Слово Ђ

Ђ

Ђ, шесто слово српске ћирилице, које има више појавних облика (алографа): Ђ, ђ, Ђ, ђ итд. Њиме се означава африката ђ у српском језику. Појављује се у српској рукописној ћирилици предвуковског периода. У рукописној књизи „Мач духовни" Гаврил Стефановић Венцловић је 1738, у покушају да нађе решење за различито обележавање ћ и ђ, старим словом ђерв обележавао ђ, а новим знаком ћ означавао је ћ. У штампану ћирилицу ђ уводи Вук Караџић својом другом азбучном реформом, изнесеном у Српском рјечнику 1818. Нацрт за слово дао му је Лукијан Мушицки, који га је, независно од Венцловића, начинио угледањем на рукописно ђерв. О заслузи Мушицког сведочи његова преписка с Вуком из 1817. и 1818.

001_SE_V_slovo-DJ-iz-Slova-izabranih.jpg

ЛИТЕРАТУРА: А. Младеновић, „Обележавање гласова ћ и ђ у рукопису 'Мач духовни' Гаврила Стефановића Венцловића", Зборник за филологију и лингвистику, 1967, X; Историја српског језика. Одабрани радови, Бг 2008.

Јасмина Грковић-Мејџор

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАВО

ЂАВО (грч. diavbolo": клеветник), у хришћанству одређен као божји отпадник и супарник, те као такав постао је оличење зла. Његово порекло је дубље и потиче од старозаветне представе Сатане који искушава човека настојећи да га обмане и наведе на грех и зло. Ђ. је као супротност хришћанском Богу формиран у српској и у традицијама других европских народа, христијанизацијом и потискивањем претходних паганских веровања. Настојећи да уклони паганске богове, хришћанска црква их је проглашавала за божанску антитезу и давала негативни вредносни предзнак. Тако је од назива за некадашњег бога и створено име за ђ. У представи о ђ. исказано је и традиционално схватање и искуство зла које има своје дубоке религијске и психолошке корене везане за дуалистичко схватање света. У народној машти он оличава злодуха карактеристичног обличја: наказног изгледа, пола црног а пола белог лица, са роговима на челу, репом, канџама на прстима и копитама на ногама. Око тридесетак синонима као и већи број народних фитонима и топонима указују на раширеност веровања у ђ. Иако у функцији његовог означавања, многобројни синоними су и превентива од његовог дозивања. Будући да би се изговарањем његовог имена, према магијском принципу, он могао учинити присутним, постојала је и забрана његовог помињања. Из страха да се несвесно не би призвао и потичу његови називи „непоменик" и „тамо он". Ђ. је заједничко, збирно име за разна демонска бића која се јављају у виду различитих представа, због чега се о њему може говорити у множини. У мултиплицираној представи ђ. су, према народном веровању, присутни свугде и имају одлику митске панегзистентности која би се могла довести у везу са веровањем у ђавољу способност јављања у различитим видовима и обличјима и његову моћ преображавања. Зато само одређена апотропејска средства као што су ватра, црни глог, бели лук, магијски круг и хришћански сакрални симболи, попут крстних словеса, представљају сигурну заштиту од нечастивог. У српској народној традицији постоји читав низ митских творевина чије се поједине карактерне црте, изражене негативним односом према људима, тумаче њиховом везом са ђ. Ђ. се јавља и као бестелесни, демонски дух који је узрочник демонизовању како живих тако и покојника. Он је покретач вештице из чијег заспалог тела излази ноћу, као и активности вампира. За разлику од традиција у којима је представа о ђ. оличавала радикално или апсолутно зло, у српском народном веровању његов карактер се одликује умеренијим цртама негативитета. Неке његове карактеристике, као што су пакост, злоба, склоност ка сплеткарењу, пројекција су непризнаваних људских црта везаних за сенку као архетип колективно несвесног. Сенци као негативној страни људске психе оличеној у ђ. призната је фактичност психичке силе, али она није апсолутни негативитет, него реалност коју појединац може да превлада. Сагледан као непосредна пројекција човекове сенке, ђ. не доводи у питање његово постојање, него показује склоност ка игри, преиспитивању и искушавању. Ђ. је лукав и препреден, али га човек може надмудрити. Сам назив враг употребљаван у околностима у којима човек никада није без шанси, указују на његову природу на коју се понекад гледа и с одређеним симпатијама. Популарност ђ. у лику хромог дабе и врага у народу заснива се, заправо, на понављању оних ситуација с актерима од којих се некада стрепело и плашило, а које у новом искуству изазивају извесну пријатност и задовољство. Са ђ. је српски народ изградио однос обележен карактеристичним хумором и иронијом. Психолошка основа оваквог односа везана је за мотив превазилажења негативних аспеката људске психе пројектоване у лик ђ.

Бојан Јовановић

001_SE_V_Kusanje-Hrista_J-Popovic.jpgПо Библији зли дух који одваја човека од Бога и изазива мржњу, лаж и злобу међу људима. Познат је и под јеврејским именом сатана или сотона (haš-šatan: противник), али има и низ других имена: опадач, клеветник (Отк 12,10), кушач (Мт 4,3), непријатељ људски од искони, владар овог света (Јн 12,31), владар таме, бог овог века (2. Кор 4,4), кнез који влада у ваздуху (Еф 2,2), Велијар, велзевул, Луцифер, Деница, Авадон, змај, „лав ричући који тражи кога да прождере". У Старом завету јавља се као небески дух који се противи Божјим плановима, наводи људе на грех и клевета их пред Богом (Зах 3,1; Пс 108,5). Бог преко ђ., дајући му ограничену власт, ставља на пробу побожност праведног Јова (Јов 1,11). У Новом завету ђ. је рушилачко начело, чије је биће везано за грех и лаж (Јн 8,44), покушава да оствари власт на земљи (Лк 4,6). Остварио је утицај над извесним бројем од Бога отпалих духова -- демона, тежи да себи потчини и људе који тако постају „синови ђавољи" (1. Јн 3,10) чинећи „дела ђавоља" (1. Јн 3,8). Ђ. верује у Бога, али дрхће (Јк 2,19), мрзи Бога, али не може да ратује против Њега, због чега ратује против човека. Човек се од ђ. може одбранити једино молитвом и постом (Mт 17,21), али има обавезу да „сатре сатану под ноге" (Рим 16,20). Христос је васкрсењем победио ђ., али не коначно и не до краја. Ђ. ће у своје циљеве искористити и антихриста, али ће му та победа трајати кратко -- три и по године. Потпуни пораз ђ. догодиће се тек о другом Христовом доласку (2. Сол 2,8; Отк 20,7--10), када ће га Св. архангел Михаило и његови анђели заувек савладати.

Ђ. има разрађену тактику нападајући људе. У рају напада ум Еве са жељом да га покори, наводећи је да посумња у Божју доброту: „Да ли је истина да је Бог казао да не једете од сваког дрвета у врту" (Пост 3,1). То је не само извртање онога што је Бог рекао, што и Ева својим одговором потврђује, него и лукава најава да је Бог не воли и да намерава да је лиши нечега на шта има право. Сатана и данас тако поступа, убеђује човека да му нешто припада, а да му неко то ускраћује. Ђ. наводи Еву да посумња у Божју реч: „Да ли је истина да је Бог рекао", покушавајући да је убеди да Богу не треба веровати и да Он није Еви открио све своје намере и планове. 002_SE_V_Silazak-u-Ad_Rafailovic.jpgИ данас хришћане нападају са разних страна по истом принципу стално им предочавајући неке Божје забране којима им се нешто ускраћује. То је класичан „узорак сатанске пропаганде", када Сатана наводи Еву да посумња у Божју светост. Ђ. напада слабије, неотпорне, оне који нису дорасли његовим триковима. Напада прво Еву, а не Адама, зато апостол Павле пише: „Адам се не превари а жена преварена, постаде преступница" (1. Тим 2,14). Човек треба да прихвати чињеницу да у животу мора попут Еве да се сусретне са Сатаном и његовом разрађеном стратегијом напада. Да би одолео кушању, потребна му је Божја подршка јер само са ослонцем на Бога може успешно да се бори са Сатаном. Ослони ли се само на себе, пропао је.

Кушајући Христа, ђ. га је напао са три стране. Прво преко тела: „Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хлебови" (Мт 4,3). Христос гладује већ 40 дана и доста је измучен, а помисао на хлеб и на храну уопште јак је мотив да се подлегне кушању јер „Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт 26,41). Друго, ђ. напада Христа преко ума: „Ако си Син Божији скочи доле" (Мт 4,6), наводећи Христа на криво схватање и погрешно тумачење Божје речи. Треће, напада на Христову амбициозност, па попевши га на гору високу, показа му сва царства овога света и славу њихову: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се" (Мт 4,8--9). Ово није неочекивано јер је и сам ђ. пао због своје амбиције. Да је Христос био болесно амбициозан, могао је да пожели да се лакшим начином задовољи него одласком на Голготу и распећем на крст. Међутим, права и једина сврха Христовог доласка на свет била је да промени стање у које је свет запао Адамовим падом у грех. Исус намерава да својом послушношћу и својим уздањем у Бога премости провалију коју је Адам створио својим грехом јер је удаљио човека од Бога. Христос као одговор на ово кушање није замолио Сатану да оде, напротив -- наредио му је да оде: „Иди од мене, Сатано" (Мт 4,10). На оштар укор поткрепљен Христовим ауторитетом, Сатана је заувек побегао од Њега, а кад ђ. оде, анђели долазе. Примивши хришћанство, Срби су примили православну теологију, тако да је ђ. ушао у приче и пословице.

Радомир Милошевић

003_SE_V_SV-Marina-cekicem-ubija-djavola_Zefarovic.jpg

У ликовним уметностима,,,кнез овог света" или ,,принц таме и пакла" обично се приказује наг и црн, али и као паклено црвен или ,,отровно" зелен. Његовом гротескном изгледу доприносe мајмунски реп, папци, канџе или копита, козје или сатирске ноге, крила слепог миша, шиљате уши, рогови, рашчупана коса, косматост, разјапљена уста, исплажен језик са којег бије ватра и велике ужарене очи. Ђ. или враг обично држи виљушкасте алатке (виле, куке, остве), а прате га црни пас, мачка, коњ, мајмун или жаба крастача. Појављује се и у облику змије, звери, лава, свиње или фантастичних и хибридних бића какви су василиск, аспида, змај или аждаја. У западноевропској уметности ђ. се приказује у сценама као што су искушења Св. Антонија, Св. Фрање и Христа, Ars moriendi, Пад побуњених анђела, Пакао, Апокалипса, Св. Михаило и Јудина причест. У византијском и српском сликарству ђ. се најчешће представљају или на капителима цркава као везани уз анђеле у лету (Марков манастир код Скопља, крај XIV в.) или на западном зиду цркава или њихових спољних припрата, при уласку у храм (црква у Црколезу код Пећи, 1673), у оквиру сцене Страшни суд, али и у олтару (манастир Драча код Крагујевца, 1735). Као учесници зидне слике Мерење душа, они понекад добијају хуморне елементе и комичну улогу несташака који варају на кантару. И у уметности православних народа ђ. се јавља у композицијама из живота и чуда Исуса Христа и светитеља (Кушање Христа, Исцељење човека са нечистим духом, Јуда с ђаволом на леђима у Причешћу апостола, Парабола о Добром Самарјанину, Св. Никола сече дрво на којем је ђаво, Св. Михаило узима душу грешнику/богаташу, Лествица Јована Лествичника, Св. Марина чекићем убија ђавола, Силазак у Ад). Њихово приказивање са низом живописних, каткад карикатуралних и шаљивих детаља у новијој српској уметности, доприносило је морализаторској улози сцена на којима су били сликани на видљивим местима граничних светова и додира суседних простора храма (припрата--наос; наос--олтар, капители стубова--купола). Појава демонског у уметности увек, па и данас, упућује на присутност верских или моралних колебања појединаца или паду склоних декадентних друштвених устројстава и њихових владарских врхушки огрезлих у свакодневном застрашивању лажима и обманама (М. Поповић, циклус слика са мајмунима; Манипулација, 1979--1980).

Љиљана Н. Стошић

ИЗВОР: Свето Писмо Старога и Новога завета, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, ,,Анђели и демони на капителима у цркви св. Димитрија Маркова манастира код Скопља", Старинар, 1931, 3; J. Levron, Le diable dans l'art, Paris 1935; В. Чајкановић, О српском врховном богу, Бг 1941; М. Барјактаровић, ,,Ђаво у нашим народним вјеровањима", ГЕИ, 1959, 8; В. Стеф. Караџић, Српске народне пословице, Бг 1969; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Б. Џ. Расел, Мит о ђаволу, Бг 1982; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; Љ. Стошић, ,,Мотив Јуде с ђаволом у сцени Причешће апостола живописа манастира Драче", Balcanica, 1996, 27; Ј. Ранчић, Ђаво у митологији јужних Словена, Бг 1997; Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Н. Сад 2000; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; У. Еко, Историја ружноће, Бг 2007; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I (А--Ђ), Бг 2014.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАВО

ЂАВО, „лист за озбиљну шалу и киселу збиљу", који је излазио у Београду 1906--1914. и 1919--1924. Под тим насловом излази до 1913, а од тада до почетка I светског рата под насловом Разбибрига ђаво. Обновљен је 1919. и под насловом Ђ. излази до средине 1924. Карактеристично је за лист често мењање власника, уредника, штампарије и поднаслова („лист за озбиљну шалу и збиљу", „лист за шалу и збиљу", „лист удешен више-мање за смејање", „лист за политику, хумор и сатиру", „лист за хумор и сатиру"...). Функцију одговорног уредника овог листа вршили су: Миливоје Пајевић (1906), Влада Стевановић (1906), Милан Ђуковић (1906), Милош Стевановић (1906), Влада Стевановић (1907), Милан Живковић (1913), Коста Стевановић (1921), Петар Ћирић (1923) и Јован Гатало (1923), док се као власници појављују Влада Стевановић (1906), затим, од 1921, Коста и Миодраг Стевановић. Међу песницима који су сарађивали у овом листу најзначајнији су: Васа Ђема („Шунте"), Риста Ј. Одавић („Јувенал") и Александар Митровић („Аца Ђаво"), док је најугледнији сарадник листа, заступљен подједнако писаним и цртаним прилозима, био Брана Ђ. Цветковић. Најагилнији сарадник, са највећим бројем прилога био је Васа Ђема. Небираним речима, оштрим а уметнички неквалитетним инвективама он је значајно снизио квалитет српске шаљиве периодике („стил кесароша и морал разбојника"). У листу су објављивани сатирични књижевни прилози и карикатуре уперени против краља Петра I Карађорђевића и његових синова, док је личност која је била омиљени предмет сатире у листу био заправо -- Никола Пашић, али и Стојан Протић, млађи радикали, попут Љубе Стојановића, који нису представљали истинску опозицију старијим радикалима (Н. Пашићу). Близак Српској либералној странци, Ђ. је непрекидно изражавао незадовољство владом Н. Пашића, а политичар и државник којег је величао био је Јован Ристић, некадашњи вођа либерала, врлинама и дипломатским умећем постављен насупрот Пашићу. Међутим, како су радикали били знатно већа странка од либерала, сатира уперена против радикала и Пашића имала је занемарљив друштвени учинак.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Рошуљ, Час описа часописа VI, Жанрови у српској шаљивој периодици, Бг -- Н. Сад 2014; Лексикон српске шаљиве периодике (1830--1918), Бг -- Н. Сад 2017.

М. Ћуковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАВОЛОВ УЧЕНИК → ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ЂАВОЛОВ УЧЕНИК → ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ЂАВОЉА ВАРОШ

ЂАВОЉА ВАРОШ, локалитет у југозападној Србији, на југозападној страни планине Радан, удаљен око 25 км југоисточно од Куршумлије и око 5 км источно од пута Ниш--Приштина. До њега води 5 км дуг локални слепи пут. Цео комплекс је део калдере, разореног вулканског кратера. Ђ. в. је део долине Жутог потока, притоке Велике Косанице, десне притоке реке Топлице, на територији села Ђаке. На десној страни потока је неколико кратких јаруга, а између њих је на површини од око 67 ха комплекс од око 200 стубова -- пирамида насталих селективном ерозијом. Оне су високе 2--15 м, у основи су широке 4--6 м, а при врху 1--2 м. Сврстани су у групе и низове и често имају исту основу. Начињене су од растреситог вулканског туфа, који је подложан ерозији, а на врху имају плоче од отпорнијег андензита, који штити стубове од потпуног разарања. У долини су два минерализована извора мале издашности и Црвено врело, заправо вода из истражне бушотине каптиране 1970, која у долини таложи гвожђевити оксид. Ту је и неколико окана старих рудника, које су користили још Римљани. Локалитет је стављен под заштиту државе 1959, а од 1995. има статус споменика природе. Од 1988. почело је уређивање Ђ. в.: изградња стаза, мостова, надстрешница, клупа, информативних табли и расвете. Изграђени су црква-брвнара, видиковци, угоститељски и санитарни објекти и продавнице сувенира. Године 2009. регистровано је 52.318, 2010. 41.146, 2011. највише до 2020. 38.574, а 2019. 35.504 (33.007 домаћих и 2.497 страних) посетилаца.

001_SE_V_Djavolja-varos.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лазаревић, Ђавоља варош, Бг 2010.

Стеван Станковић; Милка Бубало Живковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Драгутин

ЂАЈА, Драгутин, шаховски судија, шаховски мајстор (Скопље, 21. VIII 1920 -- Београд, 30. VIII 1993). Као гимназијалац почео је да компонује проблеме и први проблем му је објављен у Политици 1936. Годину дана касније осваја омладинско првенство Београда. Компоновао је проблеме и студије са решењима која су прелазила и стотину потеза. Са Срећком Недељковићем 1947. осваја аматерско првенство Србије. Национални мајстор је постао 1948. освојивши прво место испред Рабара, Андрића и Кулжинског. Учествовао је још на три државна шампионата. За државну репрезентацију наступао је четири пута у периоду 1949--1950. и постигао све четири победе. Изузетан је његов допринос у организационом и пропагандном раду. У периоду 1948--1983. био је стално бирани секретар Шаховског савеза Србије. Пропутовао је скоро целу Србију оснивајући клубове, држећи предавања и играјући симултанке. Један од првих из Србије је стекао титулу међународног судије. Као међународни судија ФИДЕ судио је на четири шаховске олимпијаде, у Ници (1974) био је помоћник главног судије. У периоду 1983--1989. уређивао је Мат, орган Шаховског савеза Србије. С коауторима је објавио Шаховски приручник (Бг 1958), књигу намењену првенствено шаховским судијама.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Београд -- Метропола шаха, Бг 1997; Д. Драјић, Д. Стојнић, Преглед шаховске литературе Југославије 1886--1991. и проблемске литературе Србије 1992--2013 (анотирана библиографија), Бг 2016.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Иван

001_SE_V_Ivan-Djaja.jpgЂАЈА, Иван, биолог, физиолог, универзитетски професор (Авр, Француска, 21. VI 1884 -- Београд, 1. X 1957). Прелази из Француске у Београд 1890, где завршава основну школу и гимназију (1902), а потом студира на лицеју „Корнеј" у Руану и на Сорбони (Француска). Као студент је први дописник Политике из Париза. Дипломски испит урадио из природних наука 1905. После тога се запослио у приморској лабораторији Алберта Дастра, познатог експериментатора у Роскофу (Француска), где је провео пет година. Први научни рад са темом „Амилолитичка инактивност дијализираног панкреасног сока" заједно са још два сарадника је објавио 1906, а затим још низ студија у часопису париског Биолошког друштва, а један од њих је објавила и Француска академија наука. Његови први радови везани су за ензимологију. Докторирао 1909. на Сорбони, са тезом из физиологије „Студија фермената, гликозида и угљених хидрата код мекушаца и ракова". И поред тога што је рођен, дипломирао и докторирао и могао да настави каријеру у Француској, вођен патриотизмом и бригом за изградњу сопствене земље, после завршеног доктората се на позив академика Живојина Ђорђевића вратио у Београд, где је изабран за доцента (1919) и редовног професора (1921) Универзитета у Београду и декана новооснованог Пољопривредног факултета у Београду (1923--1926). Изабран за ректора Универзитета у Београду 1934, али већ наредне године подноси оставку на ту дужност. Оснивач је Физиолошког завода (1910) и међу Јужним Словенима прве Катедре за физиологију на тадашњем Филозофском факултету у Београду. Изабран за дописног (1922) и редовног члана (1931) СКА. За редовног члана САН (Одељења природно-математичких наука и Одељења медицинских наука) изабран 1948. Убрзо пошто је постао академик, изабран је и за дописног члана ЈАЗУ у Загребу. Обе академије са њим на челу су основале Оцеанографски институт у Сплиту, чиме је остварена његова идеја о оснивању биолошке станице на Јадрану намењене пре свега студентима. У новооснованој САН 1948. образовао је два нова одељења: Одељење медицинских наука и Одељење ликовних и музичких уметности. На његов предлог, имену Академије је придодата и реч „уметност", па је тако САН постао САНУ. Био је члан Француске академије наука у Паризу, где је изабран на упражњено место Александра Флеминга, проналазача пеницилина, на Одељењу за медицину и хирургију (1955). Почетком ХХ в. поставио је темеље експерименталне физиологије и физиолошке хемије (касније биохемије) у Србији и у југоисточној Европи, а сматра се најистакнутијим физиологом не само у Срба, него и код Јужних Словена уопште. У његовом раду разликују се три раздобља током којих се бавио ензимима, метаболизмом и хипотермијом. Прво је трајало од студентских дана па до краја I светског рата, кадa се бавио истраживањима ензима и који је крунисао новом рационалнијом номенклатуром ензима као и прављењем Уређаја за мерење размене гасова -- „Ђајин апарат". У другом, који је трајао између два светска рата, усредсређује се на истраживања из области биоенергетике, на проучавање метаболизма и утицаја температуре и асфиксије (обамрлости) на организме. Синтезу радова из тог доба дао је у двотомној монографији (Homéothermie et thermorégulation I -- Homéothermie, Paris 1938; Homéothermie et thermorégulation II -- Thermorégulation, Paris 1938) у којој је објавио своју класичну криву терморегулације, у науци познату као „Ђајин дијаграм терморегулације". У трећем раздобљу бавио се хипотермијом (температура тела испод нормалне), прилагођавањем на хладноћу, одбрамбеном улогом хипотермије и метаболизмом у дубокој хипотермији. Од тада остала је у свету позната „Ђајина метода" изазивања хипотермије. Ова истраживања нашла су широку примену, посебно у медицинској физиологији. Био је и филозофски писац који је своја дела посветио схватањима механике живота, хемије и физичке хемије живог света, као и физиологије, еволуције и генетике. Као тумач органских функција, непогрешиво је предвидео злоупотребу научних достигнућа и моћи човековог интелекта лишеног контроле. Његова комплексна истраживања живота организама на ниским телесним температурама, поред значајне теоријске, имају и огромну практичну примену. Писац је првог уџбеника из области физиологије у Срба (Основи физиологије, Бг 1923) и низа значајних научних дела (Трагом живота и науке, Бг 1931; Oд живота дo цивилизације, Бг 1933; L`Homme et la vie inventive, Paris 1955 (на српском: Човек и инвентивни живот, Бг 1999)). Секретар је Академије природних наука (1937--1939) и секретар Одељења природно-математичких наука САНУ (1948--1952) и потпредседник Црвеног крста Југославије пре II светског рата. За почасног доктора Универзитета у Паризу изабран 1954. Носилац Ордена Легије части Француске. По властитој жељи пензионисан 1942, реактивиран 1945, па поново пензионисан 1955. Један од највећих српских физиолога и биолога, чија је непроцењива заслуга у утемељивању научне физиологије у Србији, засноване на експерименталном раду. Отац је „Београдске физиолошке школе" познате у науци. Међу великим пријатељима и колегама, са којима се дружио и сарађивао је био Милутин Миланковић. Преминуо је 1957, у Београду, за време XV Међународног конгреса за војну медицину и фармацију, као председник Симпозијума о хипотермији посвећеног његовом делу.

ДЕЛА: „Sur le rôle de défense de l'hypothermie asphyxique", Comptes rendus de l'Académie des Sciences, 1947, 225; „Hypothermie, hibernation et poikilothermie expérimentale", Biologie médicale, 1953, 42; „Physiology of Surgical Hibernation", САЦЛ, 1953, 81, 7--8; и J. Radulović, „Survival of the Heart Following Deep Hypothermia", Nature, 1956, 178, 1286; „La pression atmosphérique et l'adaptation biologique", Acta physiologica et pharmacologica Neerlandica, 1957, 6.

ЛИТЕРАТУРА: Ректори лицеја Велике школе и Универзитета у Београду 1838--1938, Бг 1988; Р. Игић, „Biographical Notes on Ivan Djaja (Jean Giaja) a Great Yugoslav Physiologist who Significantly Contributed to Endothermy and Thermoregulation", Federation of American Societies for Experimental Biology Journal, 2003, 17, 5, 9650; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; П. Р. Aнђус, „Ivan Djaja (Jean Giaja) and the Belgrade School of Physiology", Physiological Research, 2011, 60 (Suppl. 1); Р. Игић „Great Scientists From a Small Country in War and Peace", Scripta Medica, 2011, 42, 2.

Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Јован

001_SE_V_Jovan-Djaja.jpgЂАЈА, Јован, професор, министар, државни саветник (Мравинци код Дубровника, 21. III 1846 -- Београд, 18. VII 1928). Србин католичке вероисповести. Језуитску гимназију завршио је у Дубровнику, а Филозофски факултет у Бечу. Као суплент Београдске гимназије предавао је латински језик и алгебру (1869--1873), у Првој београдској полугимназији латински, француски и немачки, општу историју, земљопис, физику и космографију (1876--1879), потом у Београдској гимназији латински и француски, општу историју и земљопис, а у Вишој женској школи општу историју, све до пензионисања 1883. Активиран је 1888. и постављен за начелника Просветног одељења Министарства просвете и црквених послова, а затим за професора Београдске ниже гимназије. За народног посланика изабран је 1889. Био је члан Државног савета (1890--1894) и министар унутрашњих дела од 1890. до 1891, када је, због противљења неким његовим законским предлозима у Скупштини, поднео оставку, али је убрзо поново изабран на тај положај. Није дозвољавао радикалском клубу да се меша у посао његовог министарства. Као члан Државног савета поново је пензионисан 1894, међутим, већ 1897. постављен је за начелника МИД-а, а 1898. за отправника послова Посланства у Атини. Изванредни посланик и пуномоћни министар у Грчкој био је до 1899, када је стављен на располагање, а потом је поново пензионисан. Још једном је активиран и као изванредни посланик и пуномоћни министар постављен је 1900. за вршиоца дужности генералног конзула и дипломатског агента у Софији, до 1902, када је разрешен те дужности и стављен на располагање Влади, све до 1905, када је пензионисан, и више се није враћао у државну службу.

Српском ученом друштву је 1881. предложио да у свом Гласнику штампа Историју Словена Мавра Орбинија, с оригиналним текстом на италијанском и његовим преводом на српски. Превео је с италијанског дело Александра Манцонија, Вереници, миланска историја из XVII века (Бг 1912), и с француског језика роман Виктора Игоа Деведесет трећа. Припадао је Радикалној странци, а од 1883. био је члан њеног Главног одбора. За време Тимочке буне хапшен је као њен учесник, али га је преки суд ослободио. Потписник је споразума Радикалне и Либералне странке, на Цвети 1886. С Андром Николићем и Стојаном Протићем покренуо је 1884. Одјек, орган Радикалне странке, и био његов директор 1897. Био је уредник радикалског листа Народ (1900--1903), као и власник и директор Народа, органа Уједињене радикалне странке у Београду (1906--1907). Од 1899. до смрти био је сарадник, потом и главни уредник Трговинског гласника. Уз непристрасну уређивачку политику писао је политичке, привредне и чланке из књижевне и културне историје, које је одликовао одличан стил. Новинарским радом је много допринео буђењу националне и политичке свести. Истовремено, он је оплеменио и уздигао јавну реч у Србији. Био је председник Српског новинарског удружења (1897--1899), после његовог расцепа 1906. Друштва српских новинара и публициста, као и почасни члан и председник многих удружења и друштава. Важио је за поборника зближавања Србије и Бугарске, те присталицу и борца за слободу и уједињење Јужних Словена. Одликован је Таковским крстом III и II реда (1889. и 1891), бугарским Народним орденом за грађанске заслуге (1902) и грчким орденом.

ДЕЛО: Савез Србије и Бугарске, Бг 1904.

ИЗВОР: Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: Српске новине, 1869, 35, 146; 1883, 50, 279; 1889, 56, 208, 230; 1890, 57, 61; 1894, 61, 101; 1899, 66, 147; 1902, 69, 72; Југословенска штампа. Реферати и библиографија, Бг 1911; СКГ, 1928, 24, 8; Трговински гласник, 1928, 38, 159, 160; Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880--1930, Бг 1931; Л. Лазаревић, Мали поменик, Бг б. г.

Миле Станић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Медо

ЂАЈА, Медо, судија, председник Првостепеног суда, народни посланик (Дубровник, ? 1868 -- Пожаревац, 12. IX 1907). Припада по роду дубровачкој фамилији Ђаје, која је дала неколико значајних личности у науци, политици и култури Србије крајем XIX и у првој половини XX в. У Дубровнику је завршио основну школу и гимназију. По завршетку права у Бечу (1892), дошао је у Србију где су још одраније били Јован и Божидар Ђаја. У Пожаревцу је најпре био судија за неспорна дела у Првостепеном суду, а од 1893. до 1907. председник тог истог суда. У политици је био истакнути члан Радикалне странке. За народног посланика Пожаревачког округа биран је два пута (1903. и 1906) са листе Радикалне странке. Истицао се као одличан говорник. Као ђак писао је књижевне радове и учествовао у раду ђачке дружине „Нада" (1879--1889). После изненадне смрти сахрањен је на пожаревачком гробљу.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1893--1899, 1901--1907.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 1907, 1300, 2; Застава, 1907, 193; Срђ, 1907, 19, 857; Л. Зрнић, Српске ђачке дружине, Бг 1912; Ј. Живковић, Судство као сегмент српске државности 1804--1914. Пожаревачки суд од магистрата до Првостепеног суда Округа пожаревачког, По 2004.

М. Манојловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Милка

ЂАЈА, Милка, пијанисткиња, музички педагог (Дубровник, 30. VI 1896 -- Београд, 5. I 1964). Студирала је на Конзерваторијуму у Бечу, а усавршавала се код И. Филипа у Паризу. Предавала је клавир у музичкој школи „Станковић" (од 1928) и на Музичкој академији у Београду (1945−1962). Била је директор музичке школе „Мокрањац" 1948--1950, у периоду у коjeм је школа од полуприватне постала државна установа. Активно је учествовала у акцијама унапређења музичког школства и интересовала се за стручни рад, посебно младих наставника. Као клавирски педагог, настојала је да код својих ученика развије природност и слободу покрета, логично и јасно фразирање. У младости је наступала у Бечу, а у међуратном периоду у Београду је приређивала солистичке вечери и наступала на концертима Народног конзерваторијума. Свирала на првом (1926), другом (1927) и на трећем, свом последњем реситалу (1930. с ансамблом „Collegium musicum"). Као музички сарадник пратила је певачицу Иванку Милојевић и виолинисткињу Мери Жежељ. Са аматерима флаутистом Синишом Станковићем и виолончелистом Александром Ђајом свирала је клавирска трија Ј. Хајдна и К. М. Вебера (1928). Веома тешко је преживљавала сваку своју омашку и то је био главни разлог што није истрајала у пијанистичкој каријери. Држала је јавна предавања о музици и у Музичком гласнику писала о клавирској методици. Била је и један од уредника часописа Славенска музика.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 7. I 1964; Музичка школа „Мокрањац" 1899--1974, Бг 1974; Музичка школа Мокрањац -- првих 100 година, Бг 1999; Д. Катунац, Клавирска музика Милоја Милојевића, Бг 2004; Р. Пејовић, Концертни живот у Београду (1919--1941), Бг 2004.

М. Кокановић Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Милутин

ЂАЈА, Милутин, лекар, дечји хирург, универзитетски професор (Скопље, 1920 -- Београд, 21. XI 1994). Уписао Медицински факултет, али студије прекинуо за време рата и наставио их 1945. Током студија три године био је демонстратор на Институту за анатомију. Дипломирао је 1949. Један део општег лекарског стажа провео је као шеф антилуетичне екипе у Хомољу. Специјализацију из дечје хирургије започео је 1950. на Универзитетској дечјој хируршкој клиници Мед. ф. у Београду и специјалистички испит положио 1954. Као стипендиста Владе Аустрије провео је годину дана на стручном усавршавању у Бечу, а затим је у два наврата био на семинарима за дечје хирурге у Лондону. Бавио се свим областима дечје хирургије, од урођеног ишчашења кукова, преко прелома и остеомијелитиса, крипторхизма, хипертрофије пилоруса до атрезије једњака и црева код новорођенчади. Године 1954. изабран је у звање асистента на Мед. ф. у Београду за предмет Хирургија -- Дечја хирургија. Након одбране докторске дисертације на тему „Проширене индикације за остеотомију карлице по Chiari-у и даље могућности комбиновања Chiari-jeвe операције са другим допунским оперативним захватима код урођених сублуксација и луксација кука у деце" (1979) изабран је у звање редовног професора. Још као студент написао је запажен рад о варијететима сперматичних вена. Своје радове је презентовао на многим стручним скуповима у земљи и иностранству. Више пута је биран у органе управљања на Дечјој хируршкој клиници и Мед. ф. У периоду 1969--1978. био је председник Управног одбора дечјих клиника. Добитник је више јавних признања, Дипломе Града Београда, многобројних признања секција СЛД и Удружења дечјих хирурга Југославије, чији је дугогодишњи члан био.

ЛИТЕРАТУРА: Билтен Универзитета у Београду, 1979, 1713; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006.

Р. Чоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Синиша

ЂАЈА, Синиша, хемичар-фармацеут, универзитетски професор (Београд, 23. V 1887 -- Београд, 10. XI 1962). Дипломирао хемију на Филозофском факултету у Београду 1910, а потом 1914. дипломира фармацију у Грацу (Аустрија). 3бог учешћа у балканским ратовима 1912. и 1913. привремено прекида студије. По повратку, ради у Државној хемијској лабораторији у Београду. Рад убрзо прекида и учествује у I светском рату, по чијем завршетку специјализује токсиколошку хемију у Паризу и докторира 1920. с тезом „Цинк у организму људи". Враћа се у Србију и оснива Токсиколошки одсек у Државној хемијској лабораторији, чиме утемељује токсиколошку службу у Србији. Државну службу напушта 1923. и оснива сопствену апотеку, као савремену здравствену установу, у којој почиње и биохемијска испитивања и води је до 1949. Не само таквом праксом, него и ангажовањем у стручним удружењима, стручним гласилима и предавањима залаже се за реформу фармацеутских студија и за оснивање Фармацеутског факултета у Београду. Као практични апотекар залаже се и за проширење делатности апотека као здравствених установа и проширење рада фармацеута у оквиру здравствене службе. Када је 1939. основан Фармацеутски одсек на Медицинском факултету у Београду, изабран је за хонорарног наставника галенске фармације. Он је на самом почетку знатно допринео припреми модерног програма студија фармације. Други светски рат поново прекида његов стваралачки рад. Заробљен је и одведен у логор у Немачку, где лечи заробљенике и држи им предавања. По ослобођењу 1945. враћа се у земљу на тек основани Фарм. ф. Предано ради на његовом оспособљавању за почетак наставе, обнављању и попуњавању уништених лабораторија и стварању услова за рад уопште. Формирао је и Институт за галенску фармацију (1952), са модерним програмом и савременом организацијом рада, чији је управник био све до пензионисања. Као професор допринео је образовању савременог фармацеута који је оспособљен како за израду и испитивање лекова тако и као биохемичар, броматолог, токсиколог индустријски фармацеут. Као истраживач, Ђ. је дао научни допринос не само својом докторском тезом, него и другим радовима, нпр. студијом микроелемената у људском организму. Поред других публикација и радова, аутор је књиге Галенска фармација (Бг--Зг 1952), која је била уџбеник генерацијама фармацеута. Био је председник Српског апотекарског друштва (1924--1932), члан управе Апотекарске коморе Краљевине Југославије, као и њене секције у Београду. У периоду 1928--1929. уређивао је часопис Апотекар. Пензионисао се 1957, али је наставио да предаје као хонорарни професор.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈА, Часлав

ЂАЈА, Часлав, математичар, универзитетски професор (Куманово, 31. Х 1923 -- Београд, 29. IX 1987). Потиче из познате дубровачке породице. Матурирао у Београду 1941. Рат и окупацију проводи у Београду. Од ослобођења до 1947. у војној служби. Математичку групу Природно-математичког факултета уписује 1946. и по дипломирању 1950. предаје математику у средњој Грађевинској техничкој школи у Београду и математику и физику у учитељским школама у Новом Пазару и Крагујевцу. Kао асистент за математику ради на Машинском факултету у Београду 1958--1964, када постаје предавач из математике на Пољопривредном факултету у Земуну. Магистрирао (1964) и докторирао (1967) из области диференцијалних једначина на Математичкој групи ПМФ у Београду дисертацијом „Теорија стабилности фамилије динамичких система у метричким просторима". За редовног професора Пољ. ф. изабран 1979. Много година је држао наставу из математике и на Економском факултету у Крагујевцу, Факултету организационих наука у Београду, Вишој металској школи у Београду. Активно учествује у раду Математичког института и Друштву математичара и физичара НР Србије, излаже своје научне резултате на међународним конгресима у свету и земљи, стручно се усавршава у (Западној) Немачкој и СССР. Његови научни резултати припадају квалитативној анализи диференцијалних једначина, а посебно се бавио егзистенцијом решења, тополошким методама у теорији стабилности решења диференцијалних једначина, теоријом стабилности фамилије динамичких система у метричким просторима у смислу Лјапунова, Пуасона, Лагранжа. Доказао је важне особине рекурентних, а скоро и квази рекурентних кретања, као и периодичних, а скоро и квази периодичних кретања и преко неколико значајних теорема успоставио везу између тих класа кретања. Дао је уопштења неких теорема из теорије динамичких система Биркхофа. Аутор је више уџбеника за студенте Маш. и Пољ. ф. (Виша математика. I--II део, Бг 1976--1977) који су доживели велик број издања. Добитник је (1978) Повеље Пољ. ф. у Земуну.

ДЕЛА: „On the existence of solutions of a class of second order differential equations", Bulletin of the Society of Mathematicians and Physicists of Serbia, 1959, 11; „Quasi-gleichmässige Approximation und Bewegungen stabil im Sinne von Lagrange", Mathematica Balkanica, 1974, 4; „On Poisson quasistable and uniformly quasistable motions"*,  Colloquia Mathematica Societatis Janos Bolyai: Qualitative Theory of Differential Equations, *Szeged, 1979; „Quasistable motions and uniformly quasistable motions and sets in Lyapunov's sense", у: Differential equations and applications, I, II, Tech. Univ., Ruse 1982; „Quasi-fastrekurrente und semiquasi-rekurrente Bewegungen dynamischer Systeme", Publ. Inst. Math., (N.S.), 1985, 37/51.

А. Николић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈИЋ, Драгољуб

ЂАЈИЋ, Драгољуб, стоматолог, универзитетски професор (Ужице, 28. VIII 1925). У 16. години живота прикључио се НОП као борац Ужичког партизанског одреда, касније био на командним позицијама и добио чин капетана. На Стоматолошком факултету дипломирао 1953, запослио се 1954. на Клиници за болести уста истог факултета. Хабилитован је за наставника 1961. Докторирао 1971 („Етиогенеза и терапија улцеро-некрозних промена у усној дупљи"), а редовни професор постаје 1972. Оснивач је Клиника за болести уста у Нишу, Скопљу и Приштини. Организатор и предавач на многим курсевима иновације знања. Многобројни уџбеници у којима је први аутор, коришћени су деценијама на свим стоматолошким факултетима у Југославији. Председник Савета Стом. ф. у два мандата (1967--1975), председник Комисије за научно-наставни рад у три мандата. Управник Клинике за болести уста (1977--1989), шеф Катедре за болести уста у више мандата, истраживач у више научноистраживачких пројеката. У области оралне медицине изучавао етиологију и терапију улцеро-некрозних обољења меких ткива усне дупље. Први је применио неке физикалне методе -- оригиналну методу лечења улцеро-некрозних гингивитиса и стоматитиса уношењем лекова (антибиотика) у орална ткива путем галванске струје -- електрофорезе, као и симпатолитика у лечењу увећања гингиве. Ова метода је нашла широку примену у стоматолошкој пракси. Бавио се и проблемима оралних и дентогених жаришта -- „фокалне инфекције" (коаутор, „Савремено схватање фокалне инфекције", СГС, 1965, 167--170). Дефинисао је методологију откривања дентогених жаришта као етиолошких фактора многих системских обољења и терапију таквих болесника. Радио је и на проблемима ране дијагностике крвних дискразија на основу симптома и знакова у усној дупљи (коаутор, „Леукемија са првим манифестацијама у усној дупљи", Зборник радова Седмог Конгреса стоматолога Југославије, Задар 1980). Истраживао је и проблеме индикација за хируршко лечење пародонтопатија (коаутор, „Хируршко лечење пародонтопатије", СГС, 1965, 174/176). Као прводипломирани студент на Стом. ф. добио Златну повељу и златно признање (1953), потом Медаљу за храброст за учествовање у борбама 1945, Медаљу рада са златним венцем (1975), Годишњу награду СЛД за научноистраживачки рад 1982, Златну плакету Медицинског факултета у Нишу (1979), Октобарску награду Града Београда (1982) за уџбеник Обољења меких ткива усне дупље (Ниш 1981), као и низ захвалница и диплома.

ДЕЛА: коаутор, „Неке физикалне методе лечења хипертрофичних гингивита", СГС, 1957, 6; Болести уста, Бг 1966; „Оралне промене код пушача", СГС, 1967, 158--164; „Значај оралних промена у дијагностици крвних дискразија", СГС, 1967, 164--167; „Варијације у ширини припојне гингиве", СГС, 1970, 245--248; коаутор, Пародонтопатије, Бг 1980; Атлас пародонтопатија, Г. Милановац 1988; Атлас обољења меких ткива, Г. Милановац 1989.

ЛИТЕРАТУРА: В. Гавриловић, Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948--1978, Бг 1978.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈИЋ, Јован

ЂАЈИЋ, Јован, политички радник (Ораховац код Требиња, 14. IX 1905 -- Београд, 28. XI 1974). Као радник одлази у иностранство 1928. и постаје члан Комунистичке партије Канаде 1932. Био је синдикални руководилац и уредник Борбе и других листова југословенских исељеника. Учествовао је као добровољац у шпанском грађанском рату 1937--1939. По повратку у Канаду био је члан ЦК КП Канаде и новинар; радио је на организовању помоћи Народноослободилачкој борби Југославије. Подржао је КПЈ 1948. и због тога је избачен из КП Канаде. Потом је био на служби у Амбасади СФРЈ у Вашингтону, а по повратку у земљу од 1950. био је један од оснивача и почасни председник Матице исељеника Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Југославије, 3, Зг 1984.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈИЋ, Ненад Ј.

ЂАЈИЋ, Ненад Ј., машински инжењер, универзитетски професор (Пожега, 31. VII 1941). Машински факултет у Београду завршио 1965. На Рударско-геолошком факултету у Београду је у периоду 1970--1988. биран у сва звања за предмете Термодинамика и Топлотни мотори и енергетска постројења. Аутор је и коаутор универзитетских уџбеника Топлотни мотори (Бг 1981), Енергетски извори и постројења (Бг 1992), Машине и уређаји за експлоатацију нафте и гаса (коаутор, Бг 1995), те пет монографија: Мерење и регулација природног гаса (коаутор, Бг 1995), Производња и коришћење геотермалне енергије (коаутор, Бг 1995), Енергија за одрживи свет (Бг 2002), Дистрибуција природног гаса (коаутор, Бг 2005) и Енергетика Србије -- јуче, данас и сутра (Бг 2011). Руководио и/или учествовао у изради многобројних студија и пројеката из области енергетике и термотехнике. С обзиром на повезаност енергије, екологије и економије и утицај енергетике на одрживи развој земље, његови најважнији истраживачки напори су везани за комплексне проблеме енергетике, реализоване кроз стратегије развоја, студије и пројекте на нивоу Југославије и Србије, чији је био одговорни аутор/коаутор или координатор. Као учесник и организатор низа међународних и домаћих конференција у саопштеним и штампаним радовима истраживао је могућности одрживог развоја енергетике наше земље, већег коришћења домаћих потенцијала, посебно обновљивих извора, ефикаснијег коришћења енергије, оптималног развоја комуналне енергетике и повећања заштите животне средине. Редовни је члан и бивши генерални секретар Академије инжењерских наука Србије, редовни члан и бивши потпредседник Научног друштва Србије и председник Националног комитета Србије Светског савета за енергију. Носилац је признања за изузетан допринос развоју струке КГХ (климатизација, грејање и хлађење) и дугогодишњу подршку конгресу КГХ (1970--2019), Плакете КГХ (1995), Заслужни члан СМЕИТС-а (2003) и Медаље „Бранислав Ђаковић" (2013).

ИЗВОРИ: Архиве Маш. ф. и РГФ-а.

Ми. Аџић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЈИЋ, Предраг

ЂАЈИЋ, Предраг, фудбалер (Сарајево, 1. V 1922 -- Варшава, 13. V 1979). Везни играч, изврстан техничар. Фудбал почео да игра 1935. у Славији из Сарајева за коју је играо у првенству државе 1938/39. и 1940. Прешао 1940. у београдску Југославију (за време рата СК 1913), чији је првотимац био до 1944. Први фудбалер који је прихватио идеју о оснивању београдске Црвене звезде и придобијао остале играче да јој приступе. Био њен први економ. За њу играо од њеног оснивања 1945. до 1955. и освојио три пута узастопно Куп Југославије (1948, 1949, 1950), а два пута првенство (1951, 1953). Одиграо за омладинску репрезентацију Југославије једну утакмицу (1941), за Б две (1940, 1948), а за А 17 (1949--1953). На Светском првенству у Бразилу 1950. био је у тиму на све три утакмице наше репрезентације. Као дипломирани економиста запослио се у београдском предузећу „Генералекспорт" („Генекс"), у којем је радио све до смрти.

ЛИТЕРАТУРА: 300 утакмица Црвене звезде, Бг 1952; В. Стојковић, Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе 1903--2005, Бг 2005.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАК, Живко

ЂАК, Живко, сликар, графичар, универзитетски професор (Београд, 4. I 1942 -- Нови Сад, 2. I 2011). Дипломирао 1967. и магистрирао 1970. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Б. Карановића. Специјализирао је графику 1969. у Лондону. Излагао је на више десетина значајних самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству. Представник је нове наративне фигурације у српској графици, са елементима традиционалног и класичног, особеног „наивног" стила и хумора. Његова дела чувају се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Галерији „Албертина" у Бечу, Краљевској библиотеци у Лондону, Музеју модерне уметности у Њујорку (МОМА), Модерној галерији у Љубљани и другим европским јавним уметничким колекцијама. Добитник је великог броја националних и интернационалних награда и признања као што су Награда за графику Октобарског салона (1968), Златна медаља на II бијеналу у Трсту (1973), Златна игла УЛУС--а (1977), као посебно признање за допринос уметности и култури Србије. Члан је УЛУС-а од 1968. До пензионисања је био професор на Академији уметности у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Денегри и др., Живко Ђак, Бг 1968; А. Челебоновић, Живко Ђак, Бг 1969; С. Бошњак, Живко Ђак: потврђена вредност, Бг 2006.

М. Симоновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВ, Дамјан

ЂАКОВ, Дамјан, сликар (Београд, 22. I 1959). Академију ликовних уметности у Београду уписује 1979, али 1981. прекида студије ради одслужења војног рока и одласка у Италију. По повратку 1985, у оквиру премијере позоришне представе П. Мађелија Метастабилни грал, у Атељеу 212 организује прву самосталну изложбу са циклусом слика на ову тему. Апсолвирао на АЛУ. Од 1988. до 1990. у Италији слика циклус надахнут српским средњовековним фрескама и иконама. Следе међународне самосталне изложбе у Стокхолму (1989), Њујорку (1992), Модени (1993, 1997, 1999), Венецији (1994, 1995), Верони (1995), Сијени (1996), Ђенови (1997), Сасуолу (1999), Мантови (2003) и Београду (1989, 1999, 2007). Између 2004. и 2010. у више наврата одлази у Индију и на Шри Ланку. Осим уља и акрилика, ради цртеже, карикатуре, бакрописе, скулптуре, дрвене инсталације, а бави се и дизајном. Његово,,метафизичко" сликарство почива на укрштању геометријских празних простора са византијском иконографијом, супротстављању линеарне и обрнуте перспективе, као и комплементарних боја, прошлости, садашњости и будућности, светлости и сенке, сакралног и профаног, Истока и Запада. Симболично, оно одражава уверење да се освајањем духовне слободе савремени урбани човек ближи рубу провалије, од које га спасава само чудесно анђеоско посредство. Живи и ради у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Дамјан Ђаков: од Хиландара до Јерусалима, Бг 2007; Д. Којчић, ,,Три чуда Дамјана Ђакова", Зенит, 2013, 13; Damjan Djakov: Streets and Colours оf Time, Бг 2015; Ј. Рoћеновић, ,,Скривеност у метафорама слика Дамјана Ђакова", Траг, 2016, 45; Д. Ђорић, Дамјан Ђаков: као сенке на зиду, Краг. 2018.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВА БУНА

ЂАКОВА БУНА, избила је 10. I 1825. у селу Селевац у Смедеревској нахији, под вођством Милоја Поповића Ђака из Кусатка. Он је раније био поп, а у време Првог српског устанка био је писар код Вујице Вулићевића. После Другог српског устанка постао је угледан трговац. Ђ. б. претходила је Рудничка завера која је откривена децембра 1824. Она је била уперена против кнеза Милоша и његовог система власти због великих финансијских оптерећења и економских тешкоћа. Кад је откривена и кад су завереници били похватани, за опомену другима, сурово су кажњени не само затварањем него и јавним вешањем. Схвативши да је народ незадовољан и да због тога може доћи до шире побуне, кнез Милош је одмах по откривању Рудничке завере одлучио да смањи порез са 19 на 15 гроша и да изврши неке управне промене, којима би ојачао своју власт али и оптеретио „неблагодарни народ" високим ванредним трошковима којима је желео да га казни због неверства и непослушности. У току тих реформских припрема избила је Ђ. б. која је осим Смедеревске захватила Пожаревачку и Крагујевачку нахију, а Милош је страховао да се она може проширити и на Рудничку, Пожешку, Шабачку и Ваљевску нахију. Та опасност порасла је оног тренутка када су се побуњеницима придружили људи које је кнез послао да буну угуше. Озлојеђени побуњеници јавно су исказивали своје незадовољство постојећим кнезовима. Захтевали су да сами бирају кнезове који се неће на њихов рачун богатити. Уплашен да ће се буна проширити, Милош је, по жељи народа, именовао нове кнезове, међу њима и Ђака. Кад овај уступак није уродио плодом, кнез је предузео све мере да сакупи и организује што већи број поузданих војника и обрачуна се с побуњеницима, који су се улогорили на Опленцу. Под командом Томе Вучића Перишића и вођством Милете Радојковића, Јосифа Милосављевића, Живка Шокорца, Јована Лазића, Јована Старчевића и других кнезова, у зору 22. јануара војска је напала и разбила побуњенике. У бици је погинуло више од 20 Ђакових следбеника. Ђак је био рањен, али је успео да умакне према Београду. Ухваћен је 24. јануара у Малом Мокром Лугу. Кад је 26. јануара убијен, његова одсечена глава послата је везиру у Београд, који је наредио да се набије на шиљак и постави на Калемегдану.

ИЗВОР: В. Крестић, Н. Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824--1825, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, Милош Обреновић, 2, Бг 1909; Нестор Летописац (М. Вукићевић), „Милоје Ђак и његов покрет јануара 1825", Време, 1923; М. Ђорђевић, Ђакова буна, Бг 1953; В. Крестић, Кнез Милош Обреновић и Ђакова буна, Смедеревска Паланка -- Кусадак 2009.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВИЋ, Богдан

ЂАКОВИЋ, Богдан, музиколог, хорски диригент, универзитетски професор (Нови Сад, 29. VIII 1966). Дипломирао (1992) на одсеку за музикологију Факултета музичке уметности у Београду, а магистрирао (1997) и докторирао (2013) на Академији уметности у Новом Саду. Радио је у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић", а од 1995. је наставник Академије уметности у Новом Саду (редовни професор од 2012). Од 2006. предаје изборне предмете Уметност и медицина и Арт терапија на Медицинском факултету у Новом Саду. У музиколошком раду интересовања су му усмерена на истраживања српске црквене музике. Диригентску делатност започео је 1987. оснивањем црквеног певачког друштва „Св. Стефан Дечански" у Новом Саду. Са хором „Св. Георгије", који је од 1992. матични хор Саборне цркве у Новом Саду, наступа у земљи и широм Европе, а објавио je и четири аудио и један видео диск. Наступао је и са Камерним хором Академије уметности и хором фестивала Котор-Арт (Црна Гора). Као предавач и асистент диригента академика Димитрија Стефановића, од 1993. учествовао је у раду летњих школа црквене музике „Корнелију у спомен" у Сремским Карловцима, Тополи, Сентандреји и Будимпешти. Из области хорског дириговања усавршавао се код Уве Гроностаја и Хартмута Хеншена у Харлему (Холандија, 2003). Посвећен унапређењу интеркултурног и међурелигијског дијалога, развио је билатералну сарадњу са више европских хорова. Редовно учествује на међународним сусретима хришћанске омладине TAIZE (од 1994) и у раду европске хорске асоцијације Europa Cantat. Од 2011. је уметнички директор фестивала Cantat Novi Sad који је под патронатом ове асоцијације. Као гостујући диригент ансамбла Капела романа (Портланд, САД), на концертима одржаним 2014. у Сијетлу и Портланду извео је српску духовну музику. Био је члан Регионалног уметничког одбора фестивала Europa Cantat 2015. у Печују. Члан је Међународног удружења за православну музику (ISCOM, Финска). Добитник је награде Завода за културу Војводине „Искра културе" (2006).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VII, Н. Сад 1996.

И. Проданов Крајишник

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВИЋ, Исаија → ИСАИЈА (Ђаковић)

ЂАКОВИЋ, Исаија → ИСАИЈА (Ђаковић)

ЂАКОВИЋ, Петар

ЂАКОВИЋ, Петар, учитељ, педагог, књижевник (Масловаре код Котор Вароши, 1. VI 1946 -- Бањалука, 9. II 2021). Филозофски факултет завршио у Сарајеву 1981, a магистратуру на Универзитету у Бањалуци 2003. Као просветни радник, дуго се бавио разредном наставом. Почетком 80-их година ХХ в. радио је као наставник у Стокхолму (Шведска). У СФРЈ је, касније, прошао све наставничке фазе: од учитеља, професора, до педагога, директора школе и у Педагошком заводу у Бањалуци завршио радни век. Писао је поезију и прозу за децу. Објавио је неколико књига поезије, укључујући песме за децу Игра је озбиљна ствар (Бл--Бг 2002), Простори игре (и Р. Павловић, П. Стевић, Бл 2010). Био је члан Удружења књижевника РС. Аутор је или коаутор је најмање 15 уџбеника за ученике нижих разреда основне школе који су објављени у преко 200 издања. Био је помоћник министра просвете и културе за основно и предшколско васпитање у првој Влади Републике Српске. После пензионисања 2010. наставио је да пише уџбенике. Добитник је награде „Станко Ракита" (2015); награде коју додељује Удружење књижевника РС, Подружница Бањалука, за књигу песама за децу Шта ко сања (Бл 2015), као и награде „Владимир Гаћиновић" за родољубиву поезију 2017, за сонет „Отаџбино српска". Живи у Бањалуци.

ДЕЛА: роман: Црна паралела, Стокхолм 1985; песме: Плетиво воде, Бл 1996; Давно сањан катрен, Бл 1998; Сњежно огледало, Бл 2001; Радио Кишобран, Бл 2008; Штит и мач, Бл 2013.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВИЋ СЕКУЛИЋ, Татјана

ЂАКОВИЋ СЕКУЛИЋ, Татјана, технолог, хемичар, универзитетски професор (Нови Сад, 23. VII 1965). Студије завршила 1989. на Технолошком факултету у Новом Саду. Године 1990. изабрана за асистента-приправника на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је магистрирала из области хроматографије амида (1993), а докторат са темом „Ретенционо понашање и хемијска структура неких амида у течној хроматографији" одбранила је 1998. При Катедри за општу и неорганску хемију Департмана за хемију, биохемију и заштиту животне средине у Новом Саду изабрана је за редовног професора 2008. Предаје Општу хемију, Бионеорганску хемију, Колоидну хемију, Хроматографију и др. Увела је предмете Корелациона анализа у хемији и Хемијска структура и особине хемијских једињења. Бави се хроматографском карактеризацијом новосинтетисаних потенцијално биолошки активних једињења и хемометријским методама анализе. Аутор је два уџбеника (Бионеорганска хемија, Н Сад 2017; Хемија за аналитичаре заштите животне средине, Н. Сад 2014) и коаутор једног (Општа хемија, Н. Сад 2008). Такође је аутор или коаутор шест помоћних уџбеника. Има научну сарадњу са колегама из Пољске са универзитета у Сасновицама (2000−2004), Лублину (од 2006), Катовицама (од 2006) и из Румуније, са универзитета у Клужу (2000−2010). Била је шеф Катедре за општу и неорганску хемију (2011−2018), заменик директора Департмана у два мандата (2015−2018. и 2018−2021). Члан је Српског хемијског друштва и Америчког хемијског друштва, те добитник Прве награде Министарства науке и заштите животне средине за постигнуте резултате (2002/2003).

ДЕЛА: коаутор, „HPTLC Chromatography of Androstene Derivates: Application of Normal Phase Thin-Layer Chromatographic Retention Data in QSAR Studies", Steroids, 2005, 70, 3; коаутор, „Correlation of Selected Molecular Properties and Recovery Values in Volatile Organic Compounds Analysis: Comparison of Two Water Matrices", RSC Advances, 2014, 4, 53730; коаутор, „Chromatographic and in Silico Assessment of logP Measures for New Spirohydantoin Derivatives with Anticancer Activity", Journal of Chemometrics, 2018, 32, 4.

ИЗВОР: Архива ПМФ, Нови Сад.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВИЋ ШВАЈЦЕР, Корнелија

ЂАКОВИЋ ШВАЈЦЕР, Корнелија, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Осијек, 25. X 1942). На Медицинском факултету у Ријеци дипломирала 1967. У Заводу за фармакологију и токсикологију Мед. ф. у Новом Саду радила 1967--1976. као уговорни водитељ практичне наставе. Изабрана за асистента 1976, а редовни је професор од 1994. Докторирала 1981. тезом „Развојни и фармакокинетски аспекти хроничног деловања етанола". Учествовала у извођењу наставе из фармакологије на свим одсецима Мед. ф. у Новом Саду (медицина, стоматологија, фармација, здравствена нега), Мед. ф. у Приштини и Технолошком факултету у Новом Саду. Поред додипломских студија предавала на последипломским и докторским студијама, као и на специјалистичким студијама из Клиничке фармакологије. Усавршавала се из ензимологије у Институту „Руђер Бошковић" (Загреб, 1969--1970). Била је шеф Катедре за фармакологију и токсикологију (1997--2007), члан Савета и члан Комисије за реформу високог школства Универзитета у Новом Саду (2002--2006). Главне теме којима се бавила у оквиру научно-истраживачког рада су испитивања утицаја ксенобиотика и околине на учење и формирање меморије, испитивања метаболизма и токсичности лекова и интеракција хране и лекова. Бавила се планирањем и мониторингом контролисаних клиничких огледа и студијама биоеквиваленције. Аутор је или коаутор 28 књига, уџбеника и монографија. Члан Комисије за помоћна лековита средства (2002--2005), Комисије за хумане лекове (2005--2014), председник Српског фармаколошког друштва (2002--2007), потпредседник Друштва лекара Војводине СЛД и главни и одговорни уредник Pharmaca Serbica (2008--2011). Добила награде за животно дело: Удружење универзитетских наставника Србије (2006) и Друштва лекара Војводине СЛД (2011). Након пензионисања 2010. предавала на Фарм. ф. у Новом Саду (предмет Фармакоепидемиологија).

ДЕЛА: коаутор, „Pharmacology of the Human Appendix", Arch. Int. Pharmacodyn. Ther., 1968, 173; „The influence of dopaminergic agonists and atagonists on avoidance bahaviour. In Neuron, brain and behaviour", Adv. Biosci., 1988, 70; Основи фармакологије, Н. Сад 2010; Међуделовања лекова, хране и суплемената, Петроварадин -- Н. Сад 2016.

ИЗВОР: Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВИЦА

ЂАКОВИЦА, град и центар општине, на југозападном ободу Метохијске котлине, изграђен северно од корита реке Ереник (средњовековног Рибника, десне притоке Белог Дрима), код ушћа њених притока Крене и Лукавца. Кроз град пролази магистрални пут Пећ--Призрен, који води југозападном периферијом котлине. Ђ. је локални гравитациони центар. Ово је старо насеље, а у XVII в. село је прерасло у град с именом Јаково. Формирана је чаршија са текијама и џамијама. Између два светска рата овде је било око 400 занатских радњи, а 1921. град је имао 14.293 становника, од којих су 82,4% били Арнаути, а 15,2% Срби или Хрвати. После II светског рата почео је развој индустрије и трансформација Ђ. у савремени град. Изграђене су фабрике текстилне, машинске, прехрамбене индустрије и индустрије грађевинског материјала. Развијани су трговина, саобраћај и друге градске функције. Општина има површину од 586 км2, у њој је 83 насеља, а 1991. пописано је 115.097 становника, од којих 92,9% Албанаца, 1,5% Срба и 1,3% Црногораца. Исте године у граду је пописано 7.229 становника, од којих су 22,2% били Срби, 15,8% Црногорци и 9,8% Албанци, али нису сви пописани. Ђ. има пет основних, три средње школе (гимназија, економска, техничка), дом културе и дом здравља. Овде су све установе општинске администрације. После избијања грађанског рата 1999. протерано је српско и црногорско становништво, а две српске цркве су порушене.

Драгица Р. Гатарић

001_SE_V_Djakovica_karta.jpgО зачецима Ђ. као насељеног места, постоје подељена мишљења, с упориштем у етимолошком тумачењу назива или у народној традицији. У средњем веку била је значајан трговачки центар, којим је управљао вазал обласног господара Вука Бранковића војвода Јаков, по којем је, изгледа, и добила име. Према лингвистичком тумачењу, име потиче од старосрпске речи д(и)јак. У народној традицији с краја ХIX в. о постанку Ђ. постојала су три предања. Према првом, назив потиче од „ђака", јер је ту била школа коју су издржавали српски средњовековни владари. Друго предање наводи да је на месту данашње Ђ., која се налазила на путу Призрен--Скадар, извесни Јаков саградио механу, те је по њему добила име. Треће каже да је утемељивач био Хадум Сулејман-ефендија, познат под именом Хадум-ага, ктитор прве ђаковичке џамије, подигнуте током последње деценије XVI в. У писаним изворима из XIV и XV в. спомиње се као сеоско насеље са функцијом центра пијачне трговине, па је, као таква, регистрована и у османлијском пореском дефтеру Скадарског санџака из 1485. са 67 домаћинстава, од којих су вероватно само два била арбанашког порекла. Као насеље градског карактера почела се развијати у XVI в., када се, по документу из 1574, као њени господари наводе Арнаути Јеласупашићи, који су над српским живљем спроводили велики зулум, погубивши у њеној околини око 2.000 хришћана. Из XVI в. потичу црква Успења Богородице, метох манастира Високи Дечани (обновљен 1823) и Хадум џамија. Ђ. је временом постала главно привредно средиште околних географских целина: Подриме, Хаса, области Река и ђаковачке Малесије. До почетка XVII в. арбанашки етнички елеменат је у вароши постао доминантан.

Један од најранијих описа Ђ. представља извештај папског изасланика фра Б. Палацуола који је 1637. записао да у вароши постоји пет стотина кућа, али само 20 кршћанских, док су остало све Турци и шизматици, али да изнад Ђ. живе Срби, да су села српска и да ту постоје само три римокатоличке куће. Неколико година касније, 1641, надбискуп барски и примас српски Ђорђе Бјанки, забележио је приликом визитације Србије да Ђ. броји 250 мухамеданских, 26 римокатоличких (са 105 чељади) и 16 православних кућа. Папски изасланик Стефан Гаспари, у извештају из 1671. оквалификовао ју је пак као „једну од главних вароши Србије". Током Великог бечког рата (1683−1699) одреди генерала Пиколоминија заузели су и Ђ., али је одступање аустријских трупа почетком 1690, покренуло на сеобу ка северу велике масе српског становништва како из града тако и из његове околине.

Почетком XIX в. Ђ. је израсла у значајан трговачки и занатлијски центар, познат по свиларству и изради предмета од сребра. Ђаковчани су били познати и као кожари, терзије, гајтанџије, произвођачи сахтијана и дувана, те вешти трговци који су пословали широм Балканског полуострва. Према подацима из харачких спискова из 1838. у Ђ. је живело 21.050 становника, од чега 18.000 муслимана, 2.600 православних, 450 католика и нешто мало Цинцара и Цигана. У граду је постојало 1.900 кућа и око 650 дућана. Салнама Призренског вилајета из 1874. наводи да је Ђ. у то време по броју трговинских радњи надмашивала Призрен и Пећ. Имала је 16 великих и две мање џамије, осам текија, две цркве, два хана, осам магацина, 959 дућана и војничку касарну.

Током Првог балканског рата српска и црногорска војска су 22. X 1912. истовремено ослободиле Ђ., која је тада имала око 2.000 домаћинстава, од чега 116 српских и 24 католичка. Према попису становништва, који су у лето 1913. извршиле српске војне власти, у њој је живело 14.500 становника. Ђ. jе разграничењем Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе 1913. ушла у састав црногорске државе. Током I светског рата окупирале су је аустроугарске трупе, а након 1. XII 1918. постала је, као седиште среза ђаковичког, део територије Краљевине СХС. Поделом југословенске државне територије на бановине 1929. најпре је ушла у састав Вардарске, а од 1931. Зетске бановине. Према попису становништва из 1931, имала је 13.772 становника и била најмногољудније градско насеље Зетске бановине.

002_SE_V_Djakovica_obnovljena-manastirska-crkva-Uspenja-Presvete-Bogorodice.jpgНакон Априлског рата 1941. прикључена је тзв. Великој Албанији, формираној под патронатом фашистичке Италије, да би је после капитулације Италије, септембра 1943, запоселе немачке јединице, помогнуте од арбанашких квислиншких оружаних формација. Припадници 4. косовско-метохијске Народно-ослободилачке ударне бригаде ослободили су Ђ. 9. XI 1944.

После II светског рата Ђ. бележи убрзани развој. Подигнуто је неколико индустријских погона -- текстилни комбинат „Емин Дураку", конфекција и трикотажа „Напредак", фабрика поцинкованог и емајлираног посуђа „Будућност"; отворена је Виша педагошка школа, подигнута је модерна болница са домом здравља итд. Пример страдања и сатирања српства у Ђ. представља Саборна црква Свете тројице, грађена у периоду од 1936. до 1940. као спомен-костурница у чијој би крипти било похрањено 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и умрлих бораца српске и црногорске војске у ратовима 1912−1918. Априлски рат и окупација Краљевине Југославије 1941. прекинули су радове на њеном завршетку, да би је након рата, на дан Светог Саве 1949, комунистичке власти минирале, на тој локацији подигле спомен-парк, а од цигала направиле први јавни тоалет у граду. Грађење новог храма започето је 1994, а завршено 1999. Међутим, по окончању агресије НАТО алијансе на СРЈ јуна 1999. и протеривања српског, црногорског и осталог неалбанског становништва од стране албанских сепаратиста, новоподигнути храм је у ноћи 24−25. јуна експлозивом дигнут у ваздух. Његови остаци коначно су уништени 17. III 2004.

Владан Виријевић

ЛИТЕРАТУРА: С. Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Бг 1890; Ј. Дедијер, Нова Србија, Бг 1913; Kосово некад и сад -- Kosova, dikur i sot, Бг 1973; Б. Храбак, „Католичко становништво у Србији 1460−1700", Наша прошлост, 2, Кв 1987; Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; М. Велимировић, Васојевићи и Метохија, Андријевица--Пг 2001; В. Виријевић, „Ђаковица -- живи сведок пропасти српства", Баштина, 2001, 31; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОВИЧКА ЕПИСКОПИЈА → РАШКА ЕПИСКОПИЈА

ЂАКОВИЧКА ЕПИСКОПИЈА → РАШКА ЕПИСКОПИЈА

ЂАКОН

ЂАКОН (грч. diavkono": служитељ), најнижи чин у јерархији хиротоније по божанском наређењу. Код римокатолика ђаконат постоји само као прелазни степен за свештеника, код православних постоји као стална служба и посебан јерархијски степен. Избор првих ђ. резултат је свакодневних потреба апостолског времена у Јерусалимској цркви, јер: „не доликује нама (апостолима) да оставивши реч Божију служимо око трпеза" (Дап 6,1--5). Иако се титула διακονια даје сваком облику служења у Цркви, новозаветни списи сведоче о томе да су ђ. имали посебну функцију као најнижи степен црквене јерархије (Флп 1,1). Главни задатак био је да помажу при агапама, али су после проверавања (1. Тим 3,10) у звање уведени полагањем руку (Дап 6,6), чиме су добили благодат Св. Духа за јерархијске послове. Убрзо постају помоћници епископа и презвитера, при богослужењу учествују у раздељивању Евхаристије и агапа, што је било природно с обзиром на то да су агапе биле продужетак Литургије, односно свакодневни принос био је у тесној вези са евхаристијским приносом. Прелазак од службе у трпезарији до службе при евхаристији омогућен је Христовом представом Царства Божјег као гозбе (Мт 22,1--14; Лк 14,16--24) и историјском чињеницом да је Стари савез Бога и људи склопљен тако што је Мојсије покропио народ крвљу жртвених животиња (Изл 24,8) после чега је приређена гозба. Нови Завет је склопљен Христовом крвљу на крсту и гозбом у литургијској евхаристији. Осим литургијске вршили су катихетску и административну службу, проповедали (Дап 6,10; 7,2; 8,5) и вршили друге тајне (Дап 8,38). Апостол Павле прописује да ђ. треба да буду честити, да имају тајну вере у чистој савести, да су без мане, да буду мужеви једне жене, да добро управљају децом и својим домовима, да нису дволични, да не пију много вина, да нису лакоми (1. Тим 3,8--10,12). По објашњењу Игњатија ђ. су подражаваоци небеских сила, херувима. С обзиром на то да је у Јерусалиму било седам ђ., дуго се сматрало да у једном граду не сме да их буде више. Шести васељенски сабор (692. године) у 16. канону одредио је да их буде онолико колико потребе захтевају. Први Васељенски сабор (325) одредио је да се ђ. не причешћује пре свештеника и да не седи међу њима него после њих и на позив свештеника. У служби су придодати директно епископу, а не свештенику, али их епископ делегира парохијским свештеницима.

Посвећење у чин ђ. врши се хиротонијом, тј. рукоположењем у олтару на Литургији. С обзиром на то да ђ. не служи самостално литургију, него само помаже свештеницима при служењу, посвећење се врши после освећења светих дарова, тј. после возгласа „И да буду милости великог Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа са свима вама". Зато рукоположење у чин ђ. може да се изврши не само на Литургијама Ј. Златоустог и В. Великог него и на Литургији пређеосвећених дарова после преноса дарова са жртвеника на свети престо, а пре јектеније „Допунимо молитву своју Господу". Ђ. који припада мирском свештенству ожењен је пре примања чина. Уколико монах добије ђаконски чин зове се јерођакон. Ђ. оба реда (мирског и монашког) могу добити одликовања: 1. право ношења црвеног појаса -- пет година после добијања ђаконског чина, а додељује се граматом епископа; 2. чин протођакона -- десет година после рукоположења. Јерођакон, тј. ђ. монашког реда, после 15. година може да добије и чин архиђакона, који је за ђ. мирског реда недоступан. Чин протођакона и архиђакона добија се хиротесијом, тј. рукопроизводством од стране епископа, богослужбеним чином који епископ врши изван олтара, на солеји испред иконостаса. Ословљавање ђ. и протођакона из мирског реда је са „Часни оче", а ђ. монашког реда, тј. јерођакона, протођакона и архиђакона, са „Преподобни оче".

