# ЂОРЂЕВИЋ, Милан Т.

**ЂОРЂЕВИЋ, Милан Т.**, књижевник, преводилац (Београд, 25. X 1954).
Студирао општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Песнички
опус (*Мумија*, Бг 1990; *Ћилибар и врт*, Бг 1995; *Пустиња*, Бг 1995;
*Пепео у башти* (изабране песме), Бг 2014) обухвата наизглед опречне
категорије веризма и лиризма. Ма о чему певао, увек је у средишту
усамљенички глас који упија утиске из спољњег света, да би их језички
прерађене и меланхолично обојене том свету вратио у форми стиха. Негује
више песничких облика: римоване песме (тростиси, катрени и сонети),
кратке, редуковане лирске записе у слободном стиху, песничку прозу или
песме у прози у којима се ритмичким слагањем прецизних, „визуелних" и
„чулних" реченица остварује утисак поетске густине и сугестивности. И у
прозним делима (*Чисте боје*, Бг 2002; *Црна поморанџа*, Бг 2004;
*Мајмун*, Бг 2006; *Рушевина*, Бг 2009) **Ђ.**, осим повремене
историјске евокативности, привлачи магични, пантеистички интензитет
непрестаног преображавања живота. У исти мах његов лирски глас је
опседнут усудом коначности: ужарено, стално превируће средиште живота,
пуно сока и енергије бујања оковано је црном кором ништавила. Преводи са
словеначког, махом поезију (Т. Шаламун, Б. Новак, А. Дебељак и др.).
Добитник је награда „Васко Попа", „Дисова награда", „Бранко Миљковић",
„Десанка Максимовић", „Исток--Запад".

ДЕЛА: песме: *Са обе стране коже*, Бг 1979; *Мува и друге песме*, Бг
1986; *Свемоћна госпођа*, Кв 2012; проза: *Глиб и ведрина*, Бг 1997;
*Слепа улица*, Бг 2002; *Радост*, Кв 2008; *Смежурана кожа*, Бг 2013;
есеји: *Цвеће и џунгла*, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, В. Павковић, *Шум Вавилона (критичко-поетска
хрестоматија млађе српске поезије*), Н. Сад 1988; Б. А. Новак, „Милан
Ђорђевић, песник и човек чистих руку", *Сарајевске свеске*, 2004, 5;
*Поезија Милана Ђорђевића*, зборник радова, Бг 2015.

М. Пантић