitation, and ionization via hidden avoided crossings", Phys. Rev. A, 1990, 42). Држи наставу на курсевима на докторским студијама Физичког факултета у Београду, из Теорије расејања, Структуре атома и молекула и Виши курс квантне механике. Рецензент за часописе: Journal of Physics B: Atomic, Molecular and Optical Physics, Journal of Physical Chemistry, European Physical Journal D. Члан je Матичног одбора за физику при Министарству науке 2010--2014. Предавач по позиву на светској конференцији: „XXVIII International Conference on Photonic, Electronic and Atomic Collisions", 24--30. July, 2013, Lanzhou, China.

ДЕЛА: и H. S. Taylor, „Semiclassical quantization by using the method of adiabatic switching of the perturbation", у: R. Lefebre, S. Mukamel (ур.), Stochasticity and Intramolecular Redistribution of Energy, Dordrecht--Boston 1987; коаутор, „Evidence of single photon two-site core double ionization of C2H2 molecules", Phys. Rev. Lett., 2011, 107, 193004.

Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНОВ, Цветан

ГРОЗДАНОВ, Цветан, историчар уметности, универзитетски професор (Охрид, 5. III 1936 -- Скопље, 30. III 2018). Дипломирао историју уметности 1961. на Филозофском факултету у Београду, а од 1963. ради као кустос и директор Народног музеја у Охриду. Универзитетску каријеру на ФФ у Скопљу започео 1970. Докторирао у Београду 1979. Од 1989. до 1991. био је декан скопског ФФ, када постаје министар културе (1991/92) и дописни члан МАНУ. За редовног члана изабран је 1996, а дужност председника МАНУ вршио је 2004--2008. Инострани је члан САНУ (2003) и ЦАНУ (2006), као и почасни доктор наука бугарског Државног универзитета у Софији. Г. проучава средњовековно уметничко наслеђе Охрида и његове околине, нарочито култова твораца словенске писмености, Климента Охридског и Св. Наума (Охридско зидно сликарство XIV века, Бг 1980; Студии за охридскиот живопис, Ск 1990; Свети Наум Охридски, Ск 1995; Живописот на Охридската архиепископија, Ск 2007). Истражује ликовне представе балканских светитеља -- Ахилија Лариског, Јована Владимира, Астија Драчког, Георгија из Јањине, Симеона и Саве Српског, Злате Мегленске, као и ктиторске делатности поглавара Охридске цркве као што су Јован Дебарски, Теофилакт, Константин Кавасила, Никола или Прохор (Портрети на светителите од Македонија од IX--XVIII век, Ск 1983). Познавање охридског зидног сликарства XIV в. обогатио је иконографском анализом ретких или јединствених композиција из фреско-целина у Св. Софији, Богородици Перивлепти и Марковом манастиру код Скопља. Његов научни рад одликује сигурно ишчитавање оштећених ктиторских композиција и тумачење дотад непознатих историјских портрета. Оснивач је и сарадник водећих часописа за проучавање средњовековне уметности, Зографа из Београда и Зборника за ликовне уметности из Новог Сада. Добитник је многих награда, одликовања и високих признања у Македонији, Србији, Русији, Украјини, Бугарској и Турској.

ДЕЛА: „Историјски портрети у Полошком" (I--III), Зограф, 1983, 1984, 1987, 14, 15, 18; Уметноста и културата на XIX век во Западна Македонија, Ск 2004; Курбиново и други студии за фрескоживописот во Преспа, Ск 2006; Живописот во Македонија (XVIII--XIX век), Ск 2011.

ЛИТЕРАТУРА: С. Цветковски, 50 години научноистражувачка дејност на академик Цветан Грозданов, Ск 2012; Љ. Ѓоревски, Библиографија на трудовите на академик Цветан Грозданов по повод 50 години научна работа, Ск 2012.

Б. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНОВИЋ, Владимир

ГРОЗДАНОВИЋ, Владимир, стрелац (Ниш, 14. IX 1937). Стрељаштвом почео да се бави 1948. у Стрељачком клубу „Ниш 1881" и такмичио се до 1980. Репрезентативну каријеру (1957--1972) започео је учешћем на турнирима у Пољској и Румунији, а на Европском првенству у Београду (1957) у јуниорској конкуренцији освојио два четврта места и сребрну медаљу у екипном такмичењу, у дисциплини пушка 60 метака лежећи. У сениорској репрезентацији дебитовао је већ наредне 1958. на Светском првенству у Москви и у дисциплини војничка пушка, тростав 3 х 20 метака лежећи, освојио сребрну медаљу у екипној конкуренцији. У истој дисциплини, али 3 х 30 метака, на Европском првенству у Ослу 1963. учествовао у освајању трећег места у екипној конкуренцији, а највећи успех постигао је са екипом Југославије (Лончар, Гроздановић, Ђулић, Стојановић) на Европском првенству 1965. у Букурешту, освојивши златну медаљу и поставивши нови светски рекорд са 2.266 кругова у дисциплини олимпијски меч. Учествовао је на пет европских и четири светска првенства и на Олимпијским играма 1960. у Риму (27. место, пушка слободног избора тростав, 300 м) и 1968. у Сијудад Мексику (31. место, малокалибарска пушка тростав, 50 м). Од 1960. до 1965. три пута је био првак Југославије и шест пута првак Србије. Добитник је Мајске награде СОФК Србије 1965, Златне значке СФКЈ 1965. и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОР: Архива Стрељачког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНОВИЋ, Лазар

ГРОЗДАНОВИЋ, Лазар, одбојкашки тренер (Јелашница код Ниша, 15. III 1934). Одбојку почео да игра у Радничком из Београда, с којим је 1950. био јуниорски првак Југославије на турниру у Лукавцу. Из тог клуба је с целом екипом прешао у Железничар из Београда у којем је играо готово целу каријеру (до 1965) и био првак Југославије 1964. када је та екипа освојила првенство без иједног пораза. Играчку каријеру завршио је у Црвеној звезди (1966), која га је ангажовала за тренера јуниора и јуниорки још претходне године, када је био капитен Железничара и када је примећено да има ауторитета код саиграча. Први успех у новој улози био је тријумф одбојкашица Црвене звезде у првенству 1969. Водио је и мушку екипу тог клуба, али га је напустио 1971. и прешао у ГИК Банат из Зрењанина, с којим је 1972. освојио првенство државе за одбојкаше. Тај успех поновио је и 1978. с Партизаном (1977--1981). Од клубова је још водио и Војводину из Новог Сада (1982--1984), Колубару из Лазаревца (1986--1988), а касније и Милиционар из Београда (1998--2000). Најдубљи траг оставио је као селектор одбојкаша. Репрезентацију је самостално почео да води 1972. и да је припрема за Европско првенство 1975. чији је домаћин била Југославија. После најозбиљнијих припрема до тада у Београду је освојена бронза што је била прва медаља с једног од највећих међународних такмичења за југословенску мушку одбојку. Оставку је поднео 1978, а други мандат као селектор имао је 1980--1983. Трећи пут је преузео репрезентацију 1986. На Универзијади 1987. у Загребу Југославија је заузела прво место. Тада је у репрезентацију увео играче који су, по укидању забране да екипе СР Југославије учествују у међународним такмичењима, одиграли кључну улогу у периоду за који може да се каже да је златно доба српске одбојке. Био је селектор репрезентације која је 1995. освојила треће место на Европском првенству у Атини, затим била такође трећа на Олимпијским играма у Атланти 1996. и Купу изазивача исте године у Јапану. Добитник је Октобарске награде града Београда 1996, а посебно признање да буде селектор репрезентације света у Софији на опроштајној утакмици бугарског одбојкаша Златанова указано му је 1986. Био је један од иницијатора оснивања Удружења одбојкашких тренера Југославије и његов први председник (1996--2002), а од 2010. је председник Стручног одбора Удружења одбојкашких тренера Србије.

ИЗВОРИ: Архива листова Спорт и Политика.

ЛИТЕРАТУРА: Одбојка -- Европска првенства 1948--2005, Бг 2006.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНОВИЋ, Сава

ГРОЗДАНОВИЋ, Сава, одбојкашки тренер (Јелашница код Ниша, 23. XI 1925). Одбојком почео да се бави 1947. у Радничком из Београда, али је врло брзо постао тренер. С целом екипом је 1948. приступио београдском Железничару у којем је водио све селекције до 1958. када је преузео одбојкашице Црвене звезде, али је остао тренер одбојкаша Железничара. У оба клуба је радио до 1960. када је постао тренер одбојкашица Партизана и с њима освојио првенство исте године. Све време је радио и у Одбојкашком савезу Југославије (ОСЈ) као тренер, савезни капитен или члан комисије за избор и припреме државног тима. Највећи успех му је треће место одбојкашица на Европском првенству у Паризу 1951, које је припремао за то такмичење, али није могао да отпутује пошто није имао пасош. Био је у то време (1952) и председник Збора судија ОСЈ. На молбу Одбојкашког савеза Грчке ОСЈ је одредио Г. да тамо буде савезни тренер за одбојкаше и одбојкашице што је обављао од лета 1961. до краја 1962. Вратио се 1963. и поново преузео Партизан у којем је био тренер одбојкашица и члан стручног штаба за одбојкаше, а на конкурсу је изабран за првог плаћеног (професионалног) тренера у ОСЈ. Исте године се вратио у Железничар, с којим је 1964. био првак државе за одбојкаше без изгубљене утакмице. Пошто је наредне године избио сукоб између одбојкашког клуба и спортског друштва Железничар, прешао је у Црвену звезду с чијим је одбојкашицама био првак 1967. и 1968. По повратку је све време радио у савезу и највећи успеси су му златне медаљe с одбојкашима на Медитеранским играма у Напуљу 1963. и Тунису 1967. и на Универзијади 1965. у Будимпешти. На почетку 1969. отишао је поново у Грчку, где је тренирао Панатинаикос. С њим је тај клуб и у мушкој и у женској конкуренцији био првак државе од 1970. до 1973. Престао је да се бави тренерским послом 1974, али му се вратио 1979/80. када је с Панатинаикосом стигао у финале Купа победника купова. У међувремену је основао туристичку агенцију „Голден веј". Био је тренер свом брату Лазару, касније чувеном нашем селектору, и супрузи Радојки Рајки. Из Грчке је био дугогодишњи спортски дописник београдских листова Политика и Спорт. Добитник је Октобарске награде града Београда 1965.

ИЗВОРИ: Лична архива; Архива листова Спорт и Политика.

ЛИТЕРАТУРА: ЈСД Партизан 1945--1965, Бг 1965.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЗДАНОВИЋ РАДОВАНОВИЋ, Јелена

ГРОЗДАНОВИЋ РАДОВАНОВИЋ, Јелена, хистолог, универзитетски професор (Прокупље, 16. II 1933). На Биолошкoj групи Природно-математичког факултета у Београду дипломирала 1956. На Катедри зоологије у Институту за зоологију магистрирала 1959. радом о понашању губара у хемијски третираној шуми. Докторску дисертацију „Алкалне фосфатазе у дуоденуму фетуса и пилета" одбранила 1967. За асистента у Зоолошком заводу ПМФ изабрана 1959. Прошавши сва научно-наставна звања, 1991. постаје редовни професор на Биолошком факултету у Београду. Током универзитетске каријере учествовала је у извођењу практичних вежби из предмета Општа биологија, Систематика бескичмењака и Велики биолошки практикум, а предавања држала из предмета Општа цитологија и Цитологија, хистологија и ембриологија. Научним радом бавила се на Био. ф. и у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду. У неколико мандата била је шеф Катедре за динамику развића у Институту за зоологију и руководилац смера Цитологија, хистологија и ембриологија на последипломским студијама Одсека за биолошке науке ПМФ. Члан је Српског биолошког друштва, Француског друштва за електронску микроскопију и Европског друштва за упоредну ендокринологију. У више наврата боравила је у иностранству на студијским боравцима: на Институту за физиологију и биохемију Чехословачке академије наука (1974), Институту за хистохемију Медицинског факултета у Паризу (1977), као и на Националном институту за здравље државе Њујорк (Олбени, САД, 1985). Аутор је три универзитетска уџбеника (Цитологија, Бг 1972; Хистологија за молекуларне биологе, Бг 1991; Хистологија, Бг 1980) и коаутор више средњошколских уџбеника.

ДЕЛА: и M. Janković, I. Savić, „Proteolitic enzymes of Citellus citellus and Spalax leucodon", Nature, 1966, 209; и Н. Шербан, „Податак о улажењу танких и дебелих миофиламената у набубрелу митохондрију", Архив биолошких наука, 1973, 25; коаутор, „Hypoprotein nutrition and gastric endocrine cells. A stereological analysis", Acta stereologica, 1989, 8, 2.

Р. Димитријевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОКТАЛИЦЕ

ГРОКТАЛИЦЕ (гроктуше), народне песме бачких Буњеваца, које се издвајају као посебна врста због начина на који се изводе -- тзв. гроктањем (или гроктењем), односно певањем „из гласа" (узимањем дубоког гласа из грла), без музичке пратње. Опис технике извођења сачуван је у изразима којима се одаје признање добром певачу: „Тако пива, све грокти." Извођачи оваквих песама били су посебно цењени у својој заједници: „Пивача гроктача слушали би сви и гладни и жедни". Првобитно су их певали мушкарци уз гусле, као што су се певале и друге епске песме. Већ у другој половини XIX в. почињу да их изводе и жене, али без музичке пратње. По формалним одликама (десетерачки стих) и садржини углавном одговарају епским и епско-лирским песмама. Тематика епских песама везана је за борбе, немире и сукобе током историје у старој постојбини Буњеваца -- на простору који обухвата делове Далматинске загоре и Лике, те Босне и Херцеговине („Женидба Видак-капетана"); у њима се помињу и општепознати епски јунаци као што су сењски хајдуци (нарочито Иво Сењанин), Марко Краљевић („Марко Краљевић оженио вилу"; „Молитва Марка Краљевића"; „Марко Краљевић и Муса Арбамуса" и др.). Поред балада („Два Латиновића и Шуићкиња Мара", „Два брата / Ранко и Миланко", „Смрт боланог Иве", „Омер и Омерка / Смрт несуђених драгих", „Жалосни сватови", „Градња Биограда" итд.), има и романси у којима доминирају мотиви шаљиве љубавне преваре („Марула дивојка / Дивојка неће за недрагог", „Охола дивојка"). Певане су у различитим обредним или животним ситуацијама: највише на свадби, бабинама, код куће ради забављања деце, на прелу, дивану (вечерњи састанци омладине), берби, моби и сл. Најпознатији сакупљачи ове врсте песама су Блаж Раић и Иве Прћић, који су у збиркама оставили и драгоцене податке о старини, околностима и начину њиховог извођења, као и о певачима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Раић, Народно благо, Суб. 1923; Ј. Ердељановић, О пореклу Буњеваца, Бг 1930; M. В. Кнежевић, „O народним песмама код Буњеваца", КС, 1930, 6, 7--10; И. Прћић, Буњевачке народне писме, Суб. 1939; Харемске причалице и буњевачке грокталице, МХ, X, Зг 1942; А. Секулић, Бачки Буњевци и Шокци, Зг 1990.

Ј. Јокић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЛ, Војислав

ГРОЛ, Војислав, правник, писац (Београд, 3. XII 1911 -- Београд, 22. I 1987). Син је Милана Грола. Школовао се у родном граду, па је као гимназијалац био у Уређивачком одбору Препорода, гласила Савеза југословенских средњошколских организација*.* Дипломирао на Правном факултету у Београду 1934. На истом факултету је 1938. одбранио докторску тезу Еволуција изборног права у Француској (Бг 1938). Радио је као адвокат у канцеларији Александра Трифунца. Био је 1941. у Уређивачком одбору листа за друштвена, културна и омладинска питања Реч. Током рата се и даље бавио адвокатуром и живео повучено, али га је, заједно са супругом, 1943. ухапсио Гестапо. Краће време након рата био је у државној служби из које је отпуштен, па се потом, као и пре рата, бавио адвокатуром и био бранилац Милована Ђиласа. Његов допринос правној науци огледа се, првенствено, у истраживању изборног права и његовог реформисања. Свестан трајног значаја наше правне мисли, дао је свестрану монографију о Миловану Миловановићу (Правна мисао Милована Миловановића, Бг 1989). Припадао је Демократској странци, али није имао веће политичке амбиције. Објавио је више чланака и студија из области политике, привреде, права, о књижевности и књижевницима. Најчешће се јављао у Српском књижевном гласнику и од тих прилога треба издвојити радове „Сарадници Српског књижевног гласника 1901--1930" (1931, 32, 3) и „Библиографски преглед Српског књижевног гласника 1901--1930" (1931, 32, 4, 5). Текстове је објављивао и у Архиву за правне и друштвене науке, Летопису Матице српске и Политици.

ДЕЛА: Теорија институције Мориса Ориуа, Бг 1939; Наша изборна реформа, Бг 1939; Феномен једине партије, Бг 1939; Чланци из области јавног права, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, „Војислав Грол, 'Правна мисао Милована Миловановића' ", АПДН, 1989, 4; М. Милојевић, „Војислав Грол, 'Правна мисао Милована Миловановића' ", Историја 20. века, 1991, 1--2; Д. Тошић, О људима, Бг 2001.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЛ, Милан

ГРОЛ, Милан, публициста, драматург, политичар (Београд, 12. IX 1876 -- Београд, 3. XII 1952). На Историјско-филолошком одсеку Велике школе дипломирао 1899. и убрзо се запослио као професор француског језика у Гимназији „Краљ Александар Први". Упоредо с професорским позивом био је секретар за књижевне послове (помоћник драматурга), а од 1900. вршилац дужности драматурга у Народном позоришту у Београду. Исте године добио је стипендију за једногодишње стручно усавршавање у Француској. По повратку у Београд радио је по неколико, често различитих послова: професорских, политичких, публицистичких, преводилачких и позоришних. Од 1901. до јануара 1911. био је професор у Неготинској гимназији, Трећој београдској, Првој београдској и Другој београдској гимназији. У политичком погледу приступио је Самосталној радикалној странци (СРС), непомирљивој у опозицији према режиму краља Александра Обреновића. Будући да је та странка била прва која је у програм унела идеју југословенске заједнице, и сам је почео да се залаже за југословенство, те је 1905. учествовао у организовању Конгреса југословенских књижевника и публициста. Осам година касније, 1913, кооптиран је у Главни одбор странке. Као члан СРС уређивао је њена најважнија гласила: Дневни лист (1906--1909) и Одјек (1912--1915). Сарађивао је и с више часописа, нарочито Звездом и Српским књижевним гласником (СКГ), у чијем је уређивачком одбору био од 1907. У области позоришне уметности, у јуну 1902. постављен је за перовођу комисије за израду Закона о Народном позоришту. Вршилац дужности драматурга био је до 1906, а управник од јула 1909. до марта 1910. и од јануара 1911. до избијања I светског рата 1914. У међувремену, новембра 1909, при НП основао је Глумачку школу, чији је био управник и предавач. За време балканских ратова (1912--1913) и првих година Великог рата (1914--1918) био је цензор на београдском, а потом на нишком телеграфу. После повлачења преко Албаније 1915, живео је у Швајцарској, где је био задужен за пропаганду српских ратних циљева и југословенске идеје. Након учешћа на Конференцији мира, у Београд се вратио у августу 1919, преузевши одмах дужност управника НП.

Заједно с већином других самосталних радикала учествовао је у стварању Југословенске демократске странке (1919), али се није слагао с њеним крутим ставовима о централистичком државном уређењу. Уз пристанак партијског шефа Љубомира Давидовића, 1922. био је један од уредника Недељног гласника, листа који се залагао за уставну ревизију и превазилажење српско-хрватског спора. Истовремено, ангажовао се у анкети СКГ о државној кризи, те у припремама конференције интелектуалаца и политичара, одржане у Сарајеву, на Илиџи, 28--29. јуна, и конгреса интелектуалаца, одржаног 10. септембра у Загребу. Почетком 1924. повукао се из НП, наводећи као један од разлога свој истурени политички положај у странци. У августу те године био је постављен за државног подсекретара у Министарству иностраних дела, а краљевим указом из октобра „за изванредног посланика и пуномоћног министра" у Цариграду, али није прихватио ту дужност. Уместо тога, поново је покренуо опозициони Одјек. За народног посланика биран је 1925. и 1927, а министар просвете постао у широкој страначкој коалицији, коју су после атентата на хрватске посланике у Народној скупштини чинили радикали, демократи, Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација (27. VII 1928 -- 6. I 1929). За време личног режима краља Александра (1929--1934) залагао се за поштовање демократије, успостављање парламентарног поретка и српско-хрватски споразум, постепено постајући први страначки идеолог. У тој је улози, заједно сa Љ. Давидовићем, предложио унутрашњу поделу државе на четири велике федералне јединице, при чему би три биле окупљене око великих национално-културних центара: Београда, Загреба и Љубљане, а четврта, мешовита, око Сарајева, пре свега да би се избегло спорно разграничење између Срба и Хрвата. Противио се захтевима да Војводина добије статус равноправан другим федералним јединицама, истичући да је питање северне српске покрајине, као и Македоније, унутрашњи српски проблем који може бити решен аутономијама, предвиђеним и на другим подручјима. Те је идеје бранио све до стварања Бановине Хрватске у августу 1939, сматрајући да је начин њеног настанка био недемократски, те да су њене компетенције оштетиле интересе државне целине, а ширина територије интересе српског народа. Из тих је разлога одустао од предлога да се створе четири федералне јединице, тражећи у име Демократске странке да, изузев Словеније, целокупна преостала територија буде обележена као српска федерална област. После смрти Љ. Давидовића у фебруару 1940, изабран је за шефа странке, чијим је најважнијим пословима и до тада управљао. Осим тога, у целом међуратном периоду много је писао, сарађујући у многобројним листовима и часописима: Време, Демократија, Живот и рад, Епоха, Илустровани лист, Народ, Народни покрет, Наша стварност, Нова Европа, Мисао, Политика, Правда, Слободни народ и др. У том дугом низу посебан значај има СКГ, чији је био стални сарадник, а под псеудонимом „Привремени" аутор рубрике „Кроз књиге и догађаје". Од 1929. до 1932. био је и стварни уредник, иако је формално навођено име Милана Богдановића, а од јула 1939. до априла 1941. власник и одговорни уредник. Године 1927. постао је члан Српског ПЕН клуба, чији је председник био 1933--1934, а управник Коларчеве народне задужбине од марта 1929. до октобра 1938.

Превратом извршеним 27. III 1941. постао је министар социјалне политике и народног здравља у влади генерала Душана Симовића. Са осталим министрима напустио је земљу усред Априлског рата и после краћег боравка у Палестини боравио у Лондону до почетка 1945. У двема владама Слободана Јовановића, формираним почетком јануара 1942. и почетком јануара 1943, био је министар саобраћаја, а у краткотрајној влади Милоша Трифуновића (26. VI -- 10. VIII 1943) министар иностраних послова. Несрећан због страдања српског народа, нарочито због геноцида у НДХ, од хрватских политичара у емиграцији узалудно је захтевао да се јавно изјасне о злочинима. При крају рата одлучио је да се врати у земљу и прихвати позив Ј. Б. Тита да као потпредседник уђе у Привремену владу ДФЈ, образовану 7. III 1945. Његовом постављењу жестоко се супротставио совјетски политички врх, а и сам је веома брзо увидео да је нада у могућност успостављања сношљивог политичког режима била илузорна. Тешко се мирио и с настанком шест федералних јединица, административном подељеношћу српског народа и промовисањем црногорске и македонске нације. Наилазећи све време на сумњу министара комуниста и отпор свим својим предлозима, већ 18. августа поднео је оставку, чија је достојанственост и аргументованост задивила Ј. Б. Тита и Едварда Кардеља. И поред тога, безобзирно је нападан у штампи, посебно од стране Милована Ђиласа, док је опозициона Демократија, коју је покренуо 27. IX 1945, издата у само седам бројева и због јавног, организованог спаљивања на улицама угашена већ 8. новембра. Истог месеца, после избора за Уставотворну скупштину, потпуно се повукао из политичког и јавног живота.

М. Радојевић

Књижевнокритичке радове објављује од 1898 (у листовима Искра, Нова искра, Одјек, Дневни лист и у часопису Звезда). Иако показује истанчан осећај за приповедну прозу (Б. Станковић, И. Ћипико, Р. Домановић) и поезију (Ј. Дучић), најпотпуније ће се остварити као позоришни критичар у Српском књижевном гласнику, нарочито у периоду 1902--1914. Ј. Скерлић је у тој делатности видео утемељење професионалне позоришне критике, драматуршког и управничког деловања усмереног на подизање књижевних критеријума, осавремењивање и знатније укључивање националних комада у позоришни репертоар. Између два светска рата Г. пише за најутицајније часописе (Мисао, Нова Европа, Српски књижевни гласник) и дневне новине (Политика и Правда). Избор из чланака о позоришту сабрао је у књизи Позоришне критике (Бг 1931). У критикама позоришних представа више је пажње поклањао изворном драмском тексту и драматургији него позоришној изведби. Оскудне коментаре о глумачким реализацијама надомештао је каснијим портретима глумаца. Од драме је захтевао склад садржаја и форме, функционалност свих елемената и, обавезно, реалистичку уверљивост. Због тога је поздравио појаву реалистичких драма из савременог београдског живота. Његова позоришна поетика остала је пре свега имплицитна, па се њени основи могу извести из приказа конкретних представа и из многобројних чланака посвећених различитим позоришним проблемима, од репертоарске политике до организационих питања. Његови портрети знаменитих личности и сећања на културне и историјске догађаје имају изразиту књижевну вредност, а подједнако су важни као документи за изучавање српске и југословенске културне и политичке историје ХХ в.

С. Бараћ

Свеукупним радом Г. је уздигао НП до нивоа тада најсавременијих европских позоришта. Многобројни теоретски, критичарски радови и студије из историје позоришта сврстали су га међу најзначајније српске театрологе прве половине XX в. За потребе НП превео је десетине драмских текстова с француског, а у СКГ преводио је песме С. Придома, те писма и памфлете П. Л. Курјеа. Од 1929. до 1938. био је управник Коларчевог универзитета, а у време његове управе сазидана је зграда и успостављена модерна организација рада. Одликован је с више страних и домаћих одликовања. Улица у београдској општини Звездара и сала у сутерену Коларчеве задужбине носе његово име, а његова биста налази се на улазу у Музеј НП.

З. Т. Јовановић

ДЕЛА: Женевска конференција о југословенском уједињењу. Догађаји, документи и коментари, Женева 1918; Републиканска демократија, Бг 1920; Две године заблуда и лутања, Бг 1921; Позоришне критике, Бг 1931; Из предратне Србије. Утисци и сећања о времену и људима, Бг 1939; Данашњи разговори о реформама, Краг. 1940; Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; Лондонски дневник 1941--1945, Бг 1990; Искушења демократије, Бг 1991; „Le théâtre à Paris", Театрон, 1994, 84/85/86; Кроз две деценије Југославије, Бг 1999; З. Т. Јовановић (прир.), Из позоришта преткумановске Србије, Бг 2004; Позоришне критике и есеји, Бг 2007; Кроз књиге и догађаје, Бг 2010; преводи с француског: А. Доде, „Тартарен Тарасконац", Звезда, 1900; П. Мериме, Коломба. Кармен, Бг 1910; П. А. К. Бомарше, Фигарова женидба, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: И. Секулић, Из домаћих књижевности, II, Н. Сад 1964; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; Д. Витошевић, Критика у Скерлићево доба, Н. Сад -- Бг 1975; В. Коштуница, К. Чавошки, Страначки плурализам или монизам. Обнова и затирање послератне опозиције, Бг 1990; В. Коштуница, „Милан Грол или начелност у политици", у: М. Грол, Лондонски дневник 1941--1945, Бг 1990; Д. Тошић, Демократија Милана Грола, Лондон 1990; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935--1939, Бг 1994; „Не заборавити и мерити", у: Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Бг 2007; З. Т. Јовановић, Пог. у: М. Грол, Позоришне критике и есеји, Бг 2007; Позоришно дело Милана Грола, Н. Сад 2011; М. Радојевић, Милан Грол, Бг 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОМ

ГРОМ, атмосферска појава, у свим митологијама персонификована у виду божанства, духа или неког демона. Најмоћније божанство обично управља г. као божанским оружјем. Сматрало се да г. предводи остале атмосферске појаве, зато је божанство г. у свим индоевропским религијама имало статус врховног божанства. У словенској митологији Перун преузима функције божанства неба, a почев од XI в. у писаним изворима се спомиње као бог громовник. Иако нема писаних извора о јужнословенским божанствима, код Јужних Словена могу се наћи сачуване представе о овом божанству у народној традицији и белешкама византијског писца Прокопија из VI в., у коjeм се помиње да су балкански Словени поштовали бога господара г. Домаћи класични етнолози писали су о траговима култа Перуна који су се одржали у ономастици и топонимима (перунъ, значи муња или г.), што се у науци не може сматрати директном потврдом постојања овог божанства, него само индицијама. Након примања хришћанства, библијски пророк и хришћански светац Св. Илија, заменио је Перуна, преузимајући и функције бога громовника. Св. Илија у народним представама фигурира као веома опасан и необуздан светац. Крстарећи небом у ватреним кочијама гађао је ђаволе г., не штедећи ни људе ни њихова материјална добра, па је уништавао све под собом. Представе о неодмереном и осветољубивом свецу упућују на његову нехришћанску природу и верно персонификују природне појаве којима је владао. Веровало се да његови помоћници управљају појавама у природи, па тако Огњена Марија, представљена као сестра Св. Илије, гађа муњама, Св. Герман -- доноси поплаву и град, а Св. Пантелија изазива велике врућине и пожаре. Демонизоване душе предака, који су умрли погођени г., замишљане су као помоћници свецима који руководе атмосферским појавама. Њихове душе нису могле да нађу свој мир и прикључе се душама осталих предака, него су демонизоване доносиле непогоду у свој крај или село. У традиционалној култури се сматрало да г. удара у земљу и оставља стрелицу која се после извесног времена појави на површини. Таквој стрелици се приписују многа лековита својства или веровање да проналазачу доноси срећу. У свим митологијама посебно поштовање указивано је месту или предмету у који удари г. Они су проглашавани светим, а у појединим крајевима Србије китили су их босиљком и шкропили богојављенском водицом. Дрво погођено г. третирало се „нечистим" па мештани нису смели да га секу или користе за огрев. Празници посвећени г. као и свеци који су преузели неке од ингеренција бога громовника, као што су Прокопије, Герман и Вартоломеј, веома су поштовани у народној култури Срба. За заштиту од г. користили су такозвано „громовниково биље" -- храст, леску и коприву. Верује се да г. не удара у храст јер је то Перуново светилиште и стан. Људи су волели да на свом имању имају храст -- запис јер су на тај начин штитили своје имање и себе од временских непогода, града и г. Такође, прво јаје офарбано за Ускрс, страшник или чуваркућа, сматрало се сигурном заштитом од г. Кад загрми, веровало се да је добро, ради плодности, ваљати се по земљи јер се тада, посредством г., спајају небо и земља.

Л. Б. Радуловић

Сунчeво зрачење у слојевима горње атмосфере јонизацијом ствара позитивне и негативне јоне, који се групишу и заузимају случајни променљиви распоред. У међупросторима се због тога јавља електрично поље. Топлота од сунчевог зрачења изазива испаравање воде са земљине површине, које се подиже увис, кондензује се у ситне капљице воде, а на великим висинама и у кристалиће леда. У електричном пољу виших слојева атмосфере, струјање доводи до њихове поларизације, уситњавања и груписања, па тако и до повећавања броја јона и јачине електричног поља. Тај процес се наставља све док електрично поље не пређе критичну вредност пробојног поља. Тада се покреће нови процес стварања канала за неутрализацију наелектрисања и догађаји се нагло убрзавају. Јони у правцу електричног поља великом брзином (1,10^6^ м/с) стварају проводни канал све док не утроше расположиву потенцијалну енергију. После приближно 50 m/s, полазећи од краја претходног канала, наставља се пражњење новим кораком и потпуно новим путем. Такво се пражњење наставља све до достизања циља, тј. до другог облака, када се јавља муња, или ако се пражњење завршава на земљи, јавља се г. Та фаза развоја г. назива се фаза лидера. Чињеница да удар г. није континуирани процес, него да се састоји од неколико корака, утврђена је коришћењем брзе, временски разложене фотографије. У последњем кораку, када се лидер примакне земљи на стотинак метара, са истакнутих тачака на земљи креће стварање канала у сусрет лидеру. После фазе стварања целог канала за електрично пражњење долази до правог удара г., који је, услед смањеног отпора у каналу, далеко снажнији но претходни. Јачина електричне струје током пражњења достиже до неколико десетина хиљада ампера, што изазива нагло загревање (преко 1.000 °С) и ширење садржаја канала надзвучном брзином, па долази до ударног звучног таласа и светлосног ефекта електричног пражњења дуж читавог канала. Светлосни ефекти пражњења -- муње -- могу се видети на растојању и до 20 км, а звук, који постепено пристиже од удаљених делова канала траје као грмљавина и до неколико секунди. Штетно деловање г. испољава се рушилачком снагом ударног таласа, високом температуром, изазивањем пожара, и смртним исходом и повредама на живим бићима. Први кораци у правцу заштите од штетних последица удара г. чињени су средином XVIII в. Први громобран је поставио aмерички научник и политичар Бенџамин Френклин (1706--1790). Френклинов громобран састојао се од најмање 2 м дугог зашиљеног металног штапа, везаног силазним електричним водом за уземљену металну плочу. Штап се усправно поставља на највишу тачку грађевине и штити околни простор од непосредног удара г. Електрични отпор уземљења мора бити што мањи да би велика јачина струје г. изазвала што мањи скок напона између силазног одвода и околине. Такав громобран и данас представља добру заштиту у кругу чији је пречник приближно једнак висини врха штапа од земље. Свој допринос овој заштити дао је и Никола Тесла. Циљ заштите није нити да спречи, нити да привуче удар г., него да штету од удара г. смањи на најмању меру. Заштиту од г. морају имати и електрични водови, који преносе електричну енергију ваздушним, надземним мрежама, које могу да буду погођенe г., те да превисоким повишењем електричног напона нанесу штету самој енергетској мрежи као и потрошачима електричне енергије. Заштиту од тог ризика чине уграђени одводници пренапона, који чине обавезни састав мреже. Квалитет громобрана и уземљења мери се електричним отпором од самог врха Френклиновог штапа громобрана до земље, а то је у Србији регулисано Стандардом и одговарајућим Правилником.

Средином XX в. биле су полагане велике наде у коришћење радиоактивних извора ради повећања заштићене зоне од г. Као и у многим земљама у свету, током 1971. на Дурмитору, у подручју врло честих г., југословенски и белгијски истраживачи обављали су истраживања, али крајњи закључак није могао бити донет. Штета коју радиоактивни извор својим зрачењем може да произведе због неконтролисаног пада или рушења зграде разлог је што је у Србији од 1996. постављање радиоактивних громобрана забрањено. Савремени правац развоја заштите заснива се на градњи зграда армираним бетоном, ојачаним мрежном челичном арматуром, која је на више тачака уземљена па чини Фарадејев кавез, што, уз коришћење металних кровова, пружа довољну заштиту објеката. И ова област је регулисана одговарајућим законским прописима, на основу којих се, стручним инжењерским пројектом, одређују степен заштите (0,80--0,98) и начин да се то постигне. Степен заштите законски се контролише. Мноштво високих стубова за улично осветљење чине на улицама градова додатну заштиту од г. Ако се човек приликом невремена и грмљавине нађе на отвореном пољу, треба да се склони под групу дрвећа, и при томе да се удаљи од стабала која су могућа мета удара г. Приликом електричног пражњења ствара се гас озон, који у малим количинама стимулативно делује на људе. Озон у горњој атмосфери има улогу филтрирања, тј. заштите од јачине сунчевог зрачења. Нека атмосферска пражњења, као што су севање у високој атмосфери и лоптасте муње, дуго су предмет научног истраживања, чак и у војне сврхе.

Б. Маршићанин

ИЗВОРИ: Југословенски стандард ЈUS IEC 1024-1 и допуна JUS B4 802.- 1997; The Basis of Conventional Lightning Protection technology. Federal Interagency Lightning Protection Group 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Etude des paratonners radioactifs en Yougoslavie, München 1971; Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; Н. Тесла, Патенти, 1--4, Бг 1996; „Правилник о техничким нормативима за заштиту објеката од атмосферског пражњења", СЛ, 1996, 11, 5; Д. Бандић, Царство земаљско и царство небеско: огледи о народној религији, Бг 1997; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОМОВНИК

ГРОМОВНИК, апокрифни спис у којем се предвиђа будућност према поклапању природних појава грмљавине, потреса или земљине тутњаве са странама света, календарским месецима или зодијачким данима. Грчког су порекла, непостојаног састава и дуге еволуције, па се без упоредне анализе грчких и словенских текстова не може доследно раздвојити оно што је преузето из грчких предложака од онога што је настало као резултат доцнијих интервенција и регионалних одлика. У многим словенским рукописима приписује се цару Ираклију. Најстарији српски препис сачуван је у Зборнику попа Драгоља из треће четвртине XIII в. Постоји неколико типова г. издвојених на основу тога како су распоређена гатања. Најкраћи је онај у којем се гата према томе са које стране света је ударио гром. Г. према месецима садржи предвиђања будућности према појави грмљавине, земљотреса и земљине тутњаве за сваки месец у години. У овом типу издвајају се две подврсте: 1. развијена, у којој предвиђање по грмљавини зависи од положаја месеца, тј. подељено је на фазу „раста", од младог месеца до уштапа, и фазу „опадања", а предвиђање по земљотресу подељено је на дан и ноћ; за неке месеце предвиђено је и гатање по „тутњу" или према муњама из ведра неба; 2. скраћена, предвиђање по грмљавини и земљотресу без хронолошког прецизирања. Најсложенији и најпрецизнији је г. према знацима зодијака и састоји се из два дела. У првом су, обично под насловом Число громовнику и животињама, наведена времена трајања синодичког и календарског месеца, а низови од два или три дана у сваком месецу обележени су једним од дванаест знакова зодијака. На пример: Јул, луна 30, дана 31, 1. и 2. рак, 3. и 4. лав, 5. и 6. девица итд. У другом делу наведена су гатања према грмљавини и потресима за сваки од зодијачких знакова. Другим речима, појединачни знак се односи на оне дане у сваком од дванаест месеци којима припада према распореду у првом делу. На пример, Аште ва число рибе прогрмит, то гатање се односи на грмљавину 1. и 2. марта, 26. и 27. априла, 24. и 25. маја итд. (према рукопису бр. 14 Шафарикове збирке).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОНИЦА

ГРОНИЦА, граоница, бељушика (Lepidium), род једногодишњих, двогодишњих и вишегодишњих зељастих биљака, ређе полужбунова из породице крсташица (Cruciferae). Стабло им је усправно или полегло, на врху разгранато. Листови су цели, назубљени или двоструко перасто дељени. Доњи листови су у розети, они који су на стаблу често су срцасте основе и обухватају стабло. Цваст је гроздаста, а цветови бели, жућкасти или ређе црвенксти, са четири крунична листића. Плод им је овална, срцаста или елиптична, по ободу закриљена, са стубићима или без њих, обично на врху усечена љушчица. Род обухвата око 180 врста распрострањених на свим континентима осим Антарктика. Највећи број врста расте у северној хемисфери. У Европи је заступљено око 30, а у Србији девет врста, од којих је једна унета из Северне Америке (L. virginicum). Настањују различита отворена заслањена и пешчана станишта, нарочито рудерална места, ивице путева, оранице итд. На слатинама Војводине расте ретка понтијска врста L. cartilagineum, док остале врсте као што су L. draba, L. ruderale, L. perfoliatum, L. campestre и L. graminifolium расту на рудералним, сегеталним стаништима поред путева или заслањеним и песковитим местима. Гајена г. (L. sativum) употребљава се као замена за рен.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Јовановић Дуњић, „Lepidium L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, V, Бг 1973; P. W. Ball и др., „Lepidium (incl. Cardaria Desv.)", у: T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 2, Cambridge 1993; www.emplantbase.org.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОПА, Андрија

ГРОПА, Андрија, великаш (? -- ?, друга половина XIV в.). Великаш Српског царства арбанашког порекла и самостални обласни господар Охрида. Његов предак Павле је у седмој деценији XIII в. од Карла I Анжујског добио многобројна села, вероватно северозападно од Охридског језера. Андрија је у Охриду након 1365. сменио умрлог севастократора Бранка Младеновића. За управника „државе" сачињене од овог важног града и простране околине вероватно је одређен вољом краља Вукашина. Андрија се осамосталио након Маричке битке, али се није одрекао титуле великог жупана из времена Царства. Године 1378. споменут је као самостални владар у охридској цркви Мали Св. Климент. Са краљем Марком је задржао сношљиве односе. У охридској цркви Богородици Перивлепте је гробни натпис из 1379. Остоје Рајаковића. Ова особа млађег узраста је названа зетом жупана Г., али и сродником краља Марка. Г. је био oжењен Кираном, ћерком арбанашког великаша Андреје II Мусакија. Хроника исте те породице тврди да је владао и околином Дебра. По још мање поузданим вестима у долини Дрима су живели његови потомци. У поменику тамошњег манастира Св. Јована Бигорског је за време Марковог краљевања уписана његова „подружја" Кирана. О жупановој економској снази током првог дела седме деценије говори више серија сребрног новца са ћирилским формулом По милости Божјој. Своје господство и самосталност је истицао и монограмом. Постоје благи наговештаји да га је након 1380. из Охрида потиснуо великаш Карло Топија, његов западни сусед. Најкасније до 1385. овај град је ушао у домет посредне турске власти.

Литература: Й. Иванов, Български старини из Македония, София 1931; Ц. Грозданов, „Охрид и Охридската архиепископија во XIV век", Историја, 1980, 16, 1; И. Божић, „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку", Глас САНУ, 1983, 338, 46--47; Н. Целаковски, „Најстариот поменик на Бигорскиот манастир", Споменик САНУ, 1992, 131, 226; К. Аџиевски, Пелагонија во средниот век, Ск 1994; В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Бг 2001.

В. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОСАРТ МАТИЧЕК,

ГРОСАРТ МАТИЧЕК, Роналд (Grossarth-Matiсek, Ronald), психолог, универзитетски професор (Будимпешта, 19. VI 1940). После студија медицине окончаних 1962, докторирао је психологију на Универзитету у Хајделбергу 1973. Потом ради као професор и директор Института за превентивну медицину и медицинску психологију у Хајделбергу. Бави се медицинском психологијом и улогом психотерапије у превенцији и лечењу карцинома и хроничних обољења, као и улогом психосоцијалних фактора у настанку и развоју ових болести (коаутор, „Psychosomatic factors in the process of cancerogenesis. Theoretical models and empirical results", Psychotherapy and Psychosomatics, 1982, 38, 1; „Synergetische Präventivmedizin", у: Forschungsstrategien für Gesundheit, Heidelberg 2008). Развио тест за одређивање типова личности код којих се чешће јавља карцином или кардиоваскуларна обољења. Испитивао утицај пушења на појаву карцинома. Његова прва истраживања су урађена на Медицинском факултету у Београду раних 60-их година ХХ в. Доктор медицинских наука Универзитета у Београду постао 1991, а почасни доктор 2002. Шеф Одсека за неуроендокринологију у Центру за мултидисциплинарне студије Београдског универзитета. Од 2007. директор међународног програма Европског центра за мир и развој (ECPD). Постао инострани члан Одељења Медицинских наука САНУ 1997, а његова приступна академска беседа је указала на значај превентивне медицине, и њену улогу у друштвеном контексту.

ДЕЛА: и R. Ziegler, „Randomized and non-randomized prospective controlled cohort studies in matched pair design for the long-term therapy of corpus uteri cancer patients with a mistletoe preparation (Iscador)", European Journal for Medical Research, 2008, 13, 3.

ЛИТЕРАТУРА: Архива САНУ; www.grossarth-maticek.de.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОС-БЕЧКЕРЕКЕР ВОХЕНБЛАТ

ГРОС-БЕЧКЕРЕКЕР ВОХЕНБЛАТ (Gross-Becskereker Wochenblatt -- Великобечкеречки недељник), немачки недељни лист који је излазио у Великом Бечкереку / Зрењанину од 1851. до 1919. Сматра се најстаријим немачким новинама на територији данашње Војводине. Покренуо га је књижар и штампар Франц Паул Плајц. Током 50-их година углавном је доносио само службене објаве власти и огласе приватних привредних субјеката, да би од наредне деценије почео активно да прати политичка збивања везана за град Велики Бечкерек и Торонталску жупанију. Доносио је шематизме жупанијских чиновника, комплетне или скраћене записнике жупанијских скупштина, извештаје са устоличења великих жупана и њихове инаугурационе беседе, политичке програме кандидата за посланике у угарском Сабору, резултате избора на подручју Жупаније, спискове вирилиста и чланова Муниципалног одбора итд. У редовној рубрици Aus dem Torontaler Comitat (Из Торонталске жупаније), касније проширеној и преименованој у Aus dem Torontaler Comitat und Süd-Ungarn (Из Торонталске жупаније и Јужне Угарске), редовно је доносио значајне вести са подручја целе Торонталске, али и суседних жупанија. Остале важније и дуготрајније рубрике биле су Lokales (Локалне вести), Vermischte Nachrichten (Разне вести), Wochenrevue (Недељни преглед), Aus dem Gemeinderath (Из градског већа), поред којих су објављивани и разни -- често вишејезични -- огласи, књижевни прилози, некролози, подаци о кретању становништва у Великом Бечкереку (рођени, венчани, умрли) итд. Лист су уређивали Франц Паул Плајц (1851--1884, најпре самостално, а затим уз помоћ свог сина Фердинанда и адвоката Морица Шварца), затим Плајцов унук Лајош Брајер (1886--1892), Рудолф Мајер (1892--1917), те Штефан Кауфман (1917--1919). Имена сарадника су ретко била објављивана, поготово у прве две деценије постојања, будући да је доста вести било преузимано из других гласила. Од познатих сарадника, који су се оглашавали претежно својим књижевним прилозима, издвајају се Густав Балатон, Теодор Кречмар, Игнац Кепић, Евгеније Поповић и Карл Хубер. На основу натписа у листу могуће је пратити ток важних историјских процеса у Великом Бечкереку и Банату у другој половини XIX и почетком XХ в. Лист је излазио све до јануара 1917, када се „стопио" са листом Südungarische Rundschau и наставио да излази под промењеним називом Südungarische Volksblatt до 1919, задржавши нумерацију Г. Б. В. Овај лист је тада откупило Немачко културно друштво -- задруга, која га је издавала под именом Neue Zeit (Ново време) од 1920. до 1930, тако да се трагови Г. Б. В. могу пратити све до међуратног периода.

ЛИТЕРАТУРА: A. Krischan, Die deutsche periodische Literatur des Banats. Zeitungen, Zeitschriften, Kalender 1771--1971. Bibliographie, München 1987; Б. Бешлин, Весник трагедије. Немачка штампа у Војводини 1933--1941, Н. Сад 2001; А. Каменковић, „Штампа на немачком језику у Великом Бечкереку", Архивски анали, 2006, 3; Ф. Немет, Историја штампе у Великом Бечкереку 1849--1918, Зр 2007.

Ф. Крчмар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОТ

ГРОТ → БЛАГОДАТ

Грот, Јаков Карлович

Грот, Јаков Карлович (Грот, Яков Карлович), филолог, историчар, универзитетски професор (Петроград, 15. XII 1812 -- Петроград, 24. V 1893). Рођен у чиновничкој породици немачког порекла. Завршио Лицеј у Царском Селу и 1835. ступио у службу у канцеларији државног секретара барона М. А. Корфа. Истовремено се бавио књижевним радом и сарађивао у часопису Савременик. Објављивао радове из скандинавског фолклора и митологије. Захваљујући одличном познавању шведског језика 1841. постављен је за професора руског језика и књижевности на Хелсиншком универзитету. Крајем 1852. прелази на катедру руског језика Александровског лицеја у Петрограду. Од 1858. био је члан Руске академије наука, од 1889. и њен потпредседник, и руководио радом Одељења руског језика и словесности (1863--1893). Установио је норме руског правописа (Русское правописание, СПб 1885, са 22 издања). Старао се о издавању руско-шведског речника (СПб 1846--1847) и академијског речника Словарь русского языка (А--Д, СПб 1891--1916). Приредио је критичко издање Державинових дела (9 томова), издавао преписку и грађу за животописе Ломоносова, Крилова и Пушкина. Писао је о животу Петра Великог и царице Катарине II. Од 1880. био је дописни члан Српског ученог друштва, а од 1892. почасни члан Српске краљевске академије.

ДЕЛА: „Замечания по поводу опыта областного великорусского словаря", Известия II отделения Академии Наук, 1852; Филологические разыскания. Материалы для словаря, грамматики и истории русского языка, Спб 1873; Спорные вопросы русского правописания от Петра Великого доныне, Спб 1876.

ИЗВОР: Грађа за биографски речник чланова ДСС, СУД, СКА, САНУ 2008.

ЛИТЕРАТУРА: К. Я. Грот, Материалы для жизнеописания академика Я. К. Грота, Спб 1912.

Г. Радојчић Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОТЕСКА

ГРОТЕСКА (ит. grottesco; фр. grotesque: настран, неприродан, смијешан), умјетничко дјело с карикатурално-фантастичном садржином. Појам је настао по цртежима, заснованим на спојевима биљних, животињских и људских бића, а нађеним у палатама и пећинама (grottа) из римског доба. Односи се и на начин обликовања и на садржину дјела различитих умјетности (сликарство, плес, музика, глума, књижевност), уколико изазивају утисак настраног, смијешно-накарадног, неприродног, горко-чудног, апсурдног, баналног и ужасног. У српској књижевности (проза, драма, поезија) гротескно се појављује спонтано (нехотично) већ у апокрифној баштини средњег вијека, у преплетима сакралног и профаног. С развојем хумористичких жанрова од XVIII в. стиче сталније и разноврсније облике. Усмена традиција обилује гротескним сликама, нарочито у шаљивим пјесмама, шаљивим бајковитим причањима („Међедовић") и шаљивим причама (збирке В. Караџића, В. Врчевића, приче о Насрадину и др.). Велик дио загонетки је грађен гротескним сликама. Примјера цјеловитијих комплекса г. има у посрбама Ј. Вујића, те у оригиналним комадима Ј. С. Поповића (нпр. „Помирење", „Волшебни магарац", али и „Родољупци"). Сатиричну г. у поезију почиње да уноси Ј. С. Поповић; обилно је ствара Ј. Јовановић Змај („Јутутунска јуха-хаха", „Јутутунска химна"), проширујући њену тематику на различите области и жанрове (у хумористичко-сатиричним листовима Змај, Жижа и Стармали, те у дјечјем листу Невен, гдје 1881. објављује „луткарску" г. Несрећна Кафина). Некој врсти „озбиљне" г. близак је и један круг пјесама Л. Костића („Побри Ј. Ј.", „До појаса"). Г. у прозним врстама има зачетке у шаљивим календарима и милобрукама (шаљивим козеријама) и Роману без романа (Н. Сад 1832) Ј. С. Поповића; гротескне слике су особито честе у приповијеткама и романима С. Сремца (дјелимично под утицајем Н. В. Гогоља). Крајем XIX в. српску књижевност преплављује нека врста политичке г.: у фељтонима и романима П. Тодоровића, у „Причи о селу Врачима и Сими Ступици" И. Вукићевића, сатиричној прози Р. Домановића, гдје се настрано, неприродно и горко-смијешно описује као дио „нормалног" поретка, док Б. Нушић гротескним облицима и садржајима даје нове жанровске димензије (роман Општинско дете, Бг 1902), једночинке и комедије, фељтони и приповијетке). Током XX в. г. се појављује као самостална жанровска ознака у прози, комедији и лирици; умјетнички је успјела и учестала као средство или став у периоду авангардних покрета, често у додиру с другим шаљивим врстама (Р. Петровић, Бурлеска господина Перуна бога грома, Бг 1921; М. Црњански, „Гротеска", у: Лирика Итаке, Бг 1919); обиљежава такође антидогматску оријентацију прозних и драмских дјела у епоси социјализма посредујући нов поглед на свијет и нове стилско-реторичке и тематске могућности (М. Булатовић, Херој на магарцу, Људи са четири прста; Ђ. Лебовић, Ј. Лешић, Шарлатан: гротеска у два дела; М. Станисављевић, Вођа: гротеска). У српској драми од 50-их година ХХ в. гротескно у споју са апсурдним и трагичним постаје обиљежје њене модерности (Ђ. Лебовић, А. Обреновић, Б. Михајловић Михиз, Ј. Христић, Б. Пекић, Љ. Симовић, Д. Ковачевић, М. Новковић, Ј. Радуловић).

Д. Иванић

Назив г. потиче од имена за подземне просторије, ране хришћанске гробове и катакомбе у Риму, на чијим су зидовима сликани орнаменти са танким савијеним гранчицама уплетени са људским, животињским и фантастичним ликовима и маскама били приказани у облику цветних врежа. Оне су пронађене крајем XV в., од када почињу да се опонашају (Рафаел, ватиканске лође) и усавршавају, а потом саображавају са владајућим европским ликовним стиловима. На сводовима првог спрата зграде Народне банке у Београду, бечки ђак, архитекта Константин Јовановић, даје нацрте за репрезентативне г. у стилу неоренесансе које 1890. израђује Пашко Вучетић. У фреско и штуко декорацији примењен је систем тада распрострањеног средњоевропског академизма, због чега су коришћени мотиви (рог изо-биља, сфинга, грифон, Меркур) били у функцији истицања идеје добро чуваног и заштићеног државног богатства, успеха и благостања. И у дограђеном делу зграде из 1925. декоративни мотиви г. се понављају. У новијој и савременој уметности, под гротескним се подразумева нешто што је ирационално, ружно, демонско и деформисано у толикој мери да је на граници са апсурдним, због чега се често доживљава као трагикомично или карикатурално.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: Г. Р. Тамарин, Теорија гротеске, Сар. 1962; З. Глушчевић, „Гротеска", КН, 1985, 700, 1; Љ. Јеремић: „Уметност гротеске -- европска задужбина културе", КН, 1986, 717; В. Стаменковић, Предговор, у: Савремена драма, 1, Бг 1987; Српска фантастика: Научни скуп Српска фантастика -- натприродно и нестварно у српској књижевности, Бг 1989; „Музе с роговима -- гротеска у књижевности", Реч, 1995, 10; Г. Гордић, ,,Палата Народне банке", Наслеђе, 1999, II; Ј. Делић, „Бећковићева гротеска: скица", у: Поезија Матије Бећковића, Бг 2002; A. Kaдијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX--XX век), Бг 2005; Група аутора, Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, Бг 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОЦКА

ГРОЦКА, град на десној обали Дунава, 24 км југоисточно од Београда. Центар je општине са 83.907 становника (2011) и 15 насеља. Кроз Г. пролази пут Београд (24 км) -- Смедерево (19 км). Насеље је настало на крају долине реке Грочице, на платоу изнад ње и изнад долине Дунава, на висинама 70--160 м. Издужено је правцем Дунава, а распоред улица је мрежаст. У историјским изворима насеље на овом месту помиње се у IX в. Староседеоци су досељени у XVIII и XIX в. са Косова и Метохије, из Поморавља, Црне Горе, Херцеговине, Бугарске и јужног Баната. Већ у XIX в. почео је брз развој места. Статус вароши стекло је 1844, када је ималo само 205 кућа и 961 становникa. Нагли развој почео је после II светског рата, када је Г. доспела у најужу гравитациону сферу Београда и у њој постала један од секундарних градских центара. Од тада је нагло растао број становника и формиране су нове градске функције. Године 1948. имала је 2.927, а 2011. 8.441 становника, од којих 95,9% Срба. Пољопривредом се бавило 4,3% економски активног становништва. Највише људи радило је у трговини (19,7%), прерађивачкој индустрији (14,8%) или се бавило другим непољопривредним занимањима. У другим местима, највише у београдској области, радило је четири петине неаграрног становништва. У Г. се налази неколико индустријских погона за производњу хемијских влакана, конфекције, за прераду воћа и поврћа, млин и Пољопривредни комбинат „Гроцка". Ово је значајан воћарско-виноградарски крај. У Г. се налазе и црква, основна школа, гимназија, једна средња стручна школа, музичка школа, народни универзитет, библиотека, дом здравља, геронтолошки центар, пошта, банке и већи број продавница. У долини Грочице, на смедеревском путу, формиран је центар града. У грочанском Подунављу формирана је пространа зона кућа за одмор, чији су власници највећим бројем Београђани. Она је повезала неколико села у јединствену агломерацију. У атару Г. 2002. налазила се 1.991 оваква кућа.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Св. Тројице. У попису цркава београдске архидијецезе Димитрија Руварца из 1732. описују се стара црква у доњем делу вароши и горња црква, бивша турска џамија, на западном крају вароши у близини данашње цркве. На плану Г. из 1739. у Бечком ратном архиву, поред два поменута храма, приказана је још једна црква јужно од махале, на десној обали реке Грочице. Током XVIII в. ове цркве су страдале. Посетивши Г. 1823, Јоаким Вујић у Путешествију по Сербији помиње једну оронулу цркву изграђену од слабог материјала. Због лошег стања старије цркве, 1828. мештани добијају дозволу од кнеза Милоша да подигну нову цркву, коју су саградили мајстори Петар Кондин и Ставро Митров. Данашња црква Св. Тројице подигнута је 1883. на месту старије цркве из 1828. То је једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом на источном и припратом на западном делу изнад које је двоспратни звоник. Повише проскомидије и ђаконикона су два полигонална кубета. Целокупни архитектонски склоп цркве и обрада фасада је у неокласицистичком стилу, са елементима романтизма. Иконостас у три зоне израдио је 1884. академски сликар Никола Марковић у духу историцистичког црквеног сликарства усвојеног код Стевана Тодоровића и на бечкој ликовној академији. Постојеће зидно сликарство обновио је 1966. сликар Слободан Русковић. У цркви се чувају покретне иконе са записима дародаваца, као и вредни богослужбени и књишко-архивски предмети. Међу њима је и сребрни, ливени и позлаћени путир настао у Бечу 1854, дар Илије Гарашанина, о чему сведочи даровни запис.

Ан. Костић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, I, Бг 1901; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. год.", Споменик СКА, 1905, XLII; Б. Вујовић, „Црквени споменици на подручју града Београда", Саопштења, 1973, 13; У Рајчевић, „Сликарска породица Марковић из Књажевца", ЗНМ, 1987, XIII--2; „Три мало позната уметничка посла сликара Николе Марковића", ЗНМ, 1994, XV--2; С. Пејић, „Тројички иконостас Николе Марковића", ГДКС, 1994, 18; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882--1914), Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОШ

ГРОШ → НОВАЦ

ГРОШНИЦА

ГРОШНИЦА, село на југу Шумадије, на западној подгорини Гледићких планина, смештено у долини Грошничке реке, низводно од вештачког језера Водојаже изграђеног 1938. Са општинским средиштем Крагујевцем спојено је локалним путем дугим 7 км. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број мањих или већих заселака изграђених крај пута дуж долине Грошничке реке или на нижим деловима долинских страна (200--310 м н.в). Основано је 1715. досељавањем становништва са Косова, из Старог Влаха, голијске Моравице, Белице, Лепенице, Груже, Јасенице, Скрапежа, Драгачева, Пољанице, Горње Пчиње и из Бугарске. Током последњих деценија XX в., под утицајем близине Крагујевца, број становника нагло је порастао. Године 1948. било је 452, а 1991. 1.388 становника. После тога наступила је блага депопулација и 2011. село је имало 1.383 становника, од којих 97,7% Срба. Пољопривредом се бавило само 7,3% активног становништва, а већина осталих радила је у Крагујевцу, у прерађивачкој индустрији и трговини. У селу се налазе црква, основна школа, дом културе, библиотека, амбуланта и погон за производњу инвалидских помагала и одеће.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРОШНИЧКО ЈЕЗЕРО

ГРОШНИЧКО ЈЕЗЕРО (Водојажа), најстарија већа акумулација воде у Шумадији, која се налази југозападно од Крагујевца, на западној страни Гледићких планина. Настала је преграђивањем Грошничке реке, десне притоке Лепенице, која припада сливу Велике Мораве. Радови на изградњи бране трајали су од 1931. до 1937. Језерски басен напуњен је водом 1938. када је према Крагујевцу потекла вода за пиће. Због повећане потребе за пијаћом водом првобитна брана је 1962. надзидана за 7 м. Запремина акумулације повећана је тада на 3.100.000 м^3^. Висина бране је 50 м, а дужина 138 м, те са уређајима за испуштање воде доминира тереном и омиљено је излетиште Крагујевчана. Дуго је око 1 км, а широко до 200 м. За побољшање водног биланса из суседне, 5 км удаљене Дуленске акумулације у Грошничку се пребацује 2.000.000 м^3^ воде годишње.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Степановић, „Вештачка језера на подручју среза Крагујевац", ГСГД, 1963, XLIII, 2.

Ст. Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБАЧ, Момчило

ГРУБАЧ, Момчило, правник, универзитетски професор, судија (Пивнице код Бачке Паланке, 24. III 1940 -- Нови Сад, 6. XII 2015). Дипломирао на Правном факултету у Новом Саду 1963, последипломске студије завршио на ПФ у Београду 1968, а докторирао на ПФ у Љубљани 1973. Усавршавао се у Риму, Москви и Бечу. Био је професор ПФ у Новом Саду (1965--2005, од 1984. редовни професор), потом ПФ Универзитета Унион у Београду, на којем је после пензионисања (2007) стекао звање професора емеритуса. У више мандата био је члан законодавно-правних комисија у скупштинама Србије и Војводине и председник или члан владиних стручних тела за израду предлога појединих закона. Био је председник и члан председништва покрајинског, односно југословенског Удружења за криминологију и кривично право; главни уредник, члан редакција или члан савета у више правних часописа (Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, Југословенска ревија за кривично право и криминологију, Архив за правне и друштвене науке и др.). Био је продекан (1975--1977) и декан (1979--1980) ПФ у Новом Саду и више година шеф Катедре кривично-правних наука на том факултету; посланик у Народној скупштини Србије (1989--1990. и 1990--1992) и у Скупштини Војводине (2000--2001), савезни министар за људска права (1992--1993), савезни министар правде (2000--2001), судија и председник Савезног уставног суда (2001--2003). Једно време бавио се и политичким радом; био је потпредседник Демократског центра (председник Д. Мићуновић), а касније члан Политичког савета и Главног одбора Демократске странке. Писац је већег броја књига, расправа, чланака, приказа, рецензија, енциклопедијских одредница и новинских написа из области кривичног процесног права, организације правосуђа, правне политике, психологије кривичног поступка, уставног права и организације високог школства и универзитетске наставе (и О. Перић, Ст. Пихлер, Основи npaвa о привредним преступима, Бг 1982; и С. Бељански, Нове установе u нова решења у Законику о кривичном поступку СРЈ, Бг 2002; и Љ. Лазаревић, Коментар Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Бг 2005; и Г. Илић, М. Мајић, Коментар Закона о међународној правној помоћи Србије, Бг 2009). Неки од тих радова користе се у универзитетској настави и правосудној пракси и стекли су високо уважавање и признање у научној и стручној јавности. За едукацију правника, универзитетску наставу и правосудну праксу посебно су значајне књиге Кривично процесно право (Бг 2009) и велики Коментар Законика о кривичном поступку, коауторски рад са Тихомиром Васиљевићем (Бг 2011). Према општој оцени Коментар се убраја у једну од најзначајнијих књига за примену домаћег кривичног процесног права.

ДЕЛА: Накнада штете за неоправдану осуду и неосновано лишење слободе, Бг 1979; „Избор u разрешење судија", АПДН, 1994, 1; Телесна казна у Србији (1804--1873), Бг 2004; и Б. Вучковић, Коментар Законика о кривичном поступку Црне Горе, Цт 2010; „Constitutional judiciary in Serbia", у: Public Law in Serbia: Twenty Years After, London 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Васиљевић, „Др Момчило Грубач, 'Накнада штете за неоправдану осуду и неосновано лишење слободе'", Адвокатура, 1979, 3; О. Perić, **„**Les dommages-intérêts pour condamnation injustifiée et privation de liberté sans fondement, par Momčilo Grubač", Science criminelle et droit pénal comparé, 1980, 1; „Komentar Zakona o krivičnom postupku (Commentaire de la loi de procédure pénale) par T. Vasiljevic et M. Grubac", Revue de science criminelle et de droit pénal comparé, 1988, 3; С. Пихлер, „Проф. др Момчило Грубач, 'Кривично процесно право -- Увод и процесни субјекти'", Гласник АКВ, 1995, 11; С. Пихлер, „Проф. др Момчило Грубач, 'Кривично процесно право, књига трећа, Ток кривичног поступка'", Гласник АКВ, 1998, 7--8.

К. Чавошки

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБАЧ, Светозар

ГРУБАЧ, Светозар, протојереј, писац (Војаковац код Крижеваца, 1864 -- Крижевци, 13. II 1922). После гимназије у Вараждину, завршио је карловачку богословију и служио као парох и катихета у Бршљаници, потом у Крижевцима и био запажен борац против унијаћења Срба (Православље и унија, Ср. Карловци 1902). Био је активан на пољу пастирског богословља објављујући радове у црквеним листовима. Писао је и издавао поучне књижице за народ критикујући пороке попут псовки, пијанства и празноверја (Оканите се празноверице, Н. Сад 1895; Духовно видање пијанства, Ср. Карловци 1912). Матица српска откупила је рукопис Правила за наш народни друштвени живот, али га није објавила. Уређивао је 1905. лист Пастир добри.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Правила за наш народни и друштвени живот од Светозара Грубача", РИМС, 1900, Н. Сад 1901; М. Косовац, Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. год., Ср. Карловци 1910.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБАЧИЋ, Коста

ГРУБАЧИЋ, Коста, педагог, политички радник, публициста (Баљци, Херцеговина, 4. XI 1909 -- Сарајево, 11. VIII 1968). Учитељску школу учио у Мостару и на Цетињу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1937. Студије потом наставио у Јени и Прагу, где је 1938. докторирао (Veřejné mínění jako výchovný problém, Prag 1938). По повратку у Југославију, због својих комунистичких опредељења није могао да добије запослење, те је службовао као наставник у Бачкој Тополи, Вршцу и Белој Цркви. Након отпуштања и с тих послова 1940, прешао је у илегалност. После војног слома југословенске државе у Априлском рату 1941, учествовао у организовању устанка у завичају, а потом и на извршавању културно-просветних задатака револуционарних власти. Био је први ректор Народног универзитета и члан ЗАВНОБИХ-а. После ослобођења земље био је помоћник министра просвете, члан школске комисије при ЦК КПЈ, члан Комитета за школе и науку ФНРЈ (1945). Истовремено, бавио се публицистичким радом: био је члан редакције Савремене школе (1945−1949), главни уредник часописа Просветни преглед, едиције „Педагошка библиотека" (1945−1949) и Библиотекарства (од 1959). У сарајевској Народној библиотеци био је научни саветник (1957−1965). Пишући о педагошким проблемима (Јединствени школски систем, суштина демократизације школе, Бг 1945; Друштвеноваспитна улога дневне штампе, Бг 1947), библиотекарству (Класификација наука и класификација књига, Сар. 1963; Енциклопедијски лексикон библиотекарства, Сар. 1964), Доситеју, Канту и другим питањима, сарађивао је у многобројним југословенским и чешким часописима, пре и после II светског рата. Носилац је Споменице 1941. и других високих одликовања.

ДЕЛА: Велики руски педагог Ушински, Бг 1945; Основи психологије, Бг 1945; Систем образовања у Совјетском Савезу, Бг 1946; Васпитни значај Народноослободилачке борбе, Бг 1947.

ИЗВОР: Каталог књига на језицима југословенских народа 1868−1972, III, Бг 1977.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Енциклопедијски лексикон библиотекарства", Политика, 21. II 1965.

Т. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБАЧИЋ, Слободан

ГРУБАЧИЋ, Слободан, германистa, књижевни теоретичар, универзитетски професор (Билећки логор, 9. VII 1942). Школовао се у Београду и Сарајеву, где је дипломирао германистику, англистику и филозофију (1966); студије наставио у Берлину и Загребу, где је 1969. магистрирао на Филозофском факултету код З. Шкреба с компаратистичком темом Indien in Schaffen Hermann Hesses. Докторирао као стипендиста Хумболтове фондације 1972. код Ф. Мартинија с тезом о Хајнеовој прози (Heines Erzählprosa. Versuch einer Analyse, Berlin--Stuttgart--Köln--Mainz 1975). Изабран 1974. за доцента за немaчку књижевност и културу на Филолошкoм факултету у Београду, а од 1985. редовни професор. Дугогодишњи шеф катедре, биран у више наврата за декана Фил. ф. За професора емеритуса изабран 2011. Предавач по позиву на више немачких, аустријских и пољских универзитета; поред већег броја уџбеника и зборника радова са конференција и конгреса којима је председавао, објавио је низ студија у водећим међународним и домаћим часописима. Чланством у Европској академији наука и уметности са седиштем у Салцбургу, Европском друштву за културу (Венеција), Комисији за сарадњу са Унеском и Националном савету за високо образовање Републике Србије, као и чланством у САНУ (Одељење за језик и књижевност, дописни члан од 2009), активно је допринео успеху међународних и националних друштава за германистику и културу, као и редакција научних часописа и едиција. Током академске каријере председавао је Одбору за науку Вукове задужбине, универзитетским телима и одборима у САНУ. Његова капитална дела оставила су видљивог трага и у неким недовољно истраженим областима немачке културе и херменеутике уопште. Носилац је награда „Alexander von Humboldt" (1995) и „Ђура Даничић" (2011), а књига Александријски светионик: тумачења књижевности од Александријске школе до постмодерне (Ср. Карловци -- Н. Сад 2006), превођена на руски, проглашена је 2006. за књигу године из области теорије књижевности, естетике и филозофије. С „израженим смислом за теоријска уопштавања", Г. је критиком „различитих метода, биографског, теолошког, идеолошког, социолошког, структуралистичког и других, понудио ново разумевање историје књижевности" (П. Палавестра), као и уверљива сведочења о кретању идеја на европској културној и академској сцени. У Меморији текста (Ср. Карловци -- Н. Сад 2015), писаној ефектним, негованим стилом, дао је инструктивна тумачења односа књижевности према уметности и другим областима духовне историје, према поетици, нацији, психоанализи, философији.

ДЕЛА: Deutsches Lesebuch, Сар. 1970; „Процес" Франца Кафке, Бг 1983; Историја немачке културе, Ср. Карловци -- Н. Сад 2001; „Zwischen Verwerfung und Rettungsversuch, Zu Erich Kästners Balladen", у: Deutsche Ballade im XX Jh., Bern -- Berlin -- Bruxelles -- New York -- Oxford -- Wien 2008.

ЛИТЕРАТУРА: З. Константиновић, „Фаустовски успони и падови: историја немачке културе", Политика, 3. XI 2001; С. Богосављевић, „Ерудиција и култура", Златна греда, 2003, 17; Ј. Ахметагић, „Дијалог са историјом херменеутике", Књижевност, 2007, 2; А. Лазић Гавриловић, „О тумачима књижевности, господарима фиктивних светова", ЗМСКЈ, 2007, 1; Ђ. Малавразић (прир.), О делу 'Александријски светионик' С. Грубачића, Бг 2008; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, 2, Н. Сад 2008.

М. Вукчевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБАЧИЋ, Трифко

ГРУБАЧИЋ, Трифко, устанички вођа (Раст, Херцеговина, 1834 -- Цетиње, 4. IV 1892). Налазио се на месту сеоског кнеза (коџабаше) у Невесињу. У току припрема за устанак у Невесињском срезу, био је у најужем руководству са Јованом и Михајлом Гутићем, Симуном Зечевићем и Илијом Стевановићем и одржавао је присне односе с осталим херцеговачким и црногорским првацима. Налазио се у делегацији која је у зиму 1874. ишла код црногорског кнеза Николе како би добили подршку за устанак. Због тога су га Турци ставили под присмотру, па је са браћом Гутићима морао да емигрира у Црну Гору. По налогу кнеза Николе јануара 1875. вратио се у Херцеговину. Невесињски муслимани су га због сарадње с Црном Гором оптужили за шпијунажу и почетком јуна 1875. пребили у касаби, а он се поново повукао у планину. Са Јованом Гутићем је предводио чету од 80 људи у боју на Гребенцу код Невесиња, који је касније назван Невесињска пушка и који је означио почетак устанка у Херцеговини 1875. Учествовао је у већини бојева који су се водили на херцеговачком ратишту у периоду 1875--1878. Након аустроугарске окупације БиХ, улази у састав Пандурског корпуса у Невесињу. Током устанка из 1882. предводио је једну мању јединицу и није играо значајнију улогу. Попут других устаничких вођа емигрирао је по слому устанка у Црну Гору, где се и настанио. Сахрањен је испред Влашке цркве на Цетињу, а на надгробној плочи му је уклесана песма коју му је кнез Никола лично посветио. У литератури се јавља и као Трипко, Трипо и Твртко.

Литература: Р. Пророковић, Невесињска буна 1874. и почетак устанка у Херцеговини 1875. године, Бг 1905; Споменица о херцеговачком устанку 1875, Бг 1928; Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сар. 1958; М. Радоичић, Херцеговина и Црна Гора 1875--1878. године, Невесиње 1961.

Ј. Вељковски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБЕР, Мирјана

ГРУБЕР, Мирјана, архитекта (Загреб, 12. I 1948). Дипломирала 1975. на Грађевинском факултету у Нишу. Од 1980. до пензионисања 2012. запослена у Саобраћајном институту ЦИП. Бавила се пројектовањем објеката високоградње, урбанизмом, консалтингом и надзором градње. У њеном раду истичу се објекти везани за технолошке процесе и рад -- Железница Србије (хала „ГАНЦ" у Београдској железничкој станици, 1982), Пословни објекат ЖТП-а у Железничкој станици Ужице (1997), пројекат стамбеног објекта за железничаре у Лајковцу (1997), стамбени објекти у Суботици (1999), реконструкција зграде „ЗОП Вршац" у стамбеном објекту за раднике железничке станице у Вршцу (2008), пројекат ревитализације и санације Железничке станичне зграде у Вршцу (2008). Посебно место заузима њена реконструктивна архитектура (зграда РТВ--Бујановац, 2002; хотел „Београд" у Београду, 2008; зграда Легата Петра Лубарде у Београду, 2010; зграда Библиотеке града Београда у Змај Јовиној 1, 2007; зграда Музеја -- Спомен-дома Јована Цвијића, 2010). Остала дела: Музеј Фонда Олге Оље Ивањицки на Косанчићевом венцу (2008); пројекти стамбених индивидуалних објеката (Београд, Ниш, Савудрија, Пореч, Зрењанин, Атина) и резиденцијалних станова са ентеријером (Београд, Суботица); Црква Покрова Пресвете Богородице у Банатском Вишњићеву (2002, пројекат); Црква Св. Илије у Козарцима код Руског села (2006, пројекат).

ЛИТЕРАТУРА: Аутори, дела, методи у српској архитектури на прелому векова, Бг 2005.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБИЋ, Александар

ГРУБИЋ, Александар, геолог, универзитетски професор (Чалма код Срeмске Митровице, 19. XI 1929). Дипломирао на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду (1952). Докторирао на Наравословном факултету у Љубљани са темом „Резултати палеонтолошких и биостратиграфских испитивања сферактинида из Србије и Црне Горе" (1958). Запослио се 1953. у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања НРС у Београду у којем је радио до 1958. као регионални геолог. Од 1958. до одласка у пензију (1995) радио на Рударско-геолошком факултету у Београду прошавши сва звања, од асистента до редовног професора 1973. Током каријере предавао је Историјску геологију, Седиментологију, Палеогеографију, Геологију Југославије, Геологију Африке, Блиског и Средњег Истока и Металогенију. Био је управник Завода за геологију и палеонтологију на РГФ (1974--1976) и шеф Катедре за Историјску геологију (1992--1995). Усавршавао се у Паризу на Сорбони и Високој националној рударској школи (1958), те у Бечу на Палеонтолошком институту Универзитета (1959). Изван факултета био је спољњи сарадник и научни саветник у Геозаводу (1958--1961), Геоинституту (1981--1995. и 2005--2011) и Рударском институту у Приједору (Република Српска, од 1997), те гостујући професор на Рударском факултету у Приједору (1997--2006). Оснивач је и стални предавач Истраживачке станице у Петници. Дописни члан Академије инжењерских наука Србије од 2002, а редовни од 2004. Инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске у Бањалуци (од 2004). По истраживачком профилу је регионални геолог па је већи део његовог рада посвећен проучавању геолошке грађе и историје разних терена Србије, Југославије и Сахаре. Третирао је пет група проблема: регионално-геолошке, палеонтолошко-биостратиграфске, бокситашке, историјске и теоријске. У првој групи радова обрађивао је терене источне Србије, Моравикума, Вардарске зоне и целих Динарида. Ту спадају и три синтезе: о модерној интерпретацији геолошког развоја источне Србије, затим о територији бивше Југославије и о корелацији јединица целог лука Карпато-Балканида (Eastern Serbia in the light of the new global tectonics, Bg 1974; An outline of Geology of Yugoslavia, Paris 1980; Geological features of Carpatho-Balkanide mountain system, Bg 1994). Из друге групе радова важнији су о сферактинидима, рудистима и литиотидима. Југословенске боксите обрађивао је у више радова у појединостима и у једној обимној монографској синтези (Геологија југословенских боксита, Бг 1975). У историјским радовима приказивао је важније моменте из развоја српске геологије и објавио више биографија истакнутих српских геолога („Јован Жујовић (1856--1936)", у: Живот и дело српских нучника, Бг 1996). Теоријске радове посветио је проблемима геолошких формација. На дужим студијским боравцима био у Италији, Француској, Енглеској, Холандији, Румунији, Словачкој и на Кипру. Експертизе и обимне теренске геолошке радове изводио у Тунису (1965, 1970), Турској (1973) и Либији (1981--1983. и 2005). Члан више домаћих, страних и међународних научних друштава, а у Српском геолошком друштву, бившем Савезу геолошких друштава Југославије и Карпатско-балканској геолошкој асоцијацији био председник. Организовао и председавао Симпозијумом о геологији Ђердапа и XVIII Конгресом Карпатско-балканске геолошке асоцијације у Београду. Добио више плакета, медаља, захвалница, повеља и награда, међу којима: Октобарску награду Града Београда за 1976, Повељу „Бранислав Миловановић", Повељу за животно дело Академије инжењерских наука Србије (2015) и др.

ДЕЛА: Stratigraphy of western Fazzan (SW Libya), Tripoli 1991; „Геолошке формације и формациона анализа", Радови Геоинститута, 1994, 30.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ерцеговац, С. Вујић, Александар Грубић, живот и дело, Бг 2011.

И. Ђоковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБИЋ, Горан

ГРУБИЋ, Горан, агроном, универзитетски професор (Београд, 28. IX 1956). На Одсеку за сточарство Пољопривредног факултета у Београду дипломирао 1980. Магистарски рад одбранио 1987, а докторску дисертацију 1991. За асистента приправника на предмету Исхрана преживара изабран је 1981, а у звање редовног професора 2003. На Пољ. ф. у Београду држи наставу из предмета Основи исхране домаћих животиња и Исхрана преживара. Као стипендиста Британског савета 1991. обавио је научно усавршавање у „Rowett Research Institute" у Великој Британији. На студијском боравку у Норвешкој, на Пољ. ф. у Ослу, био је 2001. и 2004. У току 2005. провео је шест месеци на Државном универзитету Ајове (САД). У научноистраживачком и стручном раду Г. је усмерен на проучавање исхране као области која је веома значајна за резултате сточарске производње. Од уџбеника и монографија које је објавио треба истаћи: Селекција, исхрана и музност говеда, Бг 1997; Оплемењивање, производност и исхрана црно-белих говеда, Бг--Земун 2000; Исхрана високопроизводних крава, Бг 2003; Одгајивање и исхрана коња, Бг--Земун 2003; Одгајивање, репродукција, селекција и исхрана оваца, Бг--Земун 2007. Члан је Издавачког одбора часописа Jоurnal of Agricultural Sciences који издаје Пољ. ф. Одржао је велик број предавања за одгајиваче говеда, оваца и коза широм Србије.

ДЕЛА: „Исхрана крава, оваца и коза у традиционалном сточарству", у: Аутохтони бели сиреви у саламури, Бг--Земун 2006; и А. Панић, Приче о мушицама, Бг 2010.