ИЗВОР: Нови завет Господа нашег Исуса Христа, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Општа историја цркве, I, Н. Сад 1912; Л. Мирковић, Православна литургика, први општи део, Бг 1965.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКОН → ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ЂАКОН → ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ЂАКОНИКОН

ЂАКОНИКОН, део олтарског простора источнохришћанских цркава смештен у источном делу храма, јужно од апсиде. У њему се чувају свештеничке одоре и богослужбене књиге. Термин ђ. јавља се код касноантичких писаца још од IV в. и односи се на простор у којем се чувају свети сасуди о којима се стара ђакон, те отуда потиче и назив. У касноантичким храмовима ови простори, најчешће са апсидом у источном зиду, налазили су се у западном делу цркве, и то уз нартекс са његове јужне стране, а служили су и за одлагање дарова верника. Улога ђ. најближа је улози скевофилакиона, какав је сачуван уз североисточни угао Цркве Св. Софије у Цариграду, где су се, уз свештеничке одоре и књиге, чували и богослужбени предмети и црквене драгоцености. Од V в. ђ. се постепено помера ка истоку храма. У српској средњовековној архитектури ђ. су, по угледу на византијско градитељство, били део развијеног олтарског простора, а њихов изглед зависио је од потреба богослужења. Тако је ђ. у другој половини XII в. био део јединствене целине олтарског простора конципираног по узору на цариградске цркве средњовизантијског раздобља, док се у XIII в. обе пастофорије дозиђују у угловима између источног дела наоса и певница, при чему је ђ. и даље смештен јужно од олтарског простора. Тада се затварају и пролази између наоса и ђ., те му се може приступити само из олтарског простора. У XIV и XV в. поново се могу срести случајеви да је ђ. део јединствене целине олтарског простора. Осим основне, ђ. је могао имати и друге функције, попут параклиса или ризнице. На зидовима ђ. сликају се архијереји и ђакони, у ниши или апсиди Богородица, каткад Христос или Деизис, док се у случајевима када ђ. обједињује улогу параклиса, сликају сцене из живота светитеља којем је параклис посвећен.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве, I, Бг 1982; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

О. Шпехар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАКУС

ЂАКУС, село у јужној Србији, у Топлици, уз Југбогдановачку реку (притока Топлице, слив Јужне Мораве). Јужном ивицом села пролази локални пут који прати долину реке и повезује Прокупље са долином Мораве. Попречним путем дугим 4,5 км село је повезано с општинским средиштем Житорађом. Село је компактно, на око 245 м н.в. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Прва сведочанства о Ђ. су из XVIII в., из тефтера владике нишког Јоаникија 1734. и из књиге (1767--1783) дубровачког трговца Ђуре Хиџе. После ослобађања од Турака 1878. у њему је било 29 кућа са 241 становником. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Село је било највеће 1971, када је у њему живео 981 становник, а 2011. било их је 811, од којих су 93,5% били Срби. Пољопривредом се бавило само 14,5% економски активног становништва. Остали су били запослени ван пољопривреде, највише у државној управи и саобраћају. Становништво се као допунским занимањем бави повртарством, а посебно је значајна производња љуте паприке.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЛА

ЂАЛА, село на северној периферији Баната, у Потисју, уз државну границу према Мађарској. Изграђено је на острву дилувијалне терасе, које је са западне стране ограничено алувијалном равни Тисе, а с осталих страна алувијалном равни Мориша. Налази се на надморској висини од око 83 м. Кроз село пролази пут Нови Кнежевац -- Сегедин, а на северној периферији Ђ. је гранични прелаз. Уз источну ивицу села 1857. изграђена је пруга Сегедин--Кикинда--Темишвар, али је на њој после повлачења државне границе прекинут међудржавни саобраћај, а крајем XX в. је и демонтирана. Општински центар Нови Кнежевац је 14 км јужно од села. Село је уз северну границу терасе и чине га четири дугачке улице издужене правцем југоисток--северозапад. Попречне улице су кратке и са мало кућа. Центар је на северној периферији. Први помен Ђ. је из 1411. У XVI в. је опустела, а у XVII в. се помиње као српско насељe. Такав састав становништва био је и током XVIII в. Године 1787. имала је 1.070, а 1850. 1.772 становника. До 1900. популација је повећана на 2.895 чланова и то је био највиши ниво. Потом настаје прво блага, а касније све бржа депопулација. Године 2011. било је 796 становника, од којих су 71,5% били Срби, 15,3% Роми и 9,2% Мађари. Пољопривредом се бавило 58,5% економски активног становништва. У центру села се налазе православна црква, месна канцеларија, ватрогасни дом и продавница. У близини је основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Бугарски, Општина Чока -- географска монографија, Н. Сад 1978; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЛСКИ, Ксавер Шандор

ЂАЛСКИ, Ксавер Шандор (Љубомир Бабић), књижевник, политичар (Гредице, Хрватско Загорје, 26. X 1854 -- Гредице, 9. II 1935). Завршио правне студије (Загреб, Беч) и службовао у Копривници, Вировитици, Шиду, Загребу. Као заговорник хрватско-српског пријатељства сарађивао је са српским књижевним институцијама (Српско књижевничко друштво) и у српској књижевној периодици (Стражилово, Коло). Његова је идеја да се покрене југословенски алманах (изићи ће као Српскохрватски алманах, Зг--Бг 1910--1911). Залагао се за књижевно јединство Срба и Хрвата и за повезивање јужнословенских књижевника и књижевних друштава. Више дјела му је објављено у Београду и Мостару већ за вријеме Аустроугарске (Под старим крововима, Бг 1905, Приповиетке, Мостар 1905, Иринина удаја, Бг 1907). Био је почасни члан Матице српске и дописни члан СКА. Сматра се најплоднијим хрватским приповједачем XIX в., умјетнички најбољим у првим књигама (Под старими кровови, Зг 1886, Из вармеђинских дана, Зг 1891). Одликован је Орденом Св. Саве I реда (1905).

ДJЕЛА: Свеукупна дјела, I--XIX, Зг 1912--1919; Свеукупна дјела, I--VI, Зг 1931--1935; Дјела, I--II, Зг 1952.

ЛИТЕРАТУРА: М. Савковић, Огледи, Бг 1952; К. Георгијевић, Књижевне студије и огледи, Н. Сад 1952; Т. Чолак, Ксавер Шандор Ђалски, Бг 1964; Портрети из новије хрватске књижевности, 1, Бг 1975.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАРМАТИ, Золтан

ЂАРМАТИ, Золтан (Gyarmati Zoltán), хемичар, универзитетски професор (Зрењанин, 2. III 1945). Студије хемије завршио је 1968. на Природно-математичком факултету у Београду, а на истом факултету је за асистента при Катедри за органску хемију изабран 1969. Магистарски рад из области истраживања стероидних лактона одбранио је 1971, а докторску дисертацију „Утицај структуре лактона на њихову реактивност у супституционим реакцијама" 1973. На постдокторском усавршавању био је на универзитету Џорџија (Етинз, САД) 1973−1976. где је истраживао структуру и хемијске трансформације биљних стероида и дитерпенских алкалоида. Од септембра 1976. ради у Институту „Серво Михаљ" у Зрењанину, где је руководио истраживањима у технологији фармацеутских и козметичких производа. Његове публикације сврстале су га међу најцитираније хемичаре из Србије. Био је водећи истраживач у примени технологије екстракције биљног материјала са угљен-диоксидом у наткритичном стању. На основу ових истраживања развила се производња уснинске киселине из брадастог лишаја (Usnea barbata) у Фабрици хемијских производа „Луксол", Зрењанин. Из далматинске жалфије (Salvia officinalis) и банатске маклуре (Maclura pomnifera) изоловани су нови састојци са антиоксидативним деловањем. У Зрењанину постаје професор на Вишој технолошкој школи, за предмете Технологија козметичких производа и Технологија фармацеутских производа. На Техничком факултету „Михајло Пупин" у Зрењанину (Универзитет у Новом Саду) изабран је 1989. директно за ванредног професора, а за редовног профеора 1995, за предмет Хемијска технологија. Био је шеф Катедре за текстилну технологију, секретар за заштиту животне средине Извршног већа Војводине (2004--2008). Од 2003. је инострани члан Мађарске академије наука. Члан је Српског хемијског друштва.

ДЕЛА: и S. W. Pelletier, „Carbon-13 Nuclear Magnetic Resonance: Aconitine-Type Diterpenoid Alkaloids from Aconitum and Delphinium Species", Journal of the American Chemical Society, 1976, 98, 2626; коаутор, „High Antioxidant Activity of Extracts Obtained from Sage by Supercritical CO2 Extraction", Journal of the American Oil Chemist's Society, 1991, 68, 731; коаутор, „Carnosic Acid 12-Methylether Lactone, a Ferruginol-Type Diterpene from Salvia Officinalis", Phytochemistry, 1992, 31, 1307.

ИЗВОР: Архива Техничког факултета „Михајло Пупин", Зрењанин.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАРМАТИ, Шимон

ЂАРМАТИ, Шимон (Gyarmati Simon), хемичар, универзитетски професор (Зрењанин, 8. IV 1952). Студије хемије завршио је 1975. на Природно-математичком факултету у Београду. За асистента на Факултету одбране и заштите (касније Факултет цивилне одбране) у Београду изабран је 1977. Магистарски рад из области проучавања органских супстанци неких корала Јадранског мора одбранио је на ПМФ у Београду (1978). Докторску дисертацију „Утицај хемијске контаминације животне средине на припрему друштва за вођење ОНОР-а" одбранио је 1986. на Факултету цивилне одбране. За ванредног професора на предмету Цивилна заштита и заштита животне средине изабран је 1993, а реизабран 1998. Био је шеф Катедре за цивилну заштиту и заштиту животне средине (1994−1998). Године 1999. прелази на Технички факултет „Михајло Пупин" у Зрењанину, где предаје Хемију са хемијском технологијом (основне студије) и Заштиту животне средине (специјалистичке студије). Од 2004. био је ангажован и на Београдској политехници. Радио је две године хонорарно на Факултету за примењену екологију „Футура". Његово професионално интересовање везано је за хемијске аспекте заштите животне средине, нарочито за токсичне супстанце. Аутор или коаутор је осам универзитетских уџбеника (коаутор, Физичкохемијски основи заштите животне средине, Књига I − Стања и процеси у животној средини, Бг 1995; Књига II − Извори загађивања, последице и заштита, Бг 1996; коаутор, Животна средина и њена заштита, I--II, Бг 2007--2008; и В. Аливојводић, Чврст и опасан отпад, Бг, 2007; Загађење и заштита ваздуха, Бг 2007; Менаџмент отпада, Бг 2008; Екотоксикологија, Бг 2009) и коаутор једног средњошколског (Прерада и одлагање чврстог отпада, Бг 2009). Један је од ретких аутора код нас који се бавио и изучавањем злочиначких тровања. Из те области публиковао је као аутор или коаутор радове (нпр. и Д. Ђармати, „Синдром токсичног уља (ТОС)", Архив за хигијену рада и токсикологију, 1987, 38, 4, 353) и седам књига (нпр. и Д. Ђармати, Тајна последњег гутљаја -- отрови, тровачи и отровани, Бг -- Ниш 2004; Отровни Шекспир − Шекспирови отрови, Бг 2006). Написао је и више књига за децу и шири круг читалаца (нпр. Имате ли кефало?, Бг 1990; Екоколологија − илустрована екологија за децу, Бг 2003). На Техничком факултету увео је специјалистичке студије из области заштите животне средине и заштите на раду, a на Београдској политехници био руководилац студијског програма Заштита животне средине (2006−2018). Бави се и белетристиком (Љубав у Орловату, Зр 2021), публицистиком (Баба Анујка банатска вештица, Бг 2021), пише фељтоне (нпр. Тровање Ромеа и Јулије, Бг 2003), позоришне комаде (нпр. Зунзара) и сарађује на писању сценарија за филмове. Спољни је члан Јавног тела Мађарске академије наука од 2001. и члан Српског хемијског друштва.

ДЕЛА: коаутор, „7-Oxosterols from marine and plant sources", ГХД, 1978, 43, 6, 567; коаутор, „A chemical study of Adriatic sea corals II", ГХД, 1978, 43, 6, 573; коаутор, „Анализа стања управљања неупотребљивим лековима у Републици Србији", Ecologica, 2017, 85, 170.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЦИ ПЕШАЦИ

ЂАЦИ ПЕШАЦИ, основна школа у брдско-планинским крајевима где постоји велик број ђака који са велике удаљености долазе у школу. Назив школе представља израз поштовања и успомену на све ђ. п. који су у прошлости школства Србије били још многобројнији. Оваква једна школа налазила се у селу Горњи Страњани, у подножју планине Јадовник, у општини Пријепоље. Основана је 1900. и радила је у две царевине, у краљевини и републици. Први учитељ је био Владимир Пурић, који је имао свега четири разреда школе, од којих је последња два завршио у манастиру Милешева. Број ђака се стално повећавао до почетка 1960, када је прерасла у осморазредну школу, да би се потом број ђака постепено и стално смањивао. Од школске 1973/74. школа носи назив Ђ. п., а на предлог Радио-телевизије Београд, која је годинама пратила и подстицала рад малих сеоских школа. Пошто је број ђака и даље стално опадао, ова школа је припојена школи у Бродареву 1986/87, а 1991. престала је да ради као осморазредна школа. Од 2006/07. у околним селима више није било ђака, тако да школа затвара своја врата на период од три године, да би на крају школске 2015/16. имала само једног ученика и била укинута. Узрок је лежао у наглом процесу депопулације села и одласку младих у градове.

Прича о ђ. п. је карактеристична управо за Србију и њена брдско-планинска подручја и тзв. мале сеоске школе (које имају мање од 15 ученика и које раде у тзв. комбинованим одељењима). Два су основна узрока смањивања и гашења школа у руралним подручјима: нагли процес индустријализације наше земље током друге половине XX в. и прелазак становништва из села у град („сељаци -- фабрички радници"); и појава тзв. беле куге, тј. нагли пад наталитета на подручјима где живи српски народ. Већ око 1980-их година забележено је да је у Србији од 4.252 основношколске јединице само 907 „централних" (осморазредних), а 1.500 насеља је већ било без школе, тј. деца из тих сеоских средина су постајали ђ. п., односно ђаци путници. У Србији је, на пример, 1981. на 1 км2 било просечно 13,2 ђака основне школе, а у региону Зајечар само 4,4 ђака или у општини Босилеград -- 2,1 ђак. Број становника на 1 км2 је у Србији био 105, а у општинама Неготин -- 59, Пирот -- 56, Бабушница -- 45, Црна Трава -- 20. Без обзира на то што је управо после тог периода настао процес пражњења и укидања многих фабрика, процес депопулације села није престао, а деца из брдско-планинских сеоских подручја су све теже могла да остваре своја права и једнаке услове у систему образовања.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Вуковић, Рад у комбинованом одељењу основне школе, Бг 1968; Н. Трнавац, Мале сеоске школе -- шансе за опстанак и даљи развој, Бг -- Г. Милановац 1992.

Недељко Трнавац

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЧЕ

001_SE_V_DJACE_naslovna-prvog-broja_1891.jpgЂАЧЕ, лист за Српчад који је у Нишу излазио мјесечно 1887--1893. Власник и уредник листа је учитељ Петар М. Никетић. Ђ. је први часопис за дјецу у новоослобођеним крајевима на југу Србије. Излазио је с илустрацијама познатог нишког сликара Стеве Никшића Лале, прилагођеним дидактичко-просвјетитељској улози листа и прилозима у њему. До 1889. је штампан у Нишу, а од бр. 1/1890. у штампарији „Смиљево" Пере Тодоровића у Београду, под уредништвом Чеде Поповића. Међу ауторима пјесничких прилога су Љубомир П. Ненадовић, Владимир М. Јовановић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, а прозу објављују Михаило С. Ризнић и Чеда Поповић. Главни дио листа су поучни текстови у књижевним облицима (приповијетка, пјесма) или у прилозима педагошке садржине (Јован Миодраговић). Поезија у часопису је пригодна и родољубива, везана за празнике, годишња доба или за значајне историјске личности средњовјековне и устаничке Србије (Хајдук Вељко). Лист је објављивао историјску, путописну и научно-популарну прозу, оријентисану на јачање родољубивих осјећања и на поучне поруке у причицама. Исту улогу имају и преведене басне И. Крилова и низ других прилога. Лист је имао широк круг претплатника, посебно на југу Србије, што потврђује његову значајну просвјетно-педагошку улогу.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ценић, Часописи јужне Србије на раскрсници XIX и XX столећа, Вр 1982; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008; С. Милосављевић Милић, „Књижевни прилози у листу Ђаче за 1888/1889. годину", Philologia Mediana, 2011, 3.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЧИЋ, Азалеа

ЂАЧИЋ, Азалеа, глумица (Сарајево, 18. XI 1908 -- Београд, 7. XII 1998). Гимназију је похађала у Сарајеву, а глуму учила у Бечу, у којем је наступала у неколико филмова. У сталном ангажману у Народном позоришту у Сарајеву била је од 1925. Сезону 1927/28. провела је у НП у Скопљу, а наредне сезоне вратила се у Сарајево. У почетку је наступала у улогама дечака -- Рака (Б. Нушић, Госпођа министарка), Серјожа (Л. Н. Толстој, Ана Карењина). После креација наивки и наступа у певачким ролама, веома брзо почиње да игра озбиљан драмски репертоар, с галеријом ликова богатих изражајним могућностима. После II светског рата каријеру је наставила у Београду. Играла је у Хумористичном позоришту, Београдској комедији, Београдском драмском и Савременом позоришту. Значајније улоге: Клеопатра (Б. Шо, Цезар и Клеопатра), Дездемона (В. Шекпир, Отело), Петруњела (М. Држић, Дундо Мароје), Анжелика (Молијер, Шкртац), Офелија (В. Шекспир, Хамлет), Мис Ивлајн (И. Тијардовић, Мала Флорами), Була Мулсворт (П. Јустинов, Романов и Ђулијета), Јеђупка (М. Држић, Манде), Ивон (П. Гаринен, С. Ђованини, Лаку ноћ, Бетина).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Палавестра, „Глумци о себи и свом позиву -- гђа А. Ђачић", Босанска пошта, 21. XI 1929; М. Вукдраговић, „Мала Флорами", Борба, 17. I 1954; Е. Финци, „М. Држић: Манде", Политика, 8. II 1959; Б. Глишић, „Судбина смеха -- Романов и Ђулијета", НИН, 13. XII 1959; Б. Драгутиновић, „Свеже и пријатно", Политика, 27. V 1961.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЧИЋ, Јоланда

ЂАЧИЋ, Јоланда, глумица, редитељ (Коњиц, 12. II 1906 -- Сарајево, 30. IV 1985). Након завршене учитељске школе у Сарајеву, дебитовала је 1923. у Народном позоришту, у коjeм је као волонтер наступала у комадима с певањем и оперетама. Од 1925. била је у сталном ангажману и веома брзо, низом успелих насловних улога у класичном и савременом репертоару, стекла глумачку репутацију. Сем две сезоне (1927/28, 1934/35), у којима је била ангажована у НП у Скопљу, до пензионисања је играла у НП у Сарајеву. По одласку у пензију тријумфално је наступила у Малом позоришту у драми Ђ. Лебовића Сребрно уже (Златни ловоров венац 8. Фестивала малих сцена Југославије, 1967). Њену игру одликовале су глумачка оригиналност, разноврсност и свежина у тумачењу сложених улога двојства у лику жене у борби за равнотежу разума и осећајности. Њен репертоар је изузетно обиман и обухвта низ насловних улога у прослављеним драмским делима: Салома (О. Вајлд), Ана Кристи (Ј. О'Нил), Марија Стјуарт (Ф. Шилер), Хеда Габлер (Х. Ибзен), Мајка Храброст (Б. Брехт, Мајка храброст и њена деца), а значајне су и улоге у делима М. Крлеже: Мелита (Леда), Кастелица Глембај (Господа Глембајеви) и Лаура (У агонији). Била је Госпођа Понзе (Л. Пирандело, Тако је како вам изгледа), Настасја Филиповна (Ф. Достојевски, Идиот), Софка (Б. Станковић, Нечиста крв) и Стела (С. Мом, Свети пламен). Повремено се бавила режијом, а посебан успех имала је поставком Лоркиног Дома Бернарде Албе (1952, 1956). Режирала је и Коштану Б. Станковића (1952), Хасанагиницу М. Огризовића (1954), Кир Јању Ј. Ст. Поповића (1956) и Ханку И. Самоковлије (1965). Наступала је на радију, филму и телевизији. Добитница је Шестоаприлске награде града Сарајева (1958), Двадесетседмојулске награде за 35-годишњи уметнички рад (1960), Награде ЗАВНОБиХ за целокупно уметничко стваралаштво (1975), Ордена рада III (1950) и II (1955) реда и Ордена рада са црвеном заставом (1970).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лазаревић, „Првакиње сарајевског Народног позоришта", Cinema, 1931, 24; Ј. Д. Костић, „У агонији", Вардар, 4. IX 1934; И. Фогл, „Поводом премијере драме Дом Бернарде Албе", Ослобођење, 9. VI 1952; М. Ђ(оковић), „Гостовање Ј. Ђачић у Београду (Г. Глембајеви)", Политика, 4. VI 1953; Л. Павловић, „Први сусрет с Брехтом", Ослобођење, 9. IV 1957; М. Гаковић, Јоланда Ђачић, Сар. 1989; Б. Григоровић, „Сећање на Ј. Ђачић", Театрон, 1991, 75/76/77.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЧКА ЗАДРУГА → ШКОЛСКА ЗАДРУГА

ЂАЧКА ЗАДРУГА → ШКОЛСКА ЗАДРУГА

ЂАЧКА САМОУПРАВА

ЂАЧКА САМОУПРАВА, облик организовања ученика у школама ради активног учешћа у животу и раду школе, који подразумева слободан избор ученичког руководства, самостално доношење програма рада, планирање и извршавање задатака, који се пре свега тичу одржавања режима ученичког рада и живота у школи, тј. школског поретка, као и праћење и вредновање акција које као колектив предузимају, при чему испољавају иницијативу, показују одговорност и солидарност, развијају социјалне особине личности и оспособљавају се за друштвени живот. Тиме самоуправа ученика постаје својеврсна школа за друштвено васпитање ученика, јер они животом и радом у колективу, преузимањем одређених одговорности и извршавањем заједничких задатака кроз лично искуство усвајају вредности неопходне за живот у друштву и вежбају се у вршењу функција које ће касније у животу као грађани имати. Почеци ученичке самоуправе везују се за доба хуманизма (док су студенти имали самоуправу и на средњовековним универзитетима). Зачеци ученичке самоуправе могу се видети нпр. у школи, тј. дечјој колонији „Дом радости" („Casa giocosa") коју је почетком XV в. основао хуманиста Виторино да Фелтре у Мантови, на двору мантовског војводе Гонзаге (позната као прва школа у природи), у којој су ученици имали своје руководство и сами одржавали дисциплину и организовали свој живот и рад у школи. По томе је посебно позната протестантска школа у Голдбергу, из XVI в., којом је тридесетак година руководио Валентин Фридланд Троцендорф, савременик и ученик Лутеров, која је била уређена као „ђачка република", по угледу на римску републику, и у којој су о одређеним школским пословима, који су били пренети у њихову надлежност, бринули сами ученици -- контролисали рад ученика, оржавали ред и дисциплину у школи и интернату, бринули о одржавању режима рада, решавали међусобне спорове ученика, разматрали њихове преступе и прекршаје и сл. У XVII и XVIII в. било је таквих примера у више европских земаља (посебно у Енглеској и Немачкој), а у XIX в. позната је тзв. „школска држава" Е. Феленберга у Швајцарској. Уочава се да се у свим овим ситуацијама у организацији ђ. с. примењују облици који имитирају организацију политичких и државних институција, а њен претежни задатак био је одржавање дисциплине и предузимање дисциплинских мера, тј. изрицање казни ученицима за учињене прекршаје. У XX в. у више европских земаља било је настојања да се ученицима дају одређена права у погледу регулисања живота и рада у школи и њиховог укључивања у решавање школских питања. У Немачкој су нпр. Г. Кершенштајнер и В. Ферстер инсистирали на концепцији ђ. с. у функцији тзв. држављанског васпитања (вид васпитања за државу), што је изразито политички концепт ђ. с. Представници социјалне педагогије и радне школе такође су наглашавали потребу организовања и рада ученика и залагали се за „школу рада и живота". У САД-у Џ. Дјуји се залагао да школа буде „друштво у малом", да се ученици активирају у разноврсним школским пословима и да се већ током школовања припремају за живот у демократском друштву. У Совјетском Савезу су ђ. с., поред осталих, промовисали Шацки, Шуљгин, посебно Макаренко.

У Краљевини Југославији, после I светског рата, инсистирало се на оснивању „ђачких већа" и „ђачких општина" као облику ђ. с. После II светског рата, у периоду изградње социјализма у Југославији, када је самоуправљање ученика у школи правно утемељено, ђ. с. остварује се у школским и разредним (одељењским) заједницама ученика, које се формирају у завршним разредима основне осмогодишње школе и у средњој школи (гимназији и средњим стручним школама), као и у ђачким задругама и разноврсним слободним (ваннаставним) активностима ученика, а такође и у пионирској и другим дечјим и омладинским организацијама. Заједнице ученика (разредне и школске), уведене Општим законом о друштвеном управљању школама (1955), а потврђене Општим законом о школству (1958), формирају се ради „развијања самосталности, иницијативе, свесне дисциплине и одговорности ученика за рад и успех у школи, као и активне помоћи наставницима у остваривању васпитања и наставе", те ради припремања ученика за друштвено управљање. У заједницама ученика разреда (одељења), коју чине сви ученици једног разреда (одељења), и заједници ученика школе, коју чине сви ученици школе, ученици бирају своја руководства, сами одређују садржај и начин рада, расправљају о одређеним питањима из живота и рада школе -- посебно о успеху разреда и појединаца у настави и мерама за његово побољшање, помоћи ученицима у учењу, помоћи ученицима слабијег материјалног стања и ученицима-путницима, оцењивању, обезбеђивању уџбеника, приручника и школске лектире, изостајању ученика са наставе и мерама за смањивање изостанака, дисциплини и одржавању реда у школи, уопште о понашању ученика у школи и ван школе, односу ученика и наставника и међусобним односима ученика, уређењу разредних просторија, чувању школске имовине и хигијени у школи, организацији дежурстава, похвалама и наградама ученика, организацији излета и школских екскурзија, раду школске библиотеке, разгласне станице, радионице, о учешћу ученика у друштвеном животу школе, друштвено-корисном раду, радним акцијама, школским приредбама и манифестацијама и другим акцијама у организацији школе, културном и забавном животу, о организовању слободних (ваннаставних) активности и учешћу ученика у њима, о раду ђачке задруге и сл. Са својим мишљењем и предлозима у вези с питањима о којима расправљају заједнице ученика упознају школске органе (разредно веће, наставничко веће, школски одбор), а њихови представници учествују у раду ових органа када се ова питања разматрају. Наставници су дужни да прате рад ученичких заједница и да им пружају потребну помоћ, водећи рачуна да не ометају њихову самосталност у раду и одлучивању и самоуправна права. Рад заједница ученика помаже и омладинска, односно пионирска организација. Заједнице ученика имају значајну васпитну функцију, а тиме и посебан друштвени и педагошки значај. Самоуправљање ученици остварују и управљањем ђачком задругом и радом у њој, као и у ваннаставним (слободним) активностима ученика. Ђачки парламент је такође форма ученичке самоуправе у школи, а у средњим школама ученици имају и своје представнике/делегате у органу управљања (школском одбору), у којем расправљају и одлучују о свим питањима о којима одлучују и представници друштвене заједнице (предлог развојног плана школе, годишњи програм рада школе, утврђивање критеријума за расподелу средстава остварених радом ученика, утврђивање предлога статута и других докумената -- правилника који су у надлежности овог органа, одлучивање о промени делатности установе, одлучивање о приговорима ученика, сарадња школе са друштвеном средином и др.). Такође, учествују у раду стручних органа школе (наставничком и разредном већу) када се разматрају унапређивање образовно-васпитног рада, доношење годишњег програма рада, организација производног рада, професионалне праксе и друштвено-корисног рада, успех, похваљивање и награђивање ученика, изрицање васпитно-дисциплинских мера, културна и јавна делатност школе и друга питања утврђена статутом школе.

ИЗВОР: Општи закон о школству, СЛ СФРЈ, Бг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ракић, Заједнице ученика, Бг 1958; М. Николић, Заједнице ученика, Бг 1960; Ученичко самоуправљање у оквиру заједница ученика, Бг 1962.

Љ. Коцић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂАЧКЕ ДРУЖИНЕ

ЂАЧКЕ ДРУЖИНЕ, друштва која су, уз студентска, имала значајну улогу у културном и политичком животу Срба пре револуције 1848. Крајем 20-их година XIX в. у Грацу је постојало друштво српских и хрватских ђака и студената названо прво „Илирски клуб", потом „Српска влада", на чијем челу се налазио Мојсије Балтић. Друштво које је тежило јединству Словена, пре свега Срба и Хрвата, било је место на којем су идејно стасавали и напајали се националним духом Божидар Петрановић, доцнији председник Матице далматинске, Људевит Гај, вођа илирског покрета, потоњи словеначки бискуп Антон Мартин Сломшек и хрватски књижевник Димитрије Деметер. Од средине 30-их година српски ђаци у Сегедину имали су књижевно и родољубиво друштво „Младо једињење", чији најистакнутији чланови су били Ђорђе Малетић и Јован Суботић, а неколико година по престанку његовог рада основали су 1843. „Друштво учећи се Србаља", које се, с кратким прекидима, одржало до 1848. Активност ђачких и студентских друштава интензивирана је после 1843, кад су многи ђаци из Карловачке и Новосадске гимназије прешли у лутеранске гимназије у Пешту, Пожун, Печуј и Сегедин. У време врло живог националног покрета међу Мађарима и Словацима, суочени са снажним притисцима мађаризације, српски ђаци и студенти су налазили узоре у идејама двојице великих Словена, Људевита Штура и Јана Колара. Уверени да је спас у свесловенству, заносили су се националним идејама о обнови Душановог царства, сарадњом са Хрватима и омладином из Кнежевине Србије. На њиховом челу налазио се Светозар Милетић, који је још као студент у Пожуну играо водећу улогу и у ђачком друштву „Слобода", издавачу рукописног књижевног листа Србски соко. За његово име везано је и покретање омладинског књижевног алманаха Славјанка. „Друштво српског напретка", израсло из „Кола српске омладине" и „Дружине младежи српске", основано је 1848. у Сремским Карловцима заслугом Данила Медаковића, који је био и његов први председник. Сматрајући да су новине најподесније средство за постизање сваког већег народног циља, почели су да издају лист Напредак, који је био њихов орган. Залагали су се за свесловенску узајамност и сарадњу и зближавање јужнословенских и балканских народа. Током револуције распаљивали су борбени дух, оживљавали и јачали одушевљење за општенародни развитак, слободу, независност и уједињење свог народа у самосталну српску државу. У почетку су добро сарађивали с патријархом Рајачићем и Главним народним одбором. Када је српски покрет почео да се утапа у контрареволуционарну политику бечког Двора, „Друштво" је на страницама Напретка жигосало конзервативну, проаустријску и лојалистичку политику Правитељства, супротну интересима српског народа. После више привремених забрана излажења Напретка и привременог прекида рада, под притиском и претњама „Друштво" је полако нестајало са сцене, а угасило се јуна 1849.

001_SE_V_DJACKA-literarna-druzina_Pecuj-1865.jpg

Уједињена омладина српска (УОС) израсла је на оснивачкој скупштини 16 студентских и ђачких друштава са подручја Аустрије, Угарске и Србије, која је одржана на иницијативу бечког ђачког друштва „Зора" у Новом Саду августа 1866. Настала је у тренутку дубоке кризе у Аустрији узроковане аустро-пруским ратом, кад се Србима и другим народима Балкана наметало покретање Источног питања. Иако је имала дозволу да се бави само књижевним и просветним питањима, целокупна активност УОС показивала је јасан политички карактер. Сем рада на самоусавршавању, свеопштем буђењу народног живота, економском уздизању нације, деловала је и на јачање националне свести, утврђивање братске заједнице и развијање људских врлина. Као покрет који је у својим редовима окупљао Србе старије од 18 година, без обзира на постојеће државне границе и социјалну припадност, УОС се јавно бавила књижевним, просветним, културним и другим радом, а тајно је припремала устанак за ослобођење Срба од Турака, тежећи стварању демократске републике у федерацији слободних балканских држава. Супротстављајући се неактивној политици Србије, конзервативном и аутократском начину владања кнеза Михаила Обреновића, недуго по оснивању дошла је у отворен сукоб с њим и са српском владом. Раширивши своју делатност у Србији, Црној Гори, БиХ, Хрватској, Славонији и Далмацији, била је најактивнија на тлу Јужне Угарске, где је целокупно српско грађанство, са Милетићем на челу, ушло у њене редове и учествовало у многобројним политичким и другим акцијама, подржаваним у листу Застава. Аустроугарске власти су 1871. забраниле рад УОС због њеног одбијања да своје чланство ограничи на Србе из Угарске.

Неколико година после забране рада УОС, уз певачка друштва, у свим градовима Монархије у којима је било српских ђака и студената, осниване су ђачке и студентске дружине. Њих је било у Бечу, Грацу, Будимпешти, Загребу, Сремским Карловцима, Сомбору и Пакрацу. Добијајући различита карактеристична имена, као што су „Зора", „Соко", „Србадија", „Стражилово", „Слога", „Слобода", „Његош", „Караџић", „Натошевић", „Балкан", „Преодница" и др., свима је био циљ неговање и усавршавање матерњег језика и материјално помагање младих сиромашних Срба. Рад друштава састојао се у организовању предавања и расправа о појединим књижевним и научним питањима, у приређивању јавних забава, беседа и игранки, у држању српских и других литерарних и стручних листова, часописа и књига. Према правилима друштава, која су морала бити одобрена од надлежних министарстава у Бечу, Будимпешти и Загребу, свака политика била је искључена из њиховог рада. Издржавала су се од чланарина и добровољних прилога. Радом на ширењу просвете, развијању културе и народног језика, ђ. д., заједно са Матицом српском, Текелијанумом и осталим најзначајнијим српским установама допринеле су обликовању српске националне свести, изграђивању српског духовног јединства и јачању патриотских осећања. Управо захваљујући тој чињеници Срби су успевали да се током 30-их и 40-их година XIX в. одупру притисцима денационализације и мађаризације.

Петар В. Крестић

Рад дружина се састојао у повременом окупљању, читању и критиковању сопствених радова из књижевности и различитих академских области, те објављивању прихваћених радова у годишњацима дружине или у текућој периодици. „Дружина младежи србске", основана у Београду 1847, издала је алманах Невен-слоге (Београд--Земун, 1849), с пјесничким и прозним прилозима и програмом српског ослобођења. Дружина „Младеж србска" (у Будиму) излази у јавност с алманахом Славјанка (Будим 1847). „Омладина лицејска" (па „Омладина Велике школе") у Београду издаје Лицејку (1862--1864). Међу најзначајнијим датумима у историји српских ђ. д. је дјеловање „Зоре" у Бечу (основана 1863). Све снажнијој тежњи да се програмски и организационо обједини рад омладинских друштава услиједио је позив „Зоре" на скупштину у Новом Саду: тродневно засједање је почело на Велику Госпојину 1866. и завршило оснивањем Уједињене омладине српске (УОС), као организације која обједињује све српске ђ. д. с циљем да раде на напретку српског народа „ширењем науке и умјетности". Истих година у Пешти је дјеловала „Преодница" (издаје алманах Преодница, 1863). На Великој школи је 1866. основана „Србадија", али је брзо забрањена због бављења политиком. Идуће године (1867) основано је „Побратимство", тијесно везано за дјеловање С. Марковића; оно ће касније издавати и часопис истог имена (1881--1882). Примјер великошколске омладине утиче и на београдске гимназијалце, те се у Првој мушкој гимназији оснива 1868. „Српска нада" (касније „Нада"), прва гимназијска ђ. д. у Србији. На састанцима се читају радови о народној поезији и народном животу, о природним наукама (преводи), приповијетке и преводи прозе. У ово доба у „Нади" је врло активан М. Глишић као преводилац и приповједач. Под оптужбом да се политизују, забрањени су 1872. и „Српска нада" и „Побратимство", а обновљени тек крајем 70-их.

Од средине XIX па све до почетка XX в. ђ. д. су биле велике школе књижевности, језика, књижевне критике, филозофије и различитих грана науке. Имале су знатну улогу у покретању и прихватању реформских идеја и обликовању нових књижевних и научних генерација (романтизам, реализам, модерна). Већина српских књижевника и научника прошла је кроз рад ових дружина. С дјеловањем УОС и ширењем мреже српских гимназија у Војводини и Србији шири се круг ђ. д.: у Крагујевачкој гимназији је 1868. основана ђ. д. „Подмладак", која је с прекидима радила до II свјетског рата; у Сремским Карловцима и Новом Саду гимназијалци оснивају 80-их година заједничко друштво „Слога", које има и свој рукописни лист; њихове млађе колеге у Сремским Карловцима оснивају друштво „Нада" (1882), које такође издаје истоимени рукописни лист; у пожаревачкој гимназији дружина „Развитак" (основана поткрај XIX в.), даће име и дуговјеком књижевном листу у томе граду. Оснивају се такође и у мјестима на периферији српског националног простора, гдје год има српских ђака и школа (Задар, Загреб, Дубровник), а током I свјетског рата у Француској. Издају често рукописне листове и сарађују у текућој периодици, а с улажењем у јавни живот некадашњи ђаци и студенти постају носиоци (уредници, издавачи, сарадници) средишњих књижевних и научних листова и часописа (Млада Србадија, Српска зора, Побратимство и др.). Одржале су се до средине ХХ в. Оживјеле су под утицајем КПЈ („кружок") послије II свјетског рата, посебно са ширењем мреже основних и средњих школа, али нису имале негдашњи утицај ни значај у условима све развијеније штампе за младе.

Душан Иванић

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Историја српскога академскога друштва „Зоре" у Бечу: (прилог историји омладинског покрета), Рума 1905; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бг 1906; Л. Зрнић, Српске ђачке дружине, Бг 1912; К. Ст. Павловић, Историја дружине „Нада", Бг 1923; М. Југовић и др., 1839--1939: Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, Бг б.г.; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Бг 1958; Уједињена омладина српска, Н. Сад 1968; М. Бикицки, „Слога и Нада, листови ђачких дружина карловачких и новосадских ђака", ЗМСКЈ, 1972, 20, 1; Р. Ковијанић, Српски романтичари у Словачкој, Н. Сад 1979; В. Н. Кондратјева, Уједињена омладина српска и њено доба 1860--1875, Н. Сад 1981; Ж. Милисавац, „Грађа за историју Српске ђачке дружине у Пожуну: (1839--1852)", Свеске МС. Серија КиЈ, 1988, 4, 10; М. Трипковић, „Рад Ђачке литерарне дружине 'Чика Љуба' у Ваљевској гимназији (1906/1941)", Гласник, 1999, 33; V. Đ. Krestić, „Vereine, Parteien und Interessenvertretungen bei den Serben", у: Die Habsburgermonarchie 1848--1918, VIII, Wien 2006; Б. Ђорђевић, „Ђачка литерарна дружина 'Скерлић' у Изесу и Београду", КИ, 2014, 46, 152.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕВЂЕЛИЈА

ЂЕВЂЕЛИЈА, град и општинско средиште у Северној Македонији, који се налази у Ђевђелијској котлини, недалеко од ушћа Коњске реке у Вардар, а у непосредној близини државне границе између Северне Македоније и Грчке. Први пут се помиње у другој половини XVII в. као сеоско насеље у оквирима Османског царства. Развоју насеља највише је допринела изградња железничке пруге Скопље--Солун (1872--1873), па је Ђ. 1886. проглашена за градско насеље и средиште Ђевђелијске казе са укупно 68 насеља. На почетку XX в. имала је више од 4.000 становника. Током Првог балканског рата српска војска је у Ђ. ушла 6. XI 1912, а наредних дана су се у том крају нашле и грчке и бугарске јединице. Ђевђелијски крај је био један од спорних, пошто су право на њега полагале све три државе. У ноћи када је бугарска војска напала српску 29/30. VI 1913, чиме је отпочео Други балкански рат, и српске и грчке трупе су одбачене од Ђ., а у град су ушле бугарске снаге. Српска војска је у град поново ушла 2. VII 1913, а грчка војска сутрадан. Ђ. је у оквирима Краљевине Србије званично била од 30. XII 1913, када је коначно утврђена државна граница између Србије и Грчке. У I светском рату због пруге је имала изузетан стратешки значај за Србију. Након војничког слома Србије, у Ђ. су ушле бугарске снаге 12. XI 1915. У време када су отпочеле операције на Солунском фронту, становништво Ђ. и више околних села било је евакуисано. Под бугарском окупацијом била је све до 22. IX 1918, када су је ослободиле савезничке снаге, те је постала део југословенске краљевине. Од априла 1941. била је под бугарском окупацијом. Оружани отпор против окупатора организовала је КПЈ, па је 10. V 1943. на планини Кожуф формиран Ђевђелијски НОП одред „Сава Михајлов" под командом Васе Карајанова. Септембра 1943. у Ђ. је формирана и група присталица ЈВуО. Због стратешке важности пруге значајне борбе су вођене 1943. и 1944. У бугарским рукама је остала све до капитулације Бугарске 9. IX 1944, а коначно је ослобођена 5. XI 1944, од када се налазила у оквирима најпре Народне, а затим Социјалистичке Републике Македоније. Након II светског рата отворене су нове образовне, културне и здравствене установе (Гимназија „Јосиф Јосифовски", средња економска школа, полуаматерско позориште, Општински музеј „Митко Зафировски", радио-станица, Медицински центар), као и привредни комбинати (пољопривредно-индустријски комбинат „Винојуг", трговинско предузеће „Солун", транспортно предузеће „Трансбалкан", текстилна конфекција „Елегант", фабрика за производњу кондензатора „Керамика"). Ђ. је у социјалистичкој Југославији била до 8. IX 1991, када је Македонија прогласила независност. По попису из 2002. на простору читаве општине живело је 22.988 становника, међу којима апсолутну већину чине Македонци (22.258). Већим мањинским групама припадају Срби (367) и Власи (214).

ИЗВОР: Попис на населението, домаќинствата и становите во Република Македонија 2002. Дефинитивни податоци, XIII, Ск 2005.

ЛИТЕРАТУРА: А. Спасојевић, „Рад српских војних власти 1914. и 1915. године на одбрани железничке пруге Скопље--Ђевђелија од диверзије комита", ИГ, 1964, 4; В. Картов, Гевгелија до Балканските војни, Ск 1966; Гевгелија и гевгелискиот крај од Балканските војни до ослободувањето (1912/13--1944), Ск 1969; Гевгелија и Гевгелиско во НОВ од 1941 до априла 1943, Гевгелија 1979; Гевгелија и Гевгелиско во НОВ (април 1943--мај 1945 год.), Гевгелија 1982; В. Картов, В. Аврамов, К. Јанишлиев, Гевгелија 1886--1986, Гевгелија 1986.

М. Гулић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕВИЧ ГРАД

ЂЕВИЧ ГРАД, локалитет чије порекло се тумачи прозним варијантама предања о инцесту. Два/три брата се заваде, јер сваки од њих жели да обљуби сестру. Она се брани од греха постављајући неизвршиве задатке или браћа уговоре услове надметања за сестрину руку (президати планину, подићи цркву, саставити реку Цијевну са Морачом; окружити варош Дукљу дебелим бедемима). Девојка се сама зазида у тврђаву, подигнуту на стени, по чему се место и назове или се назив локалитета изводи по неком од обављених задатака, а у складу с конфигурацијом тла и доказивањем истинитости казивања (Вукова међа, Међа Вука махнитога). Слични заплети о надметању браће за исту девојку распрострањени су и по Босни и Херцеговини (нпр. у Поуњу; околини Цазина), само што из тих предања изостаје мотив инцеста.

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, Српски рјечник, Бг 1898; М. Ђ. Милићевић, „Кнежевина Србија", СЕЗ, 1911, 489, 7; В. С. Караџић, Етнографски списи, Бг 1969; Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971; В. Палавестра, Хисторијска усмена предања Босне и Херцеговине, Бг 2003.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕВРСКЕ

ЂЕВРСКЕ, село у Хрватској, у Буковици, припада Шибенско-книнској жупанији и општини Кистање. Источно од села су локални пут и железничка пруга Книн--Бенковац--Задар са железничком станицом. Насеље је изграђено на око 3 км дуж уске и плитке увале чије су највеће површине под виноградима. Депопулациона средина у којој су Срби били већинско становништво. Године 1961. било је 1.112 житеља, од којих 98,9% Срба, а 1991. 836 житеља, од којих 97,7% Срба. У време грађанског рата дошло је до прогона становништва тако да је до 2001. популација сведена на 248 чланова, од којих су 96,8% били Срби. До 2011. број становника повећан је на 276 лица, која су живела у 132 домаћинства, а у селу се налазе 192 куће. У Ђ. се налазе православна црква из 1537, основна школа и пошта.

Мирко Грчић

Историјат насељавања Ђ. је у општим цртама познат, али је кључни догађај за православну заједницу заснивање храма посвећеног Св. пророку Илији 1537. Архитектонски концепт, техника зидања ове једнобродне цркве са правоугаоном апсидом на истоку, као и остаци сполија наводе на то да је ријеч о средњовјековној грађевини. Унутрашњост наоса и апсиде је примјер отворене гредне конструкције. Сви отвори, врата и прозори на њој су правоугаоног облика без икаквих украса. Касније промјене прочеља, изградња преслице, розета и натпис о обнови нису битније измијенили изглед објекта. Дрвени основ иконостаса са иконама на металној, лименој подлози је новији рад настао крајем XIX и почетком XX в. Релативно велико гробље уз цркву чува спомен на неке заслужне људе овога краја. Прије свега то се односи на гробницу Саве Бјелановића, политичког првака Српске странке у Приморју и дугогодишњег уредника Српског листа/гласа, као и на знатно скромније обиљежје знаменитог далматинског етнографа Владимира Ардалића.

Бранко Чоловић

ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, ,,Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", у: Алманах Срби и Православље у Далмацији и Дубровнику, Зг 1971; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Б. Чоловић, Сакрална баштина далматинских Срба, Зг 2011; К. Новаковић, Срби у сјеверној Далмацији, Бг 2013.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕЂЕВО

ЂЕЂЕВО, село у Босни, у Подрињу, у Републици Српској, које припада општини Фоча. Оно је смјештено на сјевероисточним обронцима планине Кмур (1.508 м н.в.), јужно од ушћа ријеке Бистрице у Дрину, око 4 км југозападно од општинског центра. На источној периферији села су мост преко Дрине и магистрални пут Фоча--Дубровник. Насеље је дисперзивно и чини га неколико малих заселака саграђених на висинама од 450 м у долини Бистрице до 700 м на планинској страни. До 70-их година XX в. број становника Ђ. је константно растао и 1971. било је 529 житеља. Послије тога је започета регресија и 1991. било је 504 становника, од којих су 66,1% били Муслимани, а 32,9% Срби. Године 2013. село је имало 359 житеља у 115 домаћинстава и 178 кућа.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

А. Петрашевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕКИЋ, Милић

ЂЕКИЋ, Милић, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Рти код Гуче, 15. IV 1938). Електротехнички факултет у Љубљани завршио 1964. Магистрирао је 1977. на ЕТФ-у у Београду, где је 1983. одбранио докторску дисертацију. У Чачку је радио у предузећу „ЦЕР", у Техничко-ремонтном заводу и Вишој техничкој школи, а од 1978. на Техничком факултету, од 1988. у звању редовног професора за предмете Основи електротехнике и Електрична мерења. Наставу из предмета Електрична мерења изводио је и на ЕТФ-у у Приштини, а на Машинском факултету у Краљеву наставу из Електротехнике. Током свог рада у Техничко-ремонтном заводу у Чачку дао је велик допринос развоју погона електронике (начелник погона 1967--1973), који данас представља највећи погон за ремонт радио, радио-релејних и навигационих уређаја. Радећи на Вишој техничкој школи у Чачку као професор и директор (1973--1977) посебно је допринео развоју електротехничког одсека. Био је иницијатор, члан и секретар Матичне комисије за оснивање Педагошко-техничког факултета у Чачку, сада Факултета техничких наука. Био је руководилац инвестиционе градње зграде Техничког факултета (око 8.000 м^2^), потом продекан за финансије (1978--1980, 1982--1984) и декан (1984--1988). На Факултету у Чачку оформио је лабораторије за предмете Електрична мерења и Основе електротехнике, учествовао у реализацији више научно-истраживачких и иновационих пројеката чији се резултати примењују у пракси, те био шеф Катедре за теоријску и општу електротехнику и електронику. Низ година је радио на реализацији научно-истраживачких пројеката на Политехници у Кракову, у сарадњи с истраживачима овог универзитета. Објавио је већи број научних и стручних радова у земљи и иностранству, две монографије и четири универзитетска уџбеника. Неки од њих су плод сарадње са колегама са ЕТФ-а у Београду: и П. Дудуковић, Електрична мерења (Бг 1991); и Ј. Сурутка, Основи електротехнике, IV, Наизменичне струје (Чачак 2000). Уредник је међународног часописа Serbian Journal of Electrical Engineering. Био је сарадник на изради српске електротехничке терминологије за Међународни електротехнички IEC речник, један од аутора и члан одбора за издавање речника. Дужи низ година учествовао је у реализацији програма за надарене ученике, а 1997--2001. био је директор Републичког центра за таленте. За стручно-научну активност и друштвено ангажовање добио је многобројна признања, а одликован је Орденом рада са сребрним венцем.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Голубовић, Ј. Ковачевић, Технички факултет у Чачку (1975--1990), Чачак 1990; М. Стојић, Друштво за ЕТАН/ЕТРАН: 1953--2016, Бг 2016.

Д. Живковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕКИЋ, Мирко

ЂЕКИЋ, Мирко, новинар, уредник (Струмица, Македонија, 22. X 1938 -- Београд, 22. II 2015). Дипломирао 1960. на Економском факултету у Београду. Новинарством почео да се бави у студентским данима. Од 1957. ради као сарадник Ибарских новости из Краљева и Београдске хронике Радио Београда. Од априла 1961. ради као професионални новинар у ТВ Београд, где остаје до лета 1966, када је прешао у Политику, где је био сарадник, економски коментатор, уредник и члан колегијума до смењивања, приликом политичког обрачуна са српским либералима. Од 1973. био је дописник из Дубровника. Од јануара 1976. коментатор је и уредник у НИН-у, где је од 1982. био заменик, а од септембра исте године главни уредник овог недељника. Октобра 1987, после Осме седнице ЦК СКС, смењен је са функције главног уредника, а почетком 1989. искључен из СКЈ, због чега је морао да напусти новинарство. Године 1992, после годину дана проведених на месту економског уредника Наше Борбе, напушта новинарство и постаје специјални саветник председника Комерцијалне банке, за развој менаџмента, маркетинга и односа са јавношћу. Објавио је више од три хиљаде текстова, информација, чланака, коментара и интервјуа са домаћим и иностраним личностима, међу којима и са Борисом Јељциним, Ху Јаобангом, Ђорђом Наполитаном, Ђанијем Ањелијем, Еуђенијем Монталеом, Еженом Јонеском и др. Написао је и више публицистичких књига.

ДЕЛА: Свет у кризи, Бг 1980; Употреба Србије: оптужбе и признања Драже Марковића, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђекић, „Диктатура демократије", НИН, 29. I 2004; „Осми путник црвеног доба", Време, 24. II 2005; „Преминуо новинар и економиста Мирко Ђекић", Блиц, 1. III 2015.

З. Хр. Радисављевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕКИЋ, Рајица

ЂЕКИЋ, Рајица, шумарски стручњак (Баре код Кнића, 27. I 1912 -- Београд, 26. V 1987). Године 1935. дипломирао је на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду. Прво запослење добија у Дирекцији шума Тузла, затим прелази у Шумску управу Горњи Милановац где ради до 1941, када одлази у НОБ. После ослобођења именован је за помоћника министра и за министра шумарства Народне Републике Србије у периоду 1945--1952. Директор Управе за шумарство у периоду 1951--1956. За секретара за шумарство Србије именован је 1957, а за директора Института за шумарство и дрвну индустрију у Београду 1963. На тој дужности остаје до пензионисања 1976. Као дугогодишњи руководилац у шумарским институцијама користи своје знање и искуство из шумарске струке и активно ради на организацији шумске производње и обнови и развоју дрвне индустрије, као и на оснивању стручних школа из области шумарских наука, те и научно-истраживачког рада. Ради на доношењу закона и подзаконских аката из области шумарства. Један је од покретача организације Млади горани. Активан је у стручно-друштвеним организацијама ван Србије. Био је председник Заједнице научно-истраживачких организација шумарства и дрвне индустрије Југославије, Савеза инжењера и техничара шумарства и дрвне индустрије Југославије, Савеза инжењера и техничара Југославије (свих струка). Био је главни и одговорни уредник часописа Шумарство 1957. Добио је Орден рада II реда и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, као и велик број повеља, плакета и захвалница за свој стручни рад.

ДЕЛА: Ерозија земљишта у Србији као економско-социјални проблем, Бг 1957; и Д. Поповић, Л. Маширевић, Извештај са стручне екскурзије југословенских шумара у Швајцарску од 23. јуна до 9. јула 1956. године, Бг 1957; „Предговор", у: Основни закон о шумама / Закон о спровођењу основног закона о шумама, Бг 1961; Заједница истраживачких организација у области шумарства и индустрије за прераду дрвета, Бг 1969; Село Баре у Гружи, Г. Милановац -- Краг. 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Шумарска енциклопедија, 1, А--Град, Зг 1983.

М. Голубовић; В. В. Исајев

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕЛЕВИЋ, Биљана

ЂЕЛЕВИЋ, Биљана, професор енглеског језика, библиотекар (Београд, 24. IV 1924 -- Њукарлисл, Индијана, САД, 24. VI 2017). Завршила је енглески језик и књижевност на Универзитету у Београду 1954. Емигрирала 1959. у САД, где је упознала свог будућег супруга, Јакшу Ђелевића, припадника југословенске Краљевске војске пре II светског рата и првог ађутанта ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића 1941--1942. Венчали су се 1960. у Виндзору (Канада) и настанили у Детроиту. Године 1964. стекла је степен магистра у области библиотекарства на Универзитету Мичиген у Ен Арбору, радила је у Народној библиотеци у Детроиту и у Библиотеци Истраживачке лабораторије „Џенерал Моторс" корпорације до одласка у пензију 1987. Ђ. је, као активна парохијанка СПЦ у Виндзору, основала и српску библиотеку у том граду. У Детроиту је била активан члан СПЦ Раваница готово три деценије. Након упокојења супруга Јакше (1988) и неколико других блиских чланова породице, од 1993. живела је у Манастиру СПЦ у Њукарлислу до краја живота. Сахрањена је на манастирском гробљу, поред супруга.

ДЕЛО: Први Дражин аћутант Јакша В. Ђелевић: допринос историји Равногорског покрета, Виндзор, Канада, 1993.

ЛИТЕРАТУРА: South Bend Tribune, 25. VI 2017.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕЛИНЕО, Стефан

001_SE_V_Stefan-Djelineo.jpgЂЕЛИНЕО, Стефан (Gelineo), физиолог, универзитетски професор (Стари Град на Хвару, Далмација, 17. VI 1898 -- Београд, 1. X 1971). Биолошке науке студирао је у Београду, Лајпцигу и Бечу. Дипломирао је 1928. у Београду. Као средњошколски професор радио је у Пироту, Крушевцу, Прилепу и Смедереву, а 1929. дошао у Зоолошки завод Филозофског факултета у Београду, где је 1931. био у звању асистента. Докторирао је 1933. са темом „Прилагођавање термогенезе на топлотну средину". За доцента је изабран 1937. Ратне године (1941--1944) провео је у логору на Бањици. Редовни професор на ФФ у Загребу постао је 1945. У исто звање изабран је 1946. на ФФ, а 1947. на Природно-математичком факултету у Београду. За дописног члана САНУ изабран је 1946. Као начелник и сарадник Ивана Ђаје развијао је његов правац у физиологији. Основао је 1947. Институт за изучавање исхране народа и био му први директор. Био је члан Биолошког друштва (Париз) и Друштва за исхрану (Лондон). Истраживао је терморегулацију и биоенергетику, проучавао енергетску размену код поикилотермних и хомеотермних организама. Резултатима компаративно-физиолошких и онтогенетских истраживања поставио је темеље еволуционој физиологији на балканском простору, а у свету постао познат у вези са физиологијом термичке адаптације. Написао је поглавља о термичкој адаптацији и терморегулацији у књигама: Handbook of Physiology, section 4: Adaptation to the Environment (Washington 1964) и Quantitative Biology and Metabolism (Berlin -- Heidelberg -- New York 1968). Радове је објављивао у часописима: Глас СКА (САН и САНУ), Annales de physiologie et de physiocochimie biologique (Париз 1931, 1934), Bulletin de L'Académie Serbe des sciences et des arts (Београд 1933, 1936, 1939--1940, 1951--1954, 1956--1959, 1963, 1967, 1969), Comptes rendus des sciences de l'Académie des sciences (Париз 1934, 1936, 1951, 1955), Comptes rendus des sciences de la Société de biologie (Париз 1934--1936, 1938, 1953--1955, 1957, 1969) и др.

ДЕЛО: Contributions à l'étude de la thermorégulation et de la thermogénèse des hibernants, Бг 1939.

ИЗВОР: Српска библиографија: књиге 1868--1944, III, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Глас САНУ, 1947, LIV; 1970, LXXVII; Прослава стогодишњице Филозофског факултета у Београду 1863--1963, Бг 1964; Политика, 2. X 1971; 1. X 1972.

Десанка Костић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕЛИЋ, Нинослав

ЂЕЛИЋ, Нинослав, биолог-генетичар, универзитетски професор (Београд, 21. XII 1962). Дипломирао на студијској групи Биологија Природно-математичког факултета у Београду 1988. Магистарске студије из области генетике (генотоксикологија хормона) завршио је 1994, а докторску дисертацију из исте области одбранио 1997. на Биолошком факултету УБ. Као асистент-приправник на Катедри за биологију Ветеринарског факултета УБ запослио се 1991, а 2009. на истом факултету (од 1998. ФВМ) биран за редовног професора. Усавршавао се 2003. у Одељењу за биомедицинске науке Универзитета у Бредфорду (Велика Британија), где се упознао са методама комет теста (успешно га је применио у неколико референтних лабораторија у Србији) и 2006. у Одељењу за генотоксикологију и биологију рака Националног института за биологију у Љубљани. Коаутор је три основна универзитетска уџбеника (и З. Станимировић, Принципи генетике, Бг 2004; Хумана генетика, Фоча 2010; и З. Станимировић, Ј. Стевановић, Зоологија, Бг 2013), два практикума и три поглавља у међународним монографијама. У периоду 2002--2010. био је руководилац два национална пројекта основних истраживања из биологије, а као истраживач учествује у пет пројеката основних истраживања, једном пројекту технолошког развоја и три пројекта билатералне сарадње са Словенијом, Италијом и Немачком. Као члан Управљачког комитета из Србије учесник је COST акције „Комет тест као средство хуманог биомониторинга". Члан је Српског биолошког друштва (секретар и члан Извршног одбора 1999--2001), Друштва генетичара Србије, Европског друштва за мутагене средине и геномику, Удружења токсиколога Србије, Федерације европских токсиколога, Удружења токсиколога Европе и Међународне уније токсиколога. Члан је уређивачких одбора међународних часописа Генетика (Београд) и Biology and Medicine (САД). Био је члан организационих и научних одбора четири конгреса генетичара Србије. Посебно интересовање му је шах (I категорија -- брзопотезни шах и решавање тактичких проблема).

ДЕЛА: коаутор, „Premature centromere division (PCD) of the X chromosome as a bio-marker of the brain cells re-entry into the cell division cycle in Alzheimer's disease", у: Е. М. Welsh (ур.), Frontiers in Alzheimer's Disease Research, New York 2006; и Б. Спремо Потпаревић, Л. Живковић, „Мolecular mechanisms of mutagenic effects of hormones", у: Y. H. Siddique (ур.), Recent Trends in Toxicology, Kerala (India) 2008; коаутор, „Хормони и генотоксичност", у: М. Стаменковић Радак, M. Милошевић Brockett (ур.), Разноврсност у настанку и трајању, збирка научних радова, Бг 2015.

ИЗВОР: http://biologija.vet.bg.ac.rs/ninoslav-djelic/.

М. Анђелковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕМО БРЂАНИН → ЕПСКИ ЈУНАЦИ

ЂЕМО БРЂАНИН → ЕПСКИ ЈУНАЦИ

ЂЕНИЖЕ, Стеван

ЂЕНИЖЕ, Стеван, физичар, универзитетски професор (Суботица, 12. IX 1947). Дипломирао је физику 1970. на Природно-математичком факултету у Београду, где се и запослио као асистент 1972. Магистрирао је 1973, а докторирао 1984. Цео свој радни век провео је радећи на ПМФ (од 1990. на Физичком факултету) Универзитета у Београду, а прошавши сва научно-наставна звања, за редовног професора изабран 1993. Године 2016. изабран је за професора емеритуса Београдског универзитета. Продекан за финансије Физичког факултета био је у периоду 1985--1987, управник Института за физику на истом факултету у периоду 1981--1985, те члан Савета ПМФ 1987--1989. Члан Одбора за физику Просветног савета Републике Србије био је 1989--1990, члан Стручног већа за природне науке Универзитета у Београду 1998--1999, а члан је Уредничког одбора Serbian Astronomical Journal (SAJ). Био је члан научних и организационих комитета домаћих и међународних конференција, председник Управног одбора Института за физику у Београду (2006) и Управног одбора Астрономске опсерваторије у Београду (2010--2014). Руководио је научним пројектима посвећеним изучавању атомских параметара на основу облика спектралних линија у току три пројектна периода (2002--2005, 2006--2010. и 2011--2018) при Министарству за науку и технолошки развој Републике Србије. У четири водећа међународна научна часописа са научним радовима из категорије М21 (Astronomy & Astrophysics Supplement Series, The European Physical Journal D: Atomic, Molecular, Optical and Plasma Physics, Journal of Quantitative Spectroscopy and Radiative Transfer, Spectrochimica Acta Part B: Atomic Spectroscopy) био је рецензент. Такође је био рецензент у SAJ и International Journal of Spectroscopy (IJS). При Мађарској академији наука био је носилац пројекта (2003--2005). Позван је у чланство The Americаn Physical Society 1993. и у Јавно тело Мађарске академије наука 2000. Добитник је награде за научни рад Астрономске опсерваторије у Београду за 2000. Награђен је за научни рад Годишњом наградом Физичког факултета у Београду за 2009.

ДЕЛА: коаутор, „Stark broadening and shift of singly and doubly ionized sulfur spectral lines", Phys. Rev. A, 1990, 42; и V. Milosavljević, „Measured Stark widths and shifts of NII, NIII and NIV spectral lines", Astronomy and Astrophysics Supplement Series, 1998, 13, 355; и S. Bukvić, A. Srećković, „Bowen Fluorescence, Stark Broadening, and Transition Probabilities in the O III Spectrum", The Astrophysical Journal Supplement Series, 2004, 151, 399; „On the Stark broadening in the Au I and Au II spectra from a helium plasma", Spectrochimica Acta B, 2009, 64, 242.

С. Буквић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕНИЋ, Љубиша

ЂЕНИЋ, Љубиша, библиотекар, етнограф, публициста (Чајетина, 3. V 1914 -- 24. IX 1992). Иако без формалног образовања (испите за признање средње стручне спреме положио је 1963), оставио је видан траг у разним областима стваралаштва. У свом културно-просветном раду посебно је био инспирисан завичајем -- људима, народним умотворинама, историјом, природом, грађевинама. Прве радове, тј. шаљиве приче које је записао од попа Ђоке, објавио је као дванаестогодишњи дечак у Кићи, а његов први озбиљнији рад, „Хајдук Маринко -- хајдучија по Златибору у XIX веку", штампан је 1932. у Криминалној библиотеци. Следе потом прилози у Гласнику Етнографског музеја у Београду и другим часописима и листовима. Издао је и први туристички водич Златибора 1938 (Златибор: туризам и планинарство, Чајетина 1938). У току рата 1941--1945. водио је ратни дневник, уносећи сва догађања на подручју Златибора. После рата почео је да ради у чајетинској Библиотеци, где је у наредне две деценије био и једини стално запослени радник, а упоредо је радио и као службеник Народног одбора општине, заступник Осигуравајућег завода и секретар Културно-просветне заједнице. Захваљујући његовом великом ентузијазму и систематичном и преданом раду на прикупљању, сређивању и чувању књижне и архивске грађе, народних умотворина и етнографских предмета, Чајетинска библиотека је постала једно од најзначајнијих средишта српске културе и једна од првих савремених библиотека ужичког краја. Књижни фонд Библиотеке 1941. чинила су 82 примерка, а у време Ђ. одласка у пензију 1975. садржао је око 20.000 јединица. Притом је Ђ. сакупио и значајан број старих и ретких књига и периодичних публикација, основао Музејску збирку (1951) и Завичајну збирку, чији се један део (рукописи, архивска грађа, фотографије и др.) налазио у Музејској збирци. Библиотеку је уредио по међународној децималној класификацији, организовао је изложбе, књижевне вечери, држао читалачке часове, припремао зидне новине, отварао сеоске библиотеке-подружнице. Објављивао је грађу за израду ретроспективне и текуће завичајне библиографије и бавио се скицирањем (обично тушем) ликова златиборских кириџија, лучара и ратара, архитектуре златиборских брвнара, старих кућа, цркава (Кириџије и катранџије са Златибора: прилог грађи за етнографско проучавање Златибора, Чајетина 1968; Златиборске школе: прилог грађи за историју златиборских школа у 1859--1969, Чајетина 1970; Лира златиборских пастира, сакупио Ђ., Чајетина 1972; ур., Пуче зора изнад Златибора, вињете и цртежи Ђ., Чајетина 1974; „Народне пословице и изреке са Златибора", ГЕМ, 1979, 43; „Дрводеље-градитељи брвнара на Златибору", ГЕМ, 1987, 51). Од 1965. до 1975. био је стални сарадник Етнолошког друштва Југославије и учествовао у изради Етнолошког атласа Југославије за који је прикупио 57.000 јединица. У рукопису је оставио преко 1.400 страница. Његово најзначајније дело Златиборски летопис (рукопис, 400 стр.) као изузетну вредност откупили су у по једном примерку Историјски музеј Србије и САНУ, а Етнографске записе (рукопис), откупио је Етнографски музеј у Београду. Добитник је Вукове награде (1965), а од 2002. Народна библиотека у Чајетини носи његово име.

ДЕЛА: Историја Народне књижнице у Чајетини, Чајетина 1960; „Шездесет година Народне библиотеке у Чајетини", Библиотекар, 1964, 16, 3/4; Ерске мудролије: (Ера у шаљивим причама), Чајетина 1969; Ужичка штампа: (прилог грађи за историју ужичке штампе 1885--1941. год.), Титово Ужице 1975; Цртежи и записи, прир. С. Радовић, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: С. Џамбић, Ј. Џамбић, Кућа књиге: сто година Библиотеке у Чајетини, Чајетина 2004; С. Радовић, „Етнограф и библиограф Љубиша Р. Ђенић -- општи поглед на Ђенићева проучавања", Историјска баштина, 2009, 18; „Љубиша Р. Ђенић -- први ужички библиограф", у: Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића, Инђија 2010; С. Гавриловић, Етнографско стваралаштво Љубише Р. Ђенића -- Рујанског, Бг 2015.

Д. Грбић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕНОВИЋИ

ЂЕНОВИЋИ, село у Црној Гори, у Боки которској, у oпштини Херцег Нови. Од центра општине је удаљено око 8 км према истоку. На том делу залива је Кумборски теснац, широк око 750 м, који раздваја Херцегновско од Тиватског проширења. Ту је уз обалу дугачка и око 700 м широка филшна зона која достиже висину до око 150 м. На њој су обрадиве површине. Изнад њих је кречњачко узвишење високо до 781 м (Девесиље) већим делом обрасло макијом. Насеље је издужено уз обалу и друм који је паралелан са њом. Куће су зидане на знатним одстојањима. Око 200 м од обале је магистрални пут Јадранска магистрала. Пораст броја становника у новије време наметнуо је потребу гушће градње кућа. Традиционална занимања земљорадњу, риболов и поморство у новије време заменили су туризам и угоститељство. Године 2003. село је имало 1.272 становника, од којих су 45% били Срби, а 34,4% Црногорци. У насељу се налазе Црква Св. Симеона Столпника из XVI и XVII в., Црква Св. Стефана из XVIII в. и цркве Св. Спиридона и Св. Николе из XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ж. Милојевић, Бока которска, Бг 1953; Ј. Марковић, М. Павловић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1995.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕНОВСКИ ЦИКЛОН

ЂЕНОВСКИ ЦИКЛОН, подручје ниског ваздушног притиска, које се формира над Ђеновским заливом, на граници високог ваздушног притиска над копном. Томе погодују разлике у вишим температурама ваздуха над морем и хладног ваздуха над копном, као и високи планински масив Алпа који утиче на скретање термичког струјног поља. У центру циклона је зона ниског ваздушног притиска. Код циклона долази до вртложног асцендентног кретања ваздушних маса у центру и десцендентног кретања на периферији у смеру обрнутом од кретања казаљке на сату. При томе се топли ваздух пење, хлади и изазива кондензацију водене паре, облаке и доноси падавине. Овај ваздушни фронт помера се према истоку, прелази северни део Балканског полуострва према Црном мору и снажно утиче на временске прилике у северним деловима Србије. Он у Србији изазива максимум падавина крајем пролећа и почетком лета, а секундарни максимум крајем јесени. Ђ. ц. се зими чешће формира над морем, а лети над копном у приобаљу.

С. Савић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРАВИЧКА ЈЕЗЕРА

ЂЕРАВИЧКА ЈЕЗЕРА, група ледничких језера у околини Ђеравице, највишег врха Проклетија (2.656 м н.в), између њега и албанске границе и северно од њега. Та планина је током плеистоцена била захваћена глацијацијом која је у рељефу оставила велик број трагова.

002_SE_V_Veliko-Djeravicko-jezero.jpg

После повлачења леда у цирковима и издубљеним деловима ледничких валова формирана су мала језера која се водом хране од падавина и од извора који су у приобаљу или на дну језера. Воду губе испаравањем, процеђивањем и отокама. Вода је хладна и чиста, најчешће провидна до дна, нарочито на местима где нема подводне вегетације, а дно је стеновито и бело. Реакција воде је неутрална, а хемијска чистоћа изванредна. Током зиме покривена су ледом и снегом. Сиромашна су биљним и животињским светом. На великим су надморским висинама и тешко су приступачна.

001_SE_V_Morfometrijske-karakteristike-najvecih-jezera_tabela-1.jpg

ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, „Горске очи Проклетија", Глобус, 1978, 10; Језера Србије, Бг 2005.

Стеван Станковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРАМ

ЂЕРАМ, дрвена конструкција која се поставља поред бунара и функционише по принципу полуге (клацкалице). Користи се за лaкше вађење већих количина воде за кратко време. Ђ. се поставља крај бунара у којима вода није дубоко испод површине тла јер конструкција не дозвољава захватање дубљих вода. Основу конструкције ђ. чини соја тј. висок дрвени стуб који је побијен у земљу крај бунара и на врху се рачвасто дели у ракље. У ракље се поставља гвоздено или дрвено вратило о које се по средини ослања хоризонтална греда -- ђ. На једном крају ђ. је камени (ређе дрвени) тег, на други крај се качи шиба -- вертикална тања дрвена греда која се спушта у бунар и о коју се качи ведро за воду. Величина ведра зависи од намене бунара. Ако се користи у домаћинству, ведро је мање, а уколико се бунар користи за напајање стоке, онда је ведро веће. Вода се помоћу ђ. вади тако што се шиба рукама спушта у бунар да би се ведро напунило, а потом се повлачи навише где тег на другом крају ђ. олакшава подизање пуног ведра. У традиционалној вештини градње ђ. знало се да дрво мора да буде издржљиво. Најчешће је коришћено багремово, храстово или дудово дрво, нарочито за соју. Знало се и да ће она дуже трајати ако се нагори део који се побија у земљу јер онда спорије трули. Око бунара на ђ. често се гради ограда -- сек, а ако се користи за напајање стоке, поред бунара се поставља и валов. У народној култури ђ. је чест визуелни симбол Војводине и војвођанских салаша. Ипак, бунара на ђ. било је, осим у Војводини, и у Мачви и североисточном делу централне Србије.

ЛИТЕРАТУРА: И. Чакан, „Како су копани сеоски бунари у Војводини", Из историје пољопривреде, 1985, 7; Д. Вишекруна, „Бунари у Петроварадину, у Старом и Новом Мајуру", РМВ, 2006, 47--48; И. Чакан, Традиционално овчарство у Војводини, Н. Сад 2011.

М. Матић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРАСИМОВИЋ, Божидар

ЂЕРАСИМОВИЋ, Божидар, математичар, универзитетски професор (Београд, 8. IX 1907 -- Београд, 13. IV 1977). Дипломирао математику 1931. на Филозофском факултету Београдског универзитета. До II светског рата предавао математику у гимназијама у Сарајеву, Крагујевцу, Зрењанину, а по његовом завршетку био професор војних школа у Југословенској народној армији. За асистента из математике на Природно-математичком факултету изабран 1951, докторску тезу из области теорије бројева одбранио 1954. на истом факултету, где је изабран и за доцента. Универзитетску каријеру наставио на Машинском факултету у Београду а 1960. постаје први професор из математике и на Маш. ф. у Крагујевцу. Аутор је више скрипата и уџбеника за студенте техничких факултета (и З. П. Мамузић, В. Вучковић, Основи математичке анализе, Бг 1964; и З. П. Мамузић, Основи математичке анализе, Бг 1970). Највећи део Ђ. научног рада припада теорији бројева, посебно теорији правилних верижних разломака које је повезао са решењем Пелове једначине исте дискриминанте. Уопштио је неке Лежандрове резултате о верижном развоју квадратног корена целог броја и дао нов доказ основног Лагранжовог става о периодичним верижним разломцима, увео је појам верижне репрезентације чиме је верижне разломке придружио и неким комплексним бројевима. Бавио се и диофантским проблемима и применом диофантских једначина у геометрији. Такође испитује квалитете главних приближних вредности, као и Перонову модуларну функцију ирационалног броја и њене тачке нагомилавања.

ДЕЛА: „Beitrag zur Theorie der regelmässigen Kettenbrüche", Math. Z., 1955, 62; „Über die Kettenbruchentwicklung quadratischer Irrationalzahlen", Маth. Z., 1956, 66; „Über die binären quadratischen Formen", Маth. Z., 1957, 66; „О верижним репрезентацијама реалних и неких комплексних квадратних ирационалних бројева", МВ, 1964, 1, 4; „О периодичности верижног развитка квадратних ирационалних бројева", МВ, 1968, 3, 3; Правилни верижни разломци, Бг 1969.

