# ЂУРКОВИЋ, Димитрије

**![001_SE_V_Dimitrije-Djurkovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-dimitrije-djurkovic.jpg)ЂУРКОВИЋ, Димитрије**, позоришни редитељ и педагог (Београд, 12. IX 1925). Позориште га је привлачило од детињства, па је већ од оснивања Дечјег позоришта „Рода" у Београду 1938. постао његов члан. Са пријатељима је основао неформално позориште Омладински студио у којем је од 1941. до 1943. изведено седам премијера у којима је био писац, редитељ и глумац. После рата радио је као новинар у *Политици* (1945--1946), затим у културној хроници Радио Београда. Први је стални филмски критичар *Политике* (1949--1953). Више од филма привлачило га је позориште па 1948, одмах по њеном оснивању, уписује Академију за позоришну уметност у Београду. Као студент прве класе на Одсеку за режију у класи проф. Хуга Клајна дипломирао 1952. представом *Довитљива девојка* Лопеа де Веге на сцени Хрватског народног казалишта у Суботици. Исте године ангажован је као редитељ у Народном позоришту у Крагујевцу, где је стварао модерно и живо позориште. У две сезоне режирао је четири представе, од којих је последња (Миодраг Ђурђевић, *Наследство*) уклоњена са репертоара из политичких разлога. Након тога прелази у Српско народно позориште у Новом Саду где се, у оштрој конкуренцији, намеће за најзначајнијег редитеља тог позоришног ансамбла и остварује своје најзначајније режије: *Небески одред* Ђ. Лебовића и А. Обреновића (1957), *Избирачица* К. Трифковића (корежија са Б. Ханауском, 1960), *Варалица у Бечеју* Б. Чиплића (1961), *Халелуја* Ђ. Лебовића (1964), *Фамилија Софронија А. Кирића* Ј. Игњатовића (у сопственој драматизацији, 1966), *Село Сакуле, а у Банату* Зорана Петровића (1969), *Зли дуси* Ф. М. Достојевског (драматизација А. Ками, 1975). У СНП је режирао и *Песму* О. Давича (у сопственој драматизацији, 1956. и 1959), *Оптимистичку трагедију* В. В. Вишњевског (1957), *Чаробњака који доноси кишу* Р. Неша (1958), *Пукотину раја* М. Туторова (1959), *Хамлета* В. Шекспира (1961), *Вечитог младожењу* Ј. Игњатовића (у сопственој драматизацији, 1963), *Народног посланика* (1963) и *Госпођу министарку* (1966) Б. Нушића, *Коштану* Б. Станковића (1964), *Месечину за несрећне* Ј. О'Нилa (1967), *Викторију* Ђ. Лебовићa (1968), *Злу жену* (1968) и *Кир Јању* (1978) Ј. С. Поповићa; *Беле ракете лете на Амстердам* В. Зупана (1972), *Галеба* А. П. Чехова (1973), *Сентименталну представу* М. Антића (1974), *Смрт трговачког путника* А. Милера (1977) и *Хеду Габлер* Х. Ибзена (1984); а у ЈДП: *Калигулу* А. Камија (1960) и *Брисан пут* М. Новковић (1980). Стеријину награду за режију добио је за представе *Избирачица* (1961), *Халелуја* (1965) и *Фамилија Софронија А. Кирића* (1968), док је за *Село Сакуле, а у Банату* добио Стеријину награду за сценску адаптацију (1970), а представа, коју је и режирао, добија награду Најбоља представа у целини и Награду округлог стола критике. У то време је постао редитељ са највише Стеријиних награда у Југославији. Две награде за режију додељене су му на Сусретима војвођанских позоришта за представе *Иркутска прича* А. Н. Арбузова (1961) и *Фамилија Софронија* *А. Кирића*, а две редитељске награде примио је од Удружења драмских уметника Србије (*Иркутска прича* и *Село* *Сакуле, а у Банату*).

У Новом Саду **Ђ.** је пронашао ансамбл који је прихватио да прати његове неконвенционалне идеје. Спроводио их је са непоколебљивом и ретко виђеном упорношћу. За то је имао безрезервну подршку управника СНП Милоша Хаџића. Као редитељ посебно се интересовао за дела домаћих аутора, нарочито за текстове који истражују и презентују Војводину, коју је сматрао за простор и време свог изворног позоришта. Негујући култ позоришне пробе, припадао је оним ретким ентузијастима у позоришту за које је истраживачки рад пун неизвесности важнији од проверених путева који воде до рутинских остварења. Тежио је позоришту које је одлучно у критици друштвене стварности, али и поетично, иронично и исповедно. Велик познавалац драмске литературе, дубоко је у њу понирао, не прихватајући моду изневеравања драмског писца. Ипак, није се залагао за такозвано литерарно позориште, него за позориште које се темељи на самосвојности позоришне уметности и њеног језика, пре свега на уметности глумца, а затим и осталих протагониста колективног уметничког чина. Био је у сталном ангажману у СНП од 1955. до 1967 (и касније као стални гост) с тим што је две сезоне био у београдском Савременом позоришту (1961--1963). Четири године је у СНП био директор Драме (1963--1967) и две године уметнички руководилац „Веселог театра Бен Акиба". Режирао је и у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212 и НП у Београду, у НП у Сомбору, у НП у Вршцу, у Камерном театру '55 у Сарајеву и у театру Станислава Виспјанског у Катовицама (Пољска).

Педагошким радом почео је да се бави у Средњој позоришној школи у Новом Саду (1955--1957), затим је у Драмском студију СНП предавао предмет Анализа текста (1966--1968), да би 1969. постао професор позоришне режије на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду на којој је извео пет класа студената режије. Био је у више мандата шеф Катедре за позоришну и радио режију где је испољио снажну иницијативу за унапређивање и осавремењавање процеса студирања режије, усмеравајући га према практичном, непосредном усвајању знања и настојећи да што више повеже студирање режије са студирањем глуме, драматургије и организације. Многе његове иновације у педагогији режије, као и низ практичних вежби, и данас се користе у настави. Већи број његових студената постали су афирмисани редитељи. По позиву прихвата да студентима интермедијалне режије на Академији уметности у Новом Саду предаје позоришну режију (1978--1983). Предавао је и на магистарским студијама театрологије на ФДУ и Академији уметности у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Марјановић (прир.), *Димитрије Ђурковић*, Н. Сад 2007.

Живко Поповић; Биљана Нишкановић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)