Ж. Гајић; Р. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБИЋ

ГРУБИЋ, Милан, педагог, биолог, професор (Ћуковац код Лудбрега, Хрватска, 2. VIII 1901 -- Загреб, 29. I 1983). Вишу педагошку школу завршио 1933. у Београду (група биологија и хемија), а 1938. и Филозофски факултет на педагошкој групи предмета. У I светском рату избачен је из средње школе због просрпских политичких ставова. Као учитељ службовао 1925--1933. у Малој Вашици, Сурчину и Чалми (Срем). Од 1933. до 1947. радио као наставник у Ердевику, Кули, Илоку, Грубишном Пољу и Вирју. За време службовања у Илоку био је и срески школски надзорник (1938--1941). Више месеци био је интерниран у логору за Србе у Бјеловару, одакле је избављен 1942. Од 1943. до краја II светског рата као илегалац је био сарадник НOП у Подравини. После ослобођења, 1947, постављен је за инспектора Министарства просвете за средње школе у Загребу. Од 1949. био је професор Више педагошке школе и Педагошке академије у Загребу као предавач Методике наставе биологије и хемије све до 1966, када је пензионисан. Био је члан Педагошко-књижевног збора у Загребу и његов председник 1952/53. Залагао се да се настава биологије и других природних наука заснива на знањима стеченим непосредним истраживањима у природи, као и разумевањем појава и процеса на примерима из свакодневног живота. Инсистирао је на што активнијем ангажовању ученика у наставном процесу, сматрајући да практична настава обезбеђује развитак радних навика, креативност ученика и повећано интересовање за природне науке, што савремена педагогијa сматра императивом за успешност у процесу учења (Ботаничке екскурзије у шуме, воде -- мора и планине, Зг 1955; Ботаничке екскурзије у поља, ливаде, воћњаке и винограде, Зг 1955). Своја педагошка уверења практично је применио у пројекту и изради оригиналног „микроскопа с воденим сочивима", којем као објективи служе водене капи (Микроскоп са воденим лећама, Зг 1952). Овај микроскоп је, у најједноставнијој форми, сваки ученик могао и сам да направи код куће. Педагошке идеје, искуства из праксе и иновације публиковао је у Методици наставе познавања природе и биологије (Зг 1963), десетинама стручних књига и многобројним чланцима у стручним часописима. Ови радови су били незаобилазна педагошко-дидактичка литература у школама на готово целом подручју бивше СФРЈ. Књиге су му превођене на македонски, мађарски и албански језик, а неки од чланака објављени су на немачком и француском језику. Добитник је Ордена рада другог реда (СФРЈ, 1952), награде „Иван Филиповић" (1969) и Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима (СФРЈ, 1971).

ДЕЛА: Рад природословне групе преко школских празника, Зг 1948; Школски врт у служби природњачке наставе, Зг 1951; Упознавање микроорганизама, Зг 1955; Минерали и тло, Зг 1960.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковац (ур.), Педагошка академија, Зг 1971; В. Павичић, „Милан Грубић", Педагошки рад, 1983, 38, 1--2.

М. Карас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБИЋ, Часлав

ГРУБИЋ, Часлав, спортски радник, машински инжењер (Ниш, 20. VI 1952). Рукометом почео да се бави 1962. у РК Железничар (Ниш) чији је члан био 1962--1972, 1973--1983. и 1984/85. Једну сезону играо је за РК Партизан (1972/73), а у иностранству за Текнису (Аликанте, Шпанија) 1983/84. и Елгоријагу (Бидасоа, Шпанија) 1986--1988. Са Железничарем освојио је Куп СФРЈ 1976/77. и 1981/82, a 1977/78. пласирао се у финале Купа победника купова Европе и освојио друго место (Гумерсбах, Немачка -- Железничар 15:13). У репрезентацији Југославије имао је 85 наступа и постигао 122 гола. На светским шампионатима дебитовао је 1978. у Данској и освојио пето место, у Немачкој 1982. са репрезентацијом освојио је сребрну медаљу, а на Првенству света 1986. у Швајцарској титулу првака света. Само једну сезону (1988/89) био је тренер и то у Железничару, у којем је као играч био и потпредседник, а затим је обављао и функцију председника. Био је члан управних одбора Рукометног савеза Југославије и Рукометног савеза Србије, председник Стручног савета и члан Стручног штаба државне репрезентације којој је због санкција Савета безбедности Уједињених нација забрањено учешће на Олимпијским играма у Барселони 1992. Био је вођа омладинске репрезентације Југославије која је 2000. освојила прво место на Европском првенству у Атини, а директор сениорске репрезентације Србије био је 2008--2009. Дипломираo је на Машинском факултету у Нишу (1979) и радио као пројектант у Машинској индустрији Ниш. Од 1990. у Југопетролу (касније НИС) био је управник складишта нафтних деривата и директор Пословне организације Ниш НИС. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБИШИЋ, Драгољуб

ГРУБИШИЋ, Драгољуб, ботаничар, фитофизиолог, универзитетски професор (Зрењанин, 13. XII 1946 -- Београд, 31. VII 2011). Дипломирао биологију на Природно-математичком факултету у Београду 1969. У периоду 1970--1972. био је, као приправник-стипендиста Републичке заједнице за науку Србије, ангажован у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", где је 1973. изабран за истраживача-сарадника. На Биолошком факултету у Београду одбранио је магистарску тезу 1980, а докторску дисертацију 1984. Исте године је изабран за научног сарадника, 1989. за вишег научног сарадника, а 1995. за научног саветника. На Био. ф. је 1990. стекао звање доцента, а 2005. редовног професора. Држао је предавања на предмету Фотоморфогенеза, те био ангажован на вежбама и у изради магистарских и докторских дисертација студената на Катедри за физиологију биљака. Усавршавао се током студијских боравака 1984/85. на Хумболтовом универзитету у Немачкој, а 1986. у Националном биолошком институту у Оказаки, у Јапану. Професионално је сарађивао и учествовао у заједничким пројектима са колегама из Института за мултидисциплинарна истраживања, Института за молекуларну генетику и генетички инжењеринг, Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић", Фармацеутског факултета и др. Главне области научног рада Г. биле су физиолошко-биохемијска проучавања биљака, гљива и бактерија у експерименталним и природним условима. Посебну пажњу је поклањао анализама утицаја светлости на клијања фотобластичних семена биљака, као и интеракцији светлости, температуре, биљних хормона и ретарданата растења (и R. Konjević, M. Nešković, „The effect of some growth regulators on light-induced germination of Paulownia tomentosa seeds", Physiol. Plant., 1988, 72; и Z. Giba, R. Konjević, „The involvement of phytochrome in light-induced germination of bluberry (Vaccinium myrtillus L.) seeds", Seed Sci. Technol., 1995, 23; и Z. Giba, R. Konjević, „Nitric oxide and seed germination", у: J. Magalhaes, R. Singh, L. Passos (ур.), NO Signaling in Plants, Houston, USA 2004). Бавио се и експериментима културе ткива и биотехнолошком применом добијеног биљног материјала, пре свега лековитих, угрожених и ендемичних биљака у циљу заштите, ex situ реинтродукције или продукције биолошки активних супстанци. Објавио је велик број радова у водећим научним часописима, као и значајна поглавља у међународним монографијама. Руководио је многим домаћим, међународним билатералним и интернационалним пројектима и био њихов учесник.

ДЕЛА: и Љ. Ћулафић, Д. Бојовић Цветић, „Регенерация Dioscorei кавказкой (Dioscorea caucasica Lipsky) i Dioskorei балканской (D. balcanica Košanin) в культуре in vitro", Физиология Растений, 1991, 38; коаутор, „Influence of carbohzdrate source on Nepeta rtanjensis growth, morphogenesis and nepetalactone production in vitro", Israel Journal of Plant Sciences, 2005, 53.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ћулафић, „In memoriam -- Professor dr Dragoljub Grubišić (1946--2011)", Botanica serbica, 2012, 36, 2; П. Павловић, М. Михаиловић, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у првој деценији 21. века, Бг 2013.

Бр. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБИШНО ПОЉЕ

ГРУБИШНО ПОЉЕ, град у Хрватској, југозападно од Вировитице, у Бјеловарско-билогорској жупанији, на југозападној подгорини Билогоре. Изграђен је на контакту подгорине и широке долине реке Илове (слив Саве). Настао је спонтано, градњом дуж локалних путева, и добио радијалан облик и распоред улица. Године 1857. имао је 970 становника чији је број касније растао. Године 1991. град је имао 3.501 становника, од којих 37% Срба, а 37,7% Хрвата. Грађански рат 1991--1993. довео је до депопулације и драстичне промене етничке структуре. Попис из 2001. констатовао је 3.171 становника, од којих 68,3% Хрвата и 12,6% Срба. Године 2011. пописано је 2.890 особа, а етничка структура није позната. Православни храм Св. Георгија подигнут је 1773--1775. у барокним стилу, а обновљен је 1820. У II светском рату страдао је од усташа, а после рата је опет обновљен. Почетком рата 1991. храм је уништен.

М. Грчић

Срби из Доње Славоније и Босне почели су да га насељавају непосредно након турских освајања у XVI в. Досељавање православних Срба бележи се и након протеривања Турака 1689. и преласка овог подручја под хабзбуршку власт. Становници села су у XVIII в. вршили граничарску службу, а 1732. било је 135 српских православних домова. У Г. П. 1755. бележи се црква Св. Георгија са два свештеника. Претпоставља се да је православни храм у селу постојао још у турско време. О изгледу храма који је претходио цркви подигнутој 1773--1775. зна се да је био дрвен, стар и готово потпуно пропао, а у сачуваном инвентару из 1772. бележи се намера подизања нове цркве. Наредне године забележено је да ће нова црква бити подигнута у самом селу јер је стара од њега сувише далеко. Нова зидана црква подигнута је након дозволе Илирске дворске депутације од 1773, али се довршење градње не може тачно утврдити јер у инвентару из 1774. стоји да је црква још увек дрвена и рушевна. Године 1808. забележено је да у цркви постоје иконостас, архијерејски трон и проповедаоница. Обнављана је 1820. Крајем 1885. црква је била у лошем стању, па је црквена општина иницирала обимне грађевинске захвате и заштиту вредног иконостаса. Уз новчану помоћ парохијана и државе обнова је извршена 1886--1887. Храм зидан опеком представља типично решење једноставне провинцијске варијанте дворанске лонгитудиналне цркве, са апсидом на истоку, ширине као и наос, те са интегрисаним четвoроугаоним звоником на западном прочељу. Осим израженијег поткровног венца и угаоних пиластара на звонику, фасадно декоративно рашчлањивање није наглашено, а бочни зидови пробијени су малим, једноставним и високо постављеним прозорима. Релативно низак брод цркве засвођен је пандативним сводовима широког распона, који почивају на масивним и здепастим прислоњеним ступцима. Наос је од припрате одвојен зиданим хором. У цркви је очувана првобитна дрвена конструкција иконостаса, који је вероватно настао до 1788. када су у црквеним рачунима забележени трошкови за његово подизање. Оригинална барокна аплицирана декорација сачувана је фрагментарно, а веома је оштећена и запуштена. Иконостас има пет зона са иконама -- у соклу и на бочним дверима оне сасвим недостају, престоне иконе су замењене вероватно крајем XIX или почетком XX в. У низовима икона апостола и пророка, те средишњим иконама Крунисања Богородице и Преображења Христовог, вероватно су још увек већином изворни сликарски радови с краја XVIII в., али су они у тој мери пресликавани, оштећени и прекривени наслагама, да се једва распознају. У 12 медаљона око Распећа представљен је циклус Христових страдања.

А. Кучековић

ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, Оставина Радослава Грујића, Документи 1359/VII; Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, Архивска грађа XVIII в., кут. 5 и 11; Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, Архивска грађа XIX в., 1885, 1886, 1887; Музеј СПЦ, Инвентари парохијских и филијалних цркава Пакрачке епархије, кут. 8, фол. 153; кут. 2, фол. 42; Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898; СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; М. Бјеловитић, „Рат као примаран чинилац промена у размештају становништва на примеру српског народа Бјеловарске регије у Хрватској", ГСГД, 1993, LXXIII, 2; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБОР, Драган

ГРУБОР, Драган, хирург, хуманитарни радник (Дрвар, БиХ, 22. I 1947). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Сарајеву 1971. Специјализовао оралну и максилофацијалну хирургију у Сарајеву и Чикагу. Магистрирао 1988. Радио 17 година на Универзитетској клиници у Сарајеву и на Универзитету Сарајево 1974--1992. Емигрирао 1992. са породицом у Аустралију. Поново je завршио студије стоматологије у Аделејду 1996. и квалификовао се као специјалистa за оралну и максилoфацијалну хирургију у Аустралији 1998. Директор је оралне и максилофацијалне хирургије у Денталној краљевској болници у Мелбурну, хирург у Остин болници и професор оралне и максилофацијалне хирургије на Стоматолошком факултету у Мелбурну. Са супругом Јадранком власник је приватне ординације. Син Владимир на Дјук универзитету истражује начине лечења леукемије, а сарадник је нобеловца Џејмса Вотсона из САД. Кћерка Тамара је завршила два факултета и магистрирала права. Живе у Мелбурну.

ЛИТЕРАТУРА: Срби у Аустралији, Н. Сад 2013.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБОР, Небојша

ГРУБОР, Небојша, филозоф, универзитетски професор (Панчево, 28. IX 1971). Филозофски факултет завршио у Београду 1997. Магистрирао 2003 (Хајдегерова филозофија уметности. Проблем заснивања, Пан. 2005), а докторирао 2007 (Херменеутичка феноменологија уметности. Основни проблеми естетике полазећи од Хајдегерове филозофије, Пан. 2009). Од 1999. асистент, а од 2012. ванредни професор естетике на Одељењу за филозофију ФФ у Београду. Дисциплинарни оквир истраживања су му естетика, историја естетике, феноменологија, херменеутика, онтологија, а посебно се бавио Платоновом естетиком и Хајдегеровом филозофијом уметности. Био је секретар Естетичког друштва Србије (2001--2008) и коуредник више зборника радова са годишњих скупова овог друштва.

ДЕЛО: Лепо, надахнуће и уметност подражавања. Студије о Платоновој естетици, Бг 2012.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ранковић, „О Хајдегеровој естетици", Савременик, 2006, 143--145; Т. Шкрбић, „Херменеутичка феноменологија уметности", Филозофска истраживања, 2011, 1; У. Поповић, „Амбивалентност естетичког", Архе, 2012, 18.

И. Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУБОР ЛАЈШИЋ, Гордана

ГРУБОР ЛАЈШИЋ, Гордана, хемичар, универзитетски професор (Бањалука, 23. IX 1949). Студије хемије завршила 1972. на Природно-математичком факултету у Новом Саду, магистрирала 1976. на Универзитету у Београду, а докторат хемијских наука стекла 1984. на Универзитету у Новом Саду. За асистента на ПМФ у Новом Саду изабрана је 1973, где је редовни професор од 1997. и предаје биохемију и медицинску биохемију. У периоду од 1978. до 1985. била је асистент на Медицинском факултету у Нишу, где је завршила специјализацију из клиничке биохемије. На последокторским студијама боравила на Универзитету Масачусетс (САД) и на британском Институту за истраживање Антарктика у Кембриџу. Највећи део научног рада посветила је проучавању биохемијске адаптације инсеката на ниске температуре (коаутор, „Cold hardening processes in the Antarctic springtail, Cryptopygus antarcticus: Clues from a microarray", Journal of Insect Physiology, 2008, 54, 9; коаутор, „Surviving the cold: Molecular analyses of insect cryoprotective dehydration in the arctic springtail Megaphorura arctica (Tullberg)", BMC Genomics, 2009, 10). Достигнућа у овој области криобиологије су од значаја за разу-мевање основних биолошких појава. Са колегама из Кембриџа има заједничка истраживања на Арктику, где је истраживала и на терену 2006 (Нај-Алесунд, архипелаг Свалбард, Норвешка).

ДЕЛА: коаутор, „Cryoprotective dehydration: Clues from an insect", у: E. Lubzens, J. Cerda, M. Clark (ур.), Dormancy and Resistance in Harsh Environments (Topics in Current Genetics), 21, Berlin 2010; коаутор, „Hydrogen peroxide and ecdysone in the cryoprotective dehydration strategy of Megaphorura Arctica (Onychiuridae: Collembola)", Archives of Insect Biochemistry and Physiology, 2013, 82, 2.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУДЕН, Душан

ГРУДЕН, Душан, машински инжењер (Ужице, 16. I 1939). Дипломирао на моторизациjском смеру 1962. и магистрирао 1970. на Машинском факултету у Београду. Докторску дисертацију одбранио на Техничком универзитетy (ТУ) y Бечу 1971. Био је асистент на Катедри за моторе на МФ у Београду 1962--1969, а 1964/65. усавршавао се на ТУ у Минхену. Од 1969. радио као асистент на ТУ у Бечу. Од 1973. био сарадник фирме „Порше" у Штутгарту, руководилац Лабораторије за сагоревање. Од 1975. до 1978. руководио Групом за предразвој, од 1989. Одељењем за целокупан развој и конструкцију мотора, а 1991. постављен за директора Сектора за екологију и енергију. Ту функцију вршио је до пензионисања 2004. За хонорарног професора на Маш. ф. у Крагујевцу изабран 1984, a 1993. за хонорарног професора на ТУ у Бечу. Члан је Академије инжењерских наука Србије и почасни доктор Универзитета у Крагујевцу, члан научног Савета за истраживање немачке аутомобилске индустрије (1982--2004), члан научног Савета немачког друштва за нафтна горива (1993--2004), председник Европског координационог одбора за развој метода за испитивње горива и мазива (1991--1995), члан Научног савета Tехничке школе у Еслингену (2000--2004). Заступао је „Порше" y Савезу немачке аутомобилске индустрије и Удружењу европских произвођача аутомобила. Осим техничких аспеката аутомобилске индустрије (преко 300 стручних и научних радова и 52 патентне пријаве) бавио се и проблемима екологије.

ДЕЛА: и др., Entwicklungstendenzen auf dem Gebiet der Ottomotoren, Ehningen 1993; и др., Die ökologische Dimension des Automobils, Ehningen 1996; и др., Traffic and Environment, Berlin -- Heidelberg -- New York 2003; Umweltschutz in der Automobilindustrie, Heidelberg 2008.

Ђ. Зрнић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУДЕН, Слободанка

ГРУДЕН, Слободанка, лекар, трансфузиолог, друштвени радник (Београд, 2. VII 1940). Медицински факултет у Београду завршила 1966. Специјализирала трансфузиологију 1976. Радила у Заводу за трансфузију крви Србије 1968--1974, а у Клиничко-болничком центру Земун од 1974. Од 1980. начелник Службе за трансфузију у овом центру и медицински директор 1997--2001. Била десет година председник Стручне комисије за трансфузиологију при Министарству здравља Републике Србије. Усавршавала се у Институту за трансфузиологију у Амстердаму 1989. Била је градоначелник Београда 1992--1994. и председник Црвеног крста Србије 1992--1998. На овим функцијама била у време санкција УН и својим радом допринела је преживљавању становништва и хуманијем облику живота. (нпр. 680 деце без родитеља отишло у 29 места у Грчкој у три групе по шест месеци). У Скупштини Општине Земун била председник Друштвено-политичког већа, потпредседник Секције за трансфузиологију Српског лекарског друштва и организовала конгресе трансфузиологије на нивоу Југославије и Србије. Публиковала 120 стручних и научних прилога, углавном из трансфузиологије (и М. Ђокић, М. Дукић, „Нужност обезбеђења компонената крви без IgA", Зборник радова III конгреса трансфузиолога Југославије, Сар. 1978; и М. Ђокић, М. Дукић, „Анти-M антитело у трудноћи уз изостанак специфичне стимулације", Билтен за хематологију и трансфузију, 1980, 8, 2--3). Добитник признања Златни знак Југословенског Црвеног крста 1972, Орден рада са сребрним венцем 1978, и др.

ДЕЛА: и М. Дукић, „Анамнестичка реакција", Билтен за хематологију и трансфузију, 1975, 3, 1--2; коаутор, „Поводом епизоде једне хемолизне посттрансфузијске реакције", Materia Medicа, 1985, 1, 1.

В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЖА

ГРУЖА, река у Шумадији. Извире испод брда Велики вис на јужним обронцима планине Рудник, на висини од 560 м, и у горњем току тече уском долином према југозападу. Након 4 км долина мења правац према истоку и шири се и до 500 м. На њеном дну изграђено је неколико села и пут Горњи Милановац -- Крагујевац. Након 14 км, код села Љуљаци, поново мења правац и отиче према југу, протиче прво кроз пространу Гружанску котлину, а затим између планине Котленик на западу и Гледићких планина на истоку. У котлини су Опарићко и Книћко сужење. Код села Чукојевац, на висини од 182 м, улива се у Западну Мораву. Укупна дужина реке је 61,6 км, са падом од 378 м. Површина слива је 651 км^2^. Највиши водостаји реке су у фебруару и марту, у време топљења снега у сливу, а најнижи су у септембру у време минималних количина падавина. Ширина реке у горњем току је 3--5 м, а у доњем току 8--10 м. Просечна дубина воде је 0,75--1,5 м. Г. има 87 непосредних притока, подједнако са обе стране, од којих су 32 дуже од 5 км. Најзначајније су Враћевшничка река, Каменичка река, Рибеж, Честинска и Борачка река. Изградњом бране у Книћком сужењу долине формирано је вештачко Гружанско језеро.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Чомић, Акумулационо језеро Гружа, Краг. 1989; С. Станковић, Језера Србије, Бг 2000; Ж. Степановић, „Гружа (природне одлике)", Земља и људи, 2007, 17.

Ст. Станковић; Б. Ристановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЖА

ГРУЖА, микрорегија у југозападном делу Шумадије, на контакту високе Шумадије и Западног Поморавља, која обухвата сливове река Груже, Чукојевачке и Стубалске реке (764,48 км²). Г. је природна и историјска регија. Граничи се са Таковом на северозападу, Јасеницом на северу, Лепеницом на североистоку, Левачем на истоку и са западним Поморављем на југозападу, југу и југоистоку. Морфолошку границу Г. чине планине Котленик и Јешевац на западу, Рудник на северу, Гледићке планине на истоку, док је јужна граница река Западна Морава. Између поменутих планина је Гружанска котлина. У геолошкој грађи Г. смењују се кредни седименти Гледићких планина, кенозојски седименти гружанског басена и неогене вулканске стене котленичко-рудничког комплекса. Клима Г. је умереноконтинентална, са осетним микроклиматским разликама. На теренима до висине од 400 м н.в. средње месечне температуре у јануару су -1--0 °С, а у јулу 20--22 °С. На вишим теренима оне су у јануару -1---3 °С, а у јулу 18--20 °С. Постоје разлике и у количинама падавина. У централним деловима Г. годишње се излучи око 650 мм, а на периферији, на планини Рудник, до 800 мм. Најзначајнија река је Гружа (61,6 км), једна од најдужих и водом најбогатијих река Шумадије. У Г. се налази извор слабоалкалне минералне и термалне воде у Витановцу. Земљиште је представљено разним варијететима смоница и гајњача, алувијумом, подзолом, смеђим земљиштем на андезиту, смеђим киселим земљиштем на флишу и пешчару, те скелетним шумским земљиштем. Пољопривредно земљиште заузима 62,2% површина и основни је природни ресурс Г. Окосницу саобраћајне мреже чине магистрални путеви Крагујевац--Кнић--Мрчајевци--Чачак и Крагујевац--Гружа--Краљево. Пољопривреда је основна делатност становништва.

У XIV и XV в. на територији Г. постојале су Борачка и Островичка жупа. У XV и XVI в. Г. је улазила у састав Рудничке нахије и нахије Морава. Током XVII, XVIII и XIX в. највећи део Г. припадао је кнежини Гружа (Крагујевачка нахија). Tоком XVI, XVII и XVIII в. Г. је била слабо насељена, али је сточарско становништво са Пештера већ после Кочине крајине (1788) у већем обиму насељава. Најинтензивније насељавање сјеничком миграционом струјом било је пред Први српски устанак и 1809. у време Карађорђевог устаничког ратовања око Сјенице када се у Г. оснивају и нова насеља. Сјеничкој миграционој струји припадало је и мигрирање са Црногорских брда. Друга важна миграциона струја обухватила је досељавања из Старог Колашина и околине Новог Пазара. Саставни део ове струје су досељавања становништва из околине Пећи. У административно-територијалном погледу Г. обухвата 36 насеља општине Кнић (412,98 км²), 16 насеља краљевачке општине (250,33 км²), 8 насеља општине Горњи Милановац (73,85 км²) и насеље Каменица (27,32 км²) које је у саставу крагујевачке општине. Мрежу насеља Г. чини 61 насеље са 23.219 становника (2011), при чему ниједно насеље нема статус градског. Унутар Г. издвајају се две регионалне целине: Горња и Доња Г. Граница између њих пружа се клисурастим делом долине Груже, између села Жуња и косе Ћуковац, и одваја насеља Гунцати, Жуње, Кнић и Вучковицу на северу (Горња Г.) од Пајсијевића, Грабовца и Љубића на југу (Доња Г.). Горња Г. има површину 363,16 км² и обухвата 34 насеља око горњег и средњег тока Груже и њених притока. У административном погледу 25 насеља припада делу територије општине Кнић, 8 насеља делу територије општине Горњи Милановац, док насеље Каменица припада општини Крагујевац. У Горњој Г. издвајају се Кнић -- централно насеље микрорегије, Топоница и Враћевшница. Највеће насеље је Кнић (2.181 становника у 2011), центар истоимене општине и функционални центар регије. У насељу живи свега 7,9% становништва Г. Доња Г. има површину 401,32 км² и обухвата 27 насеља доњег дела тока Груже и слива Чукојевачке и Стубалске реке. Доња Г. у административном погледу представља делове територија општина Краљево (16 насеља) и Кнић (11 насеља). Услед сужења долине реке Груже котлински део је ужи него на простору Горње Г. У Доњој Г. најзначајнија су насеља Витановац и Гружа.

С. Вујадиновић

Први помен области потиче из XI в. У средњем веку улазила је у оквире Византијског царства и српске државе, а у оквиру жупе Борач, пустошили су је Мађари и Бугари. Српска власт се учврстила у време великог жупана Стефана Немање (1166--1196), а процват доживела за владавине деспота Стефана Лазаревића (1389--1427). За време његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића (1427--1456) опустошена је приликом похода султана Мурата II. У оквирима српске средњовековне државе остала је до пада Деспотовине (1459), када је постала саставни део Османског царства. У време Аустријско-турског рата 1716--1718, под командом Еугена Савојског хабзбуршке трупе су продрле јужно од Саве и Дунава. Пожаревачким миром (1718) део Србије је припао Хабзбуршкој монархији, због чега је Г. у периоду 1718--1739. била у саставу Краљевине Србије као хабзбуршке круновине. У то време, иако слабо насељена, доживљава процват, па је отворена и прва школа. После Београдског мира (1739), ови крајеви су враћени под османску власт и под њом остали до почетка XIX в. Неколико виђенијих људи из тог краја побијено је у тзв. сечи кнезова која је претходила Првом српском устанку. Током постојања српске устаничке државе (1804--1813) под Карађорђем Петровићем, Г. је била у њеним оквирима. Одмах пошто је 1814. у околини Чачка избила буна под вођством Хаџи Продана Глигоријевића, становништво Г. се дигло против тек успостављене османске власти. Област је представљала средиште побуне током Другог српског устанка (1815), а велика група Гружана била је међу најгласнијима на збору у Такову, када је објављено дизање устанка. У манастиру Враћевшница у Г. одржана је 1818. скупштина на којој је одлучено да Крагујевац постане српска престоница. Г. је заузимала централно место аутономне српске кнежевине која се развијала у оквирима Османског царства под владавином кнеза Милоша Обреновића, али и потоње независне Кнежевине/Краљевине Србије. Током окупације у I светском рату (1915--1918) била је у аустроугарској окупационој зони, а много Гружана је страдало у борбама и приликом повлачења преко Албаније. За време окупације у II светском рату, репресивне методе окупатора нарочито су дошле до изражаја у октобру 1941, када је у два наврата (19. и 21. октобра) у Грошници и Крагујевцу стрељано 564 Гружанина. Становништво овог краја страдало је и у сукобима између комунистичког и ројалистичког покрета отпора. У периоду после II светског рата обнова и изградња допринели су напретку (саобраћајнице, електрификација и др.), али је свеукупни развој Југославије утицао на појачану миграцију становништва из села ка градовима.

М. Гулић

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Ђоровић, Мало грађе за историју Груже, Краг. 1909; М. Драгић, „Гружа", у: Насеља српских земаља, 10, Бг 1921; Д. М. Петровић, Први на родној груди, I--IV, Г. Милановац 1982; Ж. Д. Исаиловић, Хроника Сибнице и Груже а делом и Србије и Југославије. Понешто и укратко о животу и догађајима у прошлости до 2004, Кв 2004; С. Вујадиновић, Регионалногеографска проучавања Груже, Бг 2007; М. Драгић, „Гружа-антропогеографска испитивања", у: Б. Челиковић (прир.), Гружа. Насеља, порекло становништва, обичаји, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЖА

ГРУЖА → ЛИПНИЦА

ГРУЖАНСКИ БАСЕН

ГРУЖАНСКИ БАСЕН, геоморфолошка целина на простору једне од међупланинских депресија западног дела централне Србије, која има правац пружања север-северозапад--југ-југоисток у Горњој Гружи, односно скоро север--југ у Доњој Гружи. Источни обод чине Гледићке планине (јурско-кредне формације), а са запада је омеђен већим бројем вулканских висова (Котленик и др.). У свим правцима, изузев у источном, повезан је са суседним терцијарним басенима: на северу са крагујевачким, на северозападу са горњомилановачким, и на југу са чачанско-краљевачким (или западноморавским). У геоморфолошком смислу, може се поделити на горњогружански и доњогружански басен. У времену старијих одељака миоценске епохе овај терен је био део сложеног језерског система (у геодинамичком смислу), када су суседна језера била у међусобној вези, а затим се та веза прекинула.

У стратиграфском погледу басен није довољно проучен. Испуњен је махом кластитима, лапорцима и шареном формацијом кластита вулканогено-седиментног карактера. По суперпозицији су издвојена три литостратиграфска члана или серије. Најстарија, шарена серија откривена је у ободним деловима басена. Изграђена је од црвених пешчара и конгломерата, сивих, чврстих пешчара, сивобелих туфова и туфита, лапораца, услојених кречњака и битуминозних шкриљаца са танким прослојцима угља. Млађа серија је трансгресивно постављена у односу на претходну, а изграђена је од конгломерата, пешчара, туфова, туфита, жутозелених и шарених пескова, те лапораца са танким прослојцима угља. Седименти ове серије откривени су више у ободним деловима басена. Добро откривени изданци ових творевина могу се наћи у Доњој Гружи око села Чукојевца, Стубола, Раванице, Годанице и др. Конкордантно преко претходне, лежи формација фосилоносних прозостенијско-конгеријских слојева која се простире долином реке Груже и на западном подножју и падинама Гледићких планина. У литолошком погледу садржи кречњаке, пешчаре, лапорце, глине и мање појаве угља. Садржи и остатке слатководне фосилне фауне, претежно родова конгерија, прозостенија, меланопсиса и др. Наласци језерске фауне мекушаца познати су како у јужном тако и у северном делу басена. Прозостенијско-конгеријска фауна је врло слична, као и у чачанско-краљевачком или у крагујевачком басену.

Поред фосилних мекушаца и микрофауне остракода, из млађе формације миоцена Груже познати су и остаци фосилних сисара. То су Hyotherium sommeringi (Вучковица, тунел), затим сурлаши Mastodon (Bunolophodon) angustidens (Гривац), Dinotherium sp. (Чукојевац--Раваница). На источном ободу језерског миоцена Г. б. уз кредне седименте налази се и познато лежиште гипса и анхидрита код села Липнице, североисточно од Груже. На основу савремених схватања о језерском неогену Србије, седименти гружанског језерског басена изграђени су од творевина старијих одељака миоцена (доњи миоцен, до границе са средњим миоценом).

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, Ј. Шкерљ, „Лежиште гипса код Груже", Весник Завода за геолошка и геофизичка истраживања, 1958, 14; Р. Поповић, М. Новковић, „Доњеконгеријске наслаге слатководних басена Западне Мораве и Груже са освртом на старост угљених слојева", Весник Завода за геологију и геофизику, истраживања, Сер. А., 1966/67, 24/25; Ј. Обрадовић, Н. Васић, „Језерски басени у неогену Србије", Глас САНУ, 2007, 662.

С. Кнежевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЖАНСКО ЈЕЗЕРО

ГРУЖАНСКО ЈЕЗЕРО, акумулационо језеро настало преграђивањем средњег тока реке Груже. Брана је изграђена у книћком сужењу долине, јужно од Кнића, на висини од 238 м. Грађена је између 1979. и 1985. Висока је 52 м, а дугачка 288,5 м. Иза ње формирана је акумулација дугачка 10 км и широка 200--1.500 м, површине 9,3 км^2^. Највећа дубина језера, непосредно иза бране, износи 31 м, а при највишем водостају обалска линија дугачка је 42 км. Гарантовани минимум протицаја низводнијег дела реке је 200 л/с. Осцилације нивоа воде у језеру су 3--5 м. Слив језера је 318 км^2^ и на њему се налази 20 села са око 15.000 становника. Укупна запремина акумулације је 64,6 милиона м^3^ воде, а већи део се користи за снабдевање водом Крагујевца и околних насеља. Језеро служи и за заштиту од поплава. Порибљено је и користи се за спортски риболов и спортове на води. Преко њега прелази пут Кнић--Мрчајевци. Проблем загађивања језерске воде није у потпуности решен.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Чомић, Акумулационо језеро Гружа, Краг. 1989; С. Станковић, Језера Србије, Бг 2000; Група аутора, Акумулационо језеро Гружа, Краг. 2005; Ж. Степановић, „Гружа (природне одлике)", Земља и људи, 2007, 17.

Ст. Станковић; Б. Ристановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Александар

ГРУЈИЋ, Александар, стонотенисер, тренер, спортски радник (Зрењанин, 21. XII 1928 -- Нови Сад, 28. IX 2002). Kао матурант новосадске Мушке гимназије био је по ослобођењу, са Хугом Рушевљанином и Тибором Харангозом, утемељивач Стонотениског одбора Војводине при Покрајинском фискултурном савезу (1945). У мају исте године са Рушевљанином и Јованом Јанковићем основао је Стонотениски клуб Војводина и као играч учествовао у освајању титуле екипног првака Србије. Играо је за београдски Железничар 1948. и Партизан 1949, а 1950. са Војводином је освојио Куп Југославије. Са Јосипом Габрићем 1953. био је државни првак у дублу, а за репрезентацију играо на светским првенствима у Бечу 1951. и учествовао у освајању екипне бронзе у Лондону 1954. и Утрехту 1955, као и на првенствима Европе у Будимпешти 1958. и Загребу 1960. Као тренер почео је 1961. у Војводини, а под његовим вођством 1966. женска екипа је без пораза победила у првенству и купу, а 1967. одбранила титулу првака Југославије. Упоредо, био је и савезни капитен мушке и женске репрезентације Југославије на Светском првенству у Љубљани 1965. и на Европском првенству у Лондону 1966. када је мушка екипа освојила треће место. Као спортски функционер био је дугогодишњи члан Председништва и Стручног савета Стонотениског савеза Југославије (СТСЈ) и међу главним организаторима међународних првенстава Југославије (1961, 1966, 1971, 1976), Првенства Европе 1974. и Светског првенства 1981 (све у Новом Саду). Добитник је Спартакове награде (1970) и „Златне значке" СТСЈ (1978).

ЛИТЕРАТУРА: Алманах југословенског спорта 1943--1963, Бг 1964; Физичка култура и спорт у Војводини, Н. Сад 1975; Спортско друштво Војводина 1914--1995, Н. Сад 1994; В. Вујин, Сентиментални споменар -- спортски корифеји Новог Сада, Н. Сад 2010.

М. Булут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Боривоје

ГРУЈИЋ, Боривоје, сликар (Крушевац, 10. VI 1904 -- Кикинда, 13. XI 1983). Студирао на академији у Минхену 1932--1937. Био је члан групе Десеторица, на чијим приређеним изложбама учествује 1940. у Београду и Загребу. Формирањем у Немачкој представљао је изоловану појаву у групи чији су чланови учили сликарство у Уметничкој школи или код Јована Бијелића. Поред пријатељства, заједнички су им били подстицаји из непосредног окружења и блискa поетскa основa у интерпретацији материјалног света. Слична уметничка атмосфера, сликарство које почива на личном изразу, искрен однос према природи и реалности, сада у отпору владајућој идеологији социјалистичког реализма, приближили су Г. после II светског рата младим сликарима прве послератне генерације уметника и кругу Задарске групе, где су и сама његова појава, сликарско, али и музичко образовање, представљали континуитет с међуратном српском уметношћу којој је група тежила. Сликао је углавном пејзаже у духу умереног поетизованог експресионизма, са осећајем за простор и сликарску материју. Самостално је излагао 1957. у Београду. Његова малобројна сачувана дела налазе се у Музеју града Београда и Галерији Матице српске у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Лубарда, „Изложба десеторице младих ликовних уметника у Павиљону", Правда, Бг, 21. II 1940; П. Васић, „Предели Боривоја Грујића", Политика, 11. XI 1957; А. Челебоновић, „Група Десеторица", Књижевност, 1970, 3; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900--1950, Бг 1972; Ј. Марковић, Пејзажи Београда у XX веку, Бг 2006.

Б. Грковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Бранислав

ГРУЈИЋ, Бранислав, привредник (Београд, 14. VII 1961). Дипломирао 1984. на Машинском факултету у Београду, смер механизација. Један семестар постдипломских студија слушао је на Универзитету у Карслруеу. За асистента на Маш. ф. у Београду, за предмете Теоријске механике, изабран је 1985. Године 1992. постао је директор инжењеринга у „Југодрву" и на том положају остао до 1994, када се отиснуо у приватни посао. Тржишно отварање Русије, после пада Берлинског зида, подстакло га је да, са неколицином истомишљеника, 1994. почне стварање нове фирме „ФАРМАН". Прва велика трансформација предузећа уследила је 1997, када се уједињује са фирмом „ПСП", чији је један од оснивача и генерални директор Аркадије Бланк. Нова фирма „ПСП-Фарман Corp." убрзо је постала значајан партнер многим светским великим фирмама, а Г. и Бланк постали су копредседници. Г. је један од најуспешнијих српских привредника који ради ван Србије. Основна делатност компаније „ПСП-Фарман Corp." је грађевинарство у којој је стекао висок рејтинг захваљујући пре свега великим пословима у Русији, али и разгранатој мрежи представништава у Белгији, Швајцарској, Италији и Србији. Био је председник српског пословног клуба „Привредник" и велики донатор. Од Клуба привредних новинара добио је признање „Пословни човек године 2007". Живи у Москви.

ЛИТЕРАТУРА: Биографије говорника. Koпаоник бизнис форум 2013, Реиндустријализација и повезане теме, Бг 2013.

М. Вучићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Владимир

ГРУЈИЋ, Владимир, историчар педагогије и школства (Гостивар, Македонија, 30. VII 1912 -- Београд, 14. I 1983). Учитељску школу похађао 1926--1931. у Скопљу, где је завршио и Филозофски факултет. Докторску дисертацију Школско-реформаторски рад Јована Ст. Поповића у Србији 1840--1848 (Бг 1956) одбранио при САНУ 1954. у Београду. Службовао је у учитељским школама у Србији и Македонији, да би 1955. био изабран за доцента за историју педагогије на Одељењу за педагогију ФФ у Београду. Године 1961. прелази на место истраживача при Ректорату Универзитета у Београду, где је остао до краја 1962. Потом је радио као просветни саветник у Просветном заводу за унапређивање васпитања и образовања у Сарајеву (1962--1964) и као професор Школе за васпитаче у Београду (1964--1974). Основно подручје научног рада Г. била је национална историја педагогије. Његов допринос на овом пољу је вишеструк: био је први наставник на предмету Историја педагогије на ФФ у Београду, неговао је позитивистички приступ предмету истраживања тако да су студије, чланци и споменице које је објавио, засноване на до тада неистраженој архивској грађи. Међу значајнијим радовима су Педагогија и просветитељство Васе Пелагића (Бг 1971), као и четири његове студије изашле постхумно у оквиру издања Одељења друштвених наука САНУ: Лицеј и Велика школа (Бг 1987), Основношколско образовање у Србији до стицања државне независности (Бг 1994), Гимназијско образовање у Србији до Првог светског рата (Бг 1997) и Основношколско образовање у Србији од стицања државне независности до Првог светског рата (Бг 2008).

ЛИТЕРАТУРА: В. Недовић, „Осврт на живот и дело Владимира Грујића", Педагогија, 1992, 48, 1; библ. у: Педагогија, 2001, 1.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Војислав

ГРУЈИЋ, Војислав, астроном, математичар, наставник (Рача Крагујевачка, 4. III 1903 -- Београд, 31. XII 1944). Школовао се у Јагодини, Врању и Крагујевцу, где је матурирао. Дипломирао математику у Београду 1925. и по одслужењу војног рока био постављен 1927. за суплента Мушке учитељске школе и додељен на рад у Четвртој београдској гимназији. За приправника Универзитета у Београду постављен је 1928, а 1930. потврђен за асистента-приправника. Као намештеник Филозофског факултета радио као асистент на Астрономској опсерваторији 1928--1931. На Астрономској опсерваторији у Стразбуру боравио 1931--1933. као стипедиста француске владе. На Природно-математичком факултету у Стразбуру одбранио 1933. тезу Réduction et Discussion des Occultations d'Etoiles par la Lune, observées à Strasbourg de 1925 à 1932. (Orléans 1933) и постао доктор математичких наука, иако теза припада области геофизике и астрономије. Од 1934. предавао математику и физику у Петој београдској гимназији. Потпредседник Астрономског друштва „Руђер Бошковић" био 1936--1941, а уредник часописа за астрономију, метеорологију, геофизику и геодезију Сатурн 1935--1939.

ДЕЛО: и С. Д. Миловановић, Рачуница са геометријом: за IV разред основних школа, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Ђ. Јанковић, Записи и сећања на Астрономско друштво, Бг 1984; В. Протић Бенишек, М. С. Димитријевић, „Необјављени рукопис Ненада Јанковића о Војиславу Грујићу", у: М. С. Димитријевић (ур.), Развој астрономије код Срба, VII, Бг 2014.

М. С. Димитријевић; А. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ

ГРУЈИЋ, Димитрије, глумац, монах (? -- манастир Раковац, пре 1874). Глумом је почео да се бави 1838. у групи ђака и одраслих коју је окупио Јоаким Вујић у Новом Саду. У приказу представе Светислав и Милева Ј. С. Поповића, у којој је први пут наступао 1838, критичар у похвалама истиче да је искуство стекао честим посетама позоришту, што води закључку да се школовао у иностранству. У Србском дилетант-содружеству у Новом Саду, касније названом Летеће дилетантско позорише, играо је од оснивања, новембра 1838. Са овом трупом ишао је на гостовање у Земун и Панчево, а један је од десеторице потписника уговора са Илирском читаоницом о гостовању у Загребу. У Загребу је играо са трупом Домородно театрално друштво од маја 1840. до фебруара 1842. када је трупа престала с радом. Скоро сви чланови тада су отишли у Београд где су се јавили на оглас којим су тражени искусни глумци за београдски Театар на Ђумруку. Прву улогу у Театру на Ђумруку играо је априла 1842. и у њему је остао до краја августа 1842, када је напустио глуму и замонашио се у манастиру Раковaц. Тумачио је углавном мање улоге, а тадашња критика истицала је његове комичне способности и удубљивање у лик, али и чињеницу да често не научи текст. Бавио се и превођењем, познато је да је један Коцебуов комад у Загребу игран у његовом преводу. Улоге: Лазар (С. Стефановић, Смерт Уроша петаго последњег цара српског); Бугарски поглавар, Дима (Л. Лазаревић, Владимир и Косара, Пријатељи); Педрил (Ј. Вујић, Фернандо и Јарика); Негода (Милош Обилић), Митар (Покондирена тиква), Емир (Светислав и Милева) у комедијама Ј. С. Поповића; Андрија, Бранислав (И. Кукуљевић Сакцински, Јурај и Софија, Стјепко Шубић), Ударлик (К. Еберт, Бретислав и Јута), Суканин (Ј. Бабо, Стрелци).

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини I (1736--1868), Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Б. Ковачек, Талија и Клио, Н. Сад 1991.

М. Лесковац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Драгомир

ГРУЈИЋ, Драгомир, инжењер агрономије (Горњи Рачник код Јагодине, 30. VII 1896 -- Београд, 9. III 1964). Учитељску школу завршио је у Јагодини, а студије агрономије у Грињону (Француска) 1919. У току 1922/23. био је на специјализацији у Сточарском институту у Лајпцигу. Почео је да ради 1914. као учитељ, а касније као васпитач, суплент, наставник, професор, управник, шеф Југословенског хердбука, секретар Министарства пољопривреде, а у пензију је отишао 1962. као савезни тржишни инспектор. Био је главни иницијатор оснивања Југословенског хердбука. Оснивањем Хердбука 1937. постављен је темељ савременог и по међународним стандардима вођења матичног књиговодства и селекције у сточарству. Нарочито је велик допринос дао унапређењу говедарства, али је био и један од утемељивача стручног и научног рада у области живинарства, затим свињарства, овчарства, коњарства и кунићарства (Пештерска овца, Бг 1922; Рационално гајење свиња, Бг 1924; Гајење пернате живине, Бг 1928; Гајење питомих зечева ангорске расе, Бг 1933; Нега и исхрана пилића, Бг 1933). Сарађивао је у стручним пољопривредним часописима и листовима. Министарство пољопривреде Француске одликовало га је 1931. Орденом за пољопривредне заслуге за стручни рад из области живинарства, а 1936. Указом Њ. в. краља на предлог министра пољопривреде одликован је за свој стручни рад Орденом Југословенске круне IV реда.

ДЕЛА: Улога учитеља у просветном и привредном подизању села, Бл 1927; Селекција стоке и матично књиговодство, Бг 1953; Одгаjивање подмлаткa живине, Бг 1954.

ЛИТЕРАТУРА: З. Павловски, Б. Машић, „Поводом 30-годишњице смрти Драгомира Грујића: Живинарство Југославије пре 60 година према Живинарском гласнику", Живинарство, 1994, 1--3; Н. Толимир, Б. Машић, „Поводом стогодишњице рођења Драгомира Грујића -- Дворска живинарска фарма на Грујићевим фотосима", Живинарство, 1996, 1--3.

Ж. Гајић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Јеврем

ГРУЈИЋ, Јеврем, правник, политичар, дипломата (Даросава код Аранђеловца, 8. XI 1826 -- Београд, 15. IX 1895). Гимназију и Лицеј завршио у Београду. Студије наставио као државни питомац у Хајделбергу и Паризу, где је положио и licance (дипломски испит из права) с темом De re iudicata 1854. За време студија у Паризу са својим блиским пријатељем Милованом Јанковићем издаје 1853. брошуру Slaves du Sud ou le peuple serbe avec les Croates et les Bulgares, како би заинтересовали Француску за своју земљу и створили услове за евентуалне промене у Србији. У критици прилика у својој земљи нису штедели уставобранитељски режим, који се у спољној политици највише ослањао на Аустрију. Г. је због тога била одузета државна стипендија и студије права могао је завршити тек пошто је по повратку у Србију прикупио приватна средства која су му омогућила да студије у Паризу приведе крају. По повратку у Србију службовао је у Кнежевој канцеларији, Државном савету и Главној контроли, па поново у Државном савету, у којем је постављен за првог секретара. Изабран је за члана Друштва српске словесности 1855, а његовим претварањем у Српско учено друштво 1864. постао је члан тог друштва. Био је секретар Светоандрејске скупштине 1858--1859. и као вођ светоандрејских либерала одиграо једну од најважнијих улога у збацивању кнеза Александра Карађорђевића и враћању на престо династије Обреновић. Израдио је пројект (нацрт) закона о Народној скупштини, по којем би она имала законодавну власт и право усвајања државног буџета, а уз то би се и редовно сазивала. То је, уједно, била и главна идеја либералног клуба (чиниле су га углавном „Паризлије", део српске младе елите школован на страни, нарочито у Француској), чији је незванични вођ био Г. Штавише, Г. је био за то да тај закон донесе Светоандрејска скупштина, а не кнез и Савет као, по уставу, носиоци законодавне власти. Г. пројект закона био је усвојен, али у измењеном (знатно ублаженом) облику. Скупштина није постала законодавно, него је остала консултативно тело. По повратку кнеза Милоша у Србију, Г. постаје 1859. помоћник министра унутрашњих дела, а 1860. помоћник министра правде. Исте године, за време владе кнеза Михаила, постао је министар правде у влади Филипа Христића, али је због неслагања с кнезом Михаилом, после свега неколико месеци, 1861. постављен за члана Великог (Врховног) суда, најпре у одељењу за грађанске, а од 1863. за кривичне предмете. Због одупирања притисцима власти на судије тог суда (у познатом случају „Мајсторовићева афера"), био је, заједно са још четири друге судије, осуђен на три године затвора и на губитак грађанских права на десет година. На понизну молбу кнезу за помиловање (као разлоге навео је нарушено здравље и глувонемог сина), био је већ следеће (1865) године помилован, али без повратка грађанских права. За дипломатског агента (изасланика, заступника) у Цариграду (српског капућехају) постављен је после убиства кнеза Михаила, а убрзо затим за члана Државног савета. За потпредседника Народне скупштине био је, као владин посланик, изабран 1874. Нешто више од месец дана био је 1875. министар унутрашњих послова, а потом, током српско-турских ратова, министар правде у влади Стевче Михаиловића. После Берлинског конгреса (1878) вратио се у Државни савет, у којем је био годину дана. Каријеру је завршио у дипломатској служби. Био је посланик Србије у Цариграду (1880--1886), Лондону (1887--1889) и Паризу (1889--1892). Пензионисан је 1892. и вратио се у Београд. Већ у годинама, Г. је написао опсежне Записе, које је Српска краљевска академија објавила 1922--1923. у три књиге. Одликован је Орденом Таковског крста првог степена и Орденом белог орла II реда.

ДЕЛА: Правни претрес пропасти Великог суда у Србији 1864, Н. Сад 1867; Живот Андрије Стаменковића, Бг 1869.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Србија на Берлинском конгресу, Бг 1890; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику, Бг 1900; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Д. Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века, Бг 1951; Ј. Милићевић, Јеврем Грујић, историјат светоандрејског либерализма, Бг 1964; Ч. Попов, Србија на путу ослобођења 1868--1878, Бг 1980; Историја српског народа, V/1, V/2, Бг 1981; С. Јовановић, Из историје и књижевности, I, Бг 1991; Д. Т. Батаковић, „Јеврем Грујић: обзори слободе", у: Либерална мисао у Србији, Бг 2001.

Р. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Јован Јота

ГРУЈИЋ, Јован Јота, новинар, професор (Сомбор, 1844 -- Нови Сад, 14. VII 1907). У Сомбору похађао гимназију, а у Бечу завршио правне науке. Био је најогорченији противник Светозара Милетића и идеја за које се борила Српска народна слободоумна странка. Доследно је заступао конзервативне погледе и мађарско државно право, које је промовисао у својим текстовима и јавним наступима. Убраја се међу најомраженије новинаре који су радили у српском новинарству -- остао је упамћен као журналиста који је за новац писао против интереса свог народа, а за рачун пештанске владе и црквене јерархије одане режиму, од којих је добијао издашне субвенције за своје новине. Као образован човек, на почетку каријере од 1866. радио је као професор у новосадској Српској гимназији, где је већ наредне године од ђака који су подржавали народни покрет доживео омаловажавање и демонстрацију непослушности. Био је веома талентован новинар, обавештен и вичан писању, али веома оштрог пера. Од 1868/69. уређивао је шаљиви лист Комарац који је од симпатизера народног Милетићевог покрета превео на линију угарске државне политике. Када је лист пропао, Г. је јануара 1870. дао оставку на место професора гимназије и почео да уређује новосадски Српски народ, лист који је већ тада био озлоглашен као редовни корисник пештанских субвенционих фондова, због чега је верно подржавао политику својих ментора, као и политику српске владе која је у том периоду била опортунистичка у циљу приближавања Пешти и Бечу. Г. је огорчено нападао Светозара Милетића и остале прваке Српске народне слободоумне странке и веома оштро, са много енергије, полемисао са Заставом и Браником. Српски народ који је он уређивао и попуњавао уз помоћ малобројних сарадника због изражених режимских ставова и текстова српска јавност подругљиво је називала Турски народ, а малобројне читаоце тог листа „туркоси", док је сам Г. био толико омражен да су му власници појединих новосадских кафана забранили приступ. Нарочито након постављења за патријарха у народу непопуларног Германа Анђелића 1881. Г. је добио издашне субвенције не само у плаћању претплате за велик број примерака него и у готовом новцу. Свој лист издржавао је од субвенција јер је читалаца и претплатника било веома мало, те је 1891, када су дотације престале, морао да обустави излажење медија на чијем је челу био 20 година. Изгубивши сваки морални дигнитет, Г. је пао и у велику материјалну беду. Надимак Јота заслужио је због упорног супротстављања Вуковој реформи и правопису, а посебно због противљења увођењу латиничног „ј" (јоте) у српску азбуку.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Савковић, Милетићева Народна странка и Српска новосадска гимназија 1866--1873, Н. Сад 1928; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Бг 2003.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ

ГРУЈИЋ, Ксенија, глумица (Сомбор, 16. IV 1897 -- Београд, 2. IX 1959). Завршила Учитељску школу у Сомбору, где је учествовала на разним приредбама и почела аматерски да се бави глумом. На сцену је први пут ступила професионално 1919, у Позоришту Врховне команде под управом Лазе Лазаревића и Душана Кујунџића, када је то позориште било на гостовању у Сомбору. Била је члан позоришта „Стерија" у Вршцу (1920), Српског народног позоришта у Новом Саду (1921--1923), Градског позоришта у Суботици (1923/24), Народног позоришта у Београду (1925/26), позоришта „Орфеум" Бране Цветковића у Београду (1926--1930), путујуће трупе Роберта Матијевића (1931--1933), путујуће дружине Добрице Раденковића (1933--1936), НП у Нишу (1936--1947) и НП у Лесковцу (до 1953), у којем је, улогом Нате Нини (Љ. Бобић, Породица Бло), прославила 30-годишњицу уметничког рада. Карактерисале су је природна и одмерена глума, поузданост, реалистичност у изразу и коректна дикција. Била је првенствено карактерна, али по потреби и драмска глумица. Значајније улоге: Бланша (Ж. Екар, Чика Лебонар), Евица (Е. Сиглигети, Циганин), Емина (С. Ћоровић, Зулумћар), Јуца краварка (П. Крстоношић, Крајишкиња), Босиљка (Е. Тот, С. Дескашев, Сеоска лола), Ела (Т. Брандон, Карлова тетка), Франсина (А. Бисон, Контролор вагона за спавање), Бароница Билов (В. Сарду, Е. Моро, Мадам Сан-Жен), Живана (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо), Нера (М. Глишић, Подвала), Ката (Б. Станковић, Коштана), Гина и Вида, те Даца и Соја (Б. Нушић, Ожалошћена породица, Госпођа министарка), Дока и Таска (С. Сремац, Зона Замфирова).

ЛИТЕРАТУРА: А., „Новосадска позоришна дружина под управом Петра Крстоношића", Панчевац, 1922, 35; С. Д(ушановић), „In memoriam, Ксенија Грујић", Наша сцена, 25. X 1959; Споменица Српског народног позоришта 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979.

М. Лесковац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Љубомир

ГРУЈИЋ, Љубомир, машински инжењер, универзитетски професор (Београд, 29. X 1939). На Машинском факултету у Београду дипломирао 1963, а на Електротехничком магистрирао 1970. Докторирао 1972. на Маш. ф. у Београду, где је био запослен 1964--1992. и изабран за редовног професора 1990. Био је професор на Универзитету Натала, Дурбан, Јужноафричка република (1992--1993), те на Технолошком универзитету у Белфору, Француска (1994--2007). Био је гостујући професор на универзитетима у САД: Санта Клара у Калифорнији (1971), Нотр Дам у Индијани (1988--1989) и на Државном универзитету Луизијане Батон Руж (1989--1990). Држао је наставу на основним, мастер и докторским студијама из теорије система, аутоматског управљања, линеарних, нелинеарних и оптималних система, дискретних система, роботике, управљања процесима помоћу рачунара, стабилности динамичких система, теорије великих система и стабилности електроенергетских система. Његови истраживачки интереси обухватају широк спектар области, као што су: динамика и моделовање система, синтеза робусног и стабилизујућег управљања, теорија стабилности нелинеарних динамичких система, теорија праћења у динамичким системима, теорија релативности, динамички системи са вишеструким временским скалама. Значајан је његов допринос у оквиру Удружења за управљање, системе и мерења УСАУМ, Србија. Добитник је више награда и признања за резултате свога рада, од којих треба издвојити избор за почасног доктора Универзитета у Лилу (Француска).

ДЕЛА: и А. А. Martynyuk, M. Ribbens-Pavella, Large-scale systems stability under structural and singular perturbations, Berlin 1987; „Consistent Lyapunov methodology for time-invariant nonlinear systems", Automation and Remote Control, 1997, 12; „Consistent Lyapunov methodology, time-varying nonlinear systems and sets", Nonlinear Analysis, Theory and Applications, 2000, 39; коаутор, Stability Domains, Boca Raton 2004; Einstein's Relativity Theory: Correct, Paradoxical, Wrong, Victoria 2006.

ИЗВОР: Архива Маш. ф., Београд.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Мабел

ГРУЈИЋ, Мабел (Mabel Dunlap Gordon), добротворка (Клаксбург, Западна Вирџинија, САД, 1881 -- Вашингтон, 13. VIII 1956). У Америци је завршила колеџ. У Атини је упознала Славка Грујића, дипломату, за којег се удала 1902. По избијању Првог балканског рата организовала је прикупљање помоћи у Лондону. У Србији ју је затекао и почетак Другог балканског рата, па се придружила чланицама Српског кола које су радиле у болницама, помажући и негујући рањенике. У Лондону је на почетку I светског рата (1914) основала Одбор госпођа који је сакупио 150.000 франака за потребе српског народа. Са десет болничарки августа 1914. из Лондона је дошла у Србију. У Нишу је основала Дечју болницу снабдевену америчким материјалом и особљем. Српски Црвени крст са Јеленом Лозанић послао ју је новембра 1914. у САД да за њега прикупи помоћ. У угледним америчким круговима основала је више фондова за помоћ. У Атини је формирала нови одбор за спасавање рањеника и српске деце. Са Михаилом Пупином образовала је у Њујорку фебруара 1915. Српски пољопривредни потпорни комитет који је између осталог организовао скупове да би прикупио помоћ за Србију у новцу и пољопривредним алаткама. Августа 1915. предала је српском Црвеном крсту преко 100.000 франака прикупљене помоћи. Држала је предавања причајући о Србима и зверствима која су починили аустроугарски војници у Мачви (1917). Поводом годишњице Косовске битке написала је чланак Данас је велики дан, велика српска годишњица (New York Times, 1918). У Београду је основала амерички дом за децу Југословена (1922--1938) и била председник. Основала је и Америчко-југословенско друштво. Помогла је оснивање дечјег летњег дома под називом Амерички дом за српску децу у Селцу у Хрватској. У периоду 1918--1923. упутила је преко 7,5 милиона динара помоћи која је подељена преко Кола српских сестара чија је почасна чланица била. После смрти супруга Славка преселила се Њујорк.

ДЕЛO: Кратак преглед о улози Америке у Првом светском рату у вези са нашом земљом, б. м. [после 1934].

ЛИТЕРАТУРА: Lј. Trgovčević, „Mabel Grujić -- An American in Serbia. Contributions on her Humanitarian Work during the WWI", у: 125 years of diplomatic relations between the USA and Serbia, Bg 2008; Ј. Милановић, „Мабел Грујић и Делфа Иванић, доброчинитељке српског народа", Историја 20. века, 2014, 1.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Миливој Елим

ГРУЈИЋ, Миливој Елим, ликовни уметник, графичар, универзитетски професор (Болман, Хрватска, 8. XI 1929 -- Београд, 25. VII 2005). Средњу школу за примењену уметност завршио у Београду 1951. На Академији за примењену уметност у Београду, на Одсеку за декоративно сликарство, дипломирао 1954. Исте године постаје хонорарни, а потом и стални асистент (од 1955) на Архитектонском факултету у Београду, на предмету Слободно цртање и Основи графике и сликарства, прошавши сва наставна звања до редовног професора (1984). Био је активни члан УЛУПУДС-а од 1965, Графичког колектива од 1957, а УЛУС-а од 1961. Бавио се широким пољем примењене и ликовне уметности, зидним сликарством, дизајном и опремом књига, учествовао на конкурсима и колективним и самосталним изложбама. Највише се бавио гравуром и захтевним класичним техникама дрвореза, линореза, акватинте и литографије. Сматрајући бакропис врхунским мајсторством, Г. је користио ову технику досежући у њој висок ниво израза како у форми, боји, структури и линији тако и у односу светлог и тамног. Његов стилски израз није излазио из оквира магичне фигуративности и маштовитих, готово надреалних визија. Располажући функционалним ликовним језиком линија, Г. је са достојанством и строгошћу, скромно и стрпљиво, дуги низ година градио свој свет од експресионистичких форми фантастике ка фантастичним облицима необичне вегетације. У последњем стваралачком периоду бавиo се иконописом и зидним сликарством.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђокић, Миливој Елим Грујић, Бг 1970; М. Пушић, Богатство визуелне стварности: студије и критике, Бг 1995.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Милорад

ГРУЈИЋ, Милорад, инжењер рударства, универзитетски професор (Пећ, 27. II 1943). Дипломирао 1968, а докторирао 1978. на Рударско-геолошком факултету УБ. Радио у флотацији Рудника бакра Мајданпек (РБМ), на оперативним инжењерским пословима (1969--1974), као шеф производње (1974--1977) и као управник флотације (1977--1982). За директора развоја и инвестиција РБМ именован је 1982, за заменика генералног директора 1988, за генералног директора 2000. Пензионисан 2006. Универзитетску каријеру започео је 1981. избором за доцента на Техничком факултету (ТФ) у Бору, за редовног професора биран 1993. Стручне и научне доприносе остварио у области припреме минералних сировина. Аутор је или коаутор многих стручних и научних радова, студија, пројеката, књига (Хабање мељућих тела, Бор 1979; Оптимизација и математичко моделирање процеса уситњавања и флотацијске концентрације, Бор 1991; Оптимизација и математичко моделирање процеса уситњавања и флотирања, Бор 1997; Рудник бакра Мајданпек, Бг 2004; Динамика и регулација процеса, Бор 2008) и аутор више патената. Редовни је члан Академије инжењерских наука Србије и Балканске академије наука за минералне технологије. За остварене резултате награђиван је („Инжењер Шистек") и одликован Орденом рада са сребрним венцем.

ЛИТЕРАТУРА: Академија инжењерских наука Србије и Црне Горе, Бг 2005; Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Милорад

ГРУЈИЋ, Милорад, књижевник (Зрењанин, 6. VIII 1950). Средњу школу завршио у Зрењанину, студирао у Београду, а потом радио у Културном центру у Зрењанину, у КПЗ Војводине и као уредник на ТВ Нови Сад. Оснивач је Књижевне заједнице Новог Сада и листа Писац (1989--1991). Касније је био директор ИП Матице српске (1993--2001). У књижевност ушао поезијом која је блиска неоавангардним облицима провокативности, а заснована на непосредности лирског исказа и хуморним ефектима (Све песме, Зр 1977; Песме, опет, Бг 1977; Само песме, Бг 1987). У приповедним збиркама Новосадски ноктурно (Бг 2000), У помрчини архива (Н. Сад 2010) и Без граница (Н. Сад 2016) махом полази од историјског контекста, с видљивим интересовањем за несвакидашње карактере јунака. У роману У засенку Дунавском сокаку (Бг 1999), кроз исповест остарелог глумца, обликује се историја српске глуме ХХ в., док се у роману Бог Вадраца и Маџара (Н. Сад 2001) тематизује буна 1848, те иновира форма историјског романа. Објавио је и сатирично-хумористичку књигу Људождерски кувар (Н. Сад 2001). Добитник је Бранкове награде, Печата вароши сремскокарловачке, награде ЦК СОЈ, „Карољ Сирмаи" и др. Дела су му преведена на десетак језика, а уврштен је у антологије савремене српске приповедне прозе и поезије.

ДЕЛА: У поноћ, из неке мрачне куће, негде у свету, Н. Сад 1986; Шекспиров врт у Паризу, Ср. Карловци 2000; Границе, Н. Сад 2016; Сећам се... I--II, Н. Сад 2016--2017.

ЛИТЕРАТУРА: В. Павковић, „Тренутна поезија", ЛМС, 1988, 441, 6; Ф. Штефан, Благо у мојој души, Н. Сад 1997; Ј. Попов, „Пикарски роман о глумцу", ЛМС, 2000, 465,1--2; Р. Попов, Дух паорске Војводине, Н. Сад 2001; А. Анушић, Књига живот: записи о књигама, Петроварадин 2013.

З. Опачић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Миодраг Ж.

ГРУЈИЋ, Миодраг Ж., лекар, кардиолог-електрофизиолог, универзитетски професор (Јарковац, Банат, 25. XII 1944). Медицински факултет завршио у Београду 1969, специјализацију интерне медицине 1976. и субспецијализацију кардиологије 2002. на Интерној Б клиници Мед. ф. у Београду. Магистарски рад „Хистолошке промене у експерименталној артеријској хипертензији" одбранио 1978, а докторску дисертацију „Интракардијално електрофизиолошко испитивање у срчаном блоку и срчаним аритмијама" 1983. на Мед. ф. у Београду. Усавршавао се у Лондону 1981, Хјустону 1983. и Даласу 1990. Радио у Општој болници „Проф. др Ђорђе Јоановић" у Зрењанину 1969--1976. као лекар опште праксе. На Интерној Б клиници Мед. ф. у Београду радио од 1976. до одласка у пензију 2010, у Коронарној јединици. Био је начелник Кардиологије III одељења за срчане аритмије, електрофизиологију и клиничку кардиологију Клинике за кардиологију КЦС. Са стручним тимом урадио је преко 1.500 интракардијалних катетер аблација у лечењу срчаних аритмија са резултатима који одговарају европским стандардима (и С. Мрђа, „Интракардијална електрична аблација атриовентрикуларног дела спроводног система у лечењу суправентрикуларне тахикардије", Кардиологија, 1987, 8, 3; и С. Мрђа, „Лечење WPW синдрома радиофреквентном аблацијом аберантног пута", Кардиологија, 1995, 1--2). На Мед. ф. у Београду прошао сва наставна звања, од асистента на предмету Интерна медицина -- кардиологија 1982. до редовног професора 1999, а продекан за наставу био 2000--2002. Један је од организатора последипломске наставе из Кардиологије, секретар Катедре кардиологије, наставник и руководилац предмета Електрофизиологија и електрокардиографија. По позиву био предавач у Макс Планк институту, те у Бд Нојхаму (Немачка), из области дијагностике и лечења срчаних аритмија. Члан је Српског лекарског друштва, Српског и Европског кардиолошког друштва и Њујоршке академије наука.

ДЕЛА: и С. Недељковић, Љ. Божиновић, „Техника бележења електрограма Хисовог снопа из срчаних шупљина и подаци добијени овим начином прегледа", Медицинска истраживања, 1981, 14, 1--2; и S. Mrdja „Risk of life threateninig arrhythmias in WPW sindrome", у: M. Santini, M. Pistollese, A. Aligieri (ур.), Progress in clinical pacing, Rome 1986; и N. Mujović, S. Mrdja, „The appearence of ventricular preexitation during exercise testing reproduced by dobutamine administration", Pace, 2010, 33; Срчане аритмије, Бг 2010.

В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Миомир Флека

ГРУЈИЋ, Миомир Флека, ликовни уметник, радио-активиста (Богатић код Шапца, 1. VI 1954 -- Београд, 11. VII 2003). После студија права, дипломирао 1985. на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи Зорана Петровића. На више самосталних изложби у Галерији Студентског културног центра у Београду (1984, 1985, 1986, 1988), као и на групним изложбама у Београду, Сарајеву и Ријеци, приказао је радове великог формата у различитим материјалима (већином на подлози натрон-папира са апликацијама од кучине). Његови антропоморфни и зооморфни облици сведени на силуету и налик на тотеме ретки су примери графити-уметности на српској ликовној сцени тогa времена. Између 1983. и 1990. био је уметнички директор клуба „Академија" на београдском ФЛУ, који је профилисао као једно од најважнијих средишта алтернативне културе на просторима некадашње Југославије. У различитим галеријским просторима Београда приредио је као кустос серију групних изложби под називом „Урбазона" (1993--1996), која је на ликовну сцену увела низ уметника стасалих у време друштвене затворености изазване економским санкцијама међународне заједнице. Болешћу онемогућен да настави успешно започету каријеру ликовног уметника, Г. се посвећује радио-активизму. На Радију Б-92 (1989--1999) водио је ноћну контакт-емисију „Шишмиш", најважније гласило београдске андерграунд сцене последње деценије ХХ в.

ИЗВОР: M. Грујић, Запис (каталог истоимене изложбе у Галерији СКЦ), Бг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мереник, Београд осамдесете: нове појаве у сликарству и скулптури 1979--1989. у Србији, Н. Сад 1995; M. Collin, „Miomir Grujić (некролог)", The Guardian, London, 25. VIII 2003.

М. Продановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Мирка

ГРУЈИЋ, Мирка, хуманитарна радница (Београд, 1869 -- Београд, 26. XII 1940). Ћерка Јеврема Грујића, прво образовање добила је у свом дому, а усавршавала га у европским престоницама. Као чланица Кола српских сестара (од 1912) била је болничарка око годину дана (1912−1913). Била је у Управном одбору овог друштва (1913) и са Мицом Васић у јужној Србији образовала његове нове одборе. Хуманитарним радом бавила се и у I светском рату. Као потпредседница Кола српских сестара (од 1914), приликом евакуације у јесен 1915, спалила је читаву архиву Друштва са списковима свих његових добротвора и чланова. Прешавши преко Албаније, отишла је у Солун и Атину, где је организовала помоћ српским избеглицама. У Хаг је стигла 1917. и организовала пошиљке пакета српским заробљеницима у Немачкој, Аустроугарској и Бугарској. По завршетку рата вратила се у Београд, поново учествујући у организацији рада Кола српских сестара. За председницу Кола изабрана је 1920. и на том положају остала до смрти. Коло је њеним заузимањем отворило свој Инвалидски дом, први и једини у земљи, а уз њену материјалну подршку изграђен је и Дом Кола српских сестара. Прва почасна дворска дама краљице Марије постала је 1925. Често путујући с њом широм Европе, била је сведок убиства краља Александра у Марсељу. Непрестано активна, била је председница Народне радиности, потпредседница Нудиљске школе, Савета српских културних друштава, Савета патриотских и витешких друштава. Одликована је многим српским и страним одликовањима, међу којима и Орденом Светог Саве II реда.

ИЗВОР: Породична архива Лазара Шећеровића.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Мирка Грујић, дворска дама и председница Кола српских сестара", Политика, 27. XII 1940; 5. XI 1941; Ј. Лозанић Фротингам, Добротворна мисија за Србију у I светском рату, Бг 1970; Љ. Мирковић, „Грађа о Колу српских сестара у Архиву Србије", АПр, 1990, 1−2; М. Лакетић, Београд поред кога пролазимо, Бг 2001.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Мирослав

ГРУЈИЋ, Мирослав, архитекта (Бачко Градиште, 26. XI 1941 -- Нови Сад, 26. IX 2016). Дипломирао 1966. на Архитектонском факултету у Београду. Био је запослен у Заводу за изградњу града Новог Сада (1967--1972) и Пројектном бироу Завода за физичку културу у Новом Саду (1972--1988), да би радио као самостални аутор (1988--1991), а затим основао самостални пројектни биро „Артбиро" (1991--2001). Од 2001. ради у „Неимар пројекту" у Новом Саду као спољни сарадник. Посебно се бавио пројектовањем школа, дечјих установа и спортских центара. Његови најпознатији реализовани објекти су: типски пројекти спортских дворана у Каћу, Ади, Качареву, Новој Пазови, Костолцу, Подравској Слатини и Жупањи (од краја 70-их и током 80-их); Спортски центар у Бачкој Паланци (почетком 80-их); комплекс Спортског центра у Врбасу (током 80-их); Пословни центар „Аполо" (1987--1993, и С. Жупански, Ј. Јањић); Стамбено-пословна зграда у Новом Саду (1989--1990, и С. Жупански); Поштанска штедионица у Новом Саду (1992--2013, и С. Жупански); Дечја установа „Гуливер" у Новом Саду (2006); Меридиан банка у Новом Саду (2006); Комбинована дечја установа у Великом Мокром Лугу (2009); Дечја установа „Ктитор" у Земуну (2009). Добитник је „Борбине" награде (1975, покрајинско признање, и М. Грујић, Т. Савић, Ј. Тот, Н. и О. Маринчић).

ЛИТЕРАТУРА: А. Миленковић, „У правим рукама", Политика, 28. II 1976; Д. Станчић, „Примери нове градње у старим градским језгрима", ГДКС, 1993, 17; З. Маневић, „Хармонија за будућност", Наша Борба, 25. IV 1996.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Ника Огњан

ГРУЈИЋ, Ника Огњан, педагог, писац, јавни радник (Сомбор, 4. IV 1842 -- Сомбор, 13. II 1892). Радио је као учитељ у Сомбору (1861--1865), као привремени помоћник професора Учитељске школе (1865--1866), а затим као наставник рачуна, геометрије, земљописа и повеснице у Вишој девојачкој школи (1875--1892). Пратио је развој педагошких наука и у настави примењивао модерне методе, а о томе објављивао чланке из педагогије у Школском листу (1866). Писао патриотске и љубавне песме, приповетке, романе, критике, чланке, утуке. Бавио се и посрбљавањем дела страних писаца, а из збирке приповедака Хелмута Шмида са немачког је посрбио и објавио као посебну књигу Две приповетке (Со 1867). Роман који је Јавор одбио да штампа због преобимности у његовој заоставштини није пронађен. Учествовао у покретању дечјег листа Голуб (1879) и недељних листова Родољуб (1880) и Бачванин (1884), чији је био уредник 1884--1892. Крштено име било му је Никола, а потписивао се често псеудонимима: Огњан, Милун и др. Био је музички образован. Основао је дечји хор (1862), Сомборску српску певачку дружину (1864), чији је био бесплатни хоровођа (1879--1891), композитор песама и писац приказа концерата. Основао је још два хора: хор дружине Венац (1866) и хор Сомборског шаховског друштва (1867). У политици је до краја живота био ватрени следбеник Светозара Милетића и противник патријарха Анђелића, насупрот своме брату др Јовану Јоти. Варошки одборник био је 1861, а посланик на народно-црквеном сабору 1881. и 1882. Као перовођа Српске народне слободоумне странке бележио је занимљиве дискусије са састанака клуба и објавио их. Био је перовођа Српске православне црквене општине, секретар Српске читаонице, у више наврата председник учитељских зборова и помагао удруживање занатлија у задруге.

ДЕЛО: Њу су оптужили, Н. Сад 1873.

ИЗВОР: Каталог књига на језицима југословенских народа, 1519--1867, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Плавшић, Монографија Читаонице Лаза Костић у Сомбору 1845--1960, Со 1961; 200 година образовања учитеља у Сомбору 1778--1978, Со 1978; А. Влашкалин, Др Јован Пачу и његов круг, Н. Сад 1996.

М. Бујас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Никанор

ГРУЈИЋ, Никанор → НИКАНОР (Грујић)

ГРУЈИЋ, Никола

ГРУЈИЋ, Никола, лекар, физиолог, универзитетски професор (Оџаци, 12. IX 1949). Медицински факултет завршио у Новом Саду 1974. Током студија активно се бавио спортом. Био је првак Југославије и репрезентативац у четверцу без кормилара. Магистрирао 1981. и докторирао 1985. из физиологије спорта са темом „Одређивање енергетског капацитета код човека и његове промене под утицајем хроничног оптерећења". По завршетку студија запошљава се на Катедри за физиологију Мед. ф. у Новом Саду 1974. и остаје до данас, где је редовни професор Физиологије од 1996. Ради стицања академских знања био на вишемесечном усавршавању у Копенхагену, Москви, Пиедилуку и Тампереу. Предаје Физиологију на студијама медицине и Физиологију спорта на Факултету физичке културе у Новом Саду, учесник је у извођењу последипломске наставе на Мед. ф. у Новом Саду, ФФК у Новом Саду, Београду и Бањалуци. Руководилац мултидисциплинарне мастер наставе и докторских студија Спортске медицине са физикотерапијом на Универзитету у Новом Саду. Специјалиста спортске медицине од 1991. Поље истраживања му је физиологија спорта и ергометрија, а један је од тројице руководилаца заједничког међународног пројекта са професорима К. Судаковим из Москве и Д. Бродијем из Лондона. Члан уређивачког одбора Медицинског прегледа, Ескулапа, Еликсира и Издавачке делатности Универзитета у Новом Саду. Први председник реосноване Лекарске коморе Војводине. Декан Мед. ф. у Новом Саду од 2009.

ДЕЛА: и Д. Обрадовић, Основи анатомије и физиологије. Бг 1997; Спорт и здравље, Н. Сад 1999; „Спорт и рекреација кроз теорију стреса", у: Спортска медицина, Бг 2002; Физиологија спорта, Н. Сад 2004.

ИЗВОР: Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Пантелија Панта

ГРУЈИЋ, Пантелија Панта, дивизијски генерал (Смедерево, 2. VIII 1866 -- Београд, 14. IV 1958). Био је питомац 21. класе Ниже школе Војне академије 1888--1891. Унапређен је у чин поручника 1894, капетана 1897, капетана I класе 1899, мајора 1903, потпуковника 1910, пуковника 1913, генерала 1918. У мирно доба био је на дужностима командира вода и чете до 1902, када је постављен за команданта 2. батаљона 12. пука у Крушевцу. Од 1908. био је командант 2. батаљона 8. пука у Београду, те помоћник команданта 18. пука. Од априла 1911. до јула 1914. био је командант 9. пука у Пожаревцу. После I светског рата био је командант Моравске дивизијске области у Нишу, од маја 1919. командант Банатских трупа у време напетости око разграничења са Румунијом, а од августа 1919. командант Осјечке дивизијске области. Одређен је октобра 1921. за команданта ратне Осјечке дивизијске области за акцију против Мађарске поводом покушаја Карла Хабзбуршког да се врати на престо. Од новембра 1921. био је командант Дунавске дивизијске области у Београду, а од 1922. председник Војно-дисциплинског суда, поред редовне дужности. Од 1922. командант места у Београду, поред редовне дужности, 1922--1923. командант III армијске области у Скопљу, а потом инспектор Пешадије и председник Ремонтско-коморског фонда. Пензионисан 1927. Сарађивао је у Војном веснику 1927. У ратовима 1912--1913. и у I светском рату до априла 1915. био је командант 9. пешадијског пука I позива Дунавске дивизије. Командовао је пуком на Куманову, Брегалници, у Срему, на Мачковом камену, код Градишта. Од априла 1915. био је командант Браничевског одреда. Командовао је у одступним борбама код Пожаревца, Петровца, Деспотовца, на Јастрепцу, на Топчанским висовима, код Пећи и Скадра. Од фебруара до децембра 1916. био је помоћник команданта Дунавске дивизије, од јануара 1917. до маја 1919. командант Моравске дивизије са којом је учествовао у пробоју Солунског фронта и јесењој офанзиви 1918. Његове јединице учествовале су у ослобађању Баната. Одликован је са 18 одликовања међу којима Карађорђевом звездом са мачевима IV и III реда, Орденом белог орла са мачевима II степена, Св. Саве I реда, Легијом части IV и III реда. Г. је био ујак и старатељ чувеног устаничког вође Косте Војиновића.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије 1893--1912; СВЛ, 1902--1914, 1919--1927.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; М. Д. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912. године, Бг 1929; Српско-бугарски рат 1913. године, Бг 1934; А. Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916--1918, Бг 1987; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС 1918--1921, Бг 1988; Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Петар,

ГРУЈИЋ, Петар, физичар, универзитетски професор (Овсиште код Тополе, 22. IV 1941). Дипломирао 1963. и магистрирао 1966. на Одсеку за физику Природно-математичког факултета у Београду. Докторирао на Универзитетском колеџу у Лондону 1972. из области теорије атомских судара. За редовног професора Физичког факултета у Београду изабран 1995, за предмет Теорија атомских судара. Руководио Одсеком за Атомску физику Физичког факултета у Београду, где је држао наставу из области Теоријске атомске физике и Теорије ширења спектралних линија. Цео истраживачки век провео је у Институту за физику Земун од 1964. до пензионисања 2004. Оснивач је Дебатне трибине при Институту за физику, као и семинара „Историја и епистемологија природних наука". Организовао је међународну конференцију „Класична теорија атомских судара" на Брионима 1988. Припремио је јубиларне годишњице посвећене значајним научницима: Г. Лајбницу, А. Ајнштајну, Л. Болцману, Е. Шредингеру, Н. Бору, Л. Ojлеру и Ч. Дарвину у Институту за физику, при чему су делови преношени у медије преко радија и телевизије. Рецензент у часописима Journal of Physics B, Foundations of Science, European Journal of Science and Theology, Fizika (Загреб), Physica A (Elsevier), Nuclear Instruments and Methods in Physics Research. Гостујући предавач у Медону, Француска, на Универзитету у Eјмсу (Ајова, САД), Дрексел универзитету (Филаделфија, САД). Дао је многобројне прилоге из популаризације науке у часописима: Васиона, Астрономски магазин, Галаксија, Млади физичар, Дијалектика, Гледишта, Градина, Поља, Културе Истока. Члан jе Уређивачког одбора часописа Тheoria и European Journal of Science and Theology. Члан је Друштва физичара Србије, Српског философског друштва, Европског физичког друштва, Европског друштва за науку, Британског физичког друштва (IOP, FInstP), Друштва за Античке студије Србије. Основне области његовог истраживачког рада су: теорија атомских структура, теорија ширења спектралних линија плазме, атомски процеси у близини прага, теорија система са малим бројем конституената, космологија, историја и епистемологије природних наука, историја и социологија религије, физичка географија и историја. Написао је књигу Атомски процеси у близини прага (Бг 1994).

