# ЂОРЂЕВИЋ, Александар

**![001_SE_V_Aleksandar-Djordjevic_reditelj.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-aleksandar-djordjevic-reditelj.jpg)ЂОРЂЕВИЋ, Александар**, филмски, телевизијски и позоришни редитељ (Суботица, 28. VII 1924 -- Београд, 27. IV 2005). Завршио Академију за позоришну уметност у Београду у класи проф. Хуга Клајна 1952. Oдмах по дипломирању добија стални ангажман у Народном позоришту у Нишу у којем до 1961. режира многобројне позоришне комаде (Молијер, *Учене жене*, 1952; М. Крлежа, *Господа Глембајеви*, Т. Вилијамс, *Стаклена менажерија*, В. Шекспир, *Сан летње ноћи*, 1953; Л. Н. Толстој, *Живи леш*, В. Иго, *Лукреција Борџија*, 1954; М. Крлежа, *У логору*, 1955; Б. Нушић, *Госпођа министарка*, 1956; Ђ. Лебовић, *Небески одред*, 1957; Т. Вилијамс, *Мачка на усијаном лименом крову*, Б. Нушић, *Народни посланик*, 1958; М. Крлежа, *Леда*, 1959. и др.). Потом прелази у РТВ Београд где остаје у сталном радном односу све до 1990. Режирајући читав низ ТВ драма и серија које су оставиле трага на медијском простору СФРЈ, на телевизији је остварио и свој највећи допринос. ТВ драма *Чеп који не пропушта воду* 1972. добила је прву награду на ТВ фестивалу у Холивуду. Након две, у продукционом смислу скромне серије (*Леваци*, 1970; *Мајстори*, 1972), **Ђ.** режира акциону ратну серију о НОБ-у *Отписани* (1974, 13 епизода) која, изневеравајући историјске чињенице и идеолошки преобликујући стварност, постаје најгледанија серија на простору тадашње Југославије, те две године касније добија и наставак (*Повратак отписаних*, 1976). Њену огромну популарност учврстили су и истоимени филмови настали на основу оба серијала. НОБ тематиком на њих се надовезује напета акциона ратна драма *Стићи пре свитања* (1978) о бекству групе комуниста из затвора у Сремској Митровици. Серија *Врућ ветар* (1980), по жанру комедија, постиже велику популарност и устоличује **Ђ.** као неприкосновеног мајстора те телевизијске форме. На основу ње исте године настаје и филм *Авантуре Боривоја Шурдиловића*. Покушај да се оствари савремена акциона драма, филм *Јагуаров скок* (1984), делимично сниман у САД, ипак не функционише на нивоу онога што је **Ђ.** до тада пружао. Филмом *Хајде да се волимо* он се 1987. враћа провереном жанру комедије и са њим постиже енорман комерцијални успех. Исте године започиње и снимање мамутске серије *Бољи живот* (укупно 82 епизоде), која ће бити једна од до тада најдужих и најпопуларнијих југословенских серија (режију прве 22 епизоде **Ђ.** је делио са М. Вукобратовићем). Трећи део чувене комедије *Тесна кожа* режира 1988, а 1989. други део филма *Балкан експрес* који такође бива претворен у мини-серију од десет епизода. Од 1993. до 1996. режира (са С. Шуљагићем) нову велику серију (70 епизода) под називом *Срећни људи* која прати формулу *Бољег живота* (о породици која пролази кроз разне недаће, овога пута под санкцијама заведеним СРЈ). Као мајстор дуготрајних серија потписује (са М. Вукобратовићем) и *Породично благо* (1998--2002, 62 епизоде), серију из које је изведен и биоскопски филм *Тајна породичног блага* (2000). Једно од његових последњих дела је документарни ТВ серијал *Деца филма* (2002). Ту је као домаћин представљао познате српске глумце (С. Гонцић, Д. Бјелогрлић, Г. Виденовић итд.) који су своје каријере почели као деца. Као врхунски професионалац **Ђ.** је током вишедеценијског стваралштва на филму и телевизији оставио неизбрисив траг и уткан је у историју РТБ/РТС као један од њених најплодоноснијих и најеминентнијих стваралаца.

У НП у Нишу **Ђ.** режира и по преласку у РТВ Београд (Р. Макдугал, *Двоструко лице*, 1962; М. Крлежа, *Господа Глембајеви*, З. Ђорђевић, *Вечити студенти*, М. Капор, *Крај викенда*, 1982; Б. Станковић, *Коштана*, 1984), а током целе редитељске каријере континуирано је присутан и на скоро свим београдским позоришним сценама: Атеље 212 (Х. Пинтер, *Љубавник* и *Ревија*, 1966; А. Вескер, *Четири годишња доба*, 1969; М. Митић, *Експрес за Минхен*, 1994), Југословенско драмско позориште (В. Вучо, *Балада о аждаји и јунаку*, 1964; М. Капор, *Крај викенда*, 1982), Позориште „Бошко Буха" (М. Станисављевић, *Царска се пориче*, 1975), Београдско драмско позориште (С. Павић, *Полтрон*, 1986), Мало позориште „Душко Радовић" (С. Павић, *Мој кум и ја*, 1993), НП (М. Митић, *Успомене лаке жене*, 1994), Позориште на теразијама (А. Кабиљо, *Јалта, Јалта*, 1985; В. Борисављевић, *Престаће ветар*, 1990; Б. Џери, С. Џозеф, *Виолиниста на крову*, 1993. и др.). Редитељски је значајно утицао и на позоришни живот у Крагујевцу (три представе у Књажевско-српском театру), Краљеву (три представе у Краљевачком позоришту), Крушевцу (две представе у Крушевачком позоришту), Лесковцу (пет представа у НП) и Зајечару (три представе у НП Тимочке Крајине). Посебно је значајан његов допринос успесима Шабачког позоришта на чијој је сцени поставио 13 драмских дела различитога жанра, од комедија Р. Кунија (*Живот је леп*, 1991; *Луда ноћ у хотелу Југославија*, 1992) до драмских остварења А. Милера (*Смрт трговачког путника*, 1992), Б. Михајловића (*Бановић Срахиња*, 1993), Т. Вилијамса (*Мачка на усијаном лименом крову*, 1994) и М. Крлеже (*У логору*, 1997. и др.). Добитник је награде ТВ Београд за животно дело (1978) и Октобарске награде града Београда (1984).

ЛИТЕРАТУРА: И. Рацков, „*Бановић Страхиња* од Борислава Михајловића у режији Александра Ђорђевића", *Руковет*, 1964, 15, 1; Ђ. Ђорђевић, „Прегледно и прецизно", *Борба*, 26. III 1967; П. Волк, *Позоришни живот у Србији: 1944--1986*, Бг 1990; Д. Бошковић (прир.), *Александар Ђорђевић:* *Увек испочетка*, Бг 2020.

Срђан Стојановић; РСЕ

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)