А. Николић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРАСИМОВИЋ, Велимир

ЂЕРАСИМОВИЋ, Велимир, учитељ (Равни код Ужица, 22. V 1906 -- Трст, 2. III 2005). Завршио гимназију и учитељску школу у Ужицу 1926. Године 1927. упућен на рад у Српску школу „Јован Милетић" у Трсту, где је остао као учитељ, наставник и управитељ, с прекидима за време II светског рата, све до пензионисања 1976. Годинама организовао течај српског језика. Као педагог извео је више од 50 генерација ученика Српске школе у Трсту; многе заитересоване Тршћане научио српски; активно учествовао у раду тршћанске црквене општине, у просветно-културним активностима и као службеник, дугогодишњи одборник и осам година њен председник; саставио граматику и уџбенике српског језика, посебно бринуо о ћирилици.

ДЕЛА: Serbo-croato caratteri cirillici, Trieste 1977 (буквар); Serbo-croato: corso completo: grammatica conversazioni esercizi..., Trieste 1978; Српска црквена заједница у Трсту -- важнији догађаји око цркве Св. Спиридона, Трст 1993.

O. Белосавић Милановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРВ

ЂЕРВ, дванаесто слово старословенске глагољице: ⰼ. У раној фази старословенског означавало је палатално грчко g' у речима страног порекла и вероватно d', резултат прасловенског јотовања (<*dj). Могуће је да се њиме обележава резултат конвергентног развоја грчог g' и словенског d'. У старословенској ћирилици нема одговарајућег знака. Историја српске ћирилице почиње с појавом слова ђ. (рано G, потом î), као њеног особеног знака, насталог у процесу транслитерације текстова писаних глагољицом. Њиме се у босанско-хумској правописној школи обележава африката ђ. Најстарији споменици у којима се јавља су из XII в.: Хумачка плоча, Мирослављево јеванђеље, Повеља Кулина бана, Хиландарска повеља Стефана Немање и др. Чешће je на западу штокавске територије, где се дуже чува традиција босанско-хумског правописа. Ђ. из српских рукописа предвуковског периода послужило је као основа за формирање слова ђ у Вуковој реформи српске ћирилице.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971; [R.]{.smallcaps} Večerka[,]{.smallcaps} Staroslověnština v kontextu slovanských jazyků, Olomouc--Praha 2006; В. Савић, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост. Нарочито с освртом на ć и đ", у: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране--Бг 2011.

Ј. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРДАН

ЂЕРДАН (перс. gardan: врат), огрлица, женски накит за врат. Ђ. је израђен од сребрног или златног новца, бисера, драгог камења, корала, седефа, ћилибара, ђинђува, каури-пужића, каранфилића и др. У XVIII в. и до почетка XX в. имућне девојке и удате жене носиле су ђ. од златног новца: дуката, цекина, суверендера и др. Ђ. је и назив за мираз у златном или сребрном новцу, који удаваче носе у облику огрлице. Ђ. се састоји од редова крупног или ситнијег новца нанизаног на вунени или свилени гајтан, текстилну или кожну траку или сребрни ланац, који се затвара копчама или навлачи преко главе. Између новца низана су бојена накитна зрна или зрна мурано стакла. Сложенији тип ђ. су огрлице са привесцима и нагрудници који су ношени на читавом јужнословенском простору. Најзаступљенији привесци су: новац смештен у филигрански рам-оков, крстови, медаљони с богородичиним или ликом свеца, декоративне кутијице са реликвијама, амајлије са минијатурним ливеним висуљцима у облику предмета свакодневне употребе (секира, маказе, нож, рало) или животиња култног карактера (петао, мачка, птица, змија и др.). Примена нагрудника (ђ., гердана, гендера, перишана) јавља се у сеоским срединама током XVIII в. на читавом јужнословенском простору. Композиционо, овај накит је састављен на исти начин као и огрлица, али по својој намени представља типичан народни накит који се носи или у облику тока које су распоређене једна поред друге или ланчића који се причврсте на одећу у пределу рамена и прекривају груди. У стручној литератури евидентирана су три типа нагрудника: нагрудници од новца (ђ. гендери), нагрудници-ланци са привесцима и нагрудници од накитних зрна. Нагрудници од новца су изразито тежак и монументалан накит (мала покретна нумизматичка збирка) чија дужина варира од краћих -- до струка до дугих -- до самих стопала. Карактеристични су за српско становништво западне Босне, а припадају категорији звучног накита, јер је новац звецкао при ходу и игрању у колу („Брда су звечала од девојачких гендара", Пољица, Дрвар). Други тип нагрудника (перишан, гердан) израђен од једног или више ланаца, струка, и привезака од новца, стакла, полудрагог камена и накитних зрна. За област Имљана, у Босни, карактеристичан је нагрудник, гендар од разнобојних ситних накитних зрна, бобица, апликованих у облику геометријских мотива на паравоугаони комад платна или сукна. Ђ. су производ занатлија златара-кујунџија и ливаца или кућне радиности.

001_SE_V_DJERDAN-19V.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Б. Радојковић, Накит код Срба од XII до краја XVIII века, Бг 1969; Б. Владић Крстић, Сеоски накит у Босни и Херцеговини у XIX и првој половини XX века, 2, Бг 1995; Ј. Тешић, Невестински накит код Срба у XIX веку и првој половини XX века, Бг 2003.

Вилма Нишкановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРДАН

ЂЕРДАН, први женски вокално-инструментални ансамбл у бившој Југославији који је постојао 1973--2010. Идејни творац била je певачица Мира Васиљевић која је дошла на идеју да, са својим колегиницама Вером Ивковић и Анђелком Говедарoвић, оформи ансамбл са најлепшим женским гласовима које ће пратити оркестар састављен од женских извођача. Она је већ имала веома успешну солистичку каријеру као солиста Народног oркестра Радио Београда и била једна од ретких школованих музичара који су се бавили народном музиком у то време. Радила је као професор музике у основној школи у Рипњу и музичкој школи у Ваљеву. Поседовала је довољно музичког знања да и сама записује песме до којих је долазила, а у томе су јој помагали наши еминентни етномузиколози и композитори попут Миодрага Васиљевића, Драгослава Девића и Душана Радетића. М. Васиљевић је била и аутор песама у каснијем раду Ђ. Интерпретативно је надградила технику певања ансамбла, радила предано на одабиру песама, боји, изразу, с посебним акцентом на вишегласним вокалним аранжманима. Уз несебичну подршку Радмиле Трифуновић, музичког уредника Радио Београда, настаје богат репертоар ансамбла. Редитељ Јован Ристић у специјализованим емисијама Телевизије Београд за народну музику представља Ђ., који полако осваја гледаоце својим интерпретацијама и убрзо постаје синоним квалитета. Музички материјал био је састављен од изворних песама, староградских, ромских и новокомпонованих песама у духу народног мелоса, које су писали значајни композитори тог времена Миодраг Тодоровић Крњевац, Петар Танасијевић и многи други. Песме су снимане у продукцији Радио Београда, а издавач је био ПГП. Ђ. је наступао широм Југославије на најзначајнијим фестивалима и односио многобројне награде. Најпознатије песме које је изводио Ђ.: Босиоче мој зелени, Коленике, вретено, Цојле Манојле, Које ли је доба ноћи, Играле се делије, Један момак, Ђерданска песма, Лепе ли су, нано, Гружанке девојке, Лоло моја, Македонско девојче, Марушка, Јесен стиже рана, Обране су јабуке румене, Огрлица од бисера, Тихо ноћи. Песма Године су пролазиле П. Танасијевића постала је заштитни знак ансамбла. У првој постави, поред искусних певачица М. Васиљевић, В. Ивковић, А. Говедаровић и Гордане Лазаревић, женски оркестар су предводиле сестре Јанковић. У ансамблу су посебно место имале младе талентоване певачице, а број чланова се мењао током година, тако да је кроз Ђ. прошао велик број изузетно надарених музичара. Неке од њих постале су водећа имена у свету народне музике: Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић, Снежана Ђуришић, Деса Вуковић, Драгана Лазаревић, Биљана Трмчић, Јована Хаџић, Снежана Ђердан и Јасна Ђокић. Године 2010. оформљен је ансамбл огранак Огрлица од бисера, који ради у саставу КУД-а „Абрашевић" и који води Јасна Милановић, ћерка М. Васиљевић. Исте године Ђ. је престао с радом.

ИЗВОРИ: Радио Београд 1, емисија Етника, уредник и водитељ С. Станојевић, Интервју са М. Васиљевић, март 2013; РТС, емисија Трезор, уредник Б. Андрић, 19. емисија серије Док је света и века, интервју са М. Васиљевић, 29. IV 2014.

ЛИТЕРАТУРА: С. Добросављевић, „Оставила траг у времену", ВН, 4. III 2006.

Б. Крстић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРДАП

ЂЕРДАП, природна и културно-историјска целина на Дунаву, у источној Србији, на самој граници с Румунијом. Клисура Ђ. и природно подручје уз клисуру јесу просторна целина, површине 637,99 км2, с изузетним културно-историјским вредностима, значајним природним екосистемима по саставу изузетне вредности и реткости, објектима, изворне флоре и фауне и добро очуваним шумама природног састава и изузетног изгледа. Стављен 1974. под заштиту као Национални парк, Ђ. је, као први из Србије, одлуком Извршног савета Унеска од 2020. уписан на листу Глобални геопаркови. Основни природни феномен овог подручја је Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав. Парк се простире на око 100 км десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2--8 км уз Дунав који се издиже 50--800 м изнад реке. Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

001_SE_V_Djerdapska-klisura.jpg

Национални парк. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива (СГРС, бр. 5/10 и 47/11), 43 врсте на подручју Националног парка Ђ. су строго заштићене, а 124 заштићене. У Националном парку Ђ. су посебно значајна следећа станишта: вода, односно Дунав са притокама, очувана шумска станишта, пре свега велики комплекси шума који су предуслов разноврсности животињског света у њима, ливаде, клисуре и кањони. Утицајем комплекса еколошких фактора, који су деловали у континуитету од плиоцена до данас у Ђердапској клисури се развила сложена разноврсна богата мешовита шумска и жбунаста вегетација. У Ђ. је издвојено укупно 57 шумских и жбунастих заједница. Велика је разлика између шумске вегетације на силикатима у долинама и на кречњацима у клисурама и кањонима. Главна карактеристика вегетације је присуство полидоминантних реликтних шумских заједница које граде велик број врста дрвећа. Од 37 дрвенастих врста значајне реликтне врсте су мечја леска, орах и копривић који је типична медитеранска врста. Подручје Ђ. због топле кречњачке подлоге и специфичне благе климе представља малу енклаву медитеранске и субмедитеранске флоре, где поред копривића своја станишта налазе маклен, грабић, медунац, руј и друге врсте. Посебно значајан облик вегетације су шибљаци јоргована карактеристични за стрме кречњачке падине дуж целог Националног парка, посебно атрактивни у време цветања у априлу у Малом и Великом Казану. Један од ретких четинара који аутохтоно расте на овом подручју је тиса која је уз то реликт и врло ретка угрожена врста. Специфични реликти дендрофлоре су и вечно зелено дрвеће и жбуње: божиковина, ловоролисни јеремичак и двојезичац.

002_SE_V_Nacionalni-park-Djerdap_Veliki-Strbac.jpg

У Ђ. се спонтано јављају балканске ендемичне биљне врсте као: длакави трижањ (Erysimum commatum), мрамораста зечја лобода (Hieracium marmoreum), жути месечник (Achillea clypeolata), камењарски каранфил (Dianthus petraeus), ендемични звончић (Campanula crassipes), жућкасти пуцавац (Silene flaveсcens), камењарска жуменица (Alyссum petraeum), елегантна ајчица (Coronilla elegans), тврда шашика (Seсleria rigida), банатска птичја трава (Ceraсtium banaticum), китаибелов чубар познатији као ртањски чај (Satureia kitaibeli), пурпурноцветни различак (Centaurea atropurpurea), српска вијошница (Parietaria serbica), копљолисни српац (Jurinea subhastata). Већину ових биљака пронашао је Јосиф Панчић и чине најинтересантнији део флоре Националног парка.

003_SE_V_Donji-Milanovac.jpg

У овим очуваним стаништима посебно се издваја животињски свет кичмењака. Сисари су заступљени са педесетак врста, међу којима се као природне реткости или угрожене врсте могу издвојити: рис (Lynx lynx), дивља мачка (Felix sylvestris), вук (Canis lupus), шакал (Canis aureus), видра (Lutra lutra), веверица (Sciurus vulgaris), лисица (Vulpes vulpes), куна белица (Martes foina), куна златица (Martes martes), јазавац (Meles meles), дивокоза (Rupicapra rupicapra), јелен (Cervus elaphus), срна (Capreolus capreolus) и др. Најбогатија је фауна птица која броји близу 200 врста. Због разноврсности орнитофауне и присуства ретких, угрожених врста птица, подручје Националног парка Ђ. је укључено у листу значајних подручја за птице -- IBA подручја (Important Birds Areas). У посебно значајне врсте птица за Ђ. спадају: мали корморан (Phalacrocorax pygmaeus), орао кликтавац (Aquila pomarina), патуљасти орао (Hieraeetus pennatus), белорепан (Haliaeetus albicilla), сури орао (Aquila chryсaetos), сиви соко (Falco pereginus), прдавац (Crex crex), црна рода (Ciconia nigra), буљина (Bubo bubo), уралска сова (Strix uralensis), ћук (Otus scops), бела чиопа (Apus melba), даурска ласта (Hirundo daurica). Природни екосистеми Ђ. са очуваним, изворним диверзитетом састављени су од савршених адаптивних типова и истовремено су структурно и функционално најефикаснији и најекономичнији системи природе. У том смислу, очувана биолошка разноврсност природних екосистема овог Националног парка има глобални значај и представља врхунски услов опстанка човека и цивилизације уопште. Ђ. су „врата" између два важна културна и економска дела Европе, између доњег и средњег Подунавља. Ђ. је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру, и зато дуж њега постоји велик број историјских споменика.

Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић

Природне одлике пре изградње акумулације. Истраживање природних одлика подручја Ђ. и Ђердапске клисуре је започето врло рано. Јосиф Панчић је у другој половини XIX в. овој области посветио посебну пажњу, а већа и свеобухватнија истраживања организована су због планиране изградње хидроелектране, тј. планиране измене еколошких услова након потапања и стварања акумулације. Обимна природословна истраживања, посебно десне обале Дунава од Голупца до Караташа, започета су 1965, а у раду је учествовало 18 научних и стручних сарадника, 4 конзерватора и прeпаратора-лабораната. Радовима су руководили Живомир Васић, директор Природњачког музеја, Војислав Мишић, виши научни сарадник Института за биолошка истраживања, и Душан Чолић, директор Републичког завода за заштиту природе. Истраживања су обухватила васкуларну флору, вегетацију, копнену и водену фауну, спелеолошку фауну, геолошке и педолошке карактеристике приобаља и околних планинских висова, а настављена су и после изградње ХЕ Ђ. Анализу географског положаја, геолошке подлоге и климатских услова извршили су В. Мишић (1967), Д. Дукић (1968) и остали.

Ђердапско подручје припада јужно-карпатском планинском систему, а Ђердапска клисура је најдужа клисура пробојница Европе настала у области где Дунав пресеца део јужног карпатског планинског ланца који одваја Панонску и Влашку низију. То је у ствари систем повезаних клисура и котлина изломљеног облика где се смењују четири мање клисуре и три котлине у дужини од скоро 100 км, Голубачка клисура, Љупковска котлина, клисура Госпођин вир, Доњомилановачка котлина, клисура Велики и Мали казан, Оршавска котлина, Сипска клисура. Дунав је у тој области био препун брзака, успора и вирова, а на проширеним местима је био плитак и наноси су образовали плаже, спрудове и острва. На овом подручју многобројне су и клисурасте и кањонске долине притока Дунава, које се сливају са падина Северног Кучаја, Малог Крша, Дели Јована и Мироча: Туманска река, Брњичка река, Добрањска река, Бољетинска река, Поречка река са својим притокама Шашком и Црнајком и остале.

Геолошка подлога Ђ. је разноврсна, чине је кристаласти шкриљци, пешчари, метаморфне и еруптивне стене, кречњачке стене које нарочито доминирају у клисурама и кањонима образујући висове Великог и Малог Штрпца који се уздижу над Дунавом. Посебну пажњу привлачи разноврсност крашких облика рељефа, многе пећине, вртаче, шкрапе, јаме, сипари, увале и прерасти. Део њих је потопљен акумулацијом.

Правац пружања Ђердапске клисуре, њен изломљени облик и велика водена маса Дунава модификовали су климу ове области, успоравајући јаке и хладне ветрове. Ветар кошава карактеристичан за источну Србију у самој клисури се готово и не осећа. Велика водена маса акумулирала је топлоту зими и била расхладни фактор лети, повећавала влажност ваздуха, а високи кречњачки масиви окренути северу лети су додатно штитили од директног сунчевог зрачења. Према подацима из метеоролошких станица у Великом Градишту (1949--1960) и Голупцу (1925--1960) Ђердапско подручје се одликовало релативно благим и сувим зимама, брзим прелазом из зиме у пролеће са обилнијим падавинама које су достизале максимум у мају. Прелаз између пролећа и лета је био постепен, минимум падавина је у септембру, а прелаз из јесени у зиму је био изразитији, када су се релативна влажност и падавине нагло повећавале. Због недостатка ветра и велике влажности магла је била честа појава током целе године. Ови фактори, појачани северно и северозападно експонираним странама Ђердапске клисуре, утицали су на образовање њене микро и мезоклиме са знатно ублаженим екстремима у односу на околину, чиме се може објаснити њен рефугијални карактер.

004_SE_V_Brnjicka-reka.jpg

Велика геоморфолошка разноврсност, биогеографски положај (на граници између средњоевропског, макаронезијско-медитеранског и понтско-јужносибирског региона), посебно правац пружања комплекса долина и клисура Ђ. исток--запад, с истакнутом експозицијом према северу, допринели су очувању различитих животних заједница. Повлачећи се пред леденим добима многе биљне врсте су нашле прибежиште у Ђердапској клисури тако да ова област представља својеврсни рефугијум терцијарних реликата, ретких врста и биљних заједница. Још је Ј. Панчић током својих путовања забележио многе врсте како дендрофлоре тако и ендемичне или ретке зељасте биљке које с јужних Карпата доспевају до планина североисточне Србије и обратно. Панчић је због тога означио део Србије од Ђ. до Сврљишких планина као регион флоре Јужних Карпата, при чему највећи број врста биљака заједничких са јужним Карпатима расте у Ђ. и североисточној Србији. Такве врсте су нпр. Campanula crassipes, Ferula heuffelii, Erysimum commatum, Seseli gracile, Centaurea triniifolia, Centarurea calocephala Cephalaria laevigata и др. Током истраживања спроведених поводом изградње хидроелектране утврђене су ретке и реликтне животне заједнице значајне не само за Србију, него и за Балканско полуострво и Европу. Ове заједнице заузимају различита станишта и еколошки и флористички се разликују, али су сложене структуре и у свом саставу имају многобројне реликтне врсте, представљајући исходне заједнице већине шумских заједница савременог типа Балканског полуострва у којима лежи кључ порекла и сукцесије шумске вегетације овог дела Европе. На првом месту то су шумске заједнице пoлидоминантног типа, као и шибљаци јоргована. Посебно су значајне реликтне врсте као што је тиса која расте на стенама Великог и Малог Казана, мечја леска (Corylus colurna) која је градитељ шумских заједница са питомим орахом и буквом Juglandeto-colurneto-Fagetum mixtu, мешовитих шума с неколико врста храстова Quercetum frainetto-cerridis mixtum, мешовите шуме букве и беле липе са костриком Fagetum montanum tilietosum aculeatetosum, заједнице копривића и питомог ораха Celto-Juglandetum и др. Значајан облик вегетације у Ђ., посебно на стрмим кречњачким обронцима, су шибљаци јоргована (Syringa vulgaris) у којима значајну улогу имају и термофилне и медитеранске врсте као што су: маклен (Acer mospessulanum), белограбић (Carpinus orientalis), руј (Cotinus coggigria), жутиловка (Coronella emerus), црни јасен (Fraxinus ornus) и магрива (Prunus mahaleb).

Најужу зону приобалне вегетације поред Дунава пре потапања нису сачињавале само поплавне шуме врба и топола него и високе мешовите шуме. На алувијалним равнима образовали су се тршћаци, а на њиховим ободима обично мочварне ливаде са многобројним врстама оштрица (Carex), а затим и мезофилне ливаде. На релативно малом приобалном простору у дужини од 100 км забележено је око 1.000 врста биљака, а неке асоцијације су имале и преко 150 биљних врста.

Ихтиофауна Ђ. пре изградње ХЕ Ђ. била је богата највећим бројем врста дунавског слива. Део између Короњинија, Голупца и Оршаве-Текије био је најповољније станиште за миграторне црноморске и егејске јесетарске врсте као што су морунa (Huso huso), сим (Acipenser nudiventris), дунавска јесетра (A. gueldenstaedti) и паструга (A. stellatus). Изградњом обе бране миграторни пут ових врста је пресечен, тако да се данас више не могу наћи у Дунаву. Деоница Дунава у Ђ. била је позната по улову кечига (Acipenser ruthenus), али је њихова бројност опала због таложења у акумулацијама.

Током системских истраживања 1965. утврђено је да су плавну зону Дунава, брдске и планинске стране окренуте ка Дунаву и сливове речица и потока који се уливају у Дунав насељавале многобројне врсте мекушаца као што су: велики рогати пуж (Planorbis cornea), шарени пуж (Zebrina detrita), пуж враташ (Pomatias rivulare), виноградарски пуж (Helix pomatia), полуголи пуж (Daudebardia rufa), врсте пужева из родова Theodoxus, Helicella, Helicogona, Copaea и слатководних шкољки Anodonta и Unio.

Такође су биле заступљене многобројне врсте инсеката из група водених цветова Ephemeroptera, вилинских коњица Odonata, правокрилаца Orthoptera, биљних ваши и цврчака Homoptera, стеница Heteroptera, тврдокрилаца Coleoptera, лептира Lepidoptera, мува Diptera, опнокрилаца Hymenoptera и фамилија стонога: Polydesmidae (Polydesmus, Brachydesmus), Julidae (Blaniulus, Julus, Aphelbechia), Lithobidae (Lithobius), Scolopendrida (Scolopendra, Cryptops), Scutigeridae (Scutigera), Geophilidae (Goophilus), Scolioplanes, Dignathodon). Посебна пажња посвећена је истраживању Orthoptera и у периоду 1964--1968. забележене су 83 врсте на 40 различитих станишта. Том приликом, између осталог, откривена је нова врста за фауну Србије скакавац Omocestus minutus, а забележене су ретке врсте као што су Pholidoptera frivaldskyi, Pholidoptera littoralis, Tetrix bolivari и утврђено је присуство ендемичне врсте скакавца Zeuneriana amplipennis у мочварном подручју алувијалне равни Дунава у Текијској котлини. Ово станиште је еутрофна тресава и представља реликтно станиште ове врсте.

У околини Доњег Милановца, Гребена, Бољетинске реке, Штрпца, Текије и Сипа забележени су водоземци шарени даждевњак (Salamandra maculosa), гаталинкa Hyla arborea и жаба из породице Ranidae. Од гмизаваца забележени су: шумска корњача (Testudo hermanni), кратконоги гуштер (Ablepharus kitaibelii), шумски гуштер (Darevskia praticola), зидни гуштер (Lacerta muralis), зелембаћ (Lacerta viridis), слепић (Anguis fragilis); од змија поскок (Vipera ammodyztes), степски смук (Dolichophis caspius), белоушка (Tropiodonotus natrix).

Птице гнездарице Ђ. највећим делом припадају средњоевропском типу орнитофауне који обухвата листопадне шумске биоме. Скоро највећи део орнитофауне која се среће у листопадним шумама Србије гнезди се у Ђ. Од ређих представника гнезде се орао змијар (Circaetus gallicus), орао кликташ (Aquila pomarina), патуљасти орао (Hieraaetus pennatus), уралска сова (Strix uralensis), црна рода (Ciconia nigra), голуб дупљаш (Columba oenas), планински детлић (Dendrocopos leucotos), црна жуна (Dryobates martius), док се на стенама гнезди сури орао (Aquila chrysaetos), сиви соко (Falco peregrinus), буљина (Bubo bubo) и бела чиопа (Tachymarptis melba). За време зиме на Дунаву, посебно у широким котлинама (Љупковска и Доњомилановачка са Поречком реком), зимује велик број птица водених станишта.

006_SE_V_Sareni-dazdevnjak.jpgФауна сисара је богата и такође је карактеришу шумски представници широког распрострањења. Од ређих представника међу месоједима су рис (Lynx lynx), видра (Lutra lutra) и шарени твор (Vormella peregusna), док је сури медвед (Ursus arctos), који је некада живео у Ђ., истребљен, али у последње време има наговештаја да поново насељава овај национални парк. На стрмим литицама Штрпца и Великог и Малог Казана живи дивокоза (Rupicapra rupicapra) која је на Ђ. интродукована и добро се прилагодила, тако да данас крдо броји преко 100 примерака. Ђ. обилује пећинама и поткапинама које су станиште већег броја слепих мишева.

Због изузетно велике природне вредности, ретких и очуваних екосистема, изворних и ретких елемената флоре и фауне, предложене су заштита и конзервација истраживаног подручја с одговарајућим степеном заштите. После изградње хидроелектране, 1974. подручје Ђ. је стављено под заштиту као Национални парк Ђ.

Јелена Николић Антонијевић

005_SE_V_Djerdapski-zvoncic.jpg

Археологија. Ђердап I. Средином 50-их година XX в., са првим сигурним наговештајима да ће се на Дунаву код Сипа поред Кладова градити хидроцентрала, Археолошки институт у Београду, тада централна научна археолошка установа у Републици Србији, предузео је кораке да се испита десна обала Дунава која ће бити потопљена и у том смислу организовао многобројна рекогносцирања терена. Следећи припремне радове на брани, 1964. образована је Републичка комисија за научна истраживања и заштиту споменика културе и природе у Ђ. на чијем је челу био директор Народног музеја у Београду Лазар Трифуновић. Како је проблематика била комплексна, у оквиру ове комисије су формиране четири поткомисије: за археолошка истраживања, за премештање споменика културе, за етнографска истраживања и за природњачка истраживања. Исте године Археолошком институту је било поверено руковођење археолошким радовима што он с обзиром на обимност подухвата и на више десетина праисторијских, античких и средњовековних локалитета које је требало испитати није могао са својим људством да обави, па је укључио у многобројне екипе археологе из других установа, са Филозофског факултета у Београду, Народног музеја и других музеја у Србији. Ископавања овог до сада највећег археолошког подухвата у Србији и у то време највећег археолошког терена у Европи трајала су од 1965. до 1970, а открила су велик број нових локалитета и дала допунске податке о раније познатим античким и средњовековним тврђавама и градовима на Дунаву. Између осталог откривен је и Лепенски Вир који је преко ноћи стекао светску славу.

Растко Васић

Праисторијска налазишта. Археолошка истраживања у Ђ. променила су дотадашњу слику о праисторији доњег Подунавља. Остаци праисторијских култура ту откривени сведоче о интензивном насељавању области већ од мезолита. Станишта и некрополе из свих праисторијских периода откривени су на 18 локалитета, док праисторијски налази без контекста, на многим античким и средњовековним локалитетима, сведоче о ранијем настањивању на местима где су се у историјским временима дизала утврђења и насеља. Мезолитска насеља и некрополе (9500--6300. п.н.е.) откривени су на неколико налазишта. На њима се развијала култура Лепенског Вира у основи ловачко-сакупљачка. Најбоље је истражен епонимни локалитет Лепенски Вир на којем су откривене куће трапезоидног облика, гробови, предмети за свакодневну употребу, као и камена пластика јединствена у праисторији европског континента.

Живот се у тим насељима наставља, без прекида, и током раног и средњег неолита (до 5500. п.н.е.) када се у Ђ. одомаћила старчевачка култура. Након њеног гашења обале Дунава дуго нису биле насељене. Из времена раног енеолита потиче само један гроб Салкуца (Salcuţa) културе на Лепенском Виру. Насељавање почиње тек крајем енеолита и посведочено је скромним хоризонтом Костолац--Коцофени (Coţofeni) групе.

Ретки налази ватинске културе сведоче о насељавању Ђ. тек од средњег бронзаног доба. Период касног бронзаног и раног гвозденог доба знатно је боље заступљен. У касном бронзаном добу постојало је више скромних сеоских насеља, Крна (Cȋrna) и Грла Маре (Gȋrla Mare), у којима су живели носиоци дубовачко-жутобрдске културе. На њима преовлађују инкрустована керамика и пластика, али је честа и црна канелована керамика која се везује за Гава групу. Откривен је и известан број бронзаних предмета и калупа за њихову израду. У оквиру овог периода треба истаћи и налаз неколико остава металних предмета од којих су најзначајније оне из Тополнице и Бољетина које се датују у почетак прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба (Br D -- Ha A1).

Старије гвоздено доба са Басараби керамиком датованом у VIII--VII в. п.н.е. констатовано је на неколико налазишта. Трагови млађег гвозденог доба откривени су на локалитету Острово код Великог Градишта, а за овај период могуће је везати и сухозид нађен у Пецкој Бари.

Драгана Антоновић

007_SE_V_Arheoloski-lokaliteti-Djerdapa_karta.jpg

Откривање специфичног и изузетно значајног праисторијског насеља на локалитету Лепенски Вир још током истраживачких радова наметнуло је питање његове заштите и презентације. Комисија за спасавање Лепенског Вира формирана је 1968. и донета је одлука да се градитељски фундус пресели на изабрану природну зараван 100 м северозападно од првобитног положаја насеља, на плато виши за око 30 м од првобитног. За избор нове локације били су пресудни сличан топографски и морфолошки састав и могућност да се испоштује првобитни однос објеката. Метод преношења објеката требало је у највећој мери да осигура и њихову аутентичност. Коришћене су две методе преношења материјалних остатака кућа. Прва је била одвајање објеката или бар њихових централних делова са свим конструкционим елементима и делом подлоге исецањем и премештањем на нову локацију. Други метод се састојао у вађењу фрагмената пода, без подлоге, и свих елемената конструкције засебно, а затим реконструисањем пренесених делова. Друга метода била је прихватљивија за потребе археолошких истраживања старијих слојева насеља. Обе методе биле су детаљно документоване пре и после преношења, а начињена је и макета постојећег стања локалитета. Исецање и премештање објеката у целости са подлогом поверено је предузећу „Венчац" из Аранђеловца које је већ имало искуства у измештању Трајанове табле. Предвиђено је одвајање читавих површина кућа са њиховим периферним деловима и дебљином подлоге 0,7--1 м, али је због великих тежина исечака кућа смањена дебљина подлоге -- на 0,75 м, али и периферне површине. Ови делови подизани су ручно, парцијалном методом и уклапани накнадно. Испод подлоге постављене су железне цеви као нека врста серклажа, а затим превучени на нови положај. Овакав метод омогућавао је да се у будућности применом недеструктивних метода истраже супструкције подова објеката. Друга метода подразумевала је припрему која се састојала у посебној заштити објеката инјектирањем многобројних пукотина у подовима, лепљењем газе, а затим обележавањем и исецањем делова. По утврђеној методологији делови кућа су преношени и састављани на припремљеним подлогама на новој локацији. Коришћењем обеју метода пресељено је укупно 33 објеката, 12 делова кућа, 49 огњишта у целости, седам делова огњишта и девет објеката оштећених у поплави 1969. Укупна површина подова износила је 362 м^2^. Пројекат заштите и презентације израђен је у Републичком заводу за заштиту споменика културе. Радовима на преношењу кућа Лепенског Вира руководили су Милка Чанак Медић, архитекта-конзерватор Републичког завода за заштиту споменика културе, и Милорад Медић, шеф рестаураторског одељења у Народном музеју. Радови су започети 1969. и трајали су интензивно од 1970. до 1973. Били су финансирани из Савезног фонда за научне делатности СФРЈ. Пројектом пресељења била је предвиђена и изградња заштитне мрежасте конструкције, аутора архитекте Оскара Храбовског с Архитектонског факултета, затим заштита пејзажа, изградња прилазних комуникација и други пратећи садржаји. Услед недостатка новчаних средстава, неки од наведених радова били су изведени парцијално, а над пресељеним кућама Лепенског Вира постављена је привремена заштита у виду ниског дрвеног крова. После више неуспешних конкурса и предлога за трајну заштиту и презентацију, 2010. изведена је савремена конструкција према пројекту архитеката Марије Радан Јовин и Синише Темеринског.

Гордана Милошевић Јевтић

008_SE_V_Arheolosko-nalaziste-Lepenski-vir.jpg

Античка налазишта. Истражена у оквиру пројекта заштитних археолошких ископавања Ђ. I припадају римском периоду. То су утврђења и куле-стражаре, пристаништа, цивилна насеља и инфраструктура -- путеви, мостови и канали, који заједно чине систем границе Римског царства, limes на овом делу Дунава. Истраживана су римска налазишта угрожена од потапања услед стварања акумулације ХЕ Ђ. I, на десној обали Дунава и на речним адама, од Рама до Караташа. На овом потесу констатована су 23 римска налазишта, која су истражена у мањој или већој мери. Значајно је напоменути да је савремена методологија археолошких истраживања римских утврђења крајем 60-их година XX в. још била у повоју, тако да су многи подаци изгубљени услед недовољно стручних ископавања. Такође, фокус истраживања је био на утврђењима, док су насеља и некрополе формиране поред тврђава, углавном, остали неистражени. С обзиром на чињеницу да је већина ових локалитета потопљена подизањем нивоа Дунава, односно стварањем акумулације хидроелектране, многи археолошки подаци су заувек изгубљени.

010_SE_V_Ostaci-utvrdjenja-Dijana-Karatas.jpg

Најзначајнија римска налазишта истражена у Ђ. I су велики кастели, као што су Novae--Чезава, Taliata -- Доњи Милановац, Smorna--Бољетин и Transdierna--Текија. Сва ова утврђења имају четвороугаону основу, страна дугих 120--160 м, оријентисана странама или угловима према странама света. На сваком од четири бедема је по једна капија, брањена паром кула, а по једна кула се налази и на сваком углу утврђења. На бедемима је било још кула, тако да је код већих кастела њихов број достизао и до 20. 009_SE_V_Premestanje-kuce-prilikom-istrazivanja-Lepenskog-vira.jpgОва велика утврђења су имала сличан план унутрашњости: у центру се налазила зграда команде (praetorium, principia), окружена другим јавним грађевинама, као што су капеле посвећене разним божанствима, јавно купатило (thermae, balneum), болнички комплекс (valetudinarium) и разна складишта, док су највећи део простора заузимале војничке бараке. Две улице, које су се секле под правим углом, биле су главне комуникације у утврђењу: улица cardo је спајала северну и јужну капију, а decumanus источну и западну. Дуж ових улица пружао се портик са стубовима, између којих су се сместиле tabernae, низ продавница различите робе и хране и малих занатских радионица. Ова утврђења су настала још у I в. н.е., у време формирања лимеса на Дунаву, и трајала су до краја VI или првих деценија VII в., када су дефинитивно уништена у инвазији Авара и Словена на територију Царства. Током пола миленијума, утврђења су доживела низ сукцесивних промена, које се огледају у различитим грађевинским фазама и хоризонтима живота. Најзначајније фазе градње и обнове утврђења у Ђ. су биле у време царева Августа, Тиберија и Домицијана у I в., за владавине цара Трајана, почетком II в., када су подигнути кастели од камена, у време династије Севера, крајем II -- почетком III в., у време владавине цара Диоклецијана и Прве тетрархије, крајем III и почетком IV в., за владавине Валентинијана и Валенса, у последњој трећини III в., у време Теодосија I, крајем IV в. После пада лимеса пред инвазијом Атилиних Хуна у Доње Подунавље 441--443, утврђења у Ђ. су напуштена све до обнове у време источноримских царева Анастазија, Јустина и Јустинијана, у периоду од краја V до средине VI в. Тада су подигнута и нека нова утврђења, што је потврђено истраживањима, као што су Салдум, Босман, Campsa--Равна, Мало Голубиње и Хајдучка Воденица, за која је карактеристична четвороугаона основа мањих димензија, са кружним кулама на угловима и капијом на једном бедему. Овај тип утврђења се назива квадрибургијум (quadriburgium). Утврђење на локалитету Босман је сасвим јединствено, јер има основу у облику једностраничног троугла, са по једном кружном кулом на угловима. 011_SE_V_Statua-kralja-Decebala.jpgОсим утврђења, на ушћу Поречке реке истражени су пристаниште и логистички центар за снабдевање војске са складиштима, који је функционисао у периоду II--IV в. Такође, констатовано је постојање пристаништа уз утврђења на Хајдучкој Воденици и у Текији. Римски пут, који је повезивао утврђења у Ђ., просечен је у готово вертикалној стени десне обале клисуре. О градњи овог пута сведоче натписи уклесани у стену изнад пута из времена царева Тиберија, Клаудија, Домицијана и Трајана, што сведочи о његовом настанку током I и почетком II в. Касније, овај, конструктивно захтеван, део пута дуж Дунава више пута је обнављан. Занимљиво је поменути да је археолошком проспекцијом потврђено и постојање канала који је ископан од Трансдијерне (Текија) до локације старог Сипа. Овај канал је служио да заобиђе Ђ. брзаке и вирове (cataractae), а био је дуг 3,5 км и широк 57 м. Приликом археолошких ископавања у Ђ. I пронађен је и велик број покретних налаза, који се чувају у Народном музеју у Београду и Музеју Ђ. у Кладову.

Софија Петковић

За потребе изградње Хидроенергетског система Ђ. I изведена су и многобројна истраживања и заштитни радови на простору дунавског тока од Смедерева до Кладова. Подизање нивоа Дунава и потапање приобалног дела реке отворила су и многа питања у вези са заштитом и могућом презентацијом природних и културних добара. Једна од примењених метода односила се и на премештање Трајанове табле и дела римског пута. 012_SE_V_Premestanje-Trajanove-table.jpgТабла је означавала пробијање и изградњу војног пута via militaris кроз клисуру на Трајановом походу ка Дакији почетком II в. Римски пут и табла, уклесани у стенски масив, представљају изузетно вредан споменик о значајним градитељским подухватима и инжeњерским техникама римске војске. Због тога је одлучено да се један сегмент тог градитељског опуса сачува и презентује. Реализација заштите и израде пројектне документације поверена је Републичком заводу за заштиту споменика културе. При Заводу је оформљена Комисија којој су били представљени различити предлози заштите. Два решења су се издвојила као могућа и изводљива. Први предлог је подразумевао формирање лучне армирано бетонске бране око Табле и пута. Споменик би остао in situ, а спиралним степеништем би се омогућио прилаз и сагледавање табле. Комисија се, међутим, определила за други предлог који се односио на исецање и подизање каменог блока са Трајановом таблом и делом римског пута. Трајанова табла и део римског пута измештени су на новоизграђени плато изнад огледала новог акумулиционог језера. Основни концепт приликом измештања споменика био је избор новог места које не би требало да се разликује од првобитног. Пројектна документација садржала је инжињерско-геолошка истраживања, затим стереоскопска аерофото снимања и пројекат засецања и премештања каменог блока. Ужи стручни савет су чинили Милорад Димитријевић, главни пројектант, Милосав Јањић, геолог-петролог, Добросав Ст. Павловић, конзерватор и представник инвеститора, и Н. Вељковић, конструктор и представник извођача. Исецање блока тежине 300 т извело је предузеће „Венчац" из Аранђеловца. У подизању блока на висину већу за 21,5 м од првобитне учествовала је и „Мостоградња" из Београда, чији су инжењери већ имали искуства у премештању неколико гробница фараона, приликом изградње бране Асуан у Египту. Посао је био веома деликатан јер је утврђено да постоји систем пукотина у стенској маси и на Табли, посебно на њеној десној страни. Услед тога одстрањени су знатни делови стене око саме Табле. Стена је исецана механички, а поједини делови су уклоњени и уз помоћ експлозива, али тако да не угрозе стабилност стене на којој се непосредно налазио споменик. Пре почетка радова узет је отисак Трајанове табле, а цео блок са натписом заштићен је облицама, међусобно повезаним и анкерованим за стену. Припремни радови почели су у септембру 1967. и завршени у мају 1969. За подизање блока коришћена је хидраулична преса. Блок је подизан у просеку 1 м на дан, целокупно измештање трајало је око 45 дана и завршено је 1969. Због недостатака новчаних средстава неопходно осигурање и уклапање измештеног блока у условима нове средине делимично је изведено тек 1977, али пројекат укупне презентације није ни данас у потпуности реализован. Сагледавање Трајанове табле могуће је само са Дунава и то с одређене дистанце и у присуству службеног лица.

Гордана Милошевић Јевтић

Средњовековна налазишта. У односу на целокупне резултате археолошких истраживања на Ђ., налазишта из раздобља средњег века проучена су у релативно малом обиму, што је резултат њихове слабе очуваности и неповољних услова истраживања. На подручју омеђеном првом етапом пројекта, између Старе Паланке и Сипа, на 11 налазишта добијени су резултати из домена средњовековне насеобинске археологије. Различита хронологија насеља и некропола, али и континуитет 013_SE_V_Golubacka-tvrdjava.jpgнасељавања на већини места, омогућили су праћење низа појава у вези са становањем, сахрањивањем, материјалном и духовном културом становника Подунавља, с особеностима које прате поједине насеобинске хоризонте. За раније средњовековно раздобље, између IX и XII в., нарочито се истичу сазнања до којих се дошло детаљним ископавањима насеља у Доњем Милановцу, Бољетину, Равни и Чезави, док су за познија столећа, од XIII до XV в., значајни резултати постигнути истраживањима, пре свих, Поречке реке и Хајдучке Воденице. Насеља су заснивана на рушевинама античких и рановизантијских утврђења, док је сахрањивање вршено око и унутар затечених сакралних објеката, базилика. Изузетак представља насеље са некрополом у Рибници које је подигнуто у долини на десној обали Рибничког потока. Стамбене јединице претежно су у виду полуукопаних земуница са калотастим хлебним пећима, док се надземна станишта подижу знатно ређе. Поред земуница, свакодневицу у насељима, духовни и културни живот становника илуструју разноврсни предмети материјалне културе, највише керамичко посуђе, али и оставе накита и алата. Гробови су укопавани у правилним редовима, оријентисани правцем запад--исток. Скроман гробни инвентар чинили су комади накита, наушнице, наруквице и прстење, те предмети приватне побожности, претежно крстови привесци.

Међу налазиштима истраженим у оквиру пројекта Ђ. I издваја се средњовековни утврђени град Голубац, један од најбоље сачуваних примера касносредњовековне фортификације на подручју Србије. Истраживања Голубачког града тада су била ограничена на приобални простор утврђења, који је био најугроженији изградњом хидроелектране.

Весна Бикић

Ђердап II. Крајем 60-их година XX в., пред завршетак радова на Ђ. I, почели су преговори о изградњи нове хидроцентрале на Дунаву код Кусјака у близини Неготина, па је у том смислу Археолошки институт октобра 1971. организовао рекогносцирања десне обале Дунава од Кладова до Прахова, која су опет открила велик број нових локалитета. Изградња хидроцентрале се, из различитих разлога, одужила, тако да су систематска археолошка ископавања почела тек 1979. и трајала до 1984. На челу археолошких истраживања налазила се Републичка комисија за заштиту културног наслеђа и природе у оквиру пројекта Ђ. II, у којој су археолошким истраживањима руководили Милутин Гарашанин и Владимир Кондић, тада директор Народног музеја у Београду. Због обимности и сложености посла, овога пута Институт није био једина археолошка установа која је реализовала пројекат, него је читав терен подељен у три сектора, при чему је Народни музеј у Београду био задужен за горњи део сегмента обале Дунава, предвиђене за заштитна истраживања -- од Трајановог моста до ушћа Јакомирског потока, Археолошки институт за средњи део -- од ушћа Јакомирског потока до ушћа Слатинске реке, а Археолошко одељење ФФ у Београду за доњи део -- од Слатинске реке до Прахова. Ова заштитна археолошка ископавања, тзв. Ђ. II, по обиму равна првим (Ђ. I), открила су, такође, велик број нових локалитета из праисторије, антике и средњег века мада ниједан није доживео славу Лепенског Вира.

Растко Васић

Праисторијска налазишта. Трагови праисторијских култура, од мезолита до касног гвозденог доба, откривени су на 20 налазишта. Најчешће су то вишеслојни локалитети што указује на континуитет живота, нарочито видљив од бронзаног доба. Остаци привремених мезолитских станишта откривени су у Велесници и на ушћу Слатинске реке, док су у Кули код Михајловца постојали дуготрајно насеље и гробови културе Лепенског Вира. На истим местима на којима су боравили људи у мезолиту, током раног неолита су се развила већа насеља старчевачке културе. Богат и разноврстан покретни материјал, нарочито у Велесници, указује да су то била сеоска насеља по којима се види да је област Ђ. II била погодна за развој пољопривредних заједница, знатно више од Ђ. I. Без обзира на те повољне природне услове, настањивање ове области слаби током касног неолита. Једино насеље винчанске културе у целој области откривено је у Збрадили код Корбова. Керамика, оруђе и предмети култа нађени на том налазишту показују локалне одлике олтенијске варијанте винчанске кутлуре. Као и у Ђ. I и овде после неолита нема трагова већег насељавања све до касног енеолита. Налази керамике Салкуца--Бубањ--Криводол и Чернавода III култура, као и једног гроба из истог периода на локалитету Брзи Прун у Грабовици сведоче о повременим и краткотрајним стаништима људи током раног и средњег енеолита. Нешто је више трагова расутих насеља Костолац--Коцофени културне групе која су уништена настањивањем у бронзаном добу. Носиоци каснобронзанодобних култура Дубовац -- Жуто Брдо и Грла Маре настањивали су се на истим местима на којима су била насеља у ранијим праисторијским епохама. Ту ће се живот наставити до краја праисторије, а затим и током римског доба и средњег века. Рано гвоздено доба је најбоље заступљен период у Ђ. уопште. Крај бронзаног и почетак раног гвозденог доба обележен је продором носилаца Басараби и Гава култура. На обалама Дунава откривена су многобројна насеља и некрополе из тог периода. Током касног гвозденог доба, до продора Римљана, у области Ђ. II су обитавали Дачани, а растурени остаци њихових насеља откривени су на неколико места. Трагови Скордиска откривени су само на Ајмани.

Драгана Антоновић

Античка налазишта. Поучени искуствима из пројекта заштитних археолошких истраживања Ђ. I, стручњаци и институције су припремили стратегију и методологију ископавања античких локалитета у оквиру пројекта Ђ. II, која је укључивала и законом прописану документацију археолошких ископавања, као и интердисциплинарни приступ истраживањима. Истраживани су римски локалитети који су били угрожени подизањем нивоа Дунава услед стварања акумулације ХЕ Ђ. II, на десној обали реке, од Караташа до Прахова. На овом делу Дунава констатовано је 27 римских налазишта, која су истражена у мањој или већој мери. Треба истаћи да су истраживања појединих локалитета, који нису потопљени, настављена са прекидима до данас. Као и на сегменту римског лимеса истраженог у оквиру пројекта Ђ. I, треба поменути велике кастеле, који су функционисали од I до краја VI и почетка VII в., као што су Diana -- Караташ, Pontes -- Трајанов мост и Egeta -- Брза Паланка.

014_SE_V_Mermerna-ploca-sa-predstavom-Trajanovog-mosta.jpg

Треба истаћи да је свако од ових утврђења имало специфичну функцију. Дијана је штитила излаз из Ђердапске клисуре и сипски канал, имала је пристаниште и била је царински пункт и занатско-трговински центар. Понтес је, заједно са утврђењем на левој обали Дробетом (Drobeta), штитио Трајанов мост, који је још у античко време био сматран једним од светских чуда. Мост је имао 20 зиданих стубова, који су носили дрвену конструкцију изнад реке, а на његова оба краја налазила су се још по два стуба на копну, који су носили приступне рампе. Пружао се у правцу север--југ с одступањем од 8о. Растојања између стубова износила су у просеку око 55 м, тако да је дужина моста изнад Дунава била 1.069,8 м, а укупна дужина 1.130 м, што га је чинило најдужим мостом на свету готово читав миленијум. Ширина моста била је 14,5 м. Егета, са системом фортификација, пристаништем и урбаним насељем, била је трговинско-занатски центар, који се налазио на почетку комуникације која је спајала дунавски лимес са залеђем, односно с унутрашњом територијом римске провинције Горње Мезије. Овај пут, који је водио до великог утврђења и урбаног насеља у Талијати, прелазио је преко планине Мироч, а контролисао га је велики кастел Gerulata на његовом врху. Велик број мањих утврђења, кула-стражара, burgus, истражен је у оквиру пројекта Ђ. II, као што су локалитети Ртково, Вајуга, Љубичевац, Михајловац--Блато, Михајловац -- Moara Vagei (румунски Стара Воденица) и Борђеј. Ова утврђења су подигнута у време тетрархије или за владавине Константина Великог, односно крајем III и током прве трећине IV в. Крајем V и у првој половини VI в. многа мала утврђења су обновљена тако што су око поменутих кула из IV в. подизани квадрибургијуми, утврђења четвороугаоне основе с кружним кулама на угловима. Међу њима се истиче кастел у Милутиновцу из VI в, који нема ранију фазу градње из римског периода, али је у темељима северног угла утврђења откривена велика, старија грађевина из I в. п.н.е. -- I н.е., правоугаоне основе, оријентисана дужим странама северозапад--југоисток, димензија 30,80 х 12,90 м. Ова зграда са темељом од облутака везаних глином имала је горњу конструкцију од дрвета и/или набоја.

015_SE_V_Ostaci-Trajanovog-mosta-kod-Kladova.jpg

Пред крај заштитних истраживања у оквиру Ђ. II, у Кусјаку код Прахова, откривено је римско пристаниште из II--IV в., које се урушило још у античко доба услед неке природне катастрофе, земљотреса или поплаве, која је изазвала ерозију обале Дунава и клизиште. Наиме, читаво пристаниште се урушило у корито Дунава, преко два брода, која су се очувала у води и муљу. Поменути бродови, као и архитектонски делови пристаништа, стубови, архитравне греде и сл., чувају се у Музеју Крајине у Неготину. Велик број археолошких налаза откривен је у овим истраживањима, а чува се у Народном музеју у Београду, Музеју Ђ. у Кладову и Музеју Крајине у Неготину. Утврђење Дијана се и даље истражује, а већим делом су извршени конзерваторско-рестаураторски радови на бедемима, кулама и грађевинама. Слична ситуација је и с утврђењем Понтес, с тим што су археолошка истраживања прекинута 1991. Међутим, два копнена стуба Трајановог моста и први у кориту Дунава, рестаурирани су и презентовани. Још једна тврђава на локалитету Михајловац -- Moara Vagei, конзервирана је и презентована.

Софија Петковић

Средњовековна налазишта. На подручју омеђеном другом етапом пројекта, између Кладова и Прахова, 12 налазишта садржало је материјалне остатке из једног или више раздобља средњег века. Резултати који су тада добијени и данас представљају важан допринос ширим истраживањима средњег века у Подунављу и на Балкану у целини. Нарочито су значајни резултати постигнути у изучавањима ранијих средњовековних столећа. За време досељавања и стабилизације Словена у Подунављу индикативни су били налази насеобинских објеката и гњетене керамике, који су откривени у Михајловцу, Љубичевцу и ушћу Слатинске реке, као и тзв. словенских фибула из Велеснице и Корбова. С обзиром на то да, сами по себи, ови налази нису довољно поуздани као етничко обележје, њихово значење се сагледава у свеобухватној анализи археолошких контекста и типолошких претходника. Остаци раносредњовековних насеља и некропола забележени су на низу налазишта, старији хоризонт (VIII и рани IX в.) у Корбову и ушћу Слатинске реке, а млађи хоризонт (IX--X в.) у Корбову, Грабовици, Велесници и Михајловцу. Поред керамичког посуђа балканско-подунавског стила, ове хоризонте у социо-културном погледу одређују налази накита, пре свих наушница и прстења. Оба ова насеобинска хоризонта потврђена су на налазишту Костол (Понтес). Са 30 стамбених објеката и четири скупна налаза насеље унутар античког утврђења Понтес и на северној падини према Дунаву, као и одговарајућим некрополама у непосредној околини, представља једно од најбоље истражених средњовековних налазишта у Подунављу.

Археолошка истраживања у оквиру пројекта Ђ. II донела су доста нових података у вези с погребним обичајима и материјалном културом становништва у раздобљу између XI и XIV в. Репрезентативне некрополе тог доба истражене су Корбову, Љубичевцу, Вајуги и Малој Врбици.

Весна Бикић

Етнографија. Етнолошко проучавање Ђердапског подунавља сеже у крај ХIХ в. када су на ово подручје скренули пажњу Владимир Карић у књизи Србија -- опис земље и народа (Бг 1887) и Милан Ђ. Милићевић у делу Кнежевина Србија (Бг 1876), а потом почетком ХХ в. и Јован Цвијић у својим радовима. У раду Тихомира Ђорђевића посебнa пажњa посвећeна је етнолошким проучавањима у делу Из Србије кнеза Милоша (Бг 1924). Студија Михаила Петровића Аласа Ђердапски риболови у прошлости и садашњости објављена је у Српском етнографском зборнику 1941. Антропогеографска проучавања Ђ. објавио је Коста Јовановић у делу Неготинска Крајина и Кључ (Бг 1940), а проучавање народне музике Коста Манојловић у раду Народне мелодије источне Србије (Бг 1953). У другој половини ХХ в. спроведена су вишегодишња етнолошка истраживања Ђердапског подунавља. За потребе изградње хидроелектрана на Дунаву (Ђ. I и II), што је доводило и до потапања једног броја околних насеља, било је потребно 60-их година ХХ в. пронаћи адекватна подручја за пресељење становништва. Завод за унапређење комуналних делатности СР Србије затражио је, на основу споразума склопљеног између Југославије и Румуније, од Етнографског института (ЕИ) САНУ да етнографски и етнолошки проучи насеља поред Дунава која су у плану за потапање, те да предложи могућа нова места за измештање тих насеља, тј. делова насеља. Године 1962, прихватајући се тог задатка, ЕИ је израдио Етнолошки елаборат на 132 стране и предао Заводу 1963. У елаборату су наведени и предлози нових места за поједина насеља и то је уједно био први део организованог и систематског рада етнолога у Ђердапском подунављу. Од тада па све до 1969. рад истраживача је био финансиран од стране државе како би се добила најцеловитија етнографско/етнолошка слика o културном живом наслеђу. Стручњаци из ЕИ САНУ и Етнографског музеја у Београду, обавили су истраживања на том подручју средином 60-их и у 70-им годинама ХХ в. у време изградње хидроелектрана Ђ. I (1964) и II (1977), те су за то време представљала значајан допринос како у научном тако и практичном погледу. ЕИ је теренска истраживања обављао у периоду 1967--1969, а потом са ЕМБг 1979--1983. Крајем 1978. на препоруку Одбора Скупштине СР Србије сачињен је по други пут детаљан програм етнолошких истраживања након изградње хидроелектране Ђ. II. Програм је усвојен у току 1979. Истраживањима је координирао ЕИ САНУ. Том приликом поред истраживања у насељима на десној обали Дунава прикупљана је грађа о српском становништву у насељима на левој обали Дунава која припадају Републици Румунији.

016_SE_V_Etno-muzej-Dobra.jpgЗадаци истраживања и коначне обраде прикупљене грађе првобитно су били усмерени ка изради једне вишетомне етнолошке монографије у којој би се објединила традиционална народна култура уз праћење свих промена условљених новонасталом ситуацијом проузрокованом изградњама хидроелектрана Ђ. I и II. Монографија није објављена иако је постојао разрађен и дефинисан садржај према ауторима/истраживачима појединих тема, укупно 18 поглавља -- од антроподемографских и етнодемографских одлика, народног градитељства, културе становања, традиционалне пољопривреде, сточарства, лова, риболова, занатства, исхране, традиционалне одеће, текстилне радиности, друштвеног живота, обичаја и веровања, годишњих обичаја, посмртних и свадбених обичаја, народне медицине, народних умотворина и народне игре, народне музике, до антрополошких карактеристика становништва. Тематски обрађена грађа и резултати истраживања објављени су у зборницима ЕИ САНУ (књ. 6, 1973. и књ. 7, 1974), а потом и у Гласнику Етнографског музеја у Београду (књ. 57, 1993), те у каснијим публикацијама ових двеју институција (ГЕИ САНУ, књ. 40, Бг 1991). Коначни резултати са настављеног истраживања су објављени 1985. у радовима кустоса из ЕМБг и музеја у Зајечару, Бору и Неготину. У монографској публикацији Етноантрополошки проблеми II (Бг 1991) објављени су радови групе стручњака из Београда и Загреба под насловом „Биоантрополошка истраживања Ђердапског подунавља". Синтетизовано етнолошка проучавања Ђердапског подунавља су показала да су осетни културни обрасци и утицаји који су се укрштали на овом простору са севера, иза карпатског лука, потом, са Медитерана, предњег Истока, црноморског подручја као и из Азије. Установљено је да се сва слојевитост култура одражава у народном животу који на овом подручју континуирано тече од неолитског раздобља. Флуидност у насељавању и прегруписавање становништва одиграва се у II в. п.н.е. па све до II в. у време римских освајања ових подручја, а потом досељавањем словенских племена, придошло становништво с аутохтоним народима учествује у даљим етничким процесима. Испитивањем порекла становништва утврђено је да је реч о већинском српском становништву са влашким говором, тј. архаичним румунским с елементима словенског језика. Мањи део становника потиче са подручја Косова и Метохије, из Македоније, једног дела источне Херцеговине, југозападне Србије. Установљене су и мањинске заједнице попут Бугара, Чеха, Немаца и Италијана. Истраживањима су утврђена двојна насеља у Ђердапском подунављу. Једна су била стална села а друга типа салаша, често веома удаљена од села. Села су збијеног типа, са кућама моравског типа али од друге половине XX в. додају им се велике капије као посебно обележје. У пределу низводно од Бољетина нису забележена удруживања стоке у бачије, као посебног облика летњег сточарства, него се стока појединачно чувала на салашима. Становништво се поред сточарства и земљорадње бави риболовом. Гајење винове лозе има дугу традицију од античких времена.

У животном циклусу обичаја етнолошким истраживањима је констатовано присуство низа елемената из тзв. косовске традиције, попут крштења новорођене деце у природи, стрижбе (прво шишање) и значајне улоге ујака, као и посебан вид иницијација -- поигравање дечака и девојчица у одговарајућем старосном добу. Стрнџање као посебан архаизам је сачувано, а одвођење младе пре брака у момкову кућу подсећало је на чин „брака на пробу". Породични живот одликују одређене специфичности, попут малолетничких бракова. Веровања и култови су очувани и према садржају подсећају на везе с античким Медитераном, посебно у аграрно-магијским култовима као и у пантеону митских бића која представљају таласони, шумска мајка, чума, вампир, вила, водени дух и др. Усмено народно стваралаштво, игра, народни инструменти, музика и песма уз посебне карактеристике у народној ношњи и домаћој радиности задржали су веома слојевиту структуру културних слојева како у дијахроном тако и у синхроном контексту. Уочене су специфичности култа мртвих и култа предака и код српског и код влашког становништва Ђердапског подунавља. Компаративно-историјском методом утврђено је да је одлика традиционалне културе овог подручја слојевитост у којој могу да се препознају старобалкански, стари словенски, оријентални, румунски (или влашки) као и српски локални културни елементи.

У вишегодишњем емпиријском раду истраживачи су констатовали да се изградњом хидроелектранa Ђ. I и II дотадашња слика о становништву и народној култури у целини мења. Све више се добијао подстицај за увођење нових образаца културе у свим сферама живота и живљења, а свакако је на то утицало придошло становништво, првобитно радници који су радили на изградњи хидроелектрана, али и они који су ту касније долазили ради посла на производњи електричне енергије. Такво стање на терену изискивало је мултидисциплинарни приступ проучавању и увођење у рад нове научне методологије која се разликовала од пређашњих етнолошких монографских проучавања предеоних целина.

Весна Марјановић

Хидроенергетика. Од прве идеје за градњу хидроелектране (ХЕ) „Ђердап" 1896. до израде главног пројекта 1963. прошло је 67 година, а до пуштања у рад ХЕ Ђ. 1972. 76 година. Куриозитет је што се овде запажају пермутоване бројке 6 и 7. Мистериозни Ђ. и његова историја, предивни предели, фантастична открића прастарих цивилизација -- све то доприноси митском велу овог подручја и самог подухвата изградње хидроцентрале у коју су уграђени креативна енергија и ентузијазам хиљаде људи. Вајар Фране Делале, инспирисан причом о чудесном Ђ., направио је скулптуру огромних димензија, ликовну инсталацију од метала, а назвао ју је „Ђердапски вир". По речима самог аутора, скулптура представља претварање снаге Дунава у енергију и светлост. А према Библији, све је од светлости настало и у светлост се претвара. Тако учимо од првих дана: сунчеви зраци греју океане, морску воду, она испарава и подиже се у висине, у облаке. Пада на земљу у облику кише. Вода се слива у потоке и реке и хрли назад, до мора и океана. Човек може воду која тече да користи. То се на Дунаву, на Ђ. и чини. Вода покреће турбине, а турбине генераторе. У генераторима се ствара Теслино обртно магнетно поље (магнетни вртлог), а из њега се рађа електрична струја. А струја се претвара у светлост. И тако долазимо на сам почетак, на „свемирски вртлог" из којег настаје космос. Од светлости је све настало и у светлост се претвара. Скулптура Франа Делалеа асоцира на вртлог у којем је настао свеколики космос, на Сунце, на енергију, на загонетку вечног у којој се све смењује у божанском кругу. Скулптура „Ђердапски вир" временом је постала симбол ХЕ Ђ. I.

017_SE_V_Djerdapski-vir_skulptura-Delazea.jpg

ХЕ „Ђердап" I дуга је 1.278 м и још увек је највећа хидротехничка грађевина на Дунаву. Изграђена је на 943. км Дунава од ушћа у Црно море. Грађевина је у потпуности симетрична. И Србија и Румунија располажу истим деловима главног објекта, које одржавају и користе сходно споразуму. Симетралу објекта чини државна граница. Коначан положај главног објекта на профилу Сип Гура Ваиј, одређен на основу опсежних студија и истражних радова, обезбеђује најоптималније коришћење хидроенергетског потенцијала Дунава. Главни објекат пројектован је и изграђен тако да свакој страни припадне по једна електрана, једна бродска преводница, једна половина преливне бране и по једна непреливна брана, с пратећим објектима. Преко бране направљен је асфалтни пут. Државна граница иде управно на осу бране и дели објекат на два симетрична дела. Да би се то остварило, померена је у корист Румуније. Свака страна изводила је радове на својој територији уз синхронизацију с другом страном и уз стриктно поштовање утврђених рокова.

Изградња је званично почела 7. IX 1964. Први агрегати пуштени су у рад 6. VIII 1970, истовремено и на југословенској и на румунској страни. Румунска бродска преводница почела је с радом 3. VIII 1969, а југословенска октобра 1970. Коначно преграђивање Дунава обављено је 13. VIII 1969.

Електране. У обе електране истих димензија, југословенској и румунској, уграђено је по шест хидроагрегата. У време изградње то су биле највеће јединице те врсте у свету с пречником од 9,5 м и инсталисаним протоком воде од 850 м³/с. Пречник ротора генератора износи 14,9 м, а тежи више од 600 т. Побуда је тиристорска, број обртаја 71,5 пута у минути, а излазни напон 17,75 kV. Из две машине енергија се изводи специјалним шинским везама до трансформатора, снаге 380 MW. У њима се енергија трансформише у напон од 380 до 400 kV и шаље потрошачима далеководима високог напона. Максималан пад воде износи 36,46 м, минимални 21,6 м, а номиналан 27 м, док је максимални коефицијент корисног дејства агрегата 94%. Сликовито речено, хидроагрегати садрже 250.000 коњских снага, па српска електрана укупног капацитета од 1.140 MW располаже „огромном ергелом од милион и по коња". Машине Ђ. раде даноноћно, у све три смене, бележећи годишњи просек од 7.500 сати. Електрана је еквивалентна раду 30.000.000 људи.

Преводнице. Пре изградње преводница пловидба Ђердапском клисуром била је изузетно рискантна, уз честе хаварије бродова. Многобројни вртлози, брзаци, подводне стене, камене пречаге (катаракте) и узани пролази отежавали су и успоравали пловидбу. Зими, ноћу, и за време малих водостаја, пловидба није била могућа. Да би се терет превезао узводно кроз клисуру, за тону робе требало је ангажовати једну коњску снагу. Због тога су конвоји били ограничени на максимум 1.700 т носивости -- толико је робе могло да се превезе у постојећим условима. Од Кладова до Београда пловило се пуна три дана, а кроз Ђердапске теснаце и катаракте преводили су их специјално обучавани пилоти -- лоцеви. У историју је отишао и остао на дну чувени Сипски канал. Он је прокопан уз обалу на делу Дунава где је камена преграда онемогућавала пролаз бродовима. Каналом су узводно бродове вукле локомотиве, јер због велике брзине воде у њему, већина пловила није могла да савлада тај успон сопственом снагом. Пропусна моћ канала од 16.000.000 т робе ограничавала је, уједно и пропусну моћ Дунава у овом делу Европе. Након изградње преводница, све се променило набоље. Једино су лоцеви избрисани из регистра занимања. Уз обале Дунава с обе стране никле су бродске преводнице којима је регулисан пловни саобраћај из језера у реку, односно из реке у језеро. Грађење преводница значило је савлађивање висинске разлике од 21 до 34 м, коју одређује доток Дунава. Бродске преводнице на обе стране Дунава су двостепене, а коморе у које се смештају бродови дуге су 310 м, а широке 34 м. Дубина воде код румунске преводнице је на прагу 4,5 м, а слободни габарит 10,5 м. Код српске преводнице дубина је на прагу повећана на 5,5 м, а слободан габарит може да се повећа на 13,5 м. Захваљујући већој дубини, већи речно-морски бродови могу да прођу кроз наш део преводнице. Њихова носивост може да буде до 5.000 т. Преводнице функционишу на принципу изједначавања нивоа спојених судова. Како се изградњом бране узводни део Дунава подиже за максимум 34 м, преводнице омогућавају да се бродови који плове узводно „попну" до нивоа горње воде и обрнуто -- онима који плове низводно да се „спусте" на доњи ниво. Бродске преводнице представљају у ствари посебне коморе код којих подужне стране чине масивни бетонски зидови, а попречне гвоздене капије, од којих су две увек затворене. Ако брод плови узводно, отворена је низводна капија и ниво воде у доњој комори је исти као и у низводном кориту Дунава. Кад брод уђе у доњу комору, низводна капија се затвара и ниво воде у доњој капији се пуни водом (гравитацијом, из горње коморе). На тај начин се ниво воде подиже, а самим тим и бродови и остала пловила у доњој комори. Када се изједначи ниво воде у обе коморе, отвара се, односно спушта средња капија и пловила прелазе у средњу комору, из које се по истом поступку улази у акумулациони басен. Исти поступак, само у обрнутом смеру примењује се приликом спуштања бродова са горњег на доњи ниво. Бродови се спуштају, односно пењу од 12 до 17 м. У једну преводницу стају тегљач и девет теретњака, сваки носивости од по 1.200 т, или конвој од 12 класичних пловила носивости до 14.000 т. Конвоју је потребно да прође кроз преводницу око 90 минута, како је пројектом предвиђено. Ако је капетан спретан, а састав конвоја одговарајућих габарита, могуће је скратити овај прелазак за око 20 минута. Пропусна моћ преводнице је 48 милиона т носивости годишње, а са добром организацијом саобраћаја и устаљеним редом вожње, капацитет може да се повећа и на 90 милиона т годишње. Такође, време које је потребно узводним конвојима да прођу кроз сектор Ђ. је четири пута краће. Изградњом бродских преводница у саставу ХЕ Ђ. I трајно је решено питање пловидбе у Ђердапској клисури. Обезбеђена је неколико пута већа пролазност робе и пловидба током целе године. Плови се и ноћу и дању, лети и зими, по високим и ниским водостајима, без престанка.

Преливна брана. Средину главног објекта чини преливна брана са 14 преливних поља, седам са румунске и седам са српске стране, свакo ширине 25 м. Преливна поља снабдевена су двоструким кукастим затварачима. Преко ових поља евакуише се вишак воде и лед из језера, односно, регулише се ниво воде у језеру, како би се спречиле штете у приобаљу -- изливање и поплављивање подручја. Преко преливне бране може се у једној секунди евакуисати око 14.000 м³ воде. Заједно са електраном и темељним испустима, то повећава укупну пропусну моћ на више од 22.000 м³/с, што се, по закону вероватноће, може јавити једном у 10.000 година. До сада највећи забележени доток Дунава износи 15.900 м³. Таква количина воде јавља се једном у хиљаду година.

ХЕ „Ђердап" II је друга српско-румунска хидроелектрана на Дунаву. Изграђена је на 863. км Дунава од ушћа у Црно море на профилу Кусјак -- Островул Маре. Као и ХЕ Ђ. I и овај систем комплексан је и вишенаменски хидротехнички објекат који се састоји од основне електране, две додате електране, две преливне бране, две бродске преводнице и два разводна постројења. Свакој страни припада по један од поменутих објеката. Основна електрана, као грађевинска целина, подељена је на два једнака дела. У основну и додатну електрану на југословенској страни уграђено је 10 агрегата капсулног типа, потопљених у воду, укупне инсталисане снаге 270 MW. Турбина је Капланова с хоризонтално постављеним вратилом.

Изградња ХЕ Ђ. II званично је започела 3. XII 1977. За грађевинске радове у приобаљу ископано је и уграђено око три милиона кубика разног материјала, 50.000 кубика бетона и око 10.000 т челика и арматуре. Последњи, десети агрегат на југословенској страни пуштен је у рад септембра 2000. Рачунски пад је 7,45 м. Генератор је трофазни с независном побудом, снаге 27 MW и напона 6.300 V. Број обртаја је 62,5 у минути, а инсталисани проток воде 420 м³/с. Годишња производња у обе електране, основне и додатне, износи 1,5 милијарди kWh електричне енергије. Преливна брана састоји се од седам преливних поља са сегментним затварачима. На три задња затварача уграђене су клапне за евакуацију пада. Укупан капацитет преливне бране је 15.500 м³/с, а целог објекта више од 22.000. Бродске преводнице су једностепене, са по једном комором истих димензија 310x34 м. Кроз њих могу да прођу у једном превођењу конвоји са 12 пловила или 14.000 т терета, као и речно-морски бродови носивости до 5.000 т. Преко ХЕ Ђ. II изграђен је друмски мост, а на стубовима поред пута обезбеђен је простор за изградњу железничке пруге. У децембру 2011. отворен је гранични прелаз на Ђ. II на велико задовољство становника с обе стране Дунава који живе у околини. Отварање граничног прелаза „Кусјак" допринеће лакшој комуникацији, кретању и сарадњи грађана. Прелаз се налази на средини бране хидроцентрале Ђ. II код Прахова. Овај прелаз представља корак ка још већем учвршћењу добросуседских односа између Србије и Румуније.

Приобаље. Изградњом ХЕ Ђ. I и II створене су две акумулације које су у великој мери утицале на приобаље, од Кусјака до Кладова, односно од ХЕ Ђ. I до Новог Сада на Дунаву, Шапца на Сави и Бечеја на Тиси. Да би заштитила од плављења што више непокретности, уз ХЕ Ђ. израђена је и студија на основу које је утврђено да се нека насеља предвиђена за плављење могу бранити. То се пре свега односило на Велико Градиште, Пожаревац, Смедерево, Белу Цркву и Панчево. Предузете су мере за одбрану земљишта и зграда од плављења. Од око 13.000 хa, око 8.000 хa пољопривредних површина је брањено, а заштићено је и око 570 зграда. Узводно од ХЕ Ђ. I пресељено је дванаест насеља, од чега шест у потпуности. Уместо старих насеља Сип, Текија, Голубиње, Доњи Милановац, Добра и Мосна, изграђена су нова. У нове домове прешло је 8.400 становника. Под водом је остало више од 13.000 хa земље, путеви, пристаништа, комуникације итд. Такође су уместо потопљених изграђени и нови индустријски и комунални објекти, пристаништа, око 200 км магистралних путева. Тако је настала и Ђердапска магистрала. Трајно је од успора воде заштићено 15 насеља, међу којима је и престони град Београд, више од 180.000 хa плодне земље, индустријске зоне, инфраструктурни и други комунални објекти, историјски споменици. Између две електране потопљено је само на десној обали Дунава 1.500 хa плодне земље, многобројни стамбени и економски објекти, путеви итд. Пресељена су 643 домаћинства, изграђена нова насеља и путеви, међу којима и пут Кладово--Неготин. Изграђени системи заштите оба приобаља одржавају ниво подземних вода на три до пет метара испод нивоа језера и тиме обезбеђују несметан рад ХЕ Ђ. I и II с оптималним котама. Два опсежна и обимна система заштите обухватају 282 км заштитних насипа, 2,2 милиона м² облоге на насипима, 53 црпне станице укупног инсталисаног капацитета од 188 м³/с, више од 760 км дренажних канала, око 1.000 дренажних бунара и 830 ха цевне дренаже. Током ових радова заштићени су и варошица Голубац и насеље Брњица. Уместо да се поплаве, 150 домаћинстава је спасено, а Голубац је постао насеље познато по лепом, технички одлично изграђеном и проширеном кеју.