ДЕЛА: Увод у теорију судара електрона са атомима и молекулима, Бг 1994; „The Classical Theory of Near-Threshold Ionization", J. Phys. B15, 1982; „A Simple Newtonian Model for the Fractal Accelerating Universe", Astrophysics and Space Science, 2005, 295, 3; „Some Epistemic Questions of Cosmology", Foundations of Science, 2007, 12, 1; „Divine and Secular -- Case Study of Divine Inspiration in Science", European Journal of Science and Theology, 2010, 6, 3.

Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Предраг

ГРУЈИЋ, Предраг, филозофски писац, публициста (Зрењанин, 17. VI 1935). Школовао се у Београду где је уз рад студирао филозофију на Филозофском факултету 1955--1961. У Немачку је отишао 1962. У Фрајбургу је наставио студије филозофије и славистике и докторирао 1967. са тезом о Хегеловом утицају на савремену руску филозофију (Hegel und die Sowietphilosophie der Gegenwart, Bern 1969). У Риму, на папском универзитету Грегориjанум, био је секретар и асистент језуите Густава А. Ветера, професора руске филозофије и водећег представника „филозофске совјетологије". У тој области се крећу и Г. истраживања и објављени радови (Zur Ontologie des Marxismus, München 1972; Von Marx bis Berlinguer, Freiburg--Würzburg 1979; Čičerin, Plechanov und Lenin: Studien des Hegelianismus in Rußland, München 1985). Касније је референт и предавач у Конрад-Аденауер фондацији у Бону и сарадник Земаљске централе за политичко образовање у Штутгарту. Радове је писао уз потпору Немачке истраживачке заједнице. На крају списатељског рада објавио је сажет преглед филозофије у Југославији (Die philosophischen Traditionen im Gebiet Jugoslawiens, Darmstadt 1996, италијански превод 2005).

ЛИТЕРАТУРА: J. P. Scanlan, „'Cicerin, Plechanov und Lenin: Studien zur Geschichte des Hegelianismus in Russland' by Predrag M. Grujic", American Historical Review, 1987, 92, 1.

З. Кучинар

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Радослав

ГРУЈИЋ, Радослав, историчар, правник, универзитетски професор (Земун, 29. VI 1878 -- Хвар, 25. V 1955). У Земуну је учио основну школу и реалку, а у Карловцима завршио богословију. За свештеника је рукоположен 1899, када је постављен за парохијског помоћника при храму Свете тројице у Земуну, у којем је био старешина прота Димитрије Руварац. Пошто је 1900. положио професорско-катихетски а 1901. стручно-парохијски испит, 1904. постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару и на том месту остао је до 1914. Од 1905. био је члан Епархијске конзисторије у Пакрацу. Уз редовни рад у бјеловарској гимназији вредно је сакупљао грађу за историју Срба у Славонији и Угарској. Студије права завршио је у Бечу 1908. а диплому Филозофског факултета у Загребу стекао је 1911. Годину дана касније постао је конзерватор Земаљског поверенства у Загребу. На ФФ у Загребу је 1919. стекао докторат филозофије, историје и географије с темом „Грађа за културну историју Славоније" (Старине ЈАЗУ, 1913, 34). Посебно се истакао када је на захтев српских политичких првака из Хрватско-српске коалиције, за само 80 дана, написао обимну истраживачку студију Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (Н. Сад 1909). Историјском анализом података (о пореклу Срба, њиховом имену, језику, писму, застави, грбу, цркви, вери, школи и националној свести) који су изнети у Обтужници против Адама Прибићевића и 52 Србина, Г. је Апологијом читавој јавности показао да је оптужба у целини утемељена на погрешним и научно неодрживим тврдњама. Високог научног нивоа, написана на темељу добро проучених прворазредних извора и постојеће домаће и стране литературе, с обиљем поузданих чињеница и закључака, који нису могли бити оспорени, Апологија је одиграла значајну улогу у коначном исходу загребачког велеиздајничког процеса. Кад је избио I светски рат Г. је, као и многи виђени Срби, септембра 1914. био затворен као „велеиздајник". Из затвора је пуштен априла следеће године, али је најпре, до јуна, држан у кућном притвору па је потом, по казни, премештен у Госпић. У Бјеловар је враћен тек 1917. После рата преселио се у Београд, где је од 1919. био прво професор у Другој мушкој гимназији а затим професор богословије „Свети Сава". Годину дана касније изабран је за професора националне историје на ФФ у Скопљу. У том граду је на пољу науке исказао велике организационе способности. Знатног удела имао је у оснивању тамошњег факултета, чији је био декан у два наврата (1930--1933. и 1935--1937). Основао је „Скопско научно друштво", чији је био и председник. Покренуо је 1925. Гласник Скопског научног друштва, чији је био и уредник. Основао је у Скопљу Музеј Јужне Србије, којем је био управник од 1921. до 1937, те покренуо Зборник за историју Јужне Србије и суседних земаља. Скопље је напустио 1937. када је на позив Српске цркве постао редовни професор историје Српске православне цркве на Богословском факултету Београдског универзитета. У том својству допринео је обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Због значајног доприноса науци 1939. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.

Током II светског рата Г. је био веома активан како у збрињавању српских избеглица које су се нашле у Србији, тако и у спасавању српских светиња. У својству представника Српске православне цркве, 1942. у београдску Саборну цркву пренео је мошти српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира, где су биле угрожене од стране хрватских усташа. По свршетку рата, 1945. и 1946. радио је на идентификацији и враћању у Београд црквено-уметничких и разних других културно-историјских предмета, које су усташе током рата опљачкале из српских манастира и цркава са територије НДХ и пренеле у Загреб. После II светског рата Суд части БУ је 1945. казнио Г. удаљавањем са Универзитета, а Одбор IV насеља Народноослободилачког рејона га је лишио српске националне части и ставио га на листу ратних злочинаца. То је учињено с образложењем да је Г. за време окупације министру Јонићу послао више извештаја за Српски циљни план у којима се залагао: за организацију Завода Српске православне културе; за организацију Завода за упоредно проучавање религије и филозофских система; за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа; за организацију Одбора за старе српске штампане књиге; за организацију Одбора за регистровање и опис уништених српских националних драгоцености за време II светског рата; за организацију Одбора за биографију Светог Саве; за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве и за организацију Теолошког факултета. Како се из наведених оптужби види, Г. није учинио ништа што би се могло сматрати ратним злочином али су комунистичке власти тог часног и заслужног човека осудиле из чисто идеолошких и политичких разлога. Унижен и деградиран, он је после изречених пресуда радио у Музеју Српске цркве и у Патријаршијској библиотеци.

Г. научна истраживања највећим делом везана су за историју Карловачке митрополије, Српске православне цркве, питање унијаћења, богословске расправе, историју српских школа и културних установа, демографскa кретања Срба, за поједине архијереје, духовни живот Срба, старе рукописне књиге и друга питања. Његова библиографија има око 270 библиографских јединица не рачунајући обиље текстова које је објавио у Народној енциклопедији Станоја Станојевића. Важнији радови су му: Како се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (Н. Сад 1906); Српске школе (1718--1739): прилог културној историји српскога народа (Бг 1908); Прилози за историју Србије у доба Аустријске окупације (1718--1739) (Бг 1914); Историја Хришћанске цркве. 1, Стара и савремена хришћанска Православна црква (Бг 1920); Духовни живот Срба у Војводини (до и после Велике сеобе, Н. Сад 1939, Бг 2012). Сву своју заоставштину: ретке рукописне и старе књиге, уметничке предмете и архивску грађу поклонио је Патријаршији с обавезом да се оснује посебно одељење Музеја СПЦ које ће носити његово име.

ДЕЛА: Љ. Никић, „Библиографија радова д-р Радослава М. Грујића", ЗМСДН, 1956, 12.

ЛИТЕРАТУРА: С. Душанић, „Протојереј-ставрофор Др Радослав Грујић, професор универзитета у пензији", Гласник, службени лист СПЦ, 1955; Д. Медаковић, „Смрт хисторичара Р. Грујића", Слободна Далмација, 2. VI 1955, 3202; М. Костић, „In memoriam, Д-р Радослав Грујић", ИЧ, 1956, 6; B. Saria, „Radoslav M. Grujić (1878--1955)", Südost-Forschungen, 1957, 16; В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848--1914, Бг 1991; С. Милеуснић, „Поговор" у: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, Бг 1993; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Д. Медаковић, „Животни кругови Радослава Грујића", Даница: српски илустровани народни календар за годину 2000, 1999, 7.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Сава

ГРУЈИЋ, Сава, генерал, дипломата, државник (Колари код Смедерева, 7. XII 1840 -- Београд, 2. XI 1913). По завршетку Артиљеријске школе у Београду 1856−1861, стручно се усавршавао у Пруској 1861−1863, Русији 1864−1869, Француској 1869. и Немачкој 1869. По повратку у земљу постављен за управитеља крагујевачке Тополивнице. Везе са Светозаром Марковићем, учествовање у оснивању социјалистичког листа Јавност и критички став према систему организације српске војске довели су до његове смене, у јануару 1874. Рехабилитован је у априлу 1875. и у току припрема за рат са Османским царством утицао на формулисање ратног плана 1876. За време првог српско-турског рата био је начелник артиљерије Моравске војске и учествовао у биткама код Зајечара, на Шуматовцу, код Алексинца, на Бобовишту и код Ђуниса. У влади Стевче Михаиловића (1876−1878) постављен је за министра војног. Спровео је реорганизацију војске и припремио је за нови рат с Османским царством 1877−1878. Остатак живота провео у дипломатији и политици. Био је први дипломатски агент и генерални конзул Србије у Софији 1879−1882, а потом у Атини 1882−1885. и Петрограду 1885−1887. У влади Јована Ристића (1887), као радикалски кандидат, именован је на место министра војног. После сукоба Ристића и радикала, подстакнутих од стране краља Милана, образовао је у децембру 1887. прву радикалску владу, задржавши и место министра војног. У јануару 1888. унапређен је у чин генерала. Највећи успех његове краткотрајне владе биле су припреме за раскид уговора са Друштвом за закуп монопола дувана. Краљева жеља да у време решавања питања развода брака и школовања престолонаследника у иностранству има поуздану владу довела је до пада Г. владе у априлу 1888. За члана Државног савета постављен је у децембру 1888. и на том месту остао, уз повремене прекиде, до 1910, а у више наврата био је и председник Савета. Нову владу (1889−1891), у којој је вршио и дужност министра иностраних дела, а од 1890. и дужност министра војног, образовао је после абдикације краља Милана. Дипломатији се враћа као посланик Србије у Истанбулу 1891−1893. На место министра војног поново је именован у јуну 1893, у влади Лазара Докића, да би у реконструисаној влади у децембру 1893. постао председник владе. Када је краљ Александар обавестио владу да ће бившем краљу Милану дозволити повратак у земљу, влада је у јануару 1894. поднела оставку. Влада Ђорђа Симића поставља га за посланика у Петрограду (1897−1899). После Ивањданског атентата разрешен је дужности, стављен у кућни притвор, а потом протеран из земље. Општа амнестија после женидбе краља Александра омогућила му је повратак, а убрзо и нови посланички положај у Истанбулу (1900−1903). У том раздобљу постављен је за почасног ађутанта краља Александра. На изборима после Мајског преврата изабран је за посланика. Као председник владе (1903−1904) био је заслужан за склапање тајног царинског споразума са Бугарском. Последњи пут владу је образовао у марту 1906, да би одступио већ у априлу, услед потешкоћа у вези с потписивањем новог трговинског уговора с Аустроугарском и сукоба са завереницима и краљем Петром. Окушао се и на литерарном пољу, пишући радове о војним темама. Члан СУД постао је јуна 1875, а фебруара 1892. именован је за почасног члана СКА.

ДЕЛА: библ. у: М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, I−IV, Бг 1923−1925; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906−1911, Бг 1962; Влада Александра Обреновића, I−II, Бг 1990; М. Милићевић, Љ. Поповић, Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 1997; Б. Јововић, Српски официри у националној култури, Бг 1998; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице. Србија против Бугарске 1878−1886, Н. Сад 2008.

М. Самарџић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Славко

ГРУЈИЋ, Славко, правник, дипломата (Београд, 15. II 1871 − Лондон, 23/24. III 1937). Син је Јеврема Грујића. Лицеј и студије права завршио у Паризу, где је докторирао 1897. У дипломатску службу ступио 1894. као писар Министарства иностраних послова. Унапређен је 1897. и постављен на дужност писара I класе у посланству Краљевине Србије у Цариграду, а после другог унапређења 1899. на дужност секретара посланства у Атини. Тамо је 1902. поднео оставку на државну службу, али је већ после две године постављен за секретара у Министарству иностраних дела. Од 1905. био је секретар посланства Краљевине Србије у Петрограду, а од 1907. у Лондону, где је за време Царинског рата водио активну дипломатску политику. После смрти посланика у Лондону Михаила Милићевића, у јуну 1908. преузео је отправништво послова и на тој дужности остао до марта 1914, када је премештен у Београд на место политичког начелника Министарства иностраних дела. У јулу 1914. била му је поверена израда француског текста одговора српске владе на аустроугарски ултиматум. До окупације 1915. налазио се са Министарством у Нишу, а потом је организовао превођење избеглица са албанске обале на Крф и у Француску. Постављен је за делегата Министарског савета у Женеви, а затим за посланика у Берну (1917), где је са супругом Мабел, америчког порекла, преко Међународног комитета Црвеног крста у Женеви организовао више хуманитарних акција. Посланик у Вашингтону постао је 1918. и на тој дужности остао две године. Као посланик на располагању боравио је у САД 1920−1922, а касније је пензионисан. На положају маршала двора био је 1934. и 1935. Августа 1935. поново је постављен за посланика у Лондону, са акредитацијама и у Холандији. Био је члан Главног одбора Друштва Црвеног крста 1928−1934. и један од најистакнутијих чланова Друштва пријатеља Велике Британије и Америке. Сарађивао је у Американском Србобрану 1919. и Јадранској стражи 1934.

ДЕЛО: De la tutelle des mineurs en droit international privé, Paris 1897.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1899, 1901−1902, 1905−1912, 1914; Српска библиографија. Књиге 1868−1944, IV, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Друштва Црвеног крста 1876−1936, Бг 1936; Политика, 24. III 1937, 4; Време, 24. III 1937; С. Л. С., „Др Славко Грујић", Београдске општинске новине, 1937, 4−6; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906−1911, Бг 1962.

Д. Тубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Слободан

ГРУЈИЋ, Слободан, стонотенисер, тренер (Нови Сад, 24. VIII 1973). Веома рано, под паском оца Александра Грујића, почео је да се бави стоним тенисом у СТК Војводина, а велику даровитост доказао 1987. поставши пионирски првак Југославије и кадетски првак Европе. Омладински првак државе у појединачној конкуренцији био је 1990. и 1991, а на Европском првенству за младе 1991. освојио је прво место у појединачној конкуренцији. Сениорски првак државе у појединачној конкуренцији био је 1994. и 1995, а као члан Војводине екипни 1995. и 1997. Највеће успехе у репрезентативном дресу остварио је освојивши бронзане медаље у игри мушких парова на европским првенствима -- с Илијом Лупулескуом 1992. у Штутгарту и с Александром Каракашевићем 2003. у Курмајеру. На медитеранским играма освојио је седам медаља: златне медаље у дублу с А. Каракашевићем (Тунис 2001, Алмерија 2005), сребрну такође у дублу с А. Каракашевићем (Бари 1997), три бронзане у синглу (Бари 1997, Тунис 2001, Алмерија 2005) и једну у екипној конкуренцији (Пескара 2009). На олимпијским играма учествовао је четири пута (1992, 1996, 2000, 2004), а најбоље пласмане остварио је у мушким паровима. У Барселони 1992. с И. Лупулескуом и у Атини 2004. с А. Каракашевићем стигао је до четвртфинала и деобе од 5. до 8. места. Од 1997. игра у Немачкој у Генерну (1997--1999, 2001--2007), с којим је освојио титуле првака Немачке 1997. и 2001. и Лигу европских шампиона 2005. и 2006, те у Плидерхаузену (1999/2000), а у Фенербахчеу (Турска) провео је две сезоне (2007--2009) и освојио три екипне титуле државног првака. Селектор мушке репрезентације Србије постао је у фебруару 2009, а у јуну 2010, незадовољан условима у нашем стоном тенису, поднео је оставку и вратио се у Немачку, прво као тренер Есена, а од 2013. Сарбрикена с којим је 2014. освојио прво место у Купу Европске стонотениске уније (ЕТТУ).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996; Ј. Танурџић, Од Атине 1896. до Атине 2004, Н. Сад 2004.

М. Булут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ, Стеван

ГРУЈИЋ, Стеван, мајор, професор, војни писац (Крагујевац, 11. II 1849 -- Београд, 7. III 1893). Завршио је пет разреда гимназије у Крагујевцу 1866, Војну академију 1872. и Ђенералштабну припрему 1882. У Првом српско-турском рату учествовао је као командир 3. пољске батерије Шумадијске дивизије у бојевима на Бабиној глави, код Беле Паланке, на Великом Извору, Лубници и Грљану, а у Другом као командир 7. батерије Шумадијске артиљеријске бригаде у бојевима код Беле Паланке, Пирота и Ниша. У Српско-бугарском рату 1885. био је начелник Штаба Шумадијске дивизије, дошао у сукоб због стручних питања са командантом дивизије, који га је отерао из дивизије и касније покренуо судски поступак против њега. Пошто је поднео оставку на службу у војсци 1886, постао је редовни професор из предмета Географија и Војна статистика у Војној академији (од 1888. до смрти; Географија, Бг 1890; Статистика држава Балканског полуострва, I--III, Бг 1890--1891; Статистика држава суседних Балканском полуострву, IV, Бг 1891). Од 1891. био је члан Статистичког одељења Министарства народне привреде. Почео је да објављује стручне чланке у Ратнику од првог броја, а посебно се бавио топографијом (Једанаест предавања из војне топографије, Бг 1886; Један пример топометријског рада, Бг 1886). Преводио је са француског, немачког и бугарског. Примио је седам одликовања, од којих су највиша Таковски крст IV реда, Таковски крст са мачевима V реда и аустријски Орден Витешког крста.

ДЕЛА: Основи савремене артиљеријске тактике, Бг 1877; Турска артиљерија у мају 1877, Бг 1877; Војно географске црте горње Нишаве, Бг 1882; Ручна књига за артиљеријске официре, XVII, Бг 1882; Рашка и њено непосредно суседство, узето са географског и војног гледишта, Бг 1886; Сливница, Бг 1887.

ЛИТЕРАТУРА: „Распореди и ранглисте официра и војних чиновника: 1861--1885", СВЛ, 1881--1893; В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, I--II, Бг 1908; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ,

ГРУЈИЋ, Стојан, хемичар, универзитетски професор (Башаид код Кикинде, 10. IX 1931 -- Нови Сад, 14. V 2011). Природно-математички факултет, одсек Хемија, завршио у Београду 1957, магистрирао 1966. на Технолошком факултету у Новом Саду, а докторирао на ПМФ у Новом Саду 1970. На Пољопривредном факултету у Новом Саду изабран је за асистента 1959, а за редовног професора 1983. Радио је у Институту за хемију ПМФ у Новом Саду 1977--1991. и предавао Хемију студентима Пољ. ф. у Новом Саду. Бавио се истраживањима у области Биохемије. Г. је први на Универзитету у Новом Саду започео истраживања из области биохемије нуклеинских киселина. Фундаменталне аспекте истраживања из ове области успешно је повезивао са решавањем одређених научних проблема из области физиологије биљака, као што су минерална исхрана и деловање биљних хормона типа ауксина. У заједници са сарадницима бавио се биохемијским аспектима разградње целулозе у циљу добијања етанола. Био је секретар и потпредседник подружнице Српског хемијског друштва (СХД) у Новом Саду и Хемијског друштва Војводине, секретар Биохемијске секције СХД, те председник Биохемијског друштва Војводине. Изабран је за заслужног члана СХД 1976. Писац је уџбеника из хемије за ученике средње прехрамбене и пољопривредне школе, а коаутор је (са С. Кеврешан, Ј. Кандрач) Auxin effect on protein composition of maize polysomal ribonucleoprotein particles (Н. Сад 1992).

ИЗВОР: Архива Пољопривредног факултета у Новом Саду.

ДЕЛА: коаутор, „The nucleic acid pattern in young sunflower plants as affected by boron deficiency", Agrochimica, 1977, 21; коаутор, „Auxin-induced changes in the protein patterns of intact maize mesocotyl", Periodicum Biologorum, 1987, 89; коаутор, „Some properties of β-glucosidase from Gliocladium virens C2R1", Biotechnology and Applied Biochemistry, 1989, 11.

С. Кеврешан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋ ИЊАЦ, Бојана

ГРУЈИЋ ИЊАЦ, Бојана, хемичар, универзитетски професор (Башаид код Кикинде, 8. I 1925 -- Београд, 18. III 2017). Студије хемије завршила је на Природно-математичком факултету у Београду 1950. Исте године постављена је за асистента на Ветеринарском факултету. Докторску дисертацију одбранила је 1955. на ПМФ. За доцента на Катедри за хемију ПМФ изабрана је 1956, a за редовног професора 1971. У периоду 1964−1967. радила је на Филозофском факултету у Приштини. На стручном усавршавању била је у Цириху (1962) и на Макс-Планк институту за биохемију у Минхену (1972); затим је била стални спољни сарадник овог института. Њене области истраживања биле су хемија природних производа (нпр. структура феромона губара) и биохемија. Највише се бавила биохемијом протеина (посебно хемоглобина) и липида. Предавала је Хемију природних производа. Иницирала је оснивање биохемијске студијске групе и увела на ПМФ низ биохемијских предмета. Била је, између осталог, декан ФФ у Приштини, а на ПМФ шеф Катедре за хемију природних производа и управник Хемијског института. Добила је већи број признања, међу њима повељу „Заслужни члан" Српског хемијског друштва (1982) и Орден рада са златним венцем (1983).

ДЕЛА: коаутор, „The structure of a new phospholipid from the koilin-glandular layer of chicken gizzard", Hoppe-Seyler's Zeitschrift für physiologische Chemie, 1977, 499; и G. Braunitzer, A. Stangl, „The sequence of bA- and bB-chains from carp hemoglobins (Cyprinus carpio, L.)", Hoppe-Seyler's Zeitschrift für Physiologische Chemie, 1979, 609; и S. R**.** Vrbaski, M. Ristic, „Phospholipid and ganglioside composition in rat brain after chronic intake of ethanol", Journal of Neurochemistry, 1984, 1235.

ИЗВОР: Архива Хемијског факултета.

В. Никетић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЋИ

ГРУЈИЋИ, породица која је имала значајну улогу у развоју штампарства у првој половини XX в. у Новом Саду, који је тада био центар књижарства, новинарства и издаваштва. Милан (Нови Сад, 17. X 1890 -- Нови Сад, 23. IV 1930) својим капиталом 1918. откупио је штампарију у којој су уз њега радила и два брата као словослагачи. Назив предузећа био је „Браћа Грујић". Oд 1921. њихова фирма била је на углу Милетићеве и улице Мите Ружића у Новом Саду. Након смрти Милана предузеће води Тоша (Нови Сад, 9. I 1878 -- Нови Сад, 12. VI 1943), а Лазар (Нови Сад, 26. IX 1893 -- Нови Сад, 28. V 1973) постаје равноправни партнер у штампарији. Заједно су радили до окупације 1941. И након уласка мађарске војске у град штампарија је наставила да ради, али су је Г. под притиском окупационог режима продали 1943, после чега је Тоша ускоро преминуо. Вичан послу и доста искусан у струци, Лазар се запослио код штампара Ивковића где је радио и после рата у национализованом предузећу све до пензионисања 1960. Значај Новог Сада у првој половини прошлог века као града културе и центра књижевног и стваралачког рада огледа се и у развијеном штампарству, те су улога и допринос Г. на том подручју значајни.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VI, Н. Сад 1996.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУ(Ј)ИЦА

ГРУ(Ј)ИЦА (Новаковић Грујо; Дијете Гру-(ј)ица), eпски јунак „средњих" времена. По свему судећи, његов поетски лик транспонује више реалних биографија хајдучких харамбаша из друге половине XVII в.: Грујице Жеравице, Грујице Вуковића, Грујице Милошевог (Малог), као и јунака који се у дубровачким документима из 1664. јавља под надимком Putto („дете"). Инваријантни члан хајдучке дружине Старине Новака, с којим чини пар отац--син, ексклузиван у јужнословенској усменој епици по томе што су обојица активни јунаци. Околност да, противно стандардној епској пракси, Новак и Г. паралелно фигурирају на епској сцени утицала је на то да старосна доб постане битан параметар карактеризације јунака. Насупрот „старцу" постављен је голобради јунак, „лепши од девојке", формулативно атрибуиран као „дијете". Ова епска „андрогиност" Г. чини основу за његова многобројна прерушавања -- подједнако успешна и када се маскира у „роба драгокупа" и када се преодева у девојку. У првом случају Г. фигурира у новелистичким обрасцима с темом задобијања блага, руха и оружја и обљубе „буле удовице", у чему се препознају битни аспекти иницијацијске приче (стицање јуначких инсигнија и сексуалног искуства). У другом -- у јуначким обрасцима где преузима улогу заштитника девојака чију част угрожавају демонски или историјски наметници (црни Арапин, паша од Загорја). Ту се такође јављају структурни елементи обреда прелаза, а препознају се у особеној инверзији родних улога: „Кад се паша с рухом одлакшао,/ А он паде на меке душеке,/ Па говори Новаковић-Грују:/ 'Сједи доље, дилбер Иконија,/ Да преноћиш са мном у душеку' (...) Одмах Груја задиркиват' пође,/ Завлачит' му руке у пазуке" (Вук III, 5). Г. је препознатљиво везан и за један од модалитета певања о неверној жени (круг песама у којима жена ради о глави супругу и сину -- „Невјера љубе Груичине"), популаран на целом јужнословенском простору, док га румунске варијанте укључују у сижејни модел с централним мотивом „орања друмова".

ЛИТЕРАТУРА: С. Бановић, „О неким хисторичким лицима наших народних пјесама", ЗНЖОЈС, 1921, 25, 1; С. Назечић, Из наше народне епике, I, Сар. 1959; Р. Меденица, Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невери жене у народној епици, Бг 1965; Б. Крстић, Индекс мотива народних песама балканских Словена, Бг 1984; Б. Сувајџић, Јунаци и маске: тумачења српске усмене епике, Бг 2005; С. Самарџија, Биографије епских јунака, Бг 2008; Б. Сувајџић, „Млад јунак у јужнословенској усменој поезији", у: Ликови усмене књижевности, Бг 2010; Д. Перић, „Млад јунак у српској усменој епској поезији -- фазе у одрастању и изазови иницијације", Детињство, 2011, 37, 1.

Л. Делић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЧИЋ, Ненад

ГРУЈИЧИЋ, Ненад, књижевник (Панчево, 12. IX 1954). Студије југословенских књижевности и српскохрватског језика завршио на Филозофском факултету у Новом Саду 1982. Директор културне установе „Бранково коло" у Сремским Карловцима од 1983. Председник Друштва књижевника Војводине био 1993--1997. Као песник Г. непрестано преиспитује језик (Матерњи језик, Бг 1978), нарочито његове говорне форме обележене тематиком социјалне свакодневице (Врвеж, Н. Сад 1985; Царска намигуша, Бг 1990; Јадац, Бг 1993; Сновиље, Бл 1998; Вијадукт, Н. Сад 2011). Негујући иронијско-пародијску стилизацију, социјално-критичку и хуморно-сатиричку тематику, а повремено и чисти лирски тон, користи изражајне могућности слободног и везаног стиха, са честим обраћањем утврђеним стиховним, строфним и песничким облицима. Пише сонете, понекад и читаве збирке (Лог, Бг 1995; Шајкашки сонети, Н. Сад 2008), а аутор је највећег броја сонетних венаца (за сада девет) у српској књижевности; радо користи форму терцине, понекад је везујући у занимљиве облике венаца терцина (Светлица, Бг 2015; Маца на вратима, Ср. Карловци 2015; Надисати се душе, Модрича 2016) актуализује ређе облике попут сестине лирике или малајског пантуна. Објавио више књига изабраних песама (Дарови, Н. Сад 2009), те избор песама са породичном тематиком И отац и мати (Н. Сад 2002). Књиге песама изашле су му на румунском и македонском. Пише приповедну прозу, изучава ојкачу и бележи текстове на терену (Ојкача, Н. Сад 1988). Добитник наградa „Милан Ракић", Вукове награде, „Скендер Куленовић" и др.

ДЕЛА: књиге песама: Линије на длану, Бг 1980; Матерњи језик и песме при руци, Бг 1995; есеји, критике и полемике: Бранко, песник младости, Н. Сад 1984; Прокрустова постеља, Н. Сад 1988; Плес у негвама, Бг 1998; Руку на срце, Бг 2014; антологије: Антологија српске поезије: 1847--2000, Н. Сад 2012; Прогнани Орфеји, Ср. Карловци 2015.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, В. Павковић, Шум Вавилона, Н. Сад 1988; Д. Потић, „Сатирични постверизам", ЛМС, 1994, 454, 5; С. Гордић, Размена дарова, Бг 2006; М. Јефтић, Живи звуци Ненада Грујичића, Бг 2008; И. Негришорац, „Тектонско померање тла", Крајина, 2014, XIII, 50.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈИЧИЋ, Радослав Радан

ГРУЈИЧИЋ, Радослав Радан, полицијски комесар (Челебићи код Фоче, 2. II 1911 -- Виндзор, Канада, 30. XII 1995). Студије права завршио је у Београду 1938, а на докторским студијама био у Прагу. Требало је да ради дисертацију о земљорадничком задругарству, али је због окупације Чехословачке морао да се врати у земљу. Извесно време радио је у Савезу земљорадничких задруга. Почетком 1940. запослио се у Одељењу опште полиције Управе града Београда. Започео је рад у IV одсеку полиције, водећи послове откривања и сузбијања комунистичке акције међу интелектуалцима. Осим времена када је као војни обвезник учествовао у Априлском рату 1941, на том је послу провео и цео период окупације. Због упорности и успешности у полицијском раду убрзано је напредовао од политичко-управног приправника до пристава, а потом и комесара, односно заменика шефа одсека. Радио је као оперативац и иследник, као члан или руководилац полицијских екипа и иследних тимова у Београду и унутрашњости Србије. На крају рата побегао је из земље, по неким мишљењима са делом архиве Специјалне полиције, напре у Аустрију, а потом у Италију и Северну Америку. Према истим тврдњама, обављао је обавештајне задатке за CIA, којој је предао и архиву, а за узврат добио нови идентитет (Марко Јанковић) и обећање да неће бити изручен југословенским властима, које су га тражиле због ратних злочина. Откривен је и ухапшен у Виндзору (Канада) 1992, али је суђење обустављено због болести и старости. Остатак живота провео је у старачком дому, где је и умро.

ИЗВОР: Историјски архив Београда.

ЛИТЕРАТУРА: Београд у рату и револуцији 1941--1945, 1--2, Бг 1984; С. Беговић, Логор Бањица 1941--1944, Бг 1989; М. Лопушина, CIA против Југославије, Бг 1997; Б. Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Бг 2002; Специјална полиција у Београду 1941--1944, Бг 2003; С. Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941--1944, Бг 2009.

Н. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈОВИЋ, Божидар

ГРУЈОВИЋ, Божидар (Филиповић, Теодор), правник, секретар Правитељствујушчег совјета (Рума, 1776 -- Сремска Каменица, 7. IV 1807). Правни факултет с докторатом правних наука завршио у Пешти 1801. Адвокатуру положио 1803. и отворио адвокатску канцеларију у Руми. На позив школског друга Атанасија Стојковића, који је већ био у Русији, да дође за професора на Правној академији у Харкову, затвара адвокатску канцеларију у Руми и одлази у Харков. Ту добијa катедру „Историје права знатнијих народа, старих и нових" и отпочиње предавање с јесени 1804. Исте године, у зиму, у Харков на путу за Петроград стиже српска устаничка депутација коју чине Матија Ненадовић, Петар Новаковић Чардаклија и Јован Протић, са задатком да моле руског цара за помоћ Русије устаничкој Србији и, понајпре, за „благонаклоност". На молбу проте Матије Ненадовића придружује се српској депутацији и постаје њен секретар и преводилац. У Петрограду депутацију је примио руски министар иностраних послова Адам Чарториски. Г. је по жељи чланова депутације саставио молбу за помоћ Русије Србији, у којој су објашњени узроци устанка и изложени планови устаника у Србији, а ту молбу је примио Чарториски и предао руском цару. Депутација је убедила Г. да пређе у Србију, што је он, претходно свративши у Сремске Карловце до митрополита Стефана Стратимировића, и учинио почетком марта 1805. На наговор митрополита, да би избегао сумњичење аустријских власти, променио је име и презиме -- од Теодор Филиповић у Божидар Грујовић. Г. је предложио проти Матији Ненадовићу да се у Србији оснује Совјет као највиша државна власт. Пошто му се тај предлог учинио добрим, прота и Јован Протић узели су на себе да убеде Карађорђа и сваки од њих двојице одређене војводе, не би ли они тај предлог прихватили. Пристанак је дат, али из различитих разлога. Карађорђе је у Совјету видео средство да принуди Јакова Ненадовића и друге војводе на послушност. Јаков Ненадовић је сматрао да ће Совјет ограничити Карађорђеву власт према војводама. Г. је, пак, хтео да обезбеди народ од самовоље поглавара и да добрим законима ограничи свачију власт. Г. је започео писање уредбе „Устројеније Совјета", која је требало да буде усвојена на скупштини заказаној за крај августа у манастиру Боговађи. Услед Карађорђевог противљења, скупштина није била одржана тада него почетком септембра у селу Борку, у Београдском округу. Г. је постао први секретар Совјета, што је остао до краја живота. Вук Караџић сведочи да је Г. био „једини стуб српскога совјета: он је био и претсједник и секретар и писар и све". Обављао је дипломатску преписку и друге административне послове. Састављао је Карађорђу писма у његовој преписци с црногорским владиком Петром I. Заједно с протом Матијом Ненадовићем и земунским трговцем Милошем Урошевићем ишао је почетком 1806. у Беч у дипломатску мисију. Саставио је августа 1806. писмо тршћанским Србима којим је тражио материјалну помоћ за устанике. Као одговор стигла је за оно време огромна сума новца у злату, тако да су устаници могли да наставе рат с Турцима. На његово заузимање у Совјету се повела расправа о питању школства у Србији. Бавио се организацијом и уређењем судова на ослобођеној територији. Његова је и идеја о Великој школи у Београду, остварена непосредно после његове смрти. Болестан од плућне туберкулозе, фебруара 1807. одлази на лечење, на лични предлог Карађорђа, у Аустрију, најпре у Земун, па у војну болницу у Петроварадину и најзад у Нови Сад. Посмртни остаци пренети су у Нови Сад и сахрањен код самог олтара Саборне цркве.

Г. је био први пројектант уређења обновљене српске државе и први уставописац. Премда није замислио све њене установе и дао им правни облик, он је поставио смер у којем треба да се изграђују. Тај смер одређен је у његовом Слову, које је требало да буде изговорено по усвајању уредбе коју је написао о устројству Правитељствујушчег совјета. Обележја тог неизговореног Слова су владавина закона, који је изнад свачије воље, дах слободе којим је прожета и Декларација права човека и грађанина од 1789, и доситејевско-рационалистичко уздизање разума и правде. Суштина његова је да читава власт у Србији мора бити заснована на закону, а не на вољи владаоца. Држава, то је „установленије закона", таква правна организација државних власти у којој ће свака лична самовоља и лични ауторитет бити потчињени безличном закону. Права власт у држави је закон. Њему је потчињен и носилац владалачке власти. Г. не подразумева при томе под законом врсту правног акта, него право које је разумно и праведно. Само такво право има снагу закона.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, 1, Бг 1898; С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Бг 1907; M. J. Žujović, Le Pouvoir constituant dans les Constitutions serbes, Paris 1928; Р. Вл. Радовић, „Демократско природно право у политичкој и правној философији Боже Грујовића", АПДН, 1940; 1; В. Ст. Караџић, Први и други српски устанак, Бг 1947; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, 1, Бг 1947; М. Ристић, Устанички законописац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић), Бг 1953; Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Бг 1971; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Н. Сад 1974; Д. Јанковић, Српска држава Првог српског устанка, Бг 1984; Д. Н. Баста, „Животни пут Божидара Грујовића (Теодора Филиповића)", у: Либерална мисао у Србији, Бг 2001.

Р. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЈОВИЋ, Михаило (Филиповић)

ГРУЈОВИЋ, Михаило (Филиповић), секретар Правитељствујушчег совјета, председник суда, трговац (Рума, око 1780 -- Крагујевац, 2. I 1842). Отац Живко био је ћурчија, а старији брат Теодор Филиповић (Божидар Грујовић). Ради даљег школовања отишао је у Харков код брата и ту се 1804. прикључио устаничкој делегацији на путу ка Петрограду. Пре доласка у Србију, с братом је свратио у Сремске Кaрловце, где су обојица променила презиме у Грујовић. Прешао је у Србију 1805. и постао судски практикант и писар у Совјету, а радио је и као тумач. После братове смрти постао је секретар Правитељствујушчег совјета 1807. Карађорђе га је именовао за секретара српске делегације за разговор са Русима 1808. у Букурешту. Идеју о стварању попечитељства дао је Михаило, и радио је на томе да се ограничи утицај Совјета и Скупштине. Према Карађорђевој жељи 1811. написао је „Уставна акта" којима се сужавала власт устаничких војвода. Заузимао се код Карађорђа за милост према Милошу Обреновићу, који се приклонио Карађорђевим противницима. Као члан делегације ишао је у Букурешт на преговоре са Кутузовим, а касније и са руским царем у Русију 1812. Под руским притиском отпуштен је с места секретара Совјета 1812, да би касније поново био примљен у службу. Залагао се за самосталну Србију. Руси су га оптуживали да је франкофил и антируски расположен. Повремено је био Карађорђев лични писар и писмоноша. После слома устанка пребегао је 1813. у Земун. Са собом је понео документа Првог српског устанка које су му аустријске власти заплениле, а касније један део вратиле. У Сремским Карловцима био је Карађорђев писар и изасланик у Бечу (1814), али је његова мисија претрпела неуспех. У Нови Сад је дошао 1814, а 1816. се настанио у Ади где се бавио трговином. Имао је велик утицај на Карађорђа и био је с њим у контакту и после слома устанка. Залагао се за његов повратак у Србију, а сам се вратио 1834. Радио је у судству и био је члан Народног суда у Београду, Окружног суда у Зајечару (1834), Савета (1836--1838) и председник Окружног суда у Крагујевцу (1840--1842). Краће време био је и кнежев саветник у Крагујевцу (1836).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Бг 1924; М. Кићовић, Јован Хаџић, Н. Сад 1930; М. Ристић, „Михаило Филиповић--Грујовић", ИГ, 1954, 3; З. Ранковић (ур.), Лексикон ваљевског краја, 1/4, Ва 1997; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Бг 2003; Л. Арсенијевић Баталака, Живот и прикљученија Карађорђа, Бг 2004; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Н. Сад 2004; В. Стојанчевић, Србија и српски народ у време Првог српског устанка, Н. Сад 2004.

А. Новаков

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЛОВИЋ, Аћим

ГРУЛОВИЋ, Аћим, политички радник, пуковник (Бешка, Срем, 3. IX 1898 − Београд, 23. XII 1948). У Алексинцу 1920. завршио шумарски курс, у Београду 1926. двогодишњу трговачку школу и до 1930. још четири разреда гимназије. Под утицајем Групе пелагићеваца почео се занимати за раднички покрет у којем је активно пропагирао идеје КПЈ (1919−1921). По забрани и преласку КПЈ у илегалност, тежиште политичке активности пренео је на синдикални рад. На општинским изборима 1927. био је кандидат за Сремскомитровачки срез на листи Савеза радника и сељака, иза које је стајала КПЈ. Ангажовао се на стварању Народног фронта (1936. кроз Јединствену радничку партију, а 1938. преко Странке радног народа) и постао један од водећих активиста борбе против фашизма. Члан КПЈ постао је 1938, а убрзо и члан Месног и Среског комитета у Сремској Митровици. Иницирао је оснивање ОK КПЈ за Срем и био му секретар (1940). Учествовао је у раду Шесте покрајинске конференције КПЈ за Војводину, на којој је изабран за члана ПK и делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ у Загребу (1940). Други светски рат провео је у Срему, где је као секретар ОK КПЈ радио на припремању и подизању устанка, стварању партизанских одреда, борби против покрштавања Срба, ослобађању робијаша из сремскомитровачке казнионе, спречавању Павелићеве мобилизације, борби за жетву 1942, одржавању Окружног партијског саветовања у Новим Карловцима децембра 1942. Године 1943. изабран је за члана обновљеног ПК КПЈ за Војводину и команданта тек основаног Главног штаба НОВ и ПО Војводине. Именован је за већника Другог заседања АВНОЈ у Јајцу, на које због рђавих околности није стигао. У ослобођеној Војводини постављен је за начелника Штаба Војне управе за Банат, Бачку и Барању, а после њеног укидања за потпредседника Главног НОО Војводине, потом повереника за трговину и снабдевање Народне скупштине АПВ. Биран за већника Трећег заседања АВНОЈ-а у Београду, августа 1945, те именован за члана његовог финансијског одбора. Био је председник Уставотворне скупштине Србије, а после доношења Устава 1947. председник Народне скупштине НР Србије до децембра 1948, када се тешко разболео. Имао је чин пуковника ЈНА. Одликован је Орденом братства и јединства са златним венцем.

ИЗВОРИ: „Окружни комитет КПЈ за Војводину 1941−1943", Грађа за историју Војводине, 10, Н. Сад -- Ср. Карловци 1975; „Окружни комитети КПЈ за Војводину 1944−1945", Грађа за историју Војводине, 11, Н. Сад -- Ср. Карловци 1978.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941−1945, I, Бг 1980; Војводина у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941−1945, Н. Сад 1984.

Ј. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЛОВИЋ, Милан

ГРУЛОВИЋ, Милан, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 8. II 1949). Математичко образовање стекао у Новом Саду, где је 1971. дипломирао на Природно-математичком факултету, и Београду, где је на ПМФ магистрирао 1978. и докторирао 1984. Редован је професор ПМФ у Новом Саду од 2000. Члан је међународних научних друштава „Association for Simbolic Logic" и „American Mathematical Society", а од 1987. референт часописа Mathematical Reviews. Школску 1978/79. провео као добитник Фулбрајтове стипендије на докторским студијама Државног универзитета Висконсин у Медисону. Децембра 1987. је као гост Института за математику Академије наука ДДР одржао двосатно предавање на Хумболтовом универзитету у Берлину. Аутор је монографије Основи теорије група (Н. Сад 1997). Био је вишегодишњи члан Већа ПМФ и Већа Департмана за математику и информатику, те шеф Катедре за математичку логику и дискретну математику. У више својих радова увео је и у базичним цртама испитао генерализације Робинсоновог коначног и бесконачног форсинга (тзв. n-коначни и n-бесконачни форсинг), као и односе одговарајућих форсинг придружења за поједине теорије. Поред тога, комбиновао је методе модел-теоретског и коначног и бесконачног n-форсинга и редукованих производа (посебно ултрапроизвода) и доказао да је важење Ƚоѕ-ове теореме у функцији и језика и природе ултрафилтера. Дефинисао је класу коначних форсинг система, сваки са генеричним моделима, док је ултрапроизвод те класе за униформни ултрафилтер без њих. У радовима са М. Курилићем (и М. Курилић, „On the preservation of separation axioms in products", Commentationes Mathematicae Universitatis Carolinae, 1992, 33, 4) запажен је потребан и довољан услов за идеал и филтер да би редуковани идеал производ тополошких простора очувао (у смислу теореме Ƚоѕ-а) аксиоме сепарације Тк (к=0,1,2,3,3^1^2), а доказано да се Lt реченица очувава за редуковане производе ако и само ако је еквивалентна некој Хорнопској L2 реченици у базним структурама. У раду са А. Игњатовићем (и А. Игњатовић, „A comment on the joint embedding property", Periodica Mathematica Hungarica, 1996, 33, 1) даје се нови доказ да ниједна рекурзивно набројива екстензија ∏2-сегмента Пеанове аритметике нема својство придруженог утапања (ЈЕP).

ДЕЛА: „A Note on Forcing and Weak Interpolation Theorem for Infinitary Logics", ЗРПМФ, Сер. Мат., 1982, 12; „On n-Finite Forcing", ЗРПМФ, Сер. Мат., 1983, 13; „On n-Finite Forcing Companions", ЗРПМФ, Сер. Мат., 1984, 14, 2; „Comments on Ultraproducts of Forcing Systems", Publications de L'Institut mathématique, Nouvelle série, 2001, 69, 83; „Reduced Products of Infinite Forcing Systems", Novi Sad Journal of Mathematics, 2002, 32, 1; „A Few Remarks on n-Infinite Forcing Companions", Publications de L'Institut mathématique, Nouvelle série, 2007, 82, 96.

С. Црвенковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУЛОВИЋ, Никола

ГРУЛОВИЋ, Никола, политичар, посланик (Бешка, Срем, 4. XII 1888 − Београд, 19. II 1959). Завршивши обућарски занат, радио у многим местима, те се учланио у Савез обућарских радника Хрватске и Славоније 1906. У Сарајеву је 1914. био члан Народног одбора Савеза кожарско-прерађивачких радника БиХ. У време I светског рата, као аустроугарски војник заробљен је у Русији, где је радио на формирању Југословенског револуционарног батаљона и радничких дружина од припадника Српске добровољачке војске. Као командант Трећег југословенског одреда Црвене гарде борио се у Украјини на Дону. Партијски рад започео је у Српској добровољачкој дивизији, потом у Сверуској комунистичкој партији (бољшевика), а од марта 1919. у југословенској комунистичкој Групи пелагићеваца. Вративши се у земљу, на Конгресу уједињења 1919. постао је члан КПЈ у којој је вршио више дужности (секретар Месног и Среског комитета у Руми, члан ПК КПЈ за Србију, члан ПК КПЈ за Војводину). Био је члан Централне управе Савеза кожарско-прерађивачких радника Југославије и Извршног одбора Централног одбора Независних радничких синдиката Југославије. По окупацији земље 1941, учествовао је у подизању народноослободилачког устанка, а ЦК КПЈ га је поставио за члана Главног штаба НОПО Србије и члана Иницијативног одбора НОО Србије. Борио се у Босни у Озренском партизанском одреду, те једно време био интендант и члан економског одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Одавде је по својој жељи октобра 1942. пребачен у Срем и одмах постављен за заменика команданта Фрушкогорског партизанског одреда. Био је први председник Главног НОО Војводине и већник АВНОЈ (1942−1945), мада није присуствовао његовом првом и другом заседању. После II светског рата био је представник Југославије у Савезној контролној комисији у Букурешту, опуномоћеник министра саветника југословенске амбасаде у Москви и опуномоћеник министра и ванредног посланика у Хелсинкију, а од 1954. опуномоћени министар у Министарству иностраних послова у Београду. Био је посланик Савезне скупштине, посланик и председник Републичког већа Народне скупштине НР Србије. Одликован је Орденом народног ослобођења (два пута), Орденом заслуге за народ I реда, Орденом братства и јединства I реда, Орденом за храброст. Носилац је Партизанске споменице 1941.

ДЕЛО: Југословени у рату и Октобарској револуцији, Бг 1961.

ИЗВОРИ: „Покрајински комитет КПЈ за Војводину 1941−1945", Грађа за историју Војводине, 7, Н. Сад -- Ср. Карловци 1971; „Главни НОО Војводине", Грађа за историју Војводине, 12, Н. Сад -- Ср. Карловци 1977.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941−1945, Бг 1980; Историја Савеза комуниста, Бг 1985; Војводина у НОР-у и револуцији, Н. Сад 1986; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992.

Ј. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУНТОВИЧ, Симеонов (Симо) Теодор

ГРУНТОВИЧ, Симеонов (Симо) Теодор, сликар (Мосхопоље, 1720 -- Помаз код Сентандреје?, пре 1785). Као већ школовани мајстор, вероватно по позиву сународника Грко-Цинцара, прелази 60-их година XVIII в. у Будимску епархију, где слика у традиционалном позновизантијском стилу за досељене Србе и за Цинцаре, под далеко повољнијим условима од тамошњих сликара руско-украјинског барока. Изгледа да је, пре већих поруџбина за храмове у Српском Ковину и Стоном Београду, сликао иконе великог формата за православне цркве у Вашархељу (Св. Наум са житијем) и Сентандреји (Крунисање Богородице). Године 1765. склапа уговор са манастиром Српским Ковином на острву Чепелу за живописање наоса велике Успенске цркве, чији је источни параклис Св. Јована зидним сликама украсио и њихове натписе исписао на грчком језику 1766. Други, западни параклис Св. Врача Г. живопише о сопственом трошку 1771. Заједно са сарадницима између 1772. и 1774. украшава цркву Успења Богородичиног у Стоном Београду. У међувремену, 1770--1771, слика иконостасе у Дунаујварошу и Успенској цркви манастира Српског Ковина, заједно са серијом од 12 целивајућих празничних икона, као и Христов гроб (после 1774), данас у Црквеном музеју у Сентандреји. Склапајући уговор 1770. у Стоном Београду за сликање иконостаса, певница и тронова, Г. потписује и клаузулу о сагласности да, у случају потребе, буде ангажован други сликар који ће исправити његове евентуалне погрешке. Током краћег боравка у Бечу 1767. израђује цртеж за бакрорез манастира Св. Јована у Мосхопољу. Њему и његовој сликарској радионици приписују се многе зографске иконе из Сентандреје, Пеште, Мишколца, Дунаујвароша, Стоног Београда, Вашархеља и других места у северној Угарској, од којих се уметнички највредније данас налазе у сентандрејском музеју. Сликарска вештина Г. и неколицине његових сарадника почива на завидној вештини преношења монументалних форми на неупоредиво мање површине икона, које остају и њихова најбоља дела. Тврд и наглашен цртеж прати јарки али сведени колорит, обилна употреба злата и склоност ка упрошћеној, скоро рустичној стилизацији. Мада појава и рад Г. у овим крајевима током друге половине XVIII в. представљају културно-историјски анахронизам, његова дела ипак нису лишена ликовних квалитета, међу којима предњаче јужњачка спонтаност, свежина и ефектност.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, „Живопис цркве Успења у Српском Ковину (Ráckeve)", ЗМСДН, 1959, 22--24; Споменици Будимске епархије, Бг 1990; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века по архивским и другим подацима, Н. Сад 2010; Љ. Шево, Црква Рођења светог Јована Претече у Стоном Београду, Бл 2011; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, Н. Сад 2013; М. Тимотијевић, „Христов гроб у црквама Карловачке митрополије", СЗб, 2014, 4.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУПА АРХИТЕКАТА МОДЕРНОГ ПРАВЦА (ГАМП)

ГРУПА АРХИТЕКАТА МОДЕРНОГ ПРАВЦА (ГАМП), покрет од великог значаја за ширење модернистичких идеја у српској средини основан 1928. на иницијативу архитеката Јана Дубовог, Милана Злоковића, Душана Бабића и Бранислава Којића. За разлику од формалних удружења, ГАМП никада није имао своје стално седиште, него су се састанци одржавали ванинституционално или у чувеним београдским кафанама где се постепено формирало „идеолошко архитектонско друштво" којем су се убрзо придружили Драгиша Брашован, Бранко Максимовић, Петар и Бранко Крстић, те Момчило Белобрк. Највећи број чланова који је Група достигла био је осамнаест. Поред пројектовања, Група је модернистичке ставове презентовала путем штампе, изложби и јавних предавања. Све оно што су М. Злоковић и Б. Којић наговестили у својим раним делима дошло је до пуне афирмације између 1929. и 1933. у делима најзначајнијих српских архитеката. Њихова схватања архитектуре заснована су на естетичким и техничким новинама, са циљем пропагирања савремених принципа у архитектури и примењеним уметностима. Важан „идеолошки" задатак српских модерниста био је и проналажење новог националног стила независног од утицаја средњовековне српске архитектуре. Прво јавно иступање ГАМП-а било је у оквиру Јесењег салона 1929. у Павиљону „Цвијета Зузорић" на Калемегдану. Исте године организован је и Први салон архитектуре, са циљем да широј публици представи развој архитектуре након I светског рата и прикаже њену савремену уметничку особеност, а 1931. приређена је и Прва изложба југословенске модерне архитектуре, на којој су излагали и архитекти из Загреба и Љубљане (Драго Ибер, Лавослав Хорват, Стјепан Планић, Иван Вурник и др.). Са модерном архитектуром дошло је до велике реформе свих дотадашњих база за композицију, основу, спољну и унутарњу обраду и материјале, што је, по мишљењу модерниста, након двадесет векова довело до еволутивног градитељског помака. Крај рада ГАМП-а 1934. догодио се у периоду опадања градитељске продукције у Београду, као одраз велике економске депресије у целој Европи. Међутим, разлози који су довели до престанка постојања Групе односили су се на недостатак студиозне теоретске мисли, неусаглашености погледа и јединственог става у контексту идеолошког тумачења модерне архитектуре. Ипак, у пракси, „модернистички идиом" заснован на безорнаменталности, геометризму и функционалности већ је увелико био прихваћен.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, „Архитектура између два светска рата", у: Историја Београда, 3, Бг 1974; Друштвени услови развитка архитектонске струке у Београду 1920--1940. године, Бг 1979; З. Маневић, „Београдски архитектонски модернизам (1929--1931)", ГГБ, 1979, 26.

И. Весковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУПА СРПСКИХ НАДРЕАЛИСТА

ГРУПА СРПСКИХ НАДРЕАЛИСТА, генерација младих песника која ступа на сцену у првој деценији после I светског рата, даје печат идеологији српског надреализма, а њихово интересовање за песничке експерименте отвара се и за визуелна авангардна истраживања. Почетно језгро Г. с. н. везује се за редакције београдских листова Путеви (1922--1924) и Сведочанства (1924--1925). У преднадреалистичком периоду деловања (1922--1929) појављују се многобројни радови Монија де Булија, његов часопис Вечност (1926), као и поезија Кров над прозором (Бг 1926) и роман Корен вида (Бг 1928) Александра Вуча, Јавна птица (Бг 1926) Милана Дединца и др. Интернационалну и авангардну концепцију надреализма јавно су подржали Мони де Були и Душан Матић потписивањем теоријског трактата „La Révolution d'abord et toujours" објављеног у париском листу L'Humanité од 21. IX 1925.

Манифест Г. с. н. објављен је у алманаху Немогуће -- L'impossible у Београду 1930, а потписали су га Александар Вучо, Оскар Давичо, Милан Дединац, Младен Димитријевић, Ване (Стеван) Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Душан Матић, Бранко Миловановић, Коча Поповић, Петар Поповић и Марко Ристић. Прво јавно иступање Г. с. н. забележено је у листу Политика од 14. IV 1930, где је њена авангардна позиција саопштена у тексту под насловом „Ко су тринаест надреалиста?", речима: „ми никада нећемо писати песме које ће ући у антологије новије српске лирике, пошто неће бити 'целе лепе'; ми нећемо писати награђене романе; нећемо причати приче са социјалном тенденцијом; нећемо писати психолошке драме ни есеје о великим људима, нашим и страним, или о 'важним' појавама из области уметности; ми нећемо постати чланови пен-клуба; ми нећемо приређивати прославе; ми нећемо сликати слике за музеје; ми нећемо бити ни вајари ни музичари ни пројектанти монументалних грађевина. Али, ми ћемо допринети архитектури слободе и духа."

Улогу коју је у групи француских надреалиста имао Андре Бретон, писац првог (1924) и другог надреалистичког манифеста (1929), у Г. с. н. имао је Марко Ристић. С обзиром на живу сарадњу између српских и француских надреалиста успостављену још у време објављивања часописа Путеви, двојезничност у називу алманаха Немогуће -- L'impossible и у објављеним књижевним прилозима није била неочекивана. Одредница „надреалистичка издања" на корицама алманаха истицала је идејну и авангардну припадност издавача. Алманах је био прво мултимедијално, мултикултурално и колективно уметничко дело Г. с. н. Он је био својеврсна групна лична карта, поље идеолошког истраживања и полигон визуелно/текстуалних експеримената групе младих песника, филозофа, сликара, фотографа и новинара. Оригиналност алманаха посебно је почивала у сфери визуелних уметности и нових медија. Ту се први пут објављују фотограми Вана Живадиновића Бора и надреалистичке фотографије Николе Вуча, као и le cadavre exquis -- колективни цртежи утемељени на концепцији аутоматизма мисли. Српски надреалисти су у сарадњи са Андреом Тирионом изабрали и неконвенционални графички дизајн за своје званично гласило. Агресиван контраст ружичасте и црне боје на корицама алманаха Немогуће -- L'impossible употпуњен је различитим типовима слова. На унутрашњим странама налазили су се текстови на српском и француском, анкета Чељуст дијалектике, цртежи, репродукције слика, фотографије, фотограми, колажи, le cadavre exquis, а све заједно било je оригинално, ново и функционално укључено у концепцију надреалистичког групног активизма.

Модел авангардног мултимедијалног и колективног уметничког дела који је померио границе књижевности и визуелних уметности успостављен у алманаху Немогуће -- L'impossible Г. с. н. је применила и у обликовању часописа Надреализам данас и овде, на челу чије редакције је био Ђорђе Јовановић од првог до трећег броја (Бг, јун 1931 -- јун 1932). У њему се јасно уочава интензивна сарадња са Le surréalisme au service de la révolution (1930--1933), тадашњим часописом француских надреалиста. Српски надреалисти су упадљиво наглашавали своју плодну пријатељску сарадњу с француском групом уметника на корицама часописа, назначујући да њихови прилози до тада нису нигде објављени него су послати у рукопису специјално за тај број часописа. Пример успешне интернационалне надреалистичке сарадње требало је да представља и анкета о жељи и одговор Салвадора Далија, у којем се каже да ниједна жеља није грешна ако се не потискује, а најплеменитије су оне најљудскије које су уједно и најперверзније (Надреализам данас и овде, 1932, 3).

Конструктивистичка типографија, као и многобројне полемике вођене унутар групе, указивале су на то да се млађа генерација српских надреалиста креће ка далеко радикалнијој левичарској позицији, што је навело београдску полицијску управу да забрани продају и растурање књижице-брошуре Позиција надреализма 20. I 1931, која је као колективни трактат објављена у склопу надреалистичких издања. Осим објављивања алманаха и часописа, између 1930. и 1932. група пише и теоријске текстове и књиге. Револуционарна и авангардна етичка и естетичка становишта надреализма, као и теоријске поставке психоанализе, марксизма и левичарских филозофа разматрана су у делима Позиција надреализма (Бг 1931), Нацрт за једну феноменологију ирационалног (М. Ристић, К. Поповић, Бг 1931) и Анти-зид (М. Ристић, В. Бор, Бг 1932).

Г. с. н. одржала је прву и једину изложбу у Павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду од 1. до 5. XII 1932. Почетне идеје о изложби-скандалу одбачене су због врло неповољних околности у којима се група нашла због хапшења својих чланова уочи њеног отварања. Изложба је изазвала позитивне реакције пошто је на оригиналан начин изложила и сва надреалистичка издања и многобројне цртеже и слике Радојице Живановића Ноа, јединог сликара у групи. Уједно, она је била први и једини пројекат и колективна акција самопредстављања Г. с. н., обележивши и крај њеног деловања.

Група престаје с колективним радом крајем 1932, када су неки њени чланови (Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Радојица Живановић Ное и Коча Поповић) ухапшени и осуђени на вишегодишње затворске казне, док се остали окрећу индивидуалним професионалним и уметничким каријерама. Поводом хапшења чланова Г. с. н. Рене Кревел објављује чланак у француском часопису Le surréalisme au service de la révolution (Mai 1933, 6).

Г. с. н. одликовао је паралелизам а не преузимање готових формулација из француског културног круга. Као и белгијска, она је деловала у првој деценији надреалистичког покрета који ће касније систематски инсистирати на интернационализацији и превладавању културних и геополитичких граница. Остаће упамћена по раном активизму и маргинализованој позицији како у односу на француску централу тако и у сфери историзације надреализма као последњег авангардног покрета.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Капиџић Османагић, Српски надреализам и његови односи са француским надреализмом, Сар. 1966; M. Б. Протић, „Српски надреализам, 1929--1932", у: Надреализам, социјална уметност, 1929--1950, Бг 1969; Д. Матић, Андре Бретон искоса, Бг 1978; M. Ристић, Сведок или саучесник, Бг 1979; M. Надо, Историја надреализма, Бг 1980; Б. Алексић, Откривење у надреализму, Бг 1983; J. Новаковић, На рубу халуцинација, Бг 1996; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002; M. Ристић, Oкo надреализма, I--II, Бг 2003, 2007.

М. Тодић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУПЧЕВИЋ, Коста

ГРУПЧЕВИЋ, Коста, национални и културни радник (Охрид, 1848 -- Цариград, 3. II 1907). Школовао се на грчком језику до своје 16. године, када се уз очеву помоћ отиснуо у свет. Преко Румуније је стигао у Беч, а потом се преко Трста вратио у Турску, где је са својим братом отворио ћурчијску радњу у којој се могла читати и страна штампа. Родно место је напустио 1885. због сукоба са Турцима, па се убрзо нашао међу егзархистима у Софији. Наредне године је у Београду од М. Гарашанина добио инструкције за сузбијање бугарског утицаја у Македонији. На путу за Цариград 1886. Бугари су га ухапсили као руског шпијуна, али је на инсистирање српског и руског посланика пуштен, уз обавезу да се јавља полицији. Преко Софије и Румуније 1887. побегао је за Цариград и ставио се на располагање Ст. Новаковићу. Његове честе посете српском посланству и велик утицај у Патријаршији изазивали су подозрење Турака. Као заговорник македонске индивидуалности пропагирао је штампање уџбеника на македонском. Током 1887. безуспешно је молио везира и султана да омогуће штампање Македонског гласа. Превео је буквар на македонски (1888), а наредне године израдио календарски део Голуба. Од 1892. руководио је цариградском Централном српском књижницом за снабдевање српских књижара у Турској. Наредне три године био је професор грчког у цариградској гимназији и преводилац при српском посланству. Године 1895. постао је администратор српског недељника Цариградски гласник и његов власник до 1907. У Цариграду је провео 20 година и умро у сиромаштву. Важио је за побожног словенофила, а одликован је орденом Св. Саве, Крста Божјег гроба, Даниловим орденом и султановим Орденом Меџедије III реда.

ДЕЛА: О Охриду и Охридском језеру, Цариград 1900; „Солунски, прилепски, охридски, скопски, битољски и пр. Словени", Зорница, 48, s. a.

ИЗВОР: М. Ф. Петровић, Документа о рашкој области 1890--1899, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 1907, 1083; П. А. Митропан, Први интелектуалци на Југу: Коста Групчевић, Ск 1936; К. Џамбазовски, Културно-општествените врски на Македонците со Србија во текот на XIX век, Ск 1960; Д. Ташковски, Рађање македонске нације, Бг 1969; Љ. Доклестић, Српско-македонските односи во 19 века до 1897, Ск 1974.

В. Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРУШИЋ

ГРУШИЋ, село у северозападној Србији, на северној подгорини планине Цер, на левој страни долине реке Думаче (притока Саве). Са општинским центром Шабац повезано је локалним путем дугим 19 км. Насеље је дисперзивног типа и чине га групе кућа нанизане уз пољске путеве на левој, блажој страни реке Думаче. Први помен села је из XIX в. Становници су пореклом из Босне, Херцеговине, Црне Горе и Срема. Током друге половине XX в. број становника села константно је смањиван. Године 1953. било је 1.238, а 2011. 754 становника, од којих 99,5 Србa. Пољопривредом се бавило 88,2% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

С. Ђ. Стаменковић

Рекогносцирањм терена на локалитету Шипуровача констатовани су архитектонски остаци римске рустичне виле, као и више налаза римске керамике. Недалеко од овог потеса, на обали реке Думаче, случајно је откривена бронзана статуета римског бога трговине Меркура. Божанство је приказано у стојећем ставу, са кесом за новац (marsupium) у десној руци, док недостаје гласнички штап, обавијен змијама (caduceus) и придржан левом руком повијеном у лакту. На глави му је шешир са крилцима (petastos), а преко левог рамена пребачен му је наборани огртач. Статуета представља веома добар рад римске примењене уметности. Прецизно израђене црте лица одају физиономске карактеристике, па је могуће да је реч о портретној представи неког цара из јулијевско-клаудијевске династије, приказаног као Меркур. Имајући у виду аналогне бронзане статуете, ова фигурина се са доста вероватноће може идентификовати као приказ цара Калигуле у виду Меркура, бога који дарује благостање и срећу.

И. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: М. Церовић, „Двије римске бронзане статуете", Museum, 2000, 1; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧАЦ

ГРЧАЦ, село на источној периферији Шумадије, између долина Велике Мораве на истоку и Јасенице на југу, на благо заталасаном земљишту висине 140--240 м. Од општинског центра Смедеревске Паланке удаљено је 4 км. Кроз Г. пролази локални пут који се протеже од Смедеревске Паланке према северу. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број издвојених заселака, који су касно формирали јединствено село. Због тога Г. дуго није био самостално насеље. После II светског рата број становника полако се смањивао. Године 1948. било је 1.498, а 2011. 1.106 становника, од којих 97,1% Србa. Пољопривредним занимањима бавило се 50,7% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва било је запослено у другим местима, највише у прерађивачкој индустрији. У селу се налазе четвороразредна основна школа и црква.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧЕВИЋ, Фрањо

ГРЧЕВИЋ, Фрањо, историчар књижевности, универзитетски професор (Цигленик крај Славонског Брода, 24. XI 1923 -- Загреб 2. XII 2009). Учесник је антифашистичког покрета од 1942, а потом официр ЈНА до 1952. Дипломирао је 1954. на Групи за југославенске језике и књижевности (са руским и немачким) Филозофског факултета у Загребу. По дипломирању је радио као гимназијски професор у Славонском Броду, Сиску и Загребу, а 1959. изабран је за предавача на ФФ Свеучилишта у Загребу, где је 1965. докторирао с тезом о српском књижевном критичару и теоретичару Богдану Поповићу (Књижевни критичар и теоретичар Богдан Поповић, Зг 1971). Систематично се бавио српском књижевношћу. Био је и лектор на факултетима у Рену (Француска) и Мајнцу (Немачка), а гостујући предавач у Београду, Кракову, Петрограду, Москви, Будимпешти, Манхајму, Инсбруку, Хамбургу, на Харварду и на Флориди. Као председник Хрватског филолошког друштва (1967--1969) покренуо је „Знанствену библиотеку". Један је од оснивача и дугогодишњи управник (1972--1981) Загребачке славистичке школе и Међународног славистичког центра СР Хрватске. У Загребачкој славистичкој школи засновао пројекат „Компаративно проучавање јужнославенских књижевности" (1980--1991), те уредио четири свеске одговарајућег Зборника. Универзитетску каријеру завршио је 1994. у звању редовног професора (биран 1984) и шефа загребачке Катедре за српску књижевност, настављајући стручну активност као самостални истраживач и научни саветник у области србистике. Био је доајен екологије у Хрватској, оснивач прве хрватске еколошке, грађанске групе „Свеучилишно удружење Еколошка јавност". У деценијама дугом научном и педагошком раду значајно је допринео проучавању српске књижевности у Хрватској, бавећи се тумачењем српских класика XIX и XX в. (Б. Поповић, М. Црњански, И. Андрић, М. Лалић, Д. Михаиловић, В. Попа, М. Павловић, Р. Петровић, Л. Лазаревић, С. Сремац, С. Матавуљ, Д. Ћосић и др.), комбинујући херменеутички, књижевноисторијски и књижевнокритички приступ, уз ауторску варијанту коју је назвао „есхатолошка критика".

ДЕЛА: Критички радови Богдана Поповића, Бг 1977; Симболизам. Екологија. Есхатологија, Зг 2002; Српске теме / Компаратистика сродних књижевности, Зг 2005; Религиозна екологија и нови човјек, Зг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: З. Ковач, Домовински есеји, Чаковец 2009.

М. Пантић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧИЋ,

ГРЧИЋ, Јован, професор, преводилац, књижевни историчар (Вуковар, Хрватска, 31. X 1855 -- Нови Сад, 5. II 1941). Гимназијско школовање завршио у Новом Саду, а у Грацу (Аустрија) студирао право на Правно-политичком факултету (без завршног испита). Од 1877. суплент, а од 1881/82. професор Српске православне велике гимназије у Новом Саду (са дипломом будимпештанског универзитета из класичне филологије). Од 1914. до 1928. био у Загребу, бавећи се књижевним пословима. У Матици српској члан Књижевног одбора и Редакције Летописа Матице српске, те члан управе Друштва за Српско народно позориште и организатор културних манифестација у Гимназији (диригент хора и оркестра). Значајна је његова улога у модернизацији књижевне штампе. Као главни уредник и покретач Стражилова (Н. Сад 1885--1888, 1892--1894), уз сауредништво П. Марковића Адамова и М. Савића, окупио је водеће српске писце и научнике (Ј. Игњатовић, Љ. П. Ненадовић, Ј. Ј. Змај, С. Матавуљ, В. Илић, И. Вукићевић, И. Руварац, М. Јакшић, Т. Остојић и др.); објављивао је такође преводе дјела значајних европских аутора, од античког доба до нових времена, особито посвећујући пажњу словенским књижевностима. Био је сауредник у Јавору (Н. Сад 1889--1891), уредник више календара и алманаха, те рубрике за позориште и музику у новосадском листу Браник. У многобројним биљешкама и приказима пратио је српски културни и књижевни живот од 1875. до 1939. Аутор је више школских уџбеника (рјечници, граматике, историје старогрчке и римске књижевности), од којих је најпознатији Историја српске књижевности (Н. Сад 1903), богата подацима, али концепцијски застарјела. Бавио се историјом позоришта (Српско народно позориште, Зг 1922), српске драме, преводном књижевношћу (Наша преводна књижевност у другој половини 18. и првој четвртини 19. века, Н. Сад 1932). Међу његовим преводима са њемачког су дјела нобеловца П. Хајзеа, те познатих драмских аутора, А. Вилибранта, Ф. Грилпарцера, К. Гуцкова; доста је преводио и са мађарског (Ф. Херцег и др.). У објављеној преписци са сарадницима (Портрети с писама, I--V, Зг 1921--1926, Н. Сад 1939) дао је изузетно вриједну грађу за проучавање српске књижевности и културе на размеђу XIX и XX в. Драмска и новелистичка дјела су му остала без виднијег успјеха.

Д. Иванић

Његовим доласком у Српску православну велику гимназију у Новом Саду посвећена је велика пажња музичком образовању ученика. Наставио је традицију светосавских беседа, које су се у Гимназији одржавале од 1874. У периоду 1878--1901. организовао је светосавске беседе, с изузетком девете (1882), која је била поверена тадашњем ученику шестог разреда Тихомиру Остојићу. На шеснаестој беседи (1889) први пут је наступио и „свирачки збор", састављен од ђака Гимназије, што је омогућило и извођење захтевнијих дела. Његова улога била је вишеструка: припремао је ученике за наступ, пратио их на клавиру, дириговао хором и оркестром. Програми указују на то да је добро познавао ондашњу музичку литературу. Најчешће су извођене хорске композиције домаћих (К. Станковић, Ј. Маринковић, С. Мокрањац, Ј. Пачу, М. Топаловић, Ј. Иванишевић, Т. Остојић и др.) и иностраних (Ж. Бизе, К. М. фон Вебер, Ђ. Росини, Б. Сметана и др.) композитора. Са солистима, хором и оркестром Гимназије извео је и одабране делове из опера Јосиф у Египту Е. Н. Мехила (1890) и La clemenza di Tito В. А. Моцарта (1891) прилагођене за дечје гласове и инструментиране за мали оркестар. Од 1881. ученицима је држао и часове виолине. Љубав према музици пренео је и на своје ђаке (Т. Остојић, И. Бајић).

М. Кокановић Марковић

ДЕЛА: Каврга, Н. Сад 1888; Одметник, Ср. Крловци 1903; Матица српска и стара класична књижевност, Н. Сад 1927; Мој књижевни рад за педесет и више година: преглед по струкама, Зг 1927.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду, Н. Сад 1910; Споменица о педесетој светосавској беседи, Н. Сад 1928; К. Н. Милутиновић, „Јован Грчић", ЛМС, 1935, 1/343; М. Томандл, Српско позориште у Војводини, I--II, Н. Сад 1953--1954; С. Пашћан Којанов, „Музичко васпитање", у: Новосадска гимназија 1810--1960, Н. Сад 1960; Д. Иванић, Забавно-поучна периодика српског реализма: Јавор и Стражилово, Бг -- Н. Сад 1988.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧИЋ, Манојло

ГРЧИЋ, Манојло, епски лик који се спомиње у песмама старих и средњих времена. Најчешће се у кругу песама о великим греховима појављује као неверни кум и кривоклетник, који се огрешује о крштено кумство. Пошто га једна кума подмити, замењује њено (женско) дете мушкарчићем друге куме. Када се лажно закуне својим сином да замену није учино, његов син се преметне у јагње које он у незнању закоље и поједе (Вук II, 6; Вук САНУ, 5; МХ I, 44). Претежно је сматран неисторијском личношћу, али А. Лома његово име повезује с историјом. Допуњујући историјско-географским подацима тезу Илариона Руварца да је Г. заправо Емануел Комнин, Лома минуциозном анализом садржине „Женидбе Грујице Новаковића" (Вук III, 6), уз разматрања законитости стварања епске поезије, долази до закључка да је на Емануела, сина византијског цара Јована II Комнина, могло бити пренето очево бекство пред Угрима кроз клисуру Млаве. Подаци су значајни посебно зато што би ишли у корист старине српске епске позије и доказивали њено постојање у првој половини XII в.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971; А. Лома, Пракосово. Словенски и праиндоевропски корени српске епике, Бг 2002.

Н. Милошевић Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧИЋ МИЛЕНКО, Јован

ГРЧИЋ МИЛЕНКО, Јован, песник, приповедач (Черевић, Срем, 15. XI 1846 -- Беочин, Срем, 29. V 1875). Студирао медицину у Бечу од 1867. до 1873, када се разболео и вратио у завичај. Био је члан ђачких и омладинских дружина, сарадник часописа Даница, Матица, Млада Србадија, Србадија и дописник Српског дневника. Збирку Песме објавио је 1869. у Бечу. Већ у Предговору успоставља дистанцу према лирици „измишљених осећаја" истичући једноставност („простоту") као квалитет. Интонација варира од идиле, дитирампских дечјих песама до елегија. Метричка организација и избор лексема, учесталост деминутива, хипокористика, ономатопеја, кованица упућују на јако фолклорно и/или романтичарско наслеђе. У песмама се често развија аналогија између човека и природе, омладина позива на слогу и истрајност (родољубиве, дидактичне песме) или се кроз реалистичке детаље открива патос обичног и свакодневног. Реалистички елементи препознатљиви су и у приближавању прозним темама и формама („Заљубљени гајдаш, приповетка са села"), као и у сатиричним „Брзојавним песмама". Синтезу вуковске, романтичарске, и реалистичке поетике, с једне стране, и антиципацију модерног дефабулизираног, дигресивно-асоцијативног приповедања, с друге стране, остварио je и у недовршеној приповеци „Сремска ружа". У критици је уочено да је Г. пропуштајући опажајни свет кроз филтер субјективног виђења, проширио сферу психолошког и лирског, као и да је, честим употребама персонификација и антропоморфизација, предмете дескрипције и објективизације „преокренуо" у носиоце субјективизације и емоционализације (Д. Иванић). Oд кратке „приповетке у народном духу" („Змијина кошуљица") Г. је прешао нa велику приповетку „из сеоског живота", с преплитањем романтичарско-фолклорног стила, хајнеовске ироније, психолошке фантастике (утицај Гогоља и/или Хофмана), утирући пут модерној фрагментарно-асоцијативној прози двосмислених значења.

ДЕЛА: Целокупна дела, Бг 1928; Сремска ружа, Н. Сад 1987; Зрачна свила, Н. Сад 1996; Преписка ЈГМ (1846--1875), Н. Сад -- Беочин 1997.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, Јован Грчић Миленко -- Живот и рад, Бг 1928; М. Поповић, Историја српске књижевности: Романтизам, 3, Бг 1972; Д. Живковић, „Модерна новелистика Јована Грчића Миленка", у: Ј. Грчић Миленко, Сремска ружа, Н. Сад 1987; М. Р. Јовановић, Јован Грчић Миленко -- личност и дело, Шид 1994; А. Радин, „Фолклорна фантастика и Грчићева приповетка У гостионици код Полу-звезде на имендан Шантавог Торбара", ЗМСКЈ, 1994, 42, 1--3; Књижевно дело Јована Грчића Миленка, Беочин -- Н. Сад 1996; Д. Иванић, „Између ауторског и приповједачког гласа", Крајина: часопис за књижевност и културу, 2002, 1--2; Д. Вукићевић, Огледи о српском реализму, Кв 2003.

Др. Вукићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧИЋ, Мирко

ГРЧИЋ, Мирко, географ, универзитетски професор (Ивошевци код Книна, 27. III 1954). Студије географије завршио 1979. у Београду, где је магистрирао 1981. и докторирао 1987. На Географском факултету у Београду прошао сва наставна звања до звања редовног професора (2000) за научну област Друштвена географија. Његове научне преокупације везане су за антропогеографске, економскогеографске и културногеографске проблеме. Бавио се истраживањем и планирањем локације и просторне организације индустрије, пољопривреде и насеља Србије, проблемима концентрације становништва и урбанизације, геополитичким и етнодемографским карактеристикама Балкана. Посебну пажњу усмеравао је на просторнофункционалну организацију Београдске регије (Анализа просторне организације индустрије региона Београд, Бг 1990), Западне Србије и Републике Српске, као и на антропогеографска и економскогеографска истраживања Мачве, Шабачке Посавине и Поцерине (и Љ. Грчић, Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина, Бг 2002). Бавио се и питањима глобализације и функција глобалних градова у светском економском простору, као и питањима религијских и цивилизацијских региона света. На теоријском плану бавио се питањима целовитости географије и интегралним приступом, базираним на примени квантитативних метода и системског приступа као нове интегративне парадигме у географији. Један је од водећих српских географа из области теоријске географије. За допринос унапређењу географске науке Српско географско друштво доделило му је медаљу „Јован Цвијић" (2006).

