# ЂАЈА, Јован

**![001_SE_V_Jovan-Djaja.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-jovan-djaja.jpg)ЂАЈА, Јован**, професор, министар, државни саветник (Мравинци код Дубровника, 21. III 1846 -- Београд, 18. VII 1928). Србин католичке вероисповести. Језуитску гимназију завршио је у Дубровнику, а Филозофски факултет у Бечу. Као суплент Београдске гимназије предавао је латински језик и алгебру (1869--1873), у Првој београдској полугимназији латински, француски и немачки, општу историју, земљопис, физику и космографију (1876--1879), потом у Београдској гимназији латински и француски, општу историју и земљопис, а у Вишој женској школи општу историју, све до пензионисања 1883. Активиран је 1888. и постављен за начелника Просветног одељења Министарства просвете и црквених послова, а затим за професора Београдске ниже гимназије. За народног посланика изабран је 1889. Био је члан Државног савета (1890--1894) и министар унутрашњих дела од 1890. до 1891, када је, због противљења неким његовим законским предлозима у Скупштини, поднео оставку, али је убрзо поново изабран на тај положај. Није дозвољавао радикалском клубу да се меша у посао његовог министарства. Као члан Државног савета поново је пензионисан 1894, међутим, већ 1897. постављен је за начелника МИД-а, а 1898. за отправника послова Посланства у Атини. Изванредни посланик и пуномоћни министар у Грчкој био је до 1899, када је стављен на располагање, а потом је поново пензионисан. Још једном је активиран и као изванредни посланик и пуномоћни министар постављен је 1900. за вршиоца дужности генералног конзула и дипломатског агента у Софији, до 1902, када је разрешен те дужности и стављен на располагање Влади, све до 1905, када је пензионисан, и више се није враћао у државну службу.

Српском ученом друштву је 1881. предложио да у свом *Гласнику* штампа *Историју Словена* Мавра Орбинија, с оригиналним текстом на италијанском и његовим преводом на српски. Превео је с италијанског дело Александра Манцонија, *Вереници, миланска историја из XVII века* (Бг 1912), и с француског језика роман Виктора Игоа *Деведесет трећа*. Припадао је Радикалној странци, а од 1883. био је члан њеног Главног одбора. За време Тимочке буне хапшен је као њен учесник, али га је преки суд ослободио. Потписник је споразума Радикалне и Либералне странке, на Цвети 1886. С Андром Николићем и Стојаном Протићем покренуо је 1884. *Одјек*, орган Радикалне странке, и био његов директор 1897. Био је уредник радикалског листа *Народ* (1900--1903), као и власник и директор *Народа*, органа Уједињене радикалне странке у Београду (1906--1907). Од 1899. до смрти био је сарадник, потом и главни уредник *Трговинског гласника*. Уз непристрасну уређивачку политику писао је политичке, привредне и чланке из књижевне и културне историје, које је одликовао одличан стил. Новинарским радом је много допринео буђењу националне и политичке свести. Истовремено, он је оплеменио и уздигао јавну реч у Србији. Био је председник Српског новинарског удружења (1897--1899), после његовог расцепа 1906. Друштва српских новинара и публициста, као и почасни члан и председник многих удружења и друштава. Важио је за поборника зближавања Србије и Бугарске, те присталицу и борца за слободу и уједињење Јужних Словена. Одликован је Таковским крстом III и II реда (1889. и 1891), бугарским Народним орденом за грађанске заслуге (1902) и грчким орденом.

ДЕЛО: *Савез Србије и Бугарске*, Бг 1904.

ИЗВОР: Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: *Српске новине*, 1869, 35, 146; 1883, 50, 279; 1889, 56, 208, 230; 1890, 57, 61; 1894, 61, 101; 1899, 66, 147; 1902, 69, 72; *Југословенска штампа. Реферати и библиографија*, Бг 1911; *СКГ*, 1928, 24, 8; *Трговински гласник*, 1928, 38, 159, 160; *Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880--1930*, Бг 1931; Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг б. г.

Миле Станић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)