Резултати. Ђердапски колос ХЕ Ђ. I од почетка пуштања у погон максимално користи хидроенергетски потенцијал Дунава. Производни резултати су импресивни -- готово милијарда киловат-часова годишње по агрегату. Првих 30 година сваки од шест агрегата радио је у просеку по 6.830 сати, што је 84% могућег времена, ако се изузме време предвиђено за ремонт. Произведено је 176,5 милијарди kWh електричне енергије -- за 21 милијарду више него што се очекивало, што значи да је план премашен за чак четири годишње производње. И наредних десет година Ђ. I је имао изванредне резултате. Рекорди ХЕ Ђ. I од 1970. до краја 2011: највећа годишња производња забележена је 1980, 7.214.583.000 kWh електричне енергије; месечни рекорд од 729.500.000 kWh остварен је у мају 1985; дневни рекорд остварен је 27. XII 1982. када је произведено 26.120.000 kWh, уз максималну снагу од 1.125 MW; највеће протицање, односно дневни доток Дунава од 15.800 м³/с забележено је 15. и 16. IV 2006; највеће дневно истицање било је 15. IV 2006 -- 15.758 м³/с; највећи средњи годишњи доток био је 2010 -- 7.584 м³/с; највећи средњи месечни доток догодио се априла 2006. и износио је 14.103 м³/с; највеће сатно истицање догодило се 16. IV 2006. и износило је 16.260 м³/с; највећи ниво доње воде остварен је 14. IV 2006 -- 43.96 м, а на румунској страни 15. IV 2006 -- 44,16 м изнад Јадранског мора. За претходних 40 година рада агрегати су на годишњем нивоу произвели готово по милијарду kWh, односно прецизно -- по 957.646 MWh; радили на мрежи по 6.711 часова или 85% могућег времена; били у квару по 14 часова; покретани су по 173 пута; били су у ремонту око 663 часа или 28 дана; били у празном ходу по 35 часова; били у резерви по 1.158 часова. Што се тиче бродске преводнице, највећи број превођења бродова као и других пловила остварен је 2005. Изражено у бројкама, то је: 3.417 превођења, 14.824 пловила, 10.424.914 преведено робе у тонама, 20.924.512 преведено тона носивости. Остварена производња више пута надмашује средства уложена у изградњу, што сведочи о високој економичности система ХЕ Ђ. Такође, треба подсетити да је реч је о обновљивој енергији. За протеклих 40 година рада у ХЕ Ђ. произведено је укупно у свим електранама овог система 147.777.109 MWh. Највећа годишња производња свих електрана била је 2010. и износила је 8.682.526 kWh. Благородни Дунав бележи константност у дотоцима, с просечним вредностима од 3.783 до 6.883 м³/с, показујући се издашнијим него што се очекивало. Његов потенцијал користи се оптимално захваљујући квалитетној опреми која је уграђена у систем и стручно изведеној изградњи.

Драган Станковић

Хидроенергетски и пловидбени систем „Ђердап" (ХЕПС Ђ.) на српско-румунском и српском сектору Дунава састоји се од два хидроенергетска и пловидбена система: ХЕПС Ђ. I и ХЕПС Ђ. II, као и низа пратећих објеката (обалоутврда, насипа и дренажних система са пумпним станицама) којима се штите и уређују приобална подручја и насеља на дужини од око 360 км, од ХЕ Ђ. II у близини места Кусјак близу Неготина, па до ушћа Тисе у Дунав. Изградњу система иницирали су енергетски и пловидбени разлози. На заједничком српско-румунском делу Дунава од ушћа Тимока до ушћа Нере (229 км) расположив хидропотенцијал је око 15,8 милијарди kWh, од чега око 12,6 милијарди kWh узводно од места Сип, што је око трећине енергетског потенцијала целог тока Дунава (2.912 км). Просечни потенцијал на заједничком делу реке је око 8.050 kW/km, али у неким деловима Ђердапске клисуре достиже 82.000 kW/km, што је једна од највећих концентрација хидроенергије у Европи. Због узане Ђердапске клисуре, велике брзине тока и препрека у кориту, то је била пловидбено најтежа деоница на дунавском пловном путу. Пловидба је била ограничена на око 200 дана годишње, уз многобројна ограничења: једносмерна пловидба, неопходност додатне вуче узводно, а на делу код Сипа 1896. прокопан je Сипски канал дужине 2.133 м, ширине 73 м, дубине 3,9 м кроз који су бродове узводно вукле локомотиве (сл. 1). 018_Sipski-kanal.jpgЗбог тога је капацитет пловног пута био ограничен на око 15 милиона т годишње. Године 1955. започели су са Румунијом преговори о изградњи ХЕПС Ђ. (рум. Porțile de Fier -- Гвоздена врата). Најпре је урађен заједнички пројектни документ „Техничко-економски меморандум за енергетско пловидбено решење заједничког југословенско-румунског сектора Дунава" (ТЕМ). У том документу размотрене су три варијанте искоришћења хидроенергетског потенцијала и уређења Дунава на заједничком потезу. Одабрана је најповољнија варијанта са две степенице: узводне, ХЕПС Ђ. I, код места Сип на српској, односно Гура Ваиј, на румунској страни (943 км од ушћа Дунава у Црно море) и низводне степенице, Ђ. II, у профилу Кусјак, на српској, односно Острво Маре на румунској страни (863 км од ушћа). То решење је било повољно јер је омогућавало фазну градњу, при чему се са ХЕПС Ђ. I (у првој фази грађења) искоришћавало 81% енергетског потенцијала заједничког дела Дунава, уз истовремено отклањање свих проблема који су ограничавали пловидбу. На основу предложене варијанте у ТЕМ-у припремљени су и 30. XI 1963. потписани многобројни међудржавни уговори (конвенције) о пројектовању и изградњи хидроелектрана и пловидбеног система на заједничком сектору Дунава. Пројектовање југословенског дела поверено је предузећу „Енергопројект" из Београда, а румунског предузећу „ISPH" из Букурешта. За директора основаног предузећа ХЕ Ђ. именован је инжењер Панта Јаковљевић, а за шефа пројекта са српске стране одређен је инжењер Вукадин Ђорђевић.

ХЕПС Ђ. I. Усвојено је полазиште да се ХЕПС Ђ. I реализује као симетричан објекат са преливним делом бране у средини корита и са по једном машинском зградом и бродском преводницом уз десну и леву обалу (→ Бране) (сл. 2).

019_HEPS-DJERDAP-I_objekti.jpg

Корекцијом положаја државне границе и њеним померањем тачно у осовину бране, од укупно 14 преливних поља, по седам је у Србији и Румунији. То решење је омогућило да оба партнера граде објекте на својој страни по међусобно усклађеном пројекту. Изградња ХЕПС Ђ. I био је један од најсложенијих хидрограђевинских пројеката у свету. Основни хидролошки показатељи су: просечни проток Дунава 5.520 м3/с, највећи до тада измерен проток 15.900 м3/с, проток на који се димензионишу објекти за пропуштање великих вода (тзв. десетхиљадугодишња велика вода) 22.300 м3/с. Преградни објекат је укупне дужине 1.278 м, од чега је преливна брана 441 м, две електране су дужине по 214 м, две преводнице су ширине по 53 м, а објекат се завршава насутим непреливним бранама дужине 117 м на левој и 186 м на десној обали (→ Бране). Теоријска велика вода од 22.300 м3/с пропушта се преко 14 преливних поља, кроз 11 турбина и кроз једну преводницу, уз претпоставку, сигурности ради, да су по једна турбина и преводница ван погона. Постоје и тзв. темељни испусти на обе стране, али се они третирају само као резервни, у случају екстремних протока. Преливи су опремљени дводелним челичним табластим уставама 25×14,86 м, чији је распон од 25 м тада био највећи распон таквих устава у свету (сл. 3).

020_Prelivni-deo-brane-dJERDAP-I.jpg

Тај тип устава омогућава ефикасно управљање нивоима у језеру. Сигурност бране се непрекидно контролише са око 1.330 уграђених инструмената. Инсталисани проток турбина је 8.700 м3/с (725 м3/с по турбини) и равномерно се дели на оба партнера. Објекат је тако пројектован да је било могуће да се заједничким договором повећава ниво како би се побољшале енергетске могућности постројења. Првобитно је било предвиђено да се највиши ниво на брани одржава на коти 68 м нм. Касније је, уз допунске радове на заштити приобаља, та кота повећана на 69,5 м нм. ХЕПС функционише тако да се при наиласку великих вода нивои на брани обарају на унапред дефинисани начин до коте 63 м нм, како се не би прекорачили нивои „природног" режима на Дунаву у контролном профилу на ушћу Нере, узводно од којег река припада само Србији. Номинални пад (разлика нивоа) са којим електрана ради је 27,2 м, највећи пад је 34,5 м, а најмањи 19,2 м. Укупна инсталисана снага је 2.100 MW.

021_Kaplanova-turbina.jpgУ електранама се налази по шест агрегата са Каплановим турбинама чији је пречник 9,5 м (сл. 4). У време када су уграђене (произвођач „ЛМЗ" из Лењинграда) то су биле највеће турбине овог типа на свету, с инсталисаном снагом сваког агрегата од 194 MW. Након више од 40 година успешног рада, планском обновом турбина, инсталисана снага агрегата је повећана на 205 MW. Укупна просечна производња са усвојеном котом 69,5 м нм износи 11,5 милијарди kWh годишње. Бродске преводнице су двостепене, дужине 310 м и ширине 34 м (сл. 5). Могу да приме истовремено брод-тегљач и девет теретних пловила носивости по 1.200 т, или два речно-морска брода носивости по 5.000 т. Превођење конвоја траје око 90 минута. Тим објектима је повећан транспортни капацитет те деонице Дунава на 50 милиона т годишње, без ограничења у пловидби. Преко бране је изграђен и друмски мост. 022_Brodska-prevodnica.jpgИзвођење објеката ХЕПС Ђ. I, са прекидом пловидбе од само девет дана током грађења, био је један од најтежих грађевинских подухвата у свету. То је решено са две фазе преграђивања реке. У првој фази, загатима (посебним бранама од челичних талпи) изоловани су делови градилишта уз леву и десну обалу, чиме је ток Дунава сужен на 276 м у средњем делу, што је омогућавало пловидбу. Под заштитом загата прве фазе изграђене су обе бродске преводнице, обе машинске зграде, темељни испусти и три преливна поља на српском делу. Друга фаза је била до тада најсложенији подухват, јер је требало преградити средишњи сужен део корита да би се омогућило грађење преливног дела бране. Најпре је грађен узводни део преграде. Са српске стране у све бржи ток Дунава су чеоним надирањем убациване тешке бетонске коцке (сл. 6), док се са румунске стране насипање обављало са посебног помоћног моста.

023_Pregradjivanje-srednjeg-dela-toka-Dunava.jpg

024_Betoniranje-prelivnog-dela-brane.jpgПреграђивање узводног дела је трајало без прекида осам дана и завршено је 13. VIII 1969. За то време ток Дунава је преусмерен на темељне испусте, три преливна поља на српској страни и кроз отворе две турбине, а пловидба је обављана кроз делимично завршену преводницу на левој обали. Изградњом и низводног дела загата друге фазе омогућено је грађење централног преливног дела бране (сл. 7).

ХЕПС Ђ. II. Ово постројење се налази на 863 км од ушћа Дунава, у профилу Кусјак -- Острвул Маре, око 80 км низводно од узводног постројења Ђ. I. Пошто се наслања на острво, постројење је реализовано као несиметричан објекат, у главном току Дунава и у његовом рукавцу Гогош, на румунској страни (→ Бране). У главном кориту Дунава дужине 1.017 м изграђени су: заједничка машинска зграда (МЗ) основне електране, преливни део бране, српска бродска преводница, насута брана и додатна српска МЗ са два накнадно уграђена агрегата (сл. 8). У рукавцу на румунској страни је друга преливна брана за пропуштање великих вода и румунска МЗ са два додатна агрегата. Румунска преводница је изграђена на острву његовим пресецањем пловним каналом. У циљу рационализације, основна МЗ је заједничка, са 2×8 агрегата, по осам за обе државе. Због тога је државна граница померена тачно на половину МЗ. Захваљујући томе, свака страна несметано одржава и користи свој део постројења. Током изградње дошло се до закључка да се може повећати капацитет хидроелектране са по још два агрегата (укупно 10 агрегата на свакој страни). Пројектант српског дела објекта био је „Енергопројект", а шеф пројекта била је Мирјана Туцовић.

025_HEPS-DJERDAP-II_objekti.jpg

Радни ниво у акумулацији је на коти 41 м нм, а минимални 38,5 м нм. Нормални пад је 7,45 м, максимални 12,75 м, мали 5 м, а најмањи са којим ХЕ може да ради је 2,5 м. Инсталисани проток по једном агрегату је 425 м3/с, тако да је са укупно 20 агрегата инсталисани проток 8.500 м3/с. Инсталисана снага по агрегату је 27 MW, па је укупна инсталисана снага 540 MW, од чега је 270 MW у 10 агрегата српског дела. Укупна просечна годишња производња од 2,65 милијарди kWh дели се равноправно. Обновом агрегата инсталисана снага ће се повећати са 27 MW на 32 MW. Као најповољнији тип турбине усвојен је хоризонтални агрегат са Каплановом турбином пречника 7,5 м, са четири лопатице (сл. 9).

026_Lopatice-Kaplanove-turbine-i-komandni-pult.jpg

Агрегати су суксцесивно стављани у погон у периоду 1985--1987, као и 1998. и 2000. Велике воде се пропуштају кроз главни прелив у главном току на српском делу и кроз помоћни прелив у рукавцу Гогош. Главни прелив је опремљен са седам сегментних устава димензија 21×15 м (сл. 10). При појави великих вода, уставе се подижу и потпуно ослобађају цео протицајни профил. Са главним и помоћним преливом може се пропустити теоријска велика вода од 22.300 м3/с, при чему би се ниво у акумулацији подигао на 42,43 м нм. Обе преводнице су истог капацитета као и на ХЕПС Ђ. I, само су због мањих падова, једностепене. Превођење у оба смера траје око 45 минута. Делови главног тока Дунава које не заузимају главна МЗ и додатне МЗ, преливи и преводнице преграђени су насутим бранама са круном на коти 44 м нм. Изграђен је и друмски мост који спаја две државе.

027_Segmentni-zatvaraci-na-prelivnim-poljima.jpg

Заштита насеља и приобаља. Поред два главна објекта, пројекат ХЕПС Ђ. је предвиђао и изградњу низа пратећих објеката дуж успора Дунава, узводно од обе бране. Било је неопходно расељавање више насеља на обе обале и измештање саобраћајница. Изграђено је 73 км нових заштитних насипа, док је око 120 км постојећих насипа ојачано. Да би се заштитило од високих подземних вода, на око 70.000 ха приобаља изграђени су дренажни системи груписани у шест великих система са пумпним станицама капацитета око 50 м^3^/с. Неки заштитни системи су постали туристички атрактивни (Сребрно језеро, Голубац, Доњи Милановац, Кладово). У низу насеља реконструисани су канализациони системи и уређене обале (Кладово, Голубац, В. Градиште, Ковин, Костолац, Смедерево, Панчево, Београд). Обављена су и интензивна археолошка истраживања и предузете мере заштите културно-историјских споменика, као што су подизање Трајанове табле и измештање и уређење налазишта Лепенски Вир. Пројекат ХЕПС Ђ. је као највећи развојни пројекат Србије иницирао и пројекат уређења слива Велике Мораве, са једним од главних циљева да се смањи засипање акумулације Ђ. речним наносом. У оквиру тог пројекта реализоване су вишенаменске акумулације Ћелије на Расини, Бован на Моравици, Барје на Ветерници и друге, које су сада незаменљива изворишта великих регионалних система за снабдевање водом.

Бранислав Ђорђевић

ИЗВОР: Елаборат групе аутора, Истраживачки и конзерваторски рад на подручју ђердапског сектора Дунава по природњачкој компоненти у 1965. години, Републички завод за заштиту природе, Београд.

ЛИТЕРАТУРА: Лимес у Југославији, I, Бг 1961; Д. Дукић, Ђердапска хидроелектрана, Бг 1964; Н. Ђисалов, „Изградња ђердапског хидро-енергетског пловидбеног система и могућности унапређења рибарства на овом делу Дунава", Завод за рибарство, Бг 1965; В. Николић, Н. Диклић, „О неким ретким и новим врстама биљака за флору Југославије и Србије са подручја Ђердапске клисуре", ГПМ, 1968, Б/23; Ž. R. Adamović, „The Distribution and the abundance of Orthoptera in the Area of the Đerdap Gorge in Serbia", Bull. Mus. H. N., 1969, B, 24; Старе културе у Ђердапу, Бг 1969; Д. Ст. Павловић, „Премештање Трајанове табле и други заштитни радови на подручју Ђердапа"; М. Чанак Meдић, „Пројекат за спасавање Лепенског Вира", Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе, 1969, 8; Д. Срејовић, Лепенски Вир, нова праисторијска култура у Подунављу, Бг 1969; М. Чанак Meдић, „Радови на спасавању Лепенског Вира у 1970. години", Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе, 1970, 9; В. Николић, Н. Диклић, „О неким ливадским заједницама из Ђердапске клисуре", ГПМ, 1972, Б/27; D. Srejović, Europe's First Monumental Sculpture: New Discoveries at Lepenski Vir, London 1972; Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап, Бг 1972; Д. Антонијевић, „Народно стваралаштво лимитрофне области Ђердапа", Зборник 18. конгреса СУФЈ Бовец 1971, Љуб. 1973; М. Барјактаревић, „Нека питања етнолошких проучавања у Ђердапу", Зборник радова ЕИ САНУ, 6, Бг 1973; М. Димитријевић, „Премештање Трајанове табле"; М. Чанак Meдић, „Спасавање Лепенског Вира. Концепција и проблеми", Зборник заштите споменика културе, 1977--1978, 26--27; В. Кондић (ур.), Археолошко благо Ђердапа / The Iron Gate Archaeological Treasure, Бг 1978; Д. Срејовић, З. Летица, Власац: мезолитско насеље у Ђердапу, 1--2, Бг 1978; В. Кондић (ур.), ЂС, 1980, 1; 1984, 2; 1986, 3; 1987, 4; Старинар 1982--1983, 1984, 33, 34; V. Kondić, „Les formes des fortifications protobyzantines dans la région des Portes de Fer", у: Villes et peuplement dans l'Illirycum protobyzantin, Actes du colloque organisé par l'Écоle française de Rome (Rome 12--14 mai 1982), Rome 1984; M. Vasić, V. Kondić, „Le limes romain et paléobyzantin des Portes de Fer", у: Studien zu den Militärgrenzen Roms III, 13 Internationaler Limeskongress, Aalen 1983, Vorträge, Stuttgart 1986; С. Ерцеговић Павловић, Средњовековна насеља и некрополе у Бољетину и Хајдучкој Воденици / Les sites d'habitation et nécropoles médiévaux de Boljetin et de Hajdučka Vodenica, Бг 1986; П. Влаховић, „Проблеми и резултати етнолошких проучавања Ђердапског подунавља (Хидроелектрана „Ђердап II"), ГЕМ, 1993, 57; Ј. Ангелус (ур.), Национални парк Ђердап -- памтивек природе и човека, Бг 1996; P. Petrović (ур.), Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Bg 1996; I. Radovanović, The Iron Gates Mesolithic, Ann Arbor 1996; Археолошки музеј Ђердапа, Бг 1996; П. Поповић, М. Вукмановић, Вајуга--Песак: некропола старијег гвозденог доба, Бг 1998; М. Томовић, „Равна (Campsa) у средњем веку", ЗНМ, 2001, 17, 1; A. Цермановић Кузмановић, А. Јовановић, Текија, Бг 2004; G. Jeremić, Saldum, Roman and Early Byzantine Fortification, Bg 2009; В. Исајев и др., Регистар шумских семенских објеката Националног парка Ђердап, Доњи Милановац -- Бг 2014; Група аутора, Ђердап, Лексикон националних паркова Србије, Бг 2015.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРДАПСКА КЛИСУРА

ЂЕРДАПСКА КЛИСУРА, највећа, најдубља и најлепша клисура Европе која је дубоко усечена у Јужне Карпате, па одваја румунске Банатске и Карпатске планине од планина источне Србије. Састављена је од више теснаца и проширења речне долине изграђених од разних стена. По правилу, теснаци се налазе у кречњацима, а проширења су од метаморфних и седиментних стена. Тако Голубачки теснац и Казан откривају јурске и доњокредне плитководне кречњаке. Теснац Госпођин вир изграђен је делом од пермских и лијаских пешчара а претежно од јурских и доњокредних кречњака насталих на континенталној падини. Само Сипски теснац је усечен у кристаласте шкриљце, на којима је утемељена и подигнута брана. У Љупковском проширењу откривени су брњички гранит, палеозојски аргилофилити и зелени шкриљци. У Доњомилановачко-голубињском проширењу, на западу се налазе зелени шкриљци и габрови и миоценски седименти а, на истоку од Поречке реке, кристаласти шкриљци, доњокредни синајски флиш и средњокредни лапорци. Коначно, у Оршавском проширењу налазе се: синајски флиш, средњокредни дивљи флиш са лапорцима и текијски кристаласти шкриљци. Овако шаролик геолошки састав Ђ. к. тешко може да се разуме без познавања његове сложене савремене структуре и историје.

У току средње и горње јуре и старије доње креде геолошки простори, који ће ући у састав Ђ. к., састојали су се напоредо из три јединице првог реда: гетикума, крајиникума и данубикума. Прва (западна) и трећа (источна) јединица биле су састављене од варисцијског колажа палеозојских набора који су повезали старије (протерозојске) веће блокове. Преко те основе настали су пермски црвени пешчари, јурски и доњокредни плитководни (неритски) седименти: прво кластити а потом кречњаци. У крајиникуму се формирао садржај басена, који је раздвајао две поменуте јединице. Изграђен је од различитих дубокоморских јурских и доњокредних творевина (формација Киломе, синајски и квазисинајски флиш и офиолити). Између средњих делова доње креде и средине сенона гетикум је затворио басен крајиникума. Навучен је на исток преко стена крајиникума и заједно са њима прекрио је данубикум. Тако је настала старија, основна тектонска структура Ђ. к. у којој се разликују данубијски аутохтон, крајински парахтони пакет и гетски алохтон. Ова старија структура Ђ. к., којој су главни елементи источновергентни набори и навлаке, маскирана је млађим тектонским облицима. Због упадљиве изражености ових млађих структура, оне су дуго уносиле неспоразуме међу истраживачима у Србији и Румунији. Услед терцијарног савијања Карпатско-балканског лука формирано је пет уздужних, повијених транскурентних десних раседа. Они су искидали старију шарјашку основу на пет зона. Реч је о следећим зонама; горњачкој, кучајској, поречкој, мирочкој и крајинској. У прве две (западне) откривен је гетикум. У поречкој и мирочкој зони видљив је данубикум. У крајинској јединици се налази истоимени парахтони пакет навлака и гетски кристалин у виду тектонских крпа. У горњем миоцену све наведене зоне су набране а уздужни раседи су задобили езитативне особине. Тако је настала сложена савремена геолошка грађа Ђ. к. у Карпатско-балканском орогену.

Александар Грубић

001_SE_V_Djerdapska-klisura.jpg

По начину постанка и изгледу Ђ. к. припада композитним долинама, а пре ујезеравања Дунава састојала се из два дела. Горња клисура или Мала клисура се простирала између Голупца и Доњег Милановца. Доња клисура или Велики Ђердап је представљала простор између Доњег Милановца и Кладова. Од формирања Ђердапског језера простор Ђ. к. се дели на четири сужења -- клисуре и три проширења -- котлине. Од Голупца ка Кладову чине је: Горња (Голубачка) клисура дугачка 11,2 км, а широка 340--1.200 м, Љупковска котлина (11,3 км са 980--1.400 м), клисура Госпођин вир (18,1 км са 440--1.500 м), Доњомилановачка котлина (25,5 км са 660--2.350 м), клисура Казан (8,5 км са 210--1.430 м, Велики (мин. ширине 230 м) и Мали Казан (мин. ширине 210 м)), Оршавска котлина (12,5 км са 1.350--4.060 м) и Сипска клисура (10,0 км са 940--1.320 м). Од уласка у Голубачку клисуру до бране на Ђердапу I има тачно 97,1 км. Пре формирања језера истицала се стена Бабакај код Голупца, висине 4 м. Поред ње, остењаци под називима Козла, Дојке, Биволи, Тахитлија, Вран и др. издизали су се изнад нивоа Дунава на подручју клисуре Госпођин вир. Сличне форме од габра постојале су у Доњомилановачкој котлини, на ушћу Поречке реке, чија се подводна баријера звала Јуц. Највише стена је „вирило" из Дунава у Сипској клисури. У дужини од 3 км простирале су се катаракте Преграде. Њиховим просецањем је обезбеђивана пловидба при ниским водостајима.

Геолошке формације које изграђују Ђ. к. су разноврсне. Оне се смењују, у правцу запад--исток, следећим редоследом: клисура почиње источније од Голупца, са Голубачком клисуром, коју изграђују кредни песковити, глиновити и оолитични кречњаци барема и апта на западу; јурски кречњаци, лапоровити кречњаци и лапорци су у средини и на њиховом простору је регистрован један сипар. Гранитмонцонити и гранодиорити чине најисточнији део Голубачке клисуре и почетак Љупковске котлине. На простору који изграђују среће се више периодичних водотокова, као што је Свиња. У уској долини Брњичке реке наталожени су алувијални седименти. У старим палеозојским метаморфисаним вулканогено седиментним стенама и метагаброидима утврђена су налазишта олово цинкане руде, волфрама, молибдена, олова, цинка, гвожђа и др. На средини Љупковске котлине срећу се протерозојски биотитски гнајсеви и биотитски шкриљци, али и млађе стене, као што су неогени конгломерати, пешчари и глине тортона и пролувијум од којег је изграђена плавина Чрзаве. На контакту Дунава и водотокова (Турски поток, Добранска река, Кожица), који се спуштају са страна клисуре, налазе се у виду уских зона алувијални седименти. Са румунске стране они имају веће распрострањење на ушћима Пар Оравице и Берзаске реке. На крајњем истоку котлине срећу се протерозојски гнајсеви и лептинолити, затим амфиболски и биотит амфиболски гнајсеви, као и јурски конгломерати и пешчари лијаса. У клисури Госпођин вир стенске формације се пружају паралелно са током Дунава. Највише коте су у најстаријим стенама, протерозојским плагиокласним гнајсевима, затим се пружају карбонски трахиандензити, кречњаци, конгломерати, али и пешчари и глинци. Ближе реци, у уским појасевима се смењују: доње кредни кречњаци, лапорци, глинци и пешчари барема и апта, потом валендина и отрива, а онда и јурски пешчари, глинци и гвожђевити кречњаци догера и кречњаци са рожнацима малма. У овим стенама, на западу клисуре Госпођин вир, утврђена су налазишта каменог угља. Највише стеновитих одсека налази се на почетку и крају клисуре Госпођин вир. Највећа притока Дунава у овом делу Ђердапа је Бољетинска река. Поменуте протерозојске стене присутне су на највећој површини Доњомилановачке котлине. Доњокредне стене су највише заступљене на њеној источној половини. Око Доњег Милановца, скоро у облику троугла, са базом на дунавској обали, заступљени су неогени конгломерати, пешчари и глине тортона. Стена која изграђује западни део ушћа највеће притоке Дунава у Ђ. к. Поречке реке је од протерозојских амфиболита. Алувијални седименти се срећу у долини Златице, мање реке која се спушта низ долинске стране западно од Доњег Милановца, док их нема у долини Голубињске реке, која је источно од Поречке реке. Са румунске стране на овом потезу Дунаву притичу: Повалина, Ваља Лутулуј, Тисовица, Рачица, Плавишевица и др. Клисуром Казан доминирају јурски кречњаци са рожнацима малма. У њима се налазе многобројни стенски одсеци и са стране Србије и са румунске стране. На почетку клисуре, код Великог Казана и пред крај код Малог Казана, налазе се многобројни сипари. Оршавска котлина се простире до реке Косовице. Исте протерозојске и кредне формације утврђене у клисури Госпођин вир изграђују и Оршавску котлину и Сипску клисуру. Котлински карактер Оршавској котлини дају морфолошке карактеристике румунске обале. Протерозојски микашисти се срећу источније од Текија, на узвишењу Брзујка и представљају једине стене које се не јављају ни на једном другом месту у клисури. Оне су испресецане са пет раседних зона које се међусобно спајају североисточно од Текије. Југозападно од Текије је утврђена једна виша дунавска тераса. Текија се налази на пролувијуму. У Сипској клисури утврђене су две више речне терасе, које сигурно постоје и узводно, али су потопљене изградњом ХЕ „Ђердап" и ујезеравањем овог дела тока Дунава. Крајем Ђ. к. се може означити простор на којем се дилувијални седименти, на којима су Караташ и Сип, додирују са наслагама плеистоцених речно-језерских седимената и миоценим шљунковима, песковима, глинама и кречњацима сармата.

Ђ. к. је изграђена тектонским, карстним, денудационим и флувијалним процесима. У клисури Казан су пре формирања језера утврђене флувијалне терасе на 260 и 370 м. Научници издвајају речне терасе које је изградила отока Панонског језера и које се налазе на 470 и 200 м н.в, и терасе које је формирао Дунав усецајући се у властито корито услед спуштања доњег ерозионог базиса. Њихове релативне висине су на 210 м, 150--160 м, 90--115 м, 60--65 м, 27--30 м, 10 м. На појединим деловима стенски одсеци се издижу из речног корита, те су у њима приликом изградње пута пробијани тунели. Приобаље клисуре Госпођин вир има делимично вертикалне кречњачке одсеке. На локалитету Штрбачко корито налазе се плиће и дубље вртаче, шкрапе, крашке долине, увале, истакнути шиљати гребени, врлетни одсеци, остењаци, сипари, кружна врела, пећине, поткапине, понори, јаме и други облици крашког рељефа. Смењивање разних геоморфолошких облика на малим растојањима примећено је и на локалитету Чока Њалта са Песачом. На румунској страни Голубачке клисуре налази се брдо Света Хелена, које је познато по пећини. Друге веће пећине су у клисури Казан и носе називе Поникова и Ветерана. Румунска обала је дужа јер је разуђенија. Источнији део има много мањих и већих залива који су тектонски предиспонирани и флувијално обликовани, не само од стране Дунава него и радом његових већих и мањих левих притока. Долине које су по странама Ђ. к. изградиле притоке Дунава стрмих су вертикалних страна, са долинским дном чија ширина зависи од геолошке грађе.

002_SE_V_Djerdapsko-jezero.jpg

Пре формирања Ђердапског језера укупан пад Дунава је на подручју Ђ. к. био до 30 м. Дунав је достизао брзину од 3 до 6 м/с. Просечан протицај је износио 5.800--6.000 м/с. Дубина језера у клисури Госпођин вир је највећа. Пре изградње бране овде је достизала 82 м. Веће притоке Дунава у Ђ. к. са српске стране, гледано од запада ка истоку, јесу: Брњичка, Добранска река, Медовница, Кожица, Песача, Бољетинска река, Таушанска река, Поречка река, Голубињска река, Кашајна и Косовица. На румунским обалама налазе се ушћа, гледано за запада ка истоку: река Либораџеа, Горнеа, Оравица, Маре, Сирина, Полешева, Стрелина, Повалина, Тисовица, Речика, Плавишевица, Молирол, потока Мраконија, Мала, Ешелница, река Черне, Бабне и Водице и потока Слатиникулур и Зидострица. Пошто ширина непосредног слива Дунава не износи више од 10 км, његове притоке су кратке и имају велике уздужне падове. Због карактеристичне геолошке грађе, већина воденог талога не отиче површински, него се инфилтрира, односно понире. У клисури се неретко срећу акумулације различитих димензија, као што је на пример једна лоцирана западно од насеља Берзаска, код напуштене Козле пред улазак у Казан. Угарска техничка комисија је 1889--1900. уредила ђердапски део. У речном кориту ископано је седам канала укупне дужине 16,9 км. Изградња Сипског канала (1890--1896) представља први већи рад на побољшању пловности. То је био бочни канал изграђен уз српску обалу Дунава у Ђ. к. која је све до краја XIX в. била позната по опасним подводним стенама и брзацима који су знатно отежавали и успоравали пловидбу реком. Сипски канал је од речног корита био одвојен северним насипом, док је јужни био саставни део десне обале узводно од села Сип. Био је дуг 2.133 м, широк 73 м, дубине до 3,9 м. Он није био једини у ђердапском делу Дунава, али је био најзначајнији. Код Сипа је накнадно уведена допунска вуча пловила прво помоћу снажних бродова тегљача, а касније и локомотива. Иако је Дунав у овом делу био широк 1.000 м, ове мере и поред свих напора и знатних инвестиција нису могле значајније изменити основне карактеристике пловног пута -- брзина тока до 5 м/с, честе прекиде пловидбе као и честе хаварије пловила. Због брзе матице, која је на северозападном делу достизала 5 м/с, односно 18 км/х (за 40% већа од пројектоване брзине), при узводној пловидби морала је да се уведе и помоћна вуча. Зато је тадашњи администратор ђердапског дела Угарска у бродоградилишту „Данубиус Сенисен--Хартман" изградила реморкер -- тегљач „Васкапу" („Гвоздена врата"), који је у коришћење пуштен 1899. „Васкапу" се кретао навијањем челичног кабла (дужине 2 км и пречника 33,5 мм), положеног на дно реке, који су окретале две парне машине. За пловидбу Дунавом коришћена је сигнализација постављења у тзв. сигналним (балон) станицама. Систем од шест сигналних станица на обе обале Дунава је служио као јединствени семафор на Дунаву. Подигнут или спуштен балон био је знак капетанима да слободно прођу или сачекају мимоилажење са бродом из супротног смера. Сви проблеми радикално су решени изградњом ђердапске бране и бродских преводница. У балон станици Пена данас се налази уметнички атеље. Некадашња балон станица Варница је претворена у улазну туристичку рецепцију и информативни центар региона. Сигнална станица Мраконија између Малог и Великог Казана претворена је у православну капелу. Дакле, ове станице данас имају улогу споменичког инфраструктурног наслеђа.

Простор Ђердапа је заштићен формирањем националног парка 14. VI 1974. Првим степеном заштите обухваћено је 8,83% тј. 56,3 км² територије парка, другим степеном 21,03% тј. 134,2 км², а трећим степеном 70,14% тј. 447,5 км². У Националном парку постоје девет природних резервата првог степена заштите и пејзажи са специјалним природним карактеристикама, а то су: Голубачки град, Бојана (27 ха аутохтоне шуме ораха), Татарски вис, Босман-Соколовац (281 ха самониклог јоргована и кестења) у Љупковској котлини, Шомрда (14 ха реликтних четинара), Цигански поток (18 ха орахове шуме), Чока Њалта (668 м) са Песачом (354 ха самониклог јоргована и кестења), Лепенски Вир (21 ха археолошког локалитета), Гребен кањона реке Бољетин у клисури Госпођин вир (100 ха карактеристичног крашког микрорељефа), Велики и Мали Штрбац у клисури Казан (899 ха под шумама које скривају стрме крашке нагибе).

Од привредних објеката у Голубачкој клисури налазе се каменолом и шљункара. Шљункара постоји и код Свињице, у Доњомилановачкој котлини. У Љупковској котлини се налази сервис за бродове и простор предвиђен за камповање („Тома" у Брњици и камп „Зидинац" источније од Добре). На српској страни смештајни капацитети су малобројнији -- хотели „Голубачки град" и „Лепенски Вир". Туристичко насеље у Караташу настало је преуређењем радничког насеља из времена изградње хидроенергетског система „Ђердап". Код Старе Орешковице лоцирана је ћумурана. У Доњем Милановцу је уређен приобални простор за пловидбу већих бродова, туристичку наутику и спортску рекреацију. На румунским обалама, код Мраконије, Дубове, Еселнице и Оршаве налази се велик број викендица, али има и приватних хотела. Од Оршаве полази железница клисуром на исток.

Тамара Лукић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, Геоморфологија, II, Бг 1926; A. Codarcea, „Vues nouvelles sur la tectonique du Banat Meridional et du Plateau de Mehedinti", Anuarulul Institutul geologic Romanei, 1940, 20; Д. Дукић, „Климатске карактеристике Ђердапског подручја", ЗРГИ ПМФ, 1968, 15; С. Радовановић, „Претходни извештај о великом шаријажу у североисточној Србији", А. Грубић, „Неколико интересантних профила у теренима између Кладова и Поречке реке", Записници Српског геолошког друштва за 1970, Бг 1972; Р. Лазаревић, Б. Кирбус, „Рељеф Националног парка", Т. Ракићевић, „Особености микроклиме Ђердапа", у: Национални парк Ђердап -- памтивек природе и човека, Бг 1996; A. Grubić, I. Đoković, M. Marović, „Tectonic of Yugoslav South Carpathiens in Danube Gorge", у: Geology of Đerdap area, Bg--Bucharest 1997; S. Stankovic, „The Djerdap National Park -- The Polyfunctional Center of the Danube Basin", Geographica Pannonica, 2002, 6; Д. Лукић, Ђердапска клисура, Бг 2005; S. Stanic, „Anthropogenic Heritage of National Park Đerdap -- as an Important Part of Tourism Development Strategy in Serbia", у: Danube Strategy -- Strategic Significance for Serbia, Bg 2012; A. Grubić, „Sketch of the Đerdaps area geology", у: Зборник радова 16. конгреса геолога Србије, Доњи Милановац 2014.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРДАПСКА ОПЕРАЦИЈА

ЂЕРДАПСКА ОПЕРАЦИЈА (Операција „Дунавски вилењак"), неуспешан покушај пробоја немачке Црноморске флоте Дунавом од Црног мора до Београда у септембру 1944. Када је Црвена армија у лето 1944. у Јаши-кишињевској офанзивној операцији сломила немачки отпор у Бесарабији, а Румунија прешла на страну антихитлеровске коалиције, немачка Црноморска флота са око 200 патролних чамаца, санитетских бродова и баржи нашла се у готово безизлазној ситуацији. Немци су због тога покушали да изврше пробој уз садејство борбене групе „Ре" на јужној обали Дунава и 92. моторизоване гренадирске бригаде с румунске стране. У покушају повлачења део немачке флоте под командом контраадмирала Паула Зиба претрпео је велике губитке. У борбама с румунским снагама код Чернаводе и Калафата погинуло је неколико стотина немачких војника. Када су под борбом успели да се пробију до Ђердапске клисуре, увидели су да је даље наступање немогуће, како због самих услова пловидбе, тако због апсолутне оперативне превласти Црвене армије, њене Дунавске флотиле и акција Народнослободилачке војске Југославије на том простору. С обзиром на то да су совјетски војници већ избили на Дунав, донета је одлука да се флота потопи како не би постала плен. Потапање је извршено 7. септембра код Прахова, а 14. и 16/17. септембра код Брзе Паланке. Међу потопљеним бродовима је био и брод-болница, који је по наређењу немачке команде потопљен с најтежим рањеницима. Неколико бродова је извађено после рата и служило у речној флотили Југословенске народне армије. Међутим, већина бродова с неексплодираним експлозивним средствима још увек лежи на дну Дунава и отежава пловидбу, посебно у периоду ниског водостаја.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, Југославија 1941--1945, Бг 1978; М. Цолић, Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРДАПСКО ЈЕЗЕРО

ЂЕРДАПСКО ЈЕЗЕРО, највећа водена акумулација у Србији, представља природну границу између Србије и Румуније. Она је настала 1964--1972. преграђивањем долине Дунава у Ђердапској клисури бетонском браном дужине 1.278 м и висине 60 м која је изграђена за потребе покретања хидроцентрале „Ђердап" I. Дунав је преграђен у најнизводнијем сужењу Ђердапске клисуре, у Сипској клисури, 1,5 км низводно од села Сип. Тиме су воде Дунава подигнуте на 69,5 м н.в., а узводо од бране успор отицања реке је на дужини од 264 км. Ту надморску висину имају делови алувијалне равни јужно од Банатског Брестовца и аде на Дунаву код Гроцке. При том нивоу језеро има површину од 253 км2. При ниским водостајима језеро има дужину од 132 км и површину од 135 км2. Ширина језера варира од 210 м у Малом Казану до 4.060 м у Оршавској котлини. Дубине језера су веће у суженим деловима Ђердапске клисуре, а мање су у проширењима. Највеће измерене дубине су: 48 м у Голубачкој клисури, 19 м у Љупковској котлини, 92 м у клисури Госпођин вир, што уједно представља и најдубљу језерску тачку, потом 25 м у Доњемилановачкој котлини, 68 м у клисури Казан, 45 м у Оршавској котлини и 80 м у Сипској клисури. Све дубине веће од 69,5 м су испод нивоа мора. Укупна запремина воде је око 2.800.000.000 м³. Подизањем нивоа реке потопљени су остењаци у кориту који су отежавали пловидбу. Брзина отицања воде је смањена од 3 до 6 на 0,1 до 0,3 м/с. После формирања језера утврђено је симболично снижавање средњих годишњих температура ваздуха, повећање релативне влажности ваздуха за 1--3% у априлу, мају, јулу, августу и септембру, а у Текији и у октобру, као и количине падавина. Снежни покривач је смањен, а брзина ветра је јача, због чега је повећана и висина таласа до 1,5 м. Водни режим Дунава није много измењен. Највиши водостаји су у мају и јуну, а најнижи у септембру, октобру и новембру. Међутим, средњи годишњи водостаји су повећани, а амплитуде средњих месечних водостаја су смањене. Највеће средње температуре воде су у августу. Купалишна сезона траје од јуна до септембра. Стварањем акумулације искључена је могућност ледних поплава на сектору између бране и Великог Градишта. Режим леда је повољнији у односу на природни режим због отклањања услова за образовање природних ледених брана. Ђ. ј. је издигло ниво воде у реци око ушћа Млаве, у Панчевачком риту и Годоминском пољу. Подземне воде су подигнуте до 70 цм, док су амплитуде снижене и до 180 цм. Евидентна је и опасност од сталног повећања салинитета земљишта. Акумулација „Ђердап" I има негативан утицај на садржај азотних и фосфорних једињења, јона гвожђа и мангана, микроелементе и органске материје. Побољшање воде у акумулацији се негативно одражава на квалитет муља на дну језера и то је последица седиментације материја различитог порекла и састава, услед смањене брзине воде. Акумулацијом је смањен број колиформних клица на профилима ближим брани. Водена акумулација је потопила 14.500 ха површине, на којој се налазило 12 насеља, међу којима су највећа Оршава, Текија и Доњи Милановац, затим острво Ада-Кале код Оршаве, знатне делове римског пута који је био трасиран кроз Ђердапску клисуру, Тиберијеву и Домицијанову плочу. Три поменута градића и потопљена села премештени су на више локације, Трајанова табла из античког Рима је подигнута 20 м изнад пређашњег места, као и праисторијско налазиште Лепенски Вир. Тврђава Ада-Кале реконструисана је на ади Шимијан низводно од Турн Северина. Средњовековна Голубачка тврђава је делимично потопљена. Две године по формирању језера, његово подручје и околина проглашени су националним парком („Ђердап"), који заузима површину од 63.608 ха‚ а са широм заштићеном зоном 93.968 ха. На тај начин су створене могућности за развој туризма, односно организовање рекреативног, спортског, манифестационог, културног, излетничког, стационарног и наутичког туризма. С обе стране језера дуж читаве Ђердапске клисуре изграђени су друмови, преко Дунава су повезани Ђердапском браном, а на брани постоје две преводнице за пролаз бродова. Највећа насеља крај језера су Оршава на румунској странни и Доњи Милановац у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, „Ђердапска хидроелектрана", ГСГД, 1964, 44, 2; С. Станковић, „Ђердапско језеро као туристички потенцијал Србије", Теорија и пракса туризма, 1989, 6--8; Група аутора, Национални парк Ђердап -- памтивек природе и човека, Бг 1996; Д. Лукић, Ђердапска клисура, Бг 2005; С. Станковић, „Пробојница гвоздених врата -- Ђердап", Геа, 2008, 40.

Тамара Лукић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРЕ, Корнел

ЂЕРЕ, Корнел, географ, универзитетски професор (Ада, 11. IX 1923 -- Нови Сад, 22. VII 2000). У Београду је 1943. завршио учитељску школу. Учествовао је у завршним борбама за ослобођење Југославије, а затим је у родном месту радио као учитељ. У Београду је 1949. завршио Педагошку академију и 1954. Природно-математички факултет, Групу за географију. Године 1965. завршио је последипломске студије у Будимпешти, а 1976. одбранио је докторску дисертацију „Економске одлике градских насеља северне Војводине" на ПМФ-у у Београду. Од 1973. радио је као професор на Педагошкој академији у Суботици, а 1978. изабран је за доцента за предмет Методика наставе географије на Катедри за географију ПМФ-а у Новом Саду. Године 1988. изабран је у звање редовног професора. Основна научна преокупација Ђ. била је методика наставе географије и из те области објавио је два универзитетска уџбеника и већи број научних радова на српском и мађарском језику. Сем тога написао је и 10 уџбеника географије за основне и средње школе. Друга научна преокупација Ђ. била је географија насеља где је од велике користи било знање мађарског језика и праћење географских и историјских истраживања у Мађарској. Резултат су били драгоцени радови о развоју урбане мреже у Бачкој од претурских времена до данас („Једна метода за утврђивање хијерархије централних места", ЗРПМФ, 1985, 15; „Неке одлике средњовековне урбане мреже у Војводини", ЗРПМФ, 1988, 18). Значајни су његови радови из регионалне географије где је дао значајан допринос пројектима за комплексно географско познавање Војводине (серија географских монографија војвођанских општина у издању Института за географију Нови Сад, едиција Књижевних новина -- „СР Србија" -- четврта књига посвећена покрајинама).

ДЕЛА: коаутор, Општина Кањижа, Н. Сад 1982; коаутор, Општина Бачка Топола -- географска монографија, Н. Сад 1985.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лашков, „Корнел Ђере -- четрдесет година рада", Зборник радова Института за географију, 1986, 16; 50 година Департмана за географију, туризам и хотелијерство, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРЕКАРЕ

ЂЕРЕКАРЕ, село у југозападној Србији, на јужном ободу Пештерског поља, западно од планина Хум (1.502 м) и Крстача (1.756 м), у долини Ђерекарске реке, која отиче ка Пештерском пољу и улива се у понорницу Бороштицу. Источно од села, удаљено 22 км, налази се општинско средиште Тутин са којим су Ђ. повезане сеоским и локалним путем. Село је дисперзивно и протеже се на дужини од око 6 км дуж долине реке, на 1.200--1.300 м н.в. Дели се на Горње Ђ. на југозападу и Доње Ђ. на североистоку. Већина кућа је на левој, присојној страни долине. Село се помиње у турским пописима као Ђерекар. Савремено становништво су муслимани досељени крајем XVII и почетком XVIII в. из Црне Горе. Број становника се увећавао до 70-их година XX в. и 1971. село је имало 658 житеља, од којих су 98,7% били Муслимани. После тога је дошло до осцилација и на крају до депопулације. Године 2011. било је 432 житеља, од којих су 99,3% били Бошњаци. Пољопривредом се бавило 81,2% економски активног становништва. Највећи број неаграрних становника радио је у грађевинарству.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРЗЕЛЕЗ АЛИЈА → АЛИЈА ЂЕРЗЕЛЕЗ

ЂЕРЗЕЛЕЗ АЛИЈА → АЛИЈА ЂЕРЗЕЛЕЗ

ЂЕРИСИЛО, Ивана

001_SE_V_Ivana-Djerisilo.jpgЂЕРИСИЛО, Ивана, одбојкашица (Београд, 8. VIII 1983). Примач. Почела је да игра одбојку 1995. у Црвеној звезди из Београда, чији је првотимац била од 1999. до 2004. и освојила три првенства (2002, 2003, 2004) и Куп (2002). У иностранству је играла за Минети из Виченце (Италија, 2004--2006), Езачибаши из Истанбула (2007) с којим је освојила првенство и Куп Турске, Волеро из Цириха (Швајцарска, 2008, првак и освајач Купа Швајцарске), Метал из Галаца (Румунија, 2008/09, првак и победник Купа Румуније и проглашена за најбољу играчицу шампионата), Галатасарај из Истанбула (2010/11, треће место у Купу изазивача), Робур Тибони из Урбина (Италија, 2012), а онда је од јуна 2012. до августа 2014. направила паузу да би се само пет месеци после порођаја прикључила Локомотиви из Бакуа (Азербејџан), а већ у децембру 2014. прешла је у Албу из Блажа и освојила првенство Румуније (2015). У новембру 2015. поново је била у Црвеној звезди, а у наставку сезоне 2015/16. у Трефлу из Сопота (Пољска). У сезони 2016/17. први део је играла за ЦСМ из Трговишта (Румунија), а потом за Саријер из Истанбула (Турска). После другог порођаја (2018) одлучила је да заврши играчку каријеру. Репрезентативка је била 110 пута (први пут 1999, а последњи 2016). Освојила је треће место на Светском првенству 2006, а играла је и на Олимпијским играма 2008. и 2012. и европским првенствима 2005. и 2009.

ИЗВОРИ: Архива Одбојкашког савеза Србије; Архива Одбојкашког клуба Црвена звезда.

Иван Цветковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРИЋ, Драгослава

001_SE_V_Dragoslava-Djeric.jpgЂЕРИЋ, Драгослава, лекар, оториноларинголог, универзитетски професор (Соколац код Сарајева, 28. VI 1950). Дипломирала 1975. на Медицинском факултету у Београду. У звање асистента на предмету Оториноларингологија на Мед. ф. у Београду изабрана 1982. a редовни професор од 2000. Магистарску тезу („Испитивање штетног дејства зрачне терапије на функцију штитасте жлезде код болесника с карциномом ларинкса") одбранила 1979, а докторску дисертацију („Морфолошке варијације fossulae fenestrae vestibuli и њеног садржаја и њихов клинички и хируршки значај") 1982. на Мед. ф. у Београду. Специјализацију из ОРЛ обавила (1978--1982) на Клиници за ОРЛ Мед. ф. у Београду, где је положила специјалистички испит 1982. Као стипендиста Харвардског мед. ф. у Бостону (САД) боравила 1986--1987. као истраживач-сарадник у Отопатолошкој лабораторији. Године 1992. и 1996. више месеци провела на Отолошкој клиници Ушне клинике Минесоте, а усавршавање из области отохирургије је наставила краћим боравцима у Лос Анђелесу. Kао гостујући професор 2003. боравила у Универзитетској болници у Берну. На Клинику за ОРЛ Мед. ф. у Бг примљена 1977. Била шеф Катедре за последипломску наставу (2001--2002); члан Научног савета КЦС (2001--2004). Члан Радне групе Републичке стручне комисије за ОРЛ Министарства здравља Републике Србије од 2017. За начелника Дечјег одељења постављена 1997, а њеним залагањем, 2006. основано Одељење за отологију, где је постала начелник. Определила се за истраживања морфологије темпоралне кости. Открила је ретке аномалије фацијалног живца („Endotemporal branching of the facial nerve", Acta Anatomica, 1987); ретке варијације делова средњег ува (Acta Otolaryngol, 1985, J. Laryngol. Otol., 1987), слушних кошчица и великих крвних судова (Year Book of Otolaryngology, 1989); неуропатију фацијалног живца услед хроничних отитиса („Hensens cell cyst of the organ of Corti", у: H. F. Schuknecht, Pathology of the ear, Malvern 1993); удружене малформације ува и срца код парабиотичних близанаца; ретке облике отитиса и других лезија темпоралне кости. Области њеног стручног рада су: отологија, микрохирургија ува, савремена дијагностика (афирмисала методе тимпанопластике), а залагала се за примену патохистолошке анализе код отолошких обољења. Један је од учесника пионирског тима посвећеног увођењу компјутеризоване томографије у дијагностици обољења темпоралне кости у нашој средини, почев од 1985. У области дечје отологије дала допринос у истраживању холестеатома и отитиса („Otitis media (silent) a potential cause of childhood meningitis", Laryngoscopе, 1994, 104, 12). Међу првима указала на потребу увођења универзалног програма неонаталног скрининга слушне функције; стварања могућности за увођење кохлеарне имплантације у лечењу оштећења слуха. Аутор је, коаутор или главни уредник књига: Отосклероза (Аранђеловац 1980); Фронтални и етмоидални синуси (Г. Милановац 1982); Отолошка морфологија и радиолошка дијагностика обољења средњег ува (Бг 1996); Тумори ува и темпоралне кости, зборник радова (Бг 2018). Учествовала у пројекту Eurotitis, који је посвећен истраживању отитиса широм Европе. Од 2015. део је тима европског пројекта о тинитусу. Члан СЛД и његове секције за ОРЛ од 1977, оснивач и председник Актива отолога СЛД. Члан је Удружења за атеросклерозу Србије и сарадник Одбора за кaрдиоваскуларну патологију САНУ; члан Међународног удружења отопатолога, Међународне фондације за слух, Америчке академије за отоларингологију -- хирургију главе и врата и др. Предавала по позиву у САД (1996), Швајцарској (2004), Грчкој (2004), Словенији (2006), Израелу (2006), Аустрији (2007), Турској (2008), Шпанији (2011), Италији (2015). Члан Уредништва часописа Аcta Clinica, Balkan Journal of Medicine, Hearing of Science. Учествовала у покретању Acta ORL Serbica и Acta Clinica и била уредник или гост уредник. За ванредног члана АМН СЛД изабрана 2004. а за редовног 2008. Билa секретар њене Научне хируршке групе и изабрана у Председништво 2014. Награду КЦС за објављену књигу добила 1997, а Награду за научни рад СЛД 2014.

ДЕЛА: и Д. Савић, Фронтални и етмоидални синуси, Г. Милановац 1982; и H. Schuknecht, „Hensen cell cyst of the organ of Corti", Acta Otolaryngol. (Stockholm), 1989, 108; „Neuropathy of the facial nerve in chronic otitis media without аssociated facial paralysis", The European Archives of Оto-Rhino-Laryngology, 1990, 247; и P. Sharshen, Sh. Haruna, „Paparella M. Otitis media (silent): A potential cause of childhood meningitis", Laryngoscope, 1994, 104; и А. Јашовић, Отолошка морфологија и радиолошка дијагностика обољења средњег ува, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Биографије чланова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва (суплемент II), Бг 2006.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРИЋ, Зоран

001_SE_V_ZORAN-DJERIC.jpgЂЕРИЋ, Зоран, књижевник, књижевни, филмски и позоришни критичар, универзитетски професор (Бачко Добро Поље код Врбаса, 22. VI 1960). Дипломирао (1983), магистрирао (2000, Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова, Бл 2000) и докторирао (2003, Дом и бездомност у поезији ХХ века: на примерима руских, пољских и српских емигрантских песника, Па 2007) на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио у Културном центру Новог Сада као уредник књижевних програма у више наврата током 80-их и 90-их година ХХ в., потом као уредник издавачке делатности (1995--2000). Лектор за српски језик на Универзитету у Лођу, Пољска, био у периоду 2000--2005. Био главни и одговорни уредник часописа Поља (1995--2000) и Сцена (2012--2016), као и помоћник директора Стеријиног позорја. Радио је као управник Позоришта младих у Новом Саду (1988--1993, 2006--2012) и управник СНП у Новом Саду (од 2016). Предаје на Академији умјетности у Бањој Луци, на Катедри за драмске умјетности, од 2005, а за редовног професора изабран је 2016. Гостујући професор на универзитетима у Прагу, Гдањску, Кракову, Новом Саду. Пише поезију и есеје, студије из области књижевности, позоришта и филма. У есејима се бави поетиком Данила Киша, Владимира Набокова, Витолда Гомбровича (Данило Киш: ружа-песник: п/оглед, Ветерник -- Н. Сад 2001; Историја Витолда Гомбровича: књига о представи, Н. Сад 2008), те питањима емиграције и феноменом „бездомности" (Са Истока на Запад: словенска књижевна емиграција у ХХ веку, Н. Сад 2007; Поетика бездомности: словенска књижевна емиграција ХХ века, Н. Сад 2014). Бави се драматургијом (Незасићење: пољска драматургија ХХ века, Пожаревац 2006; Тестостерон: нова пољска драматургија, Н. Сад 2009; Драматуршки постскриптум: позоришни огледи, Н. Сад 2014), а превео је и приредио више књига и зборника о луткарству (Х. Јурковски, Лутка у култури I--II, Н. Сад -- Су 2015--2017. и др.). Приредио је више антологија пољске, руске и српске књижевности (И тако, без дома. Бездомност српских песника ХХ века, Н. Сад 2017. и др.). Преводио је с руског (В. Набокова, Д. Хармса), с пољског (К. Варгу, В. Гомбровича), са чешког (Б. Храбала). У поезији се јавља као представник постмодернистичких струјања, негујући интертекстуалне релације, метатекстуалност и наративну форму (Талог, Н. Сад 1983; Зглоб, Н. Сад 1985; Аз-Бо-Виде, Н. Сад 2002; Блато -- документарне песме, Н. Сад 2011). Песничку књигу Чарнок (Н. Сад 2015), посвећену археолошком налазишту надомак свог завичаја, обликовао је као „азбучну молитву" у којој на задате теме одговара ерудитски и духовито. Песме и критички радови су му превођени на десетак страних језика. Добитник је награда за поезију, преводилачки, приређивачки и есејистички рад: Награда Фестивала поезије младих (1982), Млада Струга (1983), „Павле Марковић Адамов" (1996), Награде ДКВ за превод године (2006) и књигу године (2014), „Сима Цуцић" (2015), „Ђура Јакшић" (2016), „Теодор Павловић" (2020), Вукова награда (2020), Орден председника Републике Србије -- Златна медаља за заслуге (2020).

ДЕЛА: песме: Унутрашња обележја, Н. Сад 1990; Одушак -- химноиде, Н. Сад 1994; Voglio dimenticare tutto, Bari 2001; Наталожено: изабране и нове песме, Н. Сад 2007; 3, Н. Сад 2011; Nové Devínske elégie. Dokumentárne básne, Bratislava 2017; Сенке М. Цр., Вш 2018; есеји и критике: Ватрено крштење, Су -- Ср. Карловци 1995; Песник и његова сенка: есеји о српском песништву ХХ века, Бл 2005; Употреба града; савремени новосадски роман, Зр. -- Н. Сад 2014; огледи из позоришта и филма: Поетика српског филма: српски писци о филму 1908--2008, Н. Сад 2009; Позориште и филм: студије, чланци, прикази, Н. Сад 2010; Виткацијева „Луда локомотива" између позоришта и филма, Н. Сад 2010; Целулоидна књижевност: књижевност и филм, Н. Сад 2019.

ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Тајновитост која штити", Књижевна реч, 1986, 272; Б. Стојановић Пантовић, Наслеђе суматраизма: поетичке фигуре у српском песништву деведесетих, Бг 1998; Н. Страјнић, Приближавање прозрачном: Карловачки есеји II, Н. Сад 2006; Ђ. Кубурић, „Ланац поетског зрења", у: З. Ђерић, Наталожено: изабране и нове песме, Н. Сад 2007; D. V. Todoreskov, „Lyrika, epika, Babylon", пог., у: Z. Đerić, Nové Devínske elégie. Dokumentárne básne, Bratislava 2017.

Драгана В. Тодоресков

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРИЋ, Радоје

ЂЕРИЋ, Радоје, веслач (Требиње, 28. XII 1991). Веслањем је почео да се бави 2006. у Партизану из Београда и у њему провео целу каријеру. За 10 такмичарских сезона освојио је велик број медаља на домаћим регатама и првенствима у више чамаца -- пре свега двојцу и четверцу без кормилара и са њим у свим старосним категоријама. Као репрезентативац Србије дебитовао је на међународној сцени 2008. на Светском првенству у Отенсхајму у Аустрији и заузео четврто место у трци јуниорских четвераца заједно са Миљаном Вуковићем, Луком Ђорђевићем и Милошем Васићем. Прву медаљу, сребрну, освојио је 2010. на Светском купу на Бледу у четверцу без кормилара са Васићем, Вуковићем и Гораном Јагаром. Са истим члановима посаде освојио је бронзану медаљу на Европском првенству у Варезеу 2012. и изборио учешће на Олимпијским играма у Лондону. Пех са лошом стазом зауставио је четверац без кормилара Србије у репасажу, па је у Б финалу олимпијске регате заузео 4. место (10. укупно). Наредне 2013. Ђ. је са Васићем у двојцу без кормилара освојио бронзану медаљу на Светском првенству за млађе сениоре (до 23 године) у Отенсхајму, а нову бронзу на Светском купу на Бледу 2015. у четверцу без кормилара са Веселином Савићем, Душаном Богичевићем и Душаном Стојићем. Последњи наступ у репрезентацији имао је 2016. у Луцерну на квалификационој регати за учешће на Олимпијским играма, али четверац без кормилара у којем је веслао са Зораном Рајићем, Савићем и Богичевићем није успео да избори учешће у Рио де Жанеиру.

ИЗВОРИ: Документације Веслачког савеза Србије и Светског веслања (ФИСА).

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРЛЕК, Мухамед Maкс

ЂЕРЛЕК, Мухамед Maкс (Маx), карикатуриста, илустратор, дизајнер (Нови Пазар, 8. IX 1953). Правни факултет уписао у Београду 1975, апсолвирао, а дипломирао на Интернационалном факултету у Новом Пазару 2012. Као студенту, прве карикатуре и илустрације штампане су му у гласилу београдских техничких факултета Електронац. Радове је потом објављивао у (Ошишаном) Јежу, Борби, Нашој Борби, новопазарском Братству, Илустрованој Политици, Данасу, Вечерњим новостима, НИН-у, Светлости, Санџаку данас, Сенту и кубанском часопису Palante. Преко две деценије радио је у привреди, а као графички дизајнер и дизајнер уникатних тепиха у холдинг компанији „Војин Поповић" у Новом Пазару 1987--2005, где и данас живи и ради. За своје радове на домаћим и иностраним конкурсима освојио је мноштво награда: Специјалну награду за цртеж на Светском фестивалу карикатуре (Аранђеловац, 1989), два Златна Пјера (Београд, 2008, 2011), три Сребрна Пјера (1990, 2006, 2018), Гран-при Италије (Фолињо, 1993), специјалнe наградe у Италији (Тренто, 1995) и Турској („Ajdin Dogan", Анкара, 1994, 1997, 2005, 2017), наградe у Крушевцу (2001, 2017, 2018), Суботици (2016) и Београду (1993, 2012, 2017). Имао је више самосталних изложби у земљи и иностранству. Радови Ђ. заступљени су у антологији Јежева читанка (Бг 1990).

ЛИТЕРАТУРА: М. Вржина, Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури, Бг 1998; С. Бишевац, „Личност данас", Данас, Бг 2008.

С. Ивков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРМАНОВИЋ, Живорад Живота

ЂЕРМАНОВИЋ, Живорад Живота, правник, политичар (Ваљево, 1. II 1897 -- Београд, 28. IV 1982). По избијању I светског рата радио је добровољно као болничар, прележао пегави тифус, а затим се 1915. са српском војском повукао на Крф. Прешао у Француску 1916, где је матурирао у Жозијеу 1917, а затим као стипендиста француске владе завршио студије права у Паризу 1921. По повратку у земљу 1922. запослио се као писар у Државном савету у Београду. Прикључио се Групи за социјалну и културну акцију Драгољуба Јовановића, са којом је касније ступио у Савез земљорадника. Био је један од оснивача, а касније секретар и председник Омладинског клуба интелектуалног рада (основан 1924, забрањен 1934). Након положеног адвокатског испита, отворио у Ваљеву адвокатску канцеларију 1927. Био је члан Главног одбора Савеза земљорадника, а у име Ваљевске трговачке омладине руководио је привредно-културним листом Глас Ваљева (1934--1936). Један је од предводника сарадње левих земљорадника са комунистима на простору западне Србије, а више пута бранио комунисте пред Судом за заштиту државе. Настојао је да спречи расцеп у Савезу земљорадника до којег је дошло 1940, када се прикључио Д. Јовановићу у Народној сељачкој странци. Мобилисан је 1941. као резервни капетан прве класе, а капитулација га је затекла на југословенско-бугарској граници. Колаборационистичке власти су га 1942. изабрале за одборника ваљевске општине. Током окупације је сарађивао са комунистичким покретом отпора, па је хапшен у неколико наврата. У логору на Бањици био је од марта до маја 1944. У име грађана Ваљева поздравио је јединице НОВЈ које су ослободиле град (18. септембра). За председника Привременог окружног НОО Ваљева постављен је септембра 1944, а новембра исте године изабран је за посланика АСНОС-а, члана његовог Председништва и повереникa за исхрану при Председништву. Током 1944. и 1945. био је председник преког Војног суда у Ваљеву. На Великој народноослободилачкој скупштини Србије осудио је држање Д. Јовановића током рата. Кооптиран је у састав АВНОЈ-а на трећем заседању, а новембра 1945. изабран је за посланика Уставотворне скупштине ФНРЈ као представник града Ваљева и срезова Ваљевског и Подгорског. Био је члан Верификационог и Законодавног одбора Скупштине, посланик Уставотворне скупштине НР Србије и члан њеног Законодавног одбора. За посланика Народне скупштине ФНРЈ биран је у два сазива до 1953, а за посланика Народне скупштине НР Србије све до 1963, обављајући дужности председника Комисије за тумачење закона и Одбора за организацију власти и управе. У Народној влади Благоја Нешковића био је министар за социјалну политику (април 1945 -- април 1947), а затим потпредседник владе до краја мандата (септембра 1948). На месту потпредседника владе и председника Комитета за законодавство и организацију народне власти налазио се и у Народној влади Србије коју је формирао Петар Стамболић (септембар 1948 -- јануар 1950). Био је изванредни и опуномоћени посланик ФНРЈ у Берну (1950--1954). Након одласка у пензију 1963. активност је наставио у оквиру ССРН-а за Србију и Југославију. Био је члан Савета СР Србије, члан савета Медицинског и Правног факултета, Адвокатске коморе града Београда, члан управе Републичког удружења правника и председник Удружења правника Општине Стари град. Носилац је Ордена Републике са златним венцем.

ИЗВОР: Б. Петрановић, М. Зечевић (прир.), Југословенски федерализам. Идеје и стварност, II, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: П. Милосављевић, „Српски ђачки батаљон у Жозијеу (Доњи Алпи) 1916--1917", ИГ, 1964, 4; С. Нешовић, „Прва народна влада федералне Србије", ЗМСИ, 1987, 35; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; Н. Јовановић, Земљорадничка левица у Србији 1927--1939. године, Бг 1994; Биографски лексикон ваљевског краја, I/5, Ва 1998; Н. Јовановић, Живот за слободу без страха. Студија о животу и делу др Драгољуба Јовановића, Бг 2000; Д. Јовановић, Људи, људи... Медаљони 94 политичких, јавних, научних и других савременика, Бг 2005; Владе Србије (1805--2005), Бг 2005; С. Цветковић, Између српа и чекића. Репресија у Србији 1944--1953, Бг 2006; Е. Мицковић, Н. Радојчић (прир.), Логор Бањица. Логораши, II, Бг 2009.

М. Гулић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕРМЕКОВ, Душан

ЂЕРМЕКОВ, Душан, библиограф, хоровођа (Арад, Румунија, 1852 -- Арад, 3. VII 1876). Основну школу и гимназију завршио је у Араду и потом студирао права. Оснивач је и хоровођа Српског омладинског друштва „Цвет". Циљ Друштва било је ширење српске културе, књига и часописа. За потребе Друштва компоновао је музику. Присутан у политичком животу, био је активан у Уједињеној омладини српској. Један је од пионира библиографије код Срба. Састављач је прве библиографије српске музике -- „Поглед на данашње стање наше музике и библиографија наших музичких дела" (ЛМС, 1874, 116). У том раду забележио је и дела страних аутора који су обрађивали српски музички фолклор. Заједно са Ђорђем Рајковићем објавио је „Допуне и поправке" Српској библиографији за новију књижевност 1741--1867. Стојана Новаковића (ЛМС, 1875, 118).

ИЗВОРИ: Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, Н. Сад 1955; Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Акорди прошлости, Бг 1981; М. Бујас, М. Клеут, Г. Раичевић, Библиографија српских некролога, Н. Сад 1998; Д. Панковић, Српске библиографије 1851--1879, I, Н. Сад 2006.

А. Васић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂЕТИЊА

ЂЕТИЊА, река у западној Србији, у сливу Западне Мораве. Њен изворишни део је на југоисточним падинама планине Таре и чине га Братешина река, Коњска река, Ужички и Томића поток, који се састају у северном делу Креманске котлине, километар североисточно од Кремне и стварају Ђ. на око 720 м н.в. Она тече према истоку композитном долином са седам проширења -- котлина и шест сужења -- клисура. Из Креманске котлине прелази у клисуру Љутице, затим у Биоштанску котлину и Стапарску клисуру, Туричку котлину, Градску клисуру, Ужичку котлину, Гродску клисуру, Крчаговску котлину, клисуру Врела, Севојничку котлину и Узићку сутеску после које излази у Пожешку котлину, а око 3 км источно од Пожеге спаја се са Моравицом и гради Западну Мораву, на око 300 м н.в. У читавом сливу доминира планински рељеф. Северно од Ђ. су планине Јелова гора и Црнокоса, а јужно Златибор и Благаја. Река је дугачка 75,3 км, а слив има површину од 1.187 км2. Његова површина је асиметрична и 71,4% површине је на левој страни Ђ. Овде је клима умерено-континентална субалпијске варијанте, а излучује се у просеку 739--1.051 мм падавина годишње. Примарни максимум количина падавина је у јуну, а секундарни у новембру. Њих деле примарни минимум у фебруару, а секундарни у октобру. Река има највише воде у марту и априлу у време повећавања количина падавина и топљења снега на околним планинама, а минимални водостаји и протицаји су у августу и септембру. Високе воде повремено изазивају поплаве (у јулу 1926. и 1959, мају 1965, априлу, јуну и јулу 1967, децембру 1968, јуну, јулу и новембру 1975). Највеће штете начињене су у Ужицу и Пожеги, те селима у долини Ђ. После изградње акумулације код села Врутци узводно од Ужица 1984, низводно од ње није било великих поплава. Највећа притока је Скрапеж са дужином од 55,3 км, а за њим следе Сушица, Карачица, Дервента, Влујац и др. У долини Ђ. су градови Пожега и Ужице, долином између њих изграђени су железничка пруга Београд--Бар и пут истог правца, а узводније од Ужица је постојала и ускотрачна пруга.

001_SE_V_Djetinja_karta.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, Воде Србије, Бг 1977; Д. Милијашевић, „Слив Ђетиње -- природне карактеристике и водопривредни проблеми", Гласник Географског друштва Републике Српске, Бл 2009.

Драгана Милијашевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИДИЋ, Љубиша

ЂИДИЋ, Љубиша, књижевник (Поповићи код Краљева, 9. V 1937). Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду Југословенску и светску књижевност (1960). Радио је на Радничком универзитету у Крушевцу, од 1965. у крушевачкој Багдали као уредник часописа и издавачке делатности, директор, а по пензионисању, 2002, уредник истоименог часописа за децу. Један је од оснивача многобројних културних манифестација у крушевачком крају -- Крушевачке филозофско-књижевне школе, Беловодске розете, Галерије Милића од Мачве и др. Објавио је више од тридесет ауторских књига и превео десетак песничких књига и романа са словеначког. Саставио је неколико антологија српске поезије -- Догодило се у Крушевцу (Круш. 1979), Српска кућа -- песници о Крфу, Виду и Зејтинлику (са Р. Перићем, Круш.--Крф 1994), Бескрајни плави круг, антологија модерног српског песништва 1945--1995 (Бг 1997) и др. Објављује поезију, прозу, путописе, есеје, критикe (Лет над завичајним гнездом, Круш. 2012), монодраму (Јелена Балшић, Круш. 2010), дневничке и друге записе (Мирис пролећа 1999, Младеновац 2009; Моја Десанка, Смед. 2015). Поезија му је у различитим врстама, од интимне, љубавне (Љувене, Круш. 2014), родољубиве (Пролистало копље, Бг 1979; Горионик, Бг 1979) и путописне (Северњача над Багдалом, Круш. 1986), до медитативне и духовне, као и у различитим песничким облицима: сонет, поема (Прометејева чинија, Круш. 1984), слободни стих, наративна лирика. У песмама се преплићу временски удаљени а смисаоно блиски мотиви, традицијски симболи, историјски усуд народа, све до НАТО-агресије на Србију (Српски царски рез, Бг 1999), савремени доживљај града. У поезији за децу маштовитим исказима већ у насловима књига (С точковима од маслачка до облачка, Круш. 1984; Заљубљиве песме, Круш. 1996; Како сања једна Сања, Бг 2001), Ђ. успоставља лако комуникацију с најмлађим читаоцима, а такав је и у роману за децу (Царска деца, Круш. 2006), док у путописима доживљај културе далеких земаља обогаћује личним импресијама и сликовитим детаљима (Чудесна Кина, Круш. 1984; Под Јужним крстом, Ниш 1992). И у прози је сажет као и у поезији, посебно у „најкраћим причама" (Скраћенице, Бг 1998). У роману Дневник за Теу (Бг 1992) у споју призора из стварности и слика из маште оживљава сложену љубавну причу нашег времена са измишљеним и стварним протагонистима. Књиге песама преведене су му на грчки, македонски, румунски, руски, француски, шпански. Заступљен је у више антологија код нас и у иностранству. Добитник је књижевних и друштвених признања (Повеља за животно дело УКС, Вукова награда, Змајева награда за дечју књижевност, Орден рада са златним венцем).

ДЕЛА: поезија: Подигнуте руке, Круш. 1965; Пакао за дневну употребу, Круш. 1993; Свети пољубац, Бг 2003; Моравска Тројеручица, Бг 2012; проза: Скраћиване приче, Младеновац 2012; путописи: Путописни триптих, Бг 2015; записи, беседе: Беседе под Багдалском гором, Бг 2017.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гочманац, Знаменити национални лауреат. О књижевном делу Љубише Ђидића, Круш. 2014; М. Јевтић, Песнички вртови Љубише Ђидића, разговори, Бг 2015; М. Р. Јовановић (прир.), У истој кошуљи. Књижевна критика о делу Љубише Ђидића, 1--2, Круш. 2016, М. Вучићевић (ур.), О стваралаштву Љубише Ђидића, Круш. 2019.

М. Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИКИЋ, Осман

001_SE_V_OSMAN-DJIKIC.jpgЂИКИЋ, Осман, пјесник, публициста, национални радник (Мостар, 7. I 1879 -- Мостар, 30. III 1912). У Мостару је завршио руждију и неколико разреда гимназије из које је 1898, заједно са неколицином другова, у петом разреду избачен због учешћа у дочеку мостарских првака који су у Бечу цару предавали меморандум о вјерској и црквеној аутономији. Пошто му је ускраћено право на даље школовање, наредне године одлази у Београд, а потом у Цариград, гдје 1899. похађа познату „Султанију" -- гимназију интернатског типа. Идуће године враћа се у Београд, а потом одлази у Беч, гдје је завршио школовање на Трговачкој академији (1900--1903). Послије тога 1904. као чиновник је службовао у банкама и штедионицама у Београду, Бечу, Брчком, те у Бијељини, Сарајеву и Мостару. Политичку активност наставља публицистичким радом: са пјесником Омер-бегом Сулејманбеговићем у Сарајеву покреће 1906. опозиционо муслиманско гласило Босанско-херцеговачки гласник, а у Мостару од 1907. са Смаилагом Ћемаловићем издаје лист Мусават (Једнакост), орган опозиционе Муслиманаске народне организације с којим од краја 1909. прелази у Сарајево. Ту је изабран за главног секретара муслиманског друштва Гајрет и преузео уређивање истоименог гласила тога друштва. Након што Муслиманска народна организација мијења опозициони став, напушта Мусават, са истомишљеницима оснива Муслиманску странку и покреће лист Самоуправа (1910).

Књижевно је поникао у мостарском књижевном кругу (часопис Зора, А. Шантић, В. Ћоровић, Ј. Дучић), а касније је лијепо био примљен и у београдским књижевним круговима. Ђ. узори су српски пјесници старога кова (Б. Радичевић, Ђ. Јакшић, Змај, Ј. и Д. Илић, а одјеке Војислављеве поезије преузимао је преко Шантића и Дучића). Писао је првенствено патриотску, дидактичку и љубавну поезију, те драмске текстове, углавном за потребе муслиманских дилетантских позоришних дружина (Златија, 1906), као и комаде с пјевањем (Алмаса, Расемин севдах, Мошћаницо водо племенита, Од како је Бањалука постала, Џафербегов јемин, Иза мушебака итд.). У патриотским пјесмама евоцира своје српско поријекло и велича српску славу и јунаштво, у поезији дидактичког карактера даје поуке о животу муслиманској младежи, а у љубавној поезији, као најбољем дијелу свога пјесничког опуса, подражава форму и осјећања севдалинке. Књижевно-културна и политичка активност Ђ. препознатљива је првенствено по српском националном опредјељењу и опозиционом односу према аустроугарским властима. Tиме се може објаснити чињеница да велика пажња која му је посвећивана није била у сразмери с објективним значајем његовог скромног књижевног дјела.

ДЈЕЛА: пјесме: и О.-б. Сулејманпашић, А. С. Карабеговић, Побратимство, Бг 1900; Муслиманској младежи, Дубр. 1902; Ашиклије, Мостар 1903; Сабрана дјела. Пјесме и драме, прир. и поговор написао Ј. Лешић, Сар. 1971.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Осман Ђикић", Босанска вила, 1912, XXVII, 7; П. Кочић, „Осман Ђикић", Отаџбина, 1912, 11, 70; Споменица Османа Ђикића, Мостар 1927; С. Тутњевић, Мостарски књижевни круг, Бг 2001.

Станислав Тутњевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИКОВИЋ, Марио

ЂИКОВИЋ, Марио, сликар, графичар (Палачa код Осијека, Славонија, 26. XII 1942). Академију ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку, завршио 1969, у класи Љубице Сокић. Магистрирао 1973, на графичком одсеку, у класи Б. Карановића и М. Крсмановића. Аутор је четири графичке иновације: трансфера, фотогравуре, алграфије и електро-пунктиралне технике. Бави се дигиталном графиком. У раду дугом неколико деценија стилски, жанровски и технички његов израз се мењао од комбинације фантастичног експресионизма и нове фигурације изражене ликовности ка колористичком геометризму и мртвој природи. Своје радове излагао је на више од двадесет самосталних изложби и више стотина колективних изложби у земљи и иностранству. Дела му се налазе у збиркама Музеја савремене уметности и Народном музеју у Београду. Његове бронзане фигуре Млади кошаркаш и Кошаркашка лопта постављене су у јавном простору у Железнику (Београд). Добитник је Златне игле УЛУС-а за графику 1973. и Награде „Монографија" на Јесењој изложби УЛУС-а 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, „Марио Ђиковић -- слике, Митологија херувима", Трећи програм Радио Београда, 1985, 9; Л. Јакшић, текст каталога самосталне изложбе, Мртва природа и њене могуће интерпретације, Бг 2015.

М. Симоновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИЛАС, Алекса

ЂИЛАС, Алекса, социолог, политиколог (Београд, 14. III 1953). Студирао филозофију у Београду, Бечу и дипломирао у Грацу 1975, магистрирао политичке науке и социологију на Лондонском универзитету (Биркбек колеџ) 1976, докторирао социологију на Лондонској школи за економију и политичке науке 1988. Био гостујући научни сарадник на Универзитету у Келну (1984/85), на Универзитету Харвард (1987--1993) и у „Вудроу Вилсон" центру у Вашингтону (2000). Држао предавања на многим европским и америчким универзитетима. Објавио преко сто чланака о југословенској политици, историји и култури (The Spectator, The New York Times, The New Republic, Foreign Affairs, Prospect итд.). Због текстова критичких према тадашњем режиму у Југославији и подршке дисидентима није могао да долази у земљу (1980--1990), те је добио азил у Великој Британији (1983). Од 1980. редовни је сарадник српског демократског месечника Наша реч (1948--1990), који је уређивао Десимир Тошић. Надовезујући се на концепте свог оца Милована Ђиласа о идејној и политичкој плурализацији КПЈ, као и на грађанску либералну мисао, бавио се питањима демократизације и поштовања људских права у комунистичким земљама Источне Европе. Заједно сa В. Ивановићем уредио зборнике: Демократске реформе (Лондон 1982) и Зборник о људским правима (Лондон 1983). Од 1986. до 1992. издавао с Корнелијом Герстенмајер немачки тромесечник Континент: Форум Исток--Запад, посвећен политици и култури Источне Европе. Разматрао теме југословенства, распада Југославије, као и српско питање (Оспоравана земља: југословенство и револуција, Бг 1990 (енг. изд. The Conested Country, Cambridge 1991, 1995); Српско питање, ур. Бг 1991; Разговори за Југославију, Н. Сад 1993; Распад и нада, Бг 1995). Критичар је ауторитаризма, национализма, те агресивне и погрешне политике САД и ЕУ према Србији. Писао и поезију (Отворена кутија сна, Бг 2005).

ДЕЛА: Croatian Nationalism and Yugoslav Unity: The policies of the CPY towards the Croatian national question 1919--1953, London 1988; Крај века и Нови век: Сукоби међу народима и демократија, 1, 2, Бг 1998, 2000; Најтеже питање, Бг 2005; Рушевине и зидови, Бг 2013.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ђилас, Из емиграције, Бг 2009.

С. Антонић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИЛАС, Гордана

001_SE_V_Gordana-Djilas.jpgЂИЛАС, Гордана, песник, библиотекар, библиограф (Наково код Кикинде, 23. XII 1958). Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду, на Групи за југословенске и општу књижевност 1982. Магистрирала је на Фил. ф. у Београду на Катедри за библиотекарство и информатику 2011. У звању библиотекара саветника је од 2005. У БМС је приредила низ изложби; у Годишњаку БМС је објавила више текстова о значајним личностима из историје те установе (Шест посленика БМС, Н. Сад 1998). Бави се библиографским радом и добитник је награде „Душан Панковић" за изузетна остварења у тој области. Приредила је више књига, а посебно се бавила рукописном заоставштином објавивши дела Ђорђа и Милана Лазаревића. У поезији продужава лирску магистралу српског песништва, са преосетљивим субјектом позиционираним наспрам света. Универзални лирски топоси (самоћа, чежња, љубав, природа, пролазност, призивање неименоване другости, слутња трансценденције) изнова се граде и на сугестиван начин предочавају доживљаје и сензације песничког гласа запитаног подједнако о себи и о другоме у недељивом свету. Најчешће је лицем окренута природи или је загледана у себе; песникиња радије усклађује своје унутрашње мене с менама годишњих доба него што у фокус свог интересовања (спорадично) доводи друге људе. У основи нематеријална, лирски супстанцијална, исписивана као етерично саглашавање и сашаптавање са светом, језички сажима оно што песнички субјекат осећа и доживљава као егзистенцијалну битност (Учитељ сећања, Н. Сад 2009; Сећање које се није догодило, Н. Сад 2011; Север, удаљен звук, Кв 2015). Ђ. се враћа древном песничком настојању да речима изрази што чистији и што непосреднији доживљај себе у свету, или света у себи, у сталном процесу дефинисања, у треперењима свести која се манифестују у емоционално осенченом језику. У том процесу непрестано се тежи обликовању непомућеног, дестилисаног доживљаја. Песникиња у стално отвореном сусрету са светом сабира своје чулне опажаје и од њих гради песме, махом дужег даха (Опраштање, Н. Сад 2020), једноличне, меланхоличне интонације, са финалним исказима који су у основи сведени увиди у одговарајуће призоре или су коментари, односно емпиријски закључци. Награде: „Милица Стојадиновић Српкиња", „Раде Драинац", „Венац Лазе Костића", Јефимијин вез и др.

ДЕЛА: песме: Пред огледалом, Н. Сад 1985; Господине, господине, Н. Сад 1989; Царски врт, Н. Сад 1996; Звезда југа, Н. Сад 2002; Успутна станица, По 2005; Друге ствари, Н. Сад 2012; Била сам послушно дрво (избор и предговор М. Пантић), Н. Сад 2012; Свакидашњи хлеб, Прибој 2018.

ЛИТЕРАТУРА: А. Б. Лаковић, „Сећање које се (није) догодило", ЛМС, јун 2013; М. Пантић, Од стиха до стиха, Кв 2014; Л. Мустеданагић, „Херметизам звука: песнички преврати Гордане Ђилас", Mons aureus, 2015, 49; Б. Стојановић Пантовић, „Лирски глас Хипербореје", Кораци, 2016, 4--6.

Михајло Пантић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИЛАС, Милован

001_SE_V_Milovan-Djilas.jpgЂИЛАС, Милован, књижевник, друштвени теоретичар, политичар (Подбишће код Мојковца, 12. VI 1911 -- Београд, 20. IV 1995). Рођен у сеоској породици пограничног жандармеријског официра, гимназију је похађао у Колашину и Беранама, где је врло рано испољио жељу и таленат за писање, објављујући прве приповетке. На студије у Београд долази 1929. и уписује књижевност. Активно се бавио писањем (поезије и прозе) и критиком, а радове објављивао у разним листовима. На првим годинама студија упознао се са левичарским идејама и повезао са комунистима. Убрзо постаје и члан КПЈ (1932), а већ на пролеће 1933. доспева у затвор. Исте године, на Суду за заштиту државе, осуђен је на казну од три године строгог затвора, коју издржава у Сремској Митровици (1933−1936). На робији интензивно чита марксистичку литературу, пише и идеолошки сазрева у „професионалног револуционара". По изласку из затвора, постаје један од организатора и водећих људи Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Упознаје Александра Ранковића, са којим ради на реорганизацији ПК, а 1937. и Јосипа Броза, новог генералног секретара КПЈ. Ускоро постаје један од четворице кључних људи КПЈ, или „велике четворке", заједно са Титом, Едвардом Кардељем и А. Ранковићем, који чине језгро новог партијског руководства. Постаје члан Политбироа ЦК КПЈ 1938, обавља дужности инструктора ЦК на терену, a паралелно пише и објављује приче, критике, есеје, полемике. Крајем 30-их постаје један од најутицајнијих комунистичких идеолошких критичара у сфери књижевности и литературе (у тзв. „сукобу на левици"). Учествује на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу 1940, на којој је потврђено ново партијско руководство. Током мартовских демонстрација 1941, због потписивања Тројног пакта, био је један од предводника комуниста (који тада излазе из илегале), као највиши партијски функционер у том тренутку у Београду. После напада на Југославију и избијања рата, као делегат ЦК КПЈ и Главног штаба НОП одреда, у лето 1941. одлази у Црну Гору са задатком да тамо организује устанак. У јесен бива опозван са дужности и враћен у Ужице, где се тада налазио Врховни штаб. После офанзиве на слободну територију и Ужице, заједно са Врховним штабом повлачи се према Босни. Током целог рата Ђ. је био члан највишег војног руководства и Врховног штаба. Марта 1942. поново по задатку долази у Црну Гору, радећи на организацији устанка, војних јединица и борбе. У лето 1942. прелази у Босну и налази се при Врховном штабу. На ослобођеној територији био је уредник партијског листа Борба и истовремено писао пропагандне и политичке чланке. После офанзиве на партизанску слободну територију у Бихаћу, повлачи се са Врховним штабом. У марту 1943, са Владимиром Велебитом и Кочом Поповићем, учесник је тзв. „мартовских преговора" са Немцима, а у лето исте године преживљава тешке ратне операције на Сутјесци. Новембра 1943. учесник је Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу. У пролеће 1944. као члан делегације Војне мисије НОВЈ (у чину генерала) путује у Москву и два пута се састаје са Стаљином. Непосредно по ослобођењу Београда, протестовао је због понашања совјетских војника према цивилима, што ће касније, током сукоба КПЈ са Информбироом, бити коришћено као политичка оптужба против југословенског руководства.

После II светског рата, Ђ. је био у најужем партијском и државном руководству, водећи идеолог, шеф Агитпропа и министар за Црну Гору у владама ДФЈ и ФНРЈ. У том периоду учествује у раду Уставотворне комисије, аутор је чланка „О црногорском националном питању" (Борба, 1. V 1945), председник Комисије АВНОЈ-а за разграничење између Србије и Хрватске (јун 1945) и жестоки противник грађанских политичких снага у Скупштини и штампи, посебно Милана Грола и Драгољуба Јовановића. Сматран је творцем црногорске нације. Био је активан на пољу идеолошких арбитрирања у науци и култури (текст „О националној историји као васпитном предмету", ИГ, 1949, 1), пише разне прилоге, а 1952. објављује књигу Легенда о Његошу, у којој критикује Исидору Секулић и њено разумевање Његоша (Његошу књига дубоке оданости, Бг 1951). На спољнополитичком плану учесник је многобројних догађаја, као што су оснивачки скуп Информбироа у Пољској 1947, два сусрета и преговори са Стаљином (јануар--фебруар 1948), аутор је одговора ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа, учесник V конгреса КПЈ, одржаног 1948, на којем је поднео реферат о пропаганди, учесник је заседања ГС ОУН у Њујорку 1949. и Паризу 1951, поверљивих преговора о наоружању у Лондону и Паризу 1951. и Скупштине азијских социјалиста у Рангуну 1953. Био је домаћин многим делегацијама и појединцима, а почетком 50-их година имао је значајну улогу у успостављању сарадње са представницима западноевропских социјалиста, са којима ће и лично успоставити пријатељске односе (британски лабуриста Анојрин Беван и др.). У годинама после 1948, Ђ. отпочиње оштру критику према совјетској спољној политици, а постепено и према систему. Истовремено, укључен је и у афирмацију самобитности југословенског револуционарног искуства (почетак система самоуправљања). Током 1950. формулише најважније поставке својих „јеретичких" погледа на совјетску политику и систем (које се посредно односе и на југословенски) и објављује их у виду чланака, сакупљених у брошури Савремене теме (Бг 1950). Основа Ђ. нових схватања су слободна размена мишљења и испољавања ставова, као и критика бирократије у савременом социјализму, што посредно води и у подривање основних полуга власти у југословенском систему. Новембра 1952. активно је учествовао на VI конгресу КПЈ/СКЈ, на којем је усвојен велик део његових ставова. После Стаљинове смрти (март 1953), долази до промене политичке климе и ревидирања ставова VI конгреса. Ђ. не прихвата нову политику и у јесен исте године објављује серију критичких чланака у Борби и Новој мисли, која се завршава сатиричним текстом „Анатомија једног морала" (Нова мисао, 1954, 2, 1). Децембра 1953. изабран је за председника Савезне народне скупштине ФНРЈ. На III ванредном пленуму ЦК КПЈ, 16--17. I 1954, Ђ. је смењен са свих партијских и државних функција. Априла 1954. својевољно напушта партију и од тада je у наредних 35 година био уклоњен из сваког вида јавног живота у земљи.

Почетком 1955. осуђен је условно на три године затвора због интервјуа Њујорк тајмсу (децембар 1954) у којем је изнео критичке ставове о југословенском друштву, а крајем 1956. ухапшен je и осуђен на три године затвора због јавно изнетих ставова о Мађарској револуцији. У међувремену je написао књигу Нова класа (Бг 1990; The New Class, New York 1957) о критици совјетског социјалистичког система, која је илегално изнета из земље и 1957. објављена у САД. Књига ће достићи велике тираже и популарност, а Ђ. ће због ње бити осуђен на седам година затвора (1957). Казну је служио у Сремској Митровици. За то време написао је неколико дела (романи Изгубљене битке, Црна Гора, Светови и мостови). Почетком 1961. пуштен је условно на слободу. Наредне године, поново је ухапшен, због књиге Разговори са Стаљином (Бг 1990), која се у међувремену појавила у иностранству. Осуђен је на пет година (са претходним казнама на укупно тринаест), а из затвора ће изаћи крајем 1966. Преводи Изгубљени рај Џона Милтона и пише опсежну студију о Његошу (Његош. Пјесник, владар, владика). Наредних година путује ван земље и држи предавања у Великој Британији и САД, на познатим универзитетима и у научним центрима, сусреће се са познатим људима и познаницима у иностранству. Године 1969. у САД је награђен Великом повељом слободе. Почетком 1970. одузет му је пасош, који ће му бити враћен тек 1987. До тада није могао да путује ван земље. У међувремену, Ђ. је у иностранству сукцесивно објављивао књиге мемоарског карактера: Бесудна земља (Бг 2005; Land without Justice, New York 1958), Мемоари једног револуционара (Memoire of a Revolutionary, New York 1973), Ратно доба (Wartime, New York 1977), Власт (Лондон 1983). У Југославији, међутим, све до 1988. не може да објави ништа. Крајем 80-их година, у време слободније политичке климе, дозвољено му је да књиге објављује у земљи, поново је путовао и држао нову серију предавања у иностранству. Готово све значајније његове књиге објављене су тада у Југославији. Последњу књигу за живота објавио је под насловом Пад нове класе. Повест о саморазарању комунизма (Бг 1994). Последње године живота провео је повучено, повремено коментаришући политичка збивања. У домаћој и страној науци и публицистици сматра се једним од највећих комунистичких дисидената.

Александар В. Милетић

Иако је доминантно био политичар, револуционар, публициста, идеолог комунистичког покрета, његов критичар и политички дисидент, Ђ. се остварио и као значајан књижевник, приповједач, романсијер и преводилац. Његов књижевни опус је везан за простор Црне Горе, за историјске и политичке теме, судбину човјека у борби са злом сиромаштва, страдања, али и за борбу за достојанство бића, његову слободу и хуманистичку визију постојања. Књижевни рад започео је у студентским данима као припадник социјалне књижевности. Рат и послијератна политичка активност зауставили су његов књижевни рад, који је настављен критиком студије Исидоре Секулић Његошу, Књига дубоке оданости. Његова Легенда о Његошу (Бг 1952) представила га је као критичара догматских схватања, који је осудио Исидорин и сваки други субјективизам и идеализам у критици и дефинисао га идеолошким погледом на литературу. У новој књизи о Његошу (Његош. Пјесник, владар, владика, Бг--Љуб. 1988) знатно је ублажио ригидне ставове о критици, а о Његошу је говорио као о великој књижевној фигури наше културне и духовне традиције. Однос критике према приповијеткама и романима Ђ. је афирмативан, с нагласком на проживљености тема и мотива у његовој прози, на реалистичком приступу исприповиједаним стањима и ситуацијама књижевних јунака, најчешће сагледаним у историјским оквирима, метафорички и симболички отвореним према искуству прошлости, рата, митском архетипу зла и добра на земљи вјечитих сукоба и супротности. Сви његови романи, везани за његов црногорски завичај, жанровски су контаминирани особинама епопеје, мемоара, хронике, романа идеја, с документарним и фикционалним токовима приповиједања. Ђ. је био и преводилац, преводио је Горког и Милтона (Изгубљени рај, пог. В. Калезић, Бг 1989).

Лидија Томић

ДЕЛА: политичка публицистика: Чланци, 1941--1946, Бг 1947; Тамница и идеја, Бг 1989; Дружење с Титом, Бг 1990; Несавршено друштво, Бг 1990; Револуционарни рат, Бг 1990; Власт и побуна, Бг 1991; и Н. Гаће, Бошњак Адил Зулфикарпашић, Цирих 1994; Писма из затвора, прир. А. Ђилас, Бг 2016; романи: Црна Гора, Бг 1989; Изгубљене битке, Бг 1994; Светови и мостови. Повест у три књиге, Н. Сад 1997; Бесудна земља, Бг 2005; приповетке: Губавац и друге приче, Бг 1989; Љубав и друге приче, Нк 1990; Лов на људе, Сар. 1990; Слуга божји и друге приповетке, Бг 1994; Ране приповетке 1930--1940, прир. Б. Поповић, Бг 2000; Најлепше приповетке Милована Ђиласа, предг. М. Бећковић, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: G. Bartch, Milovan Djilas oder Die Selbstbehauptung des Menschen. Versuch einer Biographie, München 1971; S. Clissold, Djilas. The Progress of a Revolutionary, London 1983; В. Калезић, Ђилас -- контроверзе писца и идеолога, Бг 1986; М. Ђорговић, Ђилас верник и јеретик, Бг 1989; Г. Лазовић (прир.), Ђилас о себи, други о Ђиласу, Бг 1989; М. Сребро, „М. Ђилас: Црна Гора", Нин, 1989, 2035; В. Дедијер, Велики бунтовник Милован Ђилас, Бг 1991; П. Палавестра, „О Ђиласу као писцу", у: Књижевност -- критика идеологије, Бг 1991; Ј. Чађеновић, „Милован Ђилас: Изгубљене битке", Стварање, 1995, 50, 1--2; Б. Поповић, „Два Ђиласова романа", Књижевност, 1995, 49, 100; Б. Поповић (ур.), Милован Ђилас, зборник, Бг 1996; И. Павићевић, Ђиласова умјетничка проза, Пг 2005; Р. Војводић, „Ђилас у Његошевој пратњи", ЛМС, 2006, 480, 6; Б. Поповић, „Ђиласова приповедања", ЛМС, 2006, 477, 3; Д. Аранитовић, Милован Ђилас. Библиографија са хронологијом живота и рада, Бг 2008; Ж. Ђурковић, Ђилас и Његош, Пг 2008; Д. Лековић, Милован Ђилас и социјализам, Пг 2010; М. Вуксановић (прир.), Милован Ђилас, Н. Сад 2013; П. Бребановић, „'Легенда о Његошу' и легенда о Ђиласу", Реч, 2014, 84, 30; В. Павлићевић, „Есеји о Миловану Ђиласу", Пг 2014; Л. Томић, „Милован Ђилас и Петар Петровић Његош или О чему је ријеч у Ђиласовим књигама о Његошу", Његошев зборник Матице српске, 3, Н. Сад 2018.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИНЂИЋ, Зоран

001_SE_V_Zoran-Djindjic.jpgЂИНЂИЋ, Зоран, филозоф, политичар (Босански Шамац, 1. VIII 1952 -- Београд, 12. III 2003). Студије филозофије уписао је 1971. на Филозофском факултету у Београду где је убрзо преузео руковођење студентском организацијом. Као радикални левичар анархистичких уверења, с групом истомишљеника с универзитета у Београду, Загребу и Љубљани учествовао је у стварању аутономне југословенске студентске организације, због чега је био ухапшен у Љубљани. Под оптужбом за „удруживање с циљем рушења уставног поретка", у новембру 1974. са још пет студената осуђен је на годину дана затвора. Услед протеста међународне јавности, ослобођен је служења затворске казне и у децембру 1974. завршио студије филозофије. Не могавши да пронађе запослење, почетком 1977. отишао је у СР Немачку, у Франкфурт, где је наставио филозофске студије код Јиргена Хабермаса. Након две године, на Универзитету у Констанцу под менторством Албрехта Велмера одбранио је докторат посвећен Марксовој теорији друштва. Вратио се у Југославију да одслужи војни рок у Мостару 1979−1980. Захваљујући Хумболтовој стипендији, наставио је филозофска истраживања у СР Немачкој и преводио филозофску литературу са немачког језика. Током 80-их година постепено је напустио ранија левичарска схватања и прихватао либерално-демократске идеје. Поменута еволуција у Ђ. политичкој мисли дошла је до изражаја и у његовом разумевању структуралне кризе у којој се налазила Југославија након Титове смрти: у низу огледа објављених на страницама Књижевних новина током 1986. и 1987, а затим обједињених унутар књиге Југославија као недовршена држава (Н. Сад 1988), Ђ. је „рефеудализацију" -- одсуство пуног суверенитета југословенске федерације која је своју власт уставом из 1974. пренела на федералне јединице -- као и непостојање либерално-грађанског политичког поретка сматрао кључним дефицитом југословенске државе. У јуну 1986. запослио се у Центру за филозофију и друштвену теорију ФФ у Београду, а у мају 1989. био изабран за ванредног професора за предмет Савремена филозофија на ФФ у Новом Саду. Ипак, није засновао радни однос на Факултету, будући да се, у условима обнављања парламентаризма, укључио у политички живот.

Заједно са 12 истакнутих интелектуалаца крајем 1989. био је иницијатор оснивања Демократске странке, кад је најпре изабран за потпредседника, а потом (почетком 1990) и за председника њеног Извршног одбора. На првим вишестраначким изборима за Народну скупштину Републике Србије, децембра 1990, ДС је освојила 7,45% гласова бирача, а Ђ. је постао један од седморице њених посланика и шеф посланичког клуба. Током изборне кампање за парламентарне изборе у децембру 1993, започео је модернизацију ДС. На ванредној скупштини ДС, јануара 1994, преузео је страначко вођство и постао председник, будући да је дотадашњи председник Драгољуб Мићуновић био принуђен да поднесе оставку. Залагао се за демократизацију политичког уређења, либералне економске реформе и стварање функционалне федерације Србије и Црне Горе, којој би, у одређеној форми, приступила и Република Српска. Истовремено, успоставио је блиске односе са српским политичким руководством у Републици Српској, као и с низом државника западних земаља. По окончању рата у БиХ, тежиште политичког деловања усмерио је ка унутрашњој политици. Настојећи да уједини српску опозицију, почетком марта 1996. створио је политички савез са Српским покретом обнове и Грађанским савезом Србије, који је под називом Коалиција „Заједно" на изборима за Савезну скупштину СР Југославије 3. XI 1996. освојио 22,24% гласова и 22 мандата, као и власт у већим градовима Србије. Због фалсификовања резултата локалних избора, Ђ. је са Вуком Драшковићем и Весном Пешић организовао и предводио велике протесте у Београду у трајању од 88 дана током зиме 1996/97. Након признавања резултата локалних избора, 21. II 1997. изабран је за градоначелника Београда, али је због разлаза са Српским покретом обнове смењен са те функције већ 30. септембра исте године. У време заоштравања кризе на Косову и Метохији, предлагао је обезбеђивање широких колективних права албанској националној мањини као решење косовског проблема. Током НАТО агресије на СР Југославију у медијима је оптужен за непатриотско држање и сарадњу са НАТО пактом. Сматрајући се лично угроженим, маја 1999. отишао је у Црну Гору, где је био под заштитом Мила Ђукановића.

По престанку бомбардовања, вратио се у Београд, наставио опозицино деловање, организовао многобројне демонстрације против власти током лета и јесени, те заједно с осталим првацима српске опозиције успоставио блиске контакате са званичницима западних земаља. Почетком јануара 2000. приступио је стварању Демократске опозиције Србије (ДОС), савеза опозиционих странака. Због неспремности Слободана Милошевића да призна победу Војислава Коштунице на изборима за председника СР Југославије 24. IX 2000, Ђ. је 5. октобра предводио и организовао велике демонстрације у Београду, које су довеле до смене власти и стварања прелазне владе. Након превремених избора за Народну скупштину Републике Србије 23. XII 2000, на којима је листа ДОС-а победила са двотрећинском већином, Ђ. је 25. I 2001. изабран за председника владе. Започевши темељну реформу државне управе и економских односа, сређивање односа Србије и Црне Горе, те решавање косовског проблема, суочавао се са снажним унутарњим отпорима реформској политици и латентним империјалним интересима западних држава. Након два неуспела атентата, убијен је 12. III 2003. Иако је убиство Ђ. онемогућило остварење његових државничких планова (првенствено решавaње косовског проблема заједно са успостављањем што чвршћих веза са Републиком Српском), он је својим политичким деловањем, и поред многих контроверзи које је изазивао као јавна личност и као политичар, дао значајан допринос демократизацији политичких односа у српском друштву и његовој укупној модернизацији.

ДЕЛА: Субјективност и насиље. Настанак система у филозофији немачког идеализма, Бг 1982; Јесен дијалектике: Карл Маркс и утемељење критичке теорије друштва, Бг 1987; Србија ни на Истоку ни на Западу, Н. Сад 1996; Зоран Ђинђић о Косову, Бг 2003; Србија у Европи. Ауторски текстови и интервјуи, Бг 2003; Једна српска визија, Бг 2004; Сан о Србији, Бг 2004; Пут Србије у Европу, Бг 2005; Србија -- нови почетак, Бг 2007; Политика и друштво. Расправе, чланци и есеји, Бг 2013; Филозофски списи. Огледи и расправе 1976−1996, Бг 2013.

ИЗВОРИ: Д. Михајловић, Повленске магле и видици, I−II, Бг 2005; Сведочење пред Специјалним судом Владимира Поповића на суђењу за убиство Зорана Ђинђића, Бг 2006; В. Монтгомери, Кад овације утихну. Борба с демократском транзицијом: сећања последњег америчког амбасадора у Југославији, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: D. Anastasijevic, A. Borden (ур.), Out of Time: Draskovic, Djindjic and Serbian Opposition against Milosevic, London 2000; С. Инић, Портрети, Бг 2001; М. Ст. Протић, Изневерена револуција, I−II, Бг 2005, 2006; М. Исаков, ПараДОС, Н. Сад 2005; М. Васић, Атентат на Зорана Ђинђића, Бг 2005; Л. Перовић (прир.), Зоран Ђинђић: етика одговорности, зборник радова, Бг 2006; М. Ђурковић, Крај и почетак. Политика и култура у Србији 1999−2005, Н. Сад 2006; Д. Величковић, К. Зодеман, Ђинђић, Бг 2007; С. Поповић, Незавршени процес: шта је остало недоречено током суђења атентаторима на премијера Зорана Ђинђића, Бг 2007; Б. Димитријевић, Зоран Ђинђић. Биографија, Бг 2007; А. Петровић, Д. Чарнић, Процес КП 5/03: убиство Зорана Ђинђића, I−III, Бг 2008; В. Ћургус Казимир, Хајка. Анализа медијских напада на Владу Зорана Ђинђића, Бг 2009; Д. Величковић, Ђинђић. Лице младости, Бг 2013; М. Беланчић, Беле странице историје. Поводом филозофских списа Зорана Ђинђића, Бг 2013.

Михаел Антоловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИНЂИЋ, Славољуб

ЂИНЂИЋ, Славољуб, турколог, филолог, универзитетски професор (Крњиград код Прокупља, 24. IV 1935 -- Београд, 30. III 2000). Студије оријенталистике започео је 1954. на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао 1959. После дипломирања боравио је на специјализацији у Каиру (1959). Докторску дисертацију „Ратна и револуционарна тематика у делима Јакуба Кадрија Караосманоглуа" одбранио је 1965. на Филолошком факултету. Цео радни век провео је на Катедри за оријенталистику Фил. ф. (1960--1997). Асистент је постао 1963, а редовни професор за турски језик и књижевност 1981. Предавао је турски језик, стару и нову турску књижевност на основним студијама, као и упоредну граматику туркијских језика на магистарским студијама. Био је управник Катедре у више мандата, продекан за наставна и научна питања (1973−1975) и декан (1983−1985). Бавио се лингвистичком и књижевном туркологијом, контактном лингвистиком, лексикографијом, оријентализмом у српској књижевности (Борисав Станковић, Јован Илић), а у тим областима објавио је значајне прилоге у научним публикацијама у земљи и иностранству. Аутор је Уџбеника турског језика (Бг 1979), првог универзитетског уџбеника турског језика у Србији. Главни је аутор речника Türkçe-Sırpça Sözlük (Турско-српски речник) (Анкара 1997), до тада најобимнијег таквог речника на српскохрватском подручју. У његовом турколошком опусу значајно место припада и преводилаштву. Посебно се издвајају две књиге из народне књижевности, Турске бајке (Бг 1978) и Књига Деде Коркута (Бг 1981). Добитник је награде „Милош Н. Ђурић" (1982) за превод турског епа Књига Деде Коркута, као и награде „Златна плакета" Министарства за национално образовање, спорт и омладину Републике Турске (1988).

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Србији 1991, Бг 1991; Д. Танасковић, „Проф. др Славољуб Ђинђић", Филолошки преглед, Бг, 2000, 27/2; А. Митровић (ур.), Истоци и утоци, Сећање на Славољуба Ђинђића, Бг 2009.

М. Ђинђић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИНЂУША

ЂИНЂУША, село у јужној Србији, у Пустој реци, на десној страни долине Пусте реке, у подножју брда Стрељаник (354 м). Кроз село пролази локални пут који повезује Лесковац и центар општине Бојник, који је 6 км западно од Ђ. Насеље је компактно с кривудавим и мрежасто распоређеним улицама, на око 240 м н.в. Први помен села под именом Старац и Ђинђиха је из 1516. Од 80-их година XX в. отпочела је депопулација. Године 1971. село је имало 863, а 2011. 560 становника, од којих су 99,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 67,5% економски активне популације, а неаграрно становништво највећим делом радило је у грађевинарству. У селу се налазе остаци старе сеоске цркве, нови храм посвећен Светој Петки и основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИНОВИЋ СТОЈАНОВИЋ, Јасна

ЂИНОВИЋ СТОЈАНОВИЋ, Јасна, хемичар, научни саветник (Плочица код Ковина, 21. I 1976). Студије хемије завршила je 1999. на Хемијском факултету у Београду. Од исте године до 2004. радила је као истраживач-приправник, затим, као асистент-приправник на Катедри за хемију Рударско-геолошког факултета у Београду. Магистарски рад „Утицај депоније пепела термоелектране Костолац на квалитет околних отпадних, подземних и површинских вода" одбранила је 2004. на Хемијском факултету. Била је истраживач-сарадник Центра за хемију, Института за хемију, технологију и металургију, Београд (2005--2008). Експериментални део докторске дисертације обавила је (2006/07) у „Макс-Рубнер" институту (Кулмбах, Немачка). Тада су узорци из Србије по први пут анализирани у складу са прописима ЕУ и применом најсавременије опреме. Докторску дисертацију под насловом „Хемодинамика полицикличних ароматичних угљоводоника у димљеним производима од меса" одбранила је 2008. на Хемијском факултету. Од исте године ради у Институту за хигијену и технологију меса у Београду. У Одељењу за испитивањa резидуа бави се развојем и применом нових метода у контроли безбедности намирница животињског и биљног порекла. За научног сарадника изабрана је 2009, а за научног саветника 2019. Учествовала у више пројеката као руководилац појединих задатака. Одржала je предавања по позиву на научним скуповима. Резензент је радова у научним часописима међународног значаја. Члан је Уређивачког одбора часописа Meat Technology и Комисије за стандарде и сродне документе Института за стандардизацију Србије.

ДЕЛА: и А. Popovic, W Jira, „Polycyclic aromatic hydrocarbons (PAHs) in different types of smoked meat products from Serbia", Meat Science, 2008, 80, 449; и А. Popovic, W. Jira, „Polycyclic aromatic hydrocarbons (PAHs) in traditional and industrial smoked beef and pork ham from Serbia", European Food Research and Technology, 2008, 227, 1191; коаутор, „Zinc and magnesium in different types of meat and meat products from the Serbian market", Journal of Food Composition and Analysis, 2017, 59, 50.

ИЗВОР: Архива Института за хигијену и технологију меса у Београду.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИНОСКИ, браћа,

ЂИНОСКИ, браћа, црквени уметници. Била су четири брата: Панајот (Галичник код Дебра, 1841 -- Врање, 1886), Теофил (Галичник код Дебра, 1846 -- Подгорица, 1894), Василије (Галичник код Дебра 1848 -- ?, 1924) и Александар (Галичник код Дебра, 1851 -- Подгорица, 1894). Синови учитеља, копаничара (дуборесца) и зографа Крсте Ђ. из села Галичника. Панајот је најактивнији био у Бугарској, али се из породичног посла повукао након пада са скеле, посветивши се сакупљању народне поезије и записивању народних обичаја. Теофил и Василије су се бавили сликарством, дуборезом и каменорезачким занатом, док је најмлађи Александар био и фотограф. Браћа су од 1879. живела у Врању, извесно време и у Новом Пазару, а након Панајотове смрти 1886. селе се и оснивају радионицу у Подгорици. Након смрти браће 1894, Василије је наставио да ради са сином Миливојем. Ђ. су активно радили на територији Рашко-призренске епархије и Црне Горе, а Василијев рад се среће и у манастиру Св. Јована Бигорског код Дебра. Он је са братом Теофилом осликао Цркву Св. Николе у Љубижди и израдио иконостас (1867), а истовремено су били ангажовани и на украшавању Синан-пашине џамије у Призрену. Током 1874. израдио је иконостас у Цркви Ваведења Богородице у Белом Пољу код Пећи, житијну икону Св. Петра за еснаф пећких екмечија у Пећкој патријаршији, пресликао део живописа у тамошњој Цркви Св. Димитрија, а са братом Александром и иконостас у цркви манастира Будисавци. Браћа су 1875. заједно израдила и монументални иконостас и архијерејски трон у Цркви Св. Николе у Новом Пазару. На подручју Црне Горе, где су израдили преко стотину иконостаса, рад Ђ. може се пратити од 1872. и иконостаса цркве у Вуковцима, а радили су и у Подгорици, на Цетињу, у Острогу, Никшићу и многим другим местима. Василије је 1885. израдио декор за представу Балканска царица, а 1895. био је редитељ представе Бој на Косову. Приликом одржавања Балканске изложбе у Лондону 1907, био је члан одбора подгоричког комитета. Био је и тутор Цркве Св. Георгија у Подгорици покрај које су сахрањена његова браћа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџи Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у 19. веку (до српско турских ратова 1876--78), Бг 1928; Х. Поленаковиќ, ,,Панајот К. Ѓиноски, зограф, етнограф, фолклорист и лексикограф", Годишен зборник на Филозофскиот факултет на Универзитетот во Скопје, 1962, 14; А. Капичић, ,,Браћа Ђиновски -- иконописци и живописци", Гласник Одјељења умјетности ЦАНУ, 1995, 14; З. Гаговић, Црногорски иконостаси и њихови творци, Цт 2007; И. Женарју Рајовић, Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839--1912), Лепосавић 2016.

И. Женарју Рајовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИПОВИНА

ЂИПОВИНА (Chrysopogon gryllus), ђип, человина, вишегодишња бусенаста трава из породице Poaceae. Ризом је снажан, косо постављен, на врху са сувим остацима листова. Листови су сакупљени у бусен, дугачки 10--25 цм, широки 2--3 мм, по ободу са растреситим дугачким трепљастим длакама. Стабло је у време класања високо до 120 цм. Цваст је вршна растресита метлица са пршљенасто распоређеним дугачким, танким бочним дршкама које се завршавају са три класића. У сваком пршљену је 3--12 бочних класоносних дршки. Класићи су дугачки до 1 цм, при основи за златножутим или браонкастоцрвеним сноповима длака. Плеве су љубичасте, доња кратко зашиљена а горња са две дугачке оске. Ђ. је распрострањена у топлим пределима Европе, Средоземља, Мале Азије, црноморским и каспијским степама на исток до Индије и Кине. У Србији је карактеристична градитељска врста ксерофилних и ксеро-мезофилних травних ливадо-степских заједница Панонске низије на лесним платоима и пешчарама (тип Chrysopogonetum pannonicum) које се развијају на чернозему и парарендзини на песку. Заједнице ђ. на лесним заравнима и пешчарама Војводине великим делом су претворене у пашњаке. Насупрот њима, у брдским регионима Србије јужно од Саве и Дунава заступљен је већи број заједница из свезе Chrysopogono-Danthonion, посебно на кречњачким и серпентинитским рендзинама. Неке заједнице из поменуте свезе чији је едификатор ђ. припадају ливадама кошаницама које су значајне у производњи сена за исхрану домаћих биљоједа, а делимично се користе и као пашњаци.

001_SE_V_Livada-sa-djipovinom.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић-Веселичић, Вегетација Делиблатске пешчаре, Бг 1953; М. Којић, „Chrysopogono-Danthonion calycinae -- Нова свеза реда Festucetalia valesiacae Br. Bl. et Tx.", Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду, 1957, 2; Т. Цинцовић, М. Којић, „Род Chrysopogon Trin.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије VIII, Бг 1976; С. Парабућски, С. Стојановић, Б. Буторац и др. „Prodromus вегетације Војводине", ЗМСПН, 1986, 71; М. Којић, Р. Поповић, Б. Караџић, Синтаксономски преглед вегетације Србије, Бг 1998.

Владимир Стевановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂИПША → ДИВША

ЂИПША → ДИВША

ЂИСАЛОВИЋ, Веселин

ЂИСАЛОВИЋ, Веселин, професор, преводилац, лексикограф (Сомбор, 10. XI 1873 ‒ Нови Сад, 31. XII 1945). Као текелијанац завршио је студије класичне филологије, филозофије и педагогије на Будимпештанском универзитету 1896. У Нађбањи је 1897. промовисан тезом De carminibus Calpurnii Siculi. Предавао у гимназијама у Нађбањи и Новом Саду, а од 1910. до 1918. био је главни школски референт за Карловачку митрополију да би од 1919. до пензионисања 1925. био виши просветни инспектор Министарства просвете за Бачку. Од 1902. био је члан Матице српске, а од 1906. до 1909. члан њеног Књижевног одељења. Био је и члан-заменик Позоришног одсека Српског народног позоришта 1908. Аутор је више школских приручника, буквара, читанки и уџбеника за наставу латинске граматике, историје и географије. Дао је допринос двојезичној лексикографији српско-мађарским (Речник српског и маџарског језика I, Н. Сад 1914) и српско-немачким речником (и Ј. Милер, Речник српског и немачког језика I‒II, Н. Сад 1922, 1924), а саставио је и речник страних речи (Речник страних речи у српском језику, Н. Сад 1914), који је имао пет издања. Његов српско-мађарски речник (са око 32.000 речи) сматра се првим значајнијим српско-мађарским речником после речника Благоја Бранчића и Ђерђа Дере, од којег је савременији по избору грађе и богатији по граматичкој обради речи. У преводилачком опусу Ђ. издваја се његов превод Горског вијенца (1902) на мађарски језик. Био је одликован Даниловим орденом, Орденом Св. Саве и Орденом Белог орла.

ДЕЛО: Латинска граматика I‒III, Н. Сад 1902‒1904.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; В. Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, Н. Сад 1949; С. Васиљевић, Знаменити Сомборци, Н. Сад 1989.

П. Пипер

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОГО, Гојко

001_SE_V_Gojko-Djogo.jpgЂОГО, Гојко, песник, есејиста (Влаховићи код Љубиња, Херцеговина, 21. IX 1940). Дипломирао на Општој књижевности са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Београду 1964. Радио као новинар, уредник у Дому омладине у Београду, директор Издавачко-књижарске агенције Тачка, један je од оснивача и уредника листова Књижевна реч и Демократија. У књижевности се појавио песничком књигом Туга пингвина (Бг 1967), чији се наслов може разумети као антиромантичарска пародија Бодлерове песме „Албатрос". Збирка Модрица (Н. Сад 1974) сугерише завичајно небо, поднебље и модрице као убоје, као трагове историје и живота на кожи и души. Збирка Кукута (Бг 1977) има две опречне тенденције: једна је у знаку „тајнописа" и „завезаног језика", а друга отворена за сатиричне алузије и „развезани језик", наговештавајући песме из књиге Вунена времена. Сатиричне и социјално ангажоване -- „отровне" -- песме нашле су се у циклусу „Кукутин врт", а с њима су у поезију уведени и београдски топоними (Теразије) и алузије на тиранина самодршца. Вунена времена (Бг 1981) промовишу поетику „развезаног" језика, потврђујући веру у поезију као истину о свету и потребу да се упуте отровне речи (о) сопственом времену и друштвеној стварности, с вером у лековиту моћ песничке речи и у смисао песничке побуне. Језик по којем „поскок скаче" тематизује живи живот и његова болна и забрањена места; ослободити језик длака, односно страха чији је симбол вуна, „длакава звер" смотана „у тврдо клупко / у трбуху". Страх претвара човека у гротеску са клупком у трбуху и персијским разбојем на ребрима. Ђ. активира стару словенску митологију у циклусу „Кућа оца Црнбога" стављајући у средиште старо словенско божанство доњег света, насупрот светлом Белбогу -- богу горњега света. Црнбог омогућава песнику да гради песму „на две воде", митолошку и сатиричну, при чему је Црнбог извор сатиричних алузија, инвектива и поступка карневализације. Сатиричне алузије су врло брзо препознате као напад на Ј. Б. Тита, те је књига недељу дана од изласка из штампе повучена из продаје и уништена. Ђ. је ухапшен и осуђен на две године затвора. Врховни суд Србије смањио је казну на годину дана коју је песник једним делом издржао. Судском одлуком је враћен на посао, али неколико година није могао објављивати нити јавно наступати. Ђ. одлазак у затвор 1983. био је повод за организовање протестних вечери на трибини Франуцска 7 и оснивање Одбора за заштиту уметничких слобода УКС, прве облике јавно организованог деловања опозиције. Књига Случај Гојко Ђого: документи (прир. Д. Антић, Бг 1982) забрањена је, а издавачка кућа ликвидирана. Књигом Вунена времена започиње Ђ. „вунена трилогија" коју још чине Црно руно (Бг 2002) и Клупко (Н. Сад 2018). Овом трилогијом тамничке поезије Ђ. је јединствен у српском и европском песништву. Песме и есеји су му преведени на петнаестак језика, а књиге изабраних песама објављене на румунском и македонском. Носилац је важних награда за поезију (Жичка хрисовуља 2012, Змајева награда Матице српске, 2015). Био је члан Сената Републике Српске (1996--2006). Редовни је члан АНУРС. Дела у четири књиге изашла су му у Источном Сарајеву 2006.

ДЕЛА: есеји: Одбрана поезије, Ист. Сар. 2006; Есеји, Ист. Сар. 2006; Попудбина, Ист. Сар. 2006; Поезија као апокриф, Бг 2008; Пут уз пут, Бг 2017; поезија: Изабране и нове песме, Бг 1986; Вунена времена са Оптужницом и Одбраном на суду, Бг 2005; Вунена времена, процес и коментари 1--2, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Хамовић (прир., библ.), Гојко Ђого, песник, Кв 2013; Ј. Делић, „Црни аргонаут српског пјесништва (о поезији и поетици Г. Ђ.)", у: Г. Ђ., Грана од облака: изабране и нове песме, Пг -- Н. Сад 2014.

Јован Делић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Александар

ЂОКИЋ, Александар, агроном, универзитетски професор (Долац код Берана, 17. Х 1924 -- Београд, 1. IV 2003). Пољопривредно-шумарски факултет завршио у Београду-Земуну 1949. Докторирао је 1957. у области генетике и усавршавао се у Версају (1952) и на Сорбони (1962). На Пољопривредном факултету у Београду биран је у свим звањима од доцента (1960) до редовног професора (1973) за предмет Генетика. Аутор је универзитетског уџбеника из области генетике (Биљна генетика, Бг 1981) и преко 150 научних и стручних радова, те коаутор 24 сорте пшенице, а међу њима је и прва југословенска сорта хибрид 013, три сорте јечма и једне сорте кромпира. Обављао је више друштвених и јавних функција, између којих и дужности проректора Београдског универзитета, продекана и декана Пољ. ф. у Земуну, шефа Катедре за генетику и оплемењивање биља. Био је члан делегације Југославије на заседању УНЕСКО-а у Софији. Одликован је са четири ордена, добитник је Октобарске награде Града Београда за науку 1964, многих плакета, повеља и других друштвених признања. За члана Њујоршке академије наука изабран 1983, а за дописног члана Француске пољопривредне академије у Паризу 1991.

ДЕЛА: „Селекција пшенице", у: Пшеница, Бг 1965. и М. Јаковљевић, А. Смиљанић, Производња кромпира, Бг 1967; коаутор, Југословенске сорте и хибриди пољопривредног биља, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Седамдесет година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, Бг 1989.

С. Лекић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Александар

ЂОКИЋ, Александар, оперски и концертни певач, вокални педагог (Београд, 18. X 1933 -- Београд, 10. X 2019). Певање је дипломирао 1965. у класи Бранка Пивничког на Музичкој академији у Београду. Усавршавао се код Ђузепеа ди Стефана у Милану (1970) и Паола Бононија на Конзерваторијуму „Бенедето Марчело" у Венецији (1973). Био је члан хора Опере Народног позоришта у Београду (1959--1962), њен солиста и првак (1962--1991), те вршилац дужности директора (1990). Остварио је 60 басовских, бас-баритонских и баритонских улога у 1.500 представа, досежући највише уметничке домете у креацијама Филипа II, Захарија и Гвардијана у Дон Карлосу, Набуку и Моћи судбине Ђ. Вердија, Фигара у Фигаровој женидби В. А. Моцарта, Мефиста у Фаусту Ш. Гуноа и Санча Пансе у Дон Кихоту Ж. Маснеа. Самостално и са београдском Опером гостовао је на свим југословенским и многобројним европским оперским сценама и музичким фестивалима (Беч, Берлин, Венеција, Барселона, Мадрид, Москва, Единбург, Лозана, Атина, Братислава и др.). Са позорнице се дефинитивно повукао 22. II 2000. после представе Тајни брак Д. Чимарозе у земунској Камерној опери Мадленианум, у којој је тумачио Ђеронима. На више од 100 концерата у земљи и свету показао је истанчан смисао за интерпретацију лида и басовских деоница у великим вокално-оркестарским делима. За РТВ Београд снимио је већи број оперских арија и соло песама домаћих и иностраних композитора, те учествовао у снимању опере Коштана П. Коњовића. Био је професор соло певања у Музичкој школи у Лимасолу на Кипру (1992--1998), а од 1999. са супругом Олгом држи часове певања у њиховом вокалном студију у Београду. Добитник је Златне плакете на X Југословенском оперском бијеналу у Љубљани (1986) за креацију улоге Дон Базилија у Севиљском берберину Ђ. Росинија и Печата НП у Београду за животно дело (1990).

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон југословенске музике, 1--2, Зг 1984; В. Јовановић, Европска сведочанства о београдској Опери, Бг 1999; Ђурђевка Чакаревић, Бг 2005; Опера Народног позоришта у Београду -- Инострана гостовања у 20. веку, Бг 2010; Камерна опера Мадленианум, Бг 2014.

Вл. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Александар

ЂОКИЋ, Александар, архитекта (Београд, 28. XII 1936 -- Београд, 22. V 2002). Дипломирао 1960. на Архитектонском факултету у Београду, у класи Б. Максимовића. Након студија био је запослен у бироу „Генерални план" у Београду (1960--1961), бироу „Инвест-пројект" у Младеновцу (1962--1963) и у Заводу за унапређење комуналне делатности СР Србије (1963--1968). Средином 1968. одлази у Аман. По повратку био је запослен у бироу Дирекције за изградњу и реконструкцију града Београда (1969--1975), у бироима „Беоплан" (1975--1984) и „Београд-инвест" (1984--1987), a потом у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (1987--1992). Године 1992. основао је сопствени биро за архитектонско и урбанистичко пројектовање под називом „Романтична архитектура". Tоком прве деценије каријере највише се бавио урбанистичким планирањем. Сарађивао са вајаром М. Крковићем на пројектима меморијалних објеката. Рана сарадња са вајарима условила је његове касније тежње ка скулптуралном обликовању архитектонских објеката и склоност ка симболици. У овом периоду учествовао је на многим конкурсима и освајао награде, али су његова дела претежно остајала нереализована. Прву прилику за реализацију остварио је са М. Чанком почетком 70-их година: 1971. освојили су прву награду за урбанистичко и архитектонско решење стамбеног насеља „Кнежевац--Кијево". Tоком 70-их година Ђ. је стварао под утицајем авангардних праваца у архитектури. У том периоду настаје трафостаница „Филмски град" у Београду (1977--1979) која садржи елементе Ђ. дотадашњих стилских стремљења -- скулптуралност форме, чврстe геометријскe облике и утицаје брутализма. Сарадњу са вајарима наставио је и током осме деценије, када са М. Живковићем остварује спомен-комплекс на Кадињачи код Ужица (1976--1979). Почетком девете деценије био је међу првим ауторима који су прихватили тенденције постмодерне. Његова стваралачка зрелост поклапа се са овим периодом када усваја елементе контекстуализма и реализује низ стамбених објеката у централном градском ткиву Београда. Први међу њима, објекат у Ул. краља Милутина 30 (1982--1985), ослања се на наслеђе међуратне модерне. Кућа југословенско-норвешког пријатељства у Горњем Милановцу (1981--1987), изграђена током 80-их, његово је најпознатије дело чији је провокативни облик настао спајањем норвешког брода и српске брвнаре. Позни период Ђ. стваралаштва 90-их година ХХ в. одликују хиперпродукција и деконструкција форме. Тада највише ради на Бановом брду у Београду: Југословенска кућа (1990--2000) у насељу „Голф 12" у Ул. П. Мартиновића 37 и стамбено-пословни комплекс „Објектив" (1998--2001) између ул. Љешке, Кировљеве и Карпошеве. Ђ. је аутор снажног индивидуалног стила и припадник романтичне гране новије српске архитектуре. Осим што је био један од најпродуктивнијих српских архитеката новијег доба, бавио се и стручно-публицистичким активностима. Oрганизовао је десет самосталних изложби и учествовао на више групних изложби у Србији и иностранству. Добитник је награде Мајског салона УЛУПУДС-а (1973), годишње награде УЛУПУДС-а (1986), Велике награде архитектуре САС-а (1986), републичке Борбине награде за 1987, Награде „4. јули" (1988), награде УЛУПУДС-а за животно дело (1997) и др.

001_SE_V_Aleksandar-Djokic_trafostanica-Filmski-grad-BG.jpg

ДЕЛА: одмаралиште „13. мај" у Бечићима (1976--1980, и М. Радошевић, С. Зиројевић); забавни парк на Ади Циганлији (1977, и С. Илић); стамбено насеље „Кошутњак" у Београду (1983--1985, и М. Чанак); зграде у ул. Краља Милутина 38 и 46--48 (1984--1988) и Бирчаниновој 34--36 (1984); стамбене зграде „Голф 7" (1984--1987), „Голф 3" и „Голф 5" (1985) на Бановом брду; двојне куће у ул. А. Стамболиског 7-- 9 (1984--1991) и Ј. Грујића (1985--1990) на Дедињу; зграда Клуба ЈНА у Тивту (1985, и Б. Ђунисијевић, Д. Тешић); стамбена зграда у Доситејевој 11 (1985--1990); трговинско-пословне зграде у Пожешкој 148 и 150а (1988--1990); пројекат пијаце на Бановом брду (1991, и В. Матић); зграда „Н" у Ул. Ђ. Огњановића (1992--2011, и Д. Пражић, Љ. Чурчић); комплекс „Каријатиде" (2000--2003) између Ул. проте Матеје, Булевара краља Александра, Браће Недића и Крунске.

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, Александар Ђокић, Бг 1995; Д. Живковић, „Aрхитектура као игра са eкстремима", у: Александар Ђокић: поглед кроз, Бг 2002; С. Богуновић, Aрхитектонска енциклопедија XIX и XX века: архитектура, архитекти, појмови (2), [Архитекти], Бг 2005.

Александра Јевтовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Владан

ЂОКИЋ, Владан, архитекта, универзитетски професор (Београд, 20. IX 1963). Студирао на Архитектонском факултету у Београду, где је дипломирао 1988. у класи Александра Кековића. Магистрирао 1991. на Арх. ф. Универзитета Јужне Калифорније у Лос Анђелесу, а докторирао 1998. на Арх. ф. у Београду. По одбрани докторске дисертације професионално ангажовање усмерио је на урбанистичко пројектовање и планирање, те урбану морфологију. Запослен је на Арх. ф. у Београду од 1992, где је од статуса асистента приправника напредовао до избора у звање редовног професора (2010). Био је шеф Катедре за урбанизам и просторно планирање (2004--2006) и Продекан за науку (2006--2012), а декан је од 2012. Бави сe теоријским радом у области архитектуре и урбанизма. Главни је и одговорни уредник међународног научног часописа из области архитектуре и урбанизма Serbian Architectural Journal од његовог оснивања (2009). Објавио је више књига међу којима се издвајају: Урбана морфологија: град и градски трг (Бг 2004) и Урбана типологија: градски трг у Србији (Бг 2009). Заједно са Петром Бојанићем приредио је књиге Теорија архитектуре и урбанизма (Бг 2009), Мислити град (Бг 2011) и Peter Eisenman in Dialogue with Architects and Philosophers (Mimesis International 2017). Редовни је члан Академије инжењерских наука Србије. Члан је Извршног одбора Eвропског савета просторних планера. Поред научноистраживачког и педагошког рада, руководио је израдом више просторних и урбанистичких планова, а као представник Србије учествовао је и на многим међународним изложбама из области архитектуре и урбанизма, међу којима се издвајају Венецијански бијенале (2006) и конференција и изложба у Даблину у Ирској (2008).

ЛИТЕРАТУРА: Српски Who is Who 2011--2013, Бг 2013; 170 личности за 170 година високошколске наставе у области архитектуре у Србији, Бг 2017.

А. Јевтовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Војислав

ЂОКИЋ, Војислав, архитекта (Београд, 14. XI 1902 -- Херцег Нови, 20. II 1984). Студирао у Паризу на „École des Beaux-arts" („Бозар, Академија лепих уметности") и дипломирао 1928, да би као самостални архитекта у Београду отворио свој пројектантски биро, где је активно радио до 1941. Други светски рат провео је у заробљеништву, након чега се из Београда преселио у Херцег Нови. У свом градитељском опусу превасходно је пројектовао породичне резиденције и виле за престоничку елиту. У његовом раду запажа се оданост бозаровском приступу архитектури и естетском уобличавању у духу модернизованог академизма и интимистичког „Холивуд стила", названог тако због утицаја филма на укус и стил градње у међуратном периоду. Ове породичне куће, често смештене у зеленилу, Ђ. је вешто оплемењивао употребом природних материјала -- дрветом у виду бондрука, каменом и опеком који доприносе визуелном утиску, а кућама дају особен идентитет топлог питорескног породичног дома (Уметнички павиљон куће породице Вељковић, Бирчанинова 21, 1931; кућа Исе Богдановића, угао Зетске 21 и Цетињске 11, 1933; кућа Ђорђа Полаковића, Ул. кнеза Милоша 63, 1935; кућа у Ужичкој 37, 1935; вила др Јована Гашића, Булевар кнеза Александра Карађорђевића 6, 1939--1940; вила Константина и Вере Станковић, Лацковићева 10, 1940; реконструкција Св. Стефана код Будве, 1960).

001_SE_V_Vojislav-Djokic_vila-u-Beogradu.jpg

ДЕЛА: вила Александра и Јована Гановића, Ул. жупана Властимира 8, 1936; вила у Толстојевој 21, 1937; кућа Росе Семниц у Земуну, Теслина 4--6, 1938; вила Милке Ј. Јовановић, Маглајска улица, 1939; вила Драгомира Николића, Ул. Андре Николића 17, 1940--1941.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Бг 1999; Љ. Милетић Абрамовић, Архитектура резиденција и вила Београда 1830--2000, Бг 2002; С. Тошева, Србија и Британија: културни додири почетком XX века, Бг 2007.

Милан Просен

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Вучић

ЂОКИЋ, Вучић, инжењер металургије, универзитетски професор (Kосовица код Ивањице, 21. VIII 1928 -- Звечан, 9. VI 1992). Дипломирао је 1962. на Технолошко-металуршком факултету у Београду, где је магистрирао 1973. и докторирао 1978. на теми „Теоријска и експериментална истраживања у циљу одређивања оптималног процесног модела производње сировог олова у топионици олова Трепча". Kаријеру је започео у руднику антимона „Лиса" после чијег затварања је пребачен у Kомбинат „Трепча", у којем је прошао развојни пут од техничара до директора у Металургији олова. Учествовао је у оснивању Техничког факултета у Приштини, из којег су настали сви инжењерски факултети, укључујући Рударско-металуршки факултет на којем је предавао на студијском програму Металургија и оставио трага на многим генерацијама инжењера металургије. Један је од оснивача Института за олово и цинк у Трепчи, у којем је и завршио радни век као директор Завода за металургију и хемијску технологију. У свом научном раду бавио се оптимизацијом металургије олова. Аутор је књига Савремени процеси у металургији олова и цинка (Пр 1982) и Металургија сировог олова у Топионици „Трепча" (Звечан 1977). Објавио је десетине радова из области металургије, више факултетских уџбеника, многобројна саопштења на међународним конференцијама. Аутор је више патената и технолошких унапређења. Био је представник Југославије у Савету за узајамну економску помоћ -- СЕВ за област металургије. Добитник је Медаље рада, Ордена рада са Златним венцем, АВНОЈ награде. Суграђани су га прогласили почасним грађанином Kосовске Митровице.

ИЗВОР: Архива ФТН у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици.

М. Михајловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Дениз

ЂОКИЋ, Дениз, виолончелисткиња (Халифакс, Канада, 13. XI 1980). Ћерка познатог виолинисте и диригента Филипа Ђокића и пијанисткиње Лин Стодола. Студирала је музику у Кливленду и Бостону, где су јој професори били: Ричард Арон, Лоренс Лесер, Пол Кац. Њен супруг је виолиниста Нелсон Ли и свира у Квартету The Jupiter String. Ђ. је наступала као солиста са оркестрима Симфоније Торонта, Портланда и Северне Каролине; оркестрима Бафала, Виндзора, Мексико Ситија, Вaнкувера, Омахе, Монтреала, Винипега, Сиракузе, Санта Крузе, Бразилије и др. На солистичким реситалима Ђ. наступа са својим дугогодишњим музичким партнером, пијанистом Дејвидом Џелбертом. Наступали су широм Канаде, САД и у многим државама Латинске Америке и Европе. Учествовала је на многобројним фестивалима камерне музике. Има више снимљених ЦД-a. Примила је више награда за сопствене изведбе (The 2002 Grammy Awards; 2002. East Coast Music Award). Свирала је и у документарној серији Seven Days, Seven Nights.

ИЗВОР: www.thecanadianencyclopedia.ca/en/article/denise-djokic-emc.

М. Вучићевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Драгољуб

ЂОКИЋ, Драгољуб, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Свирце код Лесковца, 30. XII 1935). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Земуну 1960, где је 1968. магистрирао, а 1973. одбранио докторску дисертацију под називом „Метаболизам јона у различитих сорти пшенице под утицајем исхране амонијачним и нитратним азотом". Од 1961. радио је у Станици за селекцију и производњу кромпира у Гучи, а од 1964. у Институту за стрна жита у Крагујевцу, где је 1987. биран у звање научног саветника. На Агрономском факултету у Чачку ради од 1979, најпре као доцент, а за редовног професора на предмету Физиологија биља биран је 1995. Током свог рада обављао је специјализације у Институту за физиологију биљака Академије наука СССР, у Москви и научним институцијама Холандије, Мађарске, Бугарске, Чехословачке, Пољске и САД. Аутор је универзитетског уџбеника из области физиологије биљака (и Ј. Стојановић, М. Ђурић, Физиологија биљака, Чачак 2001). У више наврата био је биран за руководиоца Одељења за агротехнику и физиологију биља и председника Научног већа Института за стрна жита у Крагујевцу. Проучавао је проблеме минералне исхране пшенице, те утицаја фосфора и азота на принос и квалитет зрна (и Ј. Стојановић, „Генотипске разлике у ефикасности исхране пшенице фосфором", Програм и изводи саопштења XII симпозијума Југословенског друштва за физиологију биљака, Краг. 1997; коаутор, „Nitrogen accumulation in wheat and triticale plants in term of gemotypes, fertilization end environmental protection", Proceedings of II International ECO Conference Health Safe Food II, N. Sad 2002; коаутор, „Савремени аспекти минералне исхране пшенице", Зборник научних радова XVII саветовања агронома, ветеринара и технолога, 2003, 9, 1). Посебан научни допринос огледа се у дефинисању физиолошких параметара ефикасности минералне исхране стрних жита као релевантних критеријума у селекцији и оплемењивању, што је за резултат имало сорту јарог дворедог јечма дукат, признату од стране Савезне сортне Комисије 1999. Добитник је Октобарске награде Града Крагујевца за 1995.

ДЕЛА: и M. Kostić, J. Stojanović, „Effect of precipitation sums and distribution on wheat fertilization efficiency", Proceedings of International Symposium Drought and plant protection, Bg 1997; и J. Stojanović, M. Pavlović, „Physiological Bases for Selective Improvement of Protein Content in the Grain of Wheat", Genetika, 1998, 2.

ЛИТЕРАТУРА: Центар за стрна жита Крагујевац 1898--1948--1998, Бг 1998.

О. Николић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Душан

ЂОКИЋ, Душан, адвокат, судија, преводилац (Јагодина, 2. XII 1869 -- Београд, 9. VIII 1939). Правни факултет завршио у Београду, на Великој школи 1891. Наредне године је ступио у државну службу и у њој провео 17 година. Прво је радио као судски писар, судија, окружни начелник, затим је био главни секретар Управе фондова до 1901, а потом судија београдског Првостепеног суда. Oд јануара 1908. бавио се адвокатуром, да би од 1930. био владин комесар при Народној банци. Био је члан Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта у Београду. Чланке и преводе из области права и позоришне критике објављивао је у: Отаџбини, Колу, Преодници, Реду, Српском прегледу, Српском књижевном гласнику, а био је и одговорни уредник листа Домаћица 1896--1902.

Светлана Мирчов

Преводио дела класичних француских писаца: В. Игоа (Богородичина црква у Паризу, Бг 1898), О. де Балзака (Евгенија Гранде, Бг 1902), Г. Флобера (Госпођа Бовари Бг 1906), Молијера (Смешне прециозе, Мостар 1908), Стендала (Пармски картузијански манастир, Бг 1934). Многи од његових превода у своје време су били веома цењени (А. Дима, Г. де Мопасан, А. Доде, П. Мериме, А. де Вињи, О. Боп, А. Мороа), а неки су штампани и у новије време. Био члан Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта у Београду (од 1897. до краја прве деценије ХХ в.), као познавалац француске драме и један од најплоднијих преводилаца позоришних комада са француског језика свог времена. За извођење превео између осталих В. Диканжа, Ж. Ришпена, Ж. Леметра, А. Диму, В. Игоа, А. Д' Енeрија, Ж. Верна и др. Његови преводи су пратили репертоар француских и европских позоришта, богатећи позоришну сцену у нас. Од краја XIX в. па све до I светског рата један од значајнијих позоришних радника.

Драгана Бедов

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сар 1933; „Позоришни критичар и преводилац Д. Л. Ђокић: одушевљени поклоник француског духа и културе", Правда, 12. VIII 1939; Г. Ковијанић, Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835--1914, Бг 1971; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; ЛПЈ, II, Н. Сад 1979.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Душан

ЂОКИЋ, Душан, сликар, графичар, ликовни критичар (Београд, 22. IV 1943). Студирао на Архитектонском и Филозофском факултету, те на Академији примењених уметности (одсек сценографија). Члан је удружења УЛУС (1971), AICA (1974), УЛУПУДС (2001). Прве своје карикатуре објављује у сатиричном часoпису Јеж (1955), потом у гимназијским часoписима Освит и Наше новине, а током 60-их у листу Студент. Приредио је велик број самосталних изложби (1958--2017) у разним техникама (сликарство, акварел, цртеж, графика), а од 1965. учествовао је на више стотина групних изложби у земљи и иностранству. Током 70-их и 80-их година био је сарадник и уредник часописа Уметност. Као ликовни критичар објавио је преко 1.200 текстова, а приредио је и зборник о акварелу (Књига о акварелу: требник и поучник за акварелисте, Г. Милановац 2000). Његов рад одликује прецизан, минуциозно изведен цртеж испуњен асоцијативним садржајима. Синтетишући искуства модерне и постмодерне уметничке праксе, ствара апстрактне геометријске облике којима истражује и дочарава језичке структуре, процесе и особине ликовне материје. Добитник је многобројних домаћих и иностраних награда (Годишња награда и плакета УЛУПУДС-а за стваралачке резултате, 1989; Специјално признање на међународном бијеналу, Мексико, 2002; Прва, Друга и Специјална награда за минијатурну уметност, Балатон, Мађарска, 2013, 2104, 2016; Награда за цртеж на Отвореном октобарском салону, Београд, 2015; Специјална награда 13. Међународног бијенала минијатуре, Г. Милановац, 2016). Оснивач је ликовних колонија Мостови Балкана у Крагујевцу и Горњак у Петровцу на Млави.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, Изложба цртежа Душана Ђокића, Бг 1968; Ђ. Кадијевић, Изложба цртежа Душана Ђокића, Мостар 1981; С. Степанов, ,,Ликовне хармоније Душана Ђокића", ЛМС, 1990, 446, 5; С. Бошњак, Душан Ђокић: мапа графика Alba Graeca, Бг 1999; Љ. Јелисавац, Акварели Душана Ђокића, Бг 2004.

М. Ристић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Лазар

ЂОКИЋ, Лазар, саобраћајни инжењер, универзитетски професор (Београд, 31. X 1899 -- Београд, 29. IX 1998). Након избијања I светског рата нашао се у избеглиштву у Грчкој да би почетком 1916. прешао у Француску, где почиње да похађа средњу школу, а 1918. на Сорбони добија државну диплому за положену велику матуру. Исте године бива примљен на Ecole centrale des arts et manufactures, где је дипломирао 1922. По повратку у земљу започиње пионирски посао у области друмског саобраћаја и транспорта у Србији оснивајући једну од првих машинских радионица за одржавање и негу аутомобила и учествујући у оснивању првих такси предузећа и формирању међуградских аутобуских линија. У краткотрајном априлском рату 1941. бива мобилисан, а затим и заробљен од стране Италијана. Успева да побегне из заробљеништва. У Београду је живео без запослења до ослобођења, након чега је као инжењер обављао разноврсне и одговорне послове у дирекцијама и секторима при Министарству саобраћаја НР Србије, те учествовао у формирању средњотехничког образовања из области саобраћаја и транспорта. Године 1951. започиње његова академска каријера најпре као хонорарног наставника на Високој саобраћајној школи, а потом и на Машинском факултету, где је 1958. изабран у звање ванредног професора. Од 1960. радио је на Саобраћајном факултету где је оформио и предавао више предмета из области организације превоза у друмском и градском саобраћају и регулисања и безбедности друмског саобраћаја. За редовног професора изабран је 1964, а 1970. одлази у пензију, али је и даље, све до 1974, држао наставу на основним и последипломским студијама. Ђ. је један од утемељивача саобраћајног инжењерства у Србији. Организација друмског транспорта (Бг 1970) био је први објављени универзитетски уџбеник у Југославији који је методолошки повезао организациони и технички аспект друмског транспорта. Међу најзначајније радове Ђ. спадају и хабилитациони рад Методе утврђивања и анализа трошкова у експлоатацији аутопревоза (Бг 1958), као и Студија утврђивања годишњих потреба у резервним деловима за целокупни возни парк Југославије (Бг 1963). Ценећи резултате Ђ. као ветерана Београдске саобраћајне школе и доајена саобраћајне струке и науке, а посебно његове заслуге за матичност и развој научних дисциплина из ове области, Универзитет у Београду му је доделио почасни докторат 1992.

ЛИТЕРАТУРА: Двадесет година Југословенског високог саобраћајног школства, Бг 1970; Лазар Ђокић: почасни доктор Београдског универзитета, Бг 1995.