ДЕЛА: Општа политичка географија, Бг 1989; Индустријска географија, Бг 1994; Политичка географија, Бг 2000; и Н. А. Слука, Глобални градови, Бг 2006; Географија религија, Бг 2011; Географија култура и цивилизација, Бг 2014.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Тошић и др., „Др Мирко Грчић -- Добитник медаље Јован Цвијић", ГСГД, 2007, 87, 1; Седам деценија Економског факултета у Београду, Бг 2007; 120 година Географског факултета у Београду, Бг 2013; К. Новаковић, Срби у сјеверној Далмацији, Бг 2013.

Ст. Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧИЋ

ГРЧИЋ, Стјепан, сакупљач усмених творевина, фратар (Сињ-Подварош, 14. III 1879 -- Радунић код Метковића, Далмација, 26. XI 1932). После гимназије у Сињу, учио је теологију у Шибенику и Макарској (1897--1901). У Далмацији био жупник и старешина фрањевачких самостана, а годинама је на подручју Сиња бележио народне песме, махом епске (преко 30.000 стихова), приповетке и предања од гуслара Божа Домњака из Потравља крај Сиња. Прикупљену грађу је о свом трошку штампао, оставивши драгоцено сведочанство о репертоару усменог фолклора на подручју Цетинске крајине првих деценија XX в. Објавио је следеће збирке: Сињске народне пјесме и причања (Сплит 1920), Котарске народне пјесме (Шибеник 1930) и Краљевић Марко по гуслару Б. Домњаку, народне пјесме и причања III (Сплит 1932).

ЛИТЕРАТУРА: Г. Бујас, „Сакупљач Сјепан Грчић и гуслар Божо Домњак", ЗНЖОЈС, 1954, 38; И. Мимица, Фолклорист Стјепан Грчић, Сплит 1992.

Л. Делић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧКА ЗЕМЉА

ГРЧКА ЗЕМЉА, административни део царевине Стефана Душана. Са проглашењем царства и крунисањем (1346) Стефан Душан је изменио и титулу. У српским исправама он је цар Србљем и Грком, а у онима на грчком језику цар Србије и Романије. Србија се ту односи на српске земље, а Романија на г. з. О томе непосредно сведочи Нићифор Григора, а у једној хиландарској повељи из 1348. набрајају се поседи у српској и г. з. Душанова држава је фиктивно подељена на краљевство и царство (г. з.). У г. з. убрајало се све што је било јужније од Зете, Пилота, Призренске жупе, Горњег и Доњег Полога, док се за Скопље не може са сигурношћу рећи у шта се убрајало. На истоку од Скопља па према Бугарској сигурно је да се доњи ток Пчиње рачунао у г. з. У Душаново доба стварне границе није било, подела се заснивала на различитим „обичајима", у ствари на различитим друштвеним односима. Главнину зависних људи у српским земљама чине меропси, а у грчким парици. Они имају различита права и обавезе и различит начин опорезивања. У г. з. већинско становништво чине Грци, а за њима Арбанаси и Власи, Срба је јако мало.

Проглашење царства пропраћено је додељивањем властели највиших византијских титула. Својим најближим сродницима цар Душан је почео да додељује највише титуле -- деспота, севастократора и кесара. Титулу деспота су понели царев полубрат Симеон (Синиша) и царичин брат Јован Асен. Нешто касније деспот је постао и Јован Оливер. Титуле севастократора додељене су Дејану, мужу Душанове сестре Јевдокије, а исту титулу је добио и Бранко Младеновић. Титулу кесара су понели Гргур Голубић, а нешто касније и војвода Прељуб и царев братучед Воихна. Носиоци ових титула били су намесници појединих области искључиво на простору г. з. Намесници у српским земљама су и даље носили титуле које су постојале и пре проглашења царства.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици, Бг 1912; ВИИНЈ, 6, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Бг 1989; „Јединство и подвојеност српских земаља пре битке на Косову", у: Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Бг 2004.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧКИ ЈЕЗИК

ГРЧКИ ЈЕЗИК, посебан огранак индоевропске породице језика, један од балканских језика и класични језик (поред латинског). Данас њиме говори око 13 милиона људи у Грчкој, на Кипру, у јужној Албанији и у неколико историјских енклава на Средоземљу. Г. ј. заузима изузетно важно место у историји европске културе и образовања као средство ширења античког наслеђа: књижевности, филозофије, политичке мисли, медицине, природних наука итд., чија је терминологија директно преузимана -- или калкирана, тј. по грчком моделу превођена -- у све европске језике, почев од латинског. И данас се на основу г. ј. стварају термини за савремене појмове (атом, биоскоп, нанотехнологија, телефон). Као lingua franca хеленистичког доба, грчка којна је и језик Новог завета на којем се хришћанство првобитно ширило. Од почетка II миленијума п.н.е. г. ј. је непрестано присутан на југу Балканског полуострва, одакле се ширио на околна острва све до Крита, на Малу Азију и широм Средоземља, колонизацијом од VIII в. п.н.е. (јужна Италија и Сицилија, тзв. Magna Graecia, Црно море, Левант), потом и даље освајањима Александра Великог (Египат, Блиски и Средњи исток до Индије). Равноправан с латинским у Римском царству, након његове деобе био је званични језик Византијског царства, а после пада Цариграда и један од језика Османског царства, да би се у XX в., после изгона јонских Грка из Турске 1923, свео на званични језик у Грчкој, на Кипру (поред турског) и у Европској унији. Међу индоевропским језицима г. ј. има најдужу писану традицију у континуитету од 34 века. Најранија посведочена фаза је микенски грчки, забележен слоговним писмом званим „линеар Б" на глиненим таблицама из XIV--XIII в. п.н.е. нађеним на Криту, Пелопонезу и у Теби. Алфабетска писменост непрекидно траје од VIII в. п.н.е. на фонетском писму насталом адаптацијом феничког алфабета. Осим прагрчког, језика који је реконструисан, а датира се на крај III и почетак II миленијума п.н.е., у историји г. ј. разликују се три основна периода: старогрчки (XIV в. п.н.е. -- IV в. н.е., издељен у четири етапе: архајску до VIII в. п.н.е., класичну до IV в. п.н.е., хеленистичку до I в. н.е. и позногрчку до IV в. н.е.), средњогрчки (V--XV в.) и новогрчки (од XV в.). Од почетка писане историје г. ј. показује изразиту дијалекатску разуђеност -- можда узроковану сукцесивним таласима досељавања грчких племена, а свакако подстакнуту географским и политичким факторима. Мноштво говора појединих градова и њихових колонија групише се у четири макродијалекта: аркадско‑кипарски (потомак микенског), јонско‑атички, еолски и дорски (са северозападним говорима). На свима се (осим на аркадско-кипарском) развила богата књижевност, при чему су поједини жанрови остајали везани за различите дијалекатске подлоге на којима су поникли (независно од завичајног говора самог писца): епска поезија за мешавину старојонског и еолског (Хомер), проза за јонски (Херодот), хорска лирика за дорски (Алкман, Пиндар), лирска поезија за острвски еолски (Алкеј и Сапфо). Атички дијалекат из V--IV в. п.н.е., на којем се развила трагедиографија (Есхил, Софокле, Еурипид), комедиографија (Аристофан), филозофска и научна литература (Платон, Аристотел) представља класични г. ј. који је предмет класичног образовања у Европи од хуманизма до данас. Од V в. п.н.е. политичка и културна превласт Атине дају престиж њеном говору, те атички, са примесама јонског, постаје општи наддијалекат. Из те мешавине у хеленистичко доба настаје јединствен језички идиом, тзв. којна (koinh; diavlekto" 'заједничко наречје'), у којем је облику г. ј. Александровим освајањима доживео највећу експанзију као језик администрације и културе, на који је преведен Стари завет, и на којем је касније настао Нови завет. Којна се рано раслојила на књижевни језик (архаизиран према атичком предлошку) и на језик свакодневне употребе (који се даље развијао у средњогрчки и новогрчки). У распону од преко три миленијума континуитет идентитета г. ј. очуван је кроз различите ступњеве развоја; од новозаветног грчког наовамо свест о историјском јединству одржавана је не само високим образовањем, него и религиозном праксом свих говорника г. ј.

Особеност фонетике класичног г. ј. у односу на индоевропски прајезик изразита је у консонантском систему: прелаз звучних аспирата у безвучне (bh, dh, gh > f, q, c); нарочити рефлекси лабиовелара k^u^ и g^u^ (пред вокалима предњег реда у већини дијалеката дају дентале t, d, q, иначе лабијале p, b, f); рано губљење гласова ј и v; слабљење спиранта s на почетку речи у тзв. spiritus asper итд., док су остале разлике незнатније. Кључне промене почеле су да се дешавају крајем антике, пратећи развој којне: покретни мелодијски нагласак (са два основна тона, акутом/грависом и циркумфлексом) прелази у ударни акценат; систем од пет вокалских фонема губи дистинкцију по дужини/краткоћи и своди се на пет основних самогласника (а, е, i, о, u); већина дифтонга се монофтонгизује (ei, oi, ai, ou), променом изговора неких самогласника (h, u) развија се итацизам; безвучни аспирирани оклузиви /p^h^/ и /t^h^/ прелазе у безвучне фрикативе /f/ и /θ/, звучни оклузиви /b/, /d/, /g/ у њихове звучне фрикативне парњаке //b/ (касније /v/), /ð/, /g/; spiritus asper се губи (стгр. iJstoriva [хисториа], нгр. istoriva [историа]). Све те фонолошке разлике правопис није регистровао (осим акцента и аспера, тек у новогрчком). Битне промене у морфологији г. ј. чине губитак датива (од индоевропских осам падежа, преко старогрчких пет, остају четири) и нестанак инфинитива (уз ређу употребу партиципа); од три броја дуал се губи, од четири глаголска начина ишчезава оптатив (остају индикатив, конјунктив, императив); три стања (актив, медиј и пасив) своде се на два (актив и медиопасив); две групе времена, главна (презент, футур, перфекат) и историјска (аорист, имперфекат, плусквамперфекат) развијају опозицију претеритна и непретеритна, а сложена времена изражавају се перифрастичним конструкцијама. У лексичком фонду г. ј. преовлађују речи из индоевропског наслеђа, са више наноса позајмљеница: најстарије потичу из језика предгрчких старинаца, „Пелазга" (поред неких топонима и фитонима, то су речи за море, острво, кормиларење), касније из персијског, семитског, латинског, а од средњег века из венецијанског, турског. У новогрчком као називи за хлеб, вино, воду, свињу, овцу нису очуване класичне речи, него су оне замењене периферним синонимима, поимениченим придевима и сл.: стгр. yw vmo" 'залогај, комад' > нгр. ywmiv 'хлеб' (од чијег акузатива ywmivn, преко тур. somun, потиче срп. сомун).

Новогрчки је донедавно био обележен диглосијом (паралелним постојањем и употребом две лексички и граматички различите варијанте истог језика) која је озваничена почетком XIX в. (са обновом грчке државне самосталности), а службено укинута 1977. откад тече процес интеграције катаревусе (kaqareuvousa), „чистог језика", књижевног језика заснованог на атицистичкој којни, и димотике (dhmotikhV ), „народног" књижевног језика базираног на живом говору (претежно јужних дијалеката). Побројани развојни процеси у новогрчком су до краја спроведени у димотичкој варијанти, која осим наслеђених црта садржи и неке адстратне елементе, балканизме који спадају у комплекс одлика Балканског језичког савеза.

Утицај г. ј. на српски био је знатан и значајан. Стара српска писменост развила се на основу старословенске, а ова у IX в. превођењем са грчког на дијалекат македонских Словена из околине Солуна. Од два старословенска писма, ћирилица, која је превладала, представља адаптацију грчког алфабета. Грчки утицај на старословенски, а преко њега и на словенске књижевне језике, присутан је у лексици (позајмљенице и калкови, првенствено из домена духовне културе) и синтакси. То важи и за српску редакцију црквенословенског језика -- српскословенски. У говорни језик Срба средњег века -- старосрпски, ушао је знатан број грчких речи, првенствено за појмове материјалне културе (→ грецизам). Језички развој од старогрчког до новогрчког ишао је у правцу развоја особина карактеристичних за Балкански језички савез, којима је у већој или мањој мери захваћена и већина српских дијалеката, поготову они на југоистоку. У периоду XVIII--XIX в., са укључивањем Срба у европске културне токове, грчко језичко и културно наслеђе прима се посредством класичног образовања и путем усвајања модерне научне и стручне терминологије, увелико засноване на класичним језицима -- старогрчком и латинском.

ЛИТЕРАТУРА: М. Будимир, Љ. Црепајац, STOICEIA ELLHNIKA*. Основи грчке глотологије*, Бг 1979; Џ. Чедвик, Mикенски свет, Бг 1980; Р. Браунинг, Средњовековни и савремени грчки језик, Лозница 2005; Р. Шмит, Увод у грчке дијалекте, Ср. Карловци -- Н. Сад 2005.

Ј. Влајић-Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧКИ ПРОЈЕКАТ

ГРЧКИ ПРОЈЕКАТ, један од нереализованих планова о подели европских делова Османског царства из друге половине XVIII в. Иницирала га је руска царица Катарина II, предлажући септембра 1782. хабзбуршком цару Јосифу II поделу османских територија. Уз мање допуне на Јосифов предлог, пројекат је у својој коначној верзији обухватио неколико елемената: руско присвајање територија на обалама Црног мора; успостављање краљевства Дакије од ослобођених кнежевина Молдавије, Влашке и Бесарабије под независним наследним хришћанским владарoм; обнову Грчког царства са седиштем у Константинопољу под руском династијом, тј. Катарининим унуком Константином; те хабзбуршко заузимање западног Балкана до линије коју би чиниле река Олта (Алута), појас уз обалу Дунава од Никопоља до Београда (обухватајући осим ових градова и Видин и Оршаву), а од Београда најкраћом линијом до ушћа Дрима у Јадранско море. Пројекат је, дакле, предвиђао формирање две државе, од којих једне независне и једне под руским протекторатом са једне, и припајање области Мале Влашке, Србије, Босне, Истре и млетачке Далмације Хабзбуршкој монархији, са друге стране. Предвиђено је да губици Млетачкој републици буду надокнађени препуштањем Мореје, Крита, Кипра и других острва, а сагласност Француске задобијена уступањем Египта. Средишње место у овом пројекту имала је идеја о обнови Грчког (Византијског) царства под руском династијом, баштиницом права на обнову Римског царства, због чега се у историографији план назива Г. п.

Сматра се да је овај план био први који је у себи комбиновао елементе ранијих предлога о подели турских територија. Његова руска провенијенција почива на искуству и успесима оствареним током Руско-турског рата (1768--1774). Први предлози о подели османских територија датирају од времена савезничких сусрета руских и аустријских представника у Средоземљу током овог рата, а касније су их разматрали и савладар Јосиф II и канцелар Венцел Антон Кауниц. После 1774. идеја о подели турских поседа сазревала је у кабинету руског канцелара Александра Андрејевича Безбородка и саветника Георгија Потемкина. Изгледи за остварење порасли су након приближавања царице Катарине II цару Јосифу II током 1780. и склапања тајног уговора између двеју држава (у форми размењених писама владара) о међусобној помоћи у односу на трећу силу маја 1781. Непосредни повод за Г. п. била је кримска криза 1782--1783. Кримски кан се пожалио руској царици на турско мешање у унутрашње послове његове, по одредбама Кучук-каинарџијског мира (1774), независне државе. Штитећи своје спољне границе царица Катарина II предочила је цару Јосифу II овај план о коначном разрачунавању са Османским царством. Сматрајући да је интервенција Пруске извесна уколико се Монархија упусти у поделу, Јосиф II је обавестио царицу да се одриче свог права на присвајање делова османске територије у име изједначења са Русијом, и даље је формално подржавајући у њеним намерама. Децембра исте године Аустрија је и у Цариграду потврдила своју сагласност са руском анексијом, а Порта је немоћно прихватила свршен чин којим је кримска криза окончана.

Г. п., актуелан између руско-турских ратова 1768--1774. и 1787--1792, био је епизода у спољно-политичким односима Руског царства и Хабзбуршке монархије, преурањени покушај разградње Османског царства и почетак status quo политике у дипломатским и војним односима између европских сила у тзв. Источном питању.

ИЗВОР: Alfred Ritter von Arneth (прир.), Joseph II und Katharina von Russland: Ihr Briefwechsel, Wien 1869.

ЛИТЕРАТУРА: E. Hösch, „Das sogenannte griechische Projekt Katharinas II. Ideologie und Wirklichkeit der russischen Orientpolitik in der zweiten Hälfte des 18. Jahrhunderts", у: Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 12, 1964; В. Поповић, Источно питање -- историјски преглед борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Сар. 1965; K. A. Roider, Jr., Austria's Eastern Question 1700--1790, Princeton -- New Jersey 1982; Д. Р. Живојиновић, Успон Европе (1450--1789), Н. Сад 1985; E. Hösch, K. Nehring, H. Sundhaussen (прир.), Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, Wien--Köln--Weimar 2004.

Ј. Илић Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧКО-ИСТОЧНЕ ШКОЛЕ

ГРЧКО-ИСТОЧНЕ ШКОЛЕ, српске веро-исповедне основне школе које су почеле да се отварају у Војводини након две велике сеобе Срба, 1690. и 1739, из јужних крајева Србије, преко Саве и Дунава, у тадашњу Хабзбуршку монархију. Након избора Павла Ненадовића за карловачког митрополита 1749, који је исте године основао Школски фонд, са циљем да реши питање целисходног сакупљања средстава за школске потребе и осигурање егзистенције српских школа, основано је око 270 православних вероисповедних основних школа. Терезијанским реформама школства у Хабзбуршкој монархији биле су обухваћене и српске вероисповедне школе. Године 1776. донет је Школски устав којим је регулисано уређење српских школа: уведена је школска обавеза за сву децу узраста од 7 до 9 година; свака општина у којој постоји православна парохија добила је обавезу да отвори школу на српском језику; свештеницима се забрањује да раде као учитељи, а страним поданицима забрањује се рад у српским основним школама осим уколико нису боравили у Хабзбуршкој монархији 10 година и стекли потребне квалификације; забрањује се коришћење руских уџбеника (ове одредбе биле су усмерене против руских учитеља који су имали значајну улогу у оснивању српских основих и средњих школа); у основној школи се уче читање, писање, црквено појање и катехизис, а учитељима се препоручује да ученицима предају и немачки језик, што би им се рачунало у посебне заслуге. Бригу о устројству и раду српских школа у преговорима са двором у почетку је водила Илирска дворска депутација, која је добила задатак да изврши унификацију и подржављење српских школа, али је она 1777. укинута, под притиском Угарске која је деловање Депутације доживљавала као угрожавање својих интереса. У склопу реформе српских школа оне су подељене на три округа: печујски, под управом Аврама Мразовића; загребачки, под управом Стевана Вујановског; и Велико-арадски, под управом Теодора Јанковића Миријевског (школе у Војној граници имале су посебно уређење). Захваљујући умешности својих директора новоуведени тип основних школа задржао је национални и православно-конфесионални карактер, у друштвеном смислу приближио образовање ширим народним слојевима, а у педагошком погледу довео до нових облика наставе, развоја уџбеничке литературе и педагошко-методичког образовања учитеља. Основношколско образовање се по овом моделу успешно развијало све до 30-их година XIX в. (тзв. Баховог апсолутизма), када почиње привремена запуштеност српских школа у Аустрији, али је успостављен модел имао снажан утицај на просвету у новоослобођеној Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, Позиви и одзиви, Земун 1894; Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18. веку, Ср. Карловци 1929; Д. Медаковић, Јосиф II и Срби, Н. Сад 2006.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Археолошко наслеђе .

ГРЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Археолошко наслеђе . Током гвозденог доба, односно I миленијума п.н.е. територија Србије и околне области биле су у сталном контакту са југом Балканског полуострва, са Македонијом и Грчком, пре свега саобраћајницом Вардар--Морава, али и преко грчких колонија на Јадрану, нарочито крајем VI и у првим деценијама V в. п.н.е. када је, због персијског присуства у Македонији, значајну улогу играо и Епидамнос, грчки град на јужном Јадрану. Са југа су у унутрашњост Балкана пристизале нове идеје, роба и људи. Гвожђе је ушло у употребу, захваљујући везама са југом. Као једна од тих нових корисних идеја, на нашем тлу су се јављали предмети увезени из Грчке, у почетку ретки, а касније све многобројнији, коначно појавили су се и људи, не само трговци и агенти који су врбовали варваре за најамничку војску, него и мајстори-занатлије који су нашли ухлебље на дворовима моћних кнежева у унутрашњости Балкана, кaда су ови почели да жуде за предметима од злата и сребра који су одражавали њихов доминантан положај и моћ. Најстарији грчки импорт у Србији је бронзана фигурина ковача, нађена у Враништу код Беле Паланке, која потиче са Пелопонеза и датује се у VIII в. п.н.е. У Македонији су нађене имитације грчких геометријских фибулa и једна пелопонеска игла у Велесу из истог времена, па се може претпоставити да су већ у геометријско доба, односно у VIII в. п.н.е., постојали чести контакти између Грчке и Централног Балкана. Ти први контакти добиће у интензитету један век касније када ће се у унутрашњости Балкана формирати јаке племенске заједнице са моћним поглавицама, који ће потреби за покоравањем суседних племенских група и поседовањем убојитог гвозденог оружја додати жељу за власништвом скупоцених предмета са југа, прво бронзаног посуђа и одбрамбеног оружја -- шлемова и кнемида, а затим и сребрног и златног накита. На територији Србије најстарији налази у том смислу су бронзане посуде из кнежевске хумке у Пилатовићима, на локалитету Трњаци, пре свега фрагментована дршка хидрије у облику лавље фигуре, могуће спартански производ на прелазу VII у VI в. п.н.е., и котао, здела и фиала из VII или VI в., импорт из Грчке или Италије. Најзначајнији налаз из овог периода у Србији је свакако тзв. благо из хумке под Петровом црквом у Новом Пазару, односно прилози у гробу једне кнегиње с почетка V в. п.н.е. који се састоје од грчког и италског бронзаног посуђа -- најзначајнија је коринтска хидрија са фигуралним украсима из треће четвртине VI в. п.н.е. -- атичке керамике, многобројног златног и сребрног накита, који су можда начинили страни мајстори у служби домаћих главара, и више хиљада ћилибарских перли из Јужне Италије, од којих су многе биле фигурално обрађене. Кнежевске хумке у Атеници код Чачка с краја VI и почетка V в. п.н.е., иако сиромашније у импорту, сведоче такође о овим везама са југом. Појава тзв. мраморачког накита, названог тако по налазу из Мраморца -- појасева, наруквица, наушница и прстења у облику издуженог троугла, међу којима се посебно истичу велики и тешки појасеви од сребрног лима, може се такође везати за поменуте путујуће занатлије, чије су производе приучени домороци касније подражавали. Међутим, да је домаћа средина у овом процесу акултурације задржала доста од своје традиције, говори чињеница да је сав накит украшаван искључиво геометријским елементима и да се фигурални мотиви готово не јављају, што индицира још увек разлике у схватањима и неспремност домаће средине да се потпуније уклопи у нове трендове. Могуће је да се веће количине накита од сребра у V в. у Србији могу објаснити експлоатацијом руде сребра на нашем тлу, у чему су веома вероватно играли улогу и страни проспектори.

Од друге половине V в. ситуација се унеколико мења. Нема више моћних владара, попут кнежева из Новог Пазара и Атенице, који су се налазили на челу великих племенских савеза, јављају се мање племенске заједнице са ратоборним вођама, који више не чекају грчке трговце да нуде своју робу него сами каткад полазе у потрагу за златом и сребром југа. С друге стране у току Пелопонеског рата крајем V в. п.н.е. Македонија је постала делимично поприште сукоба што је појачало грчки интерес за залеђе Солунског залива и довело до јачег продора хеленских елемената уз Вардар. Једна атичка колонија с краја V в. је констатована у Демир Капији док се многа насеља даље на северу значајно хеленизују. На нашој територији очит пример у том смислу по архитектури и покретном материјалу, керамици и накиту, јесте Кршевица код Врања, насеље датовано од краја V до почетка III в. п.н.е. Грчка керамика све више улази у употребу, јављају се често и увезено бронзано посуђе и оружје, док домаћи мајстори сада не само да прихватају сложеније и префињеније форме накита, него их и сами развијају у локалним радионицама, стварајући каткад оригиналне творевине које су одговарале укусу и потребама домородаца. Међу фибулама и наруквицама наилази се и на увезене комаде, али је већина израђена на нашој територији, како сведоче прилози из гробова и остава у Никинцима и Сремској Митровици у Срему, Чуругу у Бачкој, Јухору у Моравској долини, као и други групни и појединачни налази. У III в. је могло доћи до потпуније хеленизације Централног Балкана, па тако и Србије, али је келтска инвазија у том часу прекинула ова културна струјања.

Р. Васић

Контакти између хеленског света и средњебалканских племена, која су живела на простору данашње Србије, могу се у античком периоду сагледати са три аспекта: у геополитичким односима, односно ратовима и савезима; у привредним и трговинским контактима и у размени идеја, уметности и духовне културе. Ове везе централног Балкана са Грчком заснивале су се на традицији прaисторијског и протоисторијског времена.

Први записани сукоби су ратови Трибала и Филипа II, краља Македоније, у Тракији и истог старобалканског народа, под вођством краља Сирма, против Александра Великог у Подунављу. Оба рата су окончана споразумом. Значајан догађај, како за античку Грчку тако и за племена на централном Балкану, била је келтска најезда са севера почетком III в. п.н.е, која је кулминирала пљачкањем Делфа 280. г. п.н.е. Тада је македонски владар Птоломеј Кераунос одбио понуђен савез дарданског краља у борби против Келта. Ово је разумљиво с обзиром на то да су ратови између Дарданије и Македоније, пре свега око превласти над територијом Пеонаца, трајали од IV в. п.н.е. Осим сукоба између дарданске и македонске краљевине, као и повремених савеза против заједничког непријатеља, Римске републике, келтско племе Скордиска, које се трајно населило у средњем Подунављу и Поморављу константно је било у сукобу с хеленским светом током II--I в. п.н.е. Рат између средњобалканских народа и Грчке окончан је римским освајањима ових области, која су започела средином II в. п.н.е, освајањем Македоније (168. п.н.е.) и уништењем Коринта (146. п.н.е.) и завршила се крајем I в. н.е. формирањем царске провинције Мезије.

Привредни контакти, развијени још у праисторији, наставили су се током читавог античког периода, пре свега због два путна правца, која су спајала Хеленски свет са средњом Европом: водени пут Дунавом до Црног мора и копнени пут долином Велике и Јужне Мораве и Вардара до Егејског мора. Овим путевима кретала се роба -- сировине и готови производи. Ови потоњи израђивани су у грчким полисима и црноморским грчким колонијама, док су руда сребра и пољопривредни производи стизали са Балкана. У време Римског царства, осим протока роба, овим путевима кретало се и становништво, било регрутацијом у римску војску, било економским миграцијама. Посебно у II--III в. досељен је велик број трговаца и занатлија из Грчке и Мале Азије на простор данашње Србије, односно у провинцију Горњу Мезију.

Пре римских освајања централног Балкана народи који су живели на овом простору већ су дошли у контакт с хеленском културом и грчким пантеоном. Балканска божанства у interpretatio graeca су Аполон, пандан епихорском соларном божанству Трибала и Дарданаца, Артемида, која је преузела функције старе богиње природе и живота типа Велике Мајке, Хеката, хтонска богиња чаробница, коју је било лако поистоветити са сличним аутохтоним божанством, и нарочито Дионис, бог вечног обнављања живота и бесмртне душе, за којег су и сами Грци сматрали да потиче са Балкана. Није могуће хронолошки одредити почетак ширења хришћанства на Балкану, али се може претпоставити да су већ у I в. ученици апостола Павла апостол Андреј Првозвани и Св. Андроник започели мисионарски пут широм Балканског полуострва, све до Саве и Дунава. О великом броју хришћана сведоче и балкански мученици пострадали у прогонима за време владавине цара Марка Аурелија (161--180) и тетрарха Диоклецијана (303--304). Коначно, цар Константин Велики, родом из Наиса, објавио је са савладарем Лицинијем, такође родом са данашњег тла Србије, едикт о толеранцији хришћана у Милану 313.

С. Петковић

Политички односи. Од Средњег до Новог в. Са конституисањем Источног римског царства, тј. Византије, и са досељавањем Словена на Балканско полуострво почињу непосредни, веома интензивни односи Грка и Срба, те њихових држава, а ти односи ће у континуитету потрајати све до пада Цариграда 1453. и Смедерева 1459. ( → Византијско-српски односи). После губитка последњих остатака држава Срба и Грка у XV в., Срби и Грци делили су заједничку судбину покорених православних народа у истој држави, у Османском царству. Као појединци, уживали су иста права и имали исте обавезе према османској држави. У том раздобљу, и поред појединачне сарадње, у први план су избијали сукоби две цркве, Васељенске патријаршије и Српске православне цркве. Сукоби су били политичко-економске, а не верско-идеолошке природе. Јача и организованија, Васељенска патријаршија, са седиштем у Цариграду, покривала је огромну територију и уско је сарађивала са највишим органима османске власти. Природно, желела је да искористи несређено стање на Балкану настало после пада Српске Деспотовине 1459. Међутим, хијерархија Српске православне цркве успешно се одупирала напорима суседне Охридске архиепископије (у грчким рукама), која је деценијама покушавала да успостави своју црквену власт на простору насељеном српским живљем. У међувремену, током првих деценија XVI в., Османско царство распрострло се до Будима, укључивши и територије које су Срби насељавали северно од Саве и Дунава. Појавила се јасна политичка потреба да држава организује од власти зависну верску хијерархију на целокупном новоосвојеном простору, с обзиром на то да је то био најбољи начин контроле немуслиманских поданика. Неуспешна борба Охридске патријаршије за преузимање црквене власти окончана је успостављањем Пећке патријаршије 1557. Лојалност пећких патријараха султану била је вишеструко довођена у питање активним учествовањем црквених великодостојника у ратовима које је Османско царство водило са Хабзбурзима крајем XVII и током прве половине XVIII в. Када је пропао покушај османских власти да на чело Патријаршије поставе грчког патријарха и тако успоставе строжу контролу, Пећка патријаршија је 1766. припојена Васељенској патријашији. Тиме се отворио простор за нове сукобе, јер су на сва места именовани митрополити грчког порекла. Повремени сукоби мањих размера избијали су и на Светој Гори, где се осећао притисак већине грчких манастира на српски манастир Хиландар. Слично се дешавало и на Светој земљи, будући да су јерусалимски патријарси, од када је Јерусалимска патријаршија прешла у руке Грка, на сваки начин покушавали, а на крају у XVII в. и успели, да преузму власт над српским манастиром Св. арханђела Михаила и Гаврила и великом лавром Св. Саве Освећеног, тада под управом српских монаха.

А. Фотић

Током XVIII в. положај грчког и српског становништва у Османском царству претрпео је низ промена, које су припремиле терен за стварање независних држава. Иако је у том сегменту Први српски устанак (1804) наступио значајно раније од грчког Рата за независност (1821), просветитељске идеје и политички програм почели су да се шире Балканом захваљујући Грцима. Период мира и мировна политика османске елите на eвропским границама после 1715. и померање ратног подручја изван Пелопонеза и острва Архипелага омогућили су уздизање грчке политичке, трговачке и интелектуалне елите. Сличан процес одвијао се и код Срба у Османском царству. Повлачење Француске из левантске трговине довело је до померања трговачких рута са Средоземља и Измира ка Солуну, а одатле су Грци и Јевреји даље усмеравали многобројне трговинске везе ка северу. У трговини са Европом Београд постаје важно раскршће, а укључивање богатијих Срба, посебно кнезова, у све уносније послове трговине доводи до стварања политичке елите упоредо са истоветним процесом код Грка. За разлику од Срба, грчка политичка елита поделила се на локалну и фанариотску. Представници Фанара (четврти у Истанбулу где је смештено седиште Васељенске патријаршије) после Карловачког мира 1699, а нарочито током друге половине XVIII в., као драгомани (тумачи при Порти) почели су заузимати високе положаје унутар османске дипломатије и морнарице, а налазили су се на челу Васељенске патријаршије и заузимали положаје хосподара Влашке и Молдавије. Фанариотска елита извршила је снажан утицај на укидање Пећке патријаршије 1766, па је по преузимању њених епархија најчешће постављала Грке за епископе и митрополите. Сукоб око црквене јурисдикције један је од највећих спорова Срба и Грка у новом веку. Наметнуте владике остале су изоловане и омрзнуте међу самим становништвом, попут митрополита Леонтија Ламброса, који се често залагао за Србе на Порти и у Патријаршији, посебно током Устанка, али је упркос томе њега трајно пратило неповерење српске елите према Фанариотима. Грчки планови о свеопштем устанку на Балкану из сличних разлога прихватани су код Срба са неповерењем. Значајнија сарадња политичких елита наступила је тек када су доминантну политичку улогу међу Грцима преузели представници локалног становништва на Пелопонезу. Потичући из сличног политичког и културолошког миљеа, две елите су могле пронаћи заједничке интересе и међусобно се помагати. Појава ајана (великаша и обласних господара) и њихов незадржив успон током последње четвртине XVIII в., једнако су угрожавали политичку елиту и трговачке везе два народа. Срби на југу трпели су заједно са Грцима самовољу албанских моћника, чија је елита међу османским великодостојницима преузела доминантну улогу (раније резервисану за исламизоване хришћане) у центру Царства, али што је још значајније, то исто се дешавало и на локалном нивоу. Али-паша Јањински (окренут користи од производње на својим поседима и од трговачких послова) или Мехмед-Али Кавалали (окренут политичкој и војној делатности у Египту, а касније проглашен за кедива, владара Египта), представљали су значајнију претњу од самог османског бирократског апарата. Први се наметао као нужан посредник у трговачким односима, а други није заборавио своје порекло када је требало гушити Грчки устанак. Успон албанских паша проузроковао је значајне зулуме и расељавање Срба са косовско-метохијског подручја.

Нагли успон трговине довео је до јачања трговачке елите која је била спремна да финансира образовање својих сународника на европским универзитетима. Срби су се у том погледу ослањали на своје сународнике из Хабзбуршке монархије. Просветитељске идеје и улога Доситеја Обрадовића у позиву на устанак упоредиве су са родољубивом поезијом и агитацијом Риге Велестинлиса (од Фере), који је свој живот симболично окончао међу зидинама Калемегданске тврђаве. Још од својих хоповских дана, када је почео са учењем грчког језика, Доситеј Обрадовић је био окренут Хелади, формирајући се интелектуално, попут Адамантиоса Кораиса и Јосипа Мисиодакса, у круговима Јеротеја Дендрина у Измиру. Успостављајући везе са грчком дијаспором у Бечу и Лајпцигу, као и на двору кнеза Грегора Гике у Јашију, приметно се у својим делима ослањао на идеје грчких просветитеља. Прелазак у Србију и подржавање Устанка дошли су на подстицај револуционарних идеја Риге Велестинлиса са којим се могао упознати у Бечу 1790. или нешто касније 1796/7.

М. Павловић

Период 1804--1918. После укидања Пећке патријаршије (1766) и преласка српске цркве под јурисдикцију Васељенске патријаршије у Цариграду, г.-с. о. били су обележени верским и верско-националним несугласицама. Управа грчких (фанариотских) владика, ретко наклоњених српском становништву, уз наглашено грчко национално обележје, спречавала је, упркос блискости менталитета и политичког наслеђа, бољу сарадњу два народа. Узајамне везе оснажене су у доба Српске револуције, посебно у њеној првој фази, под Карађорђем (1804--1813). Константин Ипсиланти, влашки кнез грчке народности, подржавао је српске устанике саветима и посредовањем како на Порти тако и у Русији (1805--1806), док су поједине грчке четовође учествовале у српској војсци у борбама с Турцима. Арматол (борац против Османлија) Георгије Олимпиос (Јоргаћ), побратим хајдук-Вељка, придружио се устаницима у источној Србији. „Грчка легија", коју је на иницијативу Николе Пангалоса основао Александар Ипсиланти, била је састављена од Грка, Румуна, Срба, Бугара и Арбанаса. Под вођством Олимпиоса „грчка легија" борила се код Штубика 1807, као и током операција руске војске на Дунаву. У борбама за ослобођење Београда (1807) прославио се, прешавши на српску страну, бимбаша Конда, родом из Епира. У јулу 1807. арматол Никоцарас је покушао да се пробије са 550 добровољаца од Олимпа до Србије, како би се придружио устанку. Код Демир Хисара турске снаге из Неврокопа и Сереза приморале су Никоцараса да се повуче, уз губитке од 370 људи. Први српски устанак добио је своју прву историју на грчком језику трудом Триандафила Дуке, родом из Костура, који је 1807. написао на грчком у Земуну Историју Славено-Срба (Бг 1910), како би у грчкој интелигенцији популарисао Српску револуцију.

По слому Првог устанка у Одеси је 1814. образовано тајно друштво „Филики Хетерија" с циљем да припреми општу револуцију балканских хришћана. У том циљу Хетерија је преко Георгија Олимпиоса дошла у додир с Карађорђем и осталим изгнаним српским старешинама у Бесарабији. На састанку са вођама Хетерије у мају 1817. Карађорђе се обавезао на заједничку борбу против Османлија. После Карађорђевог бекства из Бесарабије план заједничке акције утврђен је у Јашију, на имању Ипсилантија, вође Хетерије. Карађорђе се уз помоћ хетериста вратио у Србију како би поново преузео власт, али је кнез Милош Обреновић, наредивши његово убиство, обезбедио себи апсолутну власт и спречио да до шире грчко-српске сарадње дође већ у почетној фази рада Хетерије. Са организационим јачањем, Хетерија се под вођством енергичног сина кнеза Константина, Ипсилантија, руског генерал-мајора, јунака из Наполеонових ратова, развијала у све снажнији покрет, с растућим бројем присталица. Србија је у свим плановима Хетерије заузимала важно место; у „генералном плану" садејство Срба сматрано је неопходним за успех предстојећег грчког устанка. Према плану хетеристе Саваса Србија је требало да у заједничком устанку продре и у Босну и у Бугарску, како би устаничка војска Хетерије из Влашке и Молдавије могла да пређе Дунав и преко Србије стигне до матице Грчке.

У јесен 1817. Олимпиос је успоставио везу с Михаилом Германом, изаслаником кнеза Милоша у Букурешту. Међутим, Милош је, забринут да Порта не открије његову преписку с Хетеријом, остао уздржан, условљавајући сарадњу сагласношћу Русије с плановима Хетерије. Следећи политику Свете Алијансе, Русија се противила сваком револуционарном пројекту. Преко барона Строганова у Цариграду кнез Милош се, насупрот уверавањима хетериста, уверио у неспремност Русије да подржи њихове планове. Планирајући подршку устанку у Влашкој и Молдавији, Ипсиланти је у октобру 1820. затражио од кнеза Милоша да крене према Бугарској како би устаници прешли Дунав, али је акција била одложена. Позив на заједничку акцију дошао је у време када је Милош из Цариграда тражио признање наследног кнежевског достојанства за породицу Обреновић. Да би охрабрио Милоша, а страхујући да ће Србија остати неутрална у случају устанка, Ипсиланти је крајем децембра 1820. упутио Милошу нацрт једног грчко-српског савеза. Састављен у 10 чланова, Нацрт је предвиђао узајамну помоћ, слободан пролаз бораца преко српске територије до Грчке, тромесечни рок за припрему заједничке војне акције и обавезу сарадње до коначног ослобођења свих уједињених и савезничких области. Био је то предлог уговора између Грчке, која као држава још није обновљена, и Србије, вазалне кнежевине засноване само на усменом договору Милоша с локалним турским пашом из 1815, а без формалне потврде Порте о аутономији. Како је Нацрт садржао једностране обавезе за Србију, Ипсиланти га је у јануару 1821. допунио једним писмом, обећавајући Милошу статус законитог и наследног кнеза Србије. Повереника Хетерије, који је Нацрт и писмо понео у Србију, ухватиле су и убиле турске власти на Дунаву, а заплењена преписка послата је Порти у Цариград.

Устанак је почео у марту 1821, напоредо с устанком у Влашкој. Недовољно припремљен, Ипсиланти је доживео тежак пораз. Руски цар га је лишио генералског чина и забранио му повратак у Русију. У Ипсилантијевим јединицима бориле су се бивше војводе првог устанка Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Хаџи-Продан. Током устанка у дунавским кнежевинама кнез Милош је остао пасиван, утичући на становништво у пограничним областима Србије да остане мирно. Руска осуда Ипсилантија и устанка потврдила је Милошеве процене, утолико више што су војводе Стојковић и Добрњац, ослањајући се на Хетерију, ковале планове за његово збацивање. Због грчког устанка на Пелопонезу 1821, српска депутација у Цариграду, задужена да преговара о аутономији Србије (предвиђене VIII тачком Букурешког мира од 1812) задржана је, дуже време, у својству талаца.

Грчки устанак привукао је значајан број Срба из Србије, Црне Горе и других крајева да се прикључе устаничким снагама: посебно се истакао генерал Васо Брајовић (Васо Мавровуњотис), из Бјелопавлића, херој грчког устанка у борбама око Евије (Еубеје). Грчки устаници слали су 1825. изасланике на Цетиње, владики Петру I и кнезу Милошу, са циљем да њихова борба прерасте у координисани, општехришћански покрет за ослобођење балканских хришћана од Османлија. Премда се у Србији с одобравањем пратила борба Грка за слободу, подршка кнеза је изостала, па су хетеристи, уз помоћ незадовољника Милошевим политиком (Ђакова буна 1825, Буна Ђорђа Чарапића 1826), настојали да помогну Карађорђевом сину Александру да преузме власт у Србији. Милош је обе ове побуне открио и угушио, одлучан да не учествује у даљем решавању грчког питања. Да не би до краја покидао везе са Грчком, Милош је за грчке устанике спроведене у Србију, а заробљене у устанку 1821--1827. платио велик откуп Турцима, одобривши, једновремено, и колонизацију грчко-цинцарског становништва у Србији, што је поново изазвало напетости у односима с Турцима. Да би ограничио утицај грчких владика у Србији, Милош је тражио, и хатишерифом од 1830. добио од Порте право да митрополита и владике бира народ, а да их потврђује и поставља васељенски патријарх. Кнез Милош је ипак, по стицању независности Грчке, у више махова настојао да поправи билатералне односе. Истакао се једном великом новчаном донацијом (30.000 златних драхми) новооснованом Атинском универзитету. Први грчки краљ Отон је кнеза Милоша због откупа грчкога робља у Србији одликовао Великом лентом реда Спаситеља.

У доба уставобранитеља српско-грчка сарадња није више била приоритетна спољнополитичка тема, а осим са српске, изостале су и иницијативе са грчке стране. Илија Гарашанин, који је уз сарадњу пољских агената кнеза Чарторијског настојао да оживи словенску сарадњу на Балкану, није предвиђао активну сарадњу са Грчком, док је његово позивање на Душаново Царство у Начертанију (1844), било више везано за легитимитет него обнову Србије у њеним средњовековним границама. Посматрајући Балкан као простор на којем ће, све до граница Србије доминирати хеленска култура под патронатом обновљене Грчке, грчки политичари су настојали да преко признања независности Св. Синода у Атини од Васељенске патријаршије рашире свој непосредни утицај на балканске хришћане, тада још под заштитом Русије као покровитељске силе. После ратова за италијанско ослобођење и нових врења на Балкану (Херцеговина), Француска је, упоредо с Италијом, настојала да охрабри националне покрете на Балкану. Поткрај друге владе кнеза Милоша, у августу 1860, у Београд је стигао грчки предлог за склапање балканског савеза којем ће споразум Грчке и Србије бити носећа осовина. Илија Гарашанин израдио је у марту 1861. меморандум за кнеза Михаила о потреби сарадње са Грчком, и њиховом заједничком раду на ослобођењу балканских хришћана, како би се избегло да велике силе самостално кроје политичку карту европске Турске. По налогу кнеза Михаила, Гарашанин је у априлу 1861. ступио у преговоре са грчким послаником Марком Ренијерисом у Цариграду. Утврђена је сагласност око начина решавања Источног питања и облика заједничке акције, а Ренијерис је поднео већ припремљен нацрт уговора о савезу. Нацрт се показао начелно прихватљивим, али није прихватао поделу Бугарске тако да област северно од планине Балкан припадне Србији, а јужно од ње Грчкој. По питању Македоније, насупрот грчком предлогу, који је за грчку предвиђао границу на Шар-планини, Гарашанин је предложио поделу по споразумно утврђеној линији разграничења.

Простори јужно од Балкана, насељени славизованим Грцима, односно хеленизованим Бугарима, обележени грчком културом, по мишљењу Грка требало је да се сагласно „Великој идеји", грчком плану о националном уједињењу Грка (1844), укључе у ново Византијско царство. Грчки државници нарочито су зазирали од политичке еманципације и експанзије словенског елемента, иза којег је стајала Русија, и сужавања грчког наслеђа унутар Османског царства. Насупрот њима, у склопу једне шире словенске политике, Србија је помагала бугарски препород, пошто је у њен пројекат јужнословенске државе под кнезом Михаилом, била укључена и Бугарска. По максималистичким грчким плановима, ново Византијско царство пореметило би однос других балканских држава наспрам „Велике Грчке".

Грчка влада прихватила је став Србије у погледу стварања бугарске државе. У питању Македоније Ренијерис и Гарашанин обележили су границу сфера утицаја која је разграничила области српске, односно грчке пропаганде. По Гарашаниновом предлогу, ова линија ишла је од албанске обале, остављајући Србији Драч, Елбасан, Охрид, Прилеп, Велес, Штип, Кратово, Џумају и области северно од планине Балкана; Грчкој: Берат, Горицу, Битољ, Демир-Капију, Радовић, Разлог и подручја јужно од Балкана.

Грчки предлог споразума, који је Ренијерис поднео Гарашанину, обухватио је два акта: српско-грчку конвенцију и нацрт четворног савеза Србије, Грчке, Црне Горе и Румуније. Док је први имао карактер војног савеза против Турске, други документ био је декларација о правима удружених балканских држава, као основа широј дипломатској акцији о немешању великих сила у балканске спорове. Допуњавајући предлог грчко-српске конвенције, уз прихватање образовања Бугарске, Атина је предлагала да се подела територије изврши на тај начин да Грчка добије Тесалију, Епир, Македонију, Тракију и острва Архипелага; Србија Босну и Херцеговину, горњу (северну Албанију) и Црну Гору. Споразум Гарашанин -- Ренијерис у погледу поделе сфера у Македонији није унет у нацрт конвенције.

Српска влада била је незадовољна предлогом подела који препушта Грчкој, укључив Македонију и Тракију, те близу три милиона Словена. Неспремност да потпише конвенцију Гарашанин је правдао унутрашњим тешкоћама и војном неприпремљеношћу, уз јасну решеност да се начела изнета у конвенцији прихвате, а да у случају потребе предузму све потребне мере за њихово остварење, као да је допуњена конвенција већ потписана. Мисија коју су генерал Боцарис и М. Лешјанин имали у Паризу 1862. није донела очекивани напредак.

Бомбардовање Београда и заоштравање српско-турских односа подстакло је Гарашанина да обнови преговоре са Грчком. Кнез Михаило послао је 1862. у Атину свог изасланика банкара Јована Куманудија да краљу Отону пренесе решеност Србије да, по цену рата, истера Турке из својих градова. У Атини је врило од националног ентузијазма, па су национални одбори увелико прикупљали добровољце за упад у Епир, Тесалију и Албанију, као и за подизање устанка на Криту. Међутим, династијска криза и снажан британски притисак на краља Отона омели су војну акцију Грчке. Стога је Београду из Атине поручено да одложи рат за следећу годину, пошто Грчка још није војно спремна. Слично је гласила и порука привремене грчке владе, образоване 10. Х 1862. по збацивању краља Отона.

Уочи избора новог грчког краља, српска влада упутила је марта 1863. у Атину као новог изасланика, бугарског књижевника Г. Раковског, да испита спремност за заједничку акцију у европској Турској. Династичка смена у Грчкој изазвала је знатне унутрашње тешкоће, онемогућивши спољну акцију. Крајем 1864, уз помоћ руског конзула у Јањини, Гарашанин је успоставио нове везе у Атини с националистичким одборима. Цариградски представник Србије Ј. Ристић се почетком 1865. обратио Ренијерису с питањем могу ли се обновити српско-грчки разговори. По добијању Јонских острва уз британску подршку (1864) англофилска странка стекла је додатни утицај у Атини, сматрајући да није могуће помирити амбициозне територијалне замисли из „Велике идеје" и словенске тежње које подржава царска Русија. Насупрот њима, опозиција је била за балканску сарадњу. Њени челници, Александар Кумундурос, генерал Боцарис и М. Ренијерис, некадашњи посланик у Цариграду, повели су нове преговоре са Србијом у јуну 1866, овластивши М. Антонопулоса, некадашњег секретара посланства у Паризу, да у Цариграду постигне споразум са Ј. Ристићем, јер су растући сукоби на Криту и пограничним областима најављивали избијање рата. Из Београда је стигла инструкција да се грчким родољубима пренесе да Србија без Грчке неће улазити у рат.

Вишедневни преговори Ристића и Антонопулоса довели су 5. VI 1866. до споразума у 12 тачака: пријатељи Србије, на челу с Кумундуросом узеће што пре власт у Грчкој; основ српско-грчког споразума наћи ће се у споразуму из 1861; Србија и Грчка закључиће конвенцију и покренуће, одређујући накнадно датум, општи устанак на Балкану, улазећи потом и саме у рат; у међувремену треба спречавати локалне устанке и сложно иступати према великим силама. Српска влада одобрила је Ристићев рад, с оградом да ће узети позитивне обавезе тек када споразум буде прихватио грчки краљ Ђорђе. У Атини је, међутим, уместо Кумундуроса, образовао владу англофил Вулгарис.

Критски устанак из августа 1866. подигао је читаву Грчку. Јонска хетерија била је спремна да дигне устанак у Епиру, како би олакшала положај Крићанима. Атински одбор обратио се преко Ренијериса Београду с питањем хоће ли се Србија придружити устанку, ако букне у Епиру. Премда је Критски устанак имао велик одјек у Србији где је почело прикупљање прилога, величање критског јунаштва у штампи и држање опела погинулим Крићанима, Гарашанин се устезао да на овом питању уђе у рат. Србија је у новембру 1866. тражила повлачење турских гарнизона из српских градова, како би ослабио притисак Порте на Грчку и приморао је да један део трупа стави у приправност према Србији. Капетан Љубомир Ивановић, који је септембра 1866. упућен у Атину да испита војну спрему Грчке, вратио се с негативним извештајем.

Претња Грчкој ратом из Цариграда довела је до образовања владе А. Кумундуроса, у којој је министар спољних послова био Харилаос Трикупис. Нови кабинет се, уз краљеву сагласност, одлучио на политику споразума са Србијом. Нове преговоре у Цариграду (јануара 1867) водили су посланици Делијанис и Ристић, с циљем да се заједничком акцијом осујети сваки покушај великих сила да заузму делове европске Турске мимо воље тамошњег становништва. Камен спотицања остало је, међутим, разграничење зона утицаја. Предлог Трикуписа, ослоњен на нацрт из 1861, предвиђао је прикључење Грчкој читаве Македоније, као и области јужно од планине Балкан. Српски предлог, позивајући се на Гарашанин-Ренијерисову поделу утицајних сфера, тражио је поделу Македоније. Упркос руске интервенције у прилог српско-грчког споразума, резултати су изо- стали, да би преговори, уз нове руске притиске, пребачени у Беч, где је кнез Михаило био у пролазу на своја имања Иванки. У августу 1867. српски кнез и грчки представник Занос постигли су начелну сагласност о савезу. О спорним разграничењима расправљали су српски делегати Ристић и Петронијевић са грчким представником Заносом, раздвојивши минималне и максималне ратне циљеве обеју страна. Као минималне циљеве Грчка је одредила Епир и Тесалију; Србија Босну и Херцеговину. У погледу максималних добити, утврђено је да ће се савезнице накнадно споразумети ако постигну већи ратни успех, и то на основу слободно изражене воље ослобођених народа. У одвојеном акту усвојено је начело компензације по начелу народности на рачун суседних покрајина, уколико минимални циљеви једне од савезница не буду остварени.

У бањи Веслау код Беча потписан је 26. VIII 1867. српско-грчки офанзивно-дефанзивни уговор о савезу, са 17 чланова. Циљ савеза био је решавање, сложним дејством, несносне судбине хришћанских народа под Турском, коришћењем свих средстава, уз објаву рата Турској само по претходном договору (чл. I). Србија се обавезује да ће до марта 1868. спремити 60.000 бораца, не рачунајући резерву, а Грчка 30.000 бораца и што већу флоту (чл. II). У случају изненадног турског напада на једну уговорницу, друга ће је помоћи свим средствима и ући у рат чим истекне предвиђени рок припреме (чл. III). Обе државе требало би да воде борбу до потпуног ослобођења свих хришћана европске Турске и на острвима Архипелага. Ако уследе несавладиве тешкоће, оне ће ту борбу моћи да прекину тек пошто Грчка осигура анексију Епира и Тесалије, а Србија Босне и Херцеговине (чл. IV). Међутим, савез тиме неће бити раскинут и борба би требало да буде настављена чим прилике дозволе (чл. V). Ако ратне операције премаше циљеве из чл. IV, савезници ће закључити посебан уговор о границама и будућим државним односима. Притом ће оне поштовати вољу народа који су се придружили њиховој борби, било да ти народи затраже присаједињење са државама уговорницама, било да реше да образују засебне државе „у оквиру конфедерације", учествујући у изради устава и утврђивању међусобних односа (чл. VII). Утицаће на пријатељске силе да признају право на самоопредељење хришћанима на Истоку и супротставиће се било каквом покушају страних сила да присвоје ма коју област европске Турске (чл. VIII); заједно ће водити акцију на придобијању околних хришћанских народа и држава за савез (Арбанаси, Румунија, Црна Гора -- чл. IX, X, XI). Што пре ће се приступити изради једне војне конвенције ради координације будућих ратних операција (чл. XIV). Посебним протоколом утврђено је начело компензација за случај да једна од уговорних страна не успе да оствари своје минималне циљеве. Уговор је ратификован у Београду 5. октобра. Грчки краљ Ђорђе је под притиском нове владе пристао да га ратификује, с тим да се предвиђени рок за почетак акције помери од марта на септембар 1868. По пристанку српске владе, размена ратификационих докумената извршена је у Атини, 22. I 1868.

Убрзани преговори о војној сарадњи резултирали су војном конвенцијом склопљеном 28. II 1868. Србија се обавезала да опреми укупно 80.000 људи, а Грчка 30.000 војника и флоту. Свака страна се обавезала да образује герилске формације од по 5.000 бораца, чија ће акција на устанку у Европској Турској, као целовитом ратном попришту, претходити акцији редовних трупа. Грчка би дејствовала независно у Епиру и Тесалији, а Србија у Босни и Херцеговини; војна сарадња била би остварена током дејстава у долинама Вардара и Дрима. Грчка армија ће дејствовати у правцу Битоља и Солуна, а српска према Велесу. Организацију устанка у Бугарској преузела је Србија, док би на устанку у Албанији радила заједнички с Грчком. Војна конвенција ратификована је 27. V 1868.

Убиство кнеза Михаила у јуну 1868. значајно је ослабило обострану спремност за примену уговора. Услови за покретање једног општег балканског устанка и заједничког рата с Турском били су све неповољнији. Г.-с. о. ојачани су отварањем грчког конзулата у Београду у октобру 1868. У новом заплету око критске кризе Намесништво је на упит из Атине о спремности да се активно умеша у случају избијања грчко-турског рата одговорило да Србија неће остати неутрална, али су обе савезнице биле и војно и политички неспремне за рат. Београд је стога остао пасиван у расплету критског питања што је неповољно одјекнуло у Атини и додатно удаљило Грчку од Србије. Савез је привремено био потврђен у фебруару 1871, када Кумундурос уговор означава као „јасан и практичан темељ узајамних односа", да би, годину дана по избијању источне кризе, незванични изасланик српске владе, посланик М. Гарашанин у Атини, у марту 1876, с Кумундуросом разговарао о могућем испуњењу уговора о савезу. По избијању првог српско-турског рата, у јуну 1876, на драматичан апел намесника Ј. Ристића, Кумундурос одговора да је уговор о савезу, као лични акт његовог потписника кнеза Михаила, његовом смрћу престао да важи, правдајући се новом изасланику, јеромонаху Фирмилијану, војном неспремношћу Грчке.

Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. узбуркало је грчку јавност, која је захтевала компензације у Епиру и на Криту, изазвавши мобилизацију и ванредни сазив Скупштине. Српски премијер М. Гарашанин предложио је 24. септембра грчком отправнику послова Назосу споразум о заједничкој акцији, али је грчка влада, под притиском сила, оклевала са одговором. Када је постало јасно да ће силе одобрити бугарски преврат као свршену ствар, грчка влада заузела је ратоборан став према Турској, али је остала пасивна по избијању српско-бугарског рата, који се, очекивано, завршио великим српским поразом.

Ширење утицаја бугарске Егзархије у Македонији (устоличење бугарских владика у Скопљу и Охриду 1890), упутило је Србију на тешњу сарадњу с Васељенском патријаршијом у Цариграду. Цариградском патријарху поднет је 1885. пројекат устоличења српских митрополита у Призрену, Скопљу, Велесу, Дебру, Битољу и Охриду. Из бојазни од ширења словенских цркава на штету грчких интереса, предлог Србије је одбијен, али је опрезно кренула подршка грчких митрополита српским школама. Нови преговори (1891) о српским владикама нису дали резултат, јер је Патријаршија упућивала Београд да се претходно споразуме с Атином о деоби интересних сфера.

После почетних српско-грчких преговора између Стојана Новаковића и кнеза Маврокордата у Цариграду, у лето 1890, разговори су, на предлог Новаковића, 1891. пренети у Атину. Тек, по доласку Трикуписа на власт (1892), српски посланик Владан Ђорђевић изашао је са низом предлога: министру спољних послова Драгумису нудио је заједничку акцију против бугарског Егзархата, за Србију Косовски и Битољски вилајет, уз поделу зона на линији Мелник, Новрокопа-Струмица, отварање српских школа у тим областима, те подршку Атине у Васељенској патријаршији за нове владичанске столице за Србе у Старој Србији и Македонији. Преговори су 1893. завршени неуспехом због неслагања око линије разграничења, посебно о припадности подручја око Битоља, Крушева и Прилепа.

По изостанку споразума с Грчком Србија је 1896, уз сагласност Порте и Патријаршије, добила само владичанску столицу у Призрену да би, после смрти грчког митрополита у Скопљу, затражила да се и ова епархија додели на управу српском јерарху. Уследио је оштар црквени сукоб с Грцима око цркве Св. Спаса у Скопљу, који је додатно удаљио Београд и Атину. Настојање Србије да се обнови Пећка патријаршија, осујећена је, уз руско одбијање и резерве Патријаршије, већ у самом зачетку.

Постављање Фирмилијана Дражића за администратора Скопске епархије 1897. изазвало је упоредо и бугарске и грчке протесте. Нови грчко-српски преговори, у јесен 1897, одложени због кризе кабинета Ђ. С. Симића, настављени су у Атини 1899. Михаило Милићевић, специјални изасланик краља Александра, предложио је нову границу интересних сфера премијеру Теотокису и министру спољних послова А. Романосу. За прихватање Фирмилијана у Скопљу, Србија би линију разграничења зона утицаја у Македонији повукла према северу: споразумно је утврђено да Дебар, Велес, Штип и Радовиште припадну српској, а Струга, Охрид, Битољ, Крушево и Прилеп грчкој интересној сфери. Србија би укинула конзулате у Солуну и Битољу, док би Грчка утицала на Патријаршију да, поред Призренске, Србији уступи владичанске столице у Скопској и Велешко-дебарској епархији. Због међусобног неповерења и одбијања Србије да укине конзулате, преговори су поново прекинути без међусобног споразума. После дугих преговора с Портом и Патријаршијом, Фирмилијан је устоличен као скопски владика тек у јуну 1902.

Упркос заједничком неповерењу према бугарским акцијама у Македонији, српско-грчки спорови око разграничења, протегли су се, уз повремене осцилације у односима, све до избијања балканских ратова. Уговор Србије и Бугарске из 1912. није дозвољавао споразум Београда и Атине око поделе интересних сфера, па је између Београда и Атине, уместо билатералног уговора постигнут само начелни, усмени споразум. Повољан исход ратних операција у Првом балканском рату довео је, после српске победе под Битољем, до сусрета српских са грчким трупама код Флорине, 20. XI 1912. Заједничка граница Србије и Грчке у Македонији успостављена је у зони која је претходно обећана Бугарима.

Грчки премијер Е. Венизелос упутио је Н. Пашићу предлог споразума о савезу против Турске у октобру 1912. На иницијативу Коромиласа, грчког министра спољних послова, покренут је процес признавања нових граница, утврђених ратним успесима. Уговор о савезу и војна конвенција, потписани су, после преговора у Атини, 1. јуна 1913. у Солуну, а ратификовани 21. јуна у Атини. Уговор о савезу потписали су посланици Ј. Александропулос и М. Бошковић, а војну конвенцију П. Пешић и Д. Туфегџић са К. Стратигосом. Уговорне стране обавезале су се да, осим јемства за нове границе, једна другој са целокупном војном силом (Србија са 150.000 бораца, Грчка са 90.000 и флотом) помогну у случају неизазваног напада (чл. I), а по коначној подели европске Турске обавезале да подржавају међусобне територијалне захтеве без одвојених споразума са Бугарском (чл. II). Заједничка граница западно од Вардара, по стању на терену, ишла би од врха Камије на албанској граници до обала Охридског и Преспанског језера, и даље вододелницом између Еригона и Могленице до непосредне близине Ђевђелије (чл. III). За Бугарску је у случају спора предвиђена арбитража, а у случају оружаног сукоба, заједничка акција целокупних војних снага, по посебној војној конвенцији (чл. V и VI). Србији су обећане олакшице на 50 година за слободан извоз и увоз преко солунске луке, а уговор је могао бити отказан тек после 10 година (чл. VII и X). У посебној декларацији о Албанији, повучена је линија разграничења зона утицаја: Србији од ушћа Семене до Девола и врха Камије, а Грчкој све јужно од те линије.

Изненадни бугарски напад из јула 1913. учинио је српско-грчки савез делатним, јер је заједничка војна акција, уз улазак Румуније у Други балкански рат, брзо довела до војног пораза Бугарске. Заједничком сарадњом Пашића и Венизелоса Србија и Грчка добиле су стабилну међусобну границу у Македонији. У априлу 1914. Грчка је због кризе у Егеју затражила од Србије да се војно ангажује против Турске, што је у Београду одбијено и због војне и финансијске исцрпљености, и због изостанка неизазваног напада на Грчку, као уговорну страну, а по чл. I уговора о савезу.

По пријему ултиматума из Беча, Пашић се распитивао да ли би у случају напада Аустроугарске на Србију Грчка ушла у рат. Грчка је одговорила да би задржала благонаклону неутралност уз потврду обавезе да се војно ангажује само у случају напада Бугарске. Премда је грчка јавност била на страни Србије, неспремност за рат била је општа. Краљ Константин, зет цара Вилхелма II, отворено наклоњен Централним силама, сузбијао је упорну агитацију Венизелоса у корист Тројног споразума. Премијер Пашић је од неутралне Грчке у новембру 1914. узалуд тражио војну помоћ, док су силе Антанте понудилe Грчкој јужну Албанију, без Валоне, уколико хитно војно подржи угрожену Србију. Насупрот Венизелосу, спремном да подржи војну интервенцију у корист Србије, краљ Константин тражио је додатна јемства од напада Бугарске уз обавезу Румуније да у случају војног сукоба уђе у војну акцију. Грчка је, на иницијативу краља, током 1915. одлучно одбијала да се, страхујући од Бугарске, укључи у Велики рат, док је Венизелос још у јануару 1915. предлагао искрцавање трупа Антанте у Солун и сарадњу с Румунијом као мере сузбијања растућих бугарских претњи. Румунија није била спремна да се обавеже на војну сарадњу, док је искрцавање савезничких снага у Солуну уследило тек после неуспеха Дарданелске експедиције. Венизелос је, после оставке у марту, због упорног настојања да се подржи Србија већ у августу 1915, после нових избора, поново дошао на власт и одмах по мобилизацији у Бугарској наредио делимичну мобилизацију: бугарског посланика у Атини упозорио је да би напад на Србију био сматран нападом на Грчку. Уз сагласност Србије, у октобру 1915. објавио је у Атини текст тајног уговора са Србијом из 1913. У грчкој скупштини остао је забележен и Венизелосов јавни одговор на понуду Централних сила да с леђа нападне Србију: „Грчка је сувише мала земља за тако велико недело!" Очекујући напад немачко-аустријских трупа са севера и Бугарске с истока, Пашић је, у изнудици, понудио Грчкој и територијалне концесије, на Дојрану и код ђевђелијског троугла, у случају да Грчка пристане на улазак у рат.

После још једне оставке Венизелоса, премијер Заимис је, на упит Пашића да ли ће Грчка у случају напада Бугарске на Србију извршити своје уговорне обавезе, одговорио, дан после напада Бугарске, негативно, с образложењем да је уговор са Србијом из 1913. везан само за балкански контекст, по 4. члану војне конвенције, а не за општи сукоб светских размера. Премда је краљ дуго успевао да Грчку, по договору с Немачком, задржи у неутралном статусу, силе Антанте су, после искрцавања у Солуну, предузеле енергичну акцију. По слому српске одбране и повлачења кроз Албанију (зима 1915 -- почетак 1916), Французи су окупирали острво Крф. Нотом од 10. I 1916. савезници су обавестили Атину да ће бродовима пребацити избегле српске трупе из Албаније на Крф ради опоравка, реорганизације и поновног наоружања. Пронемачка влада Скулидиса није се смела успротивити доласку Срба, популарних у народу: одговорила је евазивно, под немачким притиском, да није сагласна, због могућих зараза, али да прихвата пријем пријатељских српских снага, пошто је већ била стављена пред свршен чин.

Крф је од почетка 1916. до новембра 1918. био ратна престоница Србије у изгнанству. На овом острву остали су српска влада, чланови народне Скупштине и велик број цивилних избеглица. Око 115.000 српских бораца, после опоравка на Крфу, за који су биле задужене француске војне и медицинске мисије, савезничким лађама, упркос противљењу грчке владе, у априлу 1916. пребачено је на Солунски фронт. Уместо пречицом, копненим путем, српска војска је морала бити транспортована заобилазним, веома опасним, морским путем, око Пелопонеза. Једини уступак Атине био је дозвола да се за превоз српске војске користи Коринтски канал.

Образовањем Солунског фронта и уласком бугарских трупа у Драму (кланац Рупел), Серез и Кавалу, територијална целокупност Грчке била је нарушена, а савезничка блокада грчке територије заоштрила је сукоб Венизелоса и краља Константина до ивице грађанског рата. У септембру 1916. Венизелос је подигао устанак на Криту, прешао у Солун, образовао владу Народне одбране, организовао посебну војску да би 23. XI 1916. објавио рат Централним силама. Под притиском сила Антанте краљ Константин је абдицирао у јуну 1917. Венизелос, најпоузданији савезник Срба, коначно је преузео управу над читавом земљом и спровео општу мобилизацију. Десет дивизија грчке војске (250.000 бораца) укључило се у Солунски фронт, ојачавши стратешко савезништво са Србијом. У залеђу Солунског фронта, а под командом француских генерала, српске и грчке трупе оствариле су успешну војну сарадњу која је трајала све до финалног пробоја фронта у септембру 1918.

Д. Т. Батаковић

Период 1918--2016. Крај I светског рата и настанак југословенске државе битно су утицали на односе између Грчке и Србије. У сасвим новим политичким, економским и војним околностима две балканске земље су се суочиле с потпуно новим карактером међународних односа. Грчка, територијално увећана, с израженим политичким и територијалним амбицијама, у југословенској краљевини је видела најзначајнијег савезника на Балкану, док је за југословенску страну Грчка представљала важног савезника, посебно у погледу ограничавања будућих ревандикационих тежњи Бугарске. Непосредно по проглашењу југословенског уједињења, новонастала држава се суочавала с проблемом међународног признања. Прва балканска земља која је признала југословенску државу била је Грчка, чија се влада одлучила на такав корак након признања од стране владе САД, једине међу великим силама која је донела такву одлуку пре потписивања мировних уговора, и владе Норвешке, која је као прва европска земља прихватила долазак нове државе у породицу међународно признатих држава.

Током међуратног периода односи између Југославије и Грчке прошли су кроз неколико фаза које су се одликовале честим сменама блиских савезничких односа и међусобних удаљавања. Током прве послератне деценије, југословенска држава се у политици на Балкану ослањала на Грчку и Румунију, настојећи да сузбије евентуалну бугарску агресивност. Тражени су и методи интензивирања међусобне економске сарадње. Међутим, на економском плану су се односи између Грчке и Југославије веома споро развијали. Слаба продуктивност двеју привреда, неконкурентност на тржиштима, аграрни карактер двеју економија и слабе саобраћајне везе утицали су на развој спољнотрговинских односа између две земље. У ситуацији кад се Југославија суочавала с италијанском претњом на Јадрану, солунска лука је за југословенску привреду, али и војску, имала пресудан значај, те је југословенска влада успела да обезбеди коришћење раније српске транзитне зоне у тој луци. Таква југословенска политика је у основи одговарала и Грчкој, која је у Југославији настојала да набави неопходне пољопривредне производе, док за њен извоз у Југославији није постојало посебно интересовање. Венизелосова влада је била свесна југословенских интереса и била спремна да уложи новац у проширење лучких капацитета, али је пад владе довео до промене основног курса грчке спољне политике, која се све више везивала за Велику Британију, што је довело до захлађења у међусобним односима. Односе између две земље је компликовало и нерешено питање држављанства становништва у Македонији. Југославија је настојала да Грчку укључи у Малу Антанту, али је наилазила на противљење Чехословачке, која није желела да „балканизује" тај савез. Истовремено, грчки премијер Венизелос није желео да се чвршће везује за Југославију и под изговором грчких војних акција у Малој Азији своју земљу држао ван савеза. Нагле компликације у погледу југословенске политике према Албанији држале су југословенску дипломатију даље од озбиљније заједничке акције с румунском и грчком страном према Бугарској, али зато није изостала југословенска помоћ Грчкој приликом регулисања низа спорних питања у односима с Бугарском, превасходно везаних за извршење одредаба мировног уговора. Након катастрофалног пораза Грчке у рату с Турском (1923) и унутрашњих немира који су резултирали војним ударом, Југославија је помогла Грчкој да консолидује унутрашње стање и учврсти свој положај на Балкану, пре свега у погледу обуздавања бугарских аспирација и очувања Западне Тракије у границама грчке државе. После тога су се југословенско-грчки односи поново нашли у узлазној фази. Југославија је снажно подржала Грчку на конференцији у Лозани, а грчка влада је коначно решила питање статуса југословенске царинске зоне у Солуну.

Односи између Грчке и Југославије почели су да се компликују 1924, када је Грчка с Бугарском потписала уговор о стварању мешовите комисије за надзор над македонском мањином, чиме ју је признала као бугарску, што је у Југославији дочекано као отворени непријатељски акт. Југословенска влада је сматрала незадовољавајућим и статус југословенске зоне у Солуну и њене железничке везе с Југославијом, због чега је новембра исте године отказала уговор о савезу из 1913. на којем су до тада базирани односи између две земље. Југословенска влада је отказ уговора сматрала формалним, инсистирајући на почетку преговора о регулисању међусобних проблема, али је југословенски предлог споразума, који је подразумевао предају на југословенску управу спорне железнице, регулисање мањинског питања и решење статуса солунске зоне, одбачен с грчке стране као повреда суверенитета те земље. Растућа италијанска опасност и све учесталије комитске акције са простора Бугарске натерале су две владе да нађу компромисно решење спора потписивањем посебног споразума августа 1926. Заоштравање југословенско-италијанских односа које је уследило након потписивања Тиранског пакта утицало је на Грчку да избегава тешње повезивање с Југославијом и да инсистира на потписивању низа билатералних уговора о ненападању и арбитражи. Након потписивања италијанско-грчког пакта, суочена с тешком унутрашњом кризом, јачањем грчке спољнополитичке позиције и одустајања од потписивања билатералних уговора, југословенска влада је била попустљивија према Грчкој, па је октобра 1928. пристала на потписивање споразума о слободној царинској зони и статусу железничке пруге под условима знатно повољнијим по грчку страну.

Потреба за тешњим регионалним повезивањем и очувањем постојећих граница на Балкану принудила је балканске земље да приступе процесу регулисања спорних питања и формирању регионалног савеза. У том циљу су Југославија и Грчка у сарадњи са Турском и Румунијом 1934. образовале Балканску антанту, која је превасходно имала за циљ колективно осигурање од могућег бугарског инсистирања на насилној промени граница између балканских земаља. Постигнути споразум је био један од кључних дипломатских и војних инструмената осигурања националне безбедности Југославије и Грчке. Унутрашња нестабилност у Грчкој која је уследила средином 30-их година се негативно одразила не само на спољнополитички статус Грчке, него и на њене односе са Југославијом. Приближавање ратне опасности Балкану је утицало и на ново зближавање Југославије и Грчке. Како је Балканска антанта услед промена спољнополитичких приоритета својих чланица постепено одумирала, а идеја о стварању блока неутралних земаља на Балкану доживела потпуни пораз италијанским нападом на Грчку октобра 1940, Југославија је, суочена с низом притисака од стране Немачке и Италије, настојала да очува своју неутралну позицију, али и да истовремено помогне Грчкој као нападнутој страни у рату. И сама суочена с ратном опасношћу, југословенска влада је Грчкој упутила обимну војну помоћ. Напад Немачке и Италије на Југославију и Грчку 6. IV 1941. и брзи слом југословенске и грчке оружане силе означио је крај идеје о поновном стварању Солунског фронта и ближој одбрамбеној сарадњи две земље. Југословенски краљ, влада и малобројни војни контингент су се преко Грчке повукли на Блиски Исток. Две владе у избеглиштву су наставиле интензивну сарадњу градећи споразум о послератној балканској федерацији, док су покрети отпора на самом терену изграђивали посебан систем сарадње, припремајући послератне револуционарне промене.

Југословенско комунистичко вођство је настојало да на југословенском југу створи чврсту партијску и војну организацију и да у условима промене ситуације на светским ратиштима крајем 1942. своје активности усмери ка југу Балкана. У том циљу је у тај део земље послат Светозар Вукмановић Темпо, са задатком разбуктавања борби на просторима јужне Србије, Македоније, Косова и Метохије и успостављања веза са представницима комунистичких партија Грчке, Бугарске и Албаније. Радило се о одређеној врсти припрема за случај да савезничке операције буду пренете на простор Балкана, а дотадашњи успеси партизанског покрета буду угрожени услед евентуалне савезничке помоћи грађанским политичким покретима. Закључци о узајамној сарадњи представника комунистичких покрета усвојени су 20. VI 1943. на албанском тлу. Полазило се од потребе развитка борбе на Балкану, неопходности узајамне сарадње и успостављања заједничких активности. Сарадња је замишљена кроз стварање заједничког штаба као јединствене команде. Поред војних, имала је и дугорочне политичке аспекте, јер се радило и о виду обезбеђивања победе народноослободилачких снага после уништења фашизма уз стварање неопходних претпоставки током рата. Вукмановићеве активности на плану стварања Балканског штаба наилазиле су и на препреке на тлу Македоније услед низа међунационалних тензија. Већ у јесен 1943. Јосип Броз је оспорио идеју стварања такве команде. Средином 1943. у седиште партизанског Врховног штаба је стигао и стални представник грчког Националног комитета. Дошли су и делегати из југословенског дела Македоније. Представници оба покрета су се жалили једни на друге услед наизглед нерешеног статуса Егејске Македоније. Југословенско партијско вођство је настојало да амортизује тај проблем, остављајући га привремено по страни, уз истицање пароле да док се рат води, не треба постављати питање граница или прикључења, него да се у најтешњој сарадњи води борба против окупатора.

Југославија је током грађанског рата у Грчкој (1945--1950) пружала обимну политичку и војну помоћ грчким комунистима. Уз подршку идеолошки блиској страни југословенски државни врх је пласирао и своје територијалне аспирације према северном делу Грчке, оснивајући локалне одборе КПЈ где је живело многољудно становништво македонског порекла. Таквим југословенским тежњама посебно се супротстављала Велика Британија. Нормализација југословенско--грчких односа започела је 1949. обустављањем југословенске помоћи грчким комунистима, а коначно су нормализовани разменом амбасадора почетком 1951. Југословенско приближавање Западу у време сукоба са Совјетским Савезом и његовим савезницама поставило је пред југословенску владу и питање успостављања ближих односа са Грчком и Турском као чланицама НАТО. Балкански пакт, као војни савез Грчке, Турске и Југославије, створен је фебруара 1953. у Анкари, а проширен споразумом на Бледу августа 1954. Смањењем ратне опасности и нормализацијом односа између Југославије и СССР-а, а услед заоштравања грчко-турских односа, тај војни савез је престао да функционише, иако никад није формално отказан. Билатерални односи између Југославије и Грчке наставили су да јачају све до краја 1959, када је дошло до заоштравања услед компликовања македонског питања. До нормализације је дошло већ 1961. Позитиван тренд билатералних односа наставио се до војног удара у Грчкој 1967. Обновом демократије у Грчкој 1974. обновљене су и блиске међусобне политичке, економске и делом војне везе. У време распада социјалистичке Југославије, Грчка је пружила изузетну дипломатску, економску и хуманитарну помоћ српском народу. Иако чланица НАТО савеза, Грчка је одбила да учествује у агресији на Савезну Републику Југославију. Такође, грчка влада је одбила да призна самопрокламовану независност Косова и дала снажну подршку Републици Србији у њеном настојању да се придружи Европској унији. Патријарх српски Иринеј одликовао је 23. I 2018. Грка Мариноса Рицудиса, који је одбио да учест-вује у бомбардовању Србије, Орденом Светог цара Константина.

А. Животић

Црквени односи. Ослобађајући се турске власти, Грци се боре да се ослободе и црквене зависности од Васељенске патријаршије у Цариграду, јер патријарх Григорије V није подржавао устанике сматрајући да је устанак преурањен. Екскомуницирао је све устанике. Када је устанак успео, грчка влада 1828. ствара Синод од три члана као врховну црквену власт у Грчкој, а 1830. западноевропске државе су наметнуле Грцима за краља малолетног, седамнаестогодишњег баварског принца Отона. Три године касније сабор од 33 епископа прогласио је аутокефалију цркве у Грчкој, а управу је преузео Синод од пет чланова под надзором краља. Да би се ослободили краљевог туторства и немачког утицаја, настао је 1839. покрет за ново потчињавање Васељенској патријаршији. Јелинска црква је 1844. добила више слободе, али тек посредовањем Русије дошло је до измирења, а цариградски патријарх 1850. дао отпуст и признао ограничену аутокефалију. Грци то нису прихватили, зато патријарх Антим IV новим декретом 1852. даје потпуну аутокефалију Јеладској цркви. У власти Васељенске патријаршије остали су Света Гора, Крит и Додеканиса, те грчка црква у Венецији. Јеладска црква или Атинска архиепископија је веома добро организована у 70 епархија.

Током више векова од оснивања Хиландара било је дружења и саслужења грчких и српских монаха на Светој Гори. У време устанка кнез Милош је слао новчану помоћ и откупљивао заробљене устанике. Место трвења Срба и Грка била је Јужна Србија /Македонија коју су својатали још и Бугари и Грци. Срби у турском царству нису имали своју цркву, а Турци су просвету везивали за Цркву, тако су Срби морали да се прикључе или бугарској или грчкој цркви и просвети, па је на тај начин спровођена бугаризација или грецизација. Да би се супротставили ароганцији Бугарске егзархије крајем XIX в. дошло је до ближих односа Срба и Грка, када Срби добијају право на своје школе, а касније и на понеког епископа. Ново поглавље и преокрет настаје у време балканских ратова када удружени протерују Турке са највећег дела Балкана и када се заједнички супротстављају Бугарима 1913. Већа сарадња остварена је за време I светског рата (1914--1918) када на грчкој територији борави 150.000 српских војника са својим свештеницима. Митрополит Димитрије борави на Крфу, али због неспоразума са српском владом одлази за Француску. Српски свештеници саслужују са грчким.

