# ЂОРЂЕВИЋ, Младомир Пуриша

**![001_SE_V_Mladomir-Purisa-Djordjevic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-mladomir-purisa-djordjevic.jpg)ЂОРЂЕВИЋ, Младомир Пуриша**, филмски редитељ, сценариста, књижевник (Чачак, 6. V 1924). Као омладинац почетком рата прикључује се партизанима, али бива ухапшен и спроведен у казнено-поправни дом. После ослобођења игра фудбал за чачански *Борац*, студира историју уметности и пише за *Политику*. Као филмски редитељ дебитује 1947. репортажом *Трст*, а затим реализује велик број документарних филмова разноликог, углавном пригодног друштвено-политичког садржаја. Почетком 50-их похађа курс који у Београду држи знаменити амерички професор С. Воркапић и стиче професионално филмско образовање. Игранофилмску каријеру остварује у неколико фаза. У почетној, током 50-их, он још увек лута и тражи себе. Први играни филм *Општинско дете*, према комаду Б. Нушића, реализује 1953, али њиме, као ни следећим *Два зрна грожђа* (1955), мелодрамом из руралног живота у Грчкој, не постиже запаженији успех. У наредној фази, филмовима савремене тематике *Лето је криво за све* (1961) и *Први грађанин мале вароши* (1961), досеже занатску сигурност, посебно се ауторски наговештавајући у сетно-хуморној скици портрета провинцијског градића. У исто време реализује и неке од најбољих документарних филмова, посвећених знаним и анонимним ратним херојима: *Девојка са насловне стране* (1958), *Он* (1961), *Мајка, син, унук, унука* (1965) и *Погибија Бате Јовановића* (1967), који освајају међународне награде и потврђују да **Ђ.** стасава у аутора специфичног лирско-поетског заноса, којим призматично ломи стварносну грађу и конституише је у аутономну филмско-поетску структуру.

Ауторски се **Ђ.** потпуно расцветава у ратно-поратној тетралогији играних филмова: *Девојка* (1965), *Сан* (1966), *Јутро* (1967), *Подне* (1968). Филмовима *Девојка* и *Сан* -- којима показује да његов однос према уметности филма диктира његово срце, односно опонирање доктринама и повлађивање осећањима -- **Ђ.** манифестује пуну стваралачку слободу у знаку песнички разбарушене заиграности. Не жели више да прикрива истину о бурним данима ратног и револуционарног заноса, па уметничку истину постиже употребом ироније и персифлаже не да би подвргао деструкцији идеале младости, него да би се наругао лажним носиоцима тих идеала. Драматургија је притом фрагментарна, хировита, али озарена магијским амалгамом, сачињеним од хумора, поезије и носталгије. Енергија оригиналности и лирски опојне лепршавости, комбинована са оптимистичким трагизмом, тријумфује у ремек-делу *Јутро*, посвећеном обзорју слободе (Златна арена за режију у Пули, 1967). У средишту разуђене драматургије налази се судбина бивше девојке главног јунака која је осуђена на смрт јер је током мучења у затвору одала имена неких већ мртвих другова. У овим филмовима наслућује се инспирационо охрабрење од класика филмске поезије А. Довженка и Ж. Вигоа, а још директнији подстицај који долази од савремених револуционара филмског језика Ж. Л. Годара и А. Ренеа. Филм, литература, мелодрама, балада и оперета укрштају се у редитељском поступку и синтетишу у особен ауторски израз. Одбљесци тог поступка налазе се и у наредним остварењима: *Подне* (1968) закључује тетралогију темом забрањене љубави између руског војника и наше девојке током Резолуције Информбироа 1948, филм *Cross country* (1969) кроз надреално-руралну и фолклорно-оперетску стилизацију портретише свештеникову кћер која под утицајем ТВ почиње да се бави спортом, а *Бициклисти* (1970) носталгично евоцирају ратне догађаје везане за партизански бициклистички батаљон. После филма *Киша* (1972), скромне адаптације Чеховљеве новеле *Дама с псетанцетом*, све чешће се опредељује за савремене теме: *Павле Павловић* (1975) храбро инаугурише лик металца који ступа у борбу с корумпираним слојем друштва; *Тренер* (1978) бори се са сличним појавама у фудбалу, а *Осам кила среће* (1980) предочава трагичну љубав девојке из черге и партизана. Стваралачка импровизација и маниризам постају све наглашенији, посебно у следећа три филма: *Скерцо* (1994), *Танго је тужна мисао која се плеше* (1997, победник Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи) и *Два* (2007), рађен по литерарном научно-фантастичном предлошку З. Живковића.

Као косценарист радио је на пројектима *Медаљон за три срца* В. Слијепчевића (1962) и *Двобој за јужну пругу* З. Велимировића (1978). Објавио је пет романа, од којих је најзначајнији *Лола Београд* (Зг 1982), и збирку новела *Писма из мале вароши* (Бг 1977). Писао је и драмске текстове. Сценарист је и аутор текстова за већи број краткометражних филмова својих колега. Као комплетни аутор -- од идеје, преко сценарија, до последњег реза у монтажи -- **Ђ.** се наметнуо као један од водећих српских али и европских редитеља које краси неспутана мера слободе, поетског надахнућа и сатирично-пародијски искошеног погледа на свет и могућности медија. Иако понекад на рубу хировитог и самодопадљивог понављања, његов богати опус објављује се као вид интимне естраде у којој човек остаје исходиште и средиште свеколике инспирације. Добитник је награде за животно дело Удружења филмских критичара Србијe 2012.

ЛИТЕРАТУРА: М. Чолић, *Ратни филм*, I, Бг 1984; Р. Лазић, *Трактат о филмској режији*, Бг 1988; М. Јевтић, *Домаће игралиште Пурише Ђорђевића*, Бг 2009.

Никола Стојановић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)