Др. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Момчило

ЂОКИЋ, Момчило, фудбалер, фудбалски тренер (Куршумлија, 27. II 1911 -- Вршац, 21. IV 1983). Фудбал је почео да игра у Југославији из Београда 1921. Прошао је све њене млађе категорије и 1928. заиграо за први тим у којем је остао до 1939. Играо је левог халфа, што је у то време формацијски одговарало данашњем левом беку. Био је веома пожртвован, одлично је процењивао ситуацију и био изузетно добар техничар. Надимак Главоња добио је зато што је дуго могао да жонглира лопту главом. Прославио се као члан репрезентације, која је на Првом светском првенству у Монтевидеу (1930) победила у првој утакмици Бразил (2:1) и стигла у полуфинале, где је изгубила од домаћина Уругваја (6:1). За репрезентацију је дебитовао уочи одласка у Монтевидео, у Београду, против Бугарске (6:1), а последњу, тринаесту, одиграо је 1936. у Паризу, против Француске. Репрезентативац Београда био је 48 пута. По завршетку Трговинске академије у Београду 1938. добио је 1940. посао на железници у Нишу, па је за тамошњи Синђелић одиграо своје последње утакмице. Првих пет послератних година провео је у Зајечару, радећи као тренер Тимока. Педесетих година водио је Бор, а на почетку свог дугогодишњег рада у том клубу пружио је прилику Милошу Милутиновићу да заблиста. У првој половини 1962. био је тренер Хајдук-Вељка из Неготина, где је радио у Служби друштвеног књиговодства (СДК), а с тим клубом освојио је Куп Тимочке Крајине. После тога прешао је у Кладово и тамо био шеф рачуноводства Хидроцентрале „Ђердап", која се тада градила. У јесен 1969. опробао се као тренер тамошњег Ђердапа. По пензионисању преселио се у Белу Цркву, па је средином 70-их година вежбао подмладак БАК-а. Поводом његове педесетогодишњице 1969. Фудбалски савез Југославије наградио га је Златном плакетом.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија, II, Бг 1972; В. Стојковић, Бели орлови, Бг 1999; Т. Павловић, „Момчило Ђокић, најмлађи фудбалер на Мундијалу у Монтевидеу", Баштиник, Неготин, 2014, 16.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Олга

ЂОКИЋ, Олга, оперска и концертна певачица, вокални педагог (Ниш, 22. I 1936). Певање је дипломирала 1964. у класи Јелице Стаматовић Николић и магистрирала 1973. у класи Аните Мезетове на Музичкој академији у Београду. Освојила је Другу велику награду на VIII Интернационалном певачком конкурсу „Вердијеви гласови" у Бусету (Италија, 1968) и Златну медаљу на XV Интернационалном певачком конкурсу у Тулузу (Француска). Била је чланица хора РТВ Београд (1960--1970) и солисткиња и првакиња Опере Народног позоришта у Београду (1970--1991), на чијој сцени је дебитовала 1966. као Розина у Севиљском берберину Ђ. Росинија. Тумачила је 30 улога лирско-колоратурног сопранског фаха у око 1.000 представа, међу којима се истичу креације Ђилде, Виолете Валери и Дездемоне у Риголету, Травијати и Отелу Ђ. Вердија, Мизете у Боемима Ђ. Пучинија, Сузане у Фигаровој женидби В. А. Моцарта, Маргарете у Фаусту Ш. Гуноа и Микаеле у Кармен Ж. Бизеа. Самостално и са београдском Опером гостовала је на свим југословенским оперским сценама и на сценама оперских театара у Венецији, Лозани, Мадриду, Москви и Одеси. На више од 100 концерата у земљи и иностранству, као и на радију и телевизији, певала је соло песме домаћих и европских композитора и сопранске деонице у великим вокално-оркестарским делима. Учествовала је у снимању четири опере за РТВ Београд -- Сељаци и Коштана П. Коњовића, Шпански сат М. Равела, Лопов и уседелица Ђ. К. Менотија. Предавала је соло певање у Музичкој школи у Лимасолу на Кипру (1992--1998), а од 1999. са супругом Александром држи часове певања у њиховом вокалном студију у Београду. Добитница је годишње Награде НП у Београду (1976) за извођење моноопере Људски глас Ф. Пуланка.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон југословенске музике, 1--2, Зг 1984; В. Јовановић, Ђурђевка Чакаревић, Бг 2005; Опера Народног позоришта у Београду -- Инострана гостовања у 20. веку, Бг 2010.

Вл. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Томислав

ЂОКИЋ, Томислав, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Приштина, 28. VI 1940). Завршио је два сродна факултета, Ветеринарски 1965. у Београду и Медицински 1980. у Приштини. Радове на магистратури (1975) и докторaту медицинских наука (1980) остварио у Београду, Сан Франциску и Приштини. Цео радни век провео је на Косову и Метохији, на Мед. ф. у Приштини, најпре као асистент на Институту за патолошку физиологију, за редовног професора изабран је 1990, а за емеритуса 2007. Радећи четири године као гостујући научник и професор на институту у Сан Франциску (1977--1979; 1986--1988) у партнерским пројектима је репрезентовао српску медицину и научну мисао. Истраживања у области контроле и регулације вентилације у свесном стању без анестезије, као и изучавање етиопатогенезе неурогене инфламације у плућима заузимају посебно место у пулмологији. Ђ. радови у сарадњи са Ј. А. Наделом из САД допринели су новим открићима у светској медицини за шта су добили многобројна признања у свету. За свој рад награђен је „Senior Fulbright Research Award" на Калифорнија универзитету у Сан Франциску 1986--1987--1988. Ђ. је биран за декана Мед. ф. у Приштини у четири мандата 1990--1998. У најтежем времену које је задесило Србију на КиМ (1990) формирао је Институт за биомедицинска истраживања на којем су урађени многи магистарски радови и докторске дисертације. За свој допринос и значај у нашој и светској науци биран је за председника Друштва физиолога Србије 2001. Добитник је Награде Удружења универзитетских професора и научника Србије „Др Војислав Стојановић" 1994, Годишње награде СЛД за научно-истраживачки рад 1995, Видовданске награде Универзитета у Приштини 2009, Златне медаље за постигнуте резултате у физиолошким наукама 2012. Биран је за Почасног чланa Академије медицинских наука СЛД 2010. Члан је више научних асоцијација у земљи и иностранству. Својом знатижељом истраживача залазио je и у друге светове сазнања, као што је уметност. Излаже своје слике на изложбама у Европи и Америци. Ђ. указује да најбоље у науци потиче из споја аналитичке свести и естетске осетљивости, споја који назива сензуалном науком. Члан је УЛУС-а од 2000.

ДЕЛА: „Mechanism of Rapid shallow Breathing after ozone exposure in Conscious Dogs", J. Appl. Physiol., 1979, 46, 6; „Mechanism of Ozone-indeuced Tachypneic response to Hypoxia and hypercapnia in Conscious Dogs", J. Appl. Physiol., 1980, 48, 1; „Nеutral Endopeptidase inhibitors potentiate Supstance P-induced contraction in Rat and Ferret ileum and duodenum", The American Journal of Physiology-Gastrointestinal and Liver Physiology, 1988, 19; „Nеutral Endopeptidase inhibitors potentiate Capsaicin and Electrically-induced Noncholinergic contraction in guinea pig bronchi", The Journal of Pharmacology and Experimental Therapeutics, 1989, 248, 1; „Neutral Endopeptidase modulates Neurotensin-induced Airway contraction", J. Appl. Physiol., 1989, 66, 5.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ж. Ђурђевић, „Цитатна анализа Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици", Социологија, 2010, LII, 4.

В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКИЋ, Филип

ЂОКИЋ, Филип, виолиниста, диригент, музички педагог (Нанси, Француска, 3. IX 1950). Потиче из мешовитог брака Србина и Францускиње. Његов отац је за време II светског рата био заробљеник у концентрационом логору, а по завршетку рата остао је да ради за aмеричку армију на организацији расељених Срба. Пореклом је из Пожеге. Године 1952. Ђокићи су се преселили у Трентон (федерална држава Њу Џерзи). Ђ. је похађао елитну школу „Џулијард" у Њујорку, студирао је виолину код Кристине Детијер и Ивана Галамијана, а магистрирао 1975. Тамо је упознао будућу супругу пијанисткињу Лин Стодола. Године 1975. преселили су се у Халифакс (Нова Шкотска, Канада), где су постали предавачи на Универзитету „Dalhousie". Ђ. је предавао виолину и дириговао оркестром „Dalhousie". Учествовао је на многим музичким фестивалима широм света и освајао више награда (у Паризу, Хелсинкију, Њујорку, Торонту и др.). Филип и његова супруга су музички дар пренели на своју децу који су постали музичари. Марко је виолиниста а Дениз виолончелисткиња.

ИЗВОР: www.thecanadianencyclopedia.ca/en/article/philippe-djokic-emc.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Драгомир

001_SE_V_Dragomir-Djokovic.jpgЂОКОВИЋ, Драгомир, математичар, универзитетски професор (Трап код Битоља, Македонија, 1. I 1938). Завршио Електротехнички факултет у Београду (Одсек за техничку физику) 1960. После тога радио на истом факултету до 1968, прво као асистент а затим доцент на Катедри за математику. Још као студент почео је да сарађује са професором Драгославом Митриновићем, код којег је и докторирао из математике 1963. и са којим је написао неколико научних чланака и два уџбеника: Специјалне функције (Бг 1964) и Полиноми и матрице (Бг 1966). На позив професора Јаноша Ацзела, специјалисте за функционалне једначине, одлази 1967. као научни истраживач на Математички факултет Ватерло Универзитета у Канади, где се на Одсеку за чисту математику 1968. запошљава у рангу ванредног професора, а после годину дана је унапређен у звање редовног професора. Држао је предавања из математичке анализе, теорије функција комплексне променљиве, линеарне алгебре, теорије група, теорије прстена, теорије галуа и специјалне курсеве за последипломце из теорије простих комплексних Лиевих алгебри, Кац-Мудиевих алгебри и теорије Лиевих група. Пензионисан 2006, а следеће године добија почасну титулу Distinguished Professor Emeritus. Као гостујући истраживач боравио у САД на универзитетима у Берклију 1974--1975. и Рутгерс универзитету у Њу Џерсију 1981--1982, где је радио у области Лиевих група и Лиевих алгебри. Публиковао је мноштво радова посвећених класификацији нилпотентних елемената простих комплексних Лиевих алгебри, затварању класа конјугације у класичним реалним Лиевим алгебрама, те о особинама експоненцијалне функције простих Лиевих група. Заједно са професором К. Х. Хофманом написао је прегледни чланак о последњој теми „The Surjectivity Question for the Exponential Function of Real Lie Groups: A Status Report" (Journal of Lie Theory, 1997, 7). Један од његових важних доприноса у тој области је класификација адјунгованих нилпотентних орбита простих реалних Лиевих група са нагласком на одређивању њиховог затварања. Остали научни резултати припадају разним областима -- функционалне једначине, теорија матрица, линеарна и мултилинеарна алгебра, комбинаторика, алгебра, квантна теорија. Објавио је више радова о Адамаровој хипотези (Hadamard) која тврди да Адамарове матрице реда 4n постоје за сваки позитивни цели број n. У тим радовима су конструисане Адамарове матрице нових до тада непознатих редова, као и матрице специјалних класа: Адамарове матрице косог типа, симетричне Адамарове матрице и Вилиамсонове матрице. После појаве теорије квантног рачунања, започео је дугогодишњу сарадњу са Лином Ченом посвећену проблемима сепарабилности, уплетености и дестилације коначно-димензионалних квантних стања. У чланку „Separability Problem for Multipartite States of Rank at Most Four" (J. Phys. A: Math. Theor., 2013, 46) пронађен је критеријум за сепарабилност квантних стања чији је ранг мањи од пет.

ДЕЛА: „Hermitian Matrices Over Polynomial Rings", Journal of Algebra, 1976, 43; и G. L. Miller, „Regular Groups of Automorphisms of Cubic Graphs", Journal of Combinatorial Theory Ser. B, 1980, 29, 2; „Closures of Conjugacy Classes in Classical Real Linear Lie Groups II", Transactions of the American Mathematical Society, 1982, 270; и P. Winternitz, Ј. Patera, H. Zassenhaus, „Normal Forms of Elements of Classical Real and Complex Lie and Jordan Algebras", Journal of Mathematical Physics, 1983, 24, 6; „Classification of Nilpotent Elements in Simple Exceptional Real Lie Algebras of Inner Type and Description of their Centralizers", Journal of Algebra, 1988, 112, 2; и L. Chen, „Orthogonal Product Bases of Four Qubits", J. Phys. A., 2017, 50, 39.

Александар Николић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Илија

ЂОКОВИЋ, Илија, инжењер геологије, универзитетски професор (Београд, 31. VII 1941 -- Београд, 18. VII 2014). У Београду завршио Геолошки одсек Рударско-геолошког факултета 1965. Магистрирао на Смеру за геолошко картирање РГФ, 1972. Докторску дисертацију, под насловом „Примена структурне анализе на решавање грађе палеозојских творевина Дринско-ивањичке области" одбранио на РГФ 1985. Запослио се у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања у Београду 1966. Године 1971/72. радио у Ирану као представник „Геоинститута" из Београда. Прешао 1973. на РГФ, где је за редовног професора изабран 1991. Био је шеф Катедре за методе геолошког картирања и шеф Геолошког одсека. Предавао је Геолошко картирање, Основе геолошког картирања и делове других предмета. Као регионалном геологу главно интересовање била му је израда геолошких карата чиме се бавио практично и теоријски. Снимио је низ таквих карата за терене источне и западне Србије, југоисточног Ирана, југозападне Либије и централне Етиопије. Нарочито детаљно радио у западној Србији. Објавио затим једанаест књига монографија, приручника и уџбеника. Поставио идејне основе и методику за израду нове државне Геолошке карте Србије 1:50.000, те написао Упутство и Стандард те карте. Његов лист Khanet -- Khatum 1:100.000 из Ирана одређен је за узорни модел по којем ће се радити све будуће геолошке карте те земље. За дописног члана Академије инжењерских наука Србије изабран 2004, а за редовног 2009. Ангажовао се у Српском геолошком друштву и Карпатско-балканској геолошкој асоцијацији. За свој рад добио је награде са плакетама из фондова „Милан Милићевић инжењер геологије" и „Јован Жујовић" на РГФ. Десетак година предавао је Геолошко картирање и на Рударско-металуршком факултету у Косовској Митровици. Био је стални предавач на геолошким програмима Истраживачке станице у Петници.

ДЕЛА: „Склоп палеозојских творевина у широј околини Дрињaче и Тишћа", Записници Српског геолошког друштва за 1975/76, Бг 1977; „Руптурне структуре Поморавља и Шумадије", Записници Српског геолошког друштва за 1984, Бг 1985; и М. Маровић, „Полифазно обликовање букуљског кристаластог комплекса", XI Конгрес геолога Југославије, 3, Тара 1986; коаутор, „Савремена геолошка карта Србије и Црне Горе", XIV Конгрес геолога Србије и Црне Горе, Н. Сад 2005.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Илија М. Ђоковић", у: Монографија Академије инжењерских наука Србије, Бг 2008; Н. Бањац, „Др Илија Ђоковић (1941--2014)", Записници Српског геолошког друштва за 2014, Бг 2015.

А. Грубић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Љубомир

ЂОКОВИЋ, Љубомир, лекар, стоматолог, универзитетски професор (Радaљево код Ивањице, 29. IX 1897 -- Београд, 24. IV 1985). Као ђак, за време I светског рата, заједно са српском војском прешао Албанију. Послат у Француску, где је на Корзици 1918. завршио српску и француску гимнaзију. Као стипендиста Српско-америчког комитета у САД, на универзитету у Филаделфији (Пенсилванија) завршио 1924. зубарску школу и стекао академску титулу доктора зубне хирургије. По доласку у Београд радио на Поликлиници за болести уста и зуба Опште државне болнице, основане 1923. Завршава Медицински факултет у Београду 1931. Један је од оснивача Акционарског друштва за израду артикала за негу зуба, уста и грла и пропаганду истих 1932. Један је од оснивача и члан Стоматолошке секције СЛД 1933. Уочи II светског рата стиче звање примаријуса. Објављује своје радове и у Гласнику зубно-лекарске струке у Југославији. Члан је трочлане Комисије за специјалистичке испите из Болести уста и зуба, за докторе опште медицине 1941. На Мед. ф. је новембра 1944. постављен за вршиоца дужности управника, да би 1948. био изабран за доцента на предмету Одонтостоматологија. Члан Оснивачке комисије Стом. ф. у Београду 1948. и главни креатор првог плана и програма овог факултета 1949. Oрганизује наставу из предмета Стоматохирургија 1950. Први је управник и руководилац теоријске и практичне наставе (1948--1969). Постаје редовни професор 1954. за предмет Стоматохирургија, а затим Максилофацијална хирургија на Стом. ф., а на Мед. ф. за предмет Максилофацијална патологија (раније Одонтостоматологија). Изабран је за првог декана Стом. ф. и био је декан у периоду 1950--1956. и 1965--1967. Заслужан је и за увођење специјалности хирургије лица и вилица. Био је шеф Катедре на предмету Стоматохирургија, која је у то доба обједињавала оралну и максилофацијалну хирургију, а сам назив предмета је његово дело. Лично је вршио оперативне захвате из обе ове области, иако словом није био хирург, узимајући да му, код већих операција, асистира неко од хирурга „из правних разлога". Кад је максилофацијална хирургија 1959. и службено основана, с тим да је могу специјализовати и доктори медицине и доктори стоматологије, постао је председник комисије за полагање тог специјалистичког испита. Један је од оснивача Југословенског удружења за максилофацијалну и пластичну хирургију. Увео је предмет Стоматохирургија и на Стоматолошком одсеку Мед. ф. у Нишу 1964. Био је члан многобројних струковних организација, нпр. Међународне стоматолошке федерације (Federation Dentaire Internationale). Добитник је Ордена Св. Саве (1936) за рад са пацијентима и лекарима на специјализацији, Легије части за културну сарадњу са Француском (1965), Ордена рада са Црвеном заставом (1968) и Ордена заслуга за народ са златним венцем (1973).

ДЕЛА: коаутор, „Нега уста и зуба за време трудноће", Гласник зубно-лекарске струке у Југославији, 1932, I, 3, 98; „Хируршка припрема уста за протезу", Гласник зубно-лекарске струке у Србији, 1955, 4; „Исклесавање импактираних зуба", Гласник зубно-лекарске струке у Србији, 1955, 5; Стоматохирургија, Бг 1963.

ЛИТЕРАТУРА: В. Гавриловић, Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948--1978, Бг 1978; Б. Димитријевић, Професори Медицинског факултета у Београду, Бг 2003.

Бр. Димитријевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Милан

001_SE_V_Milan-Djokovic.jpgЂОКОВИЋ, Милан, књижевник, редитељ, преводилац (Београд, 26. V 1908 -- Београд, 5. XII 1993). Завршио је књижевност на Филозофском факутету у Београду 1934. Био је новинар и уредник Правде. Књижевним прилозима сарађивао је у Мисли, СКГ, Нашој стварности, Ошишаном јежу. Прву драму, Бродоломници, „пет драматизованих скица једног послератног догађаја", објавио је 1932. У Народном позоришту је 1934, у режији Р. Плаовића, изведена његова драма Договор кућу гради. Са Плаовићем је написао драме Вода са планине (Бг 1938), Растанак на мосту (Бг 1939) и Кад је среда -- петак је (Бг 1940), које су игране у Београду, Новом Саду, Суботици, Великој Кикинди. Његове међуратне драме биле су веома популарне, извођене су широм тадашње земље, а игране су (Вода са планине) и у Бугарској. У њима је био усмерен на послератну друштвену стварност, на ратне и послератне профитере и на проблеме србијанског села, његове моралне вредности, животне тешкоће његових становника у трајним сукобима сељака са влашћу. У драмама са урбаним темама захватао је различите социјалне слојеве, указивао на морално посртање и корумпираност друштва и на отпор променама које доносе време и појединци. Ђ. је рат провео повучено, прикупљајући грађу за монографију о историји Београда и преводећи књигу Систем К. С. Станиславског (Бг 1945). После рата био је новинар Политике (1944--1946), директор Драмског студија НП (1946--1947), директор Драме НП (1947--1960), у којем је и режирао (С. Куленовић, Вечера, 1948; Ђ. Јакшић, Станоје Главаш, 1949; О. Бихаљи Мерин, Ливница, 1950; Ђ., Раскрсница, 1951; С. Сремац, Зона Замфирова, 1952), одговорни уредник часописа Позориште (1947--1948). Био је и управник Коларчевог народног универзитета (1961--1970) и управник ЈДП (1970--1974). Поред разних дужности био је један од најзаслужнијих културних радника у Србији друге половине ХХ в.: оснивач и први председник КПЗ Београда (1956), председник СКЗ (1961--1962, 1966--1969), председник КПЗ Србије (1968--1971), један од иницијатора оснивања Октобарске награде Београда (1955), Стеријиног позорја (1956), награде „Милан Богдановић" за књижевну критику (1968), Вукове задужбине, којој је био и први председник (1987) и др. Заједно са Г. Јованићем био је извршилац последње воље Иве Андрића и члан управе Задужбине Иве Андрића. У послератним драмама (Раскрсница, Бг 1951; Кућа од карата, Бг 1957; Љубав, Бг 1958), поред приказа друштвене атмосфере на самом почетку II светског рата, с неминовним политичким поларизацијама међу ликовима, за драмски предмет најчешће је бирао актуелне друштвене и интимне теме, које је оживљавао природним дијалозима и јасно постављеним драмским сценама, највише у духу театролошких поставки Станиславског. С руског је превео и неколико драма М. Горког и Злочин и казну Ф. М. Достојевског. Ђ. је за простор своје прозе, као и драма, најчешће бирао међуратни, окупацијски и послератни Београд, савремене друштвене теме и положај обичних људи у њему. У прозним књигама су му први дани окупације (Земља мала а граница много, Бг 1991) и последњи дани пред ослобођење Београда (Девет ноћи до зоре, Бг 1961) послужили као погодан садржински оквир за сложене романескне ситуације и упечатљиве ликове, који трагичне историјске промене преживљавају свесни њихове неминовности. Сећања на сусрете, пријатељства и разговоре с писцима, глумцима, редитељима и другим ствараоцима и личностима јавног животa међуратног Београда веома сликовито је описао у мемоарској књизи Онај стари Београд (Бг 1994), да би у Дневнику управника позоришта 1--2 (Бг 2016) оживео стваралачку атмосферу у ЈДП док је био његов управник. Носилац је Ордена рада II реда (1949) и Ордена заслуга за народ са златним венцем (1968). Добитник је Вукове награде (1968) и колективне Октобарске награде за капитални издавачки подухват Историја Београда (1973).

ДЕЛА: приповетке: Вождова несаница, Бг 1985; драме: После љубави, Бг 1968; „Наследница", Сцена, 1984, 20; „Вожд и дипломатија: драма у шест слика", Сцена, 1994, 30, 1, 1--2; монографија: Бранислав Нушић, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: К. Тарановски, „Милан Ђоковић: Бродоломници", ЛМС, 1933, 107, 335, 2; Д. Ређеп, „Од истог читаоца -- Милан Ђоковић: Девет ноћи до зоре", ЛМС, 1961, 137, 387, 6; М. И. Бандић, „Београд у причи, М. Ђоковић: Вождова несаница", Политика, 8. III 1986; Ј. Ћирилов, Драмски писци, моји савременици, Н. Сад 1989; Р. Поповић (прир.), Спомен на Милана Ђоковића, Бг 1994; С. Лукић, „Један Београђанин -- Милан Ђоковић", Књижевност, 1994, 49, 100, 1--3; М. Јевтић, Траг времена, Разговори са Миланом Ђоковићем, Бг 2013; А. Пејчић, „Милан Ђоковић о Браниславу Нушићу -- Незаобилазна књига", Philologia Мediana, 2014, 6, 6.

Марко Недић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Милојко

ЂОКОВИЋ, Милојко, новинар, публициста, лексикограф (Бреково код Ариља, 11. V 1928 -- Београд, 13. III 2016). Гимназију учио у Битољу и завршио у Ужицу 1949. Новинарски течај завршио у Београду 1950, радио као новинар у Ужицу (1951--1957) и Београду (сарадник Радника 1957--1958. и Рада 1959--1973), потом био уредник у предузећу „Радничка штампа" (од 1973). Више од шест деценија посветио је организовању и подстицању аматеризма у култури, почев од оног у родном Брекову, преко Ужица до Београда. Организовао је Мали Вуков сабор у Брекову (1986), као и обележавање 450-годишњице Рујанског четворојеванђеља (1987). Био је члан прве редакције Расковника, који су покренули 1968. и уређивали Драгиша Витошевић и Владета Кошутић. Када је 1987. основана Вукова задужбина, био је један од суоснивача. У родном селу основао је књижевни клуб „Прво зрно сунцокрета" (1970) и огранак Вукове задужбине (1993). Аутор је или коаутор 36 књига, сарадник више од седамдесет листова и часописа, Вукове задужбине и Матице српске. Објавио је више од хиљаду биографија знаменитих личности, сарађујући у Малој енциклопедији Просвете (1978), Лексикону новинарства (1979), Енциклопедији Југославије (друго издање, 1982--1990), Лексикону писаца Југославије (од 1987), споменици Два века српског новинарства (до 1991). Енциклопедиста, сакупљач народних умотворина, оснивач и уредник многих листова и часописа, зборника, посебних издања књига, какве су хронике села, које су објављене у издању САНУ и Културно-просветне заједнице Србије. Први је српски новинар који је примљен за члана Одбора САНУ за проучавање села. Добитник је више од двадесет друштвених признања, између осталих и Златне повеље Удружења новинара Србије (2004), Вукове награде (2006) и Награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе (2008).

ДЕЛА: и М. П. Ђоковић, Стево Чоловић: животни пут и револуционарно дело, Г. Милановац 1980; Димитрије Туцовић -- животни пут великана нашег и међународног покрета, Г. Милановац 1981; и М. П. Ђоковић, Драгиша Н. Лапчевић 1867--1939, легенда и заборав, Г. Милановац 1985; Поруке и поуке, Бг 1995; Бреково 1476--1896--1996, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: „Преминуо новинар Милојко П. Ђоковић", РТС, 15. III 2016.

З. Хр. Радисављевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Новак

001_SE_V_Novak-Djokovic.jpgЂОКОВИЋ, Новак, тенисер (Београд, 22. V 1987). Један од најбољих тенисера и спортиста на свету свих времена. Тенис је почео да игра са четири године, а професионални играч постао са 16. У тим годинама на њега су највећи утицај, поред оца Срђана и мајке Дијане, извршили његов први тренер Јелена Генчић (1994--1999) и Никола Пилић у чијој тениској академији у Минхену је провео четири и по године (1999--2004). Затим му је лични тренер био Дејан Петровић (2004--2005), па Италијан Рикардо Пјати (2005--2006), а 2006. започео је сарадњу са Словаком Маријаном Вајдом са којим је остварио највеће успехе. Са Вајдом је радио до 2017. и од априла 2018, с тим што му је у тиму као главни тренер 2013--2016. био Немац Борис Бекер. Американац Андре Агаси му је био тренер од маја 2017. до априла 2018, од децембра 2017. до априла 2018. тиму се придружио Чех Радек Штепанек, од јуна 2019. Горан Иванишевић.

Два пута, 2006. и 2007, проглашаван је за тенисера који је највише напредовао, у избору Асоцијације тениских играча (АТП). До августа 2021. освојио је 85 турнира, од тога 20 гренд слем турнира (дели прво место на „вечној листи" са Роџером Федерером и Рафаелом Надалом) и 36 мастерса (први, испред Надала са 35). Један је од осморице играча који су у историји тениса освојили сва четири највећа турнира. Рекордер је првог гренд слем турнира у сезони, Аустралијан опена, са девет титула. Финални турнир АТП-а освајао је пет пута, а једини је играч коjeм је то пошло за руком четири пута узастопце (2012--2015). Шест пута је годину завршавао на челу АТП листе -- 2011, 2012, 2014, 2015, 2018, 2020. по чему се на врху изједначио с Американцем Питом Сампрасом. Дана 8. III 2021. званично је оборио рекорд по броју недеља проведених на првом месту АТП листе. Овај значајан рекорд је држао Роџер Федерер са 310 недеља, а од 8. марта Ђ. је започео 311. недељу као број 1 светског тениса у појединачној конкуренцији. Први је играч у историји тениса који је освојио сто милиона долара од наградних фондова на турнирима. У ери коју су многи стручњаци назвали најбољом свих времена има најбољи скор у међусобним дуелима са главним ривалима: 29:27 против Рафаела Надала, 27:23 против Роџера Федерера, 25:11 против Ендија Мареја. Крајем 2015. и почетком 2016. постао је трећи тенисер у историји који је истовремено био шампион сва четири највећа турнира -- Аустралијан опена, Ролан Гароса, Вимблдона и Ју-Ес опена, после Дона Баџа (1938) и Рода Лејвера (1962, 1969). Једини је играч који је у три наврата освајао три гренд слема узастопце (2011--2012, 2015--2016, 2018--2019). Основао је 2007. Фондацију „Новак Ђоковић", која је добитник многих међународних признања. Поред осталог, „Centrepoint Premier Award" доделио му је 2012. принц Вилијам, војвода од Кембриџа. Његовим обраћањем у Уједињеним нацијама, 2013, 6. април је проглашен за Међународни дан спорта, мира и развоја. У августу 2015. проглашен је за амбасадора добре воље Уницефа. За свој рад као амбасадор Уницефа и активности Фондације „Новак Ђоковић" добио је 2012. награду „Артур Еш" за хуманост. Четири пута је у избору „Лауреус фондације спорт за добро" проглашен за најбољег спортисту на свету: 2012, 2015, 2016. и 2019. „Еуроспорт" га је прогласио за спортисту године 2015. Олимпијски комитет Србијe изабрао га је за најуспешнијег српског спортисту 2007, 2010, 2011, 2013, 2014, 2015, 2018, 2019. и 2020.

Члан је Савета АТП играча у три мандата, а последња два као председник (2016--2020). У избору АТП играча добио је признање „Повратак године" за 2018, када се после операције лакта вратио са 22. места на чело АТП листе, освојивши у низу отворена првенства Енглеске и САД. Тада је, у 31. години, постао најстарији тенисер на првом месту АТП листе после 1973. Крајем те сезоне освојио је и турнир у Синсинатију и тако постао први тенисер у историји са освојених свих девет мастерс турнира. Са репрезентацијом Србије освојио је Дејвисов куп 2010, после победе против Француске у „Београдској арени" са 3:2. Три пута је учествовао на Олимпијским играма, на којима има бронзану медаљу (Пекинг 2008) и четврто место (Лондон 2012). Носилац је највиших државних признања Републике Србије -- Ордена Св. Саве I степена (2011) и Ордена Карађорђеве звезде I степена (2012), као и Ордена Републике Српске (2013). Добитник је Мајске награде Спортског савеза Србије (2007) и првог Специјалног признања ове организације (2011), а 2020. изабран је за почасног члана Матице српске.

ИЗВОР: Документација АТП.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Шошкић, Тенис без граница 1912--2012, Бг 2012.

Александар Милетић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ, Олга

ЂОКОВИЋ, Олга, кошаркашица, новинар (Сарајево, 8. I 1945). Кошарком је почела да се бави у Првој гимназији у Сарајеву, а први клуб био јој је Омладинац. Одатле је 1963. прешла у сарајевски Жељезничар са којим је постала првак Југославије 1971. Била је дугогодишњи капитен и најбољи стрелац Жељезничара. Њену каријеру у репрезентацији СФР Југославије, која је трајала десет година, омеђила су два европска првенства: почела је у Мађарској 1964, а завршила у Италији 1974. Била је и капитен репрезентације за коју је одиграла 153 утакмице и постигла 1.277 поена. Своју прву од две медаље на великим такмичењима, уједно и прву медаљу у историји југословенске женске кошарке -- сребрну, освојила је на Европском првенству у Месини (Италија) 1968. Тада је била трећи стрелац тима, иза Марије Вегер и Јелице Каленић. На Европском првенству у Ротердаму 1970. освојила је бронзану медаљу. Последње три године каријере провела је у Француској, у граду Клермон Ферану. Са екипом Клермон Ферана два пута је била првак Француске и оба пута играла у финалу Купа шампиона, када је победе однела Даугава из Риге. Каријеру, која је трајала 18 година, завршила је у *АСМ-*у. Играла је за селекцију Европе против Клермон Ферана 1972. По завршетку кошаркашке каријере постала је новинар. Дописник je франкфуртских Вести из Париза. Добитница је Шестоаприлске награде града Сарајева 1971. и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984; Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

А. Милетић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ РАДИЋ, Дивна

ЂОКОВИЋ РАДИЋ, Дивна, глумица, оперска певачица (Ливно, Босна, 6. VI 1915 -- Београд, 14. I 2005). После матуре уписала је Глумачку школу Народног позоришта у Београду (1934--1935). При крају школовања имала је и први професионални наступ као Хедвига у Дивљој патки Х. Ибзена (1935). Истовремено је учила певање у Музичкој школи „Станковић". Kао државни стипендиста студирала певање на Академији за музику и позориште у Бечу (1935--1938). Дипломирала 1938. У сталном ангажману у Опери НП у Београду била је 1938--1949. Ту је била Сибел (Ш. Гуно, Фауст), Лучијета (Е. Волф Ферари, Четири грубијана), Керубино (В. А. Моцарт, Фигарова женидба), Папагена, Други дечак (В. А. Моцарт, Чаробна фрула), Пастир, Сара (Д`Албер, Мртве очи), Амор (К. Глук, Орфеј), Пастирица (П. И. Чајковски, Пикова дама), Ксенија (М. П. Мусоргски, Борис Годунов), Адела (Ј. Штраус, Слепи миш) и др. Прву драмску улогу у НП остварила је као Зинка у Директору Чампи Ј. Крањца у режији Б. Ступице (1939), а потом следи више од 40 улога у делима В. Шекспира: Емилија (Отело), Порција (Млетачки трговац), Оливија (Богојављенска ноћ), Аријел (Бура); Молијера: Анријета (Учене жене), Анжелика (Уображени болесник); Л. Н. Толстоја: Грофица (Ана Карењина), Маша, Госпођа Карењина (Живи леш); Ј. П. Стерије: Јелица (Лажа и паралажа), Анчица (Покондирена тиква); Б. Нушића: Соја, Учитељица енглеског (Госпођа министарка), Госпа Цана (Власт); С. Сремца: Зона, Васка (Зона Замфирова); Ј. Веселиновића: Љубица (Ђидо); К. Трифковића: Савета (Избирачица) и др. Коштану у истоименој драми Б. Станковића игра први пут 1939. и она постаје њена животна улога коју ће са великим успехом играти 27 година. Њена посебна љубав било је рецитовање, те поетску реч и поетски израз негује кроз цео живот. По одласку у пензију, са глумицом М. Бобић и пијанисткињом О. Попов изводи 22 стилски обрађена поетско-музичка рецитала на преко хиљаду концерата у земљи и иностранству (САД, Канада, Велика Британија, Аустрија, Бугарска, Румунија). У истом саставу изводила је и Непресахле изворе, избор народне лирике и прозе говорен уз музику академика Станојла Рајичића. Била је асистент за дикцију и рецитацију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Раше Плаовића, а на Академији уметности у Београду, коју је основао њен син Душан Ђоковић, професор Дикције 1995. и 1996. Објавила је књигу Основи рецитовања за аматере (Бг 1951) и написала више чланака у сарајевском Ослобођењу на тему рецитовања. Добитник је „Златног беочуга", награде за животно дело КПЗ Београда (2003).

ЛИТЕРАТУРА: В. Глигорић, Политика, 23. I 1935; М. Дединац, „Коштана на београдској сцени", Књижевност, март 1948; О. Милићевић, „Златне кочије Л. Леонова", Позоришни живот, новембар 1957, 5; С. Селенић, „Бивша осећања и садашње љубави", Борба, 29. IV 1968; И. Бешевић, „Незаборавна Коштана", Политика, 31. III 1985; „Преминула Дивна Ђоковић", Политика, 15. I 2005; П. Волк, Преображење, Драма НП у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, IV, Бг 2017.

В. Крчмар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОКОВИЋ ТИКАЛО, Михаило

ЂОКОВИЋ ТИКАЛО, Михаило, сликар, графичар (Чачак, 1. I 1941). Студије историје уметности завршио је на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао је 1968. на графичком одсеку Академије примењених уметности у Београду у класи Р. Николића, након чега је једну деценију боравио и уметнички се развијао у Холандији. У Бевервајку је имао своју прву самосталну изложбу 1971. Доживевши пуну сликарску афирмацију, наредних година излаже у неколико великих холандских градова. Извесно време борави у Паризу на студијском путовању. Уметник је новог надреализма, фантастичне и изразите имагинације, творац својеврсне личне мистично-митолошке иконографије, ослоњене на традицију немачког и северног ликовног израза од ренесансе до експресионизма, али и у интеракцији са уметношћу и уметницима групе Медиала (Шејка, Главуртић). Излаже активно на многобројним самосталним и колективним изложбама, од којих је веома запажена изложба у Женеви 2005, организована поводом шездесет година Уједињених нација, на којој је уметник учествовао као представник Републике Србије. Добитник је више уметничких признања и награда, међу којима је и Вукова награда за уметност 2017.

ЛИТЕРАТУРА: С. Живковић, Михаило Ђоковић Тикало, Бг 2000; Љ. Симовић, У Тикаловој цркви, пред Тикаловом иконом, Ва 2012; М. Шеварлић, ,,Како сам видео Тикала или Бош чита Кафку", Драма, 2018, 56.

М. Симоновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОНОВИЋ, Бранко

ЂОНОВИЋ, Бранко, графички радник, народни херој (Томићи код Бара, 25. VIII 1916 -- Београд, 29. VII 1944). Оставши рано без родитеља, школовање је наставио у Београду као питомац Српског привредног друштва „Привредник". По завршетку ниже гимназије, ступио је на графички занат и потом радио као машиниста. Због показаних способности послат је 1937. на усавршавање у Немачку, а тих се година ангажовао и у револуционарном раду. По налогу ЦК КПЈ, јуна 1941. набавио је машине за илегалну штампарију и из Земуна их преместио у Београд, где је штампарија почела с радом на Бањичком венцу. Заједно са словослагачем Слободаном Јовићем и две активисткиње је од августа 1941. до августа 1943. штампао Билтен Врховног штаба, листове Глас и Пролетер, као и различите летке, прогласе, брошуре и радио вести. Штампарија је престала да ради након што је немачка команда, иселивши станаре, у зграду уселила немачке официре. Из њених илегалних просторија изнети су мала штампарска машина и мања количина материјала, док је остатак опреме остао у згради неоткривен до краја рата. После краћег боравка у илегалном склоништу, Ђ. је у октобру 1943, у Крунској улици, организовао рад нове илегалне штампарије, која је радила до јула 1944, када су полиција и Гестапо опколили кућу у којој се налазила. Пруживши оружани отпор, С. Јовић и он успели су да униште архиву и документацију, а потом извршили самоубиство како не би били ухапшени. По завршетку рата сахрањени су на Гробљу ослободилаца Београда, а за народне хероје проглашени указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ априла 1946.

ЛИТЕРАТУРА: З. Јовановић, „Тајна партиска штампарија у окупираном Београду", ГМГБ, 1956, 3; Народни хероји Југославије, Бг 1975; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992.

Д. Купрешанин

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОНОВИЋ, Јанко

ЂОНОВИЋ, Јанко, књижевник (Томићи код Бара, 6. X 1909 -- Београд, 4. VI 1991). Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1939. У међуратном периоду је хапшен као комуниста и учесник илегалних партијских активности. Као припадник социјaлне књижевности и аутор пјесме „Црнци и Црногорци" био је уредник друштвено ангажованих часописа Стожер (1932) и Развршја (1932). Објављује у коаторству са Р. Зоговићем, С. Штедимлијом, С. Бабином књигу кратке прозе Данас (Бг 1932) и са Т. Младеновићем збирку пјесама Двије ријеке (Смед. 1938). Средином 30-их година био је политички емигрант у Албанији, а 1941. учесник Тринаестојулског устанка у Црној Гори. Вријеме рата провео је у логорима у Албанији (Каваја, Преза), Италији (Кампело, Колфјорито) и Њемачкој (Мозбург). Послије рата је на Цетињу уређивао часопис Стварање (1946--1951), био уредник Издавачког предузећа „Народна књига" и директор Централне библиотеке Црне Горе (1947--1951). У Београду је 1951--1953. био уредник „Просвете", затим уредник за културу у Борби (1953--1955) и помоћник управника Народне библиотеке Србије (1955--1965). Ђ. је писао поезију, прозу, путописе, драме. Искуство новинара и публицисте преносио је у текстове различитог жанровског одређења (На Влтави, Цт 1948; Хронике и путописи, Цт 1950; Књижевне биљешке, Цт 1962). Основне особине његове поезије и прозе условљене су социјалним, родољубивим и интимистичким темама с мотивима сиромаштва, печалбарства, рата, друштвене маргине, као и љубави, завичаја, урбане средине (Камена почивала, Бг 1954; Жеђ друмова, Бг 1961). Лирски медитативно, бунтовно и поетски елегично, његово књижевно дјело од почетка до краја карактеришу проживљене емоције и надахнуто лично и културноисторијско искуство, социјално ангажован и реалистички досљедан рукопис. Од 1973. био члан ЦАНУ.

ДЈЕЛА: поезија: Живи портрети, Нк 1927; Горски токови, Бг 1947; коаутор, Поезија и проза шесторице, Бг 1951; Изабране пјесме и поеме, Цт 1963; Каменице, Тг 1971; Црнци и Црногорци, Пг 2012; ратна хроника: На леђима Апенина, Бг 1953; роман: Нуно из Уругваја, Нк 1970; приповијетке: Окна, Цт 1972; остало: Михаило Лалић као пјесник, Тг 1984.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вујачић, Црногорски књижевни токови између два рата, Цт 1981; Р. В. Ивановић, „Књижевни опус Јанка Ђоновића", у: Ј. Ђоновић, Страх од заборава, одабрана дјела, Тг 1988; Д. Аранитовић, „Био-библиографија Ј. Ђ.", у: Ј. Ђоновић 1909--1991, Пг 1994; С. Калезић, Црногорска књижевност у књижевној критици, V, Пг 2002; Вријеме и традиција -- о књижевном стваралаштву Јанка Ђоновића, зборник, Пг 2009.

Л. Томић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОНОВИЋ, Јован

001_SE_V_Jovan-Djonovic.jpgЂОНОВИЋ, Јован, публициста, дипломата (Ријека Црнојевића, 5. X 1883 -- Њујорк, 21. III 1963). Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1910. Бавио се новинарством, објављујући чланке у Дневном листу, Штампи и Покрету. Током боравка у Србији критиковао је режим краља Николе и био један од потписника Ријечи црногорске универзитетске омладине о приликама у Црној Гори. По тражењу Црне Горе, хапсиле су га аустроугарске власти у Рисну приликом учешћа у преношењу бомби у Црну Гору, као и од српских власти по повратку у Србију, али је оба пута пуштен на слободу. Због учешћа у тзв. Бомбашкој афери у одсуству је у Црној Гори осуђен на смрт (1908). Присиљен да напусти Србију у време покушаја побољшања односа између две српске краљевине, прешао је у Османско царство, кратко боравио у Скопљу и Солуну, а затим емигрирао у САД. Издавао је и уређивао листове Ослобођење у Чикагу и Народна мисао у Бјуту (1910--1912), широм САД држао говоре, нападао власт краља Николе и залагао се за уједињење Србије и Црне Горе. Као добровољац учествовао је у балканским ратовима и I светском рату. Прележао је тифус и са српском војском прешао на Крф. Јула 1916. заједно са Тодором Божовићем поднео је Николи Пашићу опширан план уједињења Црне Горе и Србије, без икакве локалне аутономије, нити ма какве функције династије Петровић. Од фебруара 1916. до марта 1919. радио је у Пресбироу МИД-а, сарађујући у листу Српски гласник. Након стварања југословенске државе радио је у Министарству исхране и обнове земље као референт за Црну Гору (1919) и директор Одељења исхране (1920). Био је члан Републиканске странке и њен потпредседник од 1920. Изабран је за посланика Уставотворне скупштине и ангажован у изради нацрта устава Републиканског клуба, као и у расправи и усвајању првог Устава нове државе. Био је власник, директор и одговорни уредник независног политичког листа Гласник (мај--септембар 1923), а затим уредник Трговинског гласника (1927--1932). Сарађивао је у више београдских листова, попут Републике, Буктиње и Данице. Јануара 1932. одређен је за краљевског посланика у Тирани. Пензионисан је 1936. За кнеза Павла је говорио да је „несвесно постао немачки агент", због чега је од средине 1940. у контактима са британским обавештајним службама предлагао рушење намесничког режима. Крајем марта 1941. био је један од главних заговорника и организатора пуча којим је режим и оборен. Приликом немачког напада на Југославију напустио је земљу и прешао на Средњи исток. Током II светског рата одржавао је сталну везу са Драгољубом Михаиловићем и био члан Централног националног комитета равногорског покрета. Обављао је дужност делегата Краљевске владе за Блиски и Средњи исток и био задужен за везу са Националним комитетом Шарла де Гола у Алжиру (1941--1944). По завршетку II светског рата остао је у емиграцији. На Средњем истоку је уређивао лист Народна мисао у којем је критиковао нове југословенске власти. Од 1947. живео је у САД. Један је од оснивача Српског културно-историјског друштва „Његош". Приредио је дела Јована Дучића (1951) и био један од оснивача и председник уређивачког одбора листа Српске народне одбране у Америци Слобода (1952). Носилац је Ордена Св. Саве III степена, Југословенске круне IV степена, Сребрне медаље за храброст и албанског Ордена Скендербега.

ДЕЛА: Црна Гора и напредни покрет, Бг 1911; Проблем скупоће, Бг 1919; Уставно питање, Бг 1921; Уставне и политичке борбе у Црној Гори 1905--1910, Бг 1939; Одвојена мишљења Г. Г. Етбина Кристана и Јована Ђоновића, народних посланика и чланова Уставног Одбора, б. м., б. г.; Моје везе са Дражом Михаиловићем, Бг 2004.

ИЗВОР: АЈ.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јововић, Црногорски политичари. Портрети, Бг 1924; Црногорски алманах, Суб. 1929; Ј. Ћетковић, Ујединитељи Црне Горе и Србије, Дубр. 1940; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1964; Н. С. Мартиновић, Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493--1945, Бг 1965; Б. Кризман (прир.), Југославенске владе у избјеглиштву 1941--1943, Зг 1981; Б. Петрановић (прир.), Југославенске владе у избјеглиштву 1943--1945, Зг 1981; Д. Вујовић, „Непосредне припреме за уједињење Црне Горе и Србије 1918", JИЧ, 1988, 3--4; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; M. Д. Пејовић, Школовање Црногораца у иностранству 1848--1918, Пг 2000; Д. Ј. Мартиновић, Портрети, VIII, Цт 2003.

Милан Гулић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОНОВИЋ, Никола

ЂОНОВИЋ, Никола, адвокат, економски стручњак (Обод, Ријека Црнојевића, 15. XII 1885 -- Београд, 10. VIII 1974). Школовао се на Ободу, Цетињу и Београду. Током студија на београдском Правном факултету био је члан Клуба црногорске универзитетске омладине, основаног 1903, који је деловао против краља Николе, а у циљу уједињења са Србијом. Дипломирао је 1914. на ПФ у Београду. Током I светског рата са српском војском прешао је на Крф, а затим га је српска влада послала у САД као члана војне мисије, да би регрутовао добровољце за Солунски фронт. Након рата радио је при Министарству исхране. Имао је чврсте ставове по питању уједињења 1918. али је увиђао многе негативне последице новонастале државе и о томе је критички писао. Био је члан Главног одбора Демократске странке и један од истакнутих чланова Удружене опозиције. После увођења диктатуре 1929, определио се за адвокатску каријеру и 1933. положио судско-адвокатски испит. У наредном периоду, пред Судом за заштиту државе, бранио је студенте комунисте са Београдског универзитета. То је и био повод да је 4. XI 1941. ухапшен и једно краће време провео у логору на Бањици. Након II светског рата, до пензионисања, радио је као адвокат. После рата, 1946, по службеној дужности, заједно са Драгићем Јоксимовићем, бранио је генерала Дражу Михаиловића. Био је бранилац још неколико истакнутих личности, како оних осуђених као народни непријатељи, тако и комунистичких дисидената, међу којима је и Милован Ђилас. Бавио се економском теоријом и политиком, економским проблемима на глобалном нивоу и привредним питањима у Црној Гори. Разматрао је узроке светске економске кризе крајем 20-их година XX в. Такође се осврнуо и на економске потребе Црне Горе. Kритиковао je неактивност државе у решавању неких привредних проблема. Био је присталица интервенционистичке политике у привреди. Његово најважније економско дело Савремени економски проблеми (Бг 1933) наградила је СКА. Такође је писао радове из области антропологије и радове социолошког карактера. Иако не садрже дубље социолошке анализе поједини радови дали су значајан допринос развоју карактерологије код Црногораца због чега су неки од њих (нпр. Рад и карактер Црногораца, Бг 1935) били подвргнути критици (С. Стругар, Црна Гора и њени модерни потурчењаци, Бг 1935). У рукописима је оставио педесетак радова. У Националној библиотеци Црне Горе „Ђурђе Црнојевић" на Цетињу налази се Легат Ђ.

ДЕЛА: Будућност Јужни Словена, Лос Анђелес б. г; Неколико упутстава нашим исељеницима, Њујорк 1920; Кад лешине засмрде---!, Бг 1926 (проза); Како ћеш познати човека: анализа карактера и способности, Бг 1927; Искуство и потребе Црне Горе, Бг 1933; Савремени економски проблеми, Бг 1933; Захтеви Црне Горе: привредни, политички, Бар 1936; Црна Гора пре и после уједињења, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, Економска мисао у Црној Гори: (до Другог свјетског рата), Бг 1988; С. Беговић, Логор Бањица: 1941--1944, 1, Бг 1989; В. Губерина, „Бранилаштво од 1945. до данас са евокацијом на велике адвокате -- др Драгић Јоксимовић и Никола Ђоновић", Бранич, 1997, CX, 4; Д. Мартиновић, „Никола И. Ђоновић (1885--1974)", Историјски записи, 2001, 74; Д. Ј. Мартиновић, Портрети, 8, Цт 2003.

Ј. Вељковски

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРГОВИЋ, Момчило

ЂОРГОВИЋ, Момчило, новинар, уредник, публициста (Крушевац, 6. II 1949). Студирао на Филозофском факултету у Београду. Радио на Трећем (1973--1975) и Другом (1975--1976) програму Радио Београда, био новинар у Борби (1979--1981), неколико година дописник загребачког недељника Данас (1981--1986), па уредник Недељне Борбе (1986--1994). Добитник је награде за уређивање Златна плакета Борбе. Са Славком Ћурувијом 1994. покреће недељник Телеграф и дневне новине Дневни телеграф. Од 1996. наставља сам са издавањем Недељног телеграфа, који продаје 2009. Књигом разговора са Милованом Ђиласом Верник и јеретик (Бг 1989) ову контроверзну политичку личност, комунисту и бунтовника, вратио на јавну сцену. На енглеском излази његова књига East of West, West of East -- Reports from the Storm of Serbian Politics (Бг 2007), инсајдерска прича о политичком животу у Србији од 1997. до 2007.

ДЕЛА: Српски валцер, роман, Бг 2010; Успон и пад Титове Југославије и Ранковића на Брионима, Бг 2013; Трагедија једног народа (Шта људе у Србији нагони да раде против себе), Бг 2016.

ЛИТЕРАТУРА: „Представљена књига Момчила Ђорговића Трагедија једног народа", Танјуг, 11. X 2016; „Промоција књиге Мoмчила Ђорговића Трагедија једног народа", Смедеревске новине, 24. II 2018.

З. Хр. Радисављевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРГОВСКИ, Станислав

ЂОРГОВСКИ, Станислав, астроном (Београд, 7. III 1956). Дипломирао астрофизику на Природно-математичком факултету у Београду 1979, докторирао 1985. на Универзитету Калифорније у Берклију, био млађи сарадник на Харварду. Запослио се 1987. у Калтеху -- Технолошком институту Калифорније, где је основао научноистраживачки Центар (Center for Data-Driven Discoverу), који се бави методологијама за руковање и анализу огромних, комплексних скупова података, да би се олакшао процес од њиховог истраживања до открића. Центар је постао оперативан 2014. и Ђ. је од тада његов директор. Од 2004. кодиректор је Калтеховог Центра за напредна рачунарска истраживања. Руководио је радом на дигиталном прегледу неба Паломарске опсерваторије 1992--2002. Дао је и значајан допринос стварању и развоју америчке Националне виртуелне опсерваторије. Главни научни резултати су му: пионирске студије радио галаксија са z већим од 1; откриће колапсираних језгара у глобуларним јатима; фундаменталне равни елиптичких галаксија и разрада примене таквих сазнања у проучавању структуре и еволуције галаксија; откриће прве познате галаксије са z већим од 3; првог двојног квазара и неколико гравитационих сочива; пар, претходно непознатих, глобуларних јата; систематско изучавање својстава глобуларних јата у нашој и другим галаксијама; откриће помрачених језгара квазара у јаким радио галаксијама; пионирске примене машинског учења и технологија са вештачком интелигенцијом за обраду и анализу масивних дигиталних прегледа неба; откриће великог броја квазара са z већим од 4 и рана мерења њихових функција сјаја; одређивање првог црвеног помака гама бљескова, што је показало њихову космолошку природу; откриће првог троструког квазара, најсјајније до тада познате супернове; рани развој концепта виртуалне опсерваторије; подстицање развоја астроинформатике. Ђ. је допринео и развоју астрономије временски зависних појава. Добио је 1984. награду Универзитета у Берклију за изузетан истраживачки допринос, 1991. Дадли опсерваторије, а 1996. Насе. Објављивао у најпрестижнијем светском научном часопису Nature, а има око 25.000 цитата као један од 1.000 најцитиранијих физичара 1981--1997, према евиденцији Института за научну информацију (ISI). Његово име носи мала планета 24421 Ђорговски.

ДЕЛА: и I. R. King, „Surface Photometry in Cores of Globular Clusters", Astrophys. J., 1984, 277, L 49; коаутор, „Discovery of a Probable Galaxy with a Redshift of 3.218", Astrophys. J., 1984, 299, L1; и M. Davis, „Fundamental Properties of Elliptical Galaxies", Astrophys. J., 1987, 313, 59; коаутор, „Spectral Constraints on the Redshift of the Optical Counterpart to the γ-ray Burst of 8 May 1997", Nature, 1997, 387, 888; коаутор, „Identification of a Host Galaxy at Redshift z = 3.42 for the γ-ray Burst of 14 December 1997", Nature, 1998, 393, 6680, 35; коаутор, „On the Threshold of the Reionization Epoch", Astrophys. J., 2001, 560, L 5; и R. A. Daly, „A Model-Independent Determination of the Expansion and Acceleration Rates of the Universe as a Function of Redshift and Constraints on Dark Energy", Astrophys. J., 2003, 597, 9.

М. С. Димитријевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ

ЂОРЂЕ, властелин (?, почетак XIII в. -- ?, после 1281). Био је високи достојанственик на двору краља Уроша I (1243--1276). Он је био краљев изасланик пред којим су се Дубровчани заклели 23. VIII 1254. да ће поштовати одредбе управо склопљеног мира. Георгије Пахимер каже да је Ђ. имао функцију месазона, што би код византијског цара био први министар. У то време на челу државне управе код Срба налазио се велики казнац. Учествовао је 1269. у преговорима са посланством византијског цара око удаје принцезе Ане за Милутина. Када је одлазио на састанак са Византинцима, на путу од Полога ка Липљану, био је нападнут из заседе. Поруке које је тада пренео од српског краља довеле су до прекида преговора. У периоду између 1273. и 1275. ишао је као изасланик краља Уроша у Јужну Италију на двор краља Карла Анжујског. Био је посланик и 1281, када се налазио у пратњи Марије, сестре краљице Јелене. По томе се види да је остао и у служби краља Драгутина, након што је он 1276. збацио оца са власти.

ИЗВОРИ: ВИИНЈ, 6, Бг 1986; Acta Albaniae I, 264, 470.

С. Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ

ЂОРЂЕ, краљ (?, прва половина XIII в.). Син краља Вукана и унук великог жупана Стефана Немање. На историјску позорницу ступа после очевог пораза у борби против великог жупана Стефана Немањића. Краљ Ђ. се заједно са братом Владином и рођацима Станком и Петриславом 1208. заклео на верност дужду Петру Зијанију, обећавши да ће млетачким поданицима у својој области гарантовати личну и имовинску сигурност, да ће пријатеље и непријатеље Млетака сматрати за властите пријатеље и непријатеље, те да ће у случају потребе против арбанашког великаша Димитрија Прогонова, господара Кроје (Arbanum), спроводити мере које буде предузео и сам дужд Петар Зијани. Ђ. интитулација у овом документу гласи: nos rex Georgius. Наредне три деценије Ђ. се не јавља у историјским изворима. Са титулом великог кнеза као први међу сведоцима поменут је у уговору краља Владислава о пријатељству са Сплићанима од 1237. Овај навод упућује на закључак да је Ђ. са скромнијом титулом „великог кнеза" задржао извесне управне надлежности у приморским областима српске државе. Ђ., „кнез Дукље, син Вуканов" помиње се 1242. у неколико докумената улцињског епископа Марка, који је признао јурисдикцију дубровачког архиепископа и 1242. у Дубровнику потписао уговор о пријатељству између Дубровчана и Улцињана. Епископ Марко је иступао против барског архиепископа очито уживајући подршку Ђ., којег он на једном месту назива „нашим краљем". У повељи краља Уроша I Дубровчанима од 23. VIII 1254. међу сведоцима одмах иза српског архиепископа наведен је кнез Ђ. Могуће да је реч о Вукановом сину. Према наводима Троношког родослова Ђ. је сахрањен у Сопоћанима. Није познато да ли се женио и за собом оставио потомство.

ИЗВОРИ: Ш. Љубић, Листине о одношајих Јужнога Славенства и Млетачке републике I, Зг 1868; T. Smičiklas, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae IV, Zg 1906; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Бг 1912; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Бг 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; М. Антоновић, „Повеља краља Радослава и манастир Св. Михаила на Превлаци", у: Краљ Владислав и Србија XIII века, Бг 2003; Ђ. Бубало, „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства", Б. Тодић (ур.), Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија, Беране--Бг 2011; Д. Јечменица, Немањићи другог реда, Бг 2018.

К. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ

ЂОРЂЕ, протомајстор, властеличић (Манастирица код Призрена ?, крај XIII в. -- околина Дечана ?, око 1343). Вероватно је припадао властеоској породици Пекпал/Пећпал и био син градитеља којем је краљ Милутин даровао у баштину село Манастирица код Призрена. Занат је изучио радећи у очевој зидарској радионици са браћом Доброславом и Николом, а њен предводник постао је у Дечанима. Од оца је наследио угледну владарску клијентелу и баштину у Манастирици. Рад његове градитељске дружине може се пратити неколико деценија: у манастиру Дечани сазидао је трпезарију, велики пирг над улазом, манастирско обзиђе и вероватно све остале грађевине, осим цркве (око 1327--1330), у манастиру Бањска изградио је улазни пирг (око 1330), архиепископску палату у Пећи (између 1324. и 1337) и трпезарију, келије, економске зграде и оградни зид са улазом у манастиру Св. арханђела код Призрена (1343--1348). Наручиоци ових дела били су краљ Стефан Урош III, краљ Стефан Душан и архиепископ Данило II. Све грађевине зидао је особеним начином слагања камена и опеке, познавао је конструкцију полуобличастих и крстастих сводова и добро владао пројектантским знањем. Наслеђену баштину у Манастирици потврдио му је краљ Стефан Урош III, што се сазнаје из Друге дечанске хрисовуље (1331). Он је ово село приложио манастиру Дечани, а краљ Душан му је заузврат, због његових радова у Дечанима и на другим местима, даровао села Влахиња и Трва, с обавезом да ово друго насели и да живи близу манастира, што је саопштено у Трећој дечанској хрисовуљи (1343--1345). Због заслуга у изградњи манастира Дечани и сигурно знатног новчаног прилога стекао је деривативно ктиторско право над параклисом Св. Георгија у припрати Цркве Христа Пантократора: у параклису је изграђена гробница ктитора, обележена саркофагом (пре 1335), а изнад ње је (око 1343) насликана ктиторска композиција, на којој Св. Георгије грли протомајстора Ђ. и приводи га Христу на престолу. На основу стечених ктиторских права, у параклису је касније било сахрањено и неколико његових сродника.

ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Петковић, „Портрет једнога властелина у Дечанима", ПКЈИФ, 1933, 13/1‒2; С. М. Ненадовић,,,Трпезарија протомајстора Ђорђа у Дечанима", Старине Косова и Метохије, 1961, 1; П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976; С. Поповић, Крст у кругу: архитектура манастира у средњовековној Србији, Бг 1994; С. Габелић, ,,Слика властелина у Дечанима", у: На траговима Војислава Ј. Ђурића, Бг 2011; Б. Тодић, ,,Чињенице и претпоставке о протомајстору Георгију из Дечана", Саопштења, 2016, 48.

Б. Тодић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ, СВЕТИ → СВЕЦИ

ЂОРЂЕ, СВЕТИ → СВЕЦИ

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ, деспот (Фурланија, 1461 -- Крушедол, 18. I 1516). Старији син слепог Стефана, сина деспота Ђурђа Бранковића, и Ангелине, кћери албанског великаша Аријанита Комнина. После смрти Вука Гргуревића угарски краљ Матија Корвин доделио му је титулу српског деспота у Будиму 1486. Исте године Ђ. Б. се са мајком Ангелином и братом Јованом настанио у Срему, где су од краља добили поседе Купиник, Беркасово, Јарак, Ириг и др. Бранковићи су са собом донели мошти слепог Стефана и положили их у Цркву Св. Луке у Купинику. Деспот Ђ. Б. је од тог времена био везан за јужну Угарску мешајући се у сукобе славонске властеле (1493/94). Са Петром Варадијем, калочким надбискупом, сукобио се 1496. око црквене десетине сматрајући да Срби, будући православни, нису дужни да плаћају намете католичкој цркви, при чему се позивао на декрете угарских краљева. Деспот се заједно с мајком и братом старао о светогорским манастирима Хиландар, Свети Павле и Есфигмен. У другој половини 1497. или током 1498. Ђ. Б. се замонашио, те се од тог доба у изворима помиње као монах Максим. У прво време старао се о духовним потребама Срба у Срему. За време угарско-турског рата у новембру 1501. боравио је у дипломатској мисији у Венецији. После смрти деспота Јована Бранковића (1502) и удаје његове удовице Јелене Јакшић за хрватског великаша Иваниша Бериславића, који је понео титулу српског деспота (1504), Максим је с мајком Ангелином отишао у Влашку код војводе Јована Радула, за којег је обављао дипломатске послове. Почев од 1505. помиње са као влашки митрополит. После смрти Јована Радула, Максим и Ангелина су се вратили у Срем, где су уз помоћ браће Јакшића, влашког војводе Јована Њагоја и московског великог кнеза Василија III Ивановича подигли манастир Крушедол (1512--1516), у којем су почивале мошти последњих Бранковића. Максим Бранковић се од 1513. помиње као београдски митрополит.

ИЗВОРИ: G. Wagner, Petri de Warda Epistolae, Posonii 1776; J. Teleki, Hunyadiak kora Magyarországon XII, Pesten 1857; F. Miklosich, Monumenta Serbica, Беч 1858; Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927; К. Митровић, „Повеља деспота Ђорђа Бранковића о прихватању ктиторства над Хиландаром", ССА, 2006, 5; „Повеља деспота Ђорђа, Јована и Ангелине Бранковић манастиру Светог Павла", ССА, 2007, 6.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Последњи Бранковићи у историји и у народном певању, Н. Сад 1886; А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Р. Грујић, Духовни живот, Војводина I, Н. Сад 1939; Ђ. Сп. Радојичић, „Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима", ГИДНС, 1939, 12; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", Истраживања, 1975, 4; Историја српског народа II, Бг 1982; Н. Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Н. Сад 1999; С. Ћирковић, „Поствизантијски деспоти", ЗРВИ, 1999--2000, 38; М. Спремић, Српски деспоти у Срему, Срем кроз векове, Бг--Беочин 2006.

К. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ → БРАНКОВИЋ, Ђорђе

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ → БРАНКОВИЋ, Ђорђе

ЂОРЂЕ ВОЈТЕХ

ЂОРЂЕ ВОЈТЕХ (Георгије Војтах), великаш (? -- Македонија, 1073). Био је потомак угледне бугарске породице и вођа устанка против Византије. У време када су Селџуци тешко поразили Византинце у бици код Манцикерта (1071) Ђ. В. се налазио на некој дужности у оквиру византијске администрације у Скопљу. У новонасталој ситуацији, а користећи се незадовољством због повећаних намета које је увела цариградска влада и ослоњен на подршку неколицине угледних бугарских првака из Скопља, отпадио се од Византије и подигао је устанак (1072). Они су затражили и добили подршку дукљанског владара Михаила који им је као помоћ послао сина Бодина са војском. У духу традиција некадашњег бугарског царства, Бодин је у Призрену извикан за цара под именом Петар. Устаници су поразили византијске одреде и успешно наставили ратовање у околини Ниша и у Македонији. На положају намесника у Скопљу, Ђ. В. је морао да издржи напад Византинаца који су покренули поход против побуњеника и већ постигли одређене успехе. Пошто му је зајамчена безбедност, он је најпре предао град, али је потом обавестио Бодина у Нишу да крене према Скопљу. Међутим, Византинци су не само поразили, него и заробили Бодина, а приликом истраге коју су тада спровели, Ђ. В. је под батинама преминуо.

ИЗВОР: ВИИНЈ, III, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: В. Златарски, История на българската държава през средните векове, 2 (България под византийско владичество, 1018--1187), София 1934; Г. Г. Литаврин, Болгария и Византия в XI--XII вв., Москва 1960; Историја српског народа, I, Бг 1981; И. Божилов, В. Гюзелев, История на средновековна България VII--XIV век, София 1999.

Р. Радић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ ГРЕБЉАНОВИЋ → ГРЕБЉАНОВИЋ, Ђорђе

ЂОРЂЕ ГРЕБЉАНОВИЋ → ГРЕБЉАНОВИЋ, Ђорђе

ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ

ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ, награда за српску критику и есејистику установљена у Београду 1967. Оснивач је БГБ, а непосредни реализатор њено одељење „Ђорђе Јовановић" из општине Стари град. Награда се сваке године додељује аутору за монографију, књигу есеја, студија или књижевних критика објављену између два београдска Међународна сајма књига (МСК). Према Правилнику о додели награде, председник жирија је њен претходни добитник. Жири именује УО БГБ. Рад жирија је јаван. По донетој одлуци извештава се оснивач, а образложење о добитнику и његовом делу чита се на свечаној додели. Награда је установљена ради промовисања највреднијих остварења књижевне критике, академских тумачења и есејистике. До распада СФРЈ односила се на целокупно српскохрватско језичко подручје, а потом је постала национална. Традиционално се додељује првог дана МСК у Београду у Библиотеци „Ђорђе Јовановић". Награда се састоји од калиграфски израђене повеље и новчаног износа. Добитник може бити награђен само једном. Добитници су, закључно са 2017: В. Марковић, Љ. Симовић, Р. Константиновић, М. Павић, М. Поповић, М. Николић, П. Џаџић, М. Егерић, Ј. Аћин, М. Первић, М. Павловић, Р. Војводић, П. Палавестра, З. Глушчевић, П. Стефановић, В. Жмегач, Н. Петковић, Ђ. Вуковић, С. Петровић, Ј. Христић, С. Лукић, Б. Михајловић, П. Зорић, Г. Тешић, Х. Крњевић, С. Велмар-Јанковић, В. Јеротић, А. Јовановић, Р. Микић, С. Самарџија, П. Пијановић, М. Пантић, Т. Брајовић, М. Ломпар, Ј. Лукић, Б. Радовић, Д. Стојановић, С. Гордић, Б. Поповић, Р. Вучковић, Љ. Јеремић, С. Кољевић, Р. Поповић, А. Јерков, Ј. Делић, Б. А. Поповић, М. Недић, И. Тартаља, А. Марчетић, Л. Којен, Д. Хамовић, М. Тешић, С. Владушић, З. Милутиновић, Д. Потић и Љ. Пешикан Љуштановић.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, Лексикон литерата-лауреата: српске књижевне награде 1839--2002, Бг 2004.

М. Пантић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ КАНТАКУЗИН

ЂОРЂЕ КАНТАКУЗИН, властелин (?, око 1390 -- ?, између 1456. и 1459). Брат деспотице Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића. Према ранијем мишљењу, био је син Димитрија Кантакузина, сина морејског деспота Матеје Кантакузина и унука цара Јована VI Кантакузина. Данас у науци превладава мишљење да је био син Теодора Кантакузина, који се у изворима помиње као ујак цара Манојла II Палеолога, али се не зна у каквом је тачно сродству био са царем Јованом VI, иначе оцем Манојлове мајке Јелене, и његовом породицом. У изворима се јавља први пут почетком 1431, као посланик морејског деспота Константина Драгаша Палеолога (потоњег цара Конастантина XI) у Дубровнику. Остао је у Константиновој служби све док овај није напустио Пелопонез 1437. Тада је отишао у Трапезунт у посету својој сестри Јелени, жени трапезунтског царевића (потоњег цара) Давида Великог Комнина, а затим и својој другој сестри Ирини (Јерини), жени српског владара, деспота Ђурђа Бранковића. Након тога остао је трајно у Србији, у друштву своје сестре Јерине и млађег брата Томе, који је у Србији боравио одраније. Био је заслужан за утврђивање и одржавање престонице Смедерева, а нарочито се истакао приликом одбране града од угарских напада 1456. Не помиње се у изворима у вези са коначним османским освајањем Смедерева 20. VI 1459, па се сматра да је до тада већ био мртав. Био је изузетно учен, забележено је да је у Калаврити на Пелопонезу поседовао богату библиотеку, чији је макар део задржао и у Смедереву. Имао је четири сина: Теодора, Манојла, Тому и Димитрија и пет кћерки, од којих су по именима познате три -- Зоја, Ана и Евдокија.

ЛИТЕРАТУРА: D. Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100--1460, Washington D. C. 1968; E. Trapp и др. (ур.), Prosopographische Lexicon der Palaiologenzeit 5, Wien 1981; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

П. Коматина

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ ОСТУША ПЕЋПАЛ (Пекпал)

ЂОРЂЕ ОСТУША ПЕЋПАЛ (Пекпал), властелин (? -- манастир Дечани, 3. IX 1377). Забележен је као један од ктитора манастира Дечани. У припрати Дечана налази се саркофаг на чијој је гробној плочи натпис: „месеца септембра трећи дан престави се раб божи Јефрем а зовом Ђорађ Остуша Пећпал и со гроб јего вечна му памет, лето 1377." Потицао је из веома угледне породице Пећпал/Пекпал. Са разлогом се може претпоставити да је ова породица била у родбинским везама са Немањићима. Неке назнаке за овакав закључак присутне су у гробном натпису Марине Витосаве, која је сестричина Јована Оливера. Није без значаја чињеница да се и саркофаг Иваниша Алтомановића налази у породичној капели Пећпалових у припрати Дечана. Из породице Пећпал/Пекпал потицао је хумски епископ Стефан, који је овом епархијом управљао у периоду 1324. до после 1330. Седином XIV в. истакнути представници властеле узимају ктиторство у краљевским задужбинама. Капела посвећена Св. Ђорђу у Дечанима подигнута је, или осликана, заслугом породице Пећпал/Пекпал. У овом делу храма поред Ђ., сахрањена је и властелинка Марина Витосава Пећпал, тако да се извесно ради о породичној капели. Право на погреб у оквиру манастира имали су само ктитори.

На североисточном зиду капеле Пећпалових живописана је слика властелина. Овакво живописање произлази из ктиторског права, такође. У старијој литератури доминирају мишљења да овај властелин представља Ђ. Новија истраживања оспоравају овакву поставку. Властелин насликан у припрати је младић, ретке браде, у посебно неуобичајеној краткој хаљини зелене боје и са кратким црвеним огртачем. Поред тога постоје извесна хронолошка одступања у разматрању идентификације овог властелина. Уз то саркофаг Ђ. се не налази непосредно испод портрета. Разрешење овог проблема пронађенo је у ставу да властелин насликан у припрати Дечана није Ђ., али јесте ктитор и члан породице Пећпал/Пекпал. Ђ. се замонашио под именом Јефрем и извесно време био део Дечанског братства.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I--1, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Петровић, „Портрет једног властелина у Дечанима", ПКЈИФ, 1932, 12; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Бг 1974; Д. Поповић, „Средњовековни надгробни споменици у Дечанима", у: Дечани и Византијска уметност средином 14. века, Бг 1991; В. Ђурић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Бг 1994; Б. Поповић, „Програм живописа кaпеле Пећпалових", Д. Војводић, „Портрети владара, црквених достојанственика и племића", у: Зидно сликарство Дечана, грађа и студије, Бг 1995; Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, Бг 2004; С. Габелић, „Слика властелина у Дечанима", у: На траговима Војислава Ј. Ђурића, Бг 2011.

М. Копривица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ → КАРАЂОРЂЕ

ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ → КАРАЂОРЂЕ

ЂОРЂЕ СКОРОПОСТИЖНИ

ЂОРЂЕ СКОРОПОСТИЖНИ, манастир Св. Георгија -- Горга (Скоропостижног, брзостижућег, хитрог), на реци Серава и брду Виргин код Скопља, задужбина краља Милутина. Подигнут је на остацима разрушене задужбине цара Романа III Аргира (1028--1034). Обнављали су га и даривали још велики жупан Стефан Немања (1189--1190) и краљ Стефан Првовенчани (1216--1217). Освојивши Скопље и видевши царску задужбину срушену, краљ Милутин је обећао да ће је обновити из темеља, што је остварио последњих година XIII в., а 1300. издао своју повељу. Био је то један од најбогатијих и највећих манастира Милутиновог времена, имао је 47 села и заселака, обрадива имања, ливаде, шуме, винограде и цркве, али је све било разграбљено пропашћу манастира. Уз помоћ посебне комисије коју су чинили Милутинов дијак Дабиша, студенички архимандрит Сава и властелин Никола Опареша, краљев дворанин, утврђена су тачна имања и враћена манастиру. Краљ је даровао још 100 ха ораница, винограде, ливаде и многа имања, 18 старих и четири нова села, неколико метоха, влашких катуна, рибњака и рибара, један недељни трг и тргове у неким селима, те два годишња панађура (Ђурђевдан и Ђурђиц), на којима само манастир има право да продаје вино, хлеб и месо. Код многих имања није одређена прецизна граница јер није било никаквих претензија, али тамо где је било сукоба, границе имања и села одређене су у детаље. У Скопљу је купио неколико кућа, много неизграђеног простора, поклонио му двор и цркву одбеглог византијског властелина Апокавка, саградио нову „полату и дворь" и једну кулу за скупљање пољопривредних производа. Потврдио је и поклоне властеле, њиве, винограде и цркву коју поклони неки Каломен да би добио право да буде сахрањен у манастиру. Властелинство Ђ. с. добило је и велике административне, финансијске и судске повластице, а санкције за отимање манастирске имовине и разне глобе које су припадале манастирској каси. Игуман манастира био је учесник „сабора све српске земље" на којима су утврђивана даровања, повластице и имунитети манастира Бањска. Међутим, властелинство је захватило расуло после Маричке битке. Када је 1377. хиландарски монах Герасим затражио од свог брата Вука Бранковића да Хиландару обезбеди помоћ, Вук му је поклонио овај манастир као метох. Половина свих прихода ишла је Хиландару, а половина задржавана. То је једини случај да један царски и краљевски манастир буде потчињен другом царском манастиру. Када су Турци 1392. освојили Скопље, манастир је изгубио сва своја села, куће и имања, убрзо је опустео и пропао, да су му и темељи раскопани. Није познато ништа о архитектонском и уметничком домету манастира.