После I светског рата Српска и Јеладска црква / Атинска архиепископија присно сарађују. Обе решавају своје унутрашње проблеме, сређују црквени живот и јачају црквену просвету. Српски студенти одлазе на постдипломске студије на богословске факултете у Атини и Солуну. Међу првима је 1926. докторирао Јустин (Поповић), касније и Венијамин (Таушановић), потоњи браничевски епископ. Било је и размимоилажења. На Свеправославном конгресу 1923. члан делегације Српске цркве Милутин Миланковић предлаже реформу јулијанског календара коју Грци прихватају и уводе у живот сматрајући да ће то Српска црква свакако да уради. Насупрот очекивањима Српска црква одбија да уведе у живот реформисани календар док то не учине све помесне цркве.

Комунизам у Југославији после II светског рата знатно ограничава делатност Српске цркве, изричито је потискујући на маргине друштвених збивања, помаже и Маркосове партизане. Због тога, Грци пооштравају услове за посету Срба Хиландару, а заплетеним административним потезима отежавају одлазак српских монаха у Хиландар. Било је случајева да монаси за дозволу чекају по 2-3 године, а на крају сазнају да су им се документа негде загубила. Хиландарски монах Митрофан (Мишулић) замера Грчкој цркви што ни малим прстом није мрднула да олакша стање сестринских словенских цркава под комунистичком влашћу. Богословски факултет је искључен с Београдског универзитета, број студената је драстично опао, претило је његово укидање, а одржао се захваљујући приливу грчких студената. Ипак, временом се ситуација нормализовала. Долази до посета црквених делегација и црквених поглавара. Шездесетих и седамдесетих година велик број српских теолога одлази на постдипломске студије у Грчку, од којих је већина добила места професора богословија и факултета и епископа, међу њима и садашњи патријарх Иринеј (Гавриловић). У Атини је докторирао и каснији патријарх Павле (Стојчевић). Српски свештеници вршили су парастос српским војницима умрлим на Крфу, Виду и Плавој гробници, а постоји извесна сарадња са духовним покретима, богословским братствима „Зои" (Живот) и „Сотир" (Спаситељ).

Несумњиво је да су протојерарси обеју помесних цркава један другога помињали на богослужењу, што је освештана пракса и канонска обавеза свих помесних цркава Једне, свете, саборне и апостолске цркве Христове. У то спада и размена честитки поводом највећих хришћанских празника Васкрсења и Рођења Христовог, као и речи саучешћа и утехе у катастрофалним поплавама или земљотресима. Црквена штампа у Србији објављивала је вести из Јеладске цркве у листовима и часописима како у време краљевине (Хришћанска мисао, Хришћански весник, Православна хришћанска заједница, Гласник православне Далматинске епархије, Весник, Вера и живот), тако и у време комунистичке државе (Гласник СПЦ, Весник удруженог свештенства). Грчка црква је пратила страдање Српске цркве у време рата за распад Југославије и приређивала молепствије за избављење Срба.

Патријарх Викентије посетио је 1955. атинског архиепископа, а био је и на Крфу, Светој Гори и Хиландару. Патријарх Герман био је на прослави хиљадугодишњице Свете Горе (1963), којом се приликом срео са грчким архијерејима; Хиландар је посетио четири пута; Јеладску цркву посетио је званично 1959. за време архиепископа Теоклита, а 1964. добио је највише грчко одликовање Орден великог крста краљевског реда краља Ђорђа I; учествовао је такође на венчању грчког краља Константина 1964.

Српска црква била је домаћин неколико посета високих личности Грчке цркве. Свака посета је пажљиво испланирана да осим званичних разговора и доксологије у београдској саборној цркви делегација посети неколико епархијских седишта, манастира и значајних градова. Атински архиепископ Доротеј посетио је Српску цркву 1956, a примио га је патријарх Викентије. Богословски факултет га је одликовао звањем почасног доктора. У његовој пратњи био је митрополит Наупакта и Евританије Дамаскин (Коџас), који је у згради београдске патријаршије примио своје рођаке Коџас из Београда и Смедерева. Делегација је посетила одређене представнике државних власти, Богословију Св. Саве у Београду, Нови Сад, Сремске Карловце, Смедерево, Опленац, Жичу, Љубостињу и друга места. Са грчким архијерејима сретао се патријарх Герман на IV Свеправославној конференцији у Београду (1--15. IX 1966). Атински архиепископ Јероним посетио је Српску цркву 1972. и тада је српском патријарху Герману уручио високо одликовање Крст апостола Павла. Архиепископ Серафим посетио је српску цркву 1977, а заједно са патријархом Германом сусрео се са Душаном Чкребићем, председником Извршног већа Србије. Митрополит китруски Варнава посетио је два пута патријарха Германа (1963, 1965), а Богословски факултет га је прогласио за свог почасног професора. Прослави 1.700 година од Миланског едикта, уз остале, присуствовао је и атински архиепископ Јероним и добио орден цара Константина (као и сви остали учесници). Потом је учествовао у освећењу храма Христовог васкрсења у Подгорици. Крфски митрополит Методије је приликом посете Патријаршији посетио и Удружење православних свештеника (1952), вероватно по жељи државне власти. Приликом посета државним установама представници грчке државе редовно посећују и српску патријаршију. Председник грчке владе Папандреу посетио је 1965. и патријарха Германа. Грчки амбасадори у Београду редовно су гости српске патријаршије о великим празницима. Многи су примили највиша одликовања Српске цркве или грамате признања за свој рад.

Осим са Јеладском црквом у Грчкој Српска црква одржава односе са аутономним грчким црквама изван Грчке. Макарије архиепископ Кипра (јесте Грк али то није Атинска архиепископија) посетио је 1961. Српску цркву. Марта 2016. за време боравка у Аустралији патријарх Иринеј је посетио грчки колеџ у Сиднеју и грчку цркву где је скупљен прилог од 10.000 долара за народну кухињу на Косову.

Р. Милошевић

Привредни односи. Од стицања независности двеју држава, Грчке и Србије, билатерална привредна сарадња била је први пут институционализована Трговинским уговором између Србије и Грчке, потписаним 1882. у Београду, а затим и Привременом трговинском погодбом између Србије и Грчке која је потписана у Београду 1894. Правни оквир билатералне привредне сарадње после I светског рата наставља се закључењем Уговора о трговини и пловидби између Краљевине СХС (КСХС) и Републике Грчке (Атина, 1927), као и Протоколом А између КСХС и Грчке о примени Споразума о српској слободној зони у Солуну (Београд, 1928). Затим следе: Привремени трговински споразум између Краљевине Југославије (КЈ) и Републике Грчке (Атина, 1932), Привремени трговински и компензациони споразум између КЈ и Републике Грчке (Атина, 1933), Споразум о туризму између КЈ и Републике Грчке, закључен специјалним протоколом, 1934. и Трговински и компензациони споразум између КЈ и Краљевине Грчке, с Допунским протоколом о ликвидацији блокираних југословенских потраживања по трипартитном рачуну, вођеном код Грчке банке за рачун југословенске Народне банке (Београд, 1935), Додатак уз Уговор о трговини и пловидби из 1927. између КЈ и Краљевине Грчке (Београд, 1940) и Трговински и компензациони споразум између КЈ и Краљевине Грчке, с листама А и Б (Београд, 1940).

Сама привредна сарадња, пре свега трговина, одвијала се и пре те формализације, још од средине XIX в., у време када је Србија стекла аутономију у оквиру Отоманског царства, а Грчка истовремено стекла статус независне Краљевине (1830). Била је то ипак само симболична, проста трговина минималних количина и вредности робе, у транзиту преко територије Отоманске империје. Тако и сама статистика извоза и увоза тадашње Србије од 1843. до 1875. званично региструје као трговинске партнере Аустроугарску, Турску и Румунију, док се робна размена с Грчком први пут званично региструје у српској статистици тек 1884: реч је само о српском увозу из Грчке, у вредности од 295.704 динара, што је чинило свега 0,58% укупног српског увоза. Тај увоз се ипак континуирано одвија у периоду 1884--1900, с тим да се удео Грчке у укупном српском увозу креће од 0,03% у 1894. до 1,43% у 1899. Робна структура тог увоза практично се сводила на зејтин за јело и јужно воће. Слична тенденција на страни увоза из Грчке наставља се у периоду 1900--1912, с просечном вредношћу од 300.000 до 500.000 динара годишње, односно учешћем у укупном српском увозу од 0,19% у 1909. до 1,34% у 1902. С друге стране, једини регистровани српски извоз у Грчку све до почетка XX в. био је онај из 1898. у симболичној вредности од 45.822 динара и уделом од свега 0,08% у укупном српском извозу. И у периоду 1900--1912. српски извоз остаје симболичан и креће се од 3.000 динара у 1912. до 110.080 динара у 1911.

У периоду између два светска рата (1918--1939) билатералнa робна размена није била посебно статистички евидентирана, па се удео Србије у укупној трговини тадашње КСХС (1918--1929) и КЈ (1929--1940) с Грчком може само процењивати. Захваљујући још раније успостављеним везама и суседским односима трговина између КСХС и Грчке почела је да се развија бржим темпом одмах после I светског рата. Робна размена била је у сталном порасту. Извоз роба из КСХС у Грчку у периоду 1920--1929. креће се од 60 милиона динара у 1920 (по курсним листама које су важиле у односној години), што је чинило 4,6% укупног извоза, до 680 мил. динара у 1927 (9,7% укупног извоза). Извоз КЈ (у периоду 1930--1939) полако опада, са 410 мил. динара (6,1% укупног извоза) 1930, на 135 мил. динара (2,5% укупног) 1939. У то време Грчка је представљала готово најважније тржиште за известан број југословенских (пре свега српских) производа из пограничних подручја. Реч је о извозу ситне стоке (овце, козе, јагњад и др.), живих коња, сира качкаваља, пасуља итд. Тако је, на пример, 1925. од укупне вредности извоза од 658 мил. динара, само извоз стоке био вредан 180 мил. динара, што је чинило 37% укупног извоза. То значи да је учешће Србије у тадашњем укупном југословенском извозу у Грчку било најмање 50--70%, јер су из Србије у извозу били заступљени и остали најважнији југословенски извозни производи у Грчку (житарице, поврће, производи шумарства итд.). У читавом периоду између два светска рата грчки извоз је био скроман, што је представљало препреку за бржи развој укупних билатералних економских односа. Нешто значајнији био је у периоду КСХС (100--316 мил. динара годишње), а знатно нижи у периоду Краљевине Југославије (25--66 мил. динара годишње). Грчки извоз су углавном чинили јужно воће (поморанџе, мандарине, лимун), суво грожђе, смокве, маслине, сирова овчија вуна и др.

После завршетка I светског рата, а на основу ранијих концесија које су биле дате Краљевини Србији, Грчка је по Конвенцији из 1923. уступила КСХС као Слободну трговинску (царинску) зону део морске луке у Солуну. Том конвенцијом било је предвиђено да коришћење слободне зоне у луци Солуна буде на 50 година. Промет у зони је растао до 1932, када је био достигнут обим од 200.000 т, а тај просек је углавном остао и до 1940. Преко зоне/луке у Солуну углавном је ишао извоз оловног и цинковог концентрата из рудника Трепча, затим хромне руде и мањих количина стоке. После разарања у II светском рату, лука је била поново отворена за саобраћај 1954. Преко слободне зоне у Солуну тада је углавном ишао транспорт у транзиту пшенице, памука, дувана, те разних врста руда, с просечним укупним годишњим прометом од 400.000 т. Уговором закљученим 1975. између СФРЈ и Републике Грчке (који је ступио на снагу исте године), утврђено је да Зона престаје с експлоатацијом луке по постојећој Конвенцији из 1923. Зона је дефинитивно ликвидирана јануара 1976.

После II светског рата билатерални трговински односи били су у знаку мале и неуједначене робне размене, све до 1950. када почиње период стабилизације и јачања сарадње. Сами статистички подаци за то време су веома оскудни, непотпуни и недовољно поуздани. Подаци су вођени углавном за ФНРЈ као целину, док за Србију постоје само подаци о извозу и увозу (изражени у вредностима у USD) 1949, када српски извоз у Грчку бележи вредност од 115 мил. USD, а увоз из Грчке 410 мил. USD. Према претходним подацима за 1950. српски извоз је вредео 90 милиона, а увоз 428 мил. USD. За 1951. постоје само подаци о извозу Србије (и то исказани по планској вредности у динарима). По тим подацима извоз у Грчку износио је 15,6 мил. динара и чинио свега 0,59% укупног српског извоза.

У посматраном периоду (од 1971. се редовно објављују потпуни статистички подаци) робна размена Србије с Грчком показује релативну неуједначеност и српског извоза и српског увоза, с тим да Србија у периоду 1971--1991. по правилу бележи већи или мањи суфицит у размени (с изузетком незнатног дефицита у 1974. и нешто већег у 1981). После санкција УН против Србије (1992--1996) Србија од 1997. редовно бележи дефицит у размени с Грчком. Укупна робна размена је ипак релативно скромна у читавом посматраном периоду, у односу на реалне могућности и потребе двеју земаља, односно апсорпционе моћи двају тржишта. После 2000. укупна робна размена почиње да бива стабилнија и да редовно и постепено расте (с изузетком мањег застоја у 2005. због пада српског увоза) до 2008, када достиже укупан обим од готово пола млрд. USD.

Робна структура српског извоза показује преовлађујуће учешће сировина и полупрерађених производа у укупном извозу, с мањим уделом прерађених производа и опреме. Најважнији производи српског извоза у 2009. били су: шећер (19,6% укупног извоза), хартија и картон (премазани, импрегнисани), полиетилен, катоде и секције катода бакра, бели лим дебљине до 0,2 мм, игре с екраном које се пуштају у рад жетоном, електрична енергија, топловаљани челични производи у котуровима дебљине 4,75--10 мм, стирен-бутадиен, каучук у балама, смарт картице, производи од гвожђа добијени директном редукцијом, дрво буково обрађено, дебљине преко 6 мм, нове гуме спољне пнеуматске за путничке аутомобиле. На страни српског увоза најважнији производи били су: поморанџе (8,7% укупног увоза), новине, часописи, периодичне публикације, дозирани лекови, примарни полистирол за експандирање, шупљи профили од легура алуминијума, полиетилен терефталат, примарне легуре алуминијума, профили од нелегираног алуминијума, средства површинска активна органска анјонска, лекови готови за малопродају, конзервисане маслине, цигарете, боје и премази од синтетичких полимера. Предузећа -- највећи српски извозници у 2009. били су: „US Steel" -- Смедерево, Шајкашка фабрика шећера -- Жабаљ, „Tetra pack production" -- Београд, „ХИП Петрохемија" Панчево, Југобет -- Београд, „РТБ Инвест" -- Бор, „Quadra Graphic" -- Београд, „Руднап" -- Београд, „1. мај" -- Пирот, „Фабрика шећера ТЕ-ТО" -- Сента. На страни увоза то су била предузећа: „Глобал прес" -- Београд, „Alumil Yu Industry" -- Чачак, „Галеника" -- Београд, „Делта Макси" -- Београд, „Машинац" -- Краљево, „Neochimici" -- Београд, „ИДЕА" -- Београд, „ФЦГ" -- Београд, „Алумил Срб" -- Чачак, „Metal Globe" -- Београд, „Енерго-Пет" -- Београд, „Austrotherm" -- Ваљево.

Пошто је Грчка земља чланица ЕУ, Србија у билатералној робној размени, од децембра 2000. има преференцијални третман, односно претежно бесцарински извоз на то тржиште, као и извоз без количинских ограничења (изузетак чине квоте за извоз неких прехрамбених производа, као што су: јунеће месо, вино, шећер и пастрмка). Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) између ЕУ и Србије потписан је априла 2008, с тим што је ЕУ донела одлуку да не примењује Прелазни трговински споразум (ПТС), истовремено потписан. Србија је почела с том применом својом једностраном одлуком од 1. I 2009. док је ЕУ то учинила 7. XII 2009. ПТС је формално ступио на снагу 1. II 2010. Важећи билатерални споразуми Србије и Грчке из области привреде су: Споразум о економској и технолошкој сарадњи (ступио на снагу 9. X 2008); Споразум о узајамном подстицању и заштити улагања (од 8. V 1998); Уговор о избегавању двоструког опорезивања у односу на порезе на имовину (од 8. VI 2010); Споразум о међународном друмском превозу робе и путника (од 4. IV 2004); Споразум о ваздушном саобраћају (од 31. V 2005).

Такозвани виши облици укупне економске сарадње с Грчком су релативно веома развијени. То се, пре свега, односи на стране инвестиције у оквиру којих Грчка спада у групу од највећих страних инвеститора у српску привреду, с уложене 2,2 милијарде евра, у периоду после 2000. Готово половина укупних грчких улагања односи се на гринфилд инвестиције (нова предузећа и новоподигнуте фабрике). Грчка улагања капитала највећа су била у сектору банкарства. Грчке банке у Србији имале су у 2010. удео од око 16% у укупном српском финансијском тржишту. Све грчке компаније у Србији запошљавају преко 25.000 радника.

Поред сектора банкарства прилив грчког капитала био је значајан и у сектору трговине (Пословна група „Веропулос" отворила је неколико супермаркета у Београду; малопродајни ланац електро уређаја „Elektroniki Atinou" отворио је 2007. прву продавницу кућних електричних апарата „Megastores elektronika", с улагањем од 1,3 мил. евра); у сектору туризма (компанија „Greek Hotel" купила је хотел „Метропол" за 27,4 мил. евра; хотел „Ин" на Новом Београду купио је грчки бизнисмен Христофорос Петрис, док је грчка хотелска група „Ламбда", која је већ већински власник хотела „Хајат", купила и хотел „Ексцелзиор"); у сектору хране и пића (сопствене фирме „Chipita" и „Delta Ice Cream"); у сектору прераде метала (грчка „Анемота" има 76% акција фабрике за рециклажу металног отпада „Инос Балкан", Ваљево); у сектору фармацеутике, грчка група „Алапис" основала је сопствену компанију „Шумадија а. д. Србија", у коју је уложила преко 10 мил. евра и отворила 40 нових радних места; у сектору хартије и дрвета (сопствене фирме отворили су „Дромеас", „Елиносервики", „МТЦ"); у сектору игара на срећу (компанија „Лутраки" има удео од 39% акција „Гранд Казина", у бившем хотелу „Југославија", Београд). Влада Србије донела је почетком 2012. одлуку да од грчке стране (компаније ОТЕ) откупи њихов удео од 20% акција у Телекому Србије, за 360 мил. евра, чиме је држава постала једини власник националне телекомуникационе компаније.

У Србији је до краја 2010. било регистровано преко 200 мешовитих, сопствених и представништава грчких фирми. Грчко пословно удружење (Hellenic Business Association Serbia) окупља преко 30 компанија с већинским грчким капиталом, које послују у Србији, са циљем да пружа подршку и другим грчким компанијама да инвестирају у привреду Србије. Међукоморска сарадња двеју земаља такође је релативно развијена. ПКС има потписан Споразум о сарадњи с Грчко-српским привредним удружењем из Атине (ESEVE), с Грчком организацијом за промоцију спољне трговине из Атине (ACEI). Привредна комора (ПК) Београда је потписала Споразум о сарадњи с Атинском комором за мала и средња предузећа, Регионална ПК Ниш има споразум с Трговинско-индустријском комором Солуна, а Регионална привредна комора (РПК) Лесковац с Атинском комором за мала и средња предузећа, с ПК Кавале и с ПК Ларисе.

Међудржавни грчко-српски Пословни савет формиран је маја 2005. са циљем координације наступа крупних грчких предузетника у Србији, унапређења привредне и културне сарадње двеју земаља, уз подршку влада. Први Пословни форум (из области прераде дрвета) одржан је октобра 2005; други Пословни форум (из области прехрамбене индустрије и индустрије мермера, гранита и другог камена) одржан је у фебруару 2007. у Атини. У јуну 2010. у Солуну је одржан Трећи пословни форум, на којем је учествовало 38 предузећа из Србије из области прехрамбене, текстилне, машинске и хемијске индустрије, телекомуникација, трговине и услуга, која су успоставила пословне контакте са 65 грчких компанија. Представници више од 40 привредних друштава и предузетничких компанија, института и привредних комора из Србије учествовали су у септембру 2011. на 76. међународном општем сајму у Солуну. Било је присутно 12 предузећа из области пољопривреде и прехрамбене индустрије, седам из металске и електроиндустрије, по три из хемијске, индустрије текстила, коже и обуће, четири из производње намештаја, десет из области технолошких иновација, као и представници из туризма. Примарни циљ овог наступа био је континуирано представљање српске извозне понуде на грчком тржишту. Дан уочи Сајма, у Трговинско-индустријској комори Солуна одржан је Пословни форум „Србија у Солуну 2011 -- перспективе билатералне економске сарадње", као и билатерални сусрети привредника двеју земаља. Билатералним споразумом о програму петогодишње развојне сарадње, који је потписан у Солуну 25. VII 2002, предвиђена је била финансијска помоћ Грчке у износу од 100 мил. евра, за привредну обнову Балкана, пре свега путне инфраструктуре у периоду 2002--2006. Због обостраних проблема и кашњења, важност споразума је била продужена до 2011, с тим да реализација одобрених средстава почне најкасније до 30. VI 2012. Из ових средстава две владе су договориле реализацију два државна пројекта: кофинансирање изградње ауто-пута на Коридору 10 кроз Србију и Пројект развоја мреже оптичких каблова за интернет повезивање академских центара на Балкану, од Новог Сада, Београда, Ниша, Бањалуке, до грчких универзитетских градова. После већег застоја у марту 2013, закључен је уговор између грчке велике грађевинске компаније „Терне" и српске компаније „Коридор 10" у вредности од 100 мил. евра, с тим да су то за Србију бесповратна средства, а Грчка добија кредит од Светске банке у том износу. Грчка компанија гради две деонице на Коридору 10 (аутопут Е75, од Београда, преко Ниша, до македонске границе) у дужини од 31,5 км. Поред тога, на основу угвора потписаног с грчким компанијама „Терне", „Актор" и „Субтера", у јануару 2013, кредит Светске банке користи се и за довршење Источног крака Коридора 10 (Ниш -- бугарска граница). У новембру 2014. в.д. председника ПКС Миливоје Милетић учествовао је у Атини на Генералној скупштини Асоцијације балканских комора и том приликом у разговору с Константином Михалосом, председником Уније хеленских комора, истакнута је потреба већих грчких улагања, као и чешћих билатералних сусрета привредника Грчке и Србије. Могућности сарадње су највеће у домену телекомуникација, ИТ и великих инфраструктурних и енергетских пројеката. С друге стране, Филип Караманолис, председник УО Хеленског привредног друштва у Србији, сматра да су међу секторима могуће сарадње тренутно с највећим шансама туризам и енергетика. До 2015. грчке компаније су инвестирале у Србији више од 2 млрд. евра, у многим секторима (финансијске услуге, хотелска индустрија, енергетика, производња хране, пића, грађевинског материјала и др.). Грчка финансијска криза није се у значајнијој мери негативно одразила на укупну билатералну привредну сарадњу и посебно на робну размену. Пад српског извоза у 2014. био је углавном последица недовољне домаће извозне понуде прилагођене потребама грчког тржишта. НБСр редовно прати пословање грчких банака у Србији и у случају потребе предузеће одређене мере у циљу спречавања могућих негативних утицаја на домаћи финансијски систем. Грчке банке у Србији нису филијале грчких банака, него засебна правна лица основана по српским прописима, па се евентуална промена статуса матичне банке не примењује по аутоматизму на њих. Грчка планира да, у оквиру нових реформи, од четири највеће банке, које иначе послују и у Србији, направи две, а то би се пренело и на одговарајуће банке у Србији (Народна банка Грчке -- Војвођанска банка, Пиреус банка, Еуробанк и Алфа банка). АИК Банка а.д. Београд је преузела грчку Алфа банку потписом уговора 11. IV 2017. куповином 100% акција те банке. Истовремено је одлучено да Алфа банка своје пословно име промени у Јубанка а.д., чиме се и симболично потврђује њен повратак у друштво банака с домаћим капиталом.

М. Обрадовић

Културни односи. Књижевност. Непосредније везе нове грчке књижевности са новом српском књижевношћу почињу од Доситеја Обрадовића, који је после боравка и образовања у Грчкој (од 1765), прерадио дело А. Византијског (Христоитија сирјеч благи обичаји, рукопис, 1770), а касније и класике (Басне, Лајпциг 1788, делимично по Езопу). Потом ће В. Ракић преводити и прерађивати дела грчке простонародне књижевности: Аврамова жертва (Будим 1799), Цвет добродетелни (Будим 1800), Чуда Богородичина (Венеција 1808). У овом периоду делује и грчки револуционар Рига од Фере: идеје француских просветитеља и Француске револуције прилагодио је стању на Балкану, позивајући на ослобођење од Турака и уједињење балканских народа. Његов Поклич, објављен 1797. у Бечу, превођен је неколико пута на српски (В. Рашић, М. Стојановић, К. Марицки Гађански).

Грчко-српски књижевни односи од друге половине XIX до краја прве половине XX в. обележени су преводима народне епике и лирике. Превођење српских народних песама на грчки почиње 1851. Наредне деценије уследио је чланак Ј. Перваноглуа, са основом у предговору Томазеове књиге Canti Illirici. Након превода српских народних песама на немачки, енглески, италијански и друге језике, у време борбе за народни језик и код Срба и код Грка, након склапања Грчко-српског савеза у Феслауу и напора око оснивања посланстава у Атини и Београду, у Хрисалису се најављују нови Томазеови преводи (1864) као „песме сестре Србије (...) које имају чисто грчку лепоту". Представљање српске народне лирике настављено је Куманудисовим преводима (свадбени, покладни и породични мотиви). Песник А. Мардзокис преводи са предложака на италијанском (Губернатис и Канини): у Атичком ирису је од 1903. до 1905. објавио преводе дванаест лирских песама, а преводио је такође П. Прерадовића и Ј. Јовановића Змаја. Букет, часопис намењен широј публици, од 1924. до 1936. доноси, поред чланака о српским обичајима и веровањима, и већ објављене преводе српске народне лирике. Рубрике Српске народне песме или Одабрани преводи доносиле су углавном целе песме, док су у Балканској филологији и Нашим суседима објављени одломци обредних песама у склопу чланака о српским обичајима и веровањима.

Поткрај XIX в. Владан Ђорђевић преводи на српски А. Р. Рангависа, В. Ангелоса, Д. Вернардакиса, Д. Викеласа, а на грчки приповетке Л. Лазаревића. Из дружења и књижевне сарадње В. Рашића и К. Пасајаниса проистекла је књига Српска поезија (српско издање Бг 2016). Тај подухват је до данашњих дана остао најсвеобухватнији (превео је одломак из Његошевог Горског вијенца, песме Б. Радичевића, Ј. Илића, В. Илића, Ј. Ђорђевића и В. Рашића), а Пасајанисови препеви српских песника одликују се лепотом и полетом, мада су одступања од оригинала понекад велика. Остављајући „јелинско земљиште", В. Рашић је објавио на грчком, а затим и на српском, Успомене са Крфа. Српско јелинско пријатељство из 1916--1918 (Бг 1919). Боравак српске војске на Крфу није наишао на одјек у ондашњој крфској књижевности. Тек почетком XXI в. улази као мотив у грчку књижевност. Коста Асимакопулос посветио је историјски роман Љубав на Крфу (Бг 2006) заједничком животу Срба и Грка на овом острву. Крф и његово гостопримство не заборавља се ни код Срба. Сарадњом крушевачке Багдале и крфског часописа Порфирас српској публици представљене су поезија и проза књижевника рођених на Крфу, а истовремено и сарадника часописа. Сарадници часописа, међу којима и песник, приповедач и критичар Е. Араницис, Атињанин српског порекла, одређују профил Порфираса и одржавају углед водећег часописа још од првог броја (1980). Штампана су заједничка издања Багдале и Порфираса (1994), четири књиге савремене поезије српских песника у грчком преводу (С. Ђорђевић, Ж. Лукић, Љ. Ђидић и Ђ. Стојичић).

У спомен на заједничко ратовање објављен је Викеласов роман Лука Ларас (Бг 1913), с тематиком из грчког устанка. Поводом стогодишњице ослобођења Грчке, мајски број часописа Нова Европа за 1930. посвећен је Грчкој (превод неколико песама К. Паламаса и Г. Сотириса). Преглед превода српских песама и чланака о српској књижевности пружа рад М. Ласкариса „Југословенска књижевност у Грчкој". Упоредо са привредним контактима, јачала је научна и културна сарадња. Осниване су институције за научно изучавање Балкана, у Солуну -- Катедра за балканологију, у Београду -- Балкански институт, покретани часописи, а већ постојећа периодика више простора поклањала је суседима. Српски књижевни гласник је од 1901. до 1941. доносио преводе, чланке и белешке везане за грчку књижевност. Часопис Балканског института Revue Internationale des Ètudes Balkanique (1934--1938) објавио је Ламбридисову студију „La poésie grecque des cinquante dernières années", илустровану преводима грчких песама.

Други светски рат, а затим грађански рат у Грчкој, довели су до прекида дипломатских и других контаката између Југославије и Краљевине Грчке. По успостављању дипломатских односа, први корак на представљању савремене југословенске књижевности учињен је 1954. у часопису Ново огњиште (Neva Estiva): приповетке И. Андрића, М. Лалића, П. Воранца, С. Јаневског, И. Самоковлије и И. Секулић; песме Д. Максимовић, С. Јаневског, В. Парун, Р. Тошовића, Б. Ћопића и Г. Крклеца; студија С. Радојчића „О византијској и средњовековној југословенској уметности"). Са Нобеловом наградом Андрићу (1961) почела је нова ера у грчко-српским књижевним односима. Андрићевим књигама грчки издавачи су се враћали због интересовања читалаца, али и због жеље да његова дела буду представљена вернијим, лепшим преводом (На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија, те Знакови поред пута штампана су у више издања и превода). У трагању за заједничким у време отоманске владавине преведена су дела Меше Селимовића (Дервиш и смрт и Тврђава).

Хазарски речник М. Павића (превод Леонида Хаџипродромидиса) представљен је грчкој читалачкој публици 1989, као једна од најбољих књига осамдесетих у свету. То Књижевно чудо објавила је иста издавачка кућа и 1991, посебно мушки и женски примерак, док је 1998. и 2003. то учинио издавач Кастаниоти. Та кућа је објавила 1999. у преводу З. Мавроиди две Павићеве књиге: Стаклени пуж. Приче са интернета и Шешир од рибље коже, а Две лепезе из Галате у преводу Исмине Радуловић 2011. и 2016. Д. Киш је заступљен делима Енциклопедија мртвих, Рани јади, Гробница за Бориса Давидовича, Башта, пепео, Клепсидра, Homo Poeticus. Драме Д. Ковачевића често су превођене и игране на многим сценама грчких позоришта*.* Превођени су романи В. Стевановића, Д. Михаиловића, Б. Пекића, Д. Албахарија, Љ. Хабјановић Ђуровић, М. Витезовића, М. Савића, Д. Ћосића, М. Црњанског (Сеобе).

Од српских песника посебно је уважаван В. Попа (у преводима посебних издања његових песама), док су други чешће заступљени у периодици или на пригодним манифестацијама. У српској средини грчки песници су обимније представљени, а за то су посебно заслужни К. Марицки Гађански и И. Гађански. Нобелова награда Сеферију и Елитију, као и светска слава К. Кавафија били су изазови за српске читаоце. Њихове песме објављиване су у више издања. Почетак друге половине XX в. обележили су романи ратне тематике (И. Венезис, М. Стратис, А. Самаракис). Превођење књижевника светског угледа, Никоса Казанцакиса, почело је Доживљајима Алексиса Зорбаса (Сар. 1962; Бг 1969). Посебно интересовање побудиле су књиге о страдањима Грка за време „малоазијске катастрофе" (Д. Сотириу, Ј. Леони). Последњих година све је више превода у којима се на особен начин преплићу живот и прича, мит и стварност (Е. Факину, Велико зелено, Ниш 1996).

Све до краја XX в. значајну препреку представљало је обострано непознавање језика. Оснивањем Катедре за неохеленске студије у Београду 1995. и увођењем српског језика у факултетску наставу у Солуну, Атини и Флорини, превазиђен је овај проблем у великој мери. Министарство за културу (Upourgeivo Politismouv) преко Центра за новогрчки језик (Kevntro Ellhnikhv" Glwvssa") одлучило је да подстакне упознавање са грчком књижевношћу у Европи уз финансијску подршку (1998--2007). Прве књиге проистекле из овог пројекта су Божији сиротани Н. Казанцакиса, Четири једноставна комада М. Лајне, Безумље Ј. Ливадиса. На скоро исти начин и Министарство за културу и информисање приступа превођењу српских аутора на грчки језик. У конкурсу из 2012. посебно је наглашено да приоритет имају преводи на грчки, будући да је Србија била почасни гост на сајму књига у Солуну. За 2016. Министарство је одобрило превод романа Велики рат А. Гаталице на грчки језик. Поред издања, сарадња се одвија и на сајмовима књига. Тако је Грчка 2009. била почасни гост на 54. сајму књига у Београду. Југословенска кинотека приредила је пројекцију филмова заснованих на делима грчке књижевности, а Хеленски фонд за културу изложбу Фотографско путовање по Грчкој. Сусрети писаца на балканском или европском нивоу устаљени су у Србији, увек уз учешће грчких аутора у публикацијама које прате ове фестивале (издања „Смедеревске јесени" или Удружења књижевника Србије). Ратне године у Босни представљене су књигама К. Катариоса Путовање добровољца и Е. Кустурице Смрт је непровјерена гласина и Сто јада.

У проучавањима грчко-српских књижевних односа постоје теме које имају дугу традицију. Тако је са сагледавањем грчких просветитеља у пуном успону и српских на почецима. В. Радишић је први скренуо пажњу на дело Адамантиоса Кораиса, а монографија Грчка и српска просвета В. Ђорђевића (1896) покренула је нова истраживања о Кораису и Доситеју. Проучавање превода лирске народне поезије иницирао је М. Ласкарис; упозорио је на појаву Томазеових превода, а следили су га И. Есих, М. Стојановић, К. Марицки Гађански. Поједини мотиви као што су односи брата и сестре, продате невесте, зидање моста на реци, наишли су на обострано интересовање као паралела стваралаштва не само Грка и Срба, него свих народа Балкана (Г. Мегас, Л. Политис). Српска епика добила је првог тумача у Перваноглуу (Perbavnoglou" Iw., „Periv th" dhmwvdou" twn Sevrbwn poihvsew"" („О српској народној поезији"), изд. Filivstwr I j, 1862). Срби су преко превода са руског стицали прва сазнања о грчкој народној поезији (1863). О устаничким песмама писано је више са српске стране, док је паралелизам хајдука и клефта и сулиота истраживан са обе стране почев од Рашићевих (Клефте и сулиоте, Бг 1892) и Вујићевих студија до студија М. Стојановића (Хајдуци и клефти, Бг 1984).

Представљање грчке прозне књижевности започео је С. Николајевић (Приповетка у Грка: из саверемене грчке књижевности, Бг 1904). У данашње време код Грка сваки превод прати краћи или дужи предговор или поговор са основним биографским подацима, док су код Срба преводи често праћени научним студијама. Српска периодика често доноси аналитичке радове о грчким књижевницима, што ипак није довољно да се сагледа историја књижевности Грчке, а још мање је доступно праћење развоја српске књижевности у Грчкој.

Ј. Ђорђевић Јовановић

Уметност. Остаци зидног сликарства из једне подземне нишке гробнице из IV в. с представама апостола у Рају подсећају и на римске катакомбе и на солунске старохришћанске сликане гробнице, потврђујући да је антички Naissus био под утицајем и Истока и Запада. У оквиру Византијског царства, провинцијски балкански сликари су увек, када је то било у њиховој моћи и у сагласју са жељама ктитора, покушавали да у своја дела унесу или дух престоничке, цариградске уметности или да опонашају стилске обрасце солунских сликарских радионица. Осим што смештају други слој зидних слика у крај XII в., очувани грчки натписи у Св. Петру у Расу говоре и о пореклу њихових твораца. Сматра се да су сликари Милешеве (до 1228) били мајстори школовани у мозаичким центрима Цариграда, Никеје или Солуна пошто су централне делове Владислављеве задужбине украсили златном позадином са исцртаним квадратићима да би подсећали на технику мозаика. Одјек сопоћанског сликарства из 60-их година XIII в. задржао се и у задужбини краља Драгутина, цркви Св. Ахилија у Ариљу (1296), где је очуван један солунски акростих уз грчке натписе на светитељским свицима. Најбољи мајстори краља Милутина, Михаило и Евтихије, образовали су се у највећим византијским средиштима пре но што су око 1310. дошли на српски двор, а Богородичину цркву у Хиландару фрескама је између 1318. и 1320. украсио један од тадашњих најтраженијих цариградских и солунских сликара, Георгије Калиергис, тако да српски храмови из прве половине XIV в. у уметничком погледу не заостају за најбољим престоничким остварењима. Падом града Св. Димитрија под Турке у Поморавље доспевају скупине тамошњих мајстора који у Сисојевцу, Манасији и Каленићу раде првих деценија XV в. укрштајући солунска сликарска искуства с домаћим декоративним системима.

Грчко-српске уметничке везе не јењавају ни током XVI и XVII в., у време обновљене Пећке патријаршије (1557--1690). У настојањима да опонашају највреднија дела из епохе Палеолога или каснији стил Теофана Крићанина, северногрчки мајстори се често потписују радећи у мешовитим групама у српским храмовима, почев од Крушедола (1545), преко Пиве (1604--1606), Ломнице (1607--1608), Пустиње (1622) и Тутина (1646), до Новог Хопова (1608, 1654). На њиховим зидним сликама лако се уочава сличност са фрескама светогорских и других грчких монашких центара у Јањини, Касторији и Метеорима. Критске иконе из XV и XVI в. копирају се на дрворезима српских књига штампаних у Венецији, нарочито у Празничном минеју (1538) Божидара Вуковића и Зборнику (1566) Јакова из Камене Реке. Израђујући минијатуре према дрворезима из венецијанских издања српских илустрованих књига, Гаврил Стефановић Венцловић понавља и старија сликарска решења врхунских грчких мајстора попут Николе Рица и Емануела Цанеса.

Велика сеоба 1690. обогаћује грчко-српске везе укључивањем и грчких Цинцара. Ова културна симбиоза у којој су водећу улогу имале Света Гора и северне области Грчке и Тесалије, пре свих цинцарске вароши (Мосхопоље, Кожани, Касторија), али и околина Солуна и Сера, трајала је током целог XVIII и XIX в. Тада преовлађујући јужнобалкански стил био је познат као левантински или солунски барок, а одликовао се елементима критске, светогорске или солунске сликарске школе с примесама западноевропске уметности. Реч је о учвршћивању православних културних и уметничких веза током турске владавине Балканом, у којем преовлађује потреба за враћањем на златно доба националне самосталности. Присуство сликара с балканског Југа уочљивије је у српским срединама током 20-их и 30-их година XVIII в.: солунски мајстори 1724. осликавају иконостас цркве Св. апостола у Пећи; 1733. један грчки калуђер-иконописац ради у Пешти, а у то време православни храмови у Иригу и Сремској Митровици добијају солунске иконе које њихови угледни мештани доносе с хаџилука; почетком века зограф Спиридон Ливанон украшава иконама православну цркву у Дрнишу, а Грк Константин Димитриу потписује се 1720. на икони Поклоњења Богородици у манастиру Крупи. На обнови бачког манастира Ковиља 1741. раде двојица грађевинских предузетника из села Ланге северно од Солуна, док нешто касније Теодор Коста, Цинцарин пореклом из истог места, руководи постављањем камених темеља Саборне цркве у Сремским Карловцима. Истовремено, за црквене потребе других епархија набављају се иконе епирских мајстора из Парге, недалеко од Крфа. У манастирима Драчи код Крагујевца и Бођанима у Бачкој између 1735. и 1737. зидне слике израђују две сасвим различите сликарске радионице: премда обе формиране на истим, светогорским узорима, предвођене следбеником Давидом из Селенице и Христофором Жефаровићем, у њима су оличени главни представници једног одлазећег и другог долазећег ликовног израза. Слично је и с параклисима у манастиру Хиландару: док Св. арханђеле (1718) фрескопишу грчки зографи блиски враћању традиционалним тековинама XIV и XVI в., а болничку црквицу Покрова Пресвете Богородице (1740) зидним сликама украшавају грчки сликари отворенији према утицајима западноевропске уметности, параклис Св. Саве (1779) већ осликавају епирски зографи у барокном стилу, угледањем на немачку илустровану Библију Кристофа Вајгла. Грко-Цинцарин Теодор Симеонов Грунтович из Мосхопоља долази 60-их година у Будимску епархију где са помоћницима живопише и украшава цркве у Српском Ковину и Стоном Београду у духу старог епирског сликарства, исписујући и српске и грчке натписе. О распрострањености грчких и итало-грчких, махом сигнираних икона у српским срединама, од којих су многе рађене у Венецији током XVIII и XIX в., посебно говоре њихове збирке у далматинском манастиру Крки, као и у православним општинама у Трсту, Поречу, Пероју, Пули, Ријеци, Шибенику, Задру и Скрадину, Старој цркви у Сарајеву, Црквено-уметничкој збирци у Сентандреји и приватној колекцији икона породице Секулић у Београду. Осим популарисања култова св. Наума, Јована Владимира и Спиридона, на њима се прати и развој иконографских тема попут Богородице Живоносног источника, Богородице Скопиотисе, Богородице Тренодузе и Богородице Руже која не вене. Из планинског насеља Клисура у северозападној Грчкој је градитељ и урбаниста, Цинцарин Димитрије Т. Леко, пензионисан као виши архитекта у Министарству војске Србије; 1893. пројектовао је приватну кућу за свог земљака, трговца Ђорђа Вуча на београдском Тргу Славија (данас зграда Мекдоналдса), а 1902. саградио је своју најлепшу грађевину, Палату Атина на Теразијама. Грчка породица Кумануди пореклом из Трапезунта доселила се у Србију 1829. из Једрена. Банкар Јован Кумануди у свом је поседу, између осталог, имао и механу ,,Грчка краљица" која је као ,,Деспотов хан" саграђена 1835. у стилу академизма. После његове смрти (1866), ова кафана-гостионица у којој се на првом спрату могло преноћити, прелази у посед Јовановог сина Андрије и ћерке Милеве, и бива преименована у ,,Грчку краљицу" (1869). У рукама Милеве Кумануди остаће све до почетка II светског рата. У поратном периоду радила је под именом ,,Плави Јадран", да би јој 1990. био враћен стари назив ,,Грчка краљица". Мада културна целина од изузетног значаја, ова некада култна кафана због одласка предузећа у чијем је поседу била у стечај, од 2008. је затворена и више не ради. У све већем раскораку са својим амбијентом (угао улица Кнеза Михаила и Рајићеве), она се сваким даном све више урушава и неоправдано претвара у градско ругло.

Љ. Н. Стошић

Музика. Док велика сличност појачких традиција српске и грчке православне цркве говори о вековним блиским контактима, на пољу уметничке музике ситуација је сасвим другачија, мада и са упадљивим паралелама. И Србија и Грчка су се, по ослобођењу од османске власти у првој половини XIX в., окренуле грађењу културе европског карактера, што је подразумевало и преузимање модела уметничке музике коју су до тада неговале само њихове етничке заједнице у суседним државама: српска у Аустроугарској, а грчка пре свега на Крфу, који је до 1864. био под влашћу Велике Британије, претходно кратко Наполеонове Француске, а раније вековима Млетачке републике. Процеси изградње музичких институција -- певачких друштава, школа, оркестара, оперских кућа -- у којима се уочавају многе подударности, упућивали су музичке делатнике на усвајање искустава из развијених европских музичких центара, тако да су комуникације између српских и грчких музичара биле скоро непостојеће.

Најзначајнији догађаји у српско-грчким односима на пољу музике до I светског рата биле су турнеје Београдског певачког друштва 1894, 1895, 1908. и 1914. Свака од њих имала је другачији интинерер, али је увек укључивала градове у којима је била јака грчка заједница (Константинопољ, Солун пре балканских ратова), или Атину, као престоницу слободне Грчке. У тим бурним годинама које су претходиле избијању рата ове турнеје имале су и изразит политички смисао. Диригент Стеван Мокрањац је пажљиво осмишљавао концертне програме, па је тако за наступ у Солуну маја 1894. припремио и композиције у почаст различитим етничким заједницама овог града: своју обраду једне турске песме (Бирчаре си јок), обраду бугарских народних напева од Стевана Шрама, као и једну грчку песму за соло тенор Павла Карера. Широм Грчке нарочито је одјекнуо концерт одржан 16. V 1914. у Атини, на којем су у публици били краљ Константин I, краљица Јелена, премијер Елефтериос Венизелос, амбасадор Србије и други угледни званичници. Претходно је члановима хора -- са којима су били српски новинари, студенти и трговци -- у луци Пиреј приређена изузетно срдачна добродошлица, уз поздраве са грчких бродова и звоњаву са цркава. То је била демонстрација најбољих политичких и културних односа међу државама савезницама у тек окончаним балканским ратовима. У Солуну је гостовало и Академско певачко друштво „Обилић": у јануару 1907, када је на дан Св. Саве одржан концерт којем су, поред осталих, присуствовали представници турске власти и дипломатски кор, и крајем априла 1914.

Иако су контакти између Србије (Југославије) и Грчке између два светска рата били релативно ниског интензитета, неки догађаји су оставили значајнијег трага. Јула 1927. хор Академског певачког друштва „Обилић" гостовао је у Солуну (ту је, поред одлично посећеног концерта, одржан и помен српским ратницима сахрањеним на Зејтинлику), те у Атини, Пиреју и Фалеру. До следећег гостовања у Грчкој дошло је тек новембра 1936. Хор је тада посетио Солун и учествовао у освећењу Спомен-капеле и костурнице у Зејтинлику, а потом се упутио у Атину, где није приређен концерт, али су хористи били изузетно срдачно примљени од тамошње академске омладине.

У значајне догађаје треба убројати и концерт одржан у Атини почетком октобра 1930, на којем је Димитри Митропулос, грчки диригент међународне репутације, извео Балканофонију Јосипа Славенског (критике у грчкој штампи биле су изузетно позитивне). Концерт је био приређен у оквиру Прве балканске конференције којој су присуствовали политички представници Југославије, Грчке, Румуније, Бугарске и Турске, а чији је циљ било разматрање идеје о стварању балканске федерације. Три године касније Митропулос је гостовао у Београду као диригент и солиста на концерту Београдске филхармоније (свирао је Концерт за клавир бр. 3 Сергеја Прокофјева). У Атини је 1933. гостовао и Балет Народног позоришта у Београду. На програму су били Лабудово језеро (П. И. Чајковски), Шехеразада (Н. Р. Корсаков), Половецки логор (А. Бородин), Цвеће мале Иде (П. Кленау), Лицитарско срце (К. Барановић) и Тајна Пирамиде (Н. Черепњин).

Други светски рат и његове последице привремено су прекинули музичке комуникације између Срба и Грка, али већ почетком 50-их година XX в. покренута је идеја о стварању балканског музичког центра. Ова идеја је, нажалост, остала нереализована. После боравка у Југославији, грчка музичка критичарка Александра Лалауни написала је за часопис Музички покрет (Mousikhv kivnhsi") (новембар 1951) изванредно повољан чланак о музичкој култури наше земље. Балет НП у Београду изводи 1952 -- у оквиру Међународног Атинског фестивала, а у амфитеатру Ирода Атичког под Акропољем -- Охридску легенду Стевана Христића, са композитором као диригентом. Београдска филхармонија са диригентом Живојином Здравковићем приредила је следеће године низ концерата у Атини. Једна од најзначајнијих фигура у тадашњем музичком животу Грчке, композитор Манолис Каломирис, изразио је у новинској критици своје одушевљење првим од ових концерата. Каломирис је следеће године боравио у Београду, присуствовао премијери свог једночиног балета Јоланда (30. III 1953, кореографија Димитрије Парлић, Јованка Бјегојевић у насловној улози) и упознао се са истакнутим личностима нашег музичког живота (С. Христић, О. Данон и др.). Утиске је сумирао у опширним чланцима (три под називом „Музика у Београду", а четврти „Грчко-југословенска музичка сарадња") објављеним у дневнику Етнос (април 1953). У оквиру гостовања Балета београдског НП на Атинском фестивалу 1957. Каломирисова Јоланда представљена је и грчкој публици.

Врло запажене наступе на Атинском фестивалу 1964. имала је и Опера НП у Београду. У режији Младена Сабљића изведене су опере Кнез Игор А. Бородина (26. августа) и Дон Кихот Ж. Маснеа (29. августа): кнеза Игора тумачио је Јован Глигоријевић, Дон Кихота Мирослав Чангаловић, а дириговао је Оскар Данон. У водећим улогама у балетима Доксастикон -- Јустинијан и Теодора (Славословље Јустинијану и Теодори) и Еротокритос (Љубавни судија), а у кореографији и извођењу трупе Ралу Ману, на истом фестивалу наступили су 7. VII 1965. београдски балетски уметници Душан Трнинић и Јованка Бјегојевић. На Атинском фестивалу 1974. гост исте трупе био је и Милорад Мишковић у насловној улози у кореодрами Орест (Р. Ману, 3. и 7. септембар).

Знатан културни одјек у Србији имало је извођење балета Грк Зорба Микиса Теодоракиса у Српском народном позоришту у Новом Саду, у поставци Крунислава Симића, са неколико протагониста, међу којима је најдуже и са изузетним успехом Зорбу интерпретирао Константин Костјуков. Од премијере 1994. балет је стално на репертоару, а изводи се и на многобројним гостовањима. Композитор је бесплатно уступио нотни материјал и ауторска права СНП-у, а присуствовао је и премијерном извођењу.

Значајан је и билатерални музиколошки пројекат Српска и грчка уметничка музика. Основна истраживања за упоредну студију, 2005--2007, чији је руководилац била Кети Роману са Универзитета у Атини. Резултат те сарадње су две обимне публикације: Aspects of Greek and Serbian Music (Athens 2007) и Serbian and Greek Art Music. A Patch to Western Music History (Bristol--Chicago 2009).

М. Милин

Позориште. Једним од најранијих грчких утицаја на српску драмску књижевност може се сматрати побожна драма у стиховима Жертва Аврамова Вићентија Ракића, објављена у Будиму 1799. Ово Ракићево најпопуларније дело настало је по узору на истоимени комад за који се претпоставља да га је написао Винцецос Корнарос. Грчки народ је заволео и поштовао ово дело, које је извођено приликом разних народних свечаности, због чега су многи двостихови из комада постали народне пословице. Серж Вафиадис, оперски редитељ и директор опере у Атини, континуирано је сарађивао са оперским кућама бивше Југославије.

У области савременог позоришног стваралаштва сарадња између две земље десила се тек у последњој деценији XX и почетком XXI в. Драма Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића у режији Бранислава Лечића, постављена на сцени Националног позоришта у Атини у фебруару 1995, први је српски комад игран на грчком језику на њиховим позоришним сценама. На грчки је преведено шест драма Душана Ковачевића, које су објављене у књизи Генерална проба самоубиства. На сајму књига у Солуну 2012. Србија је била почасни гост, a том приликом су Вида Огњеновић и Душан Ковачевић говорили о савременој српској драми. У Грчкој је играна и драма Породичне приче Биљане Србљановић.

Велик углед у Грчкој стекао је редитељ Никита Миливојевић. После прве режије драме Иванов А. П. Чехова у атинском позоришту „Аморе" 1997, на сцени истог позоришта 1998. поставља Злочин и казну Ф. М. Достојевског, а на сцени Народног позоришта у Атини 2000. режира Молијеровог Дон Жуана. У НП у Солуну 2002. режирао је Бекство М. А. Булгакова, а 2003. драму Платонов А. П. Чехова. За поставку Три сестре А. П. Чехова у атинском театру „Катиа Дандулаки" 2004. добио је награду „Атинорама" за најбољу режију у тој сезони. У Европском културном центру у Делфима 2005. по мотивима трагедија тебанског циклуса (Седморица против Тебе, Антигона, Едип, Едип на Колону и Феничанке) поставио је комад Моја домовина -- седам снова. На захтев аутора на сцени грчког националног театра 2011. режирао је драму Мајка пса Павла Матесиса. У Грчкој је режирао и Небојша Брадић који је 2005. на сцену атинског позоришта „Метаксургио" поставио драму Т. Вилијамса Стаклена менажерија.

На сценама наших позоришта играна су најзначајнија класична старогрчка драмска остварења, али нема одговарајућег реципроцитета када је реч о савременим грчким драмским писцима и редитељима. Београдско драмско позориште је 2008. представило комад о емигрантима Млеко грчког писца Василиса Кациконуриса. На сцени истог позоришта 2009. играна је Балада о мртвом брату -- Браћа и сестра, представа настала инспирисана народном песмом Браћа и сестра, присутном у поетској традицији пет балканских народа: Грка, Срба, Турака, Румуна и Албанаца. Грчки редитељ Сотирис Хацакис окупио је уметнике из ових балканских земаља, а глумци су играли сваки на свом језику. Нишки културни центар објавио je 2012. књигу изабраних драма Марије Лаине Четири једноставна комада. Грчка је на 54. Сајму књига 2009. у Београду била почасни гост, представљено је десетак писаца, чије су књиге објављене на српском језику, а неки од њих су и успешни драмски аутори.

Филм. У току I светског рата при Врховној команди Војске Краљевине Србије формирана је Фотографска секција која је била задужена и за снимање филмских записа о збивањима на Солунском фронту, а касније и о борбама за ослобођење Србије и уласку српске војске у Београд. Снимао је први српски ратни фото-репортер и сниматељ још из Првог балканског рата, Драгиша Стојановић, а помоћник му је био Михаило Михаиловић, официр Српске војске и један од најзначајнијих пионира филма у Краљевини Југославији. Сачувани су њихови филмови Пожар Солуна (1917) и Солунски процес (1917).

После тих првих филмских додира двe културе, сарадња се измешта у oбласт филмске продукције, а остварена је и пре но што су Србија и Грчка 1959. потписале Споразум о сарадњи у области науке и културе. У продукцији „Авала филма", по сценарију Оскара Давича, а у режији Николе Поповића, 1949. реализован је играни филм Мајка Катина са сижеом о борби грчких комуниста у грађанском рату 1946--1949. Филм снимљен у маниру социјалистичког реализма имао је јасну пропагандну поруку, но услед Резолуције Информбироа и промењених политичких околности завршио је у „бункеру" и први пут је приказан тек 2002. У копродукцији са Грчком, Пуриша Ђорђевић је 1955. снимио свој други играни филм Два зрна грожђа. Сценариста ове мелодраме о грчком руралном миљеу и распаду једне сеоске породице био је Дионисис Милас, продуцент Никос Скулидис, а већину главних улога остварили су грчки глумци. Редитељ је и сам сматрао да је филм лош, чак је много година касније изјавио да је постао популаран због негативних критика којима је овај филм оцењен у новинама. Више од четири деценије касније, 1997. у грчко-српској копродукцији реализован је филм Балканска правила Дарка Бајића. Грчки продуценти су, заједно са продукцијама из других земаља, подржали реализовање још четири српска филма: Туђа Америка (1995) Горана Паскаљевића, Црна мачка бели мачор (1998) Емира Кустурице, Буре барута (1998) Горана Паскаљевића и Црна Зорица (2012), заједнички редитељски подухват Радослава Павковића и грчке редитељке Христине Хаџихаралабус.

Неповољне историјске околности одразиле су се и на развој филмске уметности у Грчкој, зато и не чуди што је веома мало грчких филмова дистрибуирано у Србији. Током 1960-их, када грчка кинематографија доживљава свој златни период, увезено је десет, током 70-их само четири, а 80-их шест грчких филмова. Симболичан увоз наставља се и 90-их када су, углавном, приказивана дела Теа Ангелопулоса. У новије време промовисани су и филмови редитеља М. Репаса и Т. Папатанасиуа, Т. Булметиса, П. Вулгариса и Ј. Смарагдиса. Иако увоз грчких филмова није премашио један посто укупног увоза, најзначајнија остварења представљена су код нас захваљујући београдском Међународном филмском фестивалу (ФЕСТ), организовању дана грчког филма у Центру Сава, као и циклуса филмова Мелине Меркури (поводом 90 година од њеног рођења), те редитеља Никоса Николаидиса у Југословенској кинотеци (2011). Представљен је и савремени грчки документарни филм. Почасни гост Европског фестивала анимираног филма Балканима 2008. била је Грчка, а у оквиру фестивалског програма Омаж грчкој анимацији одржана је мултимедијална изложба Animated Greece: Watch Now!, а представљена су и друга достигнућа грчких уметника у овој области.

У организацији Кинотеке Грчке, Филмског центра Грчке и Филмског центра Србије, од 7. до 13. XII 2006. у Атини је одржана недеља савременог српског филма. Приказани су филмови Журка Александрa Давићa, Шејтанов ратник Стевана Филиповићa, Сиви камион црвене боје Срђанa Кољевићa, Ране Срђанa Драгојевићa, Апсолутних сто Срданa Голубовићa, Југ--југоисток Милутинa Петровићa и Кад порастем, бићу Кенгур Радивојa Андрићa. Сарадњом Филмског центра Србије и Кинотеке Грчке, у Атини је и 2012. поново организована недеља савременог српског филма. Приказано је 13 играних и два документарна филма, а одржан је и округли сто са темом „Балканска кинематографија: перспективе, сарадња и копродукција". Представљени су играни филмови: Отац на службеном путу (1985) Емира Кустурице, Замка (2007) Срдана Голубовића, Турнеја (2008) Горана Марковића, Љубав и други злочини (2008) Стефана Арсенијевића, Беса (2009) Срђана Карановића, Медени месец (2009) Горана Паскаљевића, Тамо и овде (2009) Дарка Лунгулова, Свети Георгије убива аждаху (2009) Срђана Драгојевића, Обични људи (2009) Владимира Перишића, Монтевидео, Бог те видео (2010) Драгана Бјелогрлића, Тилва Рош (2010) Николе Лежаића, Бели, бели свет (2010) Олега Новковића и Шишање (2010) Стевана Филиповића, као и документарни филмови О, Гринго (2010) Дарка Бајића и Синема комунисто (2010) Миле Турајлић. Том приликом договорено је да се недеља српског савременог филма у Грчкој одржава сваке године.

Сарадња између две земље остваривана је и захваљујући личним контактима. Чувени грчки редитељ Тео Ангелопулос сарађивао је са српским уметницима, а његов филм Одисејев поглед (1995) урађен је у копродукцији у којој је учествовала СР Југославија, у њему глуме и наши глумци, а помоћник режије био је Саша Радојевић. Ангелопулос је сарађивао и са Југословенском кинотеком и добио највише признање ове куће „Златни печат". Био је и први који је током бомбардовања Србије 1999. инсистирао да се драгоцени фонд Кинотеке заштити и спасе. Захвалност му је исказана позивом да 2009. свечано отвори њен Центар за дигиталну рестаурацију филмова.

Српски филм се годинама успешно представља и на Солунском филмском фестивалу, најзначајнијем и најстаријем филмском фестивалу у Грчкој, као и на фестивалима у Атини, Међународном фестивалу еколошког филма на Родосу и Међународном филмском фестивалу независних филмских стваралаца у Патрасу. У оквиру програма Ретроспектива на Солунском филмском фестивалу представљени су опуси Емира Кустурице (2008) и Горана Паскаљевића (2009), коjeм је тада додељена и једна од најзначајнијих фестивалских награда „Златни Александар" за допринос филмској уметности.

Н. Савковић

ИЗВОРИ: Статистика Краљевине СХС за 1925. и 1929. годину; Статистика Краљевине Југославије за 1932. и 1939. годину; Статистички годишњак НР Србије за 1951. годину, Бг 1952; Статистички годишњаци СР Србије, 1974--1983; Југославија 1918--1988, СЗС, Бг 1989; Статистика спољне трговине Краљевине Србије за 1909. и 1912. годину; архиве ПКС и Министарства економије и регионалног развоја; Међународни билатерални уговори, Бг (више годишта); Д. Обрадовић, Живот и прикљученија, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: В. Радишић, „Адаманта Кораја Речи о Јелинима о науци и просвети", Голубица, 1842, IV; В. Рашић, Јелада и Јелини, Бг 1874; В. Ву-јић, „Грци и Срби" ЛМС, 1897, 190, 191, 192; A. Martzwvkh", „H poihvsei" twn Sevrbwn", Attikh Iri" 1903--1905; С. Новаковић, Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886--1905, Бг 1906; Ј. Поповић, Општа црквена историја, Ср. Карловци 1912; Q. Bellianivth", „H Serbikhv yuchv", Eleuvqero" tuvpo", Aqhnav 1916; В. Ђорђевић, Србија и Грчка 1891--1893. Прилог за историју српске дипломације при крају XIX века, Бг 1923; S. T. Lascaris, „La première alliance entre la Grèce et la Serbie", Le Monde slave, Paris, 1926, 9; К. Лефкопаридис, „Преглед савремене грчке књижевности", НЕ, 1930, XXI; Књига о Балкану, II, Бг, 1937; Преглед међународних уговора и других аката од међународног значаја за Србију (1800--1918) и Југославију (1918--1941), Бг 1953, 1962; „Њ. Блаж. Архиеп. Грчке Доротеос, почасни доктор Теолошког факултета", Богословље, 1957, 1; М. Ибровац, „Сродност српске и новогрчке народне поезије", у: Рад конгреса фолклориста Југославије у Вараждину 1957, Зг 1959; T. Stoianovich, „The Conquering Balkan Orthodox Merchant", The Journal of Economic History, 1960, 20, 2; Г. Јакшић, В. Ј. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез), Бг 1963; D. Medaković, „Die italo-kretische Malerei und die serbische Graphik des 16. Jhs.", Actes du XIIe Congrès International d'Études Byzantines, 1964, III; D. Djordjević, Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804--1914, Bg 1965; D. Dakin, The Greek Struggle in Macedonia (1897--1913), Thessaloniki 1966; М. Ђукнић, Б. Јовановић, Илирска кнежевска некропола у Атеници, Чачак 1966; Грчка, Бг 1967; В. Ст. Караџић, „Грци и Срби", Историјски списи, Бг 1969; Ђ. Мано-Зиси, Љ. Поповић, Нови Пазар, илирско-грчки налаз, Бг 1969; Д. Ђорђевић, Istoriva th" Serbiva" 1800--1918, Qessalonivkh 1970; E. Kofos, Greece and the Eastern Crisiс 1875--1878, Thessaloniki 1975; M. Stojanović, „The Motive of Hayduk in Serbian and Greek Nineteenth Century Poetry", Balcanica, 1975, VI; Љ. Поповић, Архајска грчка култура на средњем Балкану, Бг 1975; К. Марицки Гађански, „Повратак поезији -- савремена грчка поезија", Трећи програм, 1977 (лето--јесен); Д. Тодоровић, Југославија и балканске државе 1918--1923, Бг 1979; Сарадња између Срба и Грка за време својих ослободилачких покрета 1804--1830, Солун--Бг 1979; М. Стојановић, „Српске и грчке народне песме о устанцима", у: Сарадња Срба и Грка за време својих ослободилачких покрета 1804--1830, Бг 1979; М. Стојановић, „Адамантиос Кораис у токовима српског просветитељства", НССВД, 1980, 10; J. Тарнанидис, „Грчка просвета и Доситеј Обрадовић", НССВД, 1981, 10, 1; Б. Слијепчевић, Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896--1918, Бг 1982; M. Стојановић, „Српскохрватско усмено песништво у новогрчкој књижевности", у: Упоредна истраживања, 2, Бг 1982; Greek-Serbian Cooperation 1830--1908. Collection of Reports from the Second Greek-Serbian Symposium (1980), Bg 1982; „The Collaboration Between Greeks and the Serbs from the Fifteenth to the Nineteenth Century. Proceedings of the Third Greek-Serbian Symposium", Balkan Studies, Thessaloniki 1983, 24/2; E. Kyriakoudis, „Les artistes grecs qui ont participé à la peinture murale des régions sous la juridiction du Patriarcat de Peć pendant sa rénovation (1557--1690)", P. Vocotopoulos, „A propos de l'influence de la peinture crétoise sur la gravure serbe du XVIe siècle", Balkan Studies, 1983, 24/2; M. Зотовић, Археолошки и етнички проблеми бронзаног и гвозденог доба Западне Србије, Ужице--Бг 1985; To ellhnikov tragouvdi kai ta tragouvdia twn cai?ntoukwn sth dhmotikhv poihvsh twn Sevrbwn, Tevtarto Sumpovsio Poihvsh", Praktikav, Aqhnav 1985; Д. Косановић, Почеци кинематографије на тлу Југославије 1896--1918, Бг 1985; Ж. Аврамовски, Балканска Антанта (1934--1940), Бг 1986; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986; С. К. Кисас, „Бакрорези XVIII века као сведочанство грчко-српских културних веза", у: Српска графика XVIII века, Бг 1986; Митрофан Хиландарац, Света Русија у Совјетском савезу, Хиландар 1987; Д. Медаковић, Барок код Срба, Зг 1988; P. Kitromilides, „Imagined Communities and the Origin of the National Question on the Balkan", European History Quarterly, 1989, 19; K. Mhtsavkh, К. Марицки Гађански, „Савремена грчка проза", Стремљења, 1990, 10--11; M. Stojanović, „Les liens litteraires entre les Serbes et les Grecs dans les années de la première guerre mondiale", у: Proceedings of the fifth Greek--Serbian Symposium, Thessaloniki 1991; Proceedings of the Fifth Greek-Serbian Symposium, Thessaloniki 1991; R. Vasić, „Macedonia and the Central Balkan: Contaсts in the Archaic and Classical period", Ancient Macedonia, 1992, 5, 3; С. Терзић, Србија и Грчка 1856--1903. Борба за Балкан, Бг 1992; D. Panzac, „International and Domestic Maritime Trade in the Ottoman Empire during the 18^th^ Century", International Journal of Middle East Studies, 1992, 24, 2 (May); Р. Васић, „Сребро и злато V и IV века пре н.е. у Србији", ЗРНМЧ, 1994; М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бг 1994; P. Kitromilides, Enlightment, Nationalism, Ortodoxy. Studies in the Culture and Political Thought of South-Eastern Europe, Burlington 1994; M. Stojanović, „L'heritage linguistique et litteraire hellenique, byzantin et neohellenique chez les peuples balkaniques", Balcanica, 1996, XXVII; М. Вукелић, „Слика о Грцима у нашој књижевности", ЗФФ, Бг 1997, 19; Ј. Пападрианос, „Седам деценија србистике (1926--1996)", МСЦ, 1997, 26, 2; J. Шантић, Душан Трнинић, Бг 1997; 24; М. Милошевић, Србија и Грчка 1914--1918. Из историје дипломатских односа, Зајечар 1997; E. Ginio, „The Administration of Criminal Justice in Ottoman Selanik (Salonica) during the Eighteenth Century", Turcica, 1998, 30; С. Јовичић, С камером и пушком: Драгиша М. Стојадиновић, Бг 1999; Рига од Фере -- 200 година Бг 1999; Лексикон пионира филма и филмских стваралаца на тлу југословенских земаља 1896--1945, Бг 2000; Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Бг 2000; С. Павловић, Историја Балкана, Бг 2001; П. Мутавџић, Д. Тодоровић, С. Ђорђевић, „Кораис и философске основе просветитељства", АФФ, Бг 2001, 23, I; Р. Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Бг 2003; С. Бабић, Поглаварство и полис, Бг 2004; M. Mazower, Salonica. City of Ghosts, London -- New York -- Toronto -- Sydney 2004; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004; Б. Мајданац, М. Радојчић, Академско певачко друштво „Обилић" 1884--1941, Бг 2005; И. Негришорац, „Балкански видици српске књижевности у периоду транзиције (1989--2005)", Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Brno 2006; C. Stamatopouvlou-Basilavkou, Arceivo Rallouv" Mavnou, H zwh kai to evrgo th", vEfeso" 2005; Љ. Стошић, Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; D. T. Bataković, „Serbia and Greece in the First World War. An Overview", Balkan Studies, 2004, 45/1, Thessaloniki 2006; „Грчка -- земља партнер", Преглед, април 2006; Н. Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766--1831. Управа Васељенске патријаршије, Бг 2007; N. Mosusova, „The Legend of Ochrid and Zorba the Greek: The Popularity of Ethnic Ballets in Serbia and Elsewhere", у: M. Veselinović Hofman (ур.), Musical Folklore as a Vehicle, Bg 2008; K. Romanou, „The Pendulum Case. Musicians' Dilemmas in 'Marginal Societies'", у: Д. Деспић, М. Милин (ур.), Простори модернизма: опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена, Бг 2009; П. Мутавџић, „Доситеј и балкански народи", НССВД, 2009, 38, 2; M. Мишковић, Играти живот, Бг 2009; В. Јовановић, Oпера Народног позоришта у Београду. Инострана гостовања у XX веку, Бг 2010; Централни Балкан између келтског и грчког света. Кале-Кршевица 2001--2011, Бг 2012; Ј. Ђор-ђевић Јовановић, „H neoellhnikhv logotecniva se avlle" glwvsse"", Gnwvrismo" kai xevno", Qessalonivkh 2012; „Иво Андрић у преводима на грчки", НССВД, 2012, 41, 2; М. Стојановић, Поглед са Акропоља, Бг 2012; „Одјек солунске теме Богородица Ружа која не вене у Музеју Будимске епархије", СЗб, 2013, 4; „^,^The Holy Virgin Unwithering Rose^,^ and ^,^The Sacrifice of Abraham^,^ in Greek and Serbian Painting (18--19th Centuries)", Greek-Serbian Relations (18--19th Centuries), Athens 2013; P. Kitromilides, „Dositej Obradović and The Greek Enlightment", Balcanica, 2013, 44; A. Трикупис, „Београдско певачко друштво у огледалу грчке штампе: концертне турнеје 1894--1914", у: Б. Милановић (ур.), Стеван Стојановић Мокрањац (1856--1914). Иностране концертне турнеје са Београдским певачким друштвом, Бг 2014; Ј. Ђорђевић Јовановић, „Крф у српској и грчкој књижевности", у: Савремено изучавање српског језика и књижевности и словенских језика као матерњих, инословенских и страних, Бг 2014; Информација о привредној сарадњи Србије са Грчком, Бг 2015; Đ. S. Kostić, ,,The Greek Queen: A Case Study of an Inn", Lj. Stošić, ,,The Holy Virgin the Unwithering Rose and the Sacrifice of Abraham in Greek and Serbian Painting", Greek-Serbian Relations in the Age of Nation-Building, Athens 2016.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГРШКОВИЋЕВ АПОСТОЛ

ГРШКОВИЋЕВ АПОСТОЛ → АПОСТОЛ

ГУБА

ГУБА (лепра, Хансенова болест; грч. levpein: љуштити; levpra), споропрогресивна, хронична заразна болест, узрокована Хансеновим бацилом (Хб) -- Mycobacterium leprae који оштећује „најхладније делове тела" (јер се у тим условима највише размножава): кожу („лавља глава", „седласт нос", „канџаста рука", „равна шака", „стопало које пада", безболне улцерације, аутоампутације прстију), периферне нерве (губитак осетљивости), предње структуре ока (могућа слепоћа), горње дисајне путеве, тестисе (могућ стерилитет). Природни резервоари Хб су човек и оклопник (армадило) и, ређе, мајмуни примати. Хб се може наћи и у земљи. Г. је ендемска у Азији (Индија, Кина), Африци, Латинској Америци, Пацифику и Аустралији (Абориџини). У свету од г. болује преко 10 мил. људи. Хб се највише преноси капљицама носног секрета. Из слузокоже носа Хб одлази путем крвотока у кожу, периферне нерве (нарочито у њихове Шванове ћелије) и поменуте органе. Инкубација је изузетно дуга: 5--40 година. Постоје три клиничка облика г. сходно степену ћелијског имунитета оболелог: (1) лепроматозна г. (огроман број Хб јер се интензивно размножавају због слабог ћелијског имуног одговора домаћина, тј. постоји ниска резистентност на Хб). У чворовима дерма коже налазе се лепра ћелије Вирхова -- џиновски хистиоцити пуни липида и Хб; (2) туберкулоидна г. (Хб је сасвим мало због доброг ћелијског имуног одговора домаћина, тј. постоји висока резистентност на Хб). Овај облик г. није заразан. Карактеристично је формирање реактивних компресивно-деструктивних гранулома саграђених од епителоидних и џиновских Пирогов--Лангхансових ћелија и лимфоцита. Код лепроматозне г. стварају се симетрични чворови у дерму коже и, касније, оштећења периферних нерава тако да се губи осетљивост руку и ногу. Код туберкулоидне г. стварају се макуле на кожи без слободне зоне, тј. непосредно испод епидерма, које губе пигмент и осетљивост (лице, екстремитети и задњица). Нерви су задебљани, тврди и затегнути. Среће се и (3) -- прелазни облик. Г. траје годинама, а зараза се шири међу члановима породице и људима са којима се губавци дуже и интимније сусрећу. Међутим, губавац често умире са својом г. али не од ње. За дијагнозу г. пресудна је биопсија лезија. Г. се данас лечи истовременим давањем три лека (да би се спречила резистенција на лекове): сулфони (дапсон), клофазимин и рифампицин. Примењују се и преднизон и талидомид. Са успехом ове терапије, свирепи друштвени остракизам према губавцима је најзад попустио. Наиме, живели су у изолацији и морали су да звоне када се крећу. У бившој Југославији постојао је централни Лепрозаријум у Сарајеву. У Србији се дијагностикују појединачни случајеви (нпр. др Божидар Спасовић у Ивањици и др.), а губавци се хоспитализују у Инфективној клиници КЦС. Међутим, у периоду 2012--2017, према инфектологу Д. Делићу, није било г. у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: F. Cabanne и др., „La lèpre", у: Anatomie Pathologique. Principes de pathologie générale et spéciale, Québec--Paris 1980; А. И. Струков и др., „Лепра", у: Общая патология человека, Москва 1982; F. von Lichtenberg, „Leprosy", у: R. S. Cotran и др. (ур.), Robbins Pathologic Basis of Disease, Philadelphia 1989; С. Николић, „Лепра (Хансенова болест)", у: М. Божић и др., Инфективне болести, Бг 2007; Б. М. Лалевић Васић, „Инфективне болести коже -- лепра", у: Б. М. Лалевић Васић, Љ. М. Меденица, М. М. Николић, Дерматовенерологија са пропедевтиком, Бг 2010.

В. Кањух; С. Симјаноски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБАВИЦЕ

ГУБАВИЦЕ (гекони), широко распрострањена породица гуштера (Gekkonidae) која обухвата 870 врста. Представља другу најразноврснију групу међу гмизавцима. Г. су најчешће становници тропског и суптропског појаса, док је мали број врста карактеристичaн за умерену климу, међу којима, сем аутохтоних, има и интродукованих врста. Oбично су једнолично светло обојене ноћне животиње са дискретним тамнијим шарама и пегама. Припадници ове породице су арбореалне и терестричне животиње. Поседују многобројне, само њима својствене, одлике у које спадају одсуство очних капака, уместо којих очи покривају непокретне, испупчене провидне љуске; као адаптације у грађи ока на ноћни начин живота имају велику рожњачу, одсуство жуте мрље и вертикално постављену зеницу. Поред тога, доња површина прстију покривена је посебно грађеним ламелама са пијавкама које им омогућавају кретање и по глатким вертикалним површинама. Једини су гмизавци који се оглашавају за привлачење женки, обесхрабривање ривала и упозорење за предаторе. За разлику од већине гуштера, многе врсте г. живе у колонијама и ретка су група међу свим љускавим гмизавцима која има чврсту љуску јаја.

На Балканском полуострву, посебно у Јадранском, Егејском и Црноморском приморју и залеђу пребивају три врсте: кућна г. (Hemidactylus turcicus), егејска г. (Mediodactylus kotschyi) и зидна г. (Tarentola mauritanica). Преко дана живе на скровитим местима, каменитим подзидима, таванима кућа, рупама у зидовима, бистјернама итд., а ноћу су активни ловећи инсекте. Становништво их се плаши више него отровних змија јер постоји погрешно веровање да су јако отровни (наводно, њихова брадавичаста кожа, због које су и добили име г., садржи отровни секрет, а ујед им је врло опасан и смртоносан). Напротив, г. су безазлене и корисне животиње које често ноћу у потрази за инсектима улазе у станове, што је уобичајна појава у Приморју. Интродукцијом у више градова у Србији (Београд, Нови Сад, Смедерево) унета је и одомаћила се егејска г.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, Гмизавци и водоземци наше земље, Бг 1951; S. Brelih, G. Dzukic, Catalogus Faunae Jugoslaviae. IV/2 Reptilia, Ljub. 1973; G. Dzukic, M. Kalezic, „The biodiversity of Amphibians and Reptiles in the Balkan Peninsula", у: H. Griffiths, B. Krystufek, J. Reed (ур.), Balkan Biodiversity, Dordrecht--Boston--London 2004.

Г. Џукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБАР

ГУБАР (Lymantria dispar), представник породице губара (Lymantridae) из реда лептира (Lepidoptera). Наш је најштетнији инсекат. На целом природном ареалу и Палеарктику, као и на новоосвојеном у Северној Америци, г. има једногодишњу генерацију. Лептири се роје крајем јуна и током целог јула, а одмах су полно зрели. И поред тога што имају добро развијена крила, женке не лете, а мало се и крећу, вероватно због знатне величине и тежине трбуха. Мужјаци добро лете и активни су током 24 сата, али су ипак најактивнији током ноћи. Помоћу добро развијеног чула мириса лако проналазе женке чије жлезде на крају трбуха производе специфичан мирис. После парења, женка одмах полаже јаја у гомилици, а свако положено јаје облаже длачицама са трбуха. У једном јајном леглу женка положи од 100 до 1.200 јаја, у зависности од градационе фазе популације г. У стадијуму јајета г. презимљава, а у пролеће, обично почетком априла, јављају се гусенице. Младе гусенице остају на површини јајног легла десетак дана, а потом одлазе у крошње стабала и не узимају храну још око недељу дана. Ако у том периоду дува ветар, младе, длакаве гусенице могу бити однете, некада и до 20 км далеко од места где су се испилиле. Тек тада, дакле око 15 дана од пиљења, гусенице почињу са исхраном. Развиће им траје око два месеца и за то време се пресвлаче четири или пет пута. Када заврше развиће (обично средином јуна), паучинастим нитима повезују неколико листова и прелазе у стадијум лутке, да би се крајем јуна и током јула појавили лептири нове генерације. Г. је штетан у стадијуму гусенице, које се хране асимилационим и репродуктивним органима готово свих врста шумског лишћарског и четинарског дрвећа (изузев јасена), жбуња и воћака, ратарских и повртарских култура и украсних биљака.

Г. је градогена врста, чија пренамножења најчешће настају у одраслим шумским састојинама. Гусеницама г. највише одговарају чисте храстове шуме, посебно цера, те у њима најчешће и настају пренамножења (градације). Градације г. трају 4--5 година и до сада их је било више пута у нашој земљи. У периоду после II светског рата градације су биле 1945--1950, 1953--1956, 1963--1967, 1995--1999, 2004--2007. и 2011-- 2015. У овим градацијама под голобрстом се налазило на стотине хиљада хектара шума (лишћара и четинара) и милиони стабала воћака, ратарских култура и украсних биљака.

Г. је типична физиолошка штеточина. Голобрст од његових гусеница изазива снажан физиолошки стрес за биљку, која мора да у истој вегетационој години формира ново лишће. Услед тога стабло физиолошки слаби, што се одражава на повећану опасност да буде нападнуто од секундарних штетних фактора. Наравно, услед тога долази и до смањења прираста, као и до изостанка урода семена, не само у години голобрста, него и у неколико наредних. Израчунато је да се после голобрста прираст смањује за 30--70%. Установљено је, такође, да сваки нови голобрст изазива веће губитке у прирасту од претходног, што значи да узастопни голобрсти имају кумулативно деловање на прираст и урод семена, као и на физиолошку кондицију стабала. После голобрста који се догоди једном, обично не долази до сушења стабала. Суше се евентуално само потиштена стабла. Међутим, ако се голобрст понови два, три или више пута узастопно, долази до знатног интензивирања процеса сушења стабала, проређивања и девастација нападнутих шума.

С обзиром на чињеницу да је г. једна од наших најштетнијих шумских врста, његовом сузбијању мора се посветити посебна и дужна пажња. За сузбијање г. на располагању стоје превентивне и репресивне мере. Од превентивних мера најважније је добро функционисање државне Извештајно-прогнозне службе заштите шума чији је задатак да перманентно прати динамику популација г. и да на време упозори надлежне органе да предстоји опасност од пренамножења г. Од почетка градације до њене кулминације, када настају катастрофалне штете, протекне 3--4 године. Зато је изузетно важно да Извештајно-прогнозна служба установи почетак градације јер је тада најлакше спречити даље намножавање г. уз утрошак минималних новчаних средстава. Ако се намножавање г. тада не заустави и ако се дочека кулминација градације, тада су потребна изузетно велика новчана средства да се градација г. заустави. Од репресивних (директних) мера г. је могуће сузбијати механички сакупљањем и уништавањем јајних легала током јесени, зиме и раног пролећа. Наравно, ова мера сузбијања долази у обзир само на почетку градације, када има до око 100 јајних легала на једном хектару. Ако је број легала по хектару шуме већи, у обзир долази само авиосузбијање помоћу биотехничких и биолошких инсектицида. Примена биолошких инсектицида на бази бактерије Bacillus thuringiensis var kurstaki данас је еколошки потпуно оправдан начин сузбијања, не само гусеница г., него и гусеница других врста дефолијатора наших шума.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Хаџистевић, Д. Томић, „Резултати сузбијања губара на подручју источне Србије у 1954. години", Заштита биља, 1955, 29; К. Васић, „Паразитске Hymenoptera губара", Заштита биља, 1957, 41--42; Љ. Михајловић, Шумарска ентомологија, Бг 2015.

Љ. Михајловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБЕРЕВАЦ

ГУБЕРЕВАЦ, село у Шумадији, на Шумадијској греди, између Авале и Космаја, на изворишту Губеревачке реке (слив Колубаре). Слепим локалним путем повезано је са Барајевом и Ибарском магистралом, а припада општини Сопот. Насеље је дисперзивног типа, формирано на развођима између изворишних кракова Губеревачке реке, на висинама 160--280 м. Куће су окупљене дуж друмова и разгранате мреже колских путева. Сведочанства о селу постоје од XVI в. Староседеоци су пореклом из Херцеговине, Босне, Црне Горе, Качера, околине Ужица, Шапца, Босилеграда и са Рудника. Од времена II светског рата број становника је смањен за готово две трећине. Године 1948. било је 1.448, а 2011. 535 становника, од којих 98,7% Срба. Пољопривредом се бавило 16,2% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем било је запослено у другим местима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и здравствена станица.

С. Ђ. Стаменковић

Ова област богата је галенитом, среброносном рудом олова и гвожђа, што је још у протоисторијском периоду условило рударске активности. На крају I в., у Трајаново време, космајски рудници добијају назив Metalli Ulpiani и постају снажан економски центар, од велике важности за Римско царство. У Г., на локалитетима Гомилице и Рт, налазе се две од неколико некропола, регистрованих у космајској рударској регији, док је на локалитету Прутен истражена грађевина из друге половине II в., за коју се сматра да представља рафинерију за прераду руде. Некрополе су археолошки испитиване између 1961. и 1978, са мањим прекидима у теренском раду. На локалитету Гомилице истражено је преко 360 гробова спаљених покојника који потичу из времена од I до III в. То су етажни гробови типа познатог у литератури под називом Мала Копашница -- Сасе. Карактерише их гробна јама у два нивоа; у горњем етажу се понекад налазе предмети коришћени током обреда, док су на доњи полагани остаци покојника и ломаче (ustrinum), уз гробне прилоге. Најмногобројнији су налази керамичких посуда -- крчага, пехара и кадионица, судова чија су по три примерка често похрањивана у гробове. Посуде, у великом броју случајева превучене жутозеленом глеђи, производ су локалних космајских радионица. Гробни инвентар чиниле су и керамичке светиљке са печатом мајстора (фирма лампе), стаклене посуде, бронзани накит, теракоте и други предмети. Теракоте у облику женског божанства, нађене у неколико гробова, сведоче о култу Загробне Венере (Venus Funeraria), а калупи за израду обредних колача са рељефном представом Велике Мајке, односно богиње Tellus, указују на утицаје из малоазијског културног круга. Присуство досељеника с Истока показују и имена покојника, забележена на многим откривеним надгробним споменицима.

И. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: М. Величковић, „Прилог проучавању римског рударског басена на Космају", ЗРНМ, 1958, 1; S. Dušanić, „Le Nord-Ouest de la Mésie Supérieure", у: M. Mirković, S. Dušanić, Inscriptions de la Mésie Supérieure, I, Singidunum et le nord-ouest de la province, Bg 1976; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; M. Глумац, „Теракоте с некрополе Губеревац-Гомилице", ЗНМ, 2005, 18, 1; „Калупи са некрополе Губеревац-Гомилице", ЗНМ, 2006, 19; Антички Космај, Бг 2009.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБЕРЕВАЦ

ГУБЕРЕВАЦ, село у јужном делу Шумадије, у Гружи, на десној страни долинe реке Груже (притока Западне Мораве) и на источним обронцима планине Котленик. На источној периферији села пролазе пут и железничка пруга Крагујевац--Краљево. Општинско средиште Кнић је 20 км северно. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број издвојених кућа и малих заселака на 220--350 м н.в. Знатније окупљање кућа извршено је само крај железничке станице. Ту је формирано мало компактно насеље издужено у правцу друма. Г. је настао крајем XVII в. досељавањем становништва из околине Новог Пазара, Куманова, Сјенице, из Старе Србије, врањског краја и Црне Горе. Током послератног периода број становника је до 70-их година XX в. стагнирао, а затим је смањен за више од две петине. Године 1971. било је 1.223, а 2011. 702 становника, од којих 98,4% Срба. У пољопривреди је радило 13,2% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је у другим местима. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, амбуланта и пошта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБЕРЕВАЦ

ГУБЕРЕВАЦ, село у јужној Србији, у јужном делу Лесковачке котлине, смештено на левој страни корита Јужне Мораве, на око 240 м н.в. Локалним путем повезано је са општинским средиштем Лесковац (10 км). У историјским изворима помиње се од 1516. Староседеоци су досељавани од краја XIX в. са Косова, из Јабланице, околине Грделице и Власотинца. Током друге половине XX в. број становника села благо је смањен. Године 1953. било је 1.986, а 2011. 1.766 становника, од којих 98,5% Срба. Пољопривредом се бавило 24,2% економски активног становништва, у прерађивачкој индустрији радило је 17,7%, а у грађевинарству 17,4% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је у другим местима. Насеље је збијеног типа и чине га два издвојена дела. Доњи Г., који је северније, овалног је облика и мрежастог распореда улица. У њему се налазе основна школа и задружни дом. Горњи Г. је око 500 м јужније и издужен је уз локални пут. Село има дечји вртић, месну канцеларију и здравствену станицу.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБЕРЕВЦИ

ГУБЕРЕВЦИ, село у западној Србији, у Драгачеву, на југозападној страни планине Јелице, у изворишним деловима долине Губеревачке реке и реке Живице (притоке Бјелице, слив Западне Мораве). Село је слепим путем дугим 16 км повезано са Гучом, а општинско средиште Лучани удаљено је 33 км према северозападу. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака. Куће су окупљене уз друм и колске путеве, на висинама 420--640 м. Први помен села је из 1476, али је оно касније расељено. Староседеоци су највећим бројем досељени из Бијелог Поља и Сјенице. Током друге половине XX в. почела је депопулација која је број становника села смањила за готово две трећине. Године 1953. било је 1.670, а 2011. 610 становника, од којих 609 Срба. У пољопривреди је радило 84,7% економски активног становништва. У селу се налазе црква и четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБЕРИНА, Вељко

ГУБЕРИНА, Вељко, правник, адвокат (Вргинмост, Кордун, 9. IX 1925 -- Београд, 31. XII 2015). Јула 1941. из Карловца у Хрватској избегао је са породицом у Јагодину, где је 1944. завршио гимназију. Почетком 1945. сели се у Београд. Ухапшен је 1945. и осуђен 1946. као предводник групе националиста на три године затвора. Казну је издржавао у Казнено-поправном дому Ниш, одакле је пуштен 1947. Правни факултет у Љубљани завршио је као ванредни студент 1951. Приправнички стаж проводи од 1953. код адвоката Милана Тадића и у Окружном суду у Београду, а као адвокат у Београду ради од 1956. За време стажирања у Окружном суду у Београду запажен је као вредан и амбициозан, те му је овај суд, одмах на почетку његове адвокатске каријере, поверио одбране по службеној дужности из области малолетничке делинквенције. Године 1959. преузео је одбрану деветнаестогодишњег Рома оптуженог да је у возу извршио тешку крађу, покушај убиства службеног лица (милиционера) и убиство путника на подмукао начин (случај је називан „Убиство у возу број 116"). Три осуђујуће пресуде укинуо је Врховни суд Србије. На четвртом суђењу, после тешке, упорне и веома стручне одбране, оптужени Ром је био ослобођен, а Г. је постао познат у Југославији. Следе, затим, његове одбране на многобројним суђењима оптуженима за најтежа кривична дела. Најпознатије су: „Фаркаждински случај", „Гутић", „Точиловац" (имао је највећи публицитет у земљи, после суђења Д. Михаиловићу и надбискупу Степинцу), „Убиство у судници", „Деспотов" (зрењанински Џек Трбосек), „Гавра", „Убиство у Ђенови", „Убиство због Фиће", „Убиство турског амбасадора у Београду", „Случај Шалинац 1989" (после пет година одбране због троструког убиства оптужени су ослобођени јер је утврђено насиље полиције над оптуженима и сведоцима истраге) итд. Преузео је одбрану у Хагу 1996. у случају „Кременовић" (одведен је у Хаг из истражног затвора у Новом Саду и јуна 1996. враћен). У току своје каријере бранио је 618 људи оптужених за убиство. Смртна казна изречена је за 42 оптужена, а извршена је над 10 осуђеника. Захваљујући његовим одбранама на суду 50 оптужених ослобођено је оптужби. Његове одбране биле су препознатљиве („стил Губерина"), а он је називан „витезом адвокатуре". Један је од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981, којем није одобрен рад. Године 1990. постаје председник обновљене Народне радикалне странке, али у фебруару 1991. престаје да се бави политиком. Наставља да ради као адвокат и уједно помаже борбу српског народа на просторима Хрватске и Босне и Херцеговине. Биран је за председника Адвокатске коморе Србије (1984--1986. и 1988--1990), а 1985. за председника Савеза адвокатских комора Југославије. Када је на ПФ у Београду 1993. обновљено такмичење у лепом говорништву, постао је члан жирија такмичења, од 1996. и члан жирија таквог такмичења на ПФ у Нишу. Почасни је председник Скупштине Центра за беседништво формираног 2001. на ПФ у Београду (Institiutio oratoria). Окружни суд у Београду је 2009. усвојио захтев за његову рехабилитацију и огласио ништавном пресуду којом је био осуђен 1946. Књижевни клуб „Ђурa Јакшић" из Јагодине доделио му је 2007. књижевну награду „Живојин Павловић" за књигу Сведок историје, 1--9 (Бг 2004--2006). За почасног члана Удружења књижевника Србије изабран је 2011. Носилац је Ордена Светог Саве II степена (1997) и Ордена рада (2002), те добитник Златне плакете АКС (2012).

ДЕЛА: Жалба Врховном суду Југославије: случај Точиловац, Бг 1970; Бранио сам..., 1--5, Бг 1977, 1980, 1983, 1995, 1999; То сам рекао, Бг 1991; Реаговања, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Историја југословенске адвокатуре, III, Бг 2002; Ж. Шестић, „Витез адвокатуре -- Беседа о Вељку Губерини", Бранич, 2012, 3--4.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБИЈАН, Иван

ГУБИЈАН, Иван, атлетичар, атлетски тренер (Бјеловар, 14. VI 1923 -- Београд, 5. I 2009). Спортску каријеру започео као гимнастичар и био кандидат за учешће на Олимпијским играма 1940. које нису одржане због почетка II светског рата. Био је члан Соколске организације и, као атлетичар, члан *ХАШК-*а (Загреб) од 1941. до 1944. и АК Партизан (Београд) од 1946. до 1982 (последњи пут се такмичио у 59. години). Тренер му је био Петар Гоић. За репрезентацију Југославије (1946--1955) наступио је 31 пут у бацању кладива, а највећи успех остварио је 1948. на Олимпијским играма у Лондону, када је хицем од 54,27 м освојио сребрну медаљу. То је била прва од две медаље коју су наши атлетичари освојили на олимпијским играма (другу, такође сребрну освојио је 1956. Фрањо Михалић у маратону). На Олимпијским играма 1952. заузео је девето место (54,54 м), на европским првенствима 1946. елиминисан је у квалификацијама, 1950. био је четврти, а 1954. осми. На Медитеранским играма 1951. освојио је сребрну медаљу, првак Балкана био је 1953. и 1955, а првак Југославије у бацању кладива девет пута (1945--1953). Пет пута је постављао државни рекорд доводећи га од 56,24 м (Београд, 13. X 1947) до 59,69 м (Истанбул, 14. VIII 1955). Био је први наш бацач кладива који је користио технику са четири окрета и један од првих у свету. По завршетку каријере радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду и као тренер у Партизану и Милиционару створивши велик број сениорских и јуниорских првака државе и репрезентативаца. Као тренер радио је до своје 82. године. Одликован је Орденом заслуге за народ са сребрним зрацима (1973), а добитник је Златне значке СФКЈ (1965), Октобарске награде Града Београда (1980), те златних плакета Атлетског савеза Југославије (1992) и Атлетског савеза Србије (1988).

ЛИТЕРАТУРА: Историја српске атлетике, Бг 1988; Златна књига југословенске атлетике, Јаг. 2000; Олимпијски вековник, Бг 2012.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБИК, Мирјана

ГУБИК, Мирјана, вокална солисткиња народне музике (Земун, 2. VIII 1930 -- Ветерник код Новог Сада, 12. X 2005). У нижој музичкој школи похађала је клавир, а у Средњој музичкој школи ,,Исидор Бајић" учила соло певање. Пре него што је средином 50-их година као вокални солиста прешла у Радио Нови Сад, била је члан Новосадске опере. С обзиром на то да је подједнако добро певала на мађарском и српском, као и на то да је поред забавне музике успешно интерпретирала и народну, староградску и уметничку музику, другом половином 50-их била је најпопуларнија солисткиња Радио Новог Сада, посебно у Војводини и Мађарској. Наступила је на многим концертима широм Југославије, снимила је преко 250 композиција за фонотеку Радио Новог Сада и објавила неколико плоча. Мало је познато да је војвођанска Дорис Деј, како су је називали, снимила оригиналне верзије познатих југословенских шлагера Чамац на Тиси (Csonak a Tiszan, у дуету са Иштваном Борошем, 1955), четири године пре дуета Душан Јакшић -- Оливера Марковић, и Звиждук у 8 (Lepesei, 1957), две године пре Ђорђа Марјановића. Од средине 60-их до пензионисања била је музички уредник у Радио Новом Саду.

ИЗВОР: Породична архива М. Губик.

Б. Мијатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБИН

ГУБИН, село у Херцеговини, у Федерацији БиХ, у општини Ливно, изграђено на југозападној страни Ливањског поља, у подножју планине Динаре. Сјеверно од села пролази пут Ливно -- Босанско Грахово, а општински центар је 41 км према југоистоку. Чини га неколико заселака у којима су куће груписане на висини између 700 и 750 м. Године 1961. имало је 582 становника, а до 1991. тај број је опао на 366. Срба је било 98,6%. Основна дјелатност становништва је пољопривреда, а доминира сточарство. На југоисточној периферији села налази се школа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, „Карстна поља Западне Босне и Херцеговине", Глас СКАН, 1900, LIХ.

Т. Попов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУБИН ДО

ГУБИН ДО, село у западној Србији, у изворишном делу реке Лужнице (слив Западне Мораве), на југозападној падини планине Црнокоса. Источно од села пролази локални пут који повезује општинско средиште Ужице (20 км) и Косјерић (15 км). Насеље је дисперзивног типа, а куће су по планинским косама на 420--720 м н.в. окупљене у велик број заселака. Село се помиње од 1476. Староседеоци су се доселили крајем XVIII и у XIX в. из околине Колашина, Пљеваља, Пријепоља, Прибоја и из златиборских села. Од II светског рата почео је дуг период стагнације броја становника, а 80-их година XX в. настала је депопулација која је до 2011. смањила популацију на 377 лица, од којих су 97,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 67,4% економски активног становништва.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУВЕРНАДУРСТВО

ГУВЕРНАДУРСТВО, установа у старој Црној Гори, преузета из управног система Млетачке републике, а установљена у изградњи црногорске државности крајем XVIII и почетком XIX в. Настанак и развој нису довољно истражени, а у изворима се као први „гувернадур Црне Горе" помиње Иван Антун Болица. За време Морејског рата (1684 --1699), када су црногорска племена признала врховну власт Млетачке републике, на тај положај су га 1688. поставиле млетачке власти, на молбу црногорских народних првака. Турским запоседањем Цетиња 1692. престало је и његово г. У млетачко-турском рату 1715--1718. представници Црне Горе су се обратили млетачким државним властима, обавестили их да признају млетачко подаништво и, између осталог, затражили „да племена Црне Горе која су у три нахије, добију право, односно сталну могућност да бирају за вођу једног заједничког гувернадура за све три нахије", те да он добија 20 дуката месечне плате из државне благајне у Котору. Њихов захтев је прихваћен и тиме је, поред владичанства, створена друга установа у Црној Гори која је превазилазила оквире племена и нахија. Углед и значај првих гувернадура није био велик, а нису поуздано утврђена чак ни њихова имена. Прва потпунија обавештења о гувернадуру потичу из 1739. и 1742, када је на том положају био Вукадин Вукотић из Озринића. Према традицији, он је свој положај уз накнаду препустио Станиславу Радоњићу из Његуша, који се као гувернадур помиње од 1755. Гувернадурско достојанство било је од тада резервисано само за чланове ове породице, што је потврђено неком врстом дипломе, коју је владика Сава Петровић издао гувернадуру Јовану Радоњићу 1770. Наследност г. није, ипак, била потпуна, јер је нови гувернадур морао да буде прихваћен и потврђен од других народних старешина и владике. Поменутом дипломом, уколико је она аутентична, гувернадур је признат за „прву и врховну главу општаства Чарногорскаго", али се претпоставља да је то учињено само са циљем да се оснажи његов ауторитет у односу на лажног цара Шћепана Малог. Утицај гувернадура Ј. Радоњића почео је да расте после смрти Шћепана Малог, али су његова овлашћења и даље била скромна: чувао је половину земаљског печата (друга половина била је код владике), заповедао је делом црногорских чета у сукобима са Турцима (другим делом заповедао је владика) и председавао приликом суђења, уколико у раду суда није учествовао владика. Ј. Радоњић је безуспешно покушавао да обнови везе и обезбеди новчану помоћ од Русије (1778), а потом и од Хабзбуршке монархије (1779).

Долазак владике Петра I (1784--1830) на чело Цетињске митрополије имао је за последицу слабљење гувернадуровог ауторитета, што је посебно дошло до изражаја после 1798, када су црногорске народне старешине на предлог владике донеле први закон (Законик обшчи црногорски и брдски) и одлуку о стварању суда (Правитељство суда црногорског и брдског), којим је започело стварање државне управе у Црној Гори. У наредне три деценије јачао је антагонизам између гувернадура и владика, али није искључивао њихову међусобну сарадњу у вођењу народних послова. Основно питање у сучељавању г. и владичанства било је да ли ће владике поред духовне власти имати и световну или ће она припасти гувернадурима. Решење питања зависило је од унутрашње и спољне подршке, а њу су за себе лакше могле да обезбеде владике, будући да је интегративна улога Цетињске митрополије у разједињеном племенском друштву Црне Горе била неспорна. Покушаји гувернадура Вука Радоњића да добије подршку Русије и Хабзбуршке монархије били су основни узрок његовог сукоба са осталим главарима, који су се 10. X 1818. окупили на Цетињу и решили да се он „нема више мијешат у после народне, нити звати се губернатором". Две године касније, владика Петар I му је вратио гувернадурско достојанство, али је он после владикине смрти поново дошао у сукоб са осталим народним старешинама, првенствено због покушаја да се наметне за „народног предводитеља" и одржавања веза са представницима Хабзбуршке монархије. Почетком 1832. је смењен с положаја и заједно са породицом прогнан из Црне Горе. Тада је и укинута установа гувернадура, а млади архимандрит цетињски Петар Петровић, потоњи владика Петар II, постао је неспорни господар Црне Горе.

ИЗВОР: Ф. Онганиа, Црна Гора -- извештаји млетачких провидура (1687−1735), Пг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вуксан, „Кад и како је укинуто гувернадурство у Црној Гори", Записи, 1937, XVIII; „Гувернадуровићи у доба владике Рада", Записи, 1938, XIX; Р. Драгићевић, „Гувернадури у Црној Гори", Записи, 1940, XXIII.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУВНО

ГУВНО (гумно) , заравњена површина на којој се у традиционалној пољопривреди вршило жито. Обично је кружног облика и на средини има побијен дрвени стуб -- стожер. У неким областима г. је ограђивано, а прави се тамо где је домаћинству згодно због транспорта жита, обично код привредног средишта домаћинства (плевна, колиба, салаш и сл.). Г. се обично налази на равној површини, али се понегде прави на укошеном терену да се слама лакше „свлачи" са њега. Свако домаћинство је могло да има своје г.; било је уобичајено и да неколико домаћинстава има заједничко г., а прављена су и сеоска г. Понегде се од године до године прави ново г. У кршевитим областима налази се на заравњеним каменим површинама или је начињено каменим плочама. Вршидба је на г. обављана тек кад се жито просуши, обично од септембра, а пре тога г. се очисти од траве, покваси и добро утаба. Жито се на г. полаже у сноповима вертикално, укошено или хоризонтално, а понегде je било и растурено. Обично је по ободу г. полаган у круг један ред снопова, перваз, класјем окренутим ка стожеру да се жито не би растурало. Вршидба је на г. обављана воловима или коњима. На г. су у прошлости oдржавани јавни састанци и зборови. У народној религији за г. су везане многе представе и на њему су извођени неки породични култови. За плодност летине на г. је пре вршидбе исцртаван крст да би се „крстиле крстине", тј. да би било много жита. На Божић је живина храњена на г. Понегде су због плодности усева на г. износили главу божићне печенице и стављали је на стожер или су по г. растурали божићну сламу. За Божић је прављен и колач „г." с украсима снопова, стожера, коња и човека. Г. је и хтонско место и веровало се да се на њему окупљају зли демони -- вештице, ђаволи, виле.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Масловарић, „Земљорадња у општини Зајечар", ГЕМ, 1978, 42; С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва III: Социологија сељачких радова, Бг 1983; Д. Масловарић, „Традиционална пољопривреда на Сјеничко-пештерској висоравни", ГЕМ, 1992, 56; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

М. Матић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУГУТКА

ГУГУТКА (Streptopelia decaocto), птица средње величине у породици и реду голубова (Columbidae, Columbiformes), дужине 24--32 цм и распона крила 47--55 цм. Глас јој је мелодично тросложно гукање, по којем је добила име. Мало је већа од сродне јој грлице. Перје јој је боје песка -- светлосивосмеђе, нешто тамније са горње него са доње стране. Крајња репна пера су јој тамносива са белим завршецима. Црна огрлица с белим рубовима је отворена на грлу. Ноге су црвенкасте, кљун црн, а очи црвене. Пореклом је са Средњег истока и у XIX и XX в. је населила целу Србију, првенствено насеља и њихову непосредну околину. Храни се зрневљем и на местима где се претоварује жито понекад се окупљају јата од преко 100 г. Није плашљива и радо прихвата храну коју јој остављају људи у градовима. Гнездо од немарно сложених гранчица прави у рачви дрвета или на зградама. Полаже два бела јајета на којима лежи две и по недеље. Младунце у почетку храни секретом вољке, по саставу сличном млеку. Полетарци напуштају гнездо у узрасту од око две и по недеље. Има више легла годишње (до шест), али многа пропадају приликом рушења слабих гнезда (невреме) или услед узнемиравања -- напуштањем јаја или младунаца. У Србији је стабилна популација процењена на око 300.000 парова. Не сели се. У Србији је лове у оквиру ловног туризма. Заштићена је ловостајем.

ЛИТЕРАТУРА: М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДАЛО

ГУДАЛО, музички часопис који је у Великој Кикинди излазио једном месечно од јануара 1886. до јануара 1887. Покренут је као орган Српског певачког друштва „Гусле", на иницијативу Роберта Толингера (1859--1911), композитора, виолончелисте и хоровође, и Милана Петровића (1844--1903), адвоката и председника Друштва. Уредник је био М. Петровић, укупно је изашло десет бројева (у октобру, новембру и децембру 1886. није изашао), а обим месечне свеске кретао се између 16 и 35 страница. Р. Толингер је своје чланке потписивао псеудонимом Младен, а највећи број чланака у часопису није потписан. На првим страницама објављивани су Толингерови написи о музичкој критици, музичкој терминологији, настави певања у нашим школама, програмима певачких друштава, музици на српској позорници и др. У рубрици „Наш прилог"/„Приказ(и)" давани су преглед и анализа Толингерових композиција објављених као нотни додатак часопису. Рубрике „Претреси" и „Критички вестник" доносиле су приказе композиција домаћих аутора, а то су први обухватнији стручни прикази композиција у српској средини. Рубрика „Животописи" доносила је опсежне биографије и селективне библиографије истакнутих европских музичара и музиколога, а у рубрици „Пабирци" објављиване су вести и обавештења о музичким догађајима у свету и код нас, информације о издањима музикалија и др. Рубрика „Програми" саопштавала је програме концерата, светосавских беседа и других музичких манифестација. Г. је објављивало и музичку критику и полемику, извештаје, дописе, некрологе, конкурсе за композиције, а поједине чланке је преузимало из других, домаћих и иностраних публикација. Ношен жељом за формирањем српске музичке терминологије, часопис је страну стручну лексику доследно замењивао домаћим изразима и у том погледу био оријентисан изразито пуристички. Имао је велик број претплатника у свим српским крајевима. Као озбиљан стручни часопис са квалитетним, професионалним прилозима, остварио је значајну улогу у почетном развоју српске музичке периодике.

Поводом 100. и 110. годишњице часописа, у Кикинди је 1986. изашао 11, а 1996. 12. број Г. Уредник је био музички теоретичар Милован Мишков, а издавач Друштво за неговање музике „Гусле". Објављени су прилози о првом уреднику М. Петровићу, о самом часопису, о Јовану Пачуу, Р. Толингеру и његовој хорској и клавирској музици, а као додатак штампане су композиције Д. Костића, Р. Петровића, К. Бабића, Д. О. Големовића, Д. Деспића и З. Христића. Тиме је сачувана почетна концепција. Академско друштво за неговање музике „Гусле" у Кикинди обновило је 2012. излажење Г. Уредница је етномузиколог Селена Ракочевић. Изашао је један број (13) који се у погледу концепције разликује у односу на све раније свеске -- донео је искључиво етномузиколошке студије, а као додатак штампао хронику Друштва за период 1976--1986.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Музика и музичари: избор чланака и студија, Бг 1956; М. Бикицки, „Гудало, најстарији музички часопис у Србији", у: Банатска периодика XIX и XX века, Н. Сад -- Бг -- Зр 1995; М. Р. Мишков, Библиографија музичког часописа „Гудало" 1886--1996, Кикинда 2001.

А. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДАЧИ СВЕТОГ ЂОРЂА

ГУДАЧИ СВЕТОГ ЂОРЂА, камерни оркестар основан у Београду 1992. Основао га је виолиста Петар Ивановић, професор Факултета музичке уметности у Београду, који је био и његов први уметнички директор. На место уметничког руководиоца 2006. долази виолиниста Гордан Николић, концертмајстор Лондонског симфонијског оркестра и професор на Конзерваторијуму у Ротердаму; 2011. ту функцију преузима виолончелиста Срђан Сретеновић, а 2013. виолиста Љубомир Милановић, обојица наставници на ФМУ. На преко 1.600 одржаних концерата Оркестар је извео велик број дела домаћих и иностраних аутора, у стилском распону од барокних до савремених, а у жанровском -- од дела писаних за гудачки оркестар, преко оних за солисте и гудачке инструменте, до прерада за гудачке инструменте. Посезао је, притом, и за мање извођеним или нашој публици готово непознатим композицијама, али и за оним популарнијим које је укључивао у посебне пројекте едукативно-промотивног карактера. Наступи и турнеје Оркестра у земљи и иностранству (Велика Британија, Мађарска, Македонија, Немачка, Словенија, Холандија, Украјина, Шведска и др.) многобројни су и високо вредновани, као и учешће на фестивалима међународног карактера (БЕМУС, НОМУС, Међународна трибина композитора у Београду, БЕЛЕФ, Светски дани музике, Охридско лето и др.). Од оснивања Музиколошког друштва Србије (2006), Оркестар и његови појединачни ансамбли и солисти стални су сарадници на пројектима Друштва, везаним за представљање српске музичке баштине. Стекавши велик уметнички углед, Оркестар је подстакао домаће ауторе да компонују дела за гудачке инструменте, премијерно их представио и тиме допринео обогаћењу гудачког оркестарског жанра у српској музици. Оркестар сарађује са познатим домаћим и иностраним уметницима (В. Гелнер, А. Герхард, И. Графенауер, К. Јанковић, Р. Кинка, Ј. Колунџија, М. Лер, Д. Матић Маровић, А. Маџар, С. Миленковић, Б. Радовановић, Ј. Рахлин, К. Родин, Б. Суђић, Д. Такено и др.), а остварио је и велик број трајних телевизијских и радио-снимака, те 17 компакт-дискова. Добитник је прве награде на Међународном такмичењу Музичке омладине у Београду (1996), Награде града Београда (2006) и Награде Музика класика (2011).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Беблер (ур.), St. George Strings: 1992--2002, Бг 2002; St. George Strings -- 15: 1992--2007, Бг 2007.

М. Веселиновић Хофман

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ, композиција намењена извођачком саставу од две виолине, виоле и виолончела. Најзаступљенији је облик камернe музике. Рани квартети се одликују стилском и формалном неуједначеношћу, да би свој препознатљив четвороставачни облик уједначеног стила добили у другој половини XVIII в., у делу Ј. Хајдна. Стандарде зрелог Г. к. постављају, ипак, дела Л. ван Бетовена. Од средине XIX в. он прераста готово у огледни жанр за испитивање различитих композиторских новина, а захваљујући композицијама А. Шенберга и Б. Бартока на почетку ХХ в. заокружује се његова еволуција и отварају могућности за нове приступе овом жанру. Први значајни квартетски опуси у српској музици су дела М. Милојевића (укупно шест) и П. Коњовића (два), који су, крећући се између оригиналности и академског третмана квартета, усмерени у правцу националног музичког израза. Милојевић је аутор првог дела овог жанра у српској музици, а као најважнији истичу се његов Други гудачки квартет (1906), као пример раног квартетског стила, и зрели квартет Мотиви са села, у којем долази до промена у стилском опредељењу и третману ансамбла. На сличној путањи стоје и квартети П. Коњовића, који су примери успеле синтезе позноромантичарског и националног идиома. Упоредо са индивидуализованим третманом инструмената у ансамблу, три гудачка квартета Ј. Славенског доносе и стилске и формално-техничке новине, али и експресионистички третиран фолклорни садржај. Тај пут следе и композитори млађе генерације, школовани махом у Прагу, чији студентски радови одишу стилском некохерентношћу: од романтичарски конципираних квартета М. Логара, преко неокласичног квартета П. Милошевића, до експресионистичких остварења Љ. Марић, М. Ристића и В. Вучковића. Изузетно техничко умеће и иновативност у погледу тематизма, хармонских и ритмичких решења одлике су како међуратне тако и послератне квартетске продукције. Издвајају се Други гудачки квартет М. Чолића, Гудачки квартет Е. Јосифа, те гудачки квартети В. Перичића, К. Бабића, Д. Костића, А. Обрадовића, Д. Деспића, С. Хофмана, М. Михајловића и И. Јевтића. У овим остварењима профилишу се различите композиторске поетике и испитују нове стилске тенденције. Елитистички статус Г. к. у српској музици оживљен је током 1970-их година, а продукција је усмерена како на традиционални образац тако и на разноврсна експериментална решења. У овом периоду настају Трећи, Четврти и Пети гудачки квартет М. Ристића, квартети В. Куленовића, В. Трајковића, И. Стефановић, М. Параносић, А. Вребалов, И. Поповић и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Веселиновић Хофман (ур.), Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе, Бг 2007; С. Маринковић, Историја српске музике, Бг 2008.

М. Божанић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ ТАЈЈ

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ ТАЈЈ, камерни ансамбл основан у Новом Саду 1997. Квартет у саставу: Александра Крчмар Ћулибрк (прва виолина), Јованка Мазалица (друга виолина), Јелена Филиповић (виола) и Тимеа Калмар (виолончело) основан је под уметничким вођством виолончелисте и професора Иштвана Варге у току студија чланова ансамбла на Академији уметности у Новом Саду. По окончању основних студија чланице ансамбла настављају заједнички рад, наступају на концертима, завршавају магистарске студије камерне музике на Факултету музичке уметности у Београду у класи Ласла Мезеија (2005) и усавршавају се на интернационалним мајсторским курсевима на којима сарађују са познатим светским квартетима (Амадеус, Албан Берг, Барток, Чилингириан, Даниел, Сметана, Медичи, Јаначек), као и са многим афирмисаним уметницима (Арнолд Штајнхар, Ами Фламер, Шандор Девић, Иштван Варгa и др.). Интерпретирајући дела од периода бечког класицизма до музике ХХ и ХХI в., квартет је постигао запажене резултате на интернационалном такмичењу „Premio Paolo Borciani" (Ређо Емилија, Италија, 2000, 2005), те остварио значајне наступе на Меморијалу „Исидор Бајић" (2004, 2014), на 41. Мокрањчевим данима (2006), на фестивалима Sassuolo Musica у Сасуолу (Италија) и Interzone у Новом Саду (2006), Котор Арт у Котору (Црна Гора, 2007) и београдском издању регионалног фестивала Adriatico Mediterrano (2008), на Фестивалу класичне музике у Сетеу (Француска, 2010), те на Трибини композитора у Београду и Данима српске културе у Риму (2012). Турнеја са петнаест божићно-новогодишњих концерата по Војводини (децембар 2006 -- јануар 2007) ставља овај ансамбл у ред оних који делују као својеврсни посленици уметничке музике и у нашим мањим срединама. Посебно су запажене концертне вечери на којима је 2009. промовисан њихов први самостални компакт-диск Pannonia Boundless са делима Александре Вребалов. На гостовању у градовима Шведске и Данске у фебруару 2013. ансамбл је наступио у нешто разноврснијим музичким жанровима у саставу Lelo Nika Septet. Из њихове аудио-продукције издвајају се компакт-дискови са делима Ј. Хајдна и А. Дворжака (2000), Дебисија, Сегедонија, Шостаковича, А. Вребалов (2006), ауторски дискови Б. Ковача Dances and Ballads from the Highland (2010), Catalog of memories (2012) и Томија Андерсона Concert for string quartet No. 1 (2015), те компакт-диск Моменти са делима савремених домаћих композитора (2015).

И. Проданов Крајишник

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДЕЉ, Петар

ГУДЕЉ, Петар, песник (Подосоје код Имотског, 29. IX 1933). Студије компаративне књижевности завршио на Филозофском факултету у Београду 1959. У Београду је живео 35 година, радећи као уредник у издавачкој кући и као самостални књижевник. Од 1990. живи у Башким Водама и Загребу. Већ раним песничким збиркама Руке, сузе и чемпреси (Сар. 1956), Исус је сам (Круш. 1961) и Пас, пса, псу (Бг 1967), Г. је назначио основне духовне и поетичке координате које подразумевају митолошке представе старих Грка, Римљана, Словена и других народа, паганске и хришћанске култове и симболе, те средишњи топос завичајно-митске планине Биокова. Став трагичког витализма, те дубока посвећеност земљи и динарско-јадранском пејзажу слути се већ из наслова неких дела (Сухозидина, Бг 1974; Илирика, Бг 1980; Вруља, Бг 1982; Тропи. Почела, Бг 1976; Штит, Мостар 1979; Голубице над јамама, сабране песме у три књиге, Сплит 1993; Све што си донио из планине, Зг 2012). У венцу песама „Србији, на истоку" Г. с љубављу говори о ономе што му је Србија духовно дала. Своју поезију настанио је плодовима земље и бићима из животињског царства, што је чини конкретном и сликовитом, а земља и небо, као и тело, душа, језик и ерос смртног човека, љубавника и ратника, главни су извори песникових фасцинација. Г. је у исти мах и архаичан и модеран песник, с критичко-иронијским виђењем историјског наслеђа, посебно тоталитаризма и милитаризма (поема Еуропа на тенку, Бг 1987). Негује елементарну снагу израза служећи се пробраном лексиком из заједничке баштине српског и (с уделом икавице) хрватског језика у којој се осећају векови предачког искуства, усменог песништва и фолклора. Пише у слободном стиху различитог ритма и метра, поетска фраза му је обично концизна, блиска говорном језику.

С. Тонтић

Г. је дао уочљив допринос уџбеничкој литератури у српском и југословенском школском систему. Приредио је читанке за пети разред: Руке и јабуке (1969--1984) и Јабука (1977--1984); читанке за шести разред: Крилата земља (1968--1977),  Жубор живота (1978--1980), Ведар дан (1978--1985) и Црвена искра (1976--1985); читанке за седми разред: Језеро на Зеленгори (1967--1977) и  Градилиште (1980--1985); читанке за осми разред На звезданим друмовима (1966--1987), Светионици слободе, (1980--1987) и Срце над равницом (1979--1987). Уз то, аутор је приручника из теорије књижевности за више разреде основне школе Шта говоре метафоре, а посебну пажњу је посветио тумачењу песничког језика.

О. Радуловић

ДЕЛА: Мит и мед, Бг 1982; Осмолиш, Бг 1982; Влкое, Бг 1983; Хесперидске јабуке, Бг 1986; Пут у Имоту, Башка Вода 1996; По зраку и по води, Башка Вода 2002; Змија младожења, Башка Вода 2007; Душа тилу, Зг 2010; Када се сунце женило (цвјетњак усмених лирских пјесама), Зг 2012.

ЛИТЕРАТУРА: С. Леовац, „Нове песме Петра Гудеља", Израз, 1968, 3--4; Љ. Симовић, „Петар Гудељ -- Пас, пса, псу", Књижевност, 1968, 3; А. Ристовић, „Феномен језика", КН, 30. III 1968; С. Игњатовић, „Први језик", Политика, 1. XII 1979; И. Ловреновић, „Петар Гудељ или знање планине", предг. у П. Гудељ, Пелазг на мазги, Зг 2004; Е. Казаз, „Уобличавање смрти", пог. у П. Гудељ, Све што си донио из планине, Зг 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДОВАЦ

ГУДОВАЦ, село у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, 7 км југозападно од Бјеловара, изграђено на јужним обронцима Билогоре, уз речицу Плавницу, на 110--120 м н.в. Настало је стихијском градњом уз сеоске путеве и има радијалан распоред улица. Досељавање Срба у Г. почиње после организовања Војне крајине 1542. Г. је 1771. имао 379 становника, од којих је 251 било православне вере. Матичне књиге уведене су 1767. Године 1850. село је имало 584 становника, од којих је 71,6% било православне вере. Домаће усташе (заштитари) стрељали су 28. IV 1941. део српског становништва и демолирали храм. Г. је 1948. имао 1.260 становника, од којих само 14,7% Срба. Пре грађанског рата 1991--1993. у селу је било 65, а 2001. 16 Срба. После II светског рата православна црква је обновљена, а жртвама фашизма подигнут је споменик 1955 (рад В. Бакића). Касније су споменик и кости пренети на место стратишта, на сајмишту поред реке Плавнице, где су октобра 1991. срушени. Храм је демолиран.

М. Грчић

Први подаци о насељавању православних Срба у Г. и села у околини потичу из 1597--1600, када су аустријски војни заповедници извршили пресељавање из турских делова Славоније, али је досељавања и мешања становништва било и касније, крајем XVII и почетком XVIII в. Подаци о постојању православне цркве у селу датирају с почетка XVIII в., а „поп у Гудовцу" помиње се 1720. У парохији је 1732. било 200 православних кућа са парохом Гаврилом Вучетићем на челу, као и парохијска, вероватно дрвена црква св. Петра и Павла. Током XVIII в. у селу је подигнута зидана црква, која је 1808. обновљена заједно са звоником. Крајем XVIII в. гудовачка парохија прикључена је новооснованој парохији у Бјеловару. Црква је генерално обновљена и поново освећена 1980. Једноставна једнобродна грађевина са тространом апсидом, интегрисаним звоником на западу и бочним испустима на фасадама у облику уских и високих контрафора, данас је запуштена. У гудовачку цркву је почетком XX в. из цркве у Великим Средицама премештен иконостас Јована Четиревића Грабована, који је 90-их година демонтиран и пренет у храм Св. Тројице у Бјеловару. Стари иконостас из Г. премештен је у филијалну цркву Св. Николе у Каблу. Приликом монтирања у Г. Грабованов иконостас је обновљен, о чему је сведочио и запис испод иконе арханђела на северним дверима. Црква се због лошег грађевинског стања урушила 2012, при чему је потпуно нестала западна половина објекта са звоником. Недалеко од цркве налази се спомен-гробље подигнуто 1955, на коjeм су сахрањени остаци тела 195 Срба које су 28. IV 1941. убиле усташе. Стратиште је било обележено бронзаном статуом свезаног човека вајара Војина Бакића. Спомен-костурница је оскрнављена и готово уништена, а Бакићев споменик потпуно разорен минирањем у току рата у Хрватској 1991--1995.

А. Кучековић

ИЗВОРИ: Музеј СПЦ; СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; З. Maковић, „Сотонски обрачун с прошлошћу", Cicero, 1999, 5; Рушење антифашистичких споменика у Хрватској: 1990--2000, Зг 2002; М. Бјеловитић, И. Јарић, Гудовац 1941 -- да се не заборави, Бл 2002; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДОВИЋ, Драган

ГУДОВИЋ, Драган, архитекта (Крушевац, 6. XI 1904 -- Београд, 1. V 1989). Дипломирао на одсеку за архитектуру Београдског техничког факултета 1929. Након студија био је вишегодишњи сарадник архитеката Милана Злоковића, Димитрија Лека и Драгише Брашована. Између 1930. и 1947. радио је у Министарству грађевина, потом у Председништву Владе ФНРЈ, пројектним бироима „Србијапројект" и „Санпројект", а од 1958. до 1971. у Урбанистичком заводу града Београда. Припадао је Групи архитеката модерног правца чије је постулате применио већ на првим делима попут Управне зграде „Боб" клуба на Београдској тврђави (1929), која је након II светског рата преправљена, добивши нов изглед и намену као седиште кошаркашког клуба Црвена звезда. Његово најпознатије модернистичко остварење је зграда Друштва „Мајка Јевросима" у Булевару краља Александра бр. 20 (1936--1938) у Београду. Исту стилску опредељеност афирмисао је у пројектовању јавних објеката попут зграде Министарства грађевина у Београду (и А. Лоренцин), за коју је освојио прву награду на конкурсу 1938. Иако пројекат није реализован, сврстава се у најбоље примере касног модернизма у српској архитектури. Остала значајна реализована дела су: његова породична кућа у Ријечкој улици бр. 7 у Београду (1935); Гимназија у Лесковцу (1947); стамбена зграда Предузећа „Јанко Лисјак" у Булевару Деспота Стефана у Београду (1956); Царинска зграда у Охриду (1932); Гардероба са купатилима за рударе дубоког копа у Бору (1950); Индустријска школа, основна школа и три стамбене зграде у Бору (1950--1955); стамбена зграда за предузеће ,,Југометал" у Косовској улици бр. 7 у Београду (1955--1956). Значајни неизведени пројекти су: Етнографски музеј у Београду (1938); реконструкција зграде Народног позоришта у Београду (1940); Палата Пензионог фонда на углу улица Кнеза Милоша и краљице Наталије у Београду (1938); Филијала Народне банке у Пожаревцу (око 1939); Железничка поликлиника у Београду (1957). Управна зграда ремонтног предузећа „Компресор" (1967--1972) у подножју Француске улице у Београду је петоспратница на бeтонским ступцима oбликована у стилу брутализма, којом се Г. потврдио и као архитекта и као урбаниста. Последње његово познато дело је реконструкција стамбеног блока на Врачару, између данашњих улица Милешевске, Цара Николаја II и Војводе Драгомира (1973), где је реорганизацијом простора и повећањем његове функционалности учинио овај амбијент пријатним и лаким за сналажење.

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, ,,Архитектура и политика (1937--1941)", ЗЛУМС, 1984, 20; Н. Килибарда, ,,Преглед делатности и улога Драгана Гудовића у београдској архитектури", ГГБ, 2010, LVII; З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX до XXI века, Бг 2016.

И. Весковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДОВИЋ, Радмила

ГУДОВИЋ, Радмила, лекар, анатом, универзитетски професор (Беочин код Новог Сада, 6. X 1947). На Медицинском факултету у Новом Саду дипломирала 1972. У Заводу за анатомију Мед. ф. у Новом Саду запослила се 1977. Магистарски рад одбранила 1977, а докторску тезу 1980. У току своје професионалне каријере прошла све степенице развоја од асистента приправника (1976) до редовног професора (1996). Као стипендиста финске владе, у току последипломских студија, боравила школске 1974/75. на Неурохируршкој клиници Универзитета у Хелсинкију у Лабораторији за стереотаксичну и функционалну неурохирургију. У току 1984. завршила курс из стереологије на Мед. ф. у Љубљани. Школске 1987/88. боравила четири месеца на Првом институту за анатомију Мед. ф. у Будимпешти. Изводила практичну и теоријску наставу за студенте медицине, стоматологије, фармације, Факултета за спорт и физичко васпитање, медицинске физике, здравствене неге, физиотерапије и специјалне рехабилитације и едукације. Од 1993. изводила практичну и теоријску наставу на енглеском језику за студенте медицине, стоматологије и фармације. Године 1995. држала наставу из анатомије за студенте фармације у Милану. Била члан Друштва анатома Југославије, Српског анатомског друштва, председник секција за стереологију и за клиничку и примењену анатомију СЛД. Од 2006. до 2013. била генерални секретар Српског анатомског друштва. Члан Научног друштва за историју здравствене културе Војводине. Била члан Редакционог одбора часописа Folia Anatomica, Онколошког архива, члан Интернационалног друштва стереолога. Аутор многобројних радова и уџбеника за додипломску и последипломску наставу. Бавила се изучавањем анатомије малог мозга и применом различитих математичких модела у анализи биолошких параметара мозга човека (и B. Milutinović, „Regression changes in inferior olivary nucleus compared to changes of Purkinje cells during development in humans", Journal of Brain Research (J. für Hirnforschung), 1996, 37, 1; и Lj. Mijatov Ukropina, „The origin and development of the human inferior olivary nucleus", Folia Anatomica, 1996, 24).

ДЕЛА: коаутор, „The development of the dentate nucleus in man", Anatomischer Anzeiger, 1987, 163; коаутор, „Application of fractal analysis to neuronal dendritic arborisation patterns of monkey dentate nucleus", Neurosciences Letter, 2007, 425; коаутор, „Квантитативна анализа промене нумеричке густине неурона зупчастог једра човека током развоја", ВП, 2011, 68, 6.

ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Н. Саду; Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДУРИЋ, Бранимир

ГУДУРИЋ, Бранимир, хирург, универзитетски професор (Ниш, 5. II 1940). У Београду завршио Медицински факултет 1963. и одбранио магистарски рад 1974, а докторску тезу у Новом Саду 1976. Специјализовао општу хирургију на ВМА у Београду и на Мед. ф. у Новом Саду 1971, а грудну хирургију у Ротердаму 1973. Усавршавао се у Лондону, Њујорку, Милану и Ротердаму. Бавио се целокупном општом хирургијом, а највише онколошком хирургијом дојке и абдоминалних органа. Био пионир у истраживању и примени нових метода комбинованог лечења карцинома, артеријске примене цитостатика (и Б. Стерио, Р. Семниц, „Интраартеријска апликација цитостатика код солидних тумора", Acta Chir. Iugosl., 1974, 22, 3), дијагностичке лимфографије и термографије („Values of the Hormonal and Metabolic Tests in Differential Diagnosis Between Cancers and Masthopaties of the Breast by Means of Thermography", Clinical Oncology, 1978, 4, 4). Био директор Института за онкологију у Сремској Каменици 1978--1982, оснивач и управник Клинике за оперативну онкологију Института 1981--2002. На Мед. ф. у Новом Саду био је доцент од 1976, а редовни професор од 1989, продекан за последипломску наставу, а од 2006. и емеритус професор. Држао предавања по позиву у Лондону, Њукастлу, Мајнцу, Љубљани итд. Члан онколошких хируршких удружења Европе, Британије, Балкана и Србије, универзитетских колоректалних хирурга (Чикаго) и Европског удружења колопроктолога. Члан Академије медицинских наука СЛД (2002) и паралелне Војвођанске академије наука и уметности (дописни 2004, редовни 2010). Био председник Друштва лекара Војводине СЛД (2002--2006). За научно-истраживачки рад добитник је плакете „Проф. др Воја Стојановић" (1998), Плакете града Новог Сада (1998), Награде за животно дело Друштва лекара Војводине СЛД (2006) и универзитетских наставника Новог Сада (2006).

ДЕЛА: „Лимфографије на врату", МП, 1975, 11--12; и E. McDermott, M. Brennan, „Prognostic Variables in Patients with Gastrointestinal Carcinoid Tumours", The British Journal of Surgery, 1994, 81; и М. Бреберина, Д. Јовановић, Рак дебелог црева у Војводини, Н. Сад 2009.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Академија медицинских наука Српског лекарског друштва (Београд). Биографије чланова: суплемент (II). Бг 2006; Р. Кастори (ур.), Војвођанска академија наука и уметности. Годишњак 2012, Н. Сад 2013.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДУРИЋ

ГУДУРИЋ, Снежана, лингвиста, романиста (Нови Сад, 20. I 1961). Дипломирала на Катедри за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду (1983). Постдипломске студије завршила на Филолошком факултету у Београду (1989). Докторат је припремила на Институту за општу и примењену фонетику и лингвистику Универзитета Париз 3 -- Нова Сорбона, а дисертацију одбранила на ФФ у Новом Саду 1997. Бави се проблемима француске синтаксе, контрастивним истраживањима међу романским језицима и њиховим односима према српском, високо место обезбедила је својим расправама о проблемима опште, француске и српске фонетике и фонологије. Посебно је заслужна за истраживање акустичке фонетике српскога језика и у тој области има водеће место међу српским лингвистима. Проблемима француске морфосинтаксе Г. се бави у књизи Éléments de morphosyntaxe de la langue française. I*. Le Verbe* (и Љ. Влаховић, Н. Сад 2012). У више радова, укључујући три монографије (једна у коауторству са Д. Петровићем), разматра различите аспекте фонолошких датости у француском и српском језику, на сегменталном и супрасегменталном нивоу, описује их, анализира и објашњава са аспекта акустике и теоријске лингвистике, али указује и на њихове практичне импликације у настави француског језика као страног.

Значајан је њен лексикографски допринос књизи Вишејезични речник пољопривредне механизације (Т. Чобић, Н. Сад 1997), у којој је коаутор-сарадник за француски језик, а високо је оцењена и њена преводилачка делатност (Ф. де Сосир, Ж. Вандријес, П. Серио и др.).

Дела: О природи гласова, Бг 2004; Фонетика с фонологијом француског језика, Бг 2008; Phonétique et phonologie de la langue française, Cahier d'exercices, N. Sad 2009; и Д. Петровић, Фонологија српскогa језика, Бг -- Н. Сад 2010.

Литература: Српски Who is Who, Бг 2013.

Др. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУДУРИЦА

ГУДУРИЦА, село у општини Вршац, на северној подгорини Вршачких планина, на око 120 м н.в. Северно од Г. је долина Марковачког потока, а кроз насеље пролази пут Вршац (14 км) -- државна граница према Румунији. Грађено је стихијски на планинској падини, дуже улице трасиране су правцем изохипси, док се попречне пењу ка планини. Ширине су им неједнаке, а на раскрсницама је неколико проширења. На једном од њих формиран је центар села са црквом, основном школом и домом културе. Најнижом улицом води друм. Први помен о селу је из 1358, а постојало је и у време Турака, као српско село. У XVIII в. Аустрија је овамо населила прво Италијане, а затим и Немце, који су временом постали већинско становништво. На крају II светског рата Нeмци су се иселили, а на њихово место досељено је 1.100 колониста из Словеније, Македоније и Хрватске, који су 1948. чинили три четвртине популације. Од 60-их година XX в. траје депопулација. Село је 1961. имало 2.105, а 2011. 1.094 становника, од којих 69,7% Србa, а 9,1% Македонaцa. У време грађанског рата у Југославији крајем XX в. овамо се доселила знатна група избеглица за које су изграђене куће на северозападној периферији села. Пољопривредом се бавило 18% економски активног становништва, док су остали били запослени у индустрији (39,5%) или се бавили другим неаграрним делатностима. Већина њих радила је у Вршцу. У селу се налазе велика економија комбината „Вршачки виногради" и циглана.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, Бг 1955; Група аутора, Општина Вршац -- географска монографија, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, М. Јовановић, Атлас насеља Војводине, II/1, Банат, Н. Сад 2014.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЗИНА, Бошко Томов

ГУЗИНА, Бошко Томов, кнез, устанички вођа (Фојница код Гацка, 1843 -- Арад, 1916). Међу првима се подигао на устанак 1875. После битке на Невесињској Дуги 1876. постао је командант Горњоневесињског батаљона, уместо погинулог Трифка Буве. Учествовао је у свим важнијим бојевима 1875--1878, а неколико пута је и рањаван. Након Берлинског конгреса и окупације БиХ, аустроугарске власти га почетком 1879. постављају за једног од заповедника Пандурског корпуса у Невесињу. Међутим, са осталим херцеговачким сердарима прешао је марта 1879. у Црну Гору незадовољан окупационим режимом. Био интерниран у манастир Морачу, да би потом поново прешао у Херцеговину како би бунио пандуре да се одметну од режима. После слома „Пандурског пуча", у јесен 1879. вратио се у Црну Гору где је остао до опште амнестије 1880. У време припрема заједничког устанка Срба и Муслимана из 1882. планиран је за једног од заповедника, али се држао резервисано. На скупштини у Грабовици 23. I 1882. смиривао је српске и муслиманске прваке који су били за подизање устанка. Истовремено је покушавао да набави пушке и муницију из Црне Горе. Власти су га ухапсиле крајем фебруара 1882. под оптужбом да је био у вези са устаницима, да им је достављао податке о кретању аустроугарских трупа и храну. Спроведен је у војни затвор у Мостару, где је остао све до пролећа 1883. После амнестије се вратио у Фојницу и није се више активно бавио политиком. По избијању I светског рата, одлуком Преког војног суда из 1914. интерниран је у Арад, иако је имао више од 70 година. Кнез Никола га је као најхрабријег херцеговачког команданта 1878. oдликовао руским официрским орденом Крстом Св. Ђорђа.

Литература: В. Ћоровић, Црна књига. Патње Срба у Босни и Херцеговини за време Светског рата 1914--1918, Бг 1920; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, Бг II 1952, III 1953; Х. Капиџић, „Пандурски пуч у Невесињу 1879. године", ГИДБиХ, 1956, 8; Херцеговачки устанак 1882. године, Сар. 1958.

Ј. Вељковски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЗИНА, Војин

ГУЗИНА, Војин, економиста, универзитетски професор (Никшић, 10. I 1914 -- Београд, 22. IV 1997). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1937. До рата био чиновник Привилеговане аграрне банке (од 1938) и Народне банке. За време рата био у заробљеништву у Немачкој, као резервни официр Југословенске војске. Члан Комунистичке партије Југославије од 1940. и носилац партизанске споменице 1941. После рата био савезни функционер на разним привредним пословима, помоћник министра спољне трговине (до 1946), потпредседник Савезне планске комисије (1946--1951), директор Савезног завода за статистику и евиденцију (1951--1953), гувернер Народне банке Југославије (1953--1958), директор Савезног завода за привредно планирање (1958--1962). С места директора Завода смењен је због неслагања с тадашњим руководством земље (пре свега с Едвардом Кардељем) које је заступало политику децентрализације и неадекватности планирања у југословенској привреди. На седници Савезне комисије за актуелна питања нападнута је, а затим и повучена студија Г. „Место и улога плана у нашој привреди". Помоћник министра иностраних послова за економску политику био је од 1962. до 1965. Био је секретар (1952--1954), а затим председник Савеза економиста Југославије (1958--1962), члан редакције часописа Економист и Економска политика. Више пута заступао је Југославију и био шеф делегације у трговинским преговорима, у преговорима са Светском банком и Међународним монетарним фондом, те у међународним телима (Европска економска комисија, Економско-социјални савет ОУН и др.). Учествовао 1959. у комитету експерата за индустријски развој ОУН, у припремним радовима за оснивање Конференције за трговину и развој, а затим и на самој конференцији УН у Женеви 1964. на којој је основан УНКТАД. Био је професор кибернетике на Економском факултету у Београду и ЕФ у Титограду (Подгорица), а на последипломском програму ЕФ у Београду предавао технички прогрес и привредни развој. Био је и председник Савезне комисије за нуклеарну енергију. Сарађивао у часописима Комунист, Економист, Међународна политика, те у листовима Политика, Борба, НИН и Привредни преглед. Био је један од водећих стручњака за привредно планирање у социјалистичкој Југославији.

ДЕЛА: „Међународни зајмови и социјалистичка изградња", Комунист, 1950, 6; Кредит и кредитни систем ФНРЈ. Тезе за дискусију, Бг 1954; „Капитал и основне друштвено-економске промене у савременом свету", у: Маркс и савременост, Бг 1967; Прилози теорији и политици привредног развоја, Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: 30 година Економског факултета у Београду, 1937--1967, Бг 1967; 55 година планирања у Југославији 1946--2000, Бг 2000; М. Мацура, „Војин Гузина -- живот и дело", у: Прилози теорији и политици привредног развоја, Бг 2001.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЗИНА, Милица

ГУЗИНА, Милица, психолог, универзитетски професор (Београд, 17. VIII 1935 -- Београд, 24. XI 1998). На Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду дипломирала је 1958, магистрирала 1968. и докторирала 1974. На Одељењу за психологију и Одељењу за педагогију ФФ предавала је Психологију рада и Кадровску психологију (редовни професор од 1989). Истраживања Г. била су усмерена на проблеме мотивације за рад, ставове запослених, психолошке проблеме незапослених и друге области психологије рада. Резултате својих истраживања објавила је у домаћим часописима и у две научне монографије (Кадровска психологија, Бг 1980; Мотивација за рад и задовољство послом, Бг 1985).

А. Костић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЗИНА, Ранко

ГУЗИНА, Ранко, карикатуриста, сатиричар (Сопјанска Греда код Подравске Слатине, Хрватска, 23. X 1939 -- Београд, 10. IX 2016). Дипломирао 1972. на Правном факултету у Београду. Карикатуром, сатиром и новинарством бави се од 1958. Као карикатуриста почиње да ради у југословенском часопису за сатиру Јеж, да би се потом запослио у београдском дневном листу Вечерње новости, за који ради више од 50 година. Објавио је неколико хиљада карикатура у разним часописима и новинама као што су Осмица и ТВ новости. Свој новинарски дар исказао је и писањем сатиричних прилога. Објавио је књиге То су они (Бг--Ск 1984), збирку портрета и пригодних епиграма (коаутор са Милованом Витезовићем); Књигу утисака (Бг 1990), алманах карикатура и афоризама; Сличности (Бг 1999), портрете познатих личности и афоризме; Балканска крчма (Бг 2004), хронику последње деценије ХХ в. у карикатурама и афоризмима; Џепни календар (Бг 2012), карикатуре и афоризме објављене у Вечерњим новостима и др. Учесник је колективних изложби, а поводом тридесетогодишњице рада приредио је ретроспективну самосталну изложбу у Галерији „Сингидунум" (1992). Добитник је великог броја награда, од којих му је најзначајније национално признање за карикатуру „Пјер" припало два пута (1967, 1971). Такође је два пута на међународној изложби у Монтреалу освојио признања и плакете, а у Скопљу, на такмичењу Светске галерије карикатура, равноправну прву награду Златни прстен. За животно дело додељена му је Награда „Светозар Марковић" Удружења новинара Србије, док је за новинарску сатиру добио Награду „Јован Хаџи Костић".

ЛИТЕРАТУРА: С. Ивков, 60 година домаћег стрипа у Србији (1935--1995), Суб. 1995; П. Пајић, „Карикатуре Ранка Гузине", Mons Aureus, 2003, 2; В. Денчић, „Својом главом у свој зид: сатиричар Ранко Гузина" (интервју), Етна, 2006, 59.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЗИНА, Ружица

ГУЗИНА, Ружица, правник, универзитетски професор (Трновче код Петровца на Млави, 7. IV 1914 -- Београд, 15. XII 1991). Дипломирала је на Правном факултету у Београду 1937. Била је запослена у Привилегованој аграрној банци (отпуштена због учешћа у демонстрацијама), централном одбору Савеза синдиката Југославије и Јавном тужилаштву (Београда и НР Србије). За време немачке окупације и рата није била запослена. У звање асистента за предмет Историја државе и права народа ФНРЈ на ПФ у Београду изабрана је 1948. Докторску дисертацију под насловом „Локална управа под Турцима и образовање државне власти у Србији 1815--1830" одбранила је 1953. на истом факултету, где је прошла сва наставна звања до редовног професора (1965). Пензионисана је 1976. Њен научни опус обухвата уџбенике, монографије и чланке из области историје државе и права. Као правни историчар, истакла се истраживачким радом у три научна подручја: кнежина у Србији пре Првог српског устанка и општина у нововековној српској држави (Кнежина и постанак српске буржоаске државе, Бг 1955; Општина у Кнежевини и Краљевини Србији (1804--1839), Бг 1966; Општина у Србији (1839--1918), Бг 1976), политичке и правне установе прве југословенске државе (Историја политичко-правних институција Југославије (1918--1941), Бг 1966), те личност и дело Светозара Марковића („Светозар Марковић и локална самоуправа у Србији", Глас САНУ, 1973, 284, 16).

ДЕЛА: „Историјски осврт на карактер и значај Српског грађанског законика од 1844. године", ИГ, 1949, 2; „Неке савремене оцене идеја и социјалистичког покрета Светозара Марковића", АПФБ, 1971, 1--2;

ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, „Др Ружица Гузина (1911--1991) (In memoriam)", АПФБ, 1992, 2--3; Р. Марковић, „Сећање на Ружицу Гузину (Поводом петнаестогодишњице смрти)", АПФБ, 2007, 1.

Р. Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЈА

ГУЈА → ЗМИЈА

ГУЈИН ЧЕШАЉ

ГУЈИН ЧЕШАЉ (Pachyiulus hungaricus), врста стоноге која припада класи Diplopoda, реду Julida, фамилији Julidae. Диплоподе су по броју врста трећа класа зглавкара, после инсеката и арахнида, те једна од најстаријих група копнених организама, чији су фосили познати још из Силура. Тренутно је описано преко 12.000 врста (око 145 фамилија и 16 редова), а на територији Србије су регистроване 102 врсте које су класификоване у седам редова, 16 фамилија и 44 рода. Диплоподе карактеришу удвојени чланци, који поседују два пара ногу за ходање. Број удвојених чланака се креће од 10 до преко 90. Први трупни чланак се назива колум и на њему нема ногу за ходање. Најчешће, други, трећи и четврти чланак нису удвојени и носе по један пар ногу за ходање. Остали трупни чланци су удвојени. Труп се завршава посебно грађеним чланком без ногу (телзоном). Диплоподе су углавном везане за влажна станишта и за шумска земљишта, мада су се неке врсте адаптирале и на екстремније услове средине (пећине, пустиње, тундре или високе планине). Највећи број врста храни се мртвим и иситњеним органским отпадом претежно биљног порекла, а само мали број су сваштоједи. Телесна дужина је варијабилна од неколико милиметара до преко 30 цм. Г. ч. је једна од најкрупијих диплопода у Европи, са дужином од преко 15 цм. Обојеност је браонкаста до црвенобраонкаста. Као и већина јулидних диплопода, поседује одбрамбене жлезде распоређене на бочним странама телесних диплосегмената. Као одбрамбена хемикалија идентификована је смеша различитих хинона. Код других редова диплопода у одбрамбеном секрету се јављају алкалоиди, цијаногена једињења или крезоли.

ЛИТЕРАТУРА: S. P. Hopkin, H. J. Read, The biology of millipedes, Oxford 1992; S. E. Makarov и др., The diplopods of Serbia, Montenegro, and the Republic of Macedonia, Bg 2004.

С. Макаров

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЈИНА ТРАВА

ГУЈИНА ТРАВА (Silybum marianum), бадељ, једногодишња или двогодишња зељаста биљка из породице главочика (Compositae). Стабло им је високо до 150 цм, голо или незнатно паучинасто длакаво. Доњи листови су велики, сакупљени у розету, голи, перасто издељени по ивицама, са бодљама и бледожутом нерватуром; листови стабла су мањи, седећи, обавијају стабло, на ободу са бодљама. Цветови цевасти, пурпурни, сакупљени у вршну главицу дијаметра 2,5--4 цм, обавијени брактејама које се завршавају бодљама дугачким 2--5 цм. Плод је сјајна и црна ахенија са беличастим тачкама и папусом дугачким 15--20 мм. Расте на рудералним местима, поред путева и на обрадивим површинама. Од природе је распрострањена у Медитерану и југозападној Европи, али као често гајена украсна и лековита биљка задивљала је у већем делу Европе. Унета је у Северну Америку, Аустралију, Нови Зеланд, Аргентину одакле се као гајена биљка раширила по рудералним и сегеталним стаништима. Г. је од давнина позната као лековита биљка. Користе се флаваоноидни деривати, пре свега силамарин који се налази у љусци семена (ахеније). Користи се као хепатопротективно средство у профилакси и терапији, а у народној медицини још и као средство против напада жучи, и шећерне болести.

ЛИТЕРАТУРА: М. Сарић. (ур.), Лековите биљке СР Србије, Бг 1989.

Бр. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЈОН, Арно

ГУЈОН, Арно (Gouillon, Arnaud), хуманитарни радник (Гренобл, Француска, 27. XI 1985). На Политехничкој високој школи у Греноблу дипломирао заштиту животне средине и заштиту на раду. Радио у неколико градова у Француској, потом у Каиру, где је постао свестан свог европског идентитета. Још као средњошколац побунио се 1999. због ратних дејстава НАТО пакта против СР Југославије, а после албанског погрома над Србима 17. III 2004, он, заједно с братом Бертраном, креће у акцију прикупљања помоћи Србима на Косову. Помоћ је прибављена у Француској, а браћа су основала невладину хуманитарну организацију „Солидарност за Косово". Током 2010. радио је у Зворнику (Република Српска). Вишегодишња сарадња са Епархијом рашко-призренском довела је 2011. до отварања Канцеларије „Солидарности за Косово" у Грачаници. Седиште организације из Француске је 2012. пресељено у Београд, где су се настанили Г. и његова супруга Ивана, Српкиња одрасла у Француској. Организација је своју делатност нарочито усмерила према Србима у енклавама, посебно према деци, а деловала је и према француском јавном мњењу настојећи да промени негативни имиџ српског народа. Г. је 2005. добио српско држављанство, 2015. Председник Републике Србије Томислав Николић му је уручио Златну медаљу за изузетне заслуге за хуманитарни рад, а Новости Плакету за најплеменитији подвиг године.

ДЕЛО: Au cæur de l'engagement: Le destin d'un Français en Serbie, ауторско издање, 2013 (Сви моји путеви воде ка Србији, Бг 2014).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Хаџић, В. Мијатовић, „Подвиг године: Енрико Виња и Арно Гујон годинама помажу Србе на КиМ", Новости, 18. XII 2012; Д. Ивановић, „Заволео сам Србију током агресије НАТО-а", Политика, 19. III 2014; Ж. Миленковић, „Путеви пријатељства", ЛМС, 2014, 494, 6.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЉАШ, Јожеф

ГУЉАШ, Јожеф (Gulyás József), песник (Хајдуково код Суботице, 14. II 1937 -- Суботица, 31. X 2014). Ниже разреде гимназије завршио у Суботици. Радио у управи купалишта (1955), у трговинском преду- зећу на Палићу (1956), потом сарађује у листу Magyar Szó (1959--1962), а од 1962. је слободни уметник. Самоуки, аутохтони, самотни песник, скрајнут из војвођанског књижевног живота. Не укључујући се ни у једно поетичко или генерацијско опредељење, Г. у једноставном песничком изразу спаја бунт против неправди света и опору иронију (Csak ember vagyok, Н. Сад 1959; Könyörgés magamhoz, Н. Сад 1965; Vörös fagyöngy, Н. Сад 1970; Pirossal, feketével, Н. Сад 1972; Mi lesz holnap?, Н. Сад 2000; Volt idő. Kötetből kimaradt és más versek 1956--1980, Суб. 2002). Добитник је награде часописа Híd (1997). На српском, у преводу М. Циндори Шинковић, објављена је збирка Све ближе мору (Суб. 1980; A tenger küszöbén, Н. Сад 1977). Сабрана дела у четири тома Összegyűjtött versek, која је приредио Е. Бенце, изашла су у Суботици 2014 --2017.

ДЕЛА: песме: Csillagok és patkányok, Н. Сад 1981; Vers -- 1980, Суб. 1996; Bra ist -- avagy az idill megdicsőülése, Н. Сад 2005; Szegedi versek 1971--1973, Суб. 2005; Forradalom és nagymise, Суб. 2006.

ЛИТЕРАТУРА: K. Jung, „Tiszta hang felé", Üzenet, 1973, 4--5; I. Bori, A jugoszláviai magyar irodalom története, Н. Сад 1998; Cs. Utasi, Csak emberek, Н. Сад 2000.

М. Циндори Шинковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЉЕВИЧ, Всеволд Константинович

ГУЉЕВИЧ, Всеволд Константинович, сликар, илустратор, цртач стрипова (Сокол, Пољска, 21. XII 1903 -- Њујорк, 11. III 1964). Након завршеног Кримског кадетског корпуса у Стрнишчу код Птуја 1922, уписао се у Николајевску војну академију у банатској Белој Цркви. Као сликар образовао се самостално, али је крајем 30-их година у Београду похађао курсеве у атељеу Паје Јовановића. Крајем 20-их година са сликаром Малишкиним бавио се живописањем православних храмова у Славонији. Године 1936. доселио се из Брчког у Београд. Успоставио је сарадњу са Војним музејом, у којем је убрзо добио стално запослење. За Војни музеј урадио је серију од 60 акварела на којима је приказан историјат униформи од доласка Јужних Словена на Балкан до данашњих дана. Тих година радио је портрете неколико југословенских генерала, међу којима и Милана Недића. Међутим, ови портрети, као и уља Бој на Косову и Милош Обилић, нису сачувани. Од његових слика сачувана су само четири портрета из 1939. и 1940: Вожд Карађорђе, Милош Обреновић, Краљ Петар I и Краљ Александар I. Према његовим нацртима штампано је неколико серија поштанских марака (серија у корист војних инвалида и марка са ликом Милоша Обилића). За време окупације бавио се илустрацијом и стрипом. У Малом забавнику Драгољуба Прљинчевића, од децембра 1943. до краја септембра 1944, креирао је четири стрипа: Мач судбине, Нибелунзи, Брегови у пламену и Грозни Џек, од којих је само последњи завршен. Сви су рађени у реалистичком маниру и сви плене како изванредним цртачким решењима тако и аутентичношћу костима, оружја и униформи. Током окупације учествовао је на антимасонској и антикомунистичкој изложби. Поводом тих изложби Пошта Србије издала је две серије марака по његовим нацртима. Године 1944. са породицом се преко Осијека евакуисао у Беч. Од 1945. до 1949. боравили су у избегличком логору у Салцбургу. У Аустрији је радио као илустратор у једној католичкој издавачкој кући. Децембра 1949. породица је имигрирала у САД и настанила се у Њујорку. За једну католичку издавачку кућу илустровао је молитвенике и разгледнице све до 1962. када се разболео и потом преминуо.

ИЗВОР: Историјски архив Београда, Картон житеља града Београда Всеволда Гуљевића.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Дабић, Руски уметници емигранти у Војном музеју, Бг 1996; З. Зупан, „Руски емигранти у српском стрипу, Всеволд Гуљевич", Књижевна реч, 1998, 503; А. Арсењев, Всеволд Константинович Гуљевич (рукопис), Н. Сад 1999; О. Л. Лейкинд, К. В. Махров, Д. Я. Северюхин, Художники русского зарубежья. 1917--1939. Биографический словарь, СПб 1999.

З. Зупан

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУМА

ГУМА (грч. kovmmi; лат. gummi), материјал чију основу чине умрежени макромолекули (ММЛ) у гумастом стању на собној или радној температури, способан за велике еластичне деформације. Прво теоријско тумачење гумастог стања дао је Флори (P. J. Flory) 1940-их година, а по њему је г. једно од релаксационих видова аморфног фазног стања ММЛ, тј. овај вид карактеришу такве интеракције између ММЛ да је омогућено интензивно термичко кретање дугих сегмената њихових гипких, просторно статистички распоређених ланаца, али не и молекула у целини. При томе конформационо опружање молекула у правцу сила омoгућава деформације материјала чак преко 1.000%, а враћање по престанку оптерећења у највероватнију конформацију ствара тзв. ентропијску еластичност. Премештање ММЛ у целини спречава се умрежењима између ланаца, а тиме и трајна деформација материјала. Поменута умрежењa могу се остварити хемијским везама које граде мостове између ланаца (нпр. сумпорне мостове настале тзв. вулканизацијом) или стварањем стакластих или кристалних области који чине макро-чворове мреже, a слично делују и врло густи преплетаји молекулских ланаца. Флори и други аутори (1940−1980) проширивали су ову теорију у „систем физичких стања и прелаза ММЛ", па је она омогућила кохерентне прорачуне, почев од структурних параметара ММЛ све до кључних физичких карактеристика материјала.

У савременој производњи г. углавном се користе смеше два или више каучука, нпр. природног (из сока биљке Hevea Brasiliensis, структуре: -поли(*цис-*1,4 изопрен)), и синтетичких ММЛ еластомерног типа (дуги гипки ланци, који садрже двоструке везе и активне групе). Овим смесама се додају адитиви, при чему особине будуће г. зависе и од редоследа додавања. Смеса на крају има од 10 до 20 компонената. Адитиви се по намени деле у више група: за умрежавање (нпр. сумпор, пероксиди, смоле, оксиди метала), активатори (ZnO), убрзивачи (тиазоли, сулфенамиди, тиокарбамати, тиурами, ксантогенати, гванидини, алдехидамини итд.), пунила (активна, нпр. чађ и неактивна, нпр. CaCO3), пластификатори (земна уља), заштитна средства итд. По састављању смесе следи вулканизација у калупима.

Вулканизација је термин који се користи са више значењa. Примарно, то је назив реакције умрежавања ММЛ, нпр., елементарним сумпором (која је бурна и подсећа на ерупцију вулкана). Такође, тако се назива индустријски процес производње г. у којем се смеша каучука и свих адитива пресује у калупима, уз загревање. При томе се изазива реакција умрежавања ММЛ, због чега облик предмета остаје трајан. Вулканизацијом називају и поправке гумених производа које изводе занатлије, тзв. вулканизери, утискивањем новe смесe у оштећени део производа. Циљ јесте да се смеса умрежи и веже за већ постојећу структуру.

Лопте од каучука (сирове, невулканизоване г.) донео је са индијанских ритуала још Колумбо, а прве употребљиве материјале развили су током прве половине XIX в. „Хенкоук", „Гудјир" и др. У Србији је прва фабрика гумених производа подигнута у Лесковцу 1925, а премештена је у Београд као „Рекорд". До сада је регистровано преко 150 произвођача од којих су 12 већи. Kорпорацијe „Тигар" А. Д. у Пироту и „Тrayal" у Крушевцу убрајанe су у прошлости међу 30 водећих гумарских фирми у свету. Стирен-бутадиенски каучук (SBR) производи се од 1983. у Фабрици синтетичког каучука у Елемиру.

М. Б. Плавшић; М. М. Плавшић

Миришљава смола из дрвета Gummia је механички чврст, у великом опсегу деформација еластичан материјал, полимерног типа добијен поступком вулканизације каучука. Г. је први пут произвео 1839. Чарлс Гудјир загревањем природног каучука и сумпора. Може се производити од природног или вештачког каучука. Природним каучуком данас се покрива нешто више од 40% укупних светских потреба за г., а остатак се добија из синтетичког каучука. Године 2000. укупно је потрошено 15 милиона тона каучука за производњу г. Каучук има неповезане ланчасте макромолекуле. Они су на нижим температурама ломљиви. Међутим, додавањем одговарајућих адитива, пре свега сумпора, макромолекулски ланци се повезују. Тај процес се назива вулканизација. Невулканизовани каучук има малу затезну чврстоћу и при дејству сила деформише се еласто-пластично са малим уделом еластичне деформације. Код вулканизованог каучука тј. код г. затезна чврстоћа се вишеструко повећава. Осим тога г. је еластична у веома великом опсегу деформација. То значи да се после престанка дејства сила оптерећено тело начињено од г. враћа у првобитно стање и при томе се не јављају меморијски ефекти (као код псеудоеластичних материјала). Механичка својства г. се не могу описати Хуковим законом у случају великих деформација. Г. има својство нестишљивости за велик опсег деформација. То значи да је запремина тела начињеног од г. пре деформације једнака запремини тог тела после деформација. Већина синтетских каучука не може се вулканизовати (умрежити) сумпором него се за умрежавање користе други хемијски агенси као што су пероксиди. Умрежавање се може постићи и γ-зрачењем, брзим електронима и спорим неутронима. Ова технолигија убрзава прераду и може се селективно применити на различитим деловима производа од г.

Према подацима Међународног института произвођача синтетичке г. потрошња каучука по појединим гранама индустрије је била: индустрија гумених пнеуматика 56%, технички гумени производи за возила 11%, машине и постројења 9%, остало 24%. Г. са учешћем сумпора до 5% зову се меке г. У случају када је удео сумпора 5--20% г. имају нижу еластичност, а г. са 25--40% сумпора губе еластичност и називају се тврде г. Производња г. у Србији обавља се данас у предузећу „Тигар -- техничка гума". То је засебна организациона целина у оквиру корпорације „Тигар" од 1966. „Тигар -- техничка гума", која запошљава око 200 радника, са приближно 10% ангажованих на развоју и контроли квалитета. Оваква организација обезбеђује произвођачу лидерски положај на тржишту Србије и ближег региона.

Т. Атанацковић

ЛИТЕРАТУРА: H. Mark, N. Gaylord, N. Bikales (ур.), Encyclopedia of Polymer Science and Technology, New York 1970; М. Плавшић, Р. С. Поповић, Р. Г. Поповић, Еластомерни материјали, Бг 1995; М. Плавшић, Полимерни материјали, Бг 1996; Б. Андричић, Природни полимерни материјали, Сплит 2009.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНАРОШ

ГУНАРОШ, село у северном делу Бачке, у општини Бачка Топола, које се налази унутар бачке лесне заравни, 17 км југоисточно од општинског центра. Јужно од села пролази пут Бечеј -- Бачка Топола, а кроз село локални асфалтни пут. Г. је настао након продаје пашњака у другој половини XIX в. Део површина купили су мали поседници и овде градили салаше. Много њих било је из Баната. Први салаши били су окупљени уз један локални пут, а убрзо су изграђени школа, чарда, жандармеријска станица и ветрењача. Тај део данас се назива Старо Село. После II светског рата југоисточно од њега започела је планска градња насеља збијеног типа, са четири паралелне, веома уске улице -- Ново Село. Све јавне зграде и црква су у Старом Селу. Од друге половине XX в. у селу траје депопулација. Године 1953. било је 1.333, а 2011. 1.264 становника, од којих 95,3% Мађарa. У пољопривреди је радило 47,7% економски активног становништва. Највећи број наеаграрног становништва радио је у прерађивачкој индустрији и трговини у суседним градовима.