ИЗВОР: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Властелинство Светог Ђорђа код Скопља XI--XV века", ГСНД, 1925, 1.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕ ТОПИЈА

ЂОРЂЕ ТОПИЈА (Georgius Thopia/Topia, Giorgio Tobia), властелин (? -- ?, октобар 1392). Син албанског великаша Карла Топије, господара Драча. Био је ожењен Војиславом, ћерком севастократора Бранка Младеновића и сестром Вука Бранковића. Ђ. Т. је власт над Драчом преузео 1388, убрзо после очеве смрти. Због дуге болести која се сматрала неизлечивом није био у прилици да град брани од турских напада. Млечани су то искористили и на основу уговора од 1386, закљученог још са Карлом Топијом, захтевали су од Ђ. Т. да им препусти бригу о безбедности града. Млетачки стрелци најпре су запосели кулу у драчкој луци. Будући у сродству с Анжујцима, Ђ. Т. се ставио на страну Луја II Анжујског и авињонског папе Климента VII, због чега је римски папа Бонифације IX иступао као његов непријатељ подстичући зетског господара Ђурђа II Страцимировића Балшића да предузима акције против Драча. Немајући другог избора Ђ. Т. је 1392. Драч предао Млечанима. Уговор је у име млетачке владе потписао Сарацено Дандоло, генерални капетан залива. Ђ. Т. је умро у октобру исте године. Већ новембра 1392. млетачки посланици добили су из метрополе инструкције како да преузму потпуну власт над Драчом. Тим чином Млетачка република је и званично започела обнову старих и стицање нових поседа на источној јадранској обали. Старија сестра Ђ. Т. Јелена управљала је Кројом, а непосредно пред братову смрт удала се за утицајног млетачког патриција Марка Барбадига. Млађа сестра Гојислава (Војислава) удавала се за албанске великаше, најпре Курсака, а потом Прогона Дукађина, заповедника тврђаве Шати.

ИЗВОРИ: Ш. Љубић, Листине о одношајих Јужнога Славенства и Млетачке републике IV, Зг 1874; J. Valentini (ур.), Acta Albaniae Veneta I/2, Roma−Milano 1968.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; И. Божић, Немирно Поморје XV века, Бг 1979; O. J. Schmitt, Das venezianische Albanien (1392−1479), München 2001; К. Митровић, „Млечани и српске земље у време владавине кнегиње Милице и кнеза Стефана Лазаревића", у: С. Мишић, Д. Јечменица (ур.), Кнегиња Милица -- монахиња Јевгенија и њено доба, зборник радова, Трстеник 2014.

К. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Александар

ЂОРЂЕВИЋ, Александар, архитекта (Београд, 30. XII 1890 -- Београд, 8. III 1952). Убрзо након дипломирања 1914. на Високој техничкој школи у Карлсруеу, прикључио се српској војсци у I светском рату, а након повлачења преко Албаније отишао у Француску. Запослио се у Паризу прво као архитекта при Државној железници (1916), а затим као сарадник на „École des Beaux-arts" („Бозар, Академија лепих уметности") код професора Бернијеа и Марсела Ламбера (1916--1918). По повратку у Београд био је запослен у Одбору за обнову Београда (1919--1921), после чега је постао суоснивач Грађевинског предузећа „Рад", где остаје до 1928. У периоду 1928--1941. ради самостално, формирајући у свом бироу више касније афирмисаних градитеља, као што су Војин Симеоновић и Григорије Самојлов. Пројектовао је махом приватне резиденције члановима породице Карађорђевић, као и резиденције за представнике политичке, финансијске и интелектуалне елите претежно у Београду. Своју наклоност стилу001_SE_V_Aleksandar-Djordjevic_zgrada-Beogradske-berze.jpg француског академизма, јасне форме и уздржане декорације Ђ. је исказао првим реализованим пројектом стамбено-пословне зграде Душана Л. Томића у Нушићевој 25 (1922--1923), где је применио рустичну обраду фасаде на широко застакљеном приземљу и мезанину, као и централно позициониран, богато елабориран портал, украшен капијом од кованог гвожђа. Висок мансардни кров перфориран полукружно засвођеним кровним прозорима завршио је двема угаоним куполама и средишњом атиком украшеном скулпторално решеним картушом. Зграда у Нушићевој 25, уз зграду посланика Радмила Стојиљковића у Његошевој 19 (1931) и вилу индустријалца и градоначелника Београда Владе Илића у Венизелосовој 31 (1935), спада у најуспешнија остварења српске рецепције француског академизма. Најзначајнији јавни објекат Ђ. опуса представља Београдска берза на Студентском тргу 13 (1933--1934). Снажна, скоро монолитна структура објекта оживљена је употребом двобојне фасадне оплате, степеновањем форми угаоних кула и вертикалном артикулацијом фасаде лезенама које пробијају ниво фасадног завршетка. Елементи кованог гвожђа на порталима и степеништу објекта говоре у прилог Ђ. познавању морфологије ар деко стила и његовом смисленом одабиру ових мотива у складу са функцијом објекта. Ђ. најзначајније остварење јесте палата Бели двор (1934--1936), подигнута у јужном делу дворског комплекса на Дедињу. На конкурсу за Бели двор учествовао је пројектом у неовизантијском стилу, који је касније изменио прво у духу неотјудорске готике, а потом, следећи афинитете кнеза Павла, извео у духу неокласичне паладијанске енглеске архитектуре XVII и XVIII в. Због своје повезаности са династијом и припадницима политичке и финансијске елите, по окончању II светског рата Ђ. је био утамничен и пред егзекуцију ослобођен захваљујући интервенцији пријатеља и породице. Остаје краће време активан, ангажован након рата на обнови и проширењу бомбама порушеног Старог двора на Теразијама (1945--1947).

ДЕЛА: вила Тихомира Панића, Ул. кнеза Милоша 70 (1926--1927); кућа Павла Хаџи Павловића, Ул. Светозара Марковића 58 (1926); кућа Десанке Новаковић на углу Бирчанинове и Ресавске 34 (1928); вила Надежде Ђокић, Толстојева 17 (1928); кућа Михајла Глушчевића, Ресавска 65 (1929); кућа Рада Пашића, Ул. Андре Николића 19 (1930); виле у Пушкиновој 7, 15 и 17 (1930--1931); виле породице Теокаровић у Нишкој Бањи, Параћину и Београду у Ул. кнеза Милоша 72 (1932--1934); вила председника Краљевске владе Милана Стојадиновића, Булевар војводе Мишића 67--69 (1936); адаптација двора „Брдо" код Крања (1936); Голф клуб Кошутњак (1936--1937); вила Радмиле Лазаревић, Ул. Андре Николића 35 (1937).

ЛИТЕРАТУРА: М. Просен, ,,Градитељски опус архитекте Александра Ђорђевића (1890--1952)", Наслеђе, 2006, 7.

Милан Просен

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Александар

ЂОРЂЕВИЋ, Александар, бактериолог, универзитски професор (Ниш, 1893 -- Београд, 13. IV 1969). Уписао студије биологије на Филозофском факутету у Београду (1912). Добио војну стипендију (1913) за студије медицине у Нансију (Француска) које је прекинуо због избијања рата 1914, у којем учествује као лекарски помоћник у Епидемијској војној болници у Нишу, с којом се 1915. повлачи преко Албаније на Крф. Радио је на „острву смрти" Видо, а касније и на Солунском фронту. По демобилизацији 1919. наставља студије у Нансију и завршава их одбраном доктората 1923, као и једногодишњим курсом из бактериологије и хигијене. По повратку ради као лекар у чину санитетског поручника у Војнохигијенском заводу у Београду, а 1925. изабран је за хонорарног асистента на Медицинском факултету у Београду за извођење наставе хигијене и бактериологије. По окупацији 1941. на свој захтев је пензионисан, а 1944. поново наставља рад у Санитетском одељењу Врховног штаба НОВ. Изабран 1946. за ванредног професора на Мед. ф. у Београду најпре за предмет Епидемиологија, а затим Микробиологија. Био је управник Савезног епидемиолошког института (1946--1950), управник Института за микробиологију Мед. ф. (1946--1950) и директор Више школе за медицинске сестре Југословенског Црвеног крста. Продекан (1946--1948) и декан Мед. ф. у Београду (1950--1951). Члан Комисије за оснивање Мед. ф. у Скопљу и Сарајеву, Стоматолошког факултета у Београду, на којем је предавао микробиологију и чији је био први руководилац (1948). Његов истраживачки рад се односи на проблеме бактериологије, а објавио је више уџбеника и радова у тој области (Општа и специјална бактериологија, Бг 1951).

ДЕЛА: Бактериологија (одабрана предавања), Бг 1947; Бактериологија за студенте медицине, Бг 1951.

ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић, Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих XX века, Бг 2003.

Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Александар

001_SE_V_Aleksandar-Djordjevic_reditelj.jpgЂОРЂЕВИЋ, Александар, филмски, телевизијски и позоришни редитељ (Суботица, 28. VII 1924 -- Београд, 27. IV 2005). Завршио Академију за позоришну уметност у Београду у класи проф. Хуга Клајна 1952. Oдмах по дипломирању добија стални ангажман у Народном позоришту у Нишу у којем до 1961. режира многобројне позоришне комаде (Молијер, Учене жене, 1952; М. Крлежа, Господа Глембајеви, Т. Вилијамс, Стаклена менажерија, В. Шекспир, Сан летње ноћи, 1953; Л. Н. Толстој, Живи леш, В. Иго, Лукреција Борџија, 1954; М. Крлежа, У логору, 1955; Б. Нушић, Госпођа министарка, 1956; Ђ. Лебовић, Небески одред, 1957; Т. Вилијамс, Мачка на усијаном лименом крову, Б. Нушић, Народни посланик, 1958; М. Крлежа, Леда, 1959. и др.). Потом прелази у РТВ Београд где остаје у сталном радном односу све до 1990. Режирајући читав низ ТВ драма и серија које су оставиле трага на медијском простору СФРЈ, на телевизији је остварио и свој највећи допринос. ТВ драма Чеп који не пропушта воду 1972. добила је прву награду на ТВ фестивалу у Холивуду. Након две, у продукционом смислу скромне серије (Леваци, 1970; Мајстори, 1972), Ђ. режира акциону ратну серију о НОБ-у Отписани (1974, 13 епизода) која, изневеравајући историјске чињенице и идеолошки преобликујући стварност, постаје најгледанија серија на простору тадашње Југославије, те две године касније добија и наставак (Повратак отписаних, 1976). Њену огромну популарност учврстили су и истоимени филмови настали на основу оба серијала. НОБ тематиком на њих се надовезује напета акциона ратна драма Стићи пре свитања (1978) о бекству групе комуниста из затвора у Сремској Митровици. Серија Врућ ветар (1980), по жанру комедија, постиже велику популарност и устоличује Ђ. као неприкосновеног мајстора те телевизијске форме. На основу ње исте године настаје и филм Авантуре Боривоја Шурдиловића. Покушај да се оствари савремена акциона драма, филм Јагуаров скок (1984), делимично сниман у САД, ипак не функционише на нивоу онога што је Ђ. до тада пружао. Филмом Хајде да се волимо он се 1987. враћа провереном жанру комедије и са њим постиже енорман комерцијални успех. Исте године започиње и снимање мамутске серије Бољи живот (укупно 82 епизоде), која ће бити једна од до тада најдужих и најпопуларнијих југословенских серија (режију прве 22 епизоде Ђ. је делио са М. Вукобратовићем). Трећи део чувене комедије Тесна кожа режира 1988, а 1989. други део филма Балкан експрес који такође бива претворен у мини-серију од десет епизода. Од 1993. до 1996. режира (са С. Шуљагићем) нову велику серију (70 епизода) под називом Срећни људи која прати формулу Бољег живота (о породици која пролази кроз разне недаће, овога пута под санкцијама заведеним СРЈ). Као мајстор дуготрајних серија потписује (са М. Вукобратовићем) и Породично благо (1998--2002, 62 епизоде), серију из које је изведен и биоскопски филм Тајна породичног блага (2000). Једно од његових последњих дела је документарни ТВ серијал Деца филма (2002). Ту је као домаћин представљао познате српске глумце (С. Гонцић, Д. Бјелогрлић, Г. Виденовић итд.) који су своје каријере почели као деца. Као врхунски професионалац Ђ. је током вишедеценијског стваралштва на филму и телевизији оставио неизбрисив траг и уткан је у историју РТБ/РТС као један од њених најплодоноснијих и најеминентнијих стваралаца.

У НП у Нишу Ђ. режира и по преласку у РТВ Београд (Р. Макдугал, Двоструко лице, 1962; М. Крлежа, Господа Глембајеви, З. Ђорђевић, Вечити студенти, М. Капор, Крај викенда, 1982; Б. Станковић, Коштана, 1984), а током целе редитељске каријере континуирано је присутан и на скоро свим београдским позоришним сценама: Атеље 212 (Х. Пинтер, Љубавник и Ревија, 1966; А. Вескер, Четири годишња доба, 1969; М. Митић, Експрес за Минхен, 1994), Југословенско драмско позориште (В. Вучо, Балада о аждаји и јунаку, 1964; М. Капор, Крај викенда, 1982), Позориште „Бошко Буха" (М. Станисављевић, Царска се пориче, 1975), Београдско драмско позориште (С. Павић, Полтрон, 1986), Мало позориште „Душко Радовић" (С. Павић, Мој кум и ја, 1993), НП (М. Митић, Успомене лаке жене, 1994), Позориште на теразијама (А. Кабиљо, Јалта, Јалта, 1985; В. Борисављевић, Престаће ветар, 1990; Б. Џери, С. Џозеф, Виолиниста на крову, 1993. и др.). Редитељски је значајно утицао и на позоришни живот у Крагујевцу (три представе у Књажевско-српском театру), Краљеву (три представе у Краљевачком позоришту), Крушевцу (две представе у Крушевачком позоришту), Лесковцу (пет представа у НП) и Зајечару (три представе у НП Тимочке Крајине). Посебно је значајан његов допринос успесима Шабачког позоришта на чијој је сцени поставио 13 драмских дела различитога жанра, од комедија Р. Кунија (Живот је леп, 1991; Луда ноћ у хотелу Југославија, 1992) до драмских остварења А. Милера (Смрт трговачког путника, 1992), Б. Михајловића (Бановић Срахиња, 1993), Т. Вилијамса (Мачка на усијаном лименом крову, 1994) и М. Крлеже (У логору, 1997. и др.). Добитник је награде ТВ Београд за животно дело (1978) и Октобарске награде града Београда (1984).

ЛИТЕРАТУРА: И. Рацков, „Бановић Страхиња од Борислава Михајловића у режији Александра Ђорђевића", Руковет, 1964, 15, 1; Ђ. Ђорђевић, „Прегледно и прецизно", Борба, 26. III 1967; П. Волк, Позоришни живот у Србији: 1944--1986, Бг 1990; Д. Бошковић (прир.), Александар Ђорђевић: Увек испочетка, Бг 2020.

Срђан Стојановић; РСЕ

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Александар Н.

ЂОРЂЕВИЋ, Александар Н., хемичар, универзитетски професор (Зрењанин, 29. VIII 1965). Студије хемије завршио 1990. на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Био је запослен у Технолошком институту „Серво Михаљ" у Зрењанину, где се бавио хемијом природних производа и суперкритичном екстракцијом са угљен-диоксидом 1990--1995. Магистарску тезу из области хемије природних производа одбранио је на Хемијском факултету у Београду (1994), а докторску дисертацију „Синтеза и физичкохемијска карактеризација водорастворних деривата фулерена молекула-C60" на ПМФ у Новом Саду (2000). Ту је 1995. биран у звање асистентa, а 2009. у звање редовног професора. Предаје неколико предмета из области хемије студентима медицине, стоматологије, физике, екологије и хемије. Увео је четири нова предмета из области нанонаука и хемију фулерена. Коаутор је два поглавља у књигама („Analysis of Parameters Significant for Oxidative Stress and Cell Injury", у: R. Injac (ур.), The Analysis of Pharmacologically Active Compounds and Biomolecules in Real Samples, Kerala -- India 2009; „Bioimpact of Carbon Nanomaterials", у: T. Ashutosh, S. K. Shukla, (ур.), Advanced Carbon Materials and Technology, Salem -- САД 2014). Главно научно интересовање Ђ. је фулерен С60 и примена водорастворних наночестица фулеренола у биолошким моделима in vitro и in vivo. Хемијом фулерена се бави од 1996. и један је од зачетника истраживања у овој области у Србији. Руководилац је националним пројектима од 2000. и координатор пројеката са Фармацеутским факултетом у Љубљани. Носилац је сарадње са домаћим и међународним привредним организацијама у примени нанофотокатализатора и наноматеријала у третману биљака. Рецензирао је велик број радова из области нанонаука у часописима, нпр. Nanomedicine, ACS Omega, International Journal of Nanomedicine, Biomaterials.

ДЕЛА: коаутор, „Fullerenol Nanoparticles as a New Delivery System for Doxorubicin", Royal Society of Chemistry Advances, 2016, 6, 38563; коаутор, „Drought Impact is Alleviated in Sugar Beets (Beta vulgaris L.) by Foliar Application of Fullerenol Nanoparticles", PLoS ONE, 2016, 11, e0166248; коаутор, „Enhancement of Nano Titanium Dioxide Coatings by Fullerene and Polyhydroxy Fullerene in the Photocatalytic Degradation of the Herbicide Mesotrione", Chemopshere, 2018, 196, 145.

ИЗВОР: Архива ПМФ Универзитета у Новом Саду.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Александар Саша

001_SE_V_Aleksandar-Sasa-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Александар Саша, кошаркаш, тренер (Београд, 26. VIII 1967). Син је кошаркашког тренера Братислава Ђорђевића. Почео је у млађим категоријама Црвене звезде у којој су проценили да није талентован, па је због тога отишао у Раднички (1978--1982), а затим у Партизан (1982--1992) и постао један од најбољих играча у историји тог клуба. Био је првак Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1986) и омладински шампион света (1987). Последњу сезону у Партизану, 1991/92, крунисао је тројком у последњем секунду финала Купа шампиона у Истанбулу Партизан--Хувентуд 71:70, којом је донео прву и до сада једину титулу клупског првака неком српском клубу. Касније је играо за Филипс (Олимпија) из Милана (1992--1994), Фортитудо из Болоње (1994--1996), Портланд (1996), Барселону (1997--1999), Реал из Мадрида (1999--2002), Скаволини из Пезара (2002--2005) и опет за Олимпију из Милана (2005). За репрезентацију Југославије одиграо је 104 утакмице, постигао 937 поена и освојио шест медаља: три златне на европским првенствима (Рим 1991, Атина 1995, Барселона 1997), златну на Светском првенству у Атини 1998, сребрну на Олимпијским играма у Атланти 1996. и бронзану на Европском првенству у Атини 1987. Од репрезентације се растао као капитен, са титулом првака света у Атини 1998.

Као клупски играч освојио је и три европска Купа „Кораћа" (1989. са Партизаном, 1993. са Филипсом, 1999. са Барселоном), по два пута првенство (1987, 1992) и Куп Југославије (1989, 1992) и три пута првенство Шпаније (1997. и 1999. са Барселоном, 2000. са Реалом). Рекордер је финала европских првенстава по броју поена (41) и тројки (9), а рекорд је поставио 1995, на мечу Југославија--Литванија 96:90. Проглашен је за најбољег играча Европског првенства у Барселони 1997. Два пута био је европски играч године, 1994. и 1995. у избору магазина Ђиганти дел баскет (Giganti del basket). Поводом обележавања пола века од оснивања Купа шампиона (Евролиге) 2008. проглашен је за једну од 50 највећих личности у историји тог такмичења. Наш Олимпијски комитет прогласио га је за најуспешнијег спортисту 1995. У првенству Италије постао је први играч који је у истој сезони (1993/94) био најбољи стрелац и најбољи асистент, а у тој сезони проглашен је за најбољег играча (МВП) „меча свих звезда" Италије. Тренерску каријеру почео је у Арманију (Олимпија) из Милана (2006/07), а после тога радио је у Бенетону из Тревиза (2011/12), Панатинаикосу из Атине (2015/16) и Бајерну из Минхена (2016--2018). Од марта 2019. тренер је Виртуса из Болоње. Од децембра 2013. до септембра 2019. био је селектор репрезентације Србије са којом је освојио три сребрне медаље на три највећа такмичења: Светско првенство у Мадриду 2014, Олимпијске игре у Рио де Жанеиру 2016. и Европско првенство у Истанбулу 2017. У клупској каријери, као тренер, има освојена два домаћа купа, у Грчкој (Панатинаикос, 2016) и Немачкој (Бајерн, 2018). Ђ. је једина личност у историји кошарке која је стигла до финала три највећа кошаркашка такмичења -- олимпијске игре, светска и европска првенства -- и као играч и као тренер. Јула 2005. Уницеф га је прогласио својим националним амбасадором. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007. и Мајске награде Спортског савеза Србије 2015.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

Александар Милетић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Александра Ања

001_SE_V_Aleksandra-Anja-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Александра Ања, композитор (Београд, 28. VI 1970). На Факултету музичке уметности у Београду завршила основне студије композиције у класи Властимира Трајковића (1998) и похађала магистарске студије у класи Зорана Ерића. Сарађујући са различитим ансамблима и извођачима, активно наступа као вокална солисткиња (пројекат Музичке синтезе 1994; активности у оквиру ансамбала Марсија 2000--2004, Равно небо 2003, Шлагери са шлагом 2012. и др.). У њеном композиторском раду евидентно је интересовање за жанрове популарне музике. Користећи их на постмодернистички начин, развила је специфичан музички језик у којем нема елемената академизма, али ни неоавангардног експериментисања (премда се мањи број њених дела може сврстати и у ове поетичке овојнице нпр. Canzone Distorte из 2013, остварено у сарадњи са sound art уметницом Светланом Мараш). Њено стваралаштво је посебно усмерено ка вокално-инструменталним жанровима, сценској и примењеној музици. Аутор је прве српске опере из пера једне композиторке, камерне опере Нарцис и Ехо (2000, премијера БЕМУС, 2002), за коју је добила Награду „Стеван Мокрањац" (2002). Дело је изведено и у Великој Британији (2011). Поред инспирације грчком митологијом која је композиторку водила и ка писању Сценске кантате Атлас (2008), у њеном стваралаштву је приметно и интересовање за српску традицију и музику (Рондо, Зар да умрем кад ми време није?, Шта се оно тамо сија?). Њена истраживања у различитим стилским оквирима резултирала су уметничком свестраношћу и дивергентношћу оствареног композиторског опуса. О томе сведоче и композиторски ангажмани у пољима театра (нпр. музика за представе: Чекајући Годоа, Псећи валцер у Југословенском драмском позоришту; Невиност, Терапија у Атељеу 212; Зли дуси у Народном позоришту у Београду; Слуга двају господара, написано за потребе Бијенала у Венецији), савременог плеса (Lift, 2003; Self-Erase, 2006; Paranoia Chic, 2009; Sensescapes, 2015; Myriads of Worlds, 2017), примењене музике (документарни филмови, изложбе и инсталације) и радиофоније (дело Canzone Distorte, за које је добила Награду „Витомир Богић" за најуспешније младе ствараоце за 2013).

ДЕЛА: Classified (Operrra is of Female Gender), музички театар за електронику, глас и наратора, 2005; Музика за мултимедијални музичко-сценски пројекат Тесла: тотална рефлексија, 2006; Бог града, за мештовити хор и гудачки оркестар, 2006; Отмица Европе, за симфонијски оркестар, 1998, рев. 2007; Prego per Vedere за харфу и глас, 2011; The Joy of Meeting Anew, за симфонијски оркестар, 2016; Myriads of Worlds, за виолину, виолу, контрабас, кларинет, фагот, сопран/наратора, електронику и три играча, 2017; Etida Scappare, за соло виолончело, 2017; Bollywood, мјузикл за трубу, клавир, удараљке и шест глумаца/певача, 2017/18; Nightscapes of Babylon, за алт саксофон и гудаче, 2018; Summertime (contemplation under a sunny tree), 2019.

ИЗВОР: https://anja-music.com/.

ЛИТЕРАТУРА: V. Mikić, „Romar/Bog Grada, or a Healing Power of Music? New Pieces by Božidar Obradinović and Anja Đorđević", New Sound, 2007, 29; G. Pilipović, „The Tradition of Opera and the New Music Stage Works by Young Serbian Composers", у: D. Despić, M. Milin (ур.), Rethinking Musical Modernism, Proceedings of the International Conference Held from October 11 to 13, 2007, Бг 2008; J. Janković, „'Let me Tell the Story from the Beginning'. About The Stage Cantata Atlas by Anja Djordjević", New Sound, 2008, 32; K. Stevanović, „Vocalise and the Experience of the Prosopopoeia of Anja Đorđević", New Sound, 2010, 36.

Радош Митровић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Андра

ЂОРЂЕВИЋ, Андра, правник, професор, политичар (Крагујевац, 28. III 1854 -- Крагујевац, 22 X 1914). Завршио права на Великој школи у Београду 1875. Био је практикант суда Вароши Београда 1875--1878, a од 1879. писар у Великом суду у Нишу. У Министарству правде радио од 1881. до 1882. Као државни питомац наставио студије права у Паризу (1882--1884), где је 1884. положио licence (лисанс) -- универзитетски степен -- из правних наука. Од 1884. до 1897. предавао је на Великој школи Римско право, Грађанско право и Грађанско процесно право. Биран је за народног посланика Скупштине 1893. и био министар правде у Влади Ђорђа С. Симића 1894. Исте године био је министар просвете и црквених дела у Влади Светомира Николајевића, а на том положају био је и у Влади Владана Ђорђевића од 1897. до 1900. У том периоду донесени су: Закон о народним школама, Закон о средњим школама, Програм рада у забавишту, Наставни план и програм за основне школе, Наставни план и програм за грађанске и девојачке школе и др. Ови прописи и правила омогућили су отварање основних школа, смањење броја гимназија, а повећање броја стручних школа. Просветне раднике, нарочито учитеље, настојао је да одвоји од политике. Године 1902. постао је сенатор, а 1903. члан Државног савета. Уживао је велико поверење краља Александра који га је овластио да са Бечким двором води најповерљивије преговоре. Пензионисан је после Мајског преврата 1903, али је 1905. биран за посланика Скупштине. За дописног члана СКА изабран је 1906, а за редовног 1910. Написао је први универзитетски уџбеник грађанског процесног права у Србији Теорија грађанског судског поступка (Бг 1891), којим је утемељена нова наставна и научна дисциплина. Његово најзначајније дело Систем приватног (грађанског) права у Краљевини Србији, I‒IV (Бг 1893, 1896, 1906, 1910) такође заснива и систематизује грађанско право као правну науку. Са немачког језика превео је Пандекте или Данашње римско право Л. Арнтса Ритера од Арнесберга из 1890 (I), 1892 (II), 1895 (III), 1896 (IV, V). Одликован је Таковским крстом III, II и I степена, Oрденом белог орла V и IV степена, орденом Милоша Великог III степена, Св. Саве I степена, Орденом спаситеља III степена (грчки орден краља Ђорђа), те орденом Црвеног крста.

ДЕЛА: Систем грађанског права, Бг 1896; Менично право у Краљевини Србији, Бг 1905; О праву својине и правним одношајима на водама Србије, Бг 1905; Сусвојина (сувлаштина или смесништво) по нашем Грађанском законику, Бг 1906; Породично право наслеђа у данашњим романским и германским државама, Бг 1908.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Арнтс Ритер од Арнесберга, Пандекте или Данашње римско право, I--V, Бг 1890--1896; Д. Мрђеновић, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835--1941), Бг 1988.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Антоније

001_SE_V_Antonije-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Антоније, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 28. IV 1952). Дипломирао је 1975. на Електротехничком факултету у Београду, где је магистрирао 1977. и докторирао 1979. За асистента-приправника при Катедри за теоријску електротехнику ЕТФ-а у Београду изабран је 1975, за асистента 1977, доцента 1982, ванредног професора 1988, а за редовног 1993. За дописног члана САНУ изабран је 1997, а за редовног 2006. Држао је наставу из Основа електротехнике, Електромагнетике, Микроталасне технике, Електромагнетске компатибилности и других предмета на основним студијама, као и из више предмета на мастер, постдипломским и докторским студијама из области електромагнетике, антена и микроталасне технике. Био је гостујући ванредни професор на Технолошком институту у Рочестеру (САД) 1983. и истраживач на Универзитету у Сиракузи (САД) 1988--1991. Око три године је радио са 1/3 радног времена у Институту за примењену физику (садашњем Институту за микроталасну технику и електронику) у Београду. Главне области научно-истраживачког рада су му нумеричка електромагнетика, антене, микроталасна техника (посебно пасивне компоненте и кола), ултрабрзе дигиталне везе (посебно вишепроводнички водови) и електромагнетска компатибилност. Међу најзначајније радове спадају: и Т. К. Саркар, Р. Ф. Харингтон, „Time-domain response of multiconductor transmission lines", Proceedings of the IEEE, 1987, 75, 6; „SPICE-compatible models for multiconductor transmission lines in Laplace-transform domain", IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques, I, 1997, 45, 5; коаутор, AWAS for Windows Version 2.0: Analysis of Wire Antennas and Scatterers (Software and User's Manual) (Boston 2002). Био је руководилац три пројекта технолошког развоја које је финансирало Министарство за науку и заштиту животне средине Србије. Урадио је и неколико десетина пројеката за домаће и стране наручиоце (из области антена, микроталасних пасивних кола, РФ компонената и кола, брзих дигиталних веза и електромагнетске компатибилности). У више мандата био је шеф Катедре за општу електротехнику, члан и председник разних комисија и других тела ЕТФ-а, у више мандата члан Стручног већа за електротехнику на Универзитету у Београду, а у два мандата и његов председник. Био је председник Комисије за електронику и телекомуникације Министарства за науку и заштиту животне средине и члан Националног савета за високо образовање Републике Србије, те члан уређивачког одбора и стални рецензент часописа IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques, а рецензирао је и више радова за друге водеће међународне часописе, као и за међународне и домаће конференције. Добитник је награде „Никола Тесла" (са Б. Д. Поповићем и М. Б. Драговићем) 1985.

ДЕЛА: коаутор, „Wideband frequency-domain characterization of FR-4 and time-domain causality", IEEE Transactions on Electromagnetic Compatibility, 2001, 43, 4; коаутор, „On a class of low-reflection transmission-line quasi-Gaussian low-pass filters and their lumped-element approximations", IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques, 2003, 51, 7.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић (ур.), 65 година Електротехничког факултета у Београду 1948--2013, Бг 2013.

Душан Драјић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Божидар

001_SE_V_Bozidar-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Божидар, лекар, кардиолог, универзитетски професор (Београд, 5. I 1910 -- Београд, 11. IV 1986). Медицински факултет завршио у Београду 1934. Специјализирао 1934--1938. интерну медицину на Интерној пропедевтичкој клиници проф. В. Арновљевића у Београду и Интерној клиници професора Лиана и Лобрија у Паризу. Изабран на Мед. ф. за асистента-волонтера 1936, а прошавши сва звања, за редовног професора 1958. Одбранио хабилитациони рад „О срчаној инсуфицијенцији у току субакутног ендокардита" 1954. Пружио огроман допринос унапређењу редовне наставе и, нарочито, оснивању и организацији последипломске наставе из кардиологије на Мед. ф. у Београду и другим мед. ф. у земљи. Предавао је и на Стоматолошком факултету у Београду. Биран за продекана Мед. ф. у Београду (1952--1954. и 1954--1956), за проректора (1956--1963) и ректора Београдског универзитета (1963--1967). Био потпредседник Заједнице југословенских универзитета и две године председник Комисије за високо школство Извршног већа Србије. Допринео оснивању Мед. ф. у Новом Саду, Нишу и Приштини; Машинског факултета у Новом Саду; Филозофског факултета у Приштини; Електротехничког и Правно-економског факултета у Титограду. Био на усавршавању у Паризу 1949. и 1950. и у САД 1962. Свој радни век провео на Интерној „Б" клиници Мед. ф. (директор 1974--1976). Такође, био директор Института за медицинска истраживања у Београду (чији је оснивач САНУ) 1962--1963. Увео нове дијагностичке и терапијске методе у адултној кардиологији: фонокардиографија, катетеризација и ангиокардиографија срца, нуклеарна кардиологија (са В. Бошњаковићем). Основао Кардиолошку лабораторију, Коронарну јединицу 1971. и Кардио-хируршки центар (са кардиохирургом В. Стојановићем), који је функционисао 1958--1968. Ђ. је био врстан дијагностичар срчаних обољења. Применио тимски рад у кардиологији, схвативши је не само као клиничку адултну кардиологију него интегрално, даље развијајући Београдску кардиолошку школу. Осим Ђ., основу ове Школе чинили су чланови САНУ: Војислав Арновљевић, Изидор Папо, Јован Славковић, Владимир Кањух, Владимир Бошњаковић, Милан-Бане Ђорђевић, Миодраг Остојић, Нинослав Радовановић, Петар Сеферовић и Иво Поповић-Ђани из ЦАНУ. Успешно сарађивао са многобројним домаћим и иностраним кардиохирурзима (А. Карпентијер, Париз; M. Де Бејки, Хјустон; Хан, Женева и Женолије и др.). Публиковао с њима резултате првих оперисаних случајева реуматске митралне стенозе 1952; уграђивања вештачких срчаних валвула; аортокоронарних венских бајпаса 1977; операција урођених срчаних мана итд.

Основао у нас нову субдисциплину кардиологије -- кардио-епидемиологију. Учествовао у „Међународној епидемиолошкој студији коронарне болести у 7 земаља света: САД, Јапан, Италија, Холандија, Финска, Грчка и Југославија", којом је руководио A. Киз (Минеаполис, САД). Испитивани су фактори ризика, разбољевање и смртност од коронарне болести у три различите популационе групе (кохорте): индустријски радници; пољопривредни радници и универзитетски професори. Узети испитаници су били мушкарци, узраста 40--59 година на почетку испитивања 1963. Универзитетски професори, који су у почетку били највећа ризична група, на крају истраживања су најмање умирали од коронарне болести и најдуже живели. То се може објаснити чињеницом да је истраживање било проспективно и да су се они најстриктније придржавали упутстава лекара-истраживача. За ова истраживања његов научни тим добио је Октобарску награду за науку Града Београда за 1970. Ђ. је покренуо педијатријску кардиологију у Србији стварањем кадра, публиковањем радова (ендокардна фиброеластоза и ЕКГ промене код ње; срчана инсуфицијенција одојчета и малог детета; пароксизмална тахикардија одојчета; примарно велико срце у дечјем добу; гликогенска кардиомегалија; општи поглед на урођене срчане мане; изолована стеноза плућне артерије; аномалије аортног лука и патолошке плућне артерио-венске комуникације) и одговарајућим уџбеницима: (коаутор, Патолошка анатомија, хемодинамика и клиника најважнијих урођених срчаних мана, Бг 1969; коаутор, Урођене срчане мане, Бг 1974, монографија за коју је заједно са В. Кaњухом добио Октобарску награду за науку Града Београда 1974). Помогао је израстање кардиоваскуларне патологије из специјалне патолошке морфологије инсистирајући на клиничко-патолошким конфронтацијама и залажући се за развој кадрова у кардиопатологији. Најзначајнији његови радови су о субакутном бактеријском ендокардитису, са оригиналним запажањима која су, поред осталог, створила научни углед Београдске кардиолошке школе у иностранству. Проучавани су: патогенеза и еволуција (укључујући и модерне имунолошке аспекте), дијагноза и диференцијална дијагноза у односу на реуматски ендокардитис, особености срчане инсуфицијенције, први терапијски резултати постигнути пеницилином и другим антибиотицима, компликације у виду анеуризма и оштећења периферних и висцералних артерија (укључујући и коронарне), појаве миокардитиса, локализација на уграђеним вештачким срчаним валвулама, лечење реуматског ендокардитиса помоћу кортизона и ACTH у нас. Ђ. је допринео расветљавању проблематике инфаркта миокарда, а писао је и радове о акутном и хроничном плућном срцу, лезијама срца код обољења штитњаче, о проблемима из имунокардиологије, ургентне кардиологије и спортске кардиологије. Објавио је експерименталне радове о променама на крвним судовима изазваним убризгавањем норадреналина и о ресорпцији обележених масти у болесника са коронарном болешћу.

Био је члан Савета за координацију научних делатности Србије; члан редакција: Acta Med. Јug., МГ и САЦЛ (10 година), Кардиолошких и Интернистичких недеља, Лекарског приручника I--IV; члан многих домаћих и иностраних научних и стручних удружења: СЛД (секретар, генерални секретар и потпредседник 1946--1954); Савез лекарских друштава Југославије 1954--1964 (секретар, генерални секретар и председник); Кардиолошка секција СЛД (оснивач и почасни председник); Удружење кардиолога Југославије; Југословенски одбор за борбу против хипертензије (председник); Европско и Светско кардиолошко друштво (једини Југословен који је био четири године члан његовог Извршног комитета); Француско кардиолошко друштво и Интернистичко друштво земаља француског језичког подручја; почасни члан Am College Cardiol и Савезног научног медицинског друштва терапеута СССР итд. Уредник је и коаутор у многим монографијама и зборницима: Хитна стања у кардиологији (Бг 1965); Коронарна болест (Бг--Зг 1965); Хронична плућна инсуфицијенција, хронична плућна хипертензија и хронично плућно срце (са В. Даниловићем и сар., Бг 1966); Поремећаји ритма (Бг 1969); Превенција кардиоваскуларних обољења (Бг 1967); Кардиоваскуларне болести (Бг 1969); Реуматичке валвуларне мане срца (Нишка Бања 1971); Клиничка електрокардиографија (Ниш--Бг 1973); коаутор уџбеника Интерна медицина (Бг 1987). Помогао развој последипломске наставе у Нишу и Титограду. Био предавач по позиву на Интернационалној кардиолошкој недељи у Паризу пуних 25 година, члан Савета за народно здравље Србије 1950--1957. и Савета Здравственог центра Федерације, члан Комисије за међународне везе са здравственим организацијама СИВ, члан Државне делегације на заседањима СЗО. Добио две Октобарске и Седмојулску награду, више домаћих (Орден за храброст, Орден рада са црвеном заставом, Орден заслуга за народ са златним венцем, Орден братства и јединства са сребрним венцем) и иностраних одликовања (француски Орден Легије части, грчки Орден Fenix-a). Изабран за дописног члана САНУ 1963. и за редовног 1974. Био члан Председништва САНУ, те оснивач и председник првог Одељенског и Међуакадемијског одбора за кардиоваскуларну патологију 1982. Интернисти Србије су установили Награду „Проф. др Божидар С. Ђорђевић" 2000. На предлог В. Кањуха установљено је Меморијално предавање „Академик Божидар С. Ђорђевић", које је до 2019. одржано девет пута. тј. више пута него и за једног другог лекара у Србији.

ДЕЛА: и A. Rotović, „La valeur de l'épreuve de Weltmann dans le diagnostic différentiel entre l'endocardite infectieuse subaiguë et l'endocardite rhumatismale", Archives des maladies du coeur et des vaisseaux, 1949, 9, 909; и I. Lambić, „Lésions rénales avec azotémie et hypertension artérielle au cours de l'endocardite bactérienne subaiguë", La Semaine des hôpitaux de Paris, 1954, 11, 636; и Ч. Плавшић, В. Јосиповић, „Обољења коронарних артерија у току Ослерове болести", Acta Med. Jug., 1957, 11, 3; коаутор, „Руптура интервентрикуларног септума у току акутног инфаркта миокарда", Acta Med Jug, 1959, 13, 1; коаутор, „Анеуризме митрално-аортног интервалвуларног везива и Валсалвиних синуса као компликације субакутног бактеријског ендокардитиса после имплантације вештачке аортне валвуле", Глас САНУ, 1971, 279, 23; коаутор, „Хемолитична анемија после имплантације вештачке аортне валвуле", САЦЛ, 1972, 100, 6.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Божидар С. Ђорђевић (5. јануар 1910 -- 11. април 1986). Некролог", Годишњак САНУ за 1986, XCIII, Бг 1987; С. Бербер, „Сећање на академика професора др Божидара С. Ђорђевића", Кардиологија, 1988, 9, 4; С. Недељковић, „Божидар С. Ђорђевић. Сећање", у: М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих XX века, Бг 2003; В. Кањух, „Академик Божидар С. Ђорђевић, организатор и творац модерне интегралне српске кардиологије", Зборник радова и сажетака 4. Конгреса Удружења за атеросклерозу Србије са интернационалним учешћем, Бг 2014.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Бојан

ЂОРЂЕВИЋ, Бојан, инжењер технологије, универзитетски професор (Београд, 23. VIII 1937 -- Београд, 7. I 2019). Дипломирао је 1961. на Технолошком факултету и докторирао 1970. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У периоду 1962--1964. био је запослен у Центру за хемијско инжењерство (ИХТМ). За асистента на ТМФ у Београду изабран је 1971, за доцента 1976, а за редовног професора 1982. Пензионисан је 2001. Предавао је на основним студијама Термодинамику са термотехником, Хемијско-инжењерску термодинамику и Енергетику у процесној индустрији, а на постдипломским студијама Примену равнотежне и неравнотежне термодинамике у феноменима преноса и Молекулску термодинамику у равнотежи фаза. Био је шеф Катедре за опште техничке науке, члан Савета ТМФ-а, председник одсека ТМФ-а у Шапцу и др. Као гостујући професор држао је наставу из већег броја термодинамичких предмета на Технолошком факултету у Новом Саду, Интендантској војној академији у Београду и Техничком факултету Универзитета у Приштини и Подгорици. Један је од оснивача Лабораторије за хемијско-инжењерске параметре и први и дугогодишњи Секретар комисије за номенклатуру и технологију у хемијском инжењерству при Савезу хемичара и технолога Југославије. Аутор је и коаутор више уџбеника, приручника, збирки задатака и монографских публикација: Термодинамика струјних процеса (Бг 1970), Јединице, димензије и димензиона анализа (Бг 1970), Хемијско-инжењерска термодинамика (Бг 1978), Термодинамика са термотехником (Бг 1996) и др. Објавио је многобројне научне радове у врхунским међународним часописима и часописима од националног значаја. Дуго се бавио проучавањем могућности проширења примене водећих теорија раствора полимера на систем етилен-полиетилен у широком опсегу притиска и температуре. Члан је Научног друштва Србије и Америчког хемијског друштва. Српско хемијско друштво му је 2000. доделило Медаљу за трајан и изванредан допринос науци.

ЛИТЕРАТУРА: 90 година Технолошко-металуршког факултета, период 1995--2015, Бг 2015.

С. Т. Николић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Бојан

ЂОРЂЕВИЋ, Бојан, архивистa, историчар књижевности, универзитетски професор (Трстеник, 11. VI 1965). На Филолошком факултету у Београду дипломирао на Групи за југословенске књижевности и општу књижевност (1989), магистрирао (1994) и докторирао (2003). Научни сарадник и виши научни сарадник у Институту за књижевност и уметност у Београду (1995--2011), сада је спољни сарадник. На Катедри за библиотекарство и информатику Фил. ф. биран је за доцента, а за редовног професора 2020. Радио је као професор по позиву на Филозофском факултету у Нишу (2003--2008). Бави се архивском теоријом и архивским истраживањима појава и институција у српској култури у ХХ в. (Архивистички појмовник, Бг 2010; Пола века науке о књижевности -- Институт за књижевност и уметност: 1962--2012, Бг 2012), посебно за време окупације, 1941--1944. и за време Великог рата, 1916--1918. У дубровачкој традицији XV--XVIII в. изучава компаративне везе (Молијер у Дубровнику, М. Бруеровић и француски писци) и општи културни контекст, те везе значајних дубровачких писаца са фолклорном и библијском традицијом (Библијски и пословични искази у дубровачкој књижевности, Бг 2009).

ДЕЛА: Летопис културног живота Србије под окупацијом 1941--1944, Бг 2001; Никола Наљешковић, Бг 2005; коаутор, Летопис културног живота током Великог рата 1916 --1918, Бг 2014.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Летић, „Књижевноисторијски и компаративно о ренесансном песнику", КИ, 2006, 38, 128--129; Г. Покрајац, „Библијски и пословични искази у дубровачкој књижевности", КИ, 2009, 41, 139.

РСЕ

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Борисав Бора

001_SE_V_Bora-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Борисав Бора, рок музичар, композитор, текстописац (Чачак, 1. XI 1952). Музиком је почео да се бави у родном граду у адолесцентном добу. Преселивши се у Београд, завршио је гимназију, уписао права, потом Факултет драмских уметности (одсек продукције) и укључио се у музички живот. Био је члан акустичарске групе Заједно, с којом је објавио три сингл плоче, а на једној од њих први пут се огласио као комплетан аутор. Већи креативни простор добио је у такође акустичарској групи Сунцокрет, чије су чланице, поред осталих, биле глумица Горица Поповић и Биљана Крстић. За непуне три године с групом Сунцокрет објавио је пет сингл плоча и албум Моје бубе, за који је написао већину текстова. Краће време пре и после секстета Сунцокрет био је члан група Хајдук Станко и јатаци, односно Рани мраз. Због немогућности да се у Раном мразу искаже и као аутор, августа 1978, непосредно по објављивању сингла Опрости ми, Катрин, напушта групу и оснива свој састав Рибља чорба, једну од најуспешнијих и најпопуларнијих рок група у бившој Југославији. Са деветнаест студијских и пет концертних албума Рибља чорба је апсолутни рекордер на српској поп-рок сцени. Године 1996. објавио је ангажовани албум Њихови дани, на којем су све песме посвећене брачном пару Милошевић, с чијом се политиком није слагао. Осим за матични састав, писао је текстове за многе солисте и групе: Ђорђа Марјановића, Микија Јевремовића, Оливеру Катарину, Здравка Чолића, Неду Украден, Оливера Мандића, Мају Оџаклијевску, Жељка Бебека, Викторију, Тошета Проеског, Генерацију 5, Последњу игру лептира, Легенде и многе друге. Писао је музику за позориште и филм (Лутка са насловне стране, Тамна је ноћ и др.). Краће време 2004--2005. у влади Војислава Коштунице био је саветник министра за културу и информисање. Oд 1988. члан је Удружења књижевника Србије.

Богољуб Мијатовић

Ђ. пише рок поезију директних исказа као облик провокативног, субверзивног чина у односу на стандардни начин грађанског живота и морала. Заузимајући позицију бруталног и примитивног, а истинољубивог оспораваоца свега постојећег, он је, уз употребу брутализама, вулгаризама, опсцене лексике, често и пригодног тона, изградио поступак демистификације и демаскирања свега постојећег, у распону од различитих идеолошких и политичких ставова (колико некадашњих комунистичких толико у новије доба либерално-капиталистичких и транзиционих, повезаних са процесом глобализације и новог светског поретка), преко уобичајених стилова живота (од грађанске и малограђанске „нормалности" до јапија, тајкуна и криминалаца), па до одређених моралних поставки (од урбане конвенционалности до кафанско-боемске разузданости, од патријархалног и породичног морала до анархистичких модела понашања). У том стилу је писао љубавну, хуморну, сатиричну и политичку, социјалну и патриотску, као и мисаону, по правилу апокалиптичку поезију („Погледај дом свој, анђеле"). У погледу песничке традиције Ђ. се, осим страних рок песника (Б. Дилан, Л. Коен), жанровски издалека ослања на фолклорне и романтичарске (Змај, пре свих) обрасце хумора, на искуство епиграма (од Стерије до М. Витезовића), као и на поезију хуморног авангардизма (Д. Радовић, Б. Петровић, А. Марошевић и А. Секулић). Добитник је награде Академије „Иво Андрић" (2018, Вишеград).

Иван Негришорац

ДЕЛА: песме: Равнодушан према плачу, Бг 1985; Хеј Словени, Бг 1987; Нећу, Бг 1989; Психопата и лопата, Бг 1997; Срби без муке, Бг 2001; Шта је песник хтео да каже, Бг 2011; Дебела трагедија, Бг 2013; Пусто острво, Бг 2017; мешовите форме: Првих десет година је најтеже, Бг 1988; Бребуси, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, Екс ЈУ рок енциклопедија, Бг 2007; М. Ковачевић (ур.), Језик, књижевност, музика: поезија и музика Боре Ђорђевића, Андрићград 2018.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Борко

ЂОРЂЕВИЋ, Борко, пластични хирург, универзитетски професор (Пирот, 3. III 1942). Завршио је Медицински факултет у Београду 1968. Докторат медицинских наука одбранио је на истом факултету 1994. Био ванредни професор на универзитетима у Нишу и Београду од 1996. На самом почетку каријере стручну праксу је обављао на Институту за јавно здравље, односно у ЈНА као војни лекар. Пошто није успео да добије специјализацију коју је желео у Југославији, Ђ. одлази у САД. Брзо нострификује диплому и наставља са стручном праксом у Ливингстону (савезна држава Њу Џерзи). Специјализацију хирургије је започео у болници Маунтинсајд, Монтклер, Њу Џерзи. Након две године прелази у Филаделфију (Пенсилванија), где постаје специјалиста опште хирургије, да би се потом определио за реконструктивну пластичну хирургију. Након шест година додатног усавршавања (у Мичигену, Масачусетсу, Флориди, Илиноису, Калифорнији, Луизијани, Вашингтону, Тексасу и Њујорку), постаје пластични хирург специјалиста. По стицању специјалистичког звања отворио је приватну ординацију у Палм Спрингсу, Калифорнија. Улепшавао је неке од најпознатијих људи новијег доба, нпр. Ненси Реган, Зазу Габор, Џоан Колинс, Ларија Кинга, Елтона Џона и др. Проглашен је за најбољег пластичног хирурга у САД 1986. и 2016. За учешће у многобројним хуманитарним акцијама град Палм Спрингс му је доделио хуманитарну звезду (на плочнику у граду); признање за целокупни рад, Медаљу части (Ellis Island Medal of Honor), добио је 2010, а добитник је и награда AMA Physician's Recognition Award 2000--2003; Humanitarian Award, Golden Palm Star, Palm Springs, CA, 2001; Man of the Year Award, Greater Palm Springs Celebrity Golf Classic 2001; Republican Senatorial Medal of Freedom 2002. Објавио је књигу Стаклени мир: Џими Картер и опасни Срби (Н. Сад 2016). Има ординације у Београду, Игалу и Дубаију.

ИЗВОР: San Francisco, CA -- Healthgrades, the leading online resource for information about physicians and hospitals (https://www.healthgrades.com/, приступљно 8. I 2019).

М. Вучићевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Босиљка

ЂОРЂЕВИЋ, Босиљка, психолог, научни саветник (Бањалука, 11. I 1922 -- Београд, 12. X 2015). Дипломирала на педагошкој групи Филозофског факултета у Београду 1949, тe 1965. oдбранила докторску дисертацију из психологије „Предзнања ученика и њихов каснији успех у школи". Била је на стручном усавршавању у Француској, САД, Совјетском Савезу и Чехословачкој. Радила је као асистент за Општу психологију на ФФ у Београду, школски психолог у основној школи у Београду, у Секретаријату за просвету Србије, саветник у Савезном заводу за проучавање школских и просветних питања и у Институту за педагошка истраживања у Београду као виши научни саветник. Била је и спољни сарадник Учитељског факултета у Београду. Редовни је члан Српске академије образовања. Бавила се психолошким проблемима васпитања и образовања, успехом ученика у настави, додатном наставом, породичним васпитањем, основном школом и својствима личности наставника. Веома је успешно повезивала своја теоријска сазнања и практични педагошки рад. Посебно је много допринела проучавању даровите деце као и васпитном и образовном раду са том децом у школи. По томе је била веома позната и цењена у српској педагогији и психологији. Учествовала је у реализацији истраживачких пројеката: „Савремена породица и њена васпитна улога" (пројекат ОЕЦД-а), „Наша основна школа у будућности" и „Индивидуализација васпитног рада са даровитим" (национални истраживачки пројекти). Објавила је сама и у коауторству 15 књига, а најзначајнији су јој радови: Друштвено понашање деце (Бг 1961); Додатни рад ученика основне школе (Бг 1977); Индивидуализација васпитања даровитих (Бг 1979); Програмирање васпитног рада (Бг 1982); Савремена породица и њена васпитна улога (Бг 1985). У коауторству је објавила књиге: Ученици о својствима наставника (Бг 1988); Својства универзитетских наставника (Бг 1992); Наша основна школа будућности (Бг 1998); Наставници, ученици и родитељи о садашњој основној школи и школи будућности (Бг 2001); Експерименталне (огледне) школе (Бг 2001).

ЛИТЕРАТУРА: С. Максић, „In memoriam Босиљка Ђорђевић (1922--2015)", Зборник Института за педагошка истраживања, 2015, 47, 2.

Н. Поткоњак

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Бранивој

ЂОРЂЕВИЋ, Бранивој, лектор, сценариста, универзитетски професор (Шабац, 22. I 1924 -- Београд, 19. V 1991). Похађао је Драмски студио при Народном позоришту у Београду (1947), затим је дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1950), а докторате филолошких наука одбранио на ФФ у Сарајеву (1962) и Београду (1981). Прошао је пут од глумца, лектора и редитеља, до редовног професора Факултета драмских уметности, Факултета политичких наука (Новинарски смер) и Војне академије у Београду, те продекана ФДУ (1965--1967). Лекторски рад се протеже на сва позоришта Србије, на многобројне радио и телевизијске емисије и тонску обраду домаћих играних филмова. Радио је у Драмском студију СНП као професор дикције. У СНП је режирао Јавленија и позорја (руковет драмских одломака у једном делу, 1971) и као лектор је радио на представи Човек је човек Б. Брехта (1984). Објавио је књиге из области дикције (Елементи српскохрватске дикције, Бг 1970; Српскохрватски позоришни језик, Бг 1974; Граматика српскохрватске дикције, Бг 1975; Акценат, реторика, версификација, Бг 1987; Основи рецитовања, Н. Сад 1989; Елементи дикције: акценат, реторика, версификација, Бг 1996), разне рецитале, радио-драматизације, адаптације и дела за сценско извођење. Био је један од најбољих познавалаца српског језика и васпитавао многе генерације глумаца. Остварио је око 300 лектура у професионалним позориштима. Лекторски је уобличио филмове Поход (Ђ. Кадијевић, 1968) и Природна граница (М. Илић, 1970), те ТВ филмове Чудо (Ђ. Кадијевић, 1971), Болани Дојчин (С. З. Јовановић, 1972), Лажа и паралажа (С. Мрмак, 1974), Коштана (Б. Глигоровић, 1980), Смрт пуковника Кузмановића (М. Маричић, 1981), Родољупци (Д. Мијач, 1986), Јазавац пред судом (А. Милошевић, 1988), Стремничка (М. Маричић, 1989) и др. Аутор је драме Кућа на углу која је 1956. извођена у НП Тимочке Крајине у Зајечару и у НП у Сомбору и сценарија ТВ филмова Сократова одбрана и смрт (1971) и Беседе проте Матеје Ненадовића (1976). У његову част мала сцена Шабачког позоришта добила је 2014. име „Мала сцена др Бранивој Ђорђевић", а Југословенско драмско позориште је установило годишњу награду за лепоту сценског говора „Др Бранивој Ђорђевић".

ДЕЛА: „Акценат, квантитет гласа и дисање у говору на сцени", Позоришни живот, 1962, 19--20; „Досадашњи рад на стварању позоришног језика", Позориште, Тузла, 1964, 4; „Позоришта и неговање домаће драме", Позориште, Тузла, 1965, 2; Основи говорних облика у интерпретацији: приручник за рецепционаре и позоришне аматере, Бг 1982; „Уз обележавање 150 година позоришног живота у Шапцу: Сећање на период између два рата", Театрон, 1990, 72--74.

ЛИТЕРАТУРА: М. Первић, Политика, 2. X 1968; М. Мирковић, Политика експрес, 2. X 1968; С. Лукић, Политика, 13. X 1968; Р. Животић, Борба, 2. XII 1976.

В. Крчмар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Бранимир

ЂОРЂЕВИЋ, Бранимир, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Ниш, 22. X 1942 -- Ниш, 28. V 2016). На Електронском факултету (Ел. ф.) у Нишу дипломирао 1965, магистрирао 1974. и докторирао 1977. За асистента на истом факултету изабран 1966, а за редовног професора 1987. Био је шеф Катедре за електронику, декан Ел. ф у Нишу, проректор и дугогодишњи ректор Универзитета у Нишу. Као ректор допринео је унапређивању и конкретизацији научне сарадње Универзитета у Нишу и САНУ која је остварена формирањем заједничког Центра за научна истраживања. Главне области професионалног интересовања су дигитална електроника, A/D и D/A конверзија, рачунари и рачунарске мреже. Држао је наставу из више предмета на редовним студијама: Импулсна електроника, Дигитална електроника, Техника конверзије, Рачунарске мреже; на последипломским студијама: Дигитална електроника, Техника конверзије, Рачунарске мреже и Пословни информациони ситеми. Био је на специјализацији у Великој Британији и у САД. Коаутор је уџбеника и помоћног уџбеника који се користе на Универзитету у Нишу за предмет Дигитална електроника. Учествовао је у низу пројеката, где је у већини био руководилац или координатор, a учествовао је и у међународним пројектима. Главни резултати његовог истраживања су: пројектовање и извођење јединственог информационог система Универзитета у Нишу, софтвер за full text базе података SNTIS, примена савремене образовне технологије у универзитетској настави, развој система за контролу квалитета образовног процеса, нове класе A/D и D/A конвертора, нови системи за рад у реалном времену. Био је председник конференције националног е-друштва Србије, члан организационог комитета и програмског одбора конференције за информатику YUINFO, члан програмског одбора међународне конференције UNITECH, председник југословенске Ректорске конференције, председник AIMOS универзитетске мреже (34 универзитета из 14 земаља југоисточне Европе), члан сталног комитета Ректорске конференције Европе, члан Југословенског комитета за ЕТРАН. Почасни је доктор Универзитета у Бањалуци и почасни доктор Техничког универзитета у Габрову, у Бугарској. Добитник је Златног знака Универзитета у Нишу и носилац Ордена заслуга за народ Председништва СФРЈ.

ДЕЛА: и Б. Раковић, Б. Ђорђевић, „A Wide-Range Voltage-to-Time Converter", IEEE Transactions on Instrumentation and Measurement, 1973, 22, 2; „A digitalized voltage-to-frequency converter", Int. J. Electronics, 1975, 39, 4; „A wide range temperature-to-frequency converter", Electronics Letters, 1976, 12, 23; и А. Жорић, „Smart Temperature Sensor", Facta Universitatis, Series: Electronics & Energetics, 1999, 12, 1.

Д. Живковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Бранислав

001_SE_V_Branislav-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Бранислав, грађевински инжењер, универзитетски професор (Скопље, 11. V 1938). Дипломирао је 1961. на Грађевинском факултету у Београду, где је магистрирао 1967. и докторирао 1974. Од 1962. био је шеф Одсека за хидроенергетику у Институту за водопривреду „Јарослав Черни", а 1971. прешао је на ГФ у Београду, где је 1984. изабран за редовног професора за групу предмета Коришћење водних снага и Водопривредни системи. Формирао је и предавао предмет Еколошки инжењеринг, а у више мандата био je шеф Kатедре за хидротехнику. Универзитет „Св. Кирил и Методије" у Скопљу доделио му је звање Professor honoris causa. Као утемељивач Теорије водопривредних система и први наставник предмета Водопривредни системи предавао је на последипломским студијама на свим универзитетима у некадашњој СФРЈ. Редовни је члан Академије инжењерских наука Србије и члан Научног друштва Србије. Као водећи стручњак у области водопривреде и хидроенергетике и афирмисан светски стручњак у области вода, био је експерт у Комитету за воде УН у Женеви, члан Комитета за водопривредне системе при Међународној асоцијацији за хидролошке науке и председник Одбора за утицај брана и акумулација на околину Српског друштва за велике бране. Председавао је Комисијом за праћење понашања објеката ХЕПС „Ђердап". Главни је уредник часописа Водопривреда и почасни члан Друштва за заштиту вода. Аутор је великог броја књига, монографија и чланака из разних области хидротехнике (Коришћење водних снага 1, 2, Бг 1981, 1984; Водопривредни системи, Бг 1990; Теорија поузданости у хидротехници, Бг 1998), те студије о хидроенергетским потенцијалима СФРЈ која је била основа за сва планирања у области енергетике (Хидроенергетски потенцијали Југославије и њихово адекватно вредновање и заштита, Бг 1986). Његова књига Cybernetics in Water Resources Management (Fort Collins 1993) цитирана је у свету као једна од базних монографија из те области. Ђ. се бавио развојем нових метода планирања и оптимизације водопривредних и хидроенергетских система, операционим истраживањима у управљању водама, коришћењем хидроенергетских потенцијала, планирањем хидроелектрана, анализом поузданости сложених система, уклапањем хидротехничких система у еколошко окружење и израдом стратешких планских докумената водопривреде и хидроенергетике. У улози пројектанта, ревидента или консултанта учествовао је у планирању и реализацији свих великих хидроенергетских објеката и водопривредних система у СФРЈ: ХЕ „Ђердап", Хидросистема ДТД, каскада ХЕ на Неретви, РХЕ „Бајина Башта", ХЕ „Вишеград", ХЕ „Козјак", ХС „Северна Бачка" и система у сливовима Мораве, Вардара, Врбаса, Саве и Дунава, те више великих система у иностранству. Руководио је националним пројектима у области водопривреде и хидроенергетике и учествовао је у изради стратешких планских докумената -- водопривредне основе Србије и других република бивше СФРЈ, као и студија искористивих потенцијала великих сливова. Учествовао је у изради Просторног плана Србије у делу који се односи на воде и водну инфраструктуру. Добитник је Октобарске награде Града Београда 1984. за науку и Орденa рада са златним венцем 1986.

ДЕЛА: Управљање водама и уређење вода, Љуб. 1986; Коришћење водних снага. Објекти хидроелектрана, Бг 1989; Хидроенергетско коришћење вода, Бг 2001; и М. Шарановић, Хидроенергетски потенцијали Црне Горе. Могућност коришћења за развој и унапређење животне средине, Пг 2007; и Г. Секулић, Водни потенцијали Црне Горе, Пг 2010; и Т. Дашић, Екологија водопривредних система, Бг 2019.

ИЗВОР: Архива ГФ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Дашић, „Проф. др Бранислав Ђорђевић", Водопривреда, 2018, 291--293.

Тина Дашић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Бранко Дрда

ЂОРЂЕВИЋ, Бранко Дрда, глумац, управник позоришта (Пожаревац, 6. I 1896 -- Београд, 2. X 1975). Још као ђак трећег разреда Учитељске школе ангажован је за члана хора у Народном позоришту „Краљ Александар I" у Скопљу (1914/15). За време I светског рата ступио је у ђачку чету и 1915. прешао Албанију. Глумио је у војничком позоришту IX пука на Солунском фронту (1917--1918), а након ослобођења у Армијском позоришту Прве армије (1919). После демобилизације постао је члан новооснованог позоришта „Стерија" у Вршцу (1920), затим је прешао у Српско народно позориште у Новом Саду (1921--1923), те у Градско позориште у Суботици (1923/24). Био је неко време и у Подрињском позоришту Д. Животића. Са Д. Леваком је 1925. основао и водио приватно повлашћено покрајинско позориште које је путовало по Краљевини, а на репертоару имало и оперете и драме. Након Градског позоришту у Нишу (1928/29), одлази за управника секције НП Дунавске бановине у Пожаревцу (1930--1934), где је глумио и режирао. Био је члан Секције за Дунавску бановину НП у Београду (1934/35), затим Градског позоришта у Крагујевцу (1935/36), које се пред крај сезоне припојило новоформираном НП Дунавске бановине (1936). Потом је поново у НП „Краљ Александар I" у Скопљу (1936--1941). Ту је 1939. прославио 25 година уметничког рада (као Арса у Власти и Жика у Сумњивом лицу Б. Нушића). За време рата је играо у НП у Нишу (1941--1944), а по ослобођењу у НП у Шапцу (1944--1947) и у Београдском драмском позоришту (1947--1955) у којем је маја 1954. обележио 40 година уметничког рада (као Белинић у Жервеовој Каролини Ријечкој). С успехом је играо и на радију и на телевизији. Био је врло студиозан у грађењу улога, а његова глума припадала је реалистичком стилу. Критика и публика су веома цениле његове креације Нушићевих ликова (Благоје, Живота у Др; Риста, Чеда, Ујка Васа у Госпођи министарки; Спасоје у Покојнику; Тома у Свету). Био је и Митке, Хаџи Тома, Марко (Б. Станковић, Коштана, Нечиста крв); Петко (М. Глишић, Подвала); Бубнов (М. Горки, На дну); Зверев (В. В. Шкваркин, Ноћна смотра); Мали (В. Лихтенберг, Каријера канцелисте Малог); Хаберле (Н. Ласло, Најсрећнији човек); Ђенерал Иволгин, Јарослав Илић (Ф. М. Достојевски, Идиот, Млада жена); Бивши министар (Р. Плаовић, М. Ђоковић, Растанак на мосту); Антонио (В. Шекспир, Млетачки трговац); Отац (К. Чапек, Бела болест); Арган (Молијер, Уображени болесник) и др. Одликован је Орденом рада III степена.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица СНП у Новом Саду 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887--1915", Театрон, 1981, 30/1/2; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бг 1984; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Бг -- Н. Сад 1996; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; З. Т. Јовановић, Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913--1941), I--II, Н. Сад 2005.

З. Максимовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Братислав

ЂОРЂЕВИЋ, Братислав, кошаркашки тренер (Београд, 23. X 1938). У Радничком са Црвеног крста играо је кошарку од 1954. до 1963. Тренерску каријеру почео је у пионирима Радничког, а као професионалац први пут је водио екипу Марибора 1966. и са њом био првак Словеније. Најплодније године провео је у Црвеној звезди (1971--1973, 1975--1979), са којом је био првак Југославије у сезони 1971/72, освајач Купа Југославије 1972/73. и учесник полуфинала Купа шампиона 1972/73. Радио је и у Радничком (1979/80), грчкој Патри (1981), Борову (1981/82, 1986/87), затим био селектор Ирана (1982/83), тренер Ал-Васла (1983--1986) из Уједињених Арапских Емирата и Фахахила (1987--1990) из Кувајта. Био је тренер репрезентације Југославије на Балканским играма у Софији 1981, а као тренер репрезентације Ирака на Деветим азијским играма у Њу Делхију 1982. остварио је најубедљивију победу у историји такмичења под окриљем Светске кошаркашке федерације (ФИБА): Ирак--Јемен 251:33. Годинама се налазио у важним спортским форумима у Југославији и Србији. Поред осталог био је председник Стручног савета КС Србије, члан управа Црвене звезде и Радничког, члан Председништва КС Југославије, директор међународног кошаркашког турнира „Трофеј Београда". Отац је бившег кошаркаша и тренера Александра Ђорђевића. Добитник је Мајске награде СОФК Србије 1972.

ЛИТЕРАТУРА: Црвена звезда -- наших шездесет година, Бг 2005.

А. Милетић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Велимир

ЂОРЂЕВИЋ, Велимир, наивни уметник (Велики Суводол код Пирота, 17. IX 1943). Керамиком се бави од 1967. Његову машту пробудила је завичајна традиција грнчарског заната. Било да су у форми употребне или слободне керамике, његове скулптуре се најчешће своде на људске и животињске фигуре које одликују равнотежа форми и осећај за стилизацију. Излагао је на самосталним изложбама у земљи, као и на групним изложбама у земљи и иностранству. Живи и ради у Зајечару.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић, М. Маширевић, Самоуки ликовни уметници Србије, Торино 1977; Н. Крстић, Наивна уметност Србије, Краг. 2003; Наивна и маргинална уметност Србије, Краг 2007.

Н. Крстић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Видосава

ЂОРЂЕВИЋ, Видосава, лекар, биохемичар, универзитетски професор (Велики Крчимир код Гаџиног Хана, 8. VII 1948). Дипломирала на Медицинском факултету у Нишу 1973, завршила специјализацију из медицинске биохемије 1979, одбранила докторску тезу 1984. Запослена у Институту за биохемију Мед. ф. у Нишу где је бирана за асистента-приправника 1974, а за редовног професора 1997. Директор Центра за медицинску биохемију КЦ Ниш (1995--2013). Активно учествовала у формирању Коморе биохемичара Србије и у раду Друштва медицинских биохемичара Србије. Иницирала увођење предмета Клиничка биохемија у програм за студенте медицине. Бавила се оксидативним стресом, улогом ендотела и азотног оксида у развоју болести и ендемском нефропатијом. Објавила 7 поглавља у домаћим монографијама и 2 у иностраним („Free radicals in cell biology", у: W. J. Kwang (ур.), International Review of Cytology, A Survey of Cell Biology, San Diego, California 2004; коаутор, „Endothelial Cells and Vasculitis", у: L. M. Amezcua-Guerra (ур.), Advances in the Etiology, Pathogenesis and Pathology of Vasculitis, Rijeka 2011). Члан редакције часописа Journal of Medical Biochemistry. Члан Извршног одбора Друштва медицинских биохемичара Србије и председник Надзорног одбора Коморе биохемичара Србије. Члан је Међународне федерације клиничке хемије, Форума европских друштава за клиничку хемију и лабораторијску медицину, Њујоршке академије наука и Академије медицинских наука СЛД. Добитник Ордена заслуга за народ са златним зрацима поводом 30. годишњице Мед. ф. у Нишу, награде Министарства за науку и заштиту животне средине Републике Србије за допринос у научно-истраживачком раду за период 2002--2003, четири награде Председништва нишке подружнице СЛД за најбољу публикацију (2004, 2008, 2010, 2013), награде за изузетан допринос развоју медицинске науке и струке (2009), награде за животно дело (2015) и награде СЛД за научно-истраживачки рад (2012).

ДЕЛА: коаутор, „Erythrocyte delta-aminolevulinate dehydratase measurements in Balkan endеmic nephropathy", Kidney International, 1991, 40 (Suppl 34); коаутор, „Method for the measurement of antioxidant activity in human fluids", Journal of Clinical Pathology, 2001, 54; „Immune system-mediated endothelial damage is associated with NO and antioxidant system disorders", Clinical Chemistry and Laboratory Medicine, 2004, 42, 10; „Plasma nitrite/nitrate levels in patients with schizophrenia", Clinical Chemistry and Laboratory Medicine, 2010, 48.

ИЗВОР: Лична архива.

Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Вишња

ЂОРЂЕВИЋ, Вишња, примабалерина, кореограф (Панчево, 2. X 1938 -- Београд, 28. IX 2017). Средњу балетску школу „Лујо Давичо" у Београду завршила у класи С. Лакетића и С. Ланкау. Чланица Балета Народног позоришта у Београду постала је 1956. Најпре је играла мање солистичке улоге, а убрзо је постала истакнута солисткиња, затим и првакиња. Лиричност, која је карактерисала њену игру, испољила се у традиционалном класичном (Лабудово језеро, Жизела, Зачарана лепотица), али и у савременијем репертоару (Бахчисарајска фонтана, Спиритуелс, Блудни син, Ондина, Ромео и Јулија, Абраксас, Ана Карењина), као и у домаћим балетима (Охридска легенда, Човек пред огледалом, Напуштене, Кинеска прича, Катарина Измаилова 77). Са НП у Београду гостовала је на позорницама Европе и Азије, а посебно значајне успехе постигла је у Барселони, Техерану, Единбургу и Лозани. Самостално је наступала у Напуљу, у трупи Милорада Мишковића у Паризу, а гостовала је и на Куби. На телевизији је забележила преко 200 наступа, од којих се посебно издвајају праизвођење Маске црвене смрти Ивана Јефтића у кореографији Владимира Логунова и једини телевизијски балет Димитрија Парлића Под земљом, на музику Станојла Раичића. Највише је радила са Д. Парлићем, често истовремено као протагонисткиња и као његов асистент. Са техничком сигурношћу, одмереношћу и лиризмом била је подједнако успешна као грациозна Аурора, достојанствена Царевна, нежна и етерична Жизела, али и страствена јунакиња балета Човек пред огледалом. Дисциплинована, пожртвована и изузетно професионална примабалерина, са зрелошћу је своје креације оплемењивала искреном драматичношћу. Њена драмска играчка остварења у поставкама Д. Парлића, Шчедриновој Ани Карењиној и Бручијевој Катарини Измаиловој 77 којом је 1977. прославила 20-годишњицу свога уметничког рада, изузетне су, трајне вредности у нашој балетској уметности. После активног играња посветила се репетиторском раду преносећи Парлићеве кореографије и стварајући сопствене. Од 1988. била је веома успешна директорка Балета Хрватског народног казалишта у Сплиту где је креирала сопствене поставке Отело, Рубац, Дездемона и Какофонија, те обновила Парлићеву Копелију, Ромеа и Јулију, Жар птицу, Петрушку. За време њеног деловања у Сплиту у Балету су радили врхунски кореографи попут Пина и Пие Млакар, Милка Шпаремблека и В. Логунова, а младе сплитске балерине Ведрана Остојић, Милка Хрибар и Бруна Реић, захваљујући раду са Ђ., постале су примабалерине у и другим балетским центрима. Млади румунски играч Константин Тешеа израстао је под њеним стручним оком у балетског првака изузетне емоционалне и техничке упечатљивости, чије су креације обогатиле српску уметничку игру. Ђ. се са ентузијазмом и великом енергијом годинама бавила унапређењем статусног положаја балетских уметника. Била је директорка Балета НП у Београду (2001--2005). Као председник Удружења балетских уметника Србије (у два мандата 1996--2000) иницирала је оснивање угледне годишње награде за кореографију „Димитрије Парлић", те Фестивала кореографских минијатура, који има међународни карактер. Добитница је многобројних награда за своје интерпретације и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (2001).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ракић, Југословенска балетна сцена 1950--1980, Сар. 1982; М. Зајцев, Игра што живот значи, Бг 1994; М. Јовановић, Балет Народног позоришта, Бг 1994; Кореограф Димитрије Парлић, Бг 2002; Г. Драговић (ур.), 100 представа балета и уметничке игре наших простора, Бг 2017.