ЛИТЕРАТУРА: К. Ђере и др., Општина Бачка Топола -- географска монографија, Н. Сад 1985; С. Ћурчић, Насља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНДЕЉИ

ГУНДЕЉИ, врста инсеката из реда тврдокрилаца (Coleoptera), из породице Melolonthidae. То су инсекти средње до крупне величине, цилиндричног тела са преломљено-лепезастим пипцима, који су код мужјака развијенији. Ноге су подешене за ходање, а код женки предње ноге су и за копање. Предња крила не покривају цео трбух, а помоћу задњих крила добро лете. Женке полажу јаја у земљу. Ларве „грчице" су повијене (отуда народно име) тако да усним отвором могу да дохвате анални. Живе у земљи и хране се корењем разних дрвенастих и зељастих биљака у којима доминира целулоза. Међутим, ларве немају фермент за њено разлагање, него то раде у задњем цреву симбионти, који варе целулозу и умножавају се, а грчица узима кашасту масу из аналног отвора и практично уноси симбионте у желудац. Животни циклус г. је различит. Мање врсте (1,5--2 цм) имају једногодишњу или чешће двогодишњу, док крупније (2,5--4 цм) трогодишњу или четворогодишњу генерацију. Већина врста наших г. се роји у трајању 2--4 недеље током пролећних и летњих месеци. Имага неких врста се допунски хране лишћем разних дрвенастих биљака или воћака. После тога полно сазревају, паре се и у земљу полажу јаја. Ларве се хране корењем разних биљака и у јесен друге, треће или четврте године од полагања јаја прелазе у стадијум лутке, затим у имага, која излазе из земље наредног пролећа или лета. У Србији живи више врста г. од којих су неке прворазредне штеточине у пољопривреди и шумарству. Најпознатије врсте су: мајски г. (Melolontha melolontha), мраморасти г. (Polyphylla fullo), пролећна кокица (Miltotrogus aequinoctialis) и јунска кокица (Amphimallon solstitiale). Највеће штете у шумама и воћњацима причињава мајски г. У тзв. „гундељевим годинама", када се ова врста масовно јавља, долази до великих штета. Мајски г. се у Србији масовно јављају у мају сваке четврте године. Тада долази до голобрста лишћарских шума и воћњака, а оплођене женке полажу велике количине јаја у земљиште које није под склопом дрвећа (расадници, воћњаци, девастиране шуме и сл.). Многобројне грчице наредних година униште све биљке на тим теренима, а посебно велике штете настају у расадницима. Када дође до масовне појаве мајског г., морају се користити инсектициди за уништавање имага, али и ларви (грчица у земљишту). Мраморасти г. представља опасну штеточину на песковитим теренима, посебно на нашим пешчарама.

ЛИТЕРАТУРА: G. Nonveiller, „Осврт на проблеме гундеља код нас", Ј. Станчић, „Најчешће и најважније грчице код нас и њихово сузбијање", Заштита биља, 1955, 29; С. Живојиновић, Д. Томић, „Таблице за детерминацију ларава гундеља за врсте које живе на Делиблатском песку", Делиблатски песак, 1975, 3; Љ. Михајловић, Шумарска ентомологија, Бг 2015.

Љ. Михајловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНДУЛИЋ, Тројан

ГУНДУЛИЋ, Тројан, штампар (Дубровник, 1500 -- Београд, око 1555). Пореклом из властеоске породице, образовао се у Дубровнику, а после очеве смрти (1519), заједно с браћом старао се о имањима у Конавлима, где су се и населили. Завршио је берберски занат; неко време се бавио напоредо својим занатом и трговином. Тридесетих година напустио је Дубровник, трговао је по Угарској и Србији и настанио се у дубровачкој трговачкој колонији у Београду, где је остао до смрти. Бавио се трговином српским књигама као веома уносним послом на овим просторима. Потражња литургијских књига подстакла је његовог пријатеља трговца Радишу Дмитровића да набави пресу и започне штампање Четворојеванђеља; како је током штампања Дмитровић умро, Г. је штампарску пресу из Дмитровићеве пренео у своју кућу и о свом трошку довршио штампање књиге уз стручну помоћ јеромонаха Мардарија из Мркшине цркве. Улога Г. у издавању и трговини српским књигама у Београду била је од великог културног значаја (према попису, у његовој радњи затекла се 121 књига -- педесетак примерака Београдског Четворојеванђеља; по неколико примерака Молитвеника, Осмогласника, Минеја из штампарије Б. Вуковића; 39 других јеванђеља).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, Четворојеванђеље из 1552. године, Бг 1940; Ј. Тадић, Дубровачка архивска грађа о Београду 1521--1571, I, Бг 1950; К. Франо, „Инвентар првог београдског тискара ТГ", Анали хисторијског института у Дубровнику, 1952, I; Р. Самарџић, „Дубровчани у Београду", Годишњак МГБ, 1955, II; Београдско четворојеванђеље 1552. године, Бг 2012.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНДУЛИЋ, Џиво (Иван)

ГУНДУЛИЋ, Џиво (Иван), књижевник (Дубровник, 9. I 1589 -- Дубровник, 8. XII 1638). Потицао је из властеoске породице, што је подразумевало његово касније учешће у власти Републике. Похађао је хуманистичку гимназију у Дубровнику. Од уласка у Велико веће (1608) Г. је обављао разне државне дужности (службеник царине, конзул апелације, адвокат комуне, кнез у Конавлима, члан Већа умољених и др.). Око 1610. је, највероватније, почео да се бави књижевним радом. Током друге деценије XVII в. настајала су Г. младалачка дела (љубавна поезија и десет мелодрама и мелодрамских балета), која су се, по ауторовој изјави, приказивала са великим успехом. Ова рана дела већином су изгубљена, од љубавне поезије сачуван је само препев -- компилација три песме савременог италијанског песника Ђиролама Претија, Љубовник срамежљиви (Дубр. 1829), а од драма четири: Аријадна (Јакин 1633), Прозерпина уграбљена (Дубр. 1843), Дијана и Армида (Дубр. 1837), наведена уз препев Пјесни покорне краља Давида Џива Гундулића, властелина дубровачкога (Рим 1621). То су биле године у којима је био окренут побожним темама, па је своја рана дела, световне тематике, која није тада желео да штампа, назвао „породом од тмине", а препев псалама „породом од свјетлости"; за себе је рекао да је „крстјанин спијевалац". У тој посвети је најавио свој препев Ослобођеног Јерусалима Торквата Таса, од којег је касније одустао. У похвалним песмама савременика, објављеним уз Пјесни покорне, већ је назван „краљем илирске поезије", што је сведочило о великом уважавању његових дела. Потпуно обузет темама које су афирмисале хришћанске врлине, испевао је религиозно-рефлексивни спев Сузе сина разметнога (Венеција 1622), у чијој се мисаоној основи налазила библијска парабола о разблудном сину, са типично барокном темом покајања. Подељен у три певања, која су одговарала фазама кроз које пролази грешник од греха, преко спознања греха до покајања, у тада популарној строфи (осмерачка секстина), испеван у типично барокном стилу, овај спев је извршио велик утицај на ову врсту песништва у дубровачкој књижевности током XVII и XVIII в. После потпуне посвећености религиозним темама убрзо се поново окренуо световној књижевности. Подстакнут бојем између Пољака и Турака код Хоћина (1621), који се окончао убиством турског сутана Османа II (1622), одустао је од препевавања Ослобођеног Јерусалима и започео рад на оригиналном историјско-романтичном епу Осман. Главни догађај било је убиство султана Османа II, у непосредној вези са Хоћинским бојем. Замислио је еп у двадесет певања, али га није завршио (недостају два унутрашња певања, XIII и XIV). Још у току стварања еп је изазивао велику пажњу и у недовршеном облику кружио међу читаоцима и утицао на друге епске песнике. Био је веома популаран, преписиван током XVII, XVIII и почетком XIX в., сачуван у преко две стотине преписа. За прва штампана издања епа настале су допуне несачуваних певања (П. Соркочевића, М. Златарића, анонимног песника и И. Мажуранића). Г. је у овој теми нашао снажну основу за величање хришћанске врлине и свих религиозних тема на којима се заснивао поглед на свет барокног човека. Истовремено, исказивао је дубоко осећање родољубља -- „словинства", слободе и широког словенског патриотизма, величао словенске успехе, историјске и епске јунаке као симболе отпора Турцима. Еп је испевао према правилима развијене барокне поетике епског песништва, коју је прилагођавао својим начелима и песничкој материји. У њему су барокна филозофија и богати, развијени књижевни израз остварили идеалан спој и стога се Осман сматра најзначајнијим делом словенског барока. У том периоду Г. се повремено бавио драмом и поезијом: написао је по угледу на популарни стари ренесансни жанр пасторалу Дубавка (1628. изведена на дан светковања дубровачке слободе, а штампана у Дубровнику 1837), у којој је, са аристократске тачке гледишта дао алегоричну слику дубровачког друштва и великих промена које су га захватале (слабљење морала, опадање племства, угроженост слободе као највишег дубровачког идеала и др.); 1633. штампао је мелодраму Аријадна. Књижевно дело Г. је имало пресудан утицај на епско песништво током XVII и XVIII в. и у целини представља најбољи образац дубровачког барокног стваралаштва, а он се, према општем суду, сматра најбољим писцем словенског барока. Дјела Ива Франа Гундулића објављена су у Загребу 1877, 1919. и 1938.

ДЕЛО: Pjesan visini privedroj Ferdinandа II velikoga kneza od Toskane gospara Giva Fr. Gundulichja vlastelina dubrovackoga, Dubr. 1838.

ЛИТЕРАТУРА: А. Павић, „О композицији Османа", Рад ЈАЗУ, 1875, 32; Л. Зоре, „О композицији Османа", Рад ЈАЗУ, 1877, 39; F. A. Jensen, Gundulić und sein Osman, Goteborg 1900; O. Makovej, „Beitrage zu den Quellen des Gundulić'schen Osman", Archiv für slav. Philologie, 1904, XXVI (превод: Наставник, 1909, XX); П. Колендић, „Будимско издање Гундулићева Османа", Срђ, 1905, IV; A. Cronia, „L'influenza della Gerusalemme liberata sull' Osman di Giovanni Gondola", L'Europa Orientale, 1925, V; А. Халер, Гундулићев Осман с естетског гледишта, Бг 1929; М. Решетар, „Редакције и рукописи Гундулићева Османа", у: Ђ. Керблер, Дјела Џива Франа Гундулића, Зг 1938; И. Секулић, „Ивана Гундулића Сузе сина разметнога", Преглед, 1940, XVI; V. Setschkareff, Die Dichtungen Gundulić's und ihr poetischer Stil, Bonn 1952; М. Пантић, Поетика Гундулићевог Османа, предг. књизи: Џ. Гундулић, Осман, Бг 1967; Ж. Бујас, Иван Гундулић, Осман (компјуторска конкордација), Зг 1975; Б. Летић, „О 'словинству' Џива Гундулића, дубровачког песника XVII века (1589--1638)", Годишњак другог Одељења за књижевност Института за језик и књижевност у Сарајеву, 1978; З. Бојовић, 'Осман' Џива Гундулића, Бг 1986; Д. Фалишевац, „Барокни поступци у композицији Гундулићева Османа", у: Књижевни барок, Зг 1988; M. Флашар, „Nascentes morimur -- О топици консолације и композиционом средишту спева 'Сузе сина разметнога'", Глас САНУ, 1996, CCCLXXIX, 15; З. Бојовић, „Осман у кругу италијанске епике XVII века", Глас САНУ, 1996, CCCLXXIX, 15; П. Станојевић, Крај књижевности старог Дубровника, Бг 2002; З. Бојовић, „Џиво Гундулић епски песник -- 'крстјанин спијевалац' ", у: Сузе сина разметнога, Осман, Н. Сад 2014.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНДУЛИЋ, Шишко

ГУНДУЛИЋ, Шишко, писац, кнез Дубровачке републике (Дубровник, 1634 -- Дубровник, 22. IX 1682). Син Џива Гундулића, школовао се у Дубовнику и одмах после пунолетства, када је постао члан Великог већа, почео да обавља разне службе у дубровачкој управи, добијајући временом све важније дужности (четири пута биран за кнеза Републике). Одрастао у породици која је била посвећена књизи, и сам је почео да се бави књижевним радом. Прво његово дело била је Сунчаница (Дубр. 1840), а издавач је погрешно драму приписао његовом сину Џиву. Каснији издавач Ј. Хам покушао је да оспори ауторство Г. („Гундулићева Сунчаница", Грађа, 1961, 28). Сунчаница је типична барокна мелодрама, припада најпопуларнијем драмском жанру тога времена, а написана је под видљивим утицајем Џона Палмотића. Аматерска позоришна дружина из редова властеле извела је мелодраму пред Кнежевим двором 1662. Препевавао је Катулове стихове (препев није сачуван, С. Цријевић је оценио да је „врло елегантан"). Имао је намеру да штампа очев еп Осман, због чега је од брата Франа из Беча тражио да му пошаље једини сачувани примерак рукописа, али до тог издања није дошло. Од његове многобројне деце књижевну традицију наставио је син Џиво.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Самарџић, Борба Дубровника за опстанак после великог земљотреса 1667. г., Архивска грађа (1667--1670), Бг 1960; Б. Летић, „ШГ, дубровачки песник XVIII века (1634--1682)", Зборник радова посвећен успомени Салке Назечића, Сар. 1972; „Сунчаница, мелодрама ШГ, дубровачког песника 17. века (проблем ауторства)", Годишњак Института за изучавање југословенских књижевности у Сарајеву, 1972, I; „ШГ, дубровачки песник XVII века (живот и рад)", Радови Филозофског факултета у Сарајеву, 1972--1973, VII.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНДУЛИЋИ

ГУНДУЛИЋИ (Gondola), jедна од најважнијих дубровачких властеоских породица која је утицај стекла врло рано и задржала га више вијекова. Род Г. засигурно се може пратити од краја XII в., иако их неке генеалогије препознају све до X в. (као родоначелник наводи се извјесни Стефан). Род се од XIII в. састојао од три огранка који су се одржали и у наредним стољећима. Изузетно велики посjеди Г. могли би свjедочити да су истинита предања да се ова породица рано ородила са словенским племством из залеђа. Први носилац презимена Гундулић био је Михаило, с краја XII в. Од њега су потекли сви каснији представници овог рода. За разлику од других дубровачких породица, чини се да су се Г. касно повезали са словенским владарима Балкана, али су врло брзо успоставили везе са угарским двором. Њихови трговачки напори били су усмјерени првенствено према Италији, а посебно су се бавили трговином сољу.

За односе са Србијом и српским земљама први значајнији представник Г. био је Никола, син Џива (пом. 1340--1363/1364). Био је истакнути трговац и закупац царина, али и дипломата. Одлазио је у мисије српском цару Урошу, од којег је издејствовао више даровних повеља (1357), властелину Санку Милтеновићу (1359), Которанима (1362) итд. Павле (Палко), син Џива (пом. 1372--1416), бавио се посредничком трговином између Србије и италијанских земаља. Имао је трговачко друштво, а пословао је и са Которанима, Млечанима и Мађарима. На Балкан је увозио италијанске тканине, док је из Босне извозио олово, кожу и крзно. За Дубровачку општину повремено је обављао и важне дипломатске задатке.

Иван Јаковљев Г. (пом. 1397--1442) био је трговац и кредитор. Трговао је тканинама, а двадесет година (1415--1435) провео је послујући у Зворнику и Сребреници. Као дубровачки посланик, био је 1415. очевидац убиства кнеза Павла Раденовића у околини Краљеве Сутјеске. Био је изасланик на дворовима угарских краљева Жигмунда и Алберта (1413, 1439), деспота Стефана Лазаревића (1414), босанских краљева Остоје (1403, 1415) и Твртка II (1421--1423, 1430--1433) и деспота Ђурђа Бранковића (1435). Иванов брат, Паладин Јаковљев Г. (пом. 1399--1437) такође се бавио трговином у Зворнику и Сребреници (1416--1425). У тамошњој колонији Дубровчана често је биран за конзула и судију. Као дипломата, боравио је у мисијама код Радослава Павловића (1422--1423) који га је чак заробио, угарског краља (1428--1430), деспота Ђурђа (1433) и босанског краља Твртка II (1433).

Марин Николин Г. (пом. 1423--1462) трговао је у српским земљама од 1435. до 1450, највише у Сребреници, Ваљеву и Руднику. Његова дипломатска служба у Дубровнику обухватала је више посланстава: кнезу и деспоту Ђурђу (1426, 1435), угарском краљу (1433, 1445), војводи Петру Ковачевићу (1450), херцегу Стефану (1454) итд. Маринов син Паладин Г. (1423--1489) пословао је од краја 40-их година XV в. у Србији и јужној Италији. Трговао је, претежно житом, у оквиру друштава са истакнутим Дубровчанима, Шпанцима и Апулцима. Као и други Г. који су имали развијене послове у залеђу, Паладин Маринов је дjеловао као дубровачки дипломата. Ишао је у мисије херцегу Стефану (1455), султану Мехмеду Освајачу (1458), напуљским краљевима (1459, 1470, 1477), угарском краљу Матији (1476, 1487). Повремено је своје дипломатске вjештине стављао и у службу владара Напуља, Скендербега, Владислава Херцеговића Косаче и других моћника.

Разгранати род Г. опстао је све до XIX в., изњедривши још низ знаменитих представника дубровачке елите, од којих је свакако најпознатији књижевник Иван/ Џиво Франов Г. (1589--1638), аутор епа Осман.

Литература: И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960; Б. Крекић, „О проблему концентрације власти у Дубровнику у XIV и XV вијеку", ЗРВИ, 1986, 24--2; Д. Ковачевић Којић, Средњовјековна Сребреница (XIV--XV вијек), Бг 2010.

Ђ. Тошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНЦАТИ

ГУНЦАТИ, село у широј урбаној зони Београда, 28 км јужно од града, изграђено на десној страни долине Барајевске реке (слив Колубаре). Око 3 км северозападно од села је магистрални пут Београд--Чачак. Општинско средиште Барајево је 4 км југоисточно од села. Насеље је дисперзивног типа, а куће су грађене у густим низовима дуж друмова и локалних путева по развођима између потока на 140--280 м н.в. Груписане су у неколико крајева. Први помен села је из 1528. Староседеоци су досељени у XVIII в. из околине Новог Пазара, Невесиња и са Косова, а у XIX в. из Пожешке котлине, околине Бајине Баште, Прилепа, Прешева, Смедерева и Лике. Од последње три деценије XX в. број становника је нагло растао (1971. 1.163 станoвника). Године 2011. било је 2.752 становника, од којих 94,5% Срба. Аграрним занимањима бавило се само 1% економски активног становништва. Већина других била је запослена у неаграрним делатностима у другим местима београдске области, највише у трговини, прерађивачкој индустрији, грађевинарству и здравству. У селу се налази четвороразредна основна школа. Северно од села изграђено је насеље Пландиште са око 1.000 кућа за одмор.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУНЦАТИ

ГУНЦАТИ, село на југу Шумадије, у Гружи, на северозападним обронцима планине Котленик. Северно од Г. је магистрални пут Крагујевац--Чачак. Општинско средиште Кнић налази се 8 км према североистоку. Насеље је дисперзивног типа, а куће су окупљене дуж сеоских путева на висини 340--480 м. Г. су формирани почетком XVIII в. досељавањем становништва из Драгачева, Срема, Старог Влаха, Осата, Студенице, Корита, околине Ниша, Сјенице и Ужица. После II светског рата постали су типично депопулациона средина -- број становника смањен је за готово три петине. Године 1948. било је 2.051, а 2011. 844 становника, од којих 99,1% Срба. Пољопривредом се бавило 59,7% економски активног становништва. Међу неаграрним становништвом највише је било запослених у прерађивачкој индустрији и трговини. Највећи број тог становништва радио је у околним градовима. У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЊ

ГУЊ (гуња), женски и мушки горњи део зимске народне одеће са рукавима, од сукна, дужине до бедара или краћи до испод појаса. Предњи део има шире поле које се преклапају. Г. је познат свим словенским народима и у најширем значењу представљао је покривач, простирач, а потом сваку врсту горње одеће од домаћег сукна, односно, у архаичнијој варијанти, одећу од коже. Вук Ст. Караџић описује г. као одевни предмет „понајвише с рукавима и дугачак до ниже кољена ... облачи се сврх свијех хаљина, и за то се по њему не опасује". У варијантама јавља се у народној ношњи у свим крајевима Србије. У Подринским крајевима мушкарци су носили г. од белог, а потом од смеђег (сињавог) и црног сукна. У Азбуковици у XIX и на почетку XX в. био је у употреби дужи г. од сукна, напред отворен и оивичен вуненим гајтанима. Oблачили су га преко одела, слично данашњем капуту. У крајевима Ибарског Колашина мушкарци и жене су зими преко одеће носили гуњу, гуњче од белог сукна, дуге до испод појаса. Г. су израђивале сеоске терзије. Почетком XX в. девојке и жене су носиле и кратак хаљетак с рукавима, од црног сукна, украшеног по ивицама, често називан гуњ-јакета. У крајевима источне Србије ношен је гуњић или дебела дрешка, израђен од обојеног црног сукна шајака.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Пантелић, „О мушком гуњићу-јелеку", ГЕМ, 1956, 19; Ј. Бјеладиновић Јергић, Народне ношње у XIX и XX веку. Србија и суседне земље, Бг 2011.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЊАЦИ

ГУЊАЦИ, село у западној Србији, око 30 км западно од Ваљева, са обе стране долине реке Пецке (лева притока Јадра, слив Дрине). Долином пролази локални пут, који се 13 км северније спаја са магистралним путем Ваљево (44 км) -- Лозница (52 км). На споју два пута налази се општинско средиште Осечина. Насеље је дисперзивног типа, заузима велику површину, а заселци су формирани дуж сеоских путева, који се уз долинску страну пењу по косама између потока, на 300--500 м н.в. Село се први пут помиње 1530. Касније се помиње и као расељено село. Староседеоци су се досељавали од средине XVIII до XIX в. из Црне Горе, Босне и Азбуковице. Током друге половине XX в. започет је процес депопулације, који је број становника смањио за готово једну половину. Године 1953. било је 2.113, а 2011. 1.115 становника, од којих 98,3% Срба. Пољопривредним занимањима бавило се 89,9% економски активног становништва. Карактеристична је производња воћа. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, Ж. Ј. Грујичић, Насеља општине Осечина, Бг 2002.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУРОВИЋ, Милан

ГУРОВИЋ, Милан, кошаркаш, тренер (Нови Сад, 17. VI 1975). Кошарку је почео да игра у млађим категоријама КК НАП из Новог Сада. Као и неколицина других српских талената средином 90-их година отишао је у Грчку. Са непуних 17 година стигао је у Перистери, прво у омладински тим (1992), а затим у први (1993) у време док је тренер био Драган Шакота. Као један од најбољих младих играча у првенству Грчке и једно од најбољих крила Европе, прешао је у шпанску Барселону с којом је освојио првенство и Куп „Радивоја Кораћа" у сезони 1998/99. Играо је за 11 клубова: Перистери (1993--1998), Барселона (1998--2000), АЕК (2000), Телит Трст (2000/01), Уникаха (2001--2003), НИС Војводина (2003/04), Партизан (2004), Хувентуд (2004/05), Црвена звезда (2005--2007), Проком Трефл (2007/08), Галатасарај (2008/09). Са репрезентацијом је освојио три медаље: златне на Светском првенству у Индијанаполису 2002. и Европском шампионату у Истанбулу 2001, а бронзану на Европском шампионату у Паризу 1999. Играо је и на европским првенствима 2003, 2005. и 2007. Врхунац каријере му је Светско првенство у Индијанаполису 2002, када је с неколико тројки прокрчио пут до победе против селекције САД у четвртфиналу. Са Прокомом је био првак Пољске (2007/08), а са Црвеном звездом освајач Купа Србије и Црне Горе (2005/06). У сезони 2006/07. био је најбољи играч и водећи стрелац (25,9) првог круга Улеб купа, а претходне сезоне први стрелац Првенства Србије (25,7). Од 2012. ради као тренер, у првој сезони као помоћник у Црвеној звезди, а од следеће као шеф стручног штаба КК ФМП. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОР: Архива Кошаркашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

А. Милетић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСАРИ

ГУСАРИ, испрва су тако у старосрпском означавани и копнени разбојници. Због њих и лопова (тата) постављане су страже под надлежношћу кефалија. Чланови 145--150 Душановог законика допуњују „Скраћену синтагму" и за разбојништво прописују мучну смрт вешањем стрмоглавце. Тада је озакоњена и генерална истрага, колективна одговорност села и пооштрене казне за господаре и управнике насеља који не поступају одлучно против разбојника. Временом се овај назив усталио само за поморске пљачкаше, у смислу пирата. Многобројне оштре законске и друге мере никада нису довеле до њиховог потпуног нестанка из Јадрана. Осим тога, све јадранске поморске силе су прибегавале пљачки на мору и у приобаљу, посебно у ратна времена. Стога је Дубровачки статут из 1272. прописивао одговарајуће оружје за сва пловила. У раном средњем веку по разбојништву је било озлоглашено српско племе Неретвљана, чију традицију су дуго настављали житељи Омиша -- посебно родовска заједница Качића. Од страних сила истичу се Арапи у IX в., док су се у позном средњем веку издвајали Каталонци из Јужне Италије и са Сицилије. У раним фазама освајања Османлије су пустошиле северни Егеј, а посебно Свету Гору. Од краја XV в. јављају се многобројни турски гусари и у Јадранском и Јонском мору, а посебно се истичу Улцињани, док су се на хришћанској страни истицали сењски ускоци.

Литература: Б. Храбак, „Настојање Дубровчана око потискивања каталонских и сицилијанских гусара до средине XV стољећа", Поморски зборник, 1976, 14; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Бг 1980; В. Маштровић, Последњи гусари на Јадранском мору, Зг 1983; С. Ћирковић, „Народ Качића Јована Кинама", ЗРВИ, 1993, 32; А. Фотић, „Пад Свете Горе под власт Османлија", у: Друга казивања о Светој Гори, Бг 1997; Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Статут града Дубровника, Дубр. 2002; Ђ. Бубало, „Још једном о термину б'ци", ПКЈИФ, 2004, 70, 1--4.

В. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЕВ, Виктор Јевгењјевич

ГУСЕВ, Виктор Јевгењјевич (Гусев, Виктор Евгеньевич), фолклориста, слависта, историчар књижевности (Mаријупољ, Украјина, 2. V 1918 -- Петроград, 12. I 2002). Дипломирао на Институту историје, филозофије и књижевности у Москви. Учествовао као добровољац у II светском рату. Од 1946. предавао на Чељабинском државном педагошком институту. У Лењинграду од 1955. радио у Пушкинском дому; од 1969. био проректор Лењинградског института театра, музике и кинематографије, а од 1980. предавао теорију фолклора на Санктпетербуршком конзерваторију. Са теренских истраживања (1947--1955) објавио зборник (Русские народные песни Южного Урала, Челябинск 1957). Бавио се питањима теорије фолклора, упоредним изучавањем фолклора словенских народа, као и истраживањем народне позоришне културе (био је иницијатор организовања прве научне конференције о народном театру у Лењинграду, 1971). Своја схватања естетике усменог народног стваралаштва исказао је у књизи Эстетика фольклора (Москва 1967), а шире погледе о специфичности и развитку фолклорног стваралаштва у књизи Русская народная художественная культура (СПб 1993). Залагао се за комплексно изучавање фолклора у историјском и животном контексту и за „стваралачку примену марксистичко-лењинистичке методологије" (није био имун на владајућу идеологију државе у којој је живео). Бавио се и компаративним изучавањем словенског партизанског фолклора, из чега је произашла његова монографија Славянские партизанские песни (Ленинград 1979). На „Изучавање антифашистичког фолклора у Југославији" указао још у часопису Советская этнография, 5, Ленинград 1962. Резултат његовог истраживања народног театра представља монографија Русский народный кукольный театр (Ленинград 1983). Сачинио је и зборник песама руских аутора које су певане као романсе Песни русских поэтов, I--II (Ленинград 1988). Ангажовао се на припреми и издавању делa Восточнославянский фольклор. Словарь научной и народной терминологии (Минск 1993) и другим зборницима. Г. је дао допринос изучавању српског фолклора, српско-руских културних и књижевних односа, а посебно је изучавао Вука Караџића. Објавио је обиман рад „Вук Караджич и русская фольклористика" (у: Русская Литература 2, Ленинград 1964), чланке „Вук Караџић и руска песма" (Рад XXXIV Конгреса Савеза фолклориста Југославије, Тузла 1988); „Пушкин и Вук Караџић" (Ковчежић, 1989, 24--25). Открио је Вукову пионирску улогу „ортографски прецизног (фонетског) записивања" руских народних песама, у контексту извођења („Проблема транскрипции народных песен у Вука Караджича и в наше время", у: Усмено и писано/писмено у књижевности и култури, Н. Сад 1988). Приказивао је фолклористичке часописе у Србији и Југославији (нпр. Расковник, готово све зборнике Савеза фолклориста), радове о српској народној књижевности. Од 1958. активно је учествовао на свим конгресима слависта. Од 1983. до 1998. био је председник Комисије за фолклор при Међународном комитету слависта. У рукопису је остао његов дневник где, поред осталог, износи своја запажања о Србији и описује своје сусрете са фолклористима из Београда и других места бивше СФРЈ.

ЛИТЕРАТУРА: Л. М. Ивлева, Виктор Евгеньевич Гусев: Библиографический указатель научных трудов (1941--1981), Ленинград 1984; А. Ф. Некрылова, „Виктору Евгеньевичу Гусеву -- 80 лет", Живая старина, 1998, 2, 18.

Љ. Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСИЊЕ

ГУСИЊЕ, градско насеље у врху Плавско-гусињске котлине, у Црној Гори, на граници према Албанији. Са три стране опасано је високим гребенима Проклетија, а налази се на 925 м н.в., на ушћу Грнчара и Врује. Као село у жупи Плав помиње се на почетку XIV в., а српске хрисовуље помињу трг у данашњем селу Крушеву. Од 1455. Г. заузимају Османлије. Почетком XVIII в. развија се као средиште ове области и то постављањем Шабан-бега за муселима (намесника) скадарског везира. Из Г. су наследници Шабан-бега управљали горњим Полимљем, издељеним на агалуке. Француски путописац Ами Буе бележи да је у Г. у првој половини XIX в. било 300 српских и арнаутских кућа, а Јукић (Јуришић) износи да је варош тада имала 400 домова, од којих је четвртина Срба, што се слаже са белешкама француског конзула у Скадру, Екара, из 1859. Одлукама Берлинског конреса 1878, Плав и Г. били су додељени Црној Гори, пошто се одрекла дела Херцеговине. У Г. је снажно упориште имала Албанска лига из Призрена (1878--1881), а један од њених истакнутијих првака био је Али-паша Гусињски, који се истицао прогонима православних Срба у пограничним областима Старе Србије, посебно у Метохији. У Плаву и Г. спремао се, под окриљем Лиге, велик оружани отпор намери да се препусте Црној Гори, која је намеравала да, због обиља плодног и обрадивог земљишта, тамо насели сиромашне црногорске породице које су се најчешће исељавале у Србију. Црна Гора је у добијању Плава и Г. видела и подесну базу за даљи продор према Метохији и Скадру. Међународна комисија је од маја 1879. неуспешно покушавала да договори демаркациону линију јер је представник Порте, скадарски валија Хусеин-Хусни паша, једновремено и изасланик Албанске лиге, одуговлачио с предајом: прави циљ био је да се међународна комисија разиђе или одложи рад за следећу годину. Када је Црна Гора наредила делимичну мобилизацију ради заузимања Плава и Г., успротивиле су се велике силе, а у регион је упућено 15 батаљона редовне турске војске, с муширом Мухтар-пашом на челу. Није успео ни покушај Беча да Порта формално пренесе суверенитет на Црну Гору, док су, после разилажења комисије, два оружана сукоба на граници остала без победника, што је додатно ојачало позиције Албанске лиге. Црна Гора је у децембру 1879. затражила компензације од великих сила које су већ почетком 1880. постигле сагласност да се уместо Плава и Г. уступи друга област, а као најлакше решење изабрано је враћање Улциња с обалом до Бојане.

Г. са Плавом ослобођено је у Првом балканском рату да би после разграничења са Србијом, 1913. било додељено Црној Гори. У II светском рату, после окупације Црне Горе, Плав и Г., до тада део андријевичког среза, били су 1941. укључени у састав „Велике Албаније" под патронатом фашистичке Италије, а после ослобођења 1945. враћени у састав Црне Горе. А. Јовићевић бележи да је након ослобођења од Турака 1912, Г. бројало 400 кућа и многе занатске радње и дућане мануфактурне робе. Губљењем чифлука од 1878. до 1912. и повлачењем границе с Албанијом 1912. долази до стагнирања гусињске области: „Настала су живља кретања муслиманског становништва према Турској, и делимично усељавање Срба из Васојевића. Иначе је и сада, као и у прошлости мешавина разних брдско-црногорских родова и суседних Малисора, који сви говоре српски језик." Ј. Цвијић је, боравећи 1906. и 1908. у Г., забележио да варош броји 6.202 становника. Из овог краја било је више миграционих таласа: 1914, 1919, 1925, 1933. и 1936. у Турску и Албанију, док су од 1945. до 2003. присутна исељавања у Подгорицу, Пећ, Приштину, Сарајево, западну Европу и САД. Попис из 2011. бележи да у самом Г. има 1.722 становника у 533 домаћинства. На референдуму, одржаном почетком 2013, вeлика већина грађана је одлучила да се Г. врати статус општине, јер је од 1954. припојено плавској општини.

Д. Т. Батаковић

Црква Св. Георгија. Духовни живот православног народа у Г., према познатој архивској грађи, континуирано је трајао од краја XVIII в. и био је под великим утицајем манастира Дечана. Забележено је постојање свештеника у Г., као и то да су током XIX в. још увек били видљиви зидови старе цркве на српском гробљу. Место храма на гробљу било је обележено, како је то забележио А. Јовићевић. Почетком XX в. православна црква / капела у Г. налазила се у оквиру једне куће, па је тако била мимикрисана у градску околину. Капела је била на спрату, а у приземљу је била школа. Ова капела освећена је по благослову епископа рашко-призренског Никифора 1907. Црква Св. Георгија подигнута је између два светска рата, прилозима православног становништва и уз државну помоћ, како је истакнуто у натпису над улазом. Црква је подигнута као једнобродни храм 1926. Над западним прочељем подигнут је звоник на преслицу, што је карактеристично решење за многобројне православне храмове у Црној Гори и на јадранском приморју. Друштво „Кнегиња Зорка" приложило је звоно, израђено 1925. у Крагујевцу. Иконостас цркве урадио је највероватније Петар Чолановић, који је био веома активан на подручју Горњег Полимља и израдио олтарске преграде у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана и у Андријевици, као и кивот Св. Стефана Пиперског. Иконе на иконостасу производ су радионице Николе Ивковића из Новог Сада. Распоред икона на иконостасу произлази из локалне традиције и усклађен је са савременом праксом Српске православне цркве. На соклу су приказани Св. Сава, Св. Арсеније, Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски. На престоним иконама су Св. Никола, Исус Христос, Богородица и Св. Георгије. На северним бочним дверима је икона Св. архиђакона Стефана, док је на јужним икона Св. арханђела Михаила. На царским дверима су Благовести Богородици. У зони празника приказани су Рођење Христово, Крштење Христово, Васкрсење Христово, Тајна вечера, Преображење Христово, Силазак Св. Духа на апостоле и Вазнесење Христово. У највишем реду иконостаса приказана су, у средини, Св. Тројица, док су северно и јужно по два јеванђелиста. На врху је крст. Цркву у Г. даривала су многа удружења: скопљански четници подарили су престони крст 1923, а Друштво „Кнегиња Љубица" приложило је јеванђеље. Архитектура цркве Св. Георгија и програм иконостаса припадају типичним решењима сакралне визуелне културе на подручју Горњег Полимља између два светска рата.

Н. Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: А. Јовићевић, „Плавско-гусињска област: Полимље, Велика и Шекулар", у: Насеља српских земаља, 10, Бг 1921; М. Малетић (ур.), Црна Гора, Бг 1976; М. Лутовац, „Плав и Гусиње са околином", у: Земља и људи, Бг 1977; Н. Ражнатовић, Црна Гора и Берлински конгрес, Цт 1989; Н. Макуљевић, „Одржавање и обнова вере: православни храмови у Горњем Полимљу током новог века", Милешевски записи, 2007, 7.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСКА

ГУСКА, свака птица племена Anserini из породице пловки (пловуша, Anatidae) из реда Anseriformes. У поређењу са друга два племена, лабудовима и паткама, г. су средње величине и са средње издуженим вратом, јаким и високим, бочно стиснутим кљуном прилагођеним за кидање биља. Врхови крила и реп су увек црни или тамномрки, а надрепак и подрепак су бели. Снажне ноге усађене су ближе средини тела, што омогућује ниже тежиште и стабилност при ходу, а прилагођеност је за кретање на сувом. У Србији живе два рода, крупне сиве г. (Anser) чије су ноге ружичасте или наранџасте, кљунови у просеку снажнији а перје горње стране најчешће сивомрко, и већином ситније црне г. (Branta) са црним ногама, црним перјем на већем делу главе и врата, мање робусним кљуновима и општом тамнијом бојом перја. Дивља г. (Anser аnser), позната и као сива г., најкрупнија је г. у Србији и изворна је врста свих западних сојева домаће г. Има крупну главу и масиван наранџаст или ружичаст кљун с белим рожним „ноктом" на врху, и ружичасте ноге. Дугачка је 68--91 цм, а распон крила јој је 147--180 цм. Сивомрке је боје, тамније на глави, а светлије на грудима и трбуху, који је, мање или више, посут тамним пегама. Покривна пера крила су светлосива. Врло су бучне и у лету и на тлу, а гакање им је као код домаћих г. Женка за три дана сагради велико гнездо на тлу близу воде у густишу тршћака и снесе 4--6 (или више) беличастих јаја и на њима лежи око месец дана. Млади су покретљиви дан-два после излегања и за мајком напуштају гнездо. Полећу у узрасту од око осам недеља. Раније честа и распрострањена по барама и ритовима дуж већих река у Србији, дивља г. је, услед исушивања средином XX в. постала сасвим ретка и гнездила се само на врло малом броју места у Војводини. Почетком XXI в. популација је почела да се обнавља и процењена је на око 250 парова, који се гнезде махом у Бачкој и Банату. У периоду сеобе и зимовања појављује се у већем броју (у хиљадама) на великим воденим површинама, заједно са другим врстама г. Главна зимовалишта су на Дунаву. Глоговњача (Anser fabalis) је нешто мања г. Не гнезди се у Србији, али је некада била врло присутна на сеоби и зимовању на многим пољима у близини вода. Почетком XXI в. постала је врло ретка и малобројна у Србији. Појављује се у малим јатима заједно са другим врстама г. То је северна смеђесива г., глава и врат су јој тамнији од груди, а пера леђа и горња покривна пера крила имају беле рубове. Кљун је наранџасто-црн, а ноге наранџасте. Краткокљуна г. (Anser brachyrhynchus) врло је ретка гренландско-исландска г. и досад је у Србији само три пута нађена зими. То је смеђесива г., глава и врат су јој тамнији од груди и леђа, а горња покривна пера крила су сивкаста. Кратког је црно-ружичасто-црног кљуна, а и ноге су ружичасте. Лисаста г. (Anser albifrons) не гнезди се у Србији, али је најзаступљенија г. на пролазу и зимовању (неколико десетина хиљада). То је крупна арктичка сивомрка г., дугачка 64--81 цм и распона крила 130--165 цм. На доњем делу чела и на основи кљуна има белу лису. На светлим грудима и горњем делу трбуха су код одраслих тамне попречне траке и пеге. Кљун је ружичаст, а ноге јарконаранџасте. Одмара се на незалеђеним водама, а храни се на пољима. Мала лисаста г. (Anser erythropus) не гнезди се у Србији, а ретка је и малобројна на сеоби и зимовању и релативно редовно се виђа само на рибњацима и сланим језерима Баната. То је омања нордијска г. која се, осим по величини, од лисасте г. разликује само по жутом обручу око ока и по већој белој лиси која се протеже целим челом до темена. Снежна г. (Anser caerulescens), због друкчије боје перја често сврставана у посебан род Chen, врло је ретка северноамеричка г. и досад је само једном ујесен поуздано нађена у Србији. Јавља се у две боје -- снежнобелој, осим црних врхова крила, и у сивоплавој с белом главом. Гриваста г. (Branta bernicla) не гнезди се у Србији, него се само зими веома нередовно појављује (Београд 1933, Уздин 1979). То је мала арктичка г. кратког кљуна и врло кратког репа. Уједначено је тамносивомрка, с белим ознакама на странама врата и белим подрепком. Белолика г. (Branta leucopsis) не гнезди се у Србији, него само зими нередовно долази са Арктика. То је г. средњег стаса, белог лица, црног потиљка, врата и груди, а белог трбуха, док су леђа и крила сребрнастосива са црно-белим попречним тракама. Г. црвеновољка (Branta ruficollis) не гнезди се у Србији, али приликом сеобе сваке године у малом броју долази из Сибира на Слано копово у Банату, док се другде појављује сасвим нередовно. То је упадљиво шарена г., црно-бело-риђег перја. Најмања је врста у роду, с малим нежним кљуном. Кaнадска г. (Branta canadensis) не гнезди се у Србији, него се само нередовно појављује (Дунав код Нештина 1987, рибњак код Колута 1998--2000). Није искључено да су те г. пореклом из узгоја (изворно је са севера Америке). То је крупна г. црне главе и врата, белих образа и смеђег тела.

В. Васић

Домаћа г. води порекло од европске дивље сиве г. (Anser), која је распрострањена у средњој и северној Европи, а зими се сели на југ све до северне Африке. У Aзији постоји и дивља квргава г. која је родоначелник домаће лабудасте (квргаве) г. Доместикација г. извршена је у Египту 2.000 година п.н.е. У старом Риму такође је била позната као домаћа живина, а по предању, г. су у рату Римљана са Галима спасле Капитол (390. п.н.е). Интересантно је да су стари Римљани знали за поступак кљукања г. како би добијали квалитетну јетру која је и тада била деликатес. Г. има крупно тело насађено на снажне кратке ноге које се завршавају са четири прста, а између три предња прста разапете су пловне кожице. Тело г. је обрасло густим перјем отпорним на воду. Код г. је добро развијена тртична жлезда, која лучи масни секрет за премазивање перја. Г. имају снажан кљун снабдевен посебним рожним ламелама. Имају веома дугачак врат и издужен труп, са широким грудима и леђима, крила су им добро развијена, чврста и снажна. На трбуху, између ногу, код крупних типова налази се кожни набор, који скоро додирује земљу. Полни диморфизам је слабо изражен. Г. нагињу моногамији, мада се чешће везују 2--3 женке за једног мужјака. Г. у приплод улазе са 9 до 12 месеци старости и у једној сезони носе 20 до 80 јаја. Носивост се код г. повећава до треће или четврте године ношења, а у приплоду се могу задржати све до 8. године старости. Већина раса је задржала добар инстинкт лежења и посебно се добро брину о подмлатку. Код европског типа период инкубације јаја траје просечно 28 дана. Гушчићи су отпорни и већ после 3-4 недеље могу се гајити са одраслим г. Имају интензиван пораст. Са 2,5 до 3 месеца постигну масу од 3 до 5 кг. Г. се мање гаје у односу на друге врсте домаће живине. Оне се данас углавном гаје полуинтензивно или чак екстензивно. У производњи предњаче мале породичне фарме или се гаје у оквиру окућнице. Према статистичким подацима (FAOSTAT) у свету се гаји нешто више од 300 милиона г. -- највише у Кини, Египту и Украјини. Код нас се г. гаје у веома малом броју. Од укупног броја живине у Србији (26.711.220 јединки) највише су заступљене кокоши, а свега 3,4% чине друге врсте (ћурке, патке, г., морке).

Домаћа, аутохтона г. је заправо назив за популације г. које се дужи низ година гаје на једном ограниченом простору уз минимално мешање са другим расама. Тешко је дефинисати карактеристике оригиналне домаће расе, јер је настала непланском селекцијом којој је и даље изложена. Домаћа г. је врло отпорна, адаптирана на одређени простор, скромних захтева у погледу исхране и неге, али и оскудних производних карактеристика. Код нас се помиње неколико сојева домаће г.: бела сомборска, дунавска тршава и новопазарска г.

Сомборска бела г. некада се гајила у знатно већем броју у Војводини, у околини Сомбора. Данас се њен број значајно смањио због одумирања салаша, односно сеоских домаћинстава где је она углавном гајена. Г. је белог перја, ружичастог кљуна и ружичастих ногу. Препознатљива је по томе што испод крила на горњем делу трбуха често има више дугих коврџавих пера која упућују на блиску генетску везу са дунавском тршавом г. Њено перје је изузетно доброг квалитета, равно и приљубљено уз тело. Телесна маса одраслог гусана је 3--5 кг, а женке 3--3,5 кг. Годишње носи 15--20 јаја просечне масе 130--140 г. Скромних је захтева у гајењу, добро користи пашњаке на којима проводи цео дан, а прихрањује се врло мало и то искључиво кукурузом. Кроз 3--4 чупања произведе се 250--350 г. врло квалитетног перја по грлу. Дунавска тршава г. мањих је телесних оквира у поређењу са сомборском. Беле је боје, мада може бити и сива. Перје је коврџаво и спушта се до земље, свиласто је, врло фино, увијено на леђима, крилима, седлишту и корену репа и дуго до 40 цм. Одрасли гусани имају масу 3,5--4,5 кг, а женке 3--3,5 кг. Просечна годишња носивост г. је 12--15 јаја, чија је тежина 120--140 г. Новопазарска г. је крупнија раса у односу на сомборску и тршаву г. У прошлости је гајена у већем броју у околини Новог Пазара. Карактеристика новопазарске г. је специфична боја перја. Крила, леђа, глава и врат су јој сиви, а остали делови тела бели. Неке јединке имају бело перје на врату, а сиво на глави. Маса гусана у приплоду је 5--6 кг, а женке 4--5 кг. Поред домаћих, аутохтоних раса г., постоје и племените расе које се гаје у целом свету. Најзаступљеније расе г. су ембденска, бела италијанска, тулуска, померанска и севастопољска. Посебну врсту чини кинеска или квргава г., која потиче од дивље квргаве г. (Anser cignoides), која и данас живи у дивљем стању на простору Азије, а одатле се проширила и у друге крајеве света. У Европу је стигла тек 1848. и то најпре у Енглеску. Лако је препознатљива по кврги на корену кљуна по чему је и добила име, а зове се још и китајска, сијамска или афричка г. Ова г. подсећа на мешавину г. и лабуда. Јавља се у два типа, тамни и бели. Кврга и кљун код сиве г. су тамно обојени, са писковима и стопалима наранџасте боје, а код белог типа сви ови делови су наранџасти. Женке су тешке 5--6 кг, а гусани 6--7 кг. Производи доста квалитетног меса, које је нежне грађе, што се посебно цени. Добра је носиља, у сезони снесе 60--70 јаја која су беличасте боје. Кинеска квргава г. може да се пари са другим расама г. иако не потичу од истог родоначелника, а мелези добијени из ових укрштања увек су плодни.

Н. Милошевић; Л. Перић

По веровању старих Египћана, дивља г. која је живела украј Нила сматрана је великом причљивицом и створитељком света. Фараонова душа приказивана је у њеном облику, а будући да су сматране оличењем Божје воље, церемонијом пуштања четири г. са четири стране света обележаван је избор новог владара. У грчкој и римској митологији, она је атрибут Хере и Афродите, а симбол Хермеса, Ареса, Ероса и Пејто. Као симбол Јуноне, богиње заштитнице жена и брака, оличавала је супружничку верност и морално уздизање. Због легенде по којој су г. са римског Капитола својим гакањем спасле град од изненадног ноћног напада Гала (390. п.н.е.), оне постају знамење будности, опрезности и провиђења, и почињу да се уважавају као свете птице. У средњовековним збиркама басни г. се приказују како пажљиво слушају проповед лисице, у пренесеном смислу означавајући лаковерни народ који варају лажни фратри. Јавља се и у народним причама, пословицама и у бајкама браће Грим. У хришћанској уметности, код римокатолика, г. су симбол Св. Мартина, чије су скровиште откриле становницима француског града Тура којима ће постати бискуп, а код православних симбол Св. Трифуна, који их је у младости чувао. Једну од најлепших приказа овог светитеља са четири г. у углу представља престона икона из око 1720. непознатог зографа за стари иконостас српске цркве Успења Богородичиног у Вилању у Барањи недалеко од Шиклоша (Мађарска), данас у Црквено-уметничкој збирци српске православне Будимске епархије у Сентандреји. По лету дивљих г. некада су одређивани повољни дани за градњу, ратне походе и трговину, док се данас г. сматра глупа особа или незналица углавном женског рода, склона оговарању и брбљању.

Љ. Н. Стошић

ИЗВОР: www.fao.org/faostat/en/#data/QA.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Н. Сад 1973; Ј. Шоти, С. Димитријевић, „Прилог познавању барске орнитофауне западног дела Баната (Gaviiformes, Podicipediformes, Pelecaniformes, Ciconiformes и Anseriformes)", ЗМСПН, 1974, 46; Споменици Будимске епархије, Бг 1990; О. Секереш, Г. Пап, „Белолика гуска (Branta leucopsis) посматрана код Суботице", Ciconia, 1995, 5, 76; М. Ивовић, С. Пузовић, О. Визи, „Налази гуске црвеновољке (Branta ruficollis, Pallas, 1764) у Југославији", Заштита природе, 1998, 50: М. Туцаков, „Савремени налази канадске гуске (Branta canadensis) на рибњаку код Колута", Ciconia, 2000, 15; М. Шћибан, М. Туцаков, „Риђоврата гуска Branta ruficollis на Сланом Копову", М. Шћибан, „Белолика гуска Branta leucopsis на Сланом Копову", Ciconia, 2006, 15, 108--109; М. Шћибан и др., „Посматрања гуске црвеновољке Branta ruficollis током новембра 2010. на Сланом Копову", Ciconia, 2010, 19, 172--173; Н. Милошевић, Л. Перић, Технологија живинарске производње, Н. Сад 2011; Пољопривреда у Републици Србији. Попис пољопривреде 2012, 1--2, Бг 2013; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, Бг 2014; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015; М. Шћибан и др[., „]{.smallcaps}Мала лисаста гуска Anser erythropus посматрана на Сланом Копову"[,]{.smallcaps} Ciconia, 2016, 22-23.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСКОВА, Јелена Јурјевна

ГУСКОВА, Јелена Јурјевна, историчар (Москва, 23. IX 1949). Дипломирала је на Катедри за историју Јужних и Западних Словена Историјског факултета Московског државног универзитета 1972. Убрзо је примљена у Институт научних информација за друштвене науке Руске академије наука (РАН). На истом факултету је магистрирала 1981. и докторирала 1990. Предмет њеног научног интересовања су историја Југославије, а нарочито криза која је пратила њен распад, односи међу балканским земљама и политика Русије на Балкану. Држала је специјалистичке курсеве о историји Југославије на Московском, Иркутском, Пермском и Уралском државном универзитету, Дипломатској академији Министарства спољних послова Руске Федерације и Државном универзитету хуманистичких наука РАН. Од априла до октобра 1994. радила је као експерт за Балкан при Команди Заштитних снага Уједињених нација у Загребу. Од 2002. ради у Институту за славистику РАН као руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе. Члан је Руско-српске комисије историчара при Одељењу за историју РАН и Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу. За иностраног члана САНУ у Одељењу историјских наука изабрана је 2006, а за иностраног члана АНУРС 2015. За члана Сената Републике Српске бирана је у два мандата 2009. и 2017. Од 2014. гостујући је предавач на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Одликована је Орденом Његоша II реда у Републици Српској 1997, а исте године и Медаљом у спомен на 850 година града Москве. Њене расправе о распаду СФР Југославије и сложеним политичким и војним догађајима на Балкану имале су лепу рецепцију на српском простору (Урегулирование на Балканах: от Бриони до Дейтона: мирные планы 1991--1995 гг., Москва 1998; Вооруженные конфликты на территории бывшей Югославии в конце XX века: хроника событий, Москва 1998; История югославского кризиса (1990--2000), Москва 2001; Историја југословенске кризе 1990--2000, I--II, Бг 2003; Балканские дороги и шальное бездорожье: взгляд русского историка, Саарбрюкен 2012; Агрессия НАТО 1999 г. против Югославии и процесс мирного урегулирования, Москва 2013; Балкански путеви и сумануто беспуће: мишљење руског историчара, Бг 2013; Косово и Метохија: рат и услови мира, Косовска Митровица 2014).

ДЕЛА: Идеологическая работа Союза коммунистов Югославии, Москва 1988; Политический ландшафт новой Югославии, Москва 1995; Новые государства на Балканах: первые шаги на пути самостоятельности, Москва 1996.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЛАР

ГУСЛАР, особа, по правилу мушког рода, која певањем уз гусле, у епском, асиметричном десетерцу, казује неку причу о догађајима и личностима из живота свога народа. Те су песме у прошлости настајале и преносиле се усмено, а није им се памтио аутор. Свако је имао право, и често се тим правом користио, да у њој понешто и измени, па је свако њено јавно извођење, било једноставним казивањем било певањем, отварало могућност да се у њој понешто и промени. То се дешавало како због непоузданог памћења тако и због жеље да се нешто песнички каже друкчије и лепше. У новије време, г. певају и епске песме у осмерцу, а те песме су већином ауторске и негују риму. И десетерачке песме, које данас пишу и потписују песници, такође се римују, а г. их певају радије него праве, неримоване народне песме. Можда то чине и зато што се, захваљујући рими, лакше памте, а и иначе, успела рима доприноси епском замаху стиха, те снажније делује на слушаоце, пред којима г., по правилу наступа.

Ове се песме, према тачном Вуковом запажању, и певају да би их други слушали, при чему је прича која се казује обавезно важнија и занимљивија од начина певања и гуслања. И кад не пева песму коју је сам смислио, то јест кад је рапсод или аед, добар г. је својеврсни уметник. Морао је, прво, знати лепо ударати у гусле и сложити свој глас са гласом струна, што постиже њиховим затезањем или попуштањем. Морао је певати довољно гласно и разговетно јер се јуначке песме и певају да би их други јасно чули и разумели*.* Г. и гусле не подносе галаму у публици него захтевају пажњу, па једна народна изрека каже да не требају гусле у воденици. Г. мора да има пријатан и јак глас, да осећа и разуме песму, те да се то и по интонацији може приметити. Пожељно је да се првим стихом, снажним и кликтавим гласом, обезбеди пажња слушалаца, па би се иза сваког предаха то понављало, али не тако снажно и кликтаво као на самом почетку. Звук струна, нешто стишан, али упечатљив говор, прави мостове између стихова, а док певач стихове казује, гусле се једва чују, готово да заћуте. Лепота и снага г. вештине зависи од складног садејства песме, њеног смисла, певања и звука струна. То је пут и начин да се досегне и оствари једна нова естетска стварност, нова врста уметности и уживање њима изазвано.

Мада реч гусларка није уобичајена, то никако не значи да их у стварности није било, а има их и данас. Неки од бољих Вукових певача су жене (Живана, Јеца, Степанија, слепица из Гргуреваца), а све њих повезује околност да су биле слепе, што наводи на претпоставку да је тај физички недостатак унесрећеног упућивао на то да се усмереније почне бавити гуслањем и певањем народних песама, као неком врстом изнуђеног животног занимања. И у самој епској поезији се помињу гусларке. Тако певач Тодор Ивков Пипер у стихованој бајци „Јован и дивски старјешина" пева како је Јована његова бездушна мајка, заједно са својим љубавником, дивским старешином, лишила очног вида и бацила у бездану јаму, а он ће од својих спасилаца тражити да му са Косова добаве посестриму Јану: „Да ме зајми у поље Косово,/ Разумна је ума и памети,/ Гуслара јој у свијету нема,/ Не би ли ме гуђет научила." У том новом, изнуђеном занимању, слепи Јован види излаз за себе. О томе Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија, који је у много чему на млађаног Радивоја Томова утицао, у једном писму Вуку Караџићу каже: „Јамачно, без невоље ни пјевати се, а камоли плакати не може. Ипак, ти кажем да слијеп и сирома чоек мора моћи и знати пјевати. Ако му је без тога мало тога даровано, када ослијепи, удвостручи се она сила, а у сиромаштву чак утростручи. По том знам, јер ја моје све обноћ смишљам кад не могу да спавам." Поменути стихови о умној и паметној Јани својим смислом упућују на претпоставку о постојању у прошлости школа и учитеља за г., а њихови полазници су, у већини случајева, биле слепе особе. На то упућује и околност да су Вукову певачицу Слепу Живану неки његови сарадници називали мајсторицом, а Слепу Јецу њеном ученицом.

На Косову је и због Косова пропојала „пјесна од ужаса", па је оно велика прекретница у животу српскога народа. Баш онако како је то Вук осетио и казао: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она промјена тако силно ударила у народ да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати." Очигледно је да се на Косову предвојила српска историја, много чега је ту нестало и потонуло у једну гробницу, али се и нешто битно зачело и родило. Ту је створено „биће заједничког историјског организма који зовемо народ" и „никла је српска самосвест о себи као народу у модерном смислу те речи" (Н. Кољевић). Да ниједна општа, народна несрећа, као што је то била косовска катастрофа, па ни она појединачна и лична, као што је, примера ради, губитак вида и слепило, не морају бити само то, само несрећа, него и нешто сасвим друго, чак нека врста добити и користи, на чудан начин говори и народна изрека: „Кад ми гусле не могу да гуде, не мили ми се ни што сам слеп*.*" Могло би се поверовати да је искључиви разлог за нерасположење слепца у овој пословици то што због немоћи гусала ни он не може да ужива у њиховом звуку и песми коју оне прате. Ипак, слепчевој зловољи није само то разлог, него и нешто много приземније. Уз гусле се, од неког времена и у неким срединама, просило, богорадило и тражила милостиња, па је слепило могло бити, и често било, начин и разлог изазивања милосрђа код слушалаца. Зато се не искључује сасвим ни појава намерног ослепљивања деце како би им певање уз гусле донело већу корист. Могуће је да нас до те немиле појаве најнепосредније води народна изрека: „Како које слепи, све горе гуди." А на ову појаву одређену светлост бацају стихови из народне песме „Јован и дивски старјешина". Најзад, од знатне помоћи за боље разумевање тог сложеног, чак помало и мистичног односа између певања уз гусле и слепила могу да буду и Његошеви стихови: „Добра пјесна спава у слијепца,/ поглед смета мисли и језику." То упућује и на претпоставку о постојању и у прошлости неке врсте гусларских школа, академија, где су се тој вештини првенствено слепе особе могле учити у сврху бављења гуслањем и певањем у виду заната.

Вероватно су такви били и они средњовековни г. којима су се дивили неки наши суседи и о томе оставили своје записе. Овакве г. су на својим дворовима држали како наши средњовековни владари тако и обласни господари, а био је то општи обичај властодржаца. Тако Шебешћен Тиноди у свом делу Историја Ердеља (1553) сведочи о дубокој укорењености певања песама уз гусле у српској традицији: „Има много гуслача овде у Мађарској,/ ал од Димитрија Каримана нема бољег у рацком начину./ Он увесељава бега у граду Липи./ Тврди да је зато стекао велико богатство,/ он своје егеде (гусле) кида погнуте главе./ Улман то прима као разоноду,/ обасипа га богатим поклонима." Намеће се закључак да су г. код Срба одувек били на великој цени и да се тој вештини ваљало учити и природни дар неговати. Због природе посла којим су се бавили, више су времена за то имали сточари од земљорадника, а хајдуци су имали више и од једних и од других. Љубав према гуслама сачували су и Срби који су у међувремену прихватили неку другу веру, што само по себи говори о дубини и снази те духовне везе. О томе постоје многобројни и убедљиви докази, а о томе сведочи и Андрићева „Прича о кмету Симану". Као најлепши и најтрајнији начин памћења властите прошлости, певање епских песама уз гусле имало је велику улогу у гајењу родољубља, љубави према слободи, снажењу осећања достојанства и вере у властите снаге. Њена улога није била да само памти и дозива у сећање људе и догађаје из прошлости, него и да о њима суди, да у тој прошлости понешто и пресазда према народним жељама и потребама, да савременицима и њиховим потомцима понуди примере за углед, да опомене, упозори и поучи. Г. треба прошлост да учини јаснијом и уочљивијом, а то понекад важи чак и за саме учеснике догађаја о којима је реч. Зато игуман Теодосија Мркојевић у Шћепану Малом говори смерним победницима из једне, тек завршене битке против Турака: „Још не знате шта сте учинили, док чујете од вјешта гуслара." Андрићев приказ наступа г. међу кулучарима у роману На Дрини ћуприја диван је пример за све то, па и довољан разлог да добри г. и данас буду на цени и да се ова вештина негује као значајна духовна спона с прошлошћу. У ту сврху се у појединим градовима и областима оснивају гусларска друштва која се потом удружују у савезе. Све је више школа г. које оснивају истакнути и признати мајстори ове вештине. Такмичења се одржавају у оквиру појединих друштава и савеза, али се, једном годишње, одржава и свесрпско такмичење г. и гусларских друштава на којима стручни жири проглашава најбоље међу њима. Уз старе, узорне г. као што су Вукови певачи Ф. Вишњић, Старац Милија и др., у новијим временима истичу се П. Перуновић, Ј. Ушћумлић, И. Вуковић, Б. Вујачић, Ђ. Копривица и др.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, Наша народна епика, Зг 1909; М. Мурко, Трагом српско-хрватске народне епике, Зг 1951; В. С. Караџић, О српској народној поезији, прир. Б. Маринковић, Бг 1964; В. Недић, Вукови певачи, Бг 1981; Љ. Зуковић, Вукови певачи из Црне Горе, Бг--Лозница 1988; А. Б. Лорд, Певач прича, Бг 1990; Р. Бећировић, „Академија гусала", у: М. Стојовић, Ране пјесмом видане, Даниловград 2003; Д. Големовић, Певање уз гусле, Бг 2008; Б. Сувајџић, Певач и традиција, Бг 2010; Н. Кољевић, Отаџбинске теме, Бг -- Б. Лука 2012; Љ. Зуковић, Убеђења и убеђивања, Бачка Паланка 2014; Д. Томић (прир.), Гусле у стиховима српских песника, Пг 2014; Апотеоза српским гуслама, Пг 2016; Мо. Вуксановић (прир.), Гусле у српској традицији и култури, Пг 2017.

Љ. Зуковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЛАР

ГУСЛАР, српски народни календар који је, у издању књижарнице Јована Радака, излазио у Кикинди 1898--1919. Садржина обухвата календарски дио, поучне прилоге (различите гране пољопривреде, медицине), прилоге из ауторске и народне књижевности и илустрације (значајне личности из српске и европске, особито античке културе и историје, црквене и просвјетне грађевине, регионални мотиви и др.). Упадљиви су прилози писаца из Баната и других делова Војводине (Милета Јакшић, Љубомир Лотић, Даница Бандић, Вељко Петровић), народне умотворине такође најчешће потичу од локалних пјевача и казивача. Од 1919. проширује се тематика на југословенске крајеве (илустрације, географске и историјске мапе). Такође се повремено објављују преводи (Державин, Чехов), а дјела старијих и новијих српских аутора најчешће се прештампавају (Б. Радичевић, П. П. Његош, Ј. Ј. Змај, С. Сремац, В. Милићевић, Љ. П. Ненадовић, М. Глишић, Л. Лазаревић, Ј. Веселиновић, Б. Нушић, Б. Станковић). Иста књижара и штампарија настављају овај календар под насловом Српски народни илустровани календар (1924--1931, 1935). Календар садржи и документарно-каталошку грађу о издањима и историјату штампарије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, Библиографија српских алманаха и календара, I, Бг 1986; Српска библиографија. Књиге 1868--1944, 8, Бг 1992.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ

ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ, епске, јуначке песме које се изводе уз пратњу гусала. У класичном виду обухватају певање о (псеудо)историјским догађајима и личностима, а посебно широке кругове образује нпр. певање о Немањићима, Марку Краљевићу, Косовском боју, војводама и деспотима (Јакшићи, Бранковићи, Црнојевићи и др.), хајдуцима и ускоцима, црногорско-херцеговачким бојевима из XVIII и XIX в., устанцима. Стих класичне усмене епике је трохејски асиметрични неримовани десетерац. Најстарије збирке у којима се, између осталих, налазе и г. п. су Ерлангенски рукопис (почетак XVIII в.) и рукописи из којих је текстове објавио В. Богишић. Сакупљање фолклорне грађе посебно се развија од XIX в. (В. Ст. Караџић, С. Милутиновић, П. П. Његош, Б. Петрановић и др.). Теренска бележења и проучавања настављена су и током XX в. (М. Мурко, А. Шмаус, М. Пери, А. Лорд, Т. Вукановић, С. Опачић Ћаница, М. Васиљевић, Д. Големовић и др.). У српској науци о фолклору позната је и подела на мотивске и хроничарске песме, при чему се под хроничарском епиком најчешће подразумевају песме спеване и забележене непосредно након догађаја, које чувају реалистичке детаље, релативну историјску веродостојност, а овакве тенденције утичу и на структурно-стилске карактеристике. Овом типу певања припадају различити слојеви: од песама које се односе на пераштанске бојеве с Турцима, преко граничарске и црногорско-херцеговачке епике, мартолоског певања, устаничке епике, до новијих (често ауторских) песама о балканским и светским ратовима, укључујући разноврсна штампана ауторска издања или рукописне збирке, а у новије време и песме публиковане на другим медијима (грамофонске плоче, касете и сл.). Гусларском репертоару тако припадају и песме чије је порекло писано (певање на народну, народске песме), па је овај слој до извесне мере различит од класичног на нивоу структуре и стиха (доминација римованог десетерца). Један од најпознатијих аутора гусларске епике у XX в. је Радован Бећировић Требјешки.

У условима ,,апсолутне усмености" извођење је подразумевало импровизацију, спевавање у моменту извођења (према принципима усмене формулативности), а касније се, са знатнијим упливом писане културе, изводе и текстови усвојени из штампаних извора. Први помени певача/гуслара потичу из путописа и дела средњовековних аутора. У историји српске културе посебно се издвајају неки од Вукових певача (Филип Вишњић, Старац Милија, Тешан Подруговић и др.), а у XX в. нарочито место припада П. Перуновићу, Т. Вућићу, касније Б. Перовићу, Д. Добричанину и др. Извођење јуначких песама уз гусле у XIX в. било је жива културна пракса широм балканског културног простора. У источном и југоисточном делу Балкана јуначке песме и баладе извођене су претежно уз пратњу ћеменета/лирице. Данас је традиција певања уз гусле посебно жива у динарском басену (и код досељеника из ових крајева), али пролази кроз процес трансформације прилагођавајући се урбаној средини и обрасцима медијске културе.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, Наша народна епика, Зг 1909; М. Мурко, Трагом српско-хрватске народне епике, Зг 1951; В. Ст. Караџић, О српској народној поезији, прир. Б. Маринковић, Бг 1964; М. Матицки, Српскохрватска граничарска епика, Бг 1974; Р. Меденица, Наша народна епика и њени творци, Цт 1975; Р. Самарџић, Усмена народна хроника, Н. Сад 1978; В. Недић, Вукови певачи, Бг 1981; А. Б. Лорд, Певач прича, Бг 1990; Н. Милошевић Ђорђевић, Казивати редом, Бг 2002; Д. Големовић, Певање уз гусле, Бг 2008; Б. Сувајџић, Певач и традиција, Бг 2010; Д. Лајић Михајловић, Српско традиционално певање уз гусле. Гусларска пракса као комуникациони процес, Бг 2014.

С. Ђорђевић Белић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЛЕ

ГУСЛЕ, гудачки кордофони инструмент, типичан за традиционалну народну музику Балкана. Уобичајено прате извођење епских песама. Преовлађују једноструне, сасвим ретко срећу се двоструне, а изузетно се овај назив користи и за троструни гудачки инструмент (познатији као ћемaне). Основни делови инструмента су: тело (кутлача, варјача, кусало) са дугачким вратом (држак, шија), који се израђују из једног комада дрвета (обично јавора); кожа (најчешће јарећа или јагњећа, која прекрива резонантну шупљину); струна -- сноп длака из коњског репа (у новије време алтернатива су синтетичке нити); дрвена чивија при врху врата (клин, кључ, затега, навијач) и дугме на дну тела г. (кљун, запињач), међу којима се разапиње струна; те нефиксирани мостић (коњић, кобилица), који се поставља приближно на половини коже. У прошлости су се г. регионално разликовале по облику тела, док данас преовлађује крушколик облик. Гудало је лучно и на њему се напињу струне од коњске (ређе синтетичке) длаке. Новије г. су веће дужине (просечно 80 цм), а сразмерно дуже него раније је и гудало. Врх врата се украшава фигурама животиња са симболичком функцијом (глава коња, јарца, дивокозе, орла), а у модерно време и историјских личности. Гудало се често прави у облику змије. При свирању гуслар (певач епских песама који себе прати на г.) седи држећи инструмент усправно у крилу, палцем придржава врат, а мелодију интонира додирујући струну полуиспруженим прстима. Свирачка техника се развијала од употребе само два прста (кажипрста и средњег прста), до активнијег коришћења сва четири прста, што је довело до ширења тонског низа, али и даље само у једној позицији. Штим г. прилагођава се регистру гласа гуслара.

Д. Лајић Михајловић

Г. су присутне у музичкој и фолклорној традицији Србије, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине, а епско певање уз г. углавном се везује за динарску традицију. Вук Караџић је на почетку XIX в. забележио да се јуначке песме певају уз г. највише и најживље у Босни и Херцеговини, Црној Гори и јужним брдовитим крајевима Србије. У Срему, Бачкој и Банату, међутим, г. су најчешће свирали слепи људи, који „не пјевају песама, него само богораде уз њих", зато се у овим крајевима у негативном контексту називају „слепачким инструментом". Г. су обично направљене од јавора, храста или другог тврђег дрвета. Састоје се од звучног тела израђеног од издубљеног дрвета из једног комада, са натегнутом јагњећом или јарећом кожом и перфорацијом на средини ради звучности. Држач се састоји од врата и главе. Глава је обично украшена изрезбареним ликом неке животиње, најчешће дивокозе. Врат је део за који гуслар држи г.; струне су направљене од длаке из коњског репа и обично имају једну жицу, у неким крајевима, као што су Лика и Босанска Крајина срећу се г. са две жице. Струна је причвршћена на дну помоћу опуте. Између главе и дршке се налази кочић на који се намотава струна; коњ или коњић је мањи комад дрвета, обично тоугластог облика, који одваја струну од звучног дела, а налази се између опуте и перфорације*.* Лучац или гудало је направљено од природно закривљене гране и струне од коњског репа. У зависности од начина на који су постављене жице, могу се разликовати херцеговачки (са високо постављеним жицама ) и дубровачки тип (са ниско постављеним и дужим жицама). Традиционално певање уз г. подразумева најчешће епско певање, нетемперовану мелодију малог обима, веома сведену у музичком изразу. Певање уз г. је хетерофон облик музичког изражавања који подразумева да се деонице певача и г. крећу у једногласу, како Димитрије Големовић наводи, „прошараном" секундним сазвуцима, насталим „тренутним разилажењем певача и његове инструменталне пратње".

У науци не постоји сагласност око порекла овог музичког инструмента. Претпоставља се да je пореклом из источњачке музичке културе, тачније да је посредством муслимана пренет на тло Европе у X в. Постоје индиције да су прве г. на простор Балкана стигле још у VIII в. Мeђутим, поуздан писани документ, као историјски извор, потиче из XV в. и говори о гуслару који је свирао на двору пољског краља Владислава Јегеловића. Г. су имале значајну социјалну улогу у заједници -- окупљале су укућане у вечерњим часовима, а чланове заједнице на празничним и другим скуповима у селима, на сеоским и породичним славама и свадбама. Гуслари су били веома поштовани у својој заједници, иако најчешће необразовани, често и неписмени, преносили су и чували усмену историју српског народа. Међу најпознатијим гусларима о којима пише Вук Караџић је Тешан Подруговић (село Казани код Гацка, Херцеговина), за којег каже да је лепо знао да удара у г. али није знао певати, него је песме казивао као из књиге. Професионални гуслари су најчешће били слепи људи, међу њима најпознатији је Филип Вишњић, родом из села Горња Трнова, у Босни, а он је испевао једну од најлепших српских песама Почетак буне против Дахија. Вук Караџић наводи и Старца Милију (из Колашина), Стојана Хајдука (из Херцеговине), Гају Балаћа, Ђуру Милутиновића Црногорца и две слепе жене Живану и Степанију. Најпознатији гуслар у периоду узмеђу два рата, у првој половини XX в. је Петар Перуновић Перун (1880--1952), први гуслар који је имао формално музичко образовање. У XX в. настале су многе песме самих гуслара и књижевника. За њих је карактеристично да се појављују римовани двостихови, а поред десетерца све више је у употреби и осмерац. Г. су инструмент који се у традицијској култури везује искључиво за мушкарце мада је, како и Вук Караџић сведочи, било и жена које су знале да свирају г. и певају јуначке песме. Оне су у својим патријархалним срединама важиле за „мушкобање" или „мушкараче".

Ликовни симболи израђени на г. носиоци су важних симболичких порука па се украшавању г. поклањала велика пажња. Ликовне паганске представе изрезбарене на глави г. најчешће су у облику коња, змије, змаја, дивокозе, као и листа храста и грожђа, али и геометријских мотива (таласасти, цик-цак, праве и косе линије, кругови). Крaјем XIX в. у Србији, мада се не зна када је ова пракса започета, на г. се појављују и ликови из националне историје као што су српски краљеви и цареви, цар Душан, Краљ Петар Први, Милош Обилић и Краљевић Марко. У збирци Етнографског музеја у Београду чувају се и богато украшене г. са многобројним апликацијама и медаљонима са ликовима владара. Г. као експресивни инструмент омогућавају извођачу да унесе емоције у свој начин певања и извођења епских песама. У традицијској култури је препозната васпитна улога јуначких песама. Очување гусларске традиције било је важно, између осталог, због преношења моралних вредности на младе нараштаје. Као национални инструмент г. су кроз историју представљале и средство политичке борбе -- симболизују глас побуњеног народа у борби за независност од турских и аустроугарских завојевача. Код Васојевића су г. имале статус светог предмета који се држи у кући као симбол националног идентитета. Епске песме, у приповедачком маниру, опевају богату прошлост, идеализујући херојску борбу највећих јунака српске историје. Најлепше епске песме опевале су Косовски бој, устанке и догађаје из I светског рата. Политичке прилике и догађаји на простору бивше Југославије условили су да од некада националног инструмента који је коришћен као симбол заједништва и доказ повезаности југословенских народа и општесловенског идентитета, г. добију конотацију инструмента којим се потенцира различитост. Матија Мурко је још 30-их година XX в. приметио да се све чешће муслимани одричу овог инструмента као превасходно српског. Другу половину XX в. карактерише идеолошко-политичка клима која није дозвољавала истицање партикуларних етничких идентитета, идеја југословенства као нова идеја, требало је да повеже сродне али различите народе. Г. и епске песме су у овом периоду биле маргинализоване, а епика као симбол очувања етничког идентитета одржавала се у круговима малобројних гуслара и љубитеља традиције.

Прво гусларско друштво основано је 1940. у Београду као „Друштво за чување гусала и неговање народне песме". На територији Босне и Херцеговине „Православно пјевачко друштво" у Мостару 1902. добило је дозволу од аустријских власти да промени име у „Српско пјевачко душтво 'Гусле'", а у Сарајеву је 1960. основано друштво гуслара. Данас постоји на десетине српских гусларских друштава у Србији, Црној Гори и Републици Српској, тачније 2002. било их је 54, од чега 25 у Србији, обједињених у гусларску федерацију Савез гуслара српских земаља (првобитно Савез гуслара Југославије, основан 1994). Овај Савез чине три мања савеза: Савез гуслара Србије (заједно са Савезом гуслара Војводине), Савез гуслара Црне Горе и Савез гуслара Републике Српске. Г. се популаризују и путем фестивала и такмичења, организованих још из времена Краљевине Југославије, а уведене су у појединим музичким школама и као наставни предмет.

Л. Б. Радуловић

Најстарија позната представа г. налази се на житијној икони Св. Луке зографа Радула из манастира Мораче (1672--1673), на сцени Свети Лука раздаје имање просјацима. Слепи човек насликан је међу окупљеним грабежљивим просјацима док усамљен прекрштених ногу мирно гуди на г., симболишући преданост духовним вредностима спрам земаљске похлепе. Вук записује да је овај инструмент често виђао код учених српских родољуба у Будиму, који су, осим што су знали народне песме, и ,,ударали у гусле". За преднасловну страну лајпцишког издања својих Српских народних пјесама (1823), он је од Копитара затражио цртеж слушалаца окупљених око гуслара. Непознати бечки гравер је на бакрорезу Ерцеговац пјева уз гусле приказао средовечног гуслара дугих повијених бркова у народном оделу око којег се под старим храстом сјатило и старо и младо, и мушко и женско. Прва српска сликарка Катарина Ивановић 1839. штампа литографију Србски Омир, са идеализованим младићем-хајдуком као гусларом. На литографији Анастаса Јовановића Срби око гуслара (1848), међу окупљеним слушаоцима препознају се ликови Вука Караџића и кнеза Михаила у народном оделу. Средином XIX в., уместо младог ратника, гуслар добија лик старијег свештеника или монаха као идејног покретача борбе за национално ослобођење. Лик остарелог слепог гуслара који седи испод храста са г. на којима гуди налази се и на рељефу пиједестала споменика Кнезу Михаилу Обреновићу (1874--1879), раду италијанског скулптора Енрика Пација. Истовремено, на цртежима и литографијама српских сликара, међу ликовима који слушају гуслара налазе се деца као симболи младих нараштаја (Ђорђе Крстић, Србија на Косову, 1872--1873; Гуслар са дечаком, 1875). Током друге половине XIX и почетком ХХ в., г. се пореде са породичном иконом, откад почињу да се појављују и на портретима познатих гуслара и народних песника (Јеремија Обрадовић Караџић, Ђура Милутиновић). Поводом преноса костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилово (1883) Петар Аничић издаје дрворез са песниковим ликом са г. и отвореном књигом, који ускоро стиче статус патриотске иконе. Г. уоквирене ловоровим венцем налазиле су се и на постаменту песниковог уништеног споменика у Сремским Карловцима, као и на слици Миливоја Мауковића Виле крунишу Бранка (1878). На основу ове композиције касније је умножавана представа Бранко и вила која је нашла место у многим српским кућама. Г. се јављају и на портретима Вука Караџића израђиваним поводом преноса његових земних остатака у Београд (1897). Анастас Боцарић израђује литографију На развалинама српског царства (1890), на којој се у позадини суморног пејзажа дижу два стуба, Србија и Црна Гора. Вајар Ђорђе Јовановић Гуслара са г. и гудалом, као тужним инструментом и симболом Србије, приказује самог, без публике (Споменик косовским јунацима, Крушевац, 1879--1900). На цртежу Уроша Предића Гуслар и деца (1882) остарели и ослепели просјак са г. служи малој деци за уличну забаву. На сликама Ристе Вукановића (1896) и Петра Лубарде (1949) Гуслар добија елементе херојске трагике, па је његова представа трансформисана у херојску симболичну фигуру.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: З. Марковић Благојевић, Народни музички инструменти Југославије, Бг 1958; З. Марковић, Народни музички инструменти, Бг 1987; M. Тимотијевић, ,,Гуслар као симболична фигура српског националног певача", ЗНМ, 2004, XVII/2; Д. Големовић, Певање уз гусле, Бг 2008; Д. Лајић Михајловић, „Етномузиколошки 'портрет' народног музичара: Гуслар", Музикологија, 2008, 8; И. Чоловић, Балкан, терор културе, Бг 2008; М. Митровић, Где сви ћуте, оне говоре, Бг 2014; Мо. Вуксановић (прир.), Гусле у српској традицији и култури, Пг 2017.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЛЕ

ГУСЛЕ, лист за књижевност, забаву и науку који је излазио у Београду 1882--1883. и 1886--1888. Од 1. XII 1882. до 15. V 1883. и током 1888. излази сваког 1. и 15. у месецу. Од бр. 1 из 1886. носи ознаку „књижевни часопис". Од бр. 1 из 1886. издавач је Трговачка штампарија. Одговорни уредник и власник био је Светозар Љ. Гавриловић. По основном усмјерењу Г. одговарају моделу књижевно-научног листа: доносе књижевне прилоге, новости из науке и књижевности, расправе о природи и друштву, критикe преводне и домаће књижевности. Основну оријентацију потврђују одломци из Бихнерових дјела, из романа Шта да се ради Н. Чернишевског, чланци о еманципацији жене и др. Поред више прилога уредника (Народне изелице, роман) међу сарадницима су В. Ј. Илић, Драгутин Ј. Илић, В. М. Јовановић, иако поезија не заузима видније мјесто. Значајан дио прилога обухватају прикази домаћих дјела (Љ. П. Ненадовић, Ј. Игњатовић и др.) и превода, те расправе о савременим књижевним питањима (статус романа, мјесто натурализма, проблем комедије, дарвинизам), са основном идејом о утилитарности модерне прозе, о њеном спајању са науком (узимају се примјери дјела Е. Золе и Г. Флобера), уз захтјев да роман не буде само копија живота и природе, него анализа људске психе, чиме врши и васпитни утицај на читаоца. Преводе се украјински и руски писци (Т. Шевченко, С. Ј. Надсон), уз први превод Хелдерлина у југословенским књижевностима. Г. слиједе традицију покрета С. Марковића (тенденциозност, критичност, веза са модерним научним и књижевним струјањима); с друге стране, свједоче о настојањима да се књижевност осамостали и добије специјализована гласила. Слаб одзив публике довео је брзо до финансијске кризе и гашења часописа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСЛЕ

ГУСЛЕ, музички часопис који је излазио у Сомбору од маја 1911. до маја 1914. Као званично гласило Савеза српских певачких друштава у Сомбору, часопис је излазио сваког првог дана у месецу (осим у јулу и августу), а уредник је био Ђорђе Цвејић. Укупно је изашао 31 број, а обим једне свеске био је 16 страница. Чланци готово никада нису потписивани. На челном месту објављивани су приступачни текстови о певању, хоровођи, управљању певачким друштвима, о односу публике према певачким друштвима, српском црквеном појању, композиторском раду Мите Топаловића и др. Иза тих уводних, обимнијих написа долазила је рубрика „Рад Савеза" у којој су праћене активности Савеза српских певачких друштава. Наредна обавезна рубрика доносила је вести из живота певачких друштава, о њиховим концертима, гостовањима и др. Богата је била рубрика „Разно" у којој су саопштаване вести и белешке из домаћег и иностраног музичког живота, некролози, куриозитети и сл. Часопис је повремено имао и рубрику „Музичка књижевност" у којој су се нашли прикази нотних издања, стручне литературе, музичке периодике и др. Г. су биле словенофилски и југословенски опредељене. Са изразитом пажњом извештавано је о музичкој уметности и култури у Русији, Пољској, Чешкој, Хрватској, Словенији, а од западних народа највише су се занимале за Немце, истичући високу развијеност и организованост немачких певачких друштава као узор. У време када су излазиле Г. су биле једини српски музички часопис и за историчара српске музике представљају значајан извор података о певачким друштвима и идејним кретањима у нашој музици с почетка XX в.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Музика и музичари, Бг 1956; Р. Пејовић, Kритике, чланци и посебне публикације у српској музичкој прошлости (1825--1918), Бг 1994.

А. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСТАВСОН, Свен

ГУСТАВСОН, Свен (Gustavsson, Sven), лингвиста, универзитетски професор (Екер, Шведска, 1. VI 1938 -- Упсала, 12. II 2013). У Стокхолму завршио студије нордијских језика и књижевности и словенских језика (1957--1961), славистичке постдипломске студије (1961--1969), те докторирао из области славистике (1969). Био је доцент на Одсеку за славистику у Стокхолму (1970--1977), затим професор славистике и управник Одсека за славистику на Универзитету у Упсали (1977--2003), те професор емеритус (од 2003). Члан Шведске краљевске академије за књижевност, историју и антику. Био је један од водећих скандинавских стручњака за словенске језике. Дао је значајан допринос јачању шведско-српских културних и научних веза, посебно у области проучавања језика и књижевности. Био је један од оснивача Шведско-српског симпозијума, који се одржавао наизменично у Стокхолму и Београду у оквиру сарадње САНУ и Шведске краљевске академије за књижевност, историју и антику. У оквиру својих славистичких истраживања бавио се и српском књижевном и језичком проблематиком: „^,^Србизми^,^ у хрватскоме стандардном језику: знанствени и емоционални проблем", Jезик и демократизација, Сар. 2001; „How to recognise a modern 'Central South Slavic' text as Serbian, Croatian or Bosnian", International Journal of Slavic Linguistics and Poetics XLIV--XLV 2002--2003. Henrik Birnbaum In Memoriam, Bloomington 2006; „Kултурне границе или границе култура у словенском свету", Сусрет култура: Зборник радова, Н. Сад 2006. Руководио је научним пројектима, међу којима је најзначајнији „Language and Ethnicity: Linguistic Differentiation and Attitudes towards Language in Bosnia and Herzegovina".

ДЕЛА: Accent Paradigms of the Present Tense in South Slavonic. East and Central South Slavonic, Stockholm 1969; Predicative Adjectives with the Copula byt` in Modern Russian, Stockholm 1976; Språklig organisation i Vasko Popas "Igre", Stockholm 1976.

ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971--2000, Бг 2005.

М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУСТИНЧИЧ, Јуриј

ГУСТИНЧИЧ, Јуриј, новинар (Трст, 30. VIII 1921 -- Љубљана, 7. VI 2014). Родио се у словеначкој породици комунистичке оријентације која се 1932. преселила у Москву. Г. је ту 1939. уписао студије историјских наука на московском универзитету. Као члан Комсомола (организације совјетске комунистичке омладине) опробао се у новинарству, водећи емисије на словеначком језику Радио Москве у време II светског рата. Као искрени комсомолац али и југословенски патриота, прикључио се 1944. Југословенској бригади која је деловала у саставу јединица Црвене армије, са којом је, преко Румуније, дошао у ослобођени Београд. Након ослобођења покушао је да заврши студије у Москви, али се услед избијања сукоба са ИБ-ом вратио у Југославију где је 1948--1951. обављао дужност шефа Одељења за спољну пропаганду Агитпропа (орган за агитацију и пропаганду). Новинар у спољнополитичкој редакцији Политике постао је 1951, где је захваљујући знању страних језика успешно пратио дешавања на „хладноратовској" сцени, пуној разних обрта, ратова, криза и сукоба два блока. Као дописник из Лондона радио је 1955--1964, а 60-их година извештавао је из Израела, Турске, Кипра, Грчке, те имао прилике да уради интервјуе са низом значајних личности, укључујући и америчког преседника Џимија Картера. Био је први новинар који је 1968. успео да уђе у Праг за време „прашког пролећа" и један од малобројних новинара који је на терену пратио инвазију јединица Варшавског пакта на Чехословачку. Дописник Политикe из Њујорка био је 1969--1982, а у историји новинарства упамћен је по веома квалитетним текстовима о афери „Вотергејт", која је довела до опозива америчког председника Никсона. Сарађивао је са неким од најзначајнијих југословенских дневних и недељних листова: Политиком, НИН-ом, Борбом, Слободном Далмацијом, Младином, Временом, а радио је и за Телевизију Београд и Телевизију Љубљана. Добитник је награде за животно дело „Моша Пијаде" Савеза новинара Југославије (1988).

ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, Хроника Удружења новинара Србије 1941--2006, Бг 2009; П. Мићковић, „Преминуо новинар Ј. Г.", Политика, 7. VI 2014; М. Милошевић, „Преминуо новинар Ј. Г.", Време, 8. VI 2014.

В. Баровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУТ

ГУТ, Стјепко, џез трубач и композитор, универзитетски професор (Рума, 15. XII 1950). Похађао наставу на Факултету музичке уметности у Београду, а дипломирао 1975. на Џез академији у Берну (Швајцарска). Усавршавао се у класи Херба Помероја на конзерваторијуму Беркли у Бостону (САД, 1980). Свирао у Џез оркестру Радио Новог Сада, Биг бенду РТВ Београд, Оркестру Вудија Хермана, Секстету „Марковић--Гут" и, као једини Европљанин, у оркестру All Star легендарног вибрафонисте Лајонела Хемптона, с којим је снимио плочу и остварио турнеје по Европи 1980. и 1981. Свирао и у саставу Jazz Power бубњара Чарлија Антолинија, као и са пијанистом Ренатом Киком. Сарађивао је и са домаћим рок саставима Рибља чорба и Бајага и инструктори. Представљао је Југославију у међународном оркестру European Broadcasting Union у Хелсинкију 1977. Оснивач је Џез квартета „Стјепко Гут" са којим је 1987. остварио запажене наступе. Исте године издао је плочу „Стјепко Гут и Биг бенд РТБ" са снимцима оствареним 1981--1986. Од 1984. ради као предавач на Академији за џез у Грацу и гостује на више џез академија у свету. Учесник је и чувених светских семинара, фестивала и радионица (Њујорк, Париз, Барселона, Мадрид, Бостон, Берлин, Верона, Варшава, Будимпешта). Од 1985. води аустријски Musik Hochschule Big Band са којим је освојио низ награда међу којима и награду за најбољи биг бенд Аустрије (Беч, 1993). Од 2001. ангажовао се на пројекту оживљавања YU JAZZ Центра у Београду, а посебно се заложио и за оживљавање Београдског џез фестивала. Његово интересовање за етно џез нарочито је дошло до изражаја у композицији Српска симфонијска џез свита (2011) за симфонијски оркестар, хор и џез квартет, базираној на старим народним песмама из свих крајева Србије. Од 2012. професор је на новоотвореној Катедри за џез и популарну музику ФМУ у Београду. Као члан светских биг бендова учествовао је у снимању више од 20 плоча, а међу снимцима за престижне издавачке куће, реализованим самостално или у мањим ансамблима, издвајају се „Dusko Goykovich -- Trumpets & Rhythm Unit" (1979), „Marković--Gut Sextet" (1980), „Sextet Gut--Marković" (1982), „Clark Terry Live In Belgrade With Sextet Gut--Marković" (1982), „Stjepko Gut & Big Band RTB" (1986), „Stjepko Gut Jazz Quartet" (1987), „Steve Gut & Mr. Clark Terry" (1995), „Afro-Balkan Sketches" (2005).

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон југославенске музике, Зг 1984; Ко је ко у Србији '95, Бг 1995; Знамените личности Срема, Ср. Митровица 2003.

И. Проданов Крајишник

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУТЕША, Илија

ГУТЕША, Илија, трговац, национално-политички радник, добротвор (Брувно код Грачаца, 1. VIII 1825 -- Загреб, 11. IX 1894). Основну школу учио је у Грачацу, а трговину у Карловцу. Књигу је заволео захваљујући познанству с књижевницом Драгојлом Јарневић. Стекао је лепо образовање па је научио италијански, француски и немачки. Кад се осамосталио, у Загребу је 1852. отворио своју трговачку радњу. Везан за свој завичај и своје земљаке, сиромашне крајишнике, с њима је одржавао тесне везе и несебично их је помагао. Пажњу и поштовање крајишници су му узвратили 1861. када су га изабрали за свог представника у Сабору Хрватске, а потом и за свог посланика на Српском народно-црквеном сабору 1874. и 1881. Учествовао је у многим национално-политичким акцијама којима је био циљ национално ослобођење и уједињење Јужних Словена. Због тих конспиративних активности и сарадње са српском владом кнеза Михаила и Илије Гарашанина аустроугарске власти су га више пута хапсиле и осуђивале. Од 1863. до 1867. тамновао је у Оломуцу, Јозефштату и Терезијенштату. Његово конспиративно име у сарадњи са српском владом било је Едуард Албини. У време устанка у Босни 1875--1878. био је најпре потпредседник, а затим председник загребачког одбора за помагање босанских избеглица. Под његовим председништвом одржана је 16. и 17. XII 1875. у Јамници скупштина представника многих чета и чланова разних одбора за помоћ пострадалом народу Босне. Током 1877. био је члан привремене босанске владе. Залагао се да се Босна ослободи турске власти и припоји Србији, или да добије аутономију, макар и под аустријском управом као привременим решењем. Своје националне и политичке погледе, с посебним обзиром на односе Срба и Хрвата, изложио је у брошури Упознајмо се! (Зг 1880), коју је штампао ћирилицом и латиницом. Брошуром је показао да је био југословенског опредељења. Налазио се у опозицији према режиму бана Куена Хедерварија, а припадао је оној групацији српских политичара из Хрватске и Славоније коју су провладини кругови означавали као милетићевце и заставаше.

ИЗВОРИ: Д. Кириловић, Српски народни сабори. Списи бечке Државне архиве, II, 1875--1894, Н. Сад 1938; В. Ј. Вучковић, Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859--1874, Бг 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Именици дароватељах за утемељење Југославенске академије и Југославенског свеучилишта, Зг 1864; В. Красић, Устанак у Босни од 1875. до 1878. год., Н. Сад 1884; Н. Симић, Петар Петровић Узелац, шпијун аустро-угарске и босанско-херцеговачке владе, Бг 1890; Браник, 1894, 102; Ново време, 1894, 104; Đ. Szabo, „Ilija Guteša", Morgenblatt, Zg, 24. XII 1928; Љ. Дурковић Јакшић, Бранислав, први југословенски илегални лист 1844--1845, Бг 1968; В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848--1914, Бг 1991.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУТИЋ, Михајло

ГУТИЋ, Михајло, устанички вођа (Зови До код Невесиња, 1834 -- Невесиње, 10. VI 1912). Налазио се у групи херцеговачких кнежева који су 1851. ишли код Омер-паше Латаса да се жале на турске зулуме. Са Васом Пелагићем, Алексом Јакшићем, Серафимом Поповићем и другим херцеговачким првацима ушао је 1868. у комитет који је требало да ради на ослобађању БиХ од турске власти. Када су остали чланови комитета били похапшени, морао је да се на неко време повуче у планину. Планове о дизању устанка у Херцеговини обновио је 1874, када је са својим братом Јованом, Трифком Грубачићем и Васиљем Граховцем из невесињског и Радетом Бабићем и Васиљом Сфорцаном из рудинског краја, основао устаничко руководство, које је припремило план устанка и тражило помоћ од Црне Горе. У страху од турске одмазде повукао се у Црну Гору са другим првацима, а вратио се у Херцеговину у пролеће 1875. По избијању устанка није имао војне задатке, него је био задужен за комуникацију са Цетињем и обезбеђивање војне и материјалне помоћи устаницима. По уласку аустроугарских јединица у БиХ након Берлинског конгреса 1878, учествовао је у смиривању и разоружавању устаника у невесињском срезу. Постао је члан котарског савета али је дошао у сукоб са новим властима у вези с решавањем аграрног питања. Одбио је државну функцију и почео да ради на подизању новог устанка. У родном селу Зови До сазвао је збор на којем је обелоданио намеру о дизању устанка. Учествовао је у преговорима са бароном Бенком јануара 1882. После пропасти преговора склонио се у Црну Гору, где је остао до проглашења амнестије 1883. Вратио се Херцеговину али се више није бавио политиком.

Литература: А. Л., „Михајло Гутић -- Успомене из херцеговачког устанка", Народ, 28. VII 1912; Споменица о херцеговачком устанку 1875, Бг 1928; Буне и устанци у Босни и Херцеговини у XIX веку, Бг 1952; Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сар. 1973.

Ј. Вељковски

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

Гутков, Владимир Павлович

Гутков, Владимир Павлович (Гудков, Владимир Павлович), лингвиста, слависта, сербокроатиста (Черновскоје, Горковска/Нижегородска област, 22. V 1934). Студирао словенску филологију на Филолошком факултету Московског државног универзитета (МДУ, 1951--1956) и завршио студије српскохрватског језика и југословенских књижевности као главну струку. Предавао српскохрватски језик на Московском државном институту за међународне односе (1956--1959). Био на постдипломским студијама славистике на МДУ (1959--1962), а 1961/62. провео на усавршавању на Универзитету у Београду. На МДУ одбранио кандидатску дисертацију Облици будућег времена у савременом српскохрватском књижевном језику (1964). Од 1962. до 1969. био је предавач на Катедри за словенску филологију МДУ, од 1969. је доцент за српскохрватски, касније српски језик, а од 1990. до 2010. шеф исте катедре. Предавао је предмете Увод у словенску филологију, Граматика и лексикологија српскохрватског језика, Историја и дијалектологија српскохрватског језика, као и специјалне курсеве Историја српског књижевног језика XVIII--XX в., Српскохрватски језик током свог историјског развитка и у савременој употреби, те Историја словенске лингвистике. У тим областима су и научна интересовања Г. Посебно га је интересовала варијантна разуђеност јединственог српскохрватског језичког система, а није подржавао прокламовање нових језика у оквиру тога система. Обављао је и низ других послова, како оних везаних за струку тако и оних који имају шири друштвени карактер. Био је члан Научног савета МДУ. Основао је Асоцијацију пријатеља Југославије 1991. и био на њеном челу до 2002. На МДУ основао је Словенски културно-информативни клуб, а на Филолошком факултету покренуо публикацију Славянский вестник (2003). Почасни је члан Славистичког друштва Србије, а његова књига Славистика. Србистика (Москва 1999, Бг 2005) добила је награду „Павле Ивић" тога друштва.

ДЕЛА: Карманный сербохорватско--русский словарь, Москва 1963; Сербохорватский язык: Грамматический очерк, литературные тексты с комментариями и словарем, Москва 1969; Сербская лексикография XVIII века, Москва 1993; Исследование частных вопросов истории славянских языков, Москва 2007; Граматички огледи, Бг 2013.

ЛИТЕРАТУРА: Ученый совет МГУ, биографический словарь, Москва 1995; П. Пипер, „В. П. Гудков, Славистика. Сербистика. -- Москва : МГУ, 1999", ЗМСС, 1999, 56/57; Г. К. Венедиктов, „К юбилею Владимира Павловича Гудкова", Славяноведение, 2004, 4; Г. П. Тыртова, С. Н. Мещеряков, „Владимир Павлович Гудков", Вестник Московского университета. Сер. 9. Филология, 2004, 3; М. Л. Ремнева, „К 70-летию В. П. Гудкова", Славянский вестник, Москва, 2004, 2; Б. Терзић, „В. П. Гутков", у: В. П. Гутков, Славистика. Србистика, Бг 2005.

Б. Терзић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУТМАН, Иван

ГУТМАН, Иван, хемичар, универзитетски професор (Сомбор, 2. IX 1947). Дипломирао 1970. на Хемијској групи Природно-математичког факултета у Београду, где је потом радио као хонорарни асистент. Био је члан Групе за теоријску хемију Института „Руђер Бошковић" у Загребу (1971--1977), а докторат хемијских наука стекао 1973. на ПМФ у Загребу. Исте године изабран је за доцента за Физичку хемију на ПМФ у Крагујевцу. Од 1975. је и члан Математичког института у Београду. Докторат из математичких наука стекао 1981. на Електротехничком факултету у Београду. За редовног професора на ПМФ у Крагујевцу изабран је 1984. Поред Физичке хемије предавао је предмете: Хемијска термодинамика, Квантна хемија, Програмирање и обрада резултата у хемији, Рачунари у хемији и Историја хемије. Увео је и стални семинар Математичке методе у хемији (1981). За професора емеритуса изабран је 2012.

За постдокторске студије добијао је стипендије од многих установа, међу којима и фондације „Александер фон Хумболт" и Фулбрајтова. На усавршавању боравио у Немачкој, на универзитетима у Берлину (1977), Илменауу (1996, 2001), Фрајбургу и Бајројту (2000), Ерлангену (2003) и на Макс Планк-институту, Милхајм/Рур (1980, 1985), у САД на Вандербилт универзитету (Нешвил, 1989--1990), у Трондхајму (Норвешка, 1988), у Токију (1989), у Јерусалиму (1995).

Г. је кроз три деценије био гостујући професор на многим универзитетима: у Илменауу (Немачка, 1982), на Универзитету Јужне Каролине (САД, 1983), у Тајпеју (Тајван, 1992/93), у Сегедину (Мађарска, 1994/96), у Монтреалу (Канада, 1998), у Линцу (Аустрија, 1999), у Мериди (Венецуела, 2000), у Билефелду (Немачка, 2001. и 2002), на Малти (2004), у Тијенцину (Кина 2005. и 2007), у Мексико Ситију (Мексико, 2006), у Антофагасти (Чиле, 2009), у Џеди (Саудијска Арабија, 2012/13). За дописног члана САНУ изабран 1988, а за редовног 1997. Поред тога, изабран је за члана Међународне академије математичке хемије (2005), Академије нелинеарних наука у Москви (2006) и Европске академије у Лондону (2012). Члан је Српског хемијског друштва. Главни је уредник часописа MATCH Communications in Mathematical and in Computer Chemistry и Kragujevac Journal of Science. Уредник је одређених области или члан уредништва часописа: Journal of the Serbian Chemical Society, Хемијски преглед, Communications in Mathematical Chemistry, Polycyclic Aromatic Compounds, International Journal of Pure and Applied Mathematical Sciences и Phlogiston. Главна истраживања Г. усмерена су ка областима теоријске органске хемије, физичке хемије и математичке хемије (теорија графова и дискретна математика). У математику је увео појам енергија графа. У свету је познат по својим радовима о теорији хемијских графова и тополошких дескриптора: и А. Graovac, N. Trinajstic, Topological approach to the chemistry of conjugated molecules, Berlin 1977; и S. J. Cyvin, Introduction to the theory of benzenoid hydrocarbons, Berlin 1989; и S. J. Cyvin, Аdvances in the theory of benzenoid hydrocarbons, Berlin 1990; и S. Klavžar, B. Mohar, „Discrete applied mathematics", 50th Anniversary of the Wiener Index, 1997, 80; и M. V. Diudea, L. Jäntschi, Мolecular topology, Huntington 2001; и X. Li, Y. Shi, Graph energy, New York 2012. Запажена је и брига Г. за опште хемијско образовање младих, о чему сведоче и многобројни чланци у часопису Хемијски преглед као и његово ангажовање у организацији научног рада младих и у такмичењима ученика и студената из хемије. Добитник је медаље Српског хемијског друштва за прегалаштво и успех у науци (1987), те признањa Академије наука Трећег света (Санта Клара, Куба, 1997).

ДЕЛА: коаутор, „Graph theory and molecular orbitals: Application of Sachs theorem", Theoretica. Chimica Acta, 1972, 26, 1, 67; и M. Milun, N. Trinajstić, „Topological Definition of Resonance Energy", MATCH -- Communications in Mathematical and Computer Chemistry, 1975, 1, 171; и B. Zhour, „Laplacian energy of a graph", Journal of the American Chemical Society, 2006, 414, 29; коаутор, „Why plerograms are not used in chemical graph theory? The case of terminal-Wiener index", Chemical Physics Letters, 2013, 195.

ИЗВОРИ: Архива САНУ; Архива Природно-математичког факултета Универзитета у Крагујевцу.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУТМАН, Јован

ГУТМАН, Јован, индустријалац, велетрговац (Зрењанин, 27. IV 1908 -- Зрењанин, 7. II 1989). Пореклом је из јеврејске породице Гутман која је у Зрењанину од средине XVIII в. Основну школу и гимназију завршио у Зрењанину. Студије спољне трговине започео у Бечу, али се након смрти мајке вратио у Зрењанин. У родном граду преузео је фирму „Удова Јакова Гутмана и синови". Та фирма је следбеник фабрике која је имала два погона: за производњу тепиха као и за производњу предмета од бетона за грађевинарство, а коју је 1889. основао Јованов деда Јаков. Јаков је био власник објеката за прераду сирове камене соли која се допремала из Трансилваније. Како је напредовао у послу а продаја се ширила, у Бечкереку је 1890. отворио велетрговину колонијалном робом и малопродају. Фирма је била један од највећих дистрибутера производа Беочинске фабрике цемента. Репроматеријал који је користио у својим погонима допремао је речним путем те је на Бегеју изградио велики док за пристајање шлепова. После његове смрти трговину преузима супруга Тереза, те синови Мор, Бела и Данијел који су фирму водили под називом „Удова Јакова Гутмана и синови". У тој фирми су се ручно правили чворовани теписи који су се под називом „торонтал" продавали у Бечу, али и широм градова тадашње Европе. Јован је наставио да се бави истим послом као и његов деда. Ради лакшег пристајања шлепова и бродова, иницирао је да се у Зрењанину бетонира речно корито Бегеја (1933). Након II светског рата власт му је одузела све погоне фабрике, те се 1947. у њих уселио „Пионир", претеча Грађевинско-индустријског комбината „Банат". Пред крај живота враћен му је део имовине, те је у једном погону основао малу фабрику бетонских производа за грађевинарство.

ИЗВОРИ: Лична архива; М. Миклушев, Како је Јован остао сам, рукопис.

ЛИТЕРАТУРА: А. Станојловић, Петровград (Велики Бечкерек), Петровград 1938; М. Миклушев, „Старе банатске фамилије -- Успомене као утеха", Зрењанин, 14. VIII 1998.

В. М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУТОВИЋ

ГУТОВИЋ, Милан, глумац (Умка, 11. VIII 1946). Дипломирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Миленка Маричића, те одмах 1967. постао стални члан Југословенског драмског позоришта. Полази од става да глумац мора да се опроба у свим драмским жанровима. Сматра да је комедију теже играти, али да она пружа тренутне и видљиве резултате код публике. Као писац, редитељ и глумац од 1986. игра свој Кабаре који гостује широм земље и у иностранству. Зна да кабаре тражи вештину, а вештина начин да се публика насмеје. Зато је глумац комплетнији у комедији јер му је неопходна озбиљност. Водитељ је серије Прича о џезу Саве Мрмака. Најзначајније позоришне улоге: Светислав (Д. Михаиловић, Кад су цветале тикве), Омер (М. Беловић, С. Пешић, Омер и Мерима), Фред (Е. Бонд, Спасени), Камиј (Ж. Фејдо, Буба у уху), Бошко (Ђ. Јакшић, Јелисавета, кнегиња црногорска), Брумен (В. Зупан, Беле ракете лете за Амстердам), Фил Романо (Џ. Милер, Ех, то време такмичења), Јаго (В. Шекспир, Отело), Гуљелмо (К. Голдони, Трилогија о летовању), Бења Крик (И. Бабељ, Сумрак), Гембеш (В. Стевановић, Ноћас је ноћ), Пуковник Смиљанић (Д. Ћосић, Колубарска битка), Филип Трнавац (Љ. Симовић, Путујуће позориште Шопаловић), Смрдић (Ј. С. Поповић, Родољупци), Стефано (В. Шекспир, Олуја), Мајор Гаврило Станковић (Д. Ћосић, Ваљевска болница), Секулић (Б. Нушић, Народни посланик), Долгоруков (П. П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали), Теча Панта (Б. Нушић, Госпођа министарка), Мирослав Прдић (М. Радовић, Тулумбус) и др. Улоге на филму и телевизији: Хајде да се играмо (П. Бајчетић, 1969), Позориште у кући (Д. Ћорковић, 1973), Повратак отписаних (А. Ђорђевић, 1978), Другарчине (М. Милошевић, 1979), Срећна породица (Г. Михић, 1979), Ерогена зона (Д. Караклајић, 1981), Лаф у срцу (М. Милошевић, 1981), Тесна кожа (М. Милошевић, 1982), Још овај пут (Д. Кресоја, 1983), Дебели и мршави (С. Прелић, 1985), Шпијун на штиклама (М. Јелић, 1988), Бела лађа (М. Вукобратовић, И. Стефановић, 2006--2012), Метла без дршке (В. Алексић, 2013*)*, Отворена врата (М. Радовић, М. Лекић и др., 1994--1995, 2013--2014) и др. По избору позоришних критичара 1977. изабран је за глумца сезоне за улогу у представи Пучина Б. Нушића, а за исту улогу добио је Стеријину награду за глуму (1978) и Награду „Ћуран" на фестивалу „Дани комедије" у Јагодини. Добитник је и Награде „Зоран Радмиловић" за улогу Уче у Ружењу народа у два дела С. Селенића (1988); Златне арене Фестивала југословенског филма у Пули за улогу у филму Полтрон С. Прелића (1989); Награде „Цар Константин" за улоге у филмовима Условна слобода М. Живановића и Седам и по М. Момчиловића на 41. Филмским сусретима у Нишу (2006); Награде „Раша Плаовић" за улогу Фалстафа у представи Веселе жене виндзорске В. Шекспира у режији Јиржија Менцла (2007); награде за најбоље глумачко остварење на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић" у Пожаревцу (2008), те Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за дугогодишњи допринос развијању културних делатности (2009).

ЛИТЕРАТУРА: „Не волим оквире, ништа што спутава. Они који долазе -- Милан Гутовић", Радио-ревија, 18. X 1968; „Нисам Ромео, Милан Гутовић о себи", Политика базар, 13. VII 1973; „Моја љубав је позориште", Свијет, 28. X 1977; „За смех је потребна озбиљност", Политика експрес, 12. IX 1978; „Несвакидашња глумачка појава", ТВ Новости, 24. VI 1988; „Из Новог Сада у свет", Дневник, 1. II 1997; „Мера разлике", Време, 9. XI 2000.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЋ ШЋЕКИЋ, Марија

ГУЋ ШЋЕКИЋ, Марија, биолог, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 29. III 1949). На Природно-математичком факултету у Београду (Група за биологију) дипломирала 1971. Од 1972. запослена у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду, на Одељењу за генетику. Последипломске студије на групи Биологија, смер Генетика, на ПМФ, завршила 1975. У периоду 1976--1977. и више пута у току 1980. боравила у лабораторији проф. Mери Лион у Одељењу за радиобиологију Центра за медицинска истраживања (Харвел, Дидкот), као и на Универзитету у Кембриџу у Енглеској, где започиње експериментални рад из области инактивације X хромозома код сисара. Докторирала 1980, а резултате дисертације публикује у најпознатијем међународном часопису Nature. Од 1981. ради као истраживач-сарадник, а 1982. изабрана у звање научног сарадника. Од 1984. ради у Лабораторији за медицинску генетику Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић" у Београду. Од 1990, када је изабрана у звање доцента на Биолошком факултету у Београду, анагажована је као наставник за ужу научну област Медицинска генетика на истом факултету. За начелника Лабораторије за медицинску генетику Института изабрана је 1991, а у звање вишег научног сарадника 1992. У звање редовног професора изабрана је 2011, а 2013. у звање научног саветника. Руководила истраживањима која се односе на процесе диференцирања пола, сензитивности хуманог генома, као и на рано пренатално и постанатално откривање хромозомских аберација. Први пут у нашој земљи, 1996, уводи примену молекуларних метода у рутинску дијагностику моногенских наследних болести, као што су цистична фиброза, Душенова/Бекерова мускуларна дистрофија итд. У лабораторији којом руководи у току следећих година уводи примену молекуларних метода у дијагностици неуробластома, леукемија, хемофилије А, као и болести хромозомске нестабилности (Фанконијева анемија, Нијмеген лом синдром итд.), која се за целу Србију ради једино у овој лабораторији. Интензивно ради у Генетичком саветовалишту ове дечје установе, које је, као прво у нашој земљи, основано 1991. у циљу превенције рађања деце с тешким наследним болестима. Захваљујући свом успешном научном раду који је препознат и ван граница наше земље, 1998. је изабрана за званичног представника Србије у Европској асоцијацији цитогенетичара и ту функцију је обављала све до краја свог радног стажа. У периоду 2003--2005. учествује на међународном појекту ECARUCA (European Cytogeneticists Association-Register of Unbalanced Chromosome Aberrations), као координатор овог пројекта за Србију. Ангажована је и као предавач из Медицинске генетике на специјалистичким студијама из Педијатрије на Медицинском факултету, а учествовала је и у едукацији лекара у периоду 1997--2004.

ДЕЛА: и H. M. Kaufman, M. Lyon, „X chromosome inactivation in diploid parthenogenetic mouse embrios", Nature, 1978, 271(5645); коаутор, „Intersticial deletion of 11q.", Journal of Medical Genetics, 1989, 26, 3; коаутор, „Tetraploidy in a 26-month-old girl (cytogenetic and molecular studies)", Clinical Genetics, 2002, 61, 1.

М. Анђелковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЧА

ГУЧА, насеље на североисточној периферији Старог Влаха и локални гравитациони центар Драгачева у долини реке Бјелице (десна притока Западне Мораве), између планина Јелице на североистоку и Голубац и Крстац на југозападу. Ту се налази раскрсница локалних путева према Краљеву (47 км), Чачку (20 км), Пожеги (25 км) и Ивањици (33 км). Г. припада општини Лучани. Насеље је издужено правцем север--југ дуж широке долине Бјелице на око 340 м н.в. Први пут се помиње као село у XV и XVI в. Статус варошице добила је 1892. После II светског рата број становника је растао до пред крај XX в. Године 1948. било је 601, а 1991. 2.026 становника. После тога наступила је блага депопулација, па је 2011. било 1.755 становника, од којих 96,2% Србa. Пољопривредним занимањима бавило се 3% економски активног становништва. Највише људи радило је у индустрији (26,1%), трговини, државној управи и образовању. У Г. се налазе погони металске индустрије, конфекције, погони за прераду аграрних култура, институт за производњу кромпира, као и црква, основна школа, средња техничка школа, дом културе, библиотека, дом здравља, пошта, месна канцеларија, банке и продавнице.

С. Ђ. Стаменковић

Г. и њена ближа околина, као и територија Драгачева у целини, позната је по великом броју праисторијских тумула, који су свакодневно изложени неповратном уништавању и нестајању. Својим специфичним калотастим обликом, тумули су одувек привлачили пажњу стручњака и мештана. Овде је праисторијске тумуле први истраживао некадашњи професор чачанске гимназије Сима Тројановић са својим ђацима крајем XIX в., што су пионирски археолошки радови у Србији уопште. Послератна истраживања, под окриљем чачанског музеја, пружила су јасну слику о праисторијским културама на овом простору, нарочито бронзаног доба.

Најстарији трагови живота откривени су на локалитету Брег, око километар северно од Г., на раскрсници путева за Лучане и Чачак. Милена Икодиновић је сондажно испитала овај локалитет 1972. и утврдила постојање насеља из млађег неолита. Откривена је прилична количина покретних налаза (делови керамичких судова, фигурина, камених секира и окресаних алатки), али не и стамбени и економски објекти.

На периферији насеља, у близини ушћа речице Врањице у Драгачицу, на месту савременог гробља са десне стране пута Чачак--Г. налази се локалитет Гротница. О постојању локалитета сазнало се почетком 30-их година прошлог века, када је откривено неколико бронзаних и гвоздених предмета. Мањи део налаза касније је откупљен за Народни музеј у Београду и новоосновани чачански музеј. Археолошка рекогносцирања су забележила некрополу са 11 релативно очуваних хумки. Ископавања у организацији Народног музеја у Чачку предузета су 1956. Том приликом су истражена три тумула, а резултати су пружили у значајној мери нова сазнања о погребној пракси током раног и посебно каснијих фаза средњег бронзаног доба. Гробне прилоге чини пре свега накит од бронзе -- наруквице од бронзане жице са два купасто навијена диска, декорисани торквеси, наочарасти привесци, а истичу се и облици гробне архитектуре („постеље" од речног шодера, оквири од крупнијег камена) који припадају каснијим фазама средњег бронзаног доба. Са друге стране, материјал из гвозденог доба обухвата искључиво случајне налазе -- врхове копаља, дуге ножеве и једну сребрну лучну фибулу посебног облика.

Хумка нешто већих димензија на локалитету Орница, на око 1 км западно од варошице, на крају једне косе оријентације исток--запад, истраживана је 1973. под руководством М. Икодиновић. Ова хумка припада истом комплексу тумула евидентираних на косама западно од Г., на локалитетима Рајића Брдо, Главичорак и Ошљевац у Турици. У овој хумци откривено је само једно спалиште са незнатним траговима спаљених костију, неколико фрагмената керамике и окресаних алатки, на основу којих би припадала раном раздобљу раног бронзаног доба. У хумци су нађена и два скелетна гроба која се на основу положаја скелета и скромних налаза опредељују у хришћански период.

Хумка на локалитету Рајића брдо налазила се на заравњеној планинској греди оријентације североисток--југозапад, 1 км западно од варошице. Хумка је оштећена пољопривредним радовима, а посебно централна конструкција у облику сандука од већих камених плоча. М. Икодиновић је извршила истраживање хумке 1989. и у потпуности открила централну гробну конструкцију од камених плоча и њену субструкцију од правилно поређаног крупнијег камена. И поред оштећења, могло се утврдити да је покојник сахрањен у згрченом положају на десном боку, док је прилог чинио конични керамички судић са кратком језичастом дршком на ободу. На основу облика сахрањивања и гробног прилога хумка се датује у рано бронзано доба.

Приликом рекогносцирања 1969--1972, западно од варошице забележен је локалитет Главичорак, на којем је евидентирано 14 тумула. Све хумке су распоређене на приближно једнаком растојању пратећи правац пружања косе. По правилном облику и димензијама издвајала су се четири тумула, док су остали имали прилично заравњене калоте, често оштећене међама и просецањем сеоског пута. Овде је ранијим разоравањем земљишта откривена једна керамичка урна са пепелом, ограђена каменим плочама.

Ошљевац у Турици налази се недалеко од Г., на планинској греди правца северозапад-југоисток и катастарски припада суседном селу Турица. Тумул средњих димензија на овом локалитету истраживала је М. Икодиновић 1989. и открила централну конструкцију од камених плоча у облику сандука. Једини налаз је био керамички суд лоптастог трбуха и високог цилиндричног врата са две дршке, типичан за рано бронзано доба. Непосредно уз камени сандук лежао је и већи укоп правоугаоне основе испуњен тамномрком земљом. У оквиру хумке откривене су још две гробне целине. Прва на основу мање количине спаљених костију, бронзаног накита и једног троугаоног бодежа припада средњем бронзаном добу, а друга је садржала само један бронзани нож из млађе фазе бронзаног доба.

К. Дмитровић

Драгачевски сабор трубача. Сваке године, о верском празнику Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра, у порти градске цркве одржаван је традиционални сабор, који је у музичком и играчком смислу био извор народне уметности, а народне ношње и обичаји најлепши ликовни призори. Народна музика на старим инструментима и игре (кола) давали су сабору посебан тон, чували уметност српског народа и оживљавали његову прошлост. Управо због тога, група ентузијаста дошла је до замисли да се све духовно и материјално богатство постојећег црквеног сабора, као потка и основа, искористи за нове садржаје. Тако је 14. X 1961. одржан први Драгачевски сабор трубача, а песма Са Овчара и Каблара, по којој је једно време Сабор носио назив, постала је његова химна. Сваке године, средином августа, такмиче се пионирски, омладински и сениорски трубачки оркестри, који су изборили пласман кроз елиминациона такмичења у предтакмичарским центрима јужне, источне и западне Србије (Бољевцу, Сурдулици и на Златибору), тако да се током једне године укључи близу 100 трубачких састава са око 1.000 трубача. До 2017. највише пута (седам) оркестар Фејата Сејдића из Бојника проглашаван је најбољим. По оцени стручног жирија, који чине етномузиколози, композитори и професори трубе, за најбољег трубача проглашени су (по четири пута) Рака Костић из Лукова и Бобан Марковић из Владичиног Хана, који је и почасни амбасадор трубе. Трубу публике (четири пута) освајали су Миливоје Станимировић из Крваваца и Милован Петровић из Ужица. Највише награда (четири) за изворно музицирање припало је оркестру Милована Бабића из Крваваца. Од 2010. организује се и међународно такмичење оркестара и трубача из САД, Русије, Шведске, Италије, Грчке, Немачке, Пољске, Француске, Бразила, Португалије, Швајцарске, Белгије, Аустрије, Словеније, Македоније и других земаља. Видно место заузима импровизација старе драгачевске свадбе из XIX в. Традиционално се организују народна момачка надметања (рвање у кости, бацање камена с рамена, гађање јабуке кроз прстен итд.), као и избор најбољег здравичара и најлепше народне ношње. Сваке године промовише се до 20 књига и публикација са тематским писањем о Сабору и Драгачеву, а издаје се и лист -- годишњак Драгачевски трубач. На Сабору су се оглашавали великани наше културе: Радмила Бакочевић, Зоран Христић, Бранко В. Радичевић, Пуриша Ђорђевић, Матија Бећковић, Радомир Андрић, Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић и др. У Г. годинама излажу галерије наивне уметности из Јагодине, Ковачице, Уздина, Опарића, Драгачева, а тематске изложбе организују Народни музеј и Историјски архив из Чачка. У програмима Сабора сваке године наступи и до 2.000 учесника, а из године у годину повећава се број посетилаца -- сабораша: на првом (1961) било их је око 10.000, а на педесетом (2010) -- 800.000. У центру Г. подигнут је споменик Трубачу (1998) и отворен Музеј трубе (2010), а на згради Дома културе налази се мермерна плоча на којој су уписана имена (53) мајстора трубе, који ово звање стичу као троструки победници.

Ј. М. Славковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, „Преисторијске старине из рудничког округа", Старинар, 1890, 7; 1892, 9; М. Икодиновић, Д. Ранковић, „Извештај са рекогносцирања Доњег Драгачева", ЗРНМЧ, 1973, 4; М. Икодиновић, Сахрањивање под хумкама бронзаног доба у чачанском крају, Чачак 1985; Л. Никитовић, „Праисторијска хумка у селу Турици код Гуче и њен значај у раном бронзаном добу Драгачева", ЗРНМЧ, 1994, 26; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; К. Дмитровић, „Хумка из раног бронзаног доба на локалитету Рајића Брдо код Гуче", ЗРНМЧ, 2003, 33; Л. Никитовић, Р. Васић, „Гротница у Гучи -- некропола под хумкама из бронзаног доба", ЗНМ, 2005, 18, 1; Р. Васић, К. Дмитровић, „Неколико случајних налаза из гвозденог доба са локалитета Гротница у Гучи", ЗРНМЧ, 2008, 38; Група аутора, Трубачко саборовање у Гучи 1961--2015, Гуча 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЧА

ГУЧА, село које се налази око 4 км источно од варошице Гуча, на југозападним обронцима планине Јелице, између долина реке Бјелице на југу (десна притока Западне Мораве) и њене притоке Драгачице на северу. Јужно од села пролази пут локалног значаја Гуча--Краљево. Припада општини Лучани. Насеље је дисперзивног типа, а куће се протежу на висинама 360--480 м, груписане у више заселака. Први помен села је из XV в. Највећи број староседелачког становништва досељен је почетком XIX в. Током послератног периода број становника је осцилирао, али промене нису биле велике. Године 2011. село је имало 1.955 становника, од којих 92,5% Србa. Пољопривредом се бавило 18,1% економски активног становништва, а већина непољопривредним делатностима (прерађивачка индустрија, трговина) у оближњој варошици Г.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

С. Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЧЕВО

ГУЧЕВО, планина у северозападној Србији, у Подрињу, која се протеже правцем северозапад--југоисток на дужини од 13 км и чини границу између регионалних целина Јадра на северу и Доњег Подриња на југу. Западну и југозападну границу планине чини долина Дрине, северну границу долина Јадра, а јужну границу долина Боринске реке (притока Дрине). На југоистоку на Г. се надовезује планина Борја. Својим положајем и геолошко-геоморфолошким карактеристикама чини најзападнији део Подрињско-ваљевских планина. Највиша тачка Г. је Црни врх (779 м). Југоисточно од њега је врх Кулиште (699 м), који је састављен од палеозојских шкриљаца, преко којих су наталожени тријаски кречњаци са богатим наслагама антимона (рудник Зајача). Северозападни део планине састоји се од пешчара и конгломерата преко којих леже кредни кречњаци све до врха Г. Северна и северозападна планинска страна формиране су дуж раседа због чега су веома стрме и испресецане јаругама. Црни врх и највиши делови планине су без извора и потока јер су изграђени од кречњачких стенских формација. Иако кречњачког састава, планинско било обрасло је густом буковом шумом.

Климатске прилике планине имају умереноконтиненталне одлике, док у вишим деловима показују и одлике субпланинске климе. Температурне разлике су блаже у односу на северни, равничарски предео, док је количина падавина већа и креће се у распону од 750 мм (планинске стране и суподина) до преко 1.000 мм (највиши планински делови). Клима Г. је благотворна за особе које имају проблема са астмом, будући да је богата кисеоником и озоном. Истраживања Хидрометеоролошког завода потврдила су да је ваздух на Г., који производи букова шума, један од најчистијих на нашим просторима. Било планине је валовито и због кречњачке подлоге скрашћено. Планинске стране испресецане су долинама потока. Према реци Јадар отичу потоци Штира, Јеминова вода, Сува река, а према Дрини Сига, Беоча, Црквењак и Боринска река. Дуж раседних линија избијају термоминерални извори Бање Ковиљаче. Г. је шумовита планина на којој су најзаступљенији граб, храст, буква, јавор, багрем и црни бор. Планински обронци су местимично испресецани ливадама. Од животињских врста на овој планини најзаступљенији су зец, лисица, вук и срна.

Нижи делови планине су насељени. Једини град је Лозница, регионални центар Јадра, саграђен на северној периферији Г. Југоисточно од ње је Бања Ковиљача, а на југоисточној периферији Зајача са рудником антимона. Села су највећим делом дисперзивна и куће су грађене на висини до 300 м. Најпрометније саобраћајнице су пут и железничка пруга Шабац--Зворник у долини Дрине на западној периферији Г. и пут Лозница--Ваљево у долини Јадра на североисточној периферији Г. Г. је познато по рововској бици која је вођена 1914. током ратних операција у I светском рату. У част погинулим војницима на врху планине подигнута је Спомен-костурница у облику пирамиде, висока 15 м. Недалеко од споменика, на северној страни и на висини од 550 м, саграђени су планинарски дом и туристичко-угоститељски објекат, који је уједно и највећи планинарски дом у Србији.

Б. Ристановић

Г. представља простор најтежих борби током Битке на Дрини (6. IX -- 11. XI 1914) у I светском рату. После пораза у Церској бици пропали су аустроугарски планови да брзом војном акцијом неутралише Србију, због чега је командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар Поћорек донео одлуку о новој офанзиви преко средње и доње Дрине и делом Саве. Офанзива је започела 8. IX 1914. Захваљујући снажном отпору српских трупа, снаге аустроугарске 5. армије задржане су на левој обали Дрине, док је 6. армија успела да се учврсти на десној обали Дрине, између Малог Зворника и Љубовије. Већ сутрадан, 15. корпус 6. армије наставио је наступање ка падинама Г., према положајима Дринске дивизије првог позива. Иако је успех 16. корпуса 6. армије приморао команду српске 3. армије да повуче своје снаге на левом крилу, на падинама Г. су се развиле жестоке борбе услед упорне одбране српских снага пред нападима 15. корпуса. Упркос жестоком српском отпору на овом сектору, због компликовања ситуације на десном крилу 3. армије, аустроугарске снаге су 14. септембра успеле да овладају гребеном Г. Успешно користећи кризу у коју су противничке снаге запале због високих губитака у претходним борбама, српска војска је 16. септембра започела контраофанзиву. Већ 17. септембра аустроугарске снаге су приморане да се повуку на гребен Г. Услед слабог рада обавештајне и извиђачке службе и непрецизних извештаја команди 1. и 3. армије, Штаб Врховне команде је стекао утисак да се 6. армија у нереду повлачи преко Дрине, па је за 18. септембар наредио отпочињање гоњења, с тим да 3. армија наступа преко Г. и Борање. Уместо предвиђеног гоњења дошло је до тешких борби које су потрајале све до 24. септембра. Трупе 3. армије су водиле жестоке и исцрпљујуће окршаје с аустроугарским снагама на Борањи и Г., око Турског гроба, Биљега, Кулишта и Црног врха. Покушај српске контраофанзиве завршен је 25. септембра, када је 3. армија прешла у одбрану. Потом је уследило затишје, познатије као „рововска војна", током којег није било значајнијих померања линије фронта, а које су аустроугарске снаге искористиле да протерају српске трупе из источне Босне. Нова офанзива је започела 6. новембра, након снажне артиљеријске припреме, а према Г. је дејствовао аустроугарски 15. корпус. Српска Врховна команда, суочена с тешком ситуацијом на фронту и недостатком артиљеријске и пешадијске муниције, донела је одлуку да не прихвати одсудну битку, него да отпочне са повлачењем својих снага. Повлачењем главнине српских трупа на нове положаје 11. новембра завршена је Битка на Дрини и започела Колубарска битка. Иако је српска војска била принуђена да се повуче, својом дотадашњом упорном одбраном противнику је нанела знатне губитке и у значајној мери ослабила његову офанзивну моћ. Због жестине вођених борби и огромних губитака простор планине Г. постао је један од симбола страдања и жртвовања српске војске у I светском рату. У знак захвалности и сећања на жртве у непосредној близини Црног врха подигнути су споменик и костурница српским и аустроугарским војницима изгинулим на простору Г. у јесен 1914.

А. Животић

ЛИТЕРАТУРА: А. Краус, Узроци наших пораза, Бг 1938; Ј. Луковић, Први светски рат (Балкански фронт 1914), Бг 1955; М. Зеленика, „Битка на Дрини", ВИГ, 1955, 5; Ђ. Лукић, Битка на Дрини 1914, Бг 1966; Ј. Ђ. Марковић, Географске области Југославије, Бг 1970; Б. Ратковић, М. Ђуришић, С. Скоко, Знамените битке и бојеви Српске и Црногорске војске. Од Царева лаза 1712. до Доропољске битке 1918, 6: Српска војска у великим биткама на Дрини, Церу и Колубари, Бг 1998; М. Ђуришић, Србија у рату 1914, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЧЕВО--БАРАЈЕВО--ЈАЈЧИЋ

ГУЧЕВО--БАРАЈЕВО--ЈАЈЧИЋ, тип гривни које представљају један од карактеристичних облика млађег бронзаног доба, који је посебно био популаран у западној Србији, одакле се рашириo по другим подручјима Централног Балкана. Гривне су масивне, отворене, овалног пресека, богато украшене на спољној страни урезивањем геометријских мотива у метопским пољима или жљебљењем појединих метопских поља, односно, целих наруквица, док су крајеви гривни задебљани и имају три вертикална жљеба. Урезана орнаментика се састоји од комбинација троуглова, цик-цак линија, ромбова и концентричних кружића, које се понављају али ретко на идентичан начин. Издужени криволинијски мотиви и два већа концентрична круга повезана тангентом на гривнама из Барајева одударају донекле од уобичајеног репертоара украса на гривнама и указују на узоре из средњег бронзаног доба. Поред остава из Барајева, Гучева и Јајчића које су садржале искључиво ове гривне и по којима је тип добио име, овај тип је откривен у већем броју и у остави у Трлићу код Ваљева, Обајгори код Бајине Баште, Брајковићу код Косјерића и Доњим Бранетићима код Горњег Милановца. Појединачно су нађене у оставама у Срему, Славонији и нарочито у Румунији. Према облику и чињеници да су у неким оставама нађене искључиво гривне овог типа, може се претпоставити да су имале заветни карактер.

Литература: Д. Гарашанин, „Студије из металног доба Србије IV. Остава из Јањева", Старинар, 1958--1959, 9--10; „Студије из металног доба Србије VI. Једна праисторијска ливница у Западној Србији", Старинар, 1960, 11; П. Медовић, „Остава бронзаних предмета из Обајгоре", Старинар, 1974--1975, 24--25.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЧЕТИЋ, Марин

ГУЧЕТИЋ, Марин, трговац, дипломата (Дубровник, ? -- Дубровник, 1370). Послије смрти Клемента Марина Гучетића (1345), његови синови, предвођени најстаријим, Марином, наставили су очеву пословну дјелатност. О томе свједоче на хиљаде перпера улаганих у трговачка друштва с имућнијим рођацима и сусједима. Иако се не зна тачно да ли су браћа и послије 1347. судјеловала у закупу српских царина, које су преузели двије године након очеве смрти, у изворима се наслућује постојање неких удружења везаних управо за царине. Наглом успону најстаријег међу њима (Марина) допринијела је и женидба кћерком которског властелина и протовестијара цара Душана, Николе Буће. На тастов позив отишао је у Србију, гдје га је цар Душан видио као „царству верна и срдачна (...) у свакој работи (...) колико и протестијара Николу". Младожења се убрзо повукао из Србије у Дубровник, гдје је извјесно вријеме обављао важне друштвене и јавне дужности: 1349. члан Малог вијећа, 1350. и 1352. члан Сената, 1351. био је биран за судију, а потом се поново вратио на српски двор. Тамо је неочекивано наишао на „пријеке погледе" царице Јелене и младог краља Уроша који су га, на подстицај Војислава Војиновића, прогонили због неког позлаћеног прибора за јело који је, као поклад, био изручен по царевом налогу јерусалимском калуђеру. О Г. „трудољубивости" свједочи и закуп извора Ријеке дубровачке, „aque Ombla", уз закупнину од 30 гроша годишње, под условом да тамо изгради млин, који би радио током цијеле године. Новац стечен закупнином српских царина и трговином сољу Г. је уложио у изградњу властитог бродоградилишта, у којем су 1360. била изграђена и три брода за угарског краља Лудовика. Упоредо с предузимањем многобројних и уносних послова развио је широку политичку и дипломатску активност коју је несумњиво започео још док је боравио на српском двору. Као добар и присан пријатељ угарског краља, он је у љето 1356. преговарао с Лудовиком у име Млечана, у чијем је граду имао и сопствену кућу. Његови суграђани су сумњали да Г. самовољно и на своју руку води поменуте преговоре на штету родног града. Лудовик се и даље заузимао за свога „dilectus familiaris Marinus de Goize" код неких Млечана да измире „magna pecunia quantitate forent debitores". Био је то и посљедњи помен овог Г. који је умро 1370, а не 1374. како се раније мислило.

ЛИТЕРАТУРА: М. Медини, Дубровник Гучетића, Бг 1953; И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960.

Ђ. Тошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЧЕТИЋ, Никола

ГУЧЕТИЋ, Никола, кнез, филозофски писац (Дубровник, 1549 -- Дубровник, 24. I 1610). Потицао је из властеоске породице која је припадала патрицијату од оснивања Дубровника. По ширини интересовања био је типични представник универзалног човека свога времена. Образовао се у хуманистичкој школи у Дубровнику. Као младић био је члан аматерске позоришне дружине и учествовао у извођењу Држићевих драма. После избора у Велико веће, од своје двадесете године учествовао у раду разних управних тела, међу којима су били и највиша звања (седам пута је био биран за кнеза Републике). И поред тих обавеза бавио се непрестано научним радом, окупљао најученије Дубровчане и писце у својој кући у Трстеном, у којој су се водиле ерудитне расправе о разним темама. Његов рад је био познат и изван Дубровника и папа Климент VIII му је доделио докторат филозофије и теологије. Написао је низ филозофских расправа, већином у омиљеној форми дијалога. Поред расправа о филозофским темама, у којима је показивао добро познавање античке филозофске мисли (Аристотела и др.), о теолошким (коментари псалама: In primum psalmum commentarius, Venezia 1600; Commentarii in tres psalmos XV, XXV et CXXVI, Venezia 1601), о Аристотеловој Метеорологији (Discorsi sopra la metheore d'Aristotele..., Venezia 1584; дијалог је водио са песником Михом Моналдијем), посвећивао се питањима из живота савременог Дубровника, бавио се реалним појавама, трговином и богатством (позивајући се на тек штампано дело Бенка Котруљевића), сагледавао науку у њеној применљивости, дајући тако широки поглед на живот свога времена. Важно место у његовим интересовањима имала је књижевност, односно ренесансна поетика и естетика, којима се бавио у платонистичким дијалозима о лепоти и о љубави, који су настали под великим утицајем филозофа Агостина Нифа: Разговор о лепоти, званој Цвет, према мишљењу Платона (Dialogo della bellezza, detto Аntos secondo la mente di Platone), Дијалог о љубави, према мишљењу Платона (Dialogo d'Amore detto Antos, secondo la mente di Platone). Оба су објављена у Венецији 1581. Посветио их је Цвијети Зузорић, која је била саговорница у дијалогу са ауторовом женом Маром Гучетић. Ови дијалози су сажимали законитости ренесансне поетике који су се већ током читавог века потврђивали у поезији. Свестраношћу својом Г. је у ученим разговорима претресао све теме свога времена, од филозофских и теолошких, књижевних и поетичких до друштвених и практичних. У целини, његови дијалози су слика духовног стања и мишљења Дубровника друге половине XVI в., одраз културе и нивоа до којег се дубровачко друштво у овом столећу успело.

ДЕЛА: Commentria in sermonem Averrois..., Venezia 1580; Governo della famiglia, Venezia 1589; Discorsi della penitenza sopra i sette salmi penitenziali di David, Venezia 1589; Dello Stato delle Repubbliche secondo la mente di Aristotele..., 1591; Dijalog o ljepoti / Dialogo della belleza, Dijalog o ljubavi / Dialogo d'amore, Zg 1995; Дијалог о љепоти, Зг 1999; In Primum Librum Artis Rhetoricorum Aristotelis Commentaria, Heidelberg 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тадић, Дубровачки портрети, Бг 1948; М. Медини, Дубровник Гучетића, Бг 1953; В. Костић, „Платонски дијалози Николе Видова Гучетића", Зборник историје књижевности Одељења литературе и језика САНУ, 1962, 3; A. Pinterović, Les Dialogues platoniciens de N.V.G., Louvian 1966; З. Посавац, „Платонистички дијалози у Трстену, Ренесансна естетика Н. В. Г.", Република, 1976, 12, 7--8; Љ. Шифлер Премц, Никола Гучетић, Зг 1977.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУЏЕВИЋ, Синан

ГУЏЕВИЋ, Синан, песник, преводилац (Граб код Новог Пазара, 15. III 1953). Студирао класичне језике и италијански у Београду; сада живи и ради у Загребу. У поезији се јавио збирком Грађа за приповетке (Бг 1978), где форму поетских записа о актуелним питањима прожима фолклорним елементима. У збирци Римски епиграми (Сплит 2001; Бг 2008) узима облик елегијског дистиха, поигравајући се могућностима хексаметра и пентаметра. Лирску медитативност и тежњу да се у пуноћи проживи садашњи тренутак меша са сатирично-пародијским опаскама. Плодан је преводилац: са латинског и старогрчког превео дела А. Августина (О лажи, Зг 2011), Овидија, Григорија Богослова, Франческа Петрарке, Пика дела Мирандоле (Говор о достојанству човекову, Бг 1994), Ноћно путовање Посланика Мухамеда (Зг 2007), са немачког песме Ј. В. Гетеа, Заборав језика Е. Хидалго-Серна (Нови Пазар 1997). Такође преводи са руског, португалског и словеначког. На италијански је превео (са Р. Марцаном) своје песме и песме И. Сарајлића (Qualcuno ha suonato, Salerno 2009). Уз преводе објављује исцрпне есејистичке текстове о ауторима.

ДЕЛО: есеји: Против свих настава, пародије П. Луцића, Зг 2013.

ЛИТЕРАТУРА: С. Радуловић, „С. Гуџевић: „Грађа за приповетке", Поља, 1979, 249; Ј. Лукић, Друго лице: прилози читању новијег српског песништва, Бг 1985.

З. Опачић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУША

ГУША (струма), означава сваку промену грађе штитасте жлезде. Штитаста жлезда се у одрасле особе нормално налази на предњој страни душника одмах испод тироидне хрскавице по којој је добила име. Има особит изглед лептира раширених крила тако да је изграђена од десног и левог режња спојених преградом или истмусом. Десни режањ је нормално дискретно већи од левог; оба режња имају изглед пламена свеће са широм основом и суженим врхом. Уобичајена тежина штитасте жлезде одрасле особе у неендемском подручју је око 20 г. Штитаста жлезда је веома прокрвљен орган, сваки режањ се снабдева крвљу из три посебне артеријске гране и по јединици масе она је најпрокрвљенији орган у људском телу. Основна јединица грађе штитасте жлезде је мешак или фоликул, који се састоји из једног слоја кружно распоређених, фоликуларних ћелија врхом окренутих ка центру мешка, а основом ослоњених на базалну мембрану. У кружном центру мешка налази се беланчевинасти садржај, колоид, који се у највећој мери састоји од сложене беланчевине тироглобулина. Тироглобулин је кружна, глобуларна молекула тежине приближно 660 килодалтона и он је искључиви производ фоликуларних тироидних ћелија. Из њега се ослобађају основни производи фоликуларних ћелија, тиронини који су изграђени из две молекуле аминокиселине тирозина са три (Т3, тријодтиронин) или четири атома јода (тироксин, Т4). У посебним условима (тешким нетироидним болестима, гладовању) фоликуларне ћелије производе у већој мери реверзни тријодтиронин (рТ3), који има минимално метаболичко дејство. Тироксин се производи искључиво у штитастој жлезди док се тријодтиронин у највећој мери, око 80%, ствара у периферним ткивима ослобађањем једног атома јода из молекуле тироксина дејством ензима (моно)дејдиназа (ДЈ) док се само око 20% Т3 производи у штитастој жлезди. По уласку тироидних хормона у крвоток, они се у највећој мери везују за беланчевине плазме док је само минимална количина слободна и физиолошки активна. Око 99,5% Т3 и 99,99% Т4 налази се везано за беланчевине, тироксин везују и глобулин (ТБГ), албумин и преалбумин, а извесна количина (~3%) везана је за слободне масне киселине. Највећи афинитет за тироидне хормоне има ТБГ док највећи капацитет има албумин, али са врло малим афинитетеом. Слободне и везане фракције су у стабилној равнотежи. Основно физиолошко дејство тироидних хормона, у највећој мери тријодтиронина је утицај на раст и развој посебно централног нервног система и контрола телесне производње топлоте, термогенезе, чиме посредно утичу и на телесни састав и потрошњу енергије. Полуживот тироксина у циркулацији је око 7 дана док је полуживот Т3 око 24 сата. Тироидна жлезда је контролисана хормоном предњег режња хипофизе, тиростимулишућег хормона, тиротропина, ТСХ. Тиротропин је гликопротеидни хормон који се везује за рецепторе на површини фоликуларних тироидних ћелија и преко система гласника утиче на њихову функцију и раст. На тај начин ТСХ може изазвати увећање штитасте жлезде, дифузну струму. Тироидни хормони механизмом повратне спреге утичу на хипофизу и смањују производњу ТСХ. Осим тироидних хормона, на производњу ТСХ утиче и хипоталамусни хормон, тироксин ослобађају и хормон, тиролиберин, ТРХ. Тиролиберин је први изоловани хипоталамусни хормон, по саставу је трипептид (хистидил пироглутамил оксипролин) и стимулише хипофизну производњу ТСХ. Тироидни хормони испољавају негативни повратни утицај на секрецију тиролиберина из хипоталамуса тако да постоје два лука негативне повратне спреге који контролишу секрецију тироидних хормона: тироидно-хипофизни и тироидно-хипоталамусни. Осим јодираних тиронина посебне ћелије штитасте жлезде, светле, clear или Ц ћелије производе калцитонин (тирокалцитонин, Цт) хормон који делује на калцијум супротно паратироидном хормону; Ц ћелије припадају неуроендокрином систему и немају никаквих сличности са фоликуларним ћелијама (не везују јод, нису под утицајем тиростимулишућег хормона, ТСХ).

Струма може бити дифузна, када је жлезда у целини, хомогено увећана и нодозна када постоји ограничена промена у грађи штитасте жлезде. Промена грађе може, али не мора обавезно да буде удружена и са променом тироидне функције (хипертироидизам или хипотироидизам). Струма је обично бенигног карактера, знатно ређе може бити и малигног.

Најчешћи разлог дифузне струме свуда у свету је потпуни или непотпуни недостатак јода у води за пиће и у храни; после овог узрока, често је запаљење штитасте жлезде, хронични тироидитис, као узрок дифузној струми и у мањем обиму урођени поремећај стварања, синтезе тироидних хормона који је узрок конгениталној струми. За нормалан рад штитасте жлезде одрасле особе потребан је просечан дневни унос јода око 150 микрограма; у трудноћи је потребно више, до 250 микрограма јода дневно. У појединим подручјима, нарочито у областима одакле су се повукли глечери (Алпе, Хималаји, Кордиљери, Анди, Килиманџаро) постоји недовољан садржај јода у терену због чега се у тим областима струма јавља у већем проценту становништва и добија ендемски карактер. У другим областима струма је изазвана другим узроцима и назива се спорадична. Сматра се да је подручје ендемско ако више од 5% укупне популације или > 10% деце школског узраста има струму.

У Србији су прва истраживања ендемије обављена у Санџаку 30-их година прошлог века; Ксенофон Шаховић, патолог, и Никтополион Чернозубов, епидемиолог, објавили су резултате истраживања у часопису Српски архив за целокупно лекарство, после чега су спроведени први покушаји јодинације соли као погодног начина да се обезбеди довољан унос јода за целокупно становништво. Осим Санџака, ендемска подручја гушавости у Србији била су у Подрињу (Бадовинци), Тамнави (Велики Црљени), као и нека подручја у другим републикама бивше Југославије, попут Семберије (БиХ). После II светског рата, Миољуб Кичић и Сергеј Рамзин су почетком 50-их година прошлог века обавили истраживања и на основу њихових резултата у целој Југославији је уведена обавезна јодинација са 10 мг КЈ по килограму соли. Непосредни резултат био је краткотрајни и пролазни пораст откривених случајева тиротоксикозе, али се после неколико година ова појава враћа у очекиване оквире, а ендемска гушавост се у потпуности повлачи. Доза јодинације се поново удвостручила на 20 мг КЈ 1994. и данас се наставља у истом обиму. Јодинација соли је законом обавезна, редовно се контролише и повремено се спроводи испитивање школске деце (оценом величине штитасте жлезде и одређивањем концентрације јода у мокраћи). Последње испитивање обављено је 2007. и према добијеним резултатима у Србији нема области са недовољним уносом јода.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Трбојевић, „Развој, морфологија и физиологија тироидне жлезде", у: Тироидна жлездa: патофизиолошке основе и клинички приступ, Бг 1994; F. Delange, „The disororders induced by iodine deficiency", Thyroid, 1994, 4, 1: L.J. De Groot, J. L. Jameson, Endocrinology Adult and pediatric: The thyroid Gland, Elsevier 2013; M. B. Zimmermann, K. Boelaert, „Iodine deficiency and thyroid disorders", The Lancet Diabetes & Endocrinology, 2015, 3, 4.

Б. Трбојевић; Б. Белеслин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУШАНАЦ, Алија

ГУШАНАЦ, Алија, паша, вођа најамника (? -- Батина на Јантри, Бугарска, 7. IX 1810). Када је тачно постао предводник најамника (крџалија), није познато. У пролеће 1804. Осман-паша Пазван-Оглу послао га је у помоћ дахијама. У Београд је кренуо преко Јагодине, где је био у време првог, неуспешног, напада устаника. Предводeћи око 900 крџалија, на том путу се више пута сукобио са устаницима. Улогорио се на Врачару јер су се дахије плашиле да га пусте у тврђаву. Поводећи се за личним интересом према устаницима и дахијама, био је дволичан. Уочи доласка Портиног емисара, босанског везира Бећир-паше, у лето 1804. на превару је заузео београдску тврђаву, после чега су дахије напустиле Београд а он загосподарио београдском тврђавом. С Бећир-пашом, привидно у завади, тајно је сарађивао. Задржао га је у талаштву и устаници су му за његово ослобађање платили откуп. Почетком 1805. сукобио се са својим бимбашама. Салија, брат Реџеп-аге, којег је такође држао као таоца, побегао је с његовим бимбашама из Београда. О томе је обавестио устанике који су се обрачунали с бегунцима код Кулича. На остружничкој скупштини 1805. устаници су усвојили трошкове његовог издржавања. Тако је за предају дахија од устаника добио 180.000 гроша, за откуп Бећир-паше 95.000 и за плате 120 крџалија 54.000 гроша. Завео је потпуну власт у београдској тврђави и у притвору задржао београдског везира Сулејман-пашу. Против устаника све до боја на Иванковцу августа 1805. није предузимао војне мере. Чак се побратимио са Карађорђем и на дар му послао неколико коња и ћуркова, а за узврат добио намирнице за своју војску. Маја 1806. са око 2.000 коњаника покушао је да се пробије према Остружници а затим заузме положаје на Колубари, одакле би подржавао продор турске војске из Босне. Његове намере осујетио је код Пећана Милоје Петровић. Том приликом рањен је у ногу. Септембра 1806. добио је Карађорђев ултиматум у вези са мирном предајом београдске тврђаве, али је одбио понуђене услове. Тада је у околини Београда било око 18.000 устаника. Предао се 24. XII 1806. пошто је нападнут са Ратног острва. У пратњи 1.500 људи напустио је Београд 29. децембра, иако је 1805. добио ферман да напусти овај град. После жестоког окршаја код Црвене клисуре на Дунаву стигао је у Видин. Учествовао је у боју код Штубика почетком јуна 1807. Покушао је 22. VI 1807. да се пробије, али је тада потпуно разбијен. Као паша с два туга, под чијом командом је било око 5.000 коњаника, учествовао је у нападима турске војске у источној Србији у јулу 1809. Хајдук Вељка и Стефана Живковића опколио је у Соко Бањи. Са војском је продро до Пожаревца и до темеља уништио манастир Св. Роман. У једном тренутку претио је нападом на Смедерево, а планирао је и напад на Тополу како би заробио Карађорђеву породицу. После повлачења главног дела турске војске септембра 1809. и даље је остао у источној Србији, око Ћуприје и дуж десне обале Мораве. У октобру је прешао Мораву и преко Липара дошао до Багрдана, али га је потиснуо Младен Миловановић. Као главни заповедник погинуо је у сукобу руске и турске војске.

ИЗВОР: Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка I--III, Бг 1955--1969.

ЛИТЕРАТУРА: Даница, 1828, 1834; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Н. Сад 1974; Г. Е. Маретић, Историја Српске револуције 1804--1813, Бг 1987; Р. Љушић, Вожд Карађорђе I--II, Бг 2000.

Р. Ј. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУШИЋ, Бранимир

ГУШИЋ, Бранимир, оториноларинголог, универзитетски професор (Загреб, 6. IV 1901 -- Загреб, 6. VII 1975). У Загребу завршио Медицински факултет (1926) и истовремено Филозофски факултет (историја и географија) са антропогеографском дисертацијом (1929). Радио и специјализовао ОРЛ у Загребу, Прагу и Бечу. Хабилитовао 1938. за доцента Мед. ф. у Загребу. Удаљен из клинике, ухапшен као антифашиста и упућен на принудни рад у Немачку и Аустрију. После повратка 1945. изабран за редовног професора и директора загребачке ОРЛ клинике и на том месту био до пензионисања 1971. Унапредио рад клинике која је постала једна од најбољих на Балкану и са А. Шерцером био творац Загребачке ОРЛ школе. Посебно се бавио изучавањем и лечењем гушавости, корозивних оштећења једњака, ОРЛ повредама и малигним туморима врата („Новији погледи у лијечењу акутних корозивних запаљења једњака", САЦЛ, 1952, 80, 1; „Pathological changes in the blood-vessels and nerves of the oesophagus due to corrosion", The Journal of Laryngology and Otology, 1953, 67, 12; „Наше гледање на оперативно лијечење вањских малигнома врата", Рад ЈАЗУ, 1964, 9; и Z. Krajina, R. Subotić, „The results of surgical treatment of the cancer of the larynx (1955--60)", Acta Oto-Laryngologica, 1967, 63, 2--3; коаутор, „The influence of heat on the upper respiratory tracts", Acta Oto-Laryngologica, 1969, 67, 2--6). Дао значајан допринос у антропогеографији, етнологији и историји Балкана, а његова збирка са више од 7.000 фотографија и данас је предмет изучавања. Био пасионирани планинар и борац за заштиту природе и човекове околине (председник Републичког савета). Бавио се лепидоптерологијом и описао нове врсте лептира. Његова ентомолошка збирка са 2.500 примерака налази се у Хрватском народном зоолошком музеју у Загребу. Из свих ових области објавио мноштво радова у југословенским и иностраним часописима. Био редовни члан ЈАЗУ (1947), њен секретар, уредник Љетописа ЈАЗУ, Зборника за народни живот и обичаје Јужних Словена, оснивач Етнолошког завода ЈАЗУ итд. Такође био дописни члан САНУ (1961), САЗУ (1964), АНУБиХ, Научног друштва Црне Горе, почасни председник Грчког отонеуроофталмолошког друштва, почасни члан Збора лијечника Хрватске и др. Награђен Наградом града Загреба (1949), Наградом Републике Хрватске за животно дело (1969), Наградом АВНОЈ-а (1972) итд. Данас једна улица у Загребу носи његово име, а Хрватско еколошко и географско друштво одржавају симпозијуме „Дани Бранимира Гушића".

ДЕЛА: Медведница: планинарски водич са 32 слике и 3 карте, Зг 1924; Отологија практичног лијечника, Зг 1957; „Истраживање ендемске гушавости у горњем Полимљу", Љетопис ЈАЗУ, 1959, 66.

ИЗВОРИ: Б. Гушић (ур.), Зборник радова Оториноларинголошке клинике у Загребу, Зг 1948; Б. Гушић (ур.), Зборник радова другог конгреса отоларинголога Југославије, Аранђеловац 25. V -- 28. V 1950, Зг 1951; П. Дурбешић, А. Беновић (ур.), Нове спознаје из природословља отока Мљета: зборник радова симпозија Дани Бранимира Гушића, Помена, оток Мљет, 3. до 7. листопада 2010, Мљет--Зг--Дубр. 2011.

ЛИТЕРАТУРА: И. Чупар, М. Марковић, „Бранимир Гушић (1901--1975)", Љетопис ЈАЗУ, 1975, 79; R. Elsie, „Branimir Gušić (06 April 1901 -- 06 July 1975)", у: The Photo Collection of Branimir Gušić | Albania around 1947, London 1975; В. Арновљевић, „Бранимир Гушић", Годишњак САНУ, 1977, 83; Д. Икић, „Бранимир Гушић: 1901--1975", Љетопис ЈАЗУ, 1980, 3.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУШИЋ, Сима

ГУШИЋ, Сима, архитекта, конзерватор-рестауратор (Ниш, 5. IX 1947). Дипломирао на Одсеку архитектуре при Грађевинском факултету у Нишу 1974. Од 1972. запослен je у Заводу за заштиту споменика културе у Нишу, а од 2002. ради у властитом пројектном бироу „Форма антика". Највећи део професионалног рада посветио је конзервацији, рестаурацији и ревитализацији споменичког наслеђа на подручју јужне Србије. Најпознатије пројекте остварио је током службовања у Заводу: Ремезијана код Беле Паланке (1976--1980), Тимакум минус код Књажевца (1976--1990), Етно-комплекс и лапидаријум у Равни код Књажевца (1978--1982), Меморијални комплекс „Парк хероја" у Белој Паланци (1979), Чаирска чесма у Нишу (1980), Архив у Нишкој тврђави (1980), Дијана--Караташ код Кладова (1981--1990), Понтес са остацима Трајановог моста код Кладова (1981--1990), Стамбена зграда Мијајловића у Нишу (1982), Стара варошка кућа у Минићеву (1988), Стамбено-пословни објекат у Рајићевој 30 у Нишу (1991--1992, и Д. Вучковић), Стамбена зграда Павловића и Попадића-Поповића у Нишу (1993), Стамбена зграда Чалије (1993, и Д. Вучковић), Антички Наисус (1994--1995). Г. је и аутор адаптације стамбене зграде у Завичајни музеј у Књажевцу и пројекта сталне музејске поставке (1996). Као оснивач бироа „Форма антика" наставља да се бави реконструктивном архитектуром и конзервацијом, али остварује и плодан опус у области архитектонског пројектовања нових објеката, углавном пословно-стамбене намене.

ДЕЛА: „Стари и нови Ниш", Градина, 1977, 7--8; „Објекат са мозаицима на Винику", Нишки зборник, 1977, 4; „Заштита археолошког локалитета Тимакум минус код Равне", ГДКС, 1981, 5; „Ревитализација археолошких локалитета", ГДКС, 1983, 7; „Заштита културно историјског наслеђа на подручју Ђердапа", ГДКС, 1985, 9; „Урбанизам Ремезиана од II--VI века", Саопштења, 1987, 19.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Ниша, V, Ниш 2011; Ј. Илић, „14. Дани архитектуре Ниша 2013", Архитект, 2014, 43--44.

М. Јанакова Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУШИЦА

ГУШИЦА, село у југозападном делу Горње или Биначке Мораве, на северозападним обронцима планине Скопске Црне горе, око 7 км западно од општинског центра Витине, у Метохији. Западно од села је корито реке Слана вода, а источно од села Гушичка река, десна притока Биначке Мораве. Са Витином је спојено локалним путем. Насеље је компактно, са великим растојањима између кућа. У селу се налази четвороразредна основна школа. У околини су откривена лежишта бентонита. Г. је настала средином XVIII в. насељавањем Албанаца из Малесије, Сиринића, Љуме и мухаџира из Топлице. Срби се досељавају почетком XX в. из околине Врања, Трговишта, Прешева, Лесковца, Власотинца и Андријевице. Године 1948. било је 2.038 становника, од којих 58,3% Шиптара, а 40,4% Срба. Исељавање Срба почело је 60-их година XX в. Године 1991. попис је регистровао 88 становника, од којих су 75% били Срби, а 23,9% Црногорци. Године 1999. Албанци су запалили двадесетак српских кућа и протерали Србе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУШТЕРИ,

ГУШТЕРИ, припадници љускавих гмизаваца (Squamata), највећег и најразноврснијег реда међу гмизавцима. Због изразито флуидних погледа на таксономију љускавих гмизаваца, а према савременим таксономским схватањима заснованим на молекуларној филогенији, ред је подељен на већи број група различитог нивоа класификације. Поред општепознатих „правих г." (Lacertidae) и њима сродних роваша (Scincidae) и теју-г. (Teiidae), ред Squamata обухвата и игуане (Iguania) и камелеоне (Chamaeleonidae), као и слепиће (Anguidae), агаме (Agamidae), варане (Varanidae), отровне брадавичаре (Helodermatidae) и још око 20 нових породица. Процењује се да их има око 6.000 врста, више од свих других редова гмизаваца заједно. За већину г. карактеристично је присуство удова и спољашњих ушних отвора, као и одбацивање дела репа при спасавању од предатора. Оријентишу се претежно визуелно, што укључује и разликовање боја, а комуницирају говором тела, променом боје тела и феромонима. Величина им варира од двадесетак мм до три м. Општепознати „прави г." из породице Lacertidae насељавају Европу, посебно Медитерански басен, Африку и Азију. Подељена је на две потпородице са 39 родова и око 340 врста. На Балканском полуострву из ове породице заступљено је 20 врста у оквиру осам родова од којих су неки ендемични за полуострво (Dinarolacerta, Hellenolacerta, Dalmatolacerta). У Србији живи осам врста из пет родова (Algyroides, Podarcis, Darevskia, Lacerta и Zootoca). Најпознатији су и широко распрострањени зелембаћ (Lacerta viridis), ливадски г. (Lacerta agilis), зидни г. (Podarcis muralis) и степски г. (Podarcis taurica). Од мање познатих, а значајних врста, посебно у научном погледу, издвајају се љускави г. (Algyroides nigropunctatus), планински или живородни г. (Zootoca vivipara) и шумски г. (Darevskia praticola). Најуже распрострањене у Србији, ограничено на јужну Србију и Косово, има егејски г. (Podarcis erhardii). Поред „правих г." у Србији пребивају поједини представници породица слепића (Anguidae), роваша (Scincidae) и губавица (Gekkonidae)

ЛИТЕРАТУРА: S. Brelih, G. Džukic, Catalogus Faunae Jugoslaviae. IV/2 Reptilia, Ljub. 1973; Г. Џукић, „Диверзитет водоземаца и гмизаваца Југославије са прегледом врста од међународног значаја", у: В. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; G. Džukic, M. Kalezic, „The biodiversity of Amphibians and Reptiles in the Balkan Peninsula", у: H. Griffiths, B. Krystufek, J. Reed (ур.), Balkan Biodiversity, Dordrecht--Boston--London 2004; J. L. Vitt, J. P. Caldwell, Herpetology. An introductory biology of Amphibians and Reptiles, Amsterdam 2014.

Г. Џукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)

ГУШТЕРИ

ГУШТЕРИ, село на источној периферији Босне, у Републици Српској, у општини Зворник, смјештено на југоисточној периферији планине Мајевице, у изворишту ријеке Хоче (лијева притока Дрине). Налази се сјеверно од пута Зворник--Тузла којим је повезано с општинским центром (4 км). Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака који се протежу на висинама од 200 м у близини пута до 400 м на обронцима Мајевице. Током послијератног периода број становника је растао. Године 1948. било је 474, а 1991. 777 становника, од којих 55,3% Срба, а 43,5% Муслимана. Село има мјесну заједницу, основну школу и неколико трговачких радњи. Према претходним подацима пописа становништва 2013. у Г. је живјело 70 становника.

В. Чолић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)