М. Зајцев

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Владан

001_SE_V_Vladan-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Владан, лекар, политичар, писац (Беoград, 21. XI 1844 -- Баден код Беча, 31. VIII 1930). Основну школу, гимназију и прву годину Лицеја завршио у Београду. Студирао је медицину у Бечу (1863--1869), након чега постаје доктор хирургије и, убрзо, магистар акушерства. Био је члан бечког ђачког друштва „Зора" и један од покретача Уједињене омладине српске (1866). У Србију се вратио 1871. и оженио Паулином Бихнер. Најпре је био војни лекар II класе, потом шеф Хируршког одељења Београдске војне болнице, професор у официрској школи па у Војној академији (1874--1875) и лични и дворски лекар малолетног кнеза Милана Обреновића (1872--1878). После српско-турских ратова (1876--1878), у којима је учествовао као начелник Санитета Врховне команде, објавио је Историју српског војног санитета (1--4, Бг 1879, 1893, 1880, 1886). Творац је реформе цивилног Санитета (1879, 1881). Од Тимочке буне (1883) приступио је Српској напредној странци, а иступио из ње шест година касније. Утемељивач је савремене комуналне политике Београда. Председник Београдске општине био је од 1884. до 1885. У априлу 1888. ушао је у владу Николе Христића, заузевши два ресора -- Министарство просвете и црквених дела и Министарство народне привреде. За десет месеци постојања владе под његовим руководством израђен је обиман привредни програм, који је 27. II 1889. представљен краљу. Краљева абдикација 6. III 1889. преокренула му је живот. Из дневне политике повукао се у дипломатију. Био је посланик Краљевине Србије у Атини (1891--1893) и Цариграду (1894--1897). Тамо је стекао искуства у пословима националне политике и стао је уз духовног творца те политике С. Новаковића, те се с правом може сматрати њеним суоснивачем. Сарадња балканских народа који имају сродне интересе била је окосница рада на националном пољу. Од 1897. до 1900. био је председник владе и министар иностраних дела. Творац је владиног програма који се заснивао на трима основним тачкама: опоравку државних финансија и покретању привредног развоја путем страног капитала, снажењу војне моћи Србије и реорганизацији државне администрације којом ће се одстранити корумпираност и доминација страначких интереса. Цела влада поднела је оставку када је краљ Александар објавио веридбу са Драгом Машин. Лишен војних чинова и пензије преселио се у Беч. Вратио се у земљу 1905, када му је поново враћена пензија. Први светски рат провео је до 1916. у Врњачкој Бањи, а потом био интерниран у Аустроугарску (1916--1918). Породичне несреће и ратне патње оштетиле су му одраније нарушено здравље, а прерана смрт најстаријег сина Милана нагнала га је да прода породичну кућу и пресели се у Беч (1921). Умро је у санаторијуму крај Беча.

Сузана Рајић

Када је 1863. добио стипендију за студије медицине у Бечу, професори су му били водећи стручњаци из низа области. Ђ. је био нарочито одушевљен професором анатомије Хиртлом, те је одмах почео да преводи његову Анатомију и увео је низ термина које наш језик до тада није познавао. Године 1869. завршио је медицинске студије и стекао звање доктора медицине, хирургије и опстетриције. Заједно са још девет питомаца на конкурсу у другој класи проф. Теодора Билрота примљен је за „оператора питомца". Поред Билрота, Ђ. је учио и од његовог асистента, потоњег професора и великог хирурга Едварда Алберта. И Билрот и Алберт су се на Ђ. позив прихватили почасног чланства СЛД. Током специјализације, у органу Немачког хируршког друштва у Берлину Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, који је уређивао сам Лангенбек, учитељ Билротов, објавио је две студије. Прва, Die cauterisation der Wunden und der blossgelеgten Venen (1869, 12, 25), у којој је испитивао у каквој се концентрацији може употребити Liquor ferri sesquichlorati да се заустави паренхиматозно крвављење из рана, а да притом не дође до нагризања већих вена у њима штампана је и у српском преводу у Гласнику СУД, које га је после тога изабрало за свог редовног члана. Друга, Über Lymphorroee und Lymphangiome (1870, 12, 2) у преводу на српски штампана је и у САЦЛ. Специјализацију је завршио 1871. и тако постао први српски хирург у данашњем смислу те речи. Током специјализације, а по избијању француско-пруског рата 1870--1971. био је упућен у Пруску, где је као хирург добровољац успешно радио, најпре спроводећи транспорте рањеника бродом, па је премештен у резервну војну болницу у Франкфурт на Мајни, где је стекао чин Краљевског пруског поручника у резерви. Ту се упознао с организацијом санитета пруске војске, превео Пруску ратну санитетску службу и предао је Министарству војном Кнежевине Србије, које ју је користило при изради Упутства за службу санитета српске стајаће и народне војске у мирно и ратно доба. У Београд се вратио 1871. Након краћег бављења приватном праксом, постављен је за шефа Хируршког одељења Војне болнице у Београду. Нешто касније постао је деловођа у Санитетском одсеку Министарства војнога, затим и лични лекар кнеза Милана Обреновића.

Био је главни иницијатор оснивања Српског лекарског друштва (СЛД) 1872. и постао његов први секретар и први уредник друштвеног часописа Српски архив за целокупно лекарство. Године 1876. основао је Српско друштво црвеног крста, што је за међународни положај још увек полупризнате Кнежевине Србије било од посебног значаја. Српска влада је 24. V 1876. прихватила Женевску конвенцију. Друштво црвеног крста ускоро је имало преко 2.000 чланова и преко 30 пододбора. Основао је и Друштво за гимнастику и борење, из којег се касније развио соколски покрет. У том периоду је написао и неколико књига и радова: Народна медицина у Срба (Н. Сад 1872), О каутерисању рана уопште и о каутерисању разголићених вена на по се (Бг 1872), Санитетски послови у Србији (Бг 1872) и Војно-лекарска писма (Бг 1872), у којима је описао пруску санитетску службу на ратиштима, организацију санитетских формација и стручну санитетску службу и начин хируршког лечења, потом О неговању мале деце (Бг 1873), Начела војне хигијене (Бг 1874), Прве године лекарске праксе (Бг 1874), Болничарска служба (Бг 1874), превео Вевелову историју индуктивних наука (Бг 1874), Билротову Општу патологију и терапију (Бг 1875), Ландсбергерову ратну хируршку технику (Бг 1877), Билротову Општу хируршку патологију (Бг 1875) и Хиртолову дескриптивну анатомију (у 3 тома, у рукопису).

У Првом српско-турском рату 1876. био је начелник санитета Јужноморавске дивизије, када је испољио организаторске и административне способности. После битке на Шуматовцу, главнокомандујући, генерал Черњајев унапредио је Ђ. у чин потпуковника, али је указ обуставила књегиња Наталија, а уместо тога одликован је Таковским крстом, који је до тада имао само генерал Черњајев. Након смењивања др Филипа Тајсића с места Начелника санитета Врховне команде, постављен је на његово место, на којем је остао и током Другог српско-турског рата 1877/78. По завршетку рата прешао је у цивилну службу и добио положај начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, што је одговарало месту министра здравља, које тада није постојало. Посветио се изради санитетских закона, које је успешно образлагао у Народној скупштини, тако да је 1879. усвојен Закон о народном санитетском фонду а 1881. Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, који су добили врло ласкаве похвале од угледних међународних часописа. Основао је и уређивао здравствено просветитељски часопис Народно здравље 1881. Његовом заслугом и пријатељством с краљем Миланом часописи Српски архив за целокупно лекарство и Народно здравље штампани су у Државној штампарији о државном трошку. Због многобројних обавеза, лекарску струку и хирургију је све више запостављао и сасвим напустио 1884.

Био је члан многих домаћих и страних друштава: редовни члан Српског ученог друштва од 1869, редовни члан СКА, Лекарске задруге у Бечу, оснивач и почасни председник Српског друштва Црвеног крста, редовни члан Збора лијечника Хрватске и Славоније, дописни члан Друштва за јавну хигијену у Паризу, дописни члан Хигијенског друштва у Мадриду, дописни члан Белгијског друштва јавне хигијене у Бриселу, дописни члан Друштва за дипломатску историју у Паризу, почасни члан Грчког књижевног друштва „Парнас" у Сипи и „Силогос" у Цариграду, почасни члан Руског археолошког друштва, а промовисан је у првог почасног доктора медицинских наука Универзитета у Београду 1925.

Радоје Чоловић

Драмске комаде, приповијетке и роман Кочина крајина (Бг 1863) објављује у гимназијским годинамa, све у романтичарским клишеима (слобода, љубав и смрт као водећи мотиви). По одласку у Беч на студије, оријентација академске омладине на научност и реалистичност утичу на Ђ., те почиње писати приповијетке из савременог (сеоског и градског) живота. Драму Народ и великаши (у листу Србија, 1868) обликује око мотива преврата, смјене режима (династије, партије) и сукоба генерације младих с аутократском и диктаторско-злочиначком влашћу. Послије збирки путничких црта и приповиједака (Путничке црте, 1, Бг 1865; 2, Краг. 1869; Скупљене приповетке, 1--4, Бг--Пан. 1874--1879), књижевне и животне прилике ће га усмјерити роману и мемоарско-аутобиографској прози (уређивање часописа Отаџбина, учешће у ратовима и политици). Прво је дао часописну верзију романа о цару Душану, спајајући историјско знање, народну традицију и лично искуство с владаоцима (Милан Обреновић), до околности послије I свјетског рата, кад је роман добио коначан облик (Цар Душан: историјски роман из XIVога века у три књиге, 1--3, Зг 1919--1920). Друга два романа (Голгота: роман из балканског живота, Бг 1909; „У фронт": приповетка из живота једног бившег краља, Бг 1913) усредсређују се на краља Милана и његово доба (доношење устава, абдикација, лутања по европским коцкарницама и крчмама, посвећивање изградњи српске војске). Садржински политички, по форми су то романи с кључем: имена ликова и фабуларни сегменти су настали према личностима и догађајима у политичкој историји Србије краја XIX в., уз одређени степен трансформација ради заплета или драматичних расплета, или уз елементе митизације и симболизације свијета стварности.

Најбогатији и умјетнички најуспјелији дио опуса Ђ. је његово мемоарско и документарно-научно дјело (Успомене, избор и поговор С. Слапшак, Бг 1988), с необично много појединости из свакодневице, са иронично-шаљивим сликама, сценама и анегдотама, уз опширне расправе и полемичка суочавања. Затворске успомене је писао мирним тоном човјека свјесног околности у којима се нашао, границе између затвора и слободе, путева да се те границе превладају. И по томе и по успјелим физиономијама затвореника, текст одаје аутора који је у документарно-умјетничким жанровима имао књижевног нерва више него у хроничарски писаним романима, гдје дјелује као стенограф официјелне ријечи или тенденциозни тумач историје у огледалу савремених збивања. У овим списима Ђ. је свједок, коментатор, приповједач који успјешно обликује епизоде и призоре као засебне приповједне цјелине, издваја ликове и у динамичним сликама предочава и сажима хаос ратних збивања, док успомене из ђачких дана у анегдотским фрагментима оживљавају симпатичне фигуре професора и школских другова. Бавио се такође изучавањем српско-грчких веза, објављивао на грчком и њемачком, преводио је с њемачког (Б. Ауербах), руског (Ана Карењина Л. Н. Толстоја) и грчког. Ђ. романи и мемоари су због актуелне тематике (краљ Милан, пад Обреновића) превођени на европске језике и имали велик одјек у критици. Највећим доприносом Ђ. српској књижевности и култури сматра се покретање и уређивање часописа Отаџбина (Бг 1875. до 1892, с прекидима због ратова). Њиме су Београд и Србија добили мјесечни орган отворен за све генерације писаца (од Ј. Игњатовића и С. М. Љубише до В. Илића и А. Шантића), за све гране наука, примијењених дисциплина и јавног живота. Тим часописом Београд је у српској култури преузео мјесто које је имао Нови Сад.

Душан Иванић

ДЕЛА: O sevrbo" poihthv" Lavzaro" K. Lazav+-rebit", Aqhnav 1893; библ. у: Годишњак СКА, 1894, 8; 1899, 13; 1908, 21; 1923, 22; 1926, 35; Грчка и српска просвета, Бг 1896; Министар у апсу, Бг 1909; Јелена Димитријевић. Владан Ђорђевић (прир. С. Пековић, Љ. Костић), Н. Сад 2018.

ИЗВОРИ: Успомене, II--IV, POMC; Музеј СЛД; Музеј Српске омладине.

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Суботић, Др Владан Ђорђевић. Педесетогодишњица књижевног рада 1860 -- 25. фебруара 1910, Бг 1910; В. Кујунџић, „Српски хирурзи", Здравље, 1911, 9; Споменица 75-годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; В. Станојевић, Историја српског војног санитета, Бг 1925; „Почасни докторат др-а Владана Ђорђевића (Говор промотера г. Ђорђа Јоановића и одговор др. Владана Ђорђевића)", САЦЛ, 1926, 2; Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, 1--2, Бг 1934; В. Станојевић, „Др Владан Ђорђевић", у: Споменица СЛД (1872--1972), Бг 1972; В. Јовичић, Часопис Отаџбина 1875--1892, Бг 1980; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, Бг 1990; 100 најзнаменитијих Срба, Бг -- Н. Сад 1993; Р. Чоловић, 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва, Бг 2000; Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; С. Рајић, Владан Ђорђевић. Биографија поузданог обреновићевца, Бг 2007; М. Савић, Сећање и рат, Бг 2009; Д. Иванић, „Владан Ђорђевић и српска књижевност", у: С. Тутњевић (ур.), Фолклор, поетика, књижевна периодика, Бг 2010; Р. Чоловић, Истакнути српски лекари и професори. Књига прва, Бг 2010; Љ. Костић, Прозно дело В. Ђ., докторска дисертација, Н. Сад 2013; С. Рајић, Александар Обреновић, владар на прелазу векова -- сукобљени светови, Бг 2014.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Владан

001_SE_V_Vladan-Djordjevic_masinski-inzenjer.jpgЂОРЂЕВИЋ, Владан, машински инжењер, универзитетски професор (Крушевац, 7. X 1938). На Београдском универзитету завршио је Машински факултет на Хидроенергетском одсеку 1961. и магистарске студије на Природно-математичком факултету на Групи за механику, где је 1966. одбранио докторску дисертацију „Ламинарни гранични слој на танким обртним телима". Од 1971. био је доцент на Маш. ф. у Београду где је прошао сва наставничка звања и 1981. изабран за редовног професора. Био је Хумболтов стипендиста (1968/69) на „Алберт-Лудвигс" универзитету у Фрајбургу (Немачка) и Фулбрајтов стипендиста (1975/76) на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу (САД), где је у периоду 1985--1988. био гостујући професор. Поред истраживачког рада, предавао је два предмета на докторским студијама. На Маш. ф. у Београду био је продекан за наставу (1989--1991) и шеф Катедре за механику флуида (1988--2000). У Југословенском (потом Српском) друштву за механику био је генерални секретар (1977--1981) и председник (1993--1997). Члан је Друштва за примењену математику и механику (GAMM). У Математичком институту САНУ био је управник Одељења за механику (2000--2006). Члан је редакцијских одбора часописа Theoretical and Applied Mechanics, Facta Universitatis и FME Transactions (главни уредник 2000--2004). Био је потпредседник Уређивачког одбора Српске енциклопедије (2006--2008). Годинама је био кореспондент реферативног журнала Mathematical Reviews за област механике флуида. За дописног члана САНУ изабран је 1985, а за редовног 1997. Такође је члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС, од 2002) и Српске академије нелинеарних наука (САНН). У САНУ руководи радом Одбора за проучавање живота и рада научника у Србији и научника српског порекла (од 2002) и главни је уредник едиције Живот и дело српских научника.

Научна делатност Ђ. односи се на теоријску и примењену механику флуида. Радио је у следећим њеним областима: теорија граничног слоја, теорија таласних кретања флуида, теорија хидро-динамичке стабилности, био-механика флуида, теорија струјања разређених гасова у микро-каналима и др. У области теорије граничног слоја дао је методу прорачуна струјања флуида у граничном слоју на танким обртним телима, код којих је дебљина граничног слоја истога реда величине као и полупречник попречног пресека тела. Дао је такође и методу прорачуна температурског поља на овим телима. У области теоријe таласних кретања флуида Ђ. се бавио нелинеарним проблемима кретања дисперзивних таласа код којих су нелинеарност и дисперзија ефекти истога реда величине, када настају тзв. солитарни таласи -- солитони. Посебан акценат у овим радовима стављен је на проучавање трансформације ових таласа при кретању преко неравног дна, при чему под одређеним условима може да дође до појаве тзв. фисије солитона. У радовима су обрађени и проблеми утицаја површинског напона на распростирање ових таласа у екстремно танким слојевима течности, тзв. филмовима течности, као и проблем дисипације ових таласа. Посебна пажња посвећена је проблемима тзв. споре модулације капиларно-гравитационих таласа на слободној површини течности. С обзиром на то да се ови проблеми по правилу описују или класичном једначином Кортевег-де Вриза или нелинеарном Шредингеровом једначином или неком од њихових многобројних модификација, у радовима Ђ. дати су и извесни доприноси математичкој теорији ових једначина. У оквиру теорије хидро-динамичке стабилности Ђ. се бавио нелинеарним проблемима стабилности тзв. слободних смицајних слојева, уз узимање у обзир вискозности флуида. Обухваћена су како нестишљива, тако и стишљива струјања. Разграничени су тзв. поткритички нестабилни и наткритички стабилни режими струјања. Изведене су нелинеарне једначине типа Ландау, којима се ови режими описују и том приликом зашло се и у проблеме детерминистичког хаоса. Бавећи се и неким проблемима био-механике флуида Ђ. је радио на хидро-динамици вестибуларног система код човека. Моделирао је струјање течности у полукружним каналима система и механичко понашање купуле, вршио експерименте на себи самоме и створио могућност предвиђања оријентације човека у екстремним условима, што може да има практичног значаја при обуци пилота. Ђ. је такође радио на струјањима течности у еластичним судовима, имајући у виду струјање крви у крвним судовима код човека. По први пут је овај проблем третирао као проблем јаке интеракције између флуида и еластичне структуре. Најзад, Ђ. се бавио и моделирањем реолошког понашања хумане ћелије. По први пут је у ту сврху употребио математички апарат фракционих извода и добио изванредно слагање с експериментима спроведеним на Харвардском универзитету у САД, у веома широком опсегу фреквенција. У области теорије струјања разређених гасова у микро-каналима Ђ. је по први пут гранични услов клизања гаса по зиду канала моделирао помоћу (просторног!) фракционог извода и тако добио изванредно слагање са многобројним експериментима који постоје у литератури, укључујући ту и постојање тзв. Кнудсеновог минимума. Поред тога Ђ. је објавио и појединачне радове из области магнето-хидро-динамике, турбулентних струјања флуида, природног струјања ваздуха у соларним торњевима и теорије парцијалних диференцијалних једначина математичке физике са фракционим изводима. У стручном раду Ђ. је сарађивао са Војно-техничким институтом у Београду. Радио је на развоју једног полуаутоматског и једног аутоматског хемијског детектора за откривање нервних бојних отрова. Руководио је радом укупно три пројекта које је финансирало Министарство за науку и технологију Србије (сваки је трајао по пет година). За резултате постигнуте у свом научно-истраживачком раду награђен је 2007. наградом „Проф. др Војислав К. Стојановић", Видовданском повељом града Крушевца 2015. и повељом „Академик Љубомир Клерић" за животно дело од стране Одељења рударских, геолошких и системских наука АИНС 2017.

ДЕЛА: и L.G. Redekopp, „On two-dimensional packets of capillary-gravity waves", Journal of Fluid Mechanics, 1977, 79, 4; „The fission and disintegration of internal solitary waves moving over two-dimensional topography", Journal of Physical Oceanography, 1978, 8, 6; „Nonlinear stability of subsonic mixing layers with symmetric temperature variations", Proceedings of the Royal Society A., Mathematical and Physical Sciences, 1989, 426; коаутор, „Fractional derivatives embody essential features of cell rheological behavior", Annals of Biomedical Engineering, 2003, 31, 6; и T. M. Atanackovic, „Similarity solutions to nonlinear heat conduction and Burgers/Korteweg-deVries fractional equations", Journal of Computational and Applied Mathematics, 2008, 222, 2.

ИЗВОРИ: Архива Маш. ф. у Београду; Архива САНУ.

Теодор Атанацковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Владимир Д.

ЂОРЂЕВИЋ, Владимир Д., индустријалац, економски писац, резервни потпуковник (Београд, 1884 -- ?, 2. II 1967). Од оца и стрица, који су били трговци, предузимачи и бродовласници наследио је знатну имовину. Државни докторат из економско-финансијских наука о реформи немачког банкарства „Zur Frage der Trennung des Depositengeschäfts von der Effekten- und Spekulationsbanken in Deutschland" одбранио је 1912. у Берлину код професора А. Вагнера. По повратку у Београд постао је индустријалац и рентијер. Бавио се пословима у грађевинској индустрији и био власник трговинских радњи и неколико зграда међу којима је хотел „Београд" (1936). Подигао је циглану. Био је члан Управе Индустријске коморе, председник Индустријског удружења, члан управа више хуманитарних и спортских удружења, као и председник Привредне секције Српског културног клуба. Учествовао је у балканским ратовима и I светском рату (1912--1918) као резервни коњички официр. У два наврата се повлачио преко Албаније (1912, 1915). Године 1925. унапређен је у чин резервног потпуковника. Током II светског рата је хапшен и одвођен на Бањицу. Након ослобођења кућа и имовина су му национализоване, а њему је суђено због утаје мање уштеђевине. Таст му је био генерал Михаило Рашић, а војни министар генерал Драгомир Стојановић пашеног. Син му је био академик Димитрије, историчар и професор универзитета у Санта Барбари (Калифорнија), а други син Михаило Миша Ђорђевић, професор универзитета Пенсилванија (Филаделфија). Писао је радове из области привреде, бавио се превођењем, те сарађивао у периодици: Економист, Трговински гласник, Српски књижевни гласник. С групом аутора у зборнику Истина о Економској подлози хрватског питања: одговор г. др. Бићанићу (Бг 1940) написао је одговор на памфлет-књигу хрватског економисте Р. Бићанића Економскa подлоga хрватског питања (Зг 1938). Одликован је Златном и Сребрном медаљом за храброст.

ДЕЛА: Уложни проблем и новчана криза, Бг 1924; превод с енглеског: Ч. Довес, Мек Кена, Одлуке стручњака о репарацијама: извештаји Довеса и Мк. Кена: са прилозима, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1926; Ко је ко у Југославији, Зг--Бг 1928; Д. Ђорђевић, Ожиљци и опомене, I--III, Бг 2001.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Владимир Р.

001_SE_V_Vladimir-R-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Владимир Р., музички фолклориста, педагог, композитор (Брестовац код Бора, 2. XII 1869 -- Београд, 22. VI 1938). Завршио је учитељску школу у Нишу, a музички се дошколовао у Бечу и Прагу. Због природе очевог свештеничког и свог педагошког позива, од детињства је живео у многим крајевима Србије тако да је имао непосредан увид у различите традиционалне музичке дијалекте. Током I светског рата био је у избеглиштву у Француској, где је предавао музику српским ђацима, водио хорове и деловао на афирмацији нашег музичког наслеђа. Спада у личности које су повезале предисторијско (до 1902) и историјско раздобље српске етномузикологије. Објавио је збирке хармонизованих записа народних мелодија, али и своју нехармонизовану теренску грађу из Македоније и разних крајева Србије (транскрибовану непосредно „на слух"). Његова два зборника са преко 1.000 мелодија Српске народне мелодије -- Јужна Србија (Ск 1928) и Српске народне мелодије -- Предратна Србија (Бг 1931) високо су вредновали и угледни страни стручњаци Е. Клосон и Б. Барток. Помажући се виолином, развио је особен начин транскрипције, а још 1899, заједно са композитором Божидаром Јоксимовићем, сачинио је исцрпан приручник „Питања за прикупљање музичких обичаја у Срба" (Караџић, Алексинац, 1899, 1). Аутор је неколико десетина радова, објављених претежно у домаћим часописима (од којих је поједине покренуо и уређивао). Писао је о инструментима, свирачком и певачком наслеђу Србије и Македоније, био један од првих истраживача музичке и играчке традиције Црне Горе, публиковао прве записе старог двогласног певања, проучавао турске и циганске елементе у српској музици, црквену музику и др. Био је најзначајнији истраживач нашег инструменталног наслеђа пре II светског рата. У Београду је 1925. при Музичком друштву „Станковић" основао Музеј народних музичких инструмената, са експонатимa које је сам сакупио, највише у некадашњој Јужној Србији. Објављивао је уџбенике и песмарице за основне школе, утемељене претежно на народном мелосу. Његов скромнији композиторски опус првенствено је инспирисан музичким фолклором и углавном се своди на обраде народних мелодија (за хор, виолину, клавир). Посебно важан допринос дао је као сакупљач грађе за историју српске музике и као зачетник српске музичке биографике и библиографике. Био је страствени фотограф-аматер оставивши више стотина фотографских записа који документују нашу културну историју. Као засебна целина у оквиру фонда Библиотеке Факултета музичке уметности у Београду формиран је после II светског рата Ђ. легат, док се мањи део његове заоставштине чува у легату Љубице и Данице Јанковић у Народној библиотеци Србије. Основне музичке школе у Београду, Јагодини и Алексинцу носе његово име.

Сања Радиновић

Од 1893. студирао науку о хармонији код професора Роберта Фокса на Конзерваторијуму у Бечу, а потом од 1901. боравио у Прагу где је приватно учио инструментирање код проф. Шебора. По повратку у Србију обављао је послове учитеља и професора музике у Алексинцу, Пироту, Врању, Ваљеву, Јагодини и Београду, где је до своје пензије 1924. радио као гимназијски професор. Био је и хонорарни професор у музичкој школи „Станковић" у Београду, a предавао је теорију музике и хармонију. Ђ. је био изразито ангажован на пољу музичке педагогије, како у практичном тако и у теоријском раду. Аутор је значајних публикација намењених раду са ученицима попут Кратко упутство за предавање нотног певања у основним школама (Бг 1927), а израдио је и Један пројекат наставног програма из нотног певања у нижој и вишој основној школи (Бг 1931), Збирку одабраних песама у један, два, три и четири гласа (Бг 1920), те Народну певанку (Бг 1926), за чије стварање је повод био нестајање старих песама које је, по речима Ђ., било потиснуто „кафанском и циганском музиком". Постхумно је објављено његово дело заслугом сестричине Љ. Јанковић Оглед српске музичке библиографије до 1914. године (Бг 1969).

Весна Марјановић

ДЕЛА: „Српске народне мелодије", Просветни гласник, 1896; Српске народне мелодије. За мешовити или мушки хор [у 8 свезака са по 30 мелодија], Јаг.--Бг 1904--1921; „Скопске гајдарџије и њихови музички инструменти", ГСНД, 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. С. Јанковић, Владимир Р. Ђорђевић, пионир етномузикологије у Србији, Бг 1969; С. Литвиновић, „Значај Владимира Ђорђевића за развој етномузикологије у Србији", Развитак, 1999, 201--202; М. Гајић, „Легат Владимира Ђорђевића у Библиотеци Факултета музичке уметности у Београду", Читалиште, Пан., 2011, 19; Д. Стојменовић (ур.), Мелодије и фотографија: тематски зборник радова посвећен Владимиру Ђорђевићу, Бор 2011; М. М. Црнковић, „Музичко-педагошки рад Владимира Р. Ђорђевића у Јагодини", Узданица, 2018, 15, 1.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Властимир

ЂОРЂЕВИЋ, Властимир, агроном, универзитетски професор (Чачак, 1899 -- Београд, 7. I 1987). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1924. Био је запослен као суплент и професор у средњој пољопривредној школи у Ваљеву 1926--1938. На место директора Пољопривредне огледне и контролне станице у Скопљу премештен је 1938. Постављен је за секретара Министарства пољопривреде у Београду 1939. и изабран у звање доцента за предмет Посебно ратарство на ПШФ у Београду. У звање редовног професора изабран је 1955. Обављао је функцију председника Савета факултета (1968--1970), продекана (1955--1956) и шефа катедре. Пре II светског рата био је председник Друштва агронома вардарске бановине. За допринос науци и унапређење пољопривредне производње (Ливадарство са пашњаштвом, Бг 1951; Основи пољопривредне производње, Бг 1956) додељен му је 1977. почасни докторат Универзитета у Београду.

ДЕЛО: Посебно ратарство, Бг 1948.

ЛИТЕРАТУРА: Седамдесет година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, Бг 1989.

С. Лекић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Војин

001_SE_V_Vojin-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Војин, новинар, филмски радник (Београд, 4. II 1898 -- Београд, 4. VIII 1985). Фудбалом је почео да се бави 1912. у Душановцу из Београда у којем је играо и за први тим. Био је члан омладинског позоришта „Отаџбина". По избијању I светског рата као добровољац је са српском војском прешао Албанију. За време школовања у Француској играо је за Ред стар (Роан на Лоари). По ослобођењу вратио се у Београд. Био је уредник Спортског листа (1921), а онда је прешао у Политику, где му је поверено оснивање и вођење спортске рубрике (1921--1923), која од тада излази свакодневно. Био је секретар, члан управе и технички референт Београдског лакоатлетског савеза. Оснивач је и председник лакоатлетског клуба Шумадија из Београда у који је увео и хазену за мушкарце. Уређивао је Недељне илустрације (1926--1927, 1934) и недељник Панорама (1935, 1940), уочи рата био је новинар Времена из Београда, уредник спортске рубрике Времена 1941 (од 78. до 134. броја), а затим новинар Новог времена. По одласку из Политике био је секретар Српског народног позоришта у Новом Саду и члан његове Драме (1923--1927), па уредник Филма и моде (1927--1928). Објавио је књигу Живот и рад филмског уметника Светислава Петровића (Бг после 1928). Први је написао историју домаћег филма („Прилози за историју нашег филма" у Филмском алманаху београдског листа Недеља, 1929). Када је основана Државна филмска централа, био је њен секретар (1931--1933). По сопственом сценарију режирао је први документарни филм о нашем главном граду Београд -- престоница Краљевине Југославије (1932). Написао је књигу о српским ђацима у Француској за време I светског рата Сећање на Болије (Бг 1930), уређивао спомен-албум слика из живота краља Александра Чувајте Југославију (Бг 1935--1937) и албум слика из живота Петра II Млади краљ Југославије (Бг 1935). Објавио је уџбеник Фоторепортажа (Бг 1936). Уредник је и првог домаћег листа посвећеног искључиво стриповима Стрип (1935) иза којег је стајала редакција Панораме, a у новембру 1945. писао је текст за серију стрипова Три угурсуза за време окупације, који су судски забрањени јер су немачки војници представљени као „врло наивни и глупи људи" и да се „не виде злочини немачких завојевача, нигде херојска и натчовечанска борба наших народа". Пензионисан као секретар Средње медицинске школе у Београду 1953. Од 1950. посветио се писању драмских дела за децу (члан Савеза драмских аутора Југославије), а нарочит успех су имали Биберче (1954, награда Савеза културно-уметничких друштава АП Војводине) и Снежана и седам патуљака (1974). Приредио је изложбу фотографија „Београд некад и сад" 1962, која је годину дана касније постављена и у Новом Саду. По свом дневнику написао је књигу Кроз Албанију 1915--1916 (Бг 1968), а аутор је спомен-књиге Српско војничко гробље на Зејтинлику (Бг 1974). Био је врло активан у раду удружења српских ратника из I светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија, III, Бг 1974; Ј. Косановић, „Војин Ђорђевић -- пионир домаћег филма", Филмограф, 6--12. II 1981, 17; С. Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941--1944, Бг 2009.

Иван Цветковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Војислав

ЂОРЂЕВИЋ, Војислав, инжењер агрономије, министар, публициста (Велико Градиште, 28. V 1894 -- Јајинци, Београд, 25. III 1943). Матурирао је у Другој београдској гимназији непосредно пред избијање I светског рата, који је провео на студијама агрономије на Универзитету у Грињону у Француској, дипломиравши 1918. По повратку у земљу радио је у Министарству пољопривреде, али је 1920. дао отказ и посветио се задругарству. Управник Задружног савеза у Пожаревцу постао је 1920, помоћник управника 1928, а управник Главног савеза српских земљорадничких задруга 1931. Осим тога, био је од средине 1930-их (први) потпредседник Главног задружног савеза Југославије и председник Удружења југословенских агронома, као и председник Главног савеза српских земљорадничких задруга 1938--1943. Био је уредник листа Земљорадничка задруга, органа Савеза српских земљорадничких задруга (1928--1936), те власник, издавач и уредник листа Земља (1940--1941). Објављивао у Агрономском гласнику и Задружном календару Главног савеза српских земљорадничких задруга за просту 1939. годину. Политичко деловање почео у Савезу земљорадника. Противио се пријему групе Драгољуба Јовановића у ову странку. Дао је подршку шестојануарском режиму краља Александра, због чега је оптуживан да је иступио „против целине странке и њеног става". На скупштинским изборима 1935, на земаљској листи Богољуба Јевтића, као „отпадник" Савеза земљорадника, изабран је за народног посланика у Рамском срезу. У Народној скупштини је био председник Народног сељачког клуба, а у влади Милана Стојадиновића министар без ресора (март 1936 -- фебруар 1939). На скупштинским изборима децембра 1938. изабран је за народног посланика као предводник посебне групе на листи Југословенске радикалне заједнице у Рамском и Кочанском срезу. Незадовољан пољопривредном политиком, критиковао је владу Драгише Цветковића. Одбио је позив Милана Недића да у његовој влади преузме дужност министра пољопривреде, али је био један од потписника Апела српском народу у августу 1941. Ухапшен је октобра 1942. под оптужбом да је сарађивао са покретом отпора Драгољуба Михаиловића, затворен у логору на Бањици и неколико месеци касније стрељан.

ДЕЛА: Задруге за пољопривредни кредит, Бг 1933; Међународни задружни састанак, Бг 1934; Карактеристика и критика пројекта Задружног закона, Бг 1935; Задружни дан, Бг 1937.

ЛИТЕРАТУРА: „Г. Војислав Ђорђевић", Политика, 8. III 1936, 2; М. Бодрожић, „Грађанске странке у Србији 1941--1945", Токови револуције, 1972, 8; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935--1939, Бг 1994; Н. Јовановић, Земљорадничка левица у Србији 1927--1939. године, Бг 1994; Б. Божовић, Београд под комесарском управом 1941 године, Бг 1998; Д. Јовановић, Људи, људи... Медаљони 94 политичких, јавних, научних и других савременика, Бг 2005; М. Гаковић, Савез земљорадника (Земљорадничка странка) 1919--1941, Бл 2008; E. Мицковић, M. Радојчић, Логор Бањица. Логораши, I, Бг 2009; Ж. Стојановић, Д. Гњатовић, Задругарство у Србији: 120 година Задружног савеза, Бг 2015.

М. Гулић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Вукадин

001_SE_V_Vukadin-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Вукадин, грађевински инжењер (Градашница код Пирота, 25. II 1922 -- Београд, 18. X 2012). На Грађевински одсек Техничког факултета у Београду уписао се 1945, а дипломирао 1950. на тада реорганизованом факултету који је 1948. прерастао у Грађевински факултет Техничке велике школе у Београду. Дипломирао је из области коришћења водних снага, са предлогом хидротехничког уређења горњег тока Ибра. Као резултат тог рада пројектована је брана „Газиводе" на Ибру, која је касније и изграђена, у оквиру Хидросистема „Ибар--Лепенац". До децембра 1951. радио је на грађењу војних поморских објеката у Дивуљама, Трогиру и Плочама. Од 1951. радио је у предузећу „Хидро-термо-електро пројект" које је формирано за пројектовање хидро и термоелектрана и водопривредних објеката, а из којег је настао данашњи „Енергопројект" из Београда. У периоду 1951--1957. руководио је израдом пројеката малих и средњих хидроелектрана и водопривредних система: ХЕ „Гамзиград" на Црном Тимоку, ХЕ „Кожњар" на Дечанској Бистрици, ХЕ „Дикнице" на Шар-планини, ХЕ „Високи Дечани" на Дечанској Бистрици, ХЕ „Ругово" на Пећкој Бистрици. Пројектовао је водопривредни систем „Батлава" на Батлави за снабдевање водом термоелектрана на Косову, ХЕ „Врла 4" у оквиру система Власинских електрана, као и ХЕ „Аја марина" на Криту. Након објеката првенаца наше хидроенергетике, 1957. добио је најодговорнији задатак -- пројектовање хидроенергетско-пловидбеног система (ХЕПС) „Ђердап" на Дунаву. На том пројекту је радио пуних 28 година, најпре као пројектант, а касније и као шеф пројекта, све до завршетка радова на ХЕПС „Ђердап I" и већ поодмаклих радова на ХЕПС „Ђердап II". Године 1985. ступио је на дужност главног инжењера за пројекте у источној Србији. У првој фази рада на ХЕПС „Ђердап" (1964--1972) учествовао је у изради „Техничко-економског меморандума за енергетско пловидбено решење заједничког југословенско-румунског сектора Дунава" (генералног пројекта), који је разматрао више варијанти хидроенергетског и пловидбеног система на српско-румунском сектору Дунава и предложио најповољније решење које се могло етапно реализовати. Пројектовање југословенског дела је поверено „Енергопројекту" из Београда, а за шефа пројекта је одређен Ђ. као инжењер са великим искуством, па је координирао пројектна решења с иностраним партнером, руководио великим тимом стручњака разних специјалности и успешно решавао многобројне проблеме изградње објеката, по предвиђеним фазама. Посебно је био тежак проблем преграђивања реке током грађења, који је успешно решен загатима у више фаза. Оригинална решења те градње Ђ. и његови сарадници су приказивали на конгресима Међународног комитета за велике бране и објављивали у познатим светским стручним часописима, а посебно је значајна монографија Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап (Бг 1973). Након завршетка радова на ХЕПС „Ђердап I", Ђ. је руководио пројектом ХЕПС „Ђердап II" и учествовао у његовој изградњи која је започета 1977. Ђ. је био редовни члан Академије инжењерских наука Србије, а за успешну реализацију ђердапског пројекта добио је Седмојулску награду (1973). Био је носилац и многих плакета и одликовања, међу којима се истичу Орден рада III степена (1956), Орден рада са црвеном заставом (1972), Орден рада I реда (1972) -- одликовање румунске владе за рад на заједничком пројекту ХЕПС „Ђердап"

ИЗВОР: Архива „Енергопројекта--Хидроинжењеринга".

Бранислав Ђорђевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Вучко

ЂОРЂЕВИЋ, Вучко, правник, судија, државни саветник (Београд, 1850 -- Београд, 16. V 1928). Завршио је права на Великој школи и потом радио 1874. као судски практикант у Чачку, а од наредне године у Београду као судски писар Варошког, Апелационог и Окружног суда. Учествовао је 1876. и 1877. у српско-турским ратовима, а потом је три године био војносудски поручник у Штабу Дринског корпуса. Након 1881. постављен је за судију Окружног суда у Ваљеву, председника Суда у Лозници, председника Окружног суда у Врању, Првостепеног суда у Лесковцу, па за окружног начелника у Пожаревцу, државног правобраниоца, потом и за председника Касационог и Апелационог суда. Од 1887. био је начелник Министарства правде у Београду, а од 1910. члан Државног савета. Пензионисан је 1918. По политичком опредељењу је био напредњак.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, Мали поменик, Бг [б.г.]; А., „Сахрана Вучка Ђорђевића", Политика, 18. V 1928.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Горан

ЂОРЂЕВИЋ, Горан, физичар, универзитетски професор (Ниш, 30. VIII 1963). Дипломирао физику на Филозофском факултету Универзитета у Нишу 1989. Магистрирао 1995, а докторирао 1999. на Универзитету у Београду, област математичка и квантна теоријска физика. Од 1989, као асистент, ради на Филозофском, односно Природно-математичком факултету у Нишу. Током 1996. стипендиста Математичког института „Стеклов" Руске академије наука у Москви. Од 2000. до 2003. радио као гостујући истраживач на Универзитету „Лудвиг-Максимилијан" и Институту за физику „Макс Планк" у Минхену. Од 2010. редовни је професор на Катедри за теоријску физику у Нишу. Бави се истраживањима у области математичке и теоријске физике високих енергија и космологије, посебно развојем квантне механике и квантне космологије на не-Архимедовим просторима уз коришћење ултраметричке геометрије, затим тахионском инфлацијом, динамиком црних рупа, додатним димензијама и нелинеарним проблемима. Руководио реализацијом десетак истраживачких-тренинг пројеката са UNESCO (Венеција) и ICTP (Трст). Био стипендиста немачких фондација DAAD и DFG, а од 2012. гостујући истраживач Департмана за теоријску физику CERN (Женева). Гостујући професор на Универзитету у Бањалуци и Бразилском центру за физичка истраживања у Рио де Жанеиру. Са Јулиусом Весом (2003) формира и руководи Мрежом математичке и теоријске физике за Југоисточну Европу (SEENET-MTP), која окупља 24 научно-наставне институције из европских земаља. Руководио тимом за формирање гимназијског одељења за ученике са посебним способностима за физику у Нишу, тада јединственим у Србији. Руководио пројектима и програмима за промоцију и популаризацију науке у југоисточној Србији. Постао национални координатор Србије за COST програм и члан Комитета високих представникa у Бриселу (2013--2015). Члан Извршног комитета Европског физичког друштва, председник његовог Комитета за европске интеграције, потпредседник 2012--2018, а од 2018. председник Балканске уније физичара. Обављао и многе друге дужности у оквиру националног друштва физичара: председник Управног одбора Друштва физичара Србије, члан комитета Европског физичког друштва и координатор Балканске уније физичара. Члан више националних и међународних научних и стручних удружења. Организовао низ међународних научних скупова (BW2003-BW2018) и додатни CERN-SEENET програм докторских студија у Србији и иностранству. Предавач по позиву на више сталних семинара и конференција у региону и Европи. Објавио више од 30 научних радова у међународним и водећим међународним часописима који су цитирани око 400 пута. Рецензент у многобројним међународним часописима и међународним организацијама.

ДЕЛА: и B. Dragovich, „p-Adic Path Integrals for Quadratic Actions", Modern Physics Letters A12, 1997, 20, 1455; коаутор, „р-Adic and Adelic Minisuperspace Quantum Cosmology", International Journal of Modern Physics A17, 2002, 1413; и D. D. Dimitrijevic, Lj. Nesic, „Quantum Cosmology аnd Tachyons", Fortschritte der Physik, 2008, 56, 4--5; и N. Bilic, S. Domazet, „Particle Creation and Reheating in a Braneworld Inflationary Scenario", Physical Review D, 2017, 96, 83518; коаутор, „Tachyon Inflation in an AdS Braneworld with Back-reaction", International Journal of Modern Physics A32, 2017, 1750039.

Д. Д. Димитријевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Госпава

ЂОРЂЕВИЋ, Госпава, математичар, универзитетски професор (Горња Бунуша код Лесковца, 16. I 1948). Студирала математику на Филозофском факултету Универзитета у Нишу где је дипломирала 1976. Радом,,Потапање универзалних алгебри" магистрирала је на Природно-математичком факултету у Београду 1980, a дисертацијом ,,Доприноси теорији полинома дефинисаних рекурентним релацијама" докторирала 1990. на ПМФ у Нишу. По завршетку студија математике радила је у основној и средњој школи, а од 1979. ради на Технолошком факултету у Лесковцу, најпре у својству асистента за математику. За редовног професора Технолошког факултета у Лесковцу је изабрана 2000, где ради све до одласка у пензију 2016. Током универзитетске каријере предавала је више математичких предмета на редовним и докторским студијама на Технолошком факултету у Лесковцу. Аутор је уџбеника за универзитетску наставу Математика II (Лесковац 1997) и коаутор две Збирке решених задатака из Математике I (Лесковац 2004) и Математике II (Лесковац 1997), у издању Технолошког факултета Универзитета у Нишу. Бави се класичном математичком анализом, посебно специјалним класама бројева и полинома и генерализацијама ортогоналних полинома. За такве класе полинома налази рекурентне релације, функције генератрисе, екплицитне репрезентације и друге релевантне особине. Објавила је монографију Special Classes of Polynomials (Niš--Leskovac 2014, са Г. В. Миловановићем), која је цитирана више десетина пута од стране аутора у међународним часописима.

ДЕЛА: и Г. В. Миловановић, „On some properties of Humbert's polynomials", Fibonacci Quarterly, 1987, 25, 4; „Mixed Fermat Convolutions", Fibonacci Quarterly, 1993, 31, 2; „Mixed Convolutions of the Jacobsthal type", Applied Mathematics and Computation, 2007, 186; и H. Srivastava, „Some generating functions and other properties associated with the generalized Hermite and related polynomials", Integral Transforms and Special Functions, 2011, 22, 12; „Polynomials of the Laguerre Type", Filomat, 2012, 26, 2.

Г. В. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Десанка

ЂОРЂЕВИЋ, Десанка, глумица, певачица, преводилац (Београд, 1879 -- Београд, 26. IV 1946). Стекла је завидно образовање и течно говорила француски, немачки и енглески језик. Појавила се неочекивано, као млада и даровита певачица (мецосопран), деловала ефектно и изненађујуће на престонички свет и музичке рецензенте и исто тако брзо ишчезла са сцене захваћена неуредним животом и болешћу. Први пут је наступила на сцени Народног позоришта 1903. као поштарка Христа у оперети Птичар К. Целера, а њен деби био је тријумфалан. С великим успехом тумачила је главну женску партију Стане на премијери прве српске опере На уранку Ст. Биничког децембра 1903. и Денизу у Мамзел Нитуш Ф. Ронжеа Ервеа (1903). Незадовољна третманом у позоришту (суревњивост некада славне и остареле Зорке Тодосић), одлази у Беч, где наступа, али живи бурно и боемски. У Београду гостује 1907. опет с улогом Денизе и до 1920. углавном у споредним улогама у представама Арлезијанка, Адембег, Три депутације, Паоло и Франческа, Голгота, Под жрвњем, Ајша, Пролетњи ваздух, Пут око света. Пева и у Опери Жарка Савића (1910), наступа у „Орфеуму" Бране Цветковића и с путујућим трупама. Између два рата углавном је радила као преводилац и нека врста драматурга у позоришту Душана Животића за које је прерађивала и могућностима сцене и потребама публике подешавала стране комаде. Значајније улоге су и Катарина (В. Сарду, Е. Моро, Мадам Сан Жен), Розина (Ђ. Росини, Севиљски берберин) итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Д. Животић, Моје успомене, Бг 1992; Ж. Петровић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1868--1914, Бг 1993; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; С. Турлаков, Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду (до 1914), I, Бг 2005; П. Волк, Преображење. Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009.

О. Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије

001_SE_V_Dimitrije-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Димитрије, историчар, универзитетски професор (Београд, 27. II 1922 -- Санта Барбара, САД, 5. III 2009). По завршеној гимназији уписао је Правни факултет, али је рат спречио студије. Присталица Српског културног клуба, елитне патриотске оганизације, која је, предвођена Слободаном Јовановићем, окупљала водеће српске интелектуалце, Ђ. је с младалачким жаром прихватио антифашистичку струју југословенске политике. Заједно с млађим братом Михаилом на Равној гори се прикључио јединицама генерала Драже Михаиловића и убрзо је постао члан регионалног штаба Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО 501), оперативне групе у оквиру Југословенске војске у отаџбини. Као таквог ухапсио га је Гестапо и послао у логор у Бањици, а потом је интерниран у концентрациони логор Маутхаузен. По доласку југословенских комуниста на власт у јесен 1945, поново је ухапшен због прикључивања тајној српској антикомунистичкој демократској организацији и осуђен је на робију у Забели и Сремској Митровици. Пошто је општом амнестијом пуштен на слободу 1947, наставио је студије права, али се по одслужењу војног рока 1950. пребацио на Катедру за историју Филозофског факултета, где је 1954. и дипломирао. Своју прву монографију Излазак Србије на Јадранско море и Конференција амбасадора у Лондону 1912 (Бг 1956) објавио је у сопственом издању. Запослио се у Архиву САНУ, одакле је отпуштен због своје антикомунистичке прошлости. Ипак, показана марљивост, таленат и квалитет објављених радова омогућили су му да 1958. буде изабран за асистента у Историјском институту САНУ. Докторирао је 1962. у Београду тезом Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906--1911 (Бг 1962). У оквиру размене између Југославије и Грчке провео је 1963--1964. у Институту за балканске студије у Солуну. Предавао је 1966. на славистичкој катедри Универзитета у Кембриџу као питомац Југословенско-америчке Фулбрајтове комисије на Америчком универзитету, а 1967. на универзитетима у Немачкој. С великим еланом узео је 1969. учешћа у оснивању Балканолошког института САНУ. Пошто је због антикомунистичке активности 1970. одбијена његова молба за место професора на Београдском универзитету, прихватио је место редовног професора по позиву Калифорнијског универзитета у Санта Барбари (САД), где је радио све до пензионисања (1992). На том универзитету предавао је историју Балкана, Србије и Југославије, Источног питања, Источне Европе и држао је курс из историје модерне Европе. По преласку у Америку, држао је предавања на више универзитета у САД и Европи. Био је члан и секретар Југословенског националног комитета за историјске науке (1962--1970) и Југословенског националног комитета за балканологију (1965--1970). У том својству обезбедио је учешће југословенским историчарима и балканолозима на европским конгресима, а по преласку у Калифорнију, организовао је више међународних конференција и састанака научних секција америчких и балканских историчара и слависта. На Универзитету у Санта Барбари основао је програм за балканске студије и руководио је њиме, а био је и руководилац пројекта истраживања руских области. Био је делегат Универзитета при Међународном одбору за истраживање и размену (IREX), члан и председник Извршног одбора Америчке конференције за славистику и источноевропске студије. Учествовао је у уређивачким одборима великог броја домаћих, европских и светских часописа, а био је покретач и уредник часописа Serbian Studies (1986--1988). Иако далеко од домовине, никада није престао да се бави темама повезаним са српском историјом, о чему најбоље сведоче текстови приложени за монументално колективно дело Историја српског народа (Бг 1994). За члана САНУ ван радног састава изабран је 1985. Био је члан Америчког историјског друштва, Удружења америчких слависта, Друштва за студије југоисточне Европе, Друштва за студије модерне Грчке, дугогодишњи члан и председник Северноамеричког друштва за српске студије итд. Аутор је или коаутор петнаестак монографија, као и више од 150 чланака, студија и расправа на четири језика. Његови научни радови обухватају историју Балкана, Југославије и Србије у XIX и XX в., као и њихове односе са Средњом Европом и Османским царством у XIX в. Пред крај научне каријере објавио је тротомнo мемоарско дело Ожиљци и опомене (Бг 1994--1995), јединствено сведочење о успону и тешким искушењима српске грађанске елите од настанка Југославије до последње деценије XX в., чије је скраћено издање штампано на енглеском језику.

ДЕЛА: Милован Миловановић, Бг 1962; Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804--1914, Bg 1965; Istoriva th" Serbiva" (1804--1918), Qessalonivkh 1970; и S. Fischer-Galati, The Balkan Revolutionary Tradition, New York 1981; библ. у: Годишњак САНУ, 1986, 93; 1995, 101; Balcanica, 2000, 30, 31; Огледи из новије балканске историје, Бг 1989; Портрети из новије српске историје, Бг 1997; Пресудне године. Написи и записи из расејања, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: R. Popovitch Krekić, „In Memoriam. Dimitrije Djordjevic", Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies, 2007, 21, 1; Balcanica, 2009, 40; J. Milojković Djurić, „In Memoriam", The South Slav Journal, 2010, 29, 1--2.

Петар В. Крестић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије Ц.

ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије Ц., публициста, хроничар (Пожаревац, 11. X 1861 -- Београд, 25. II 1941). Потомак је Карађорђевог војводе Антонија Симеуновића (Чолак-Анте). После основног и гимназијског школовања у Пожаревцу изучио је телеграфски занат и као војни телеграфиста учествовао у српско-турским (1876--1878) и балканским ратовима (1912--1913). У I светском рату је постављен за наставника и за управника курсева и школа за војне телеграфисте и радио-телеграфисте. У Политици и другим листовима објављивао је фељтоне, репортаже, козерије, сећања и приче о познатим личностима и догађајима, ослободилачким ратовима, српским варошима и развоју телеграфије. У документарно-уметничкој прози Моје успомене (Бг 1924), уз породичне и ратне слике, даје и преглед штампарско-издавачке делатности, музичког и позоришног живота српских изгнаника у Бизерти, где се 1916--1918. налазио на лечењу. Документарну вредност имају његoве хронике београдских породица, записи о друштвеном и културном животу Београда с краја XIX и почетка XX в. Као сведок и учесник, члан најзначајнијих хорова и спортских друштава, пише с топлином, често и с благим хумором, о духу патријархалне чаршије која нестаје, и о елементима модернизације престонице (увођење телеграфа, телефона, трамваја и електричног осветљења, изградња хотела и других грађевина). Као хроничар старог Београда један је од аутора монографског издања Балканског института, Београд (Бг 1940). Народно позориште Моравске бановине извело му је 1932. комедију у једном чину „Пропагатор".

ДЕЛА: Успомене, Бг 1904; Кроз стари Београд, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: „Димитрије Ц. Ђорђевић", Политика, 25. II 1941; С. Војиновић, „Хроничар београдских породица Димитрије Ц. Ђорђевић", Даница, 2006, 13; М. Јовановић, „Димитрије Ц. Ђорђевић, живот и дело", у: Кроз стари Београд, Бг 2011; В. Јоксимовић, Књижевност пожаревачког краја, По 2014.

В. Јоксимовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Добринка

ЂОРЂЕВИЋ, Добринка, ветеринар, универзитетски професор (Kњажевац, 20. II 1924 -- Kњажевац, 26. II 1990). Дипломирала 1950, као прва жена, на Ветеринарском факултету Универзитета у Београду. У Ветеринарском заводу у Земуну радила до 1952, затим се запослила на Катедри за физиологију и биохемију ВФ, као ветеринар-приправник, а за асистента изабрана 1954. Докторирала 1960. на тему „Боленов тест и његова дијагностичка вредност у ветеринарској медицини". Усавршавала се у Копенхагену из области рада са вештачким бурагом. У оквиру међународне универзитетске сарадње у току три године одржавала наставу из физиологије животиња на ВФ у Картуму (Судан), где је и оформила и хематолошку лабораторију. По повратку у Београд, у сарадњи са Институтом за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству, где је изабрана за научног сарадника 1965, организовала рад на вештачком бурагу, те изучавала метаболизам протеина у преживара са посебним освртом на искоришћавање непротеинских азотних једињења (коаутор, „Синтеза бактеријских протеина in vitro у садржају бурага јунади храњених оброцима са различитим нивоима и односима калцијума и фосфора", Друга Југословенска међународна конференција за сточарство: Наука и пракса у сточарству, Блед 1972; и Д. Николић, В. Јованчевић, „Испитивање протеинске синтезе протеина у току 5 часова инкубације садржаја бурага јунади храњених оброцима са додатком уреје и луцеркиног сена", XI научно-стручни састанак физичара за медицинску физику Југославије, Сар. 1973). Прошавши сва наставна звања на ВФ, бирана је за редовног професора 1986. Објавила сама и у сарадњи 33 научна и стручна рада у нашој земљи и иностранству.

ДЕЛА: „Беланчевине крвног серума неких домаћих животиња добивене по Wu-Lingu", Први конгрес биолога Југославије, Зг 1955; и Љ. Козић, Д. Марјановић, „Могућност примене Боленовог теста у дијагностици леукоза и Марекове болести живине", ВГ, 1962, 16, 1--2.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, „Др Добринка Ђорђевић, прва жена са Београдског Ветеринарског факултета", ВГ, 1973, 3; 50 година Ветеринарског факултета Универзитета у Београду 1936--1986, Бг 1986; 75 година Факултета ветеринарске медицине у Београду 1936--2011, Бг 2011.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгана

ЂОРЂЕВИЋ, Драгана, физикохемичар, научни саветник (Бачка Паланка, 19. V 1963). Студије физичке хемије завршила je 1990. нa Природно-математичком факултету у Београду, где је и одбранила магистарску тезу 1996. Докторску дисертацију из области ваздушног преноса честица са тешким металима одбранила је 2004. на Хемијском факултету у Београду. Од 1992. запослена је у Институту за заштиту на раду, заштиту од пожара и заштиту животне средине у Београду. Године 1999. прелази на Институт за хемију, технологију и металургију у Београду. У звању научног саветника је од 2011. Истражује концентрацију и судбину разних загађивача (претежно тешких метала) у животној средини (нпр. коаутор, „Leaching of Selected Elements from Coal Ash Dumping", у: E. Lichtfouse, J. Schwarzbauer, D. Robert (ур.), Environmental Chemistry − Green Chemistry and Pollutants in Ecosystems Berlin 2004; коаутор, „Speciation of Heavy Metals in Geological Matter of the Serbian National Parks, Protected Areas and Cities Within the Danube River Basin after the War Conflict in 1999", у: T. A. Kassim, D. Barcelo (ур.), The Handbook of Environmental Chemistry, Volume 3: Anthropogenic Compounds 3, Berlin--Heidelberg 2009). Увела је низ метода за решавање реалних проблема загађења животне средине (нпр. решење проблема загађења ваздуха града Панчева). У оквиру програма „Механизми чистог развоја" боравила је 2005. у Јапану. Учествовала у објављивању две књиге (коаутор, Речник екологије и заштите животне средине, енглеско-српски, Бг 2006; превод књиге G. W. C. Kaye, T. H. Laby: Tables of Physical and Chemical Constants, London -- New York -- Bombay -- Calcutta 1995 -- Џ. В. К. Кеј, Т. Х. Лејби, Табеле физичких и хемијских константи, Бг 2003). Руководилац је националних и међународних пројеката. Од 2014. члан је радне групе Националног конвента о Европској унији за поглавље 27. Животна средина. Године 2015. изабрана је за придруженог уредника за област хемија животне средине код издавача De Gruyter Open.

ДЕЛА: коаутор, „Main Water-Soluble Ions in Precipitation of the Central Mediterranean Region", у: H. Dohring, J. Dixon (ур.), Precipitation: Prediction, Formation and Environmental Impact, New York 2012; и S. Sakan, N. M. Sakan, „Evaluation of the Possibility of Using Normalization with Cobalt in Detection of Anthropogenic Heavy Metals in Sediments", у: J. C. Taylor (ур.), Advances in Chemistry Research, 26, New York 2015.

ИЗВОР: Архива Института за хемију, технологију и металургију, Београд.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгољуб

ЂОРЂЕВИЋ, Драгољуб, социолог, универзитетски професор (Доњи Комрен код Ниша, 8. II 1954). Дипломирао 1976, магистрирао 1979, докторирао 1983. социолошке науке на Филозофском факултету у Нишу одбранивши тезу „Друштвена условљеност и карактер процеса секуларизације у Нишком региону". Похађао специјалистичке студије социологије религије 1986. на Московском државном универзитету „Ломоносов" и 1988. на Институту за друштвена истраживања Свеучилишта у Загребу. Изабран за асистента приправника 1977, асистента 1981, а за редовног професора 1994. Машинског факултета у Нишу, где је од 1995. и шеф Катедре за друштвене науке. Истражује православље, нове религиозне покрете, етничке, религијске и конфесионалне односе у Србији и на Балкану, кафану као друштвену институцију и могућности интеркултурализма у мултиетничким и мултиконфесионалним друштвима, с посебним освртом на Роме (Повратак светог?, Ниш 1994; Скинхеди: момци из нашег краја, Ниш 1998; Секте и култови, Бг 2003; На коњу с лаптопом у бисагама -- увод у ромолошке студије, Н. Сад 2010; Кафанологија, Бг 2012; Кафанолошки астал, Н. Сад 2014; Култура кафане у огледалу штампе, Бг 2016). Допринео утемељењу српске социологије религије, ромологије и кафанологије као посебних области социолошких истраживања. Био председник Југословенског удружења за социологију (1998--2000). Оснивач (1993) и почасни председник (од 2008) Југословенског удружења за научно истраживање религије, главни уредник часописа Nissa (1990--1994) и Теме (2001--2011). Утемељивач и главни уредник библиотека „Религија и друштво" и „Пограничје". Члан Одбора САНУ за проучавање живота и обичаја Рома и Одбора за проучавање националних мањина и људских права.

ДЕЛА: Социологија forever, Ниш 1996; Romas and Others, Others and Romas -- Social Distance, Sofia 2004; Казуј крчмо Џеримо, Бг 2011; Питао сам малог пужа -- моја социолошка прича о Шабану Бајрамовићу, Бг 2018.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, Драгољуб Б. Ђорђевић -- Био-библиографија, Ниш 2003; Пола века Машинског факултета, Ниш 2011.

М. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгослав

ЂОРЂЕВИЋ, Драгослав, сенатор, бан, педагог (Закута, Гружа, 14. I 1887 -- Београд, 11. III 1973). Гимназију је похађао у Крушевцу и Крагујевцу. Због учешћа у штрајку истеран је из крагујевачке гимназије, па је 1906. матурирао у Трећој београдској гимназији, да би 1912. дипломирао на педагошко-филозофској групи Филозофског факултета. Још као редов-ђак ступио у крагујевачку артиљеријску батерију у којој је провео балканске ратове. Потом радио као суплент Треће београдске гимназије. У I светском рату је као водник Дунавског артиљеријског пука био тешко рањен у главу. Међу првим официрима је ушао у Суботицу где је као резервни официр постављен за шефа војне цензуре и војне полиције, а ту се и оженио буњевачком књижевницом Маром Малагурском. Време од 1919. до 1921. провео је у Енглеској као професор ниже гимназије за српске ђаке у Фавершаму и чиновник посланства у Лондону, где је истовремено студирао педагогију. По повратку је постављен за професора гимназије у Суботици. Суботички велики жупан постао је 1923, а градоначелник Суботице од 1926. после чега је пензионисан. На месту начелника Одељења за основну наставу Министарства просвете био је 1929--1932. Наредне године је постао члан Државног савета и помоћник министра просвете, након чега је поново пензионисан. У два наврата (1933, 1939) именован је за сенатора, 1934. за бана Врбаске и 1935. за бана Вардарске бановине. Био је близак пријатељ Милана Стојадиновића. Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој. Поред богате државничке службе, бавио се педагошком науком, књижевношћу, преводилаштвом и новинарством, а био је и оснивач Академског педагошког друштва при Београдском универзитету.

ЛИТЕРАТУРА: Просветни шематизам Краљевине Југославије, II, Зг 1932; Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833--1933, Краг. 1934; С. Јаковљевић, Српска трилогија, III, Бг 1952; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1984; Ж. Андрејић, Баточина са околином, Баточина 1988; В. Јовановић, Вардарска бановина 1929--1941, Бг 2011.

В. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгослав

ЂОРЂЕВИЋ, Драгослав, новинар, историчар (Обреновац, 9. VIII 1910 -- Монтереј, Калифорнија, 29. XI 2008). Официр у Краљевини Југославији. Завршио у 55. класи Нижу школу Војне академије (1930), у 37. класи Вишу школу Војне академије и у 17. класи припреме за Генералштабну команду (1941). Служио у пешадији као капетан прве класе (1930--1941) и био члан Генералштаба Војске Југославије (1941) која се повукла из Београда у Ниш, као и Министарства војске и морнарице. Био ратни заробљеник у логору Оснабрик (Немачка 1941--1945). Емигрирао у САД 1947. Радио у фабрици завеса. Дипломирао историју (1966), магистрирао (1968) и докторирао (1969) из области педагогије на Универзитету Сан Хозе. Био је службеник америчке федералне владе, професор историје и српског језика у Војном институту за стране језике Министарства одбране у Калифорнији (1951--1986). Аутор је многобројних текстова у листовима српске дијаспоре у САД, Канади и Аустралији; био је помоћник уредника месечника Братство из Канаде, говорник и предавач на скуповима Срба у САД, Канади, Аустралији и Европи. Велики донатор манастира Нова Грачаница. Заједно са принцом Андрејем Карађорђевићем иницијатор стварања Сабора српског уједињења. Иницијатор сарадње емиграције и отаџбине. Давао подршку демократским променама у Србији. Живео у Монтереју. Аутор је и више књига -- уџбеника за проучавање српскохрватског језика.

ДЕЛА: На раскрсници -- прилози за српску историју Другог светског рата, Торонто 1988; Одломци, Г. Милановац 1991.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, Преко гора и мора -- разговори са Драгославом Ђорђевићем, Лондон 2001; М. Лопушина, Д. Лопушина, Енциклопедија српске дијаспоре. Срби у прекоокеанским земљама, Бг 2016.

М. Лопушина

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгослав

ЂОРЂЕВИЋ, Драгослав, историчар уметности, музејски саветник, ликовни критичар (Сарајево, 2. IX 1931 -- Београд, 3. VIII 1989). Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1960. Пoчео је са објављивањем ликовне критике 1958, прво као стални сарадник, критичар Радио Београда. Био је стални ликовни критичар Дневника, Телеграфа и Књижевних новина, а писао је повремено и за Вечерње новости, Видике, Данас, Политику, Одјек и Нашу сцену. Био је запослен у Музеју савремених уметности у Београду као кустос, виши кустос и музејски саветник збирке „Југословенско сликарство после 1945" (1960--1989). Организовао је ауторске изложбе: 40 дела послератног југословенског сликарства из збирке Модерне галерије у Београду (Крагујевац, 1961), Други тријенале савременог југословенског цртежа (Сомбор, 1966), Млади београдски сликари (Скопље, 1968), Критичари су изабрали (Београд, 1968--1970), Душан Матић (1898--1980) (Београд, 1981), Поетска фигурација шездесетих (Београд, 1983), Мртва природа као тематски изазов (Београд, 1983). Писао је предговорe каталога изложби: Младен Србиновић, Владимир Величковић, Пеђа Милосављевић, Јагода Буић, Радислав Тркуља, Тодор Стевановић, Љубица Цуца Сокић, Ангелина Гаталица, Небојша Митрић, Ото Лого и Пејзаж у послератном српском сликарству. За РТС урадио је емисије Слике и скулптуре (1962--1963), Човек између земље и месеца (1969). Био је члан Међународног удружења критичара (AICA) од 1969, УЛУПУДС-а, Музејског друштва Србије и Друштва критичара Србије. Аутор је ретроспективних изложби Петар Лубарда (1967), Лазар Возаревић (1969/70), Милан Коњовић (1975) и Зора Петровић (1978). На међународној сцени сарађивао је са Б. Доривалом на књизи Les peintres célèbres (Париз 1964). Успоставио је концепт „ауторске изложбе" и критичарски субјективитет. Својим критичарским и историјско-уметничким радом на осветљавању феномена модерне на нашим просторима, као и интересовањима и разумевањем суштине најразличитијих стилова и тенденција модернизма, обележио је епоху којој је припадао.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђорђевић, „(Ауто)портрет критичара", у: Избор, Бг 1985; Ј. Деспотовић, „Драгослав Ђорђевић: портрет критичара", у: Д. Ђорђевић, Сликарство поетске фигурације, Бг 1996.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгутин

001_SE_V_Dragutin-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Драгутин, архитекта, универзитетски професор (Лозница, 22. VIII 1866 -- Београд, 9. IV 1933). Студиje је започео на Архитектонском одсеку Велике школе у Београду, да би их завршио 1893. као стипендиста Краљевине Србије на Техничкој високој школи у Карлсруеу. Био је запослен у Министарству грађевина (1893--1905), а повремено по службеној дужности радио и у Министарству војном. Од 1898. био је хонорарни професор на предмету Пројектовање зграда на Архитектонском одсеку Велике школе, а 1905--1933. један од првих професора на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду (1905. ванредни, од 1910. редовни). На Одсеку је држао и предмет Пројектовање јавних грађевина, остваривши важан утицај на формирање српског градитељског подмлатка између два светска рата. За дописног члана СКА изабран је 1920, a пензионисао се на свој захтев 1933. Његов опус садржи превасходно војне, школске и друге јавне зграде у стилу зрелог академизма, строже или слободније форме усклађене с наменом (касарна IV пешадијског пука у Крчагову, 1899--1900; касарне у Врању и Чачку, 1900; зграда Окружног суда на Тргу Николе Пашића, раније Булевар краља Александра 7, око 1900, срушена 1955; Дом Друштва „Краљ Стефан Дечански" на углу Делиградске, Тиршове и Краља Милутина, и М. Рувидић, око 1900, срушена 1965; главни хотел и бањска зграда у Бањи Ковиљачи, и Н. Стаменковић, 1904--1908; гимназија у Ваљеву, и Д. Живановић, 1906--1910), уз приметно избегавање националног стила како у пројектантском тако и у наставном програму на Универзитету. Као професор сматран је либералним будући да студенте није спутавао у личним истраживањима у стилски некохерентној и разноликој српској градитељској сцени. Његове пројекте одликују симетрични волумени и композиције, правилан распоред и функционалан простор. Претежно се служећи предлошком неоренесансног немачког академизма који је употпуњавао богатим хералдичким знамењима, Ђ. је обликовао живописна, пластички богато рашчлањена прочеља објеката. Мада формиран у духу строгог академизма професора Јозефа Дурма у Карлсруеу, Ђ. је, у складу с временом и укусом наручилаца, развио стилистички и тематски најразноврснији опус у архитектури српског академизма с почетка XX в. Динамика волумена, некласично удвајaње стубова на фасади, китњасте акротерије нанизане на фасадама, богата пластика ренесансног и барокног порекла комбинована са другостепеном сецесијском орнаментиком означили су његов академизам као недогматичан и питорескан (зграде Друге, 1910, оштећена 1941, срушена 1961, и Треће гимназије у Београду, 1906, и Д. Живановић), или одевен у романтичне инспирације средњовековним витештвом како је то применио у више сегмената на Касарни VII пука у Београду на углу Ресавске и Немањине 15 (1901). На палати САНУ (1912--1924) Ђ. и архитекта Андра Стевановић напуштају традиционалне системе, спајајући конструкцију форме академизма, симетричних, избалансираних маса и одељених зона, са декоративношћу бечке сецесије, необарока, француског ар нувоа и стила бел епок, који је доминирао у периоду око 1900. у Паризу. Последње значајно дело Ђ. остварује са архитектом Николом Несторовићем на згради Универзитетске библиотеке у Београду 1921--1926. Монументалност објекта истакнута је повлачењем објекта са регулационе линије и истицањем класицистичког портика.

ДЕЛА: кућа Михаила Миловановића, Париска 12, 1904; кућа др Милана Петровића, Немањина 40, 1905, порушена око 1930; основне школе у Алексинцу и Прокупљу (и Д. Живановић); продавница надгробних споменика Ђованија Бертота, Рузвелтова 21, 1911.

ЛИТЕРАТУРА: С. Недић, ,,Зграда Треће београдске гимназије", СДИУС, 1985, 16; ,,Зграда Друге београдске гимназије", ГГБ, 1991, 38; С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Бг 2005; А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX--XX век), Бг 2005; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815--1914, Бг 2011; М. Павловић, ,,Девет деценија здања Српске академије наука и уметности", Наслеђе, 2015, 16; М. Просен, ,,Палата Српске академије наука и уметности и јавни простор Кнез Михаилове улице", Култура, 2017, 154.

Милан Просен

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Драгутин

001_SE_V_Dragutin-Djordjevic_svestenik.jpgЂОРЂЕВИЋ, Драгутин, свештеник, етнограф, фолклорист (Лесковац, 31. I 1907 -- Лесковац, 12. V 1999). Основну школу и четири разреда гимназије завршио у Лесковцу, а Богословију у Битољу 1928. Рукоположен 1930, свештеничку активност започео најпре у Црковници, а после шестогодишњег службовања добија парохију у Турековцу, поред Лесковца, где је постао протојереј, а затим добио и највиши свештенички чин ставрофора у којем је и пензионисан 1980. Рад на сакупљању и проучавању српског фолклора започео је у Битољу као ученик богословије, када је у тадашњем Гласу омладине с југа објавио 1928. две народне песме. Од тада до краја свог живота посвећује се проучавању народног стваралаштва у најширем смислу те речи: од обичаја и веровања, преко народне књижевности до музичких облика и народне медицине. Обављајући свештенички позив, био је у прилици да непосредно упозна народни живот, стекне поверење својих казивача и отргне од заборава вредности српског народног блага. Осим многобројних чланака и написа објављених у нашим листовима и часописима као и саопштења изложених на научним скуповима, објавио је и четири књиге. Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави (Бг 1958) спада у једну од најсистематичнијих и садржајем најбогатијих књига објављених у едицији Српског етнографског зборника. Допуна овој је књига Живот и обичаји народни у лесковачком крају (Лесковац 1985). Српске народне приповетке и предања лесковачке области (Бг 1988) приредила је и пропратну студију написала Нада Милошевић Ђорђевић која је из ауторовог обимног рукописа, насталог у периоду 1953--1971, изабрала најбоље и најособеније прозне записе. Народне песме из лесковачке области (Бг 1990) приредио је и одговарајућом студијом пропратио Момчило Златановић. Од посебног су научног значаја Ђ. записи о обредним играма: краљицама, лазарицама и коледарима. Будући да представљају остатке веома архаичних облика, њихово регистровање управо у периоду ишчезавања из народног живота омогућило је да се сагледа њихова дубока старобалканска старина.

Људе од којих је сакупљао грађу, народне песме, приче и обичаје Ђ. је и непосредно познавао и о њима оставио значајне податке који су од подједнаке важности као и сама грађа. Изузетно обдарени појединци исказују се и као успешни исцелитељи, видари. Говорећи о начину на који видари приступају болеснику и како лече, Ђ. пружа обиље материјала за истраживање овог феномена. Након Ђ. етномузиколошких записа, Миодраг Васиљевић пише студију Народне мелодије лесковачког краја (Бг 1960) у којој указује како на архаичне обредне слојеве тако и на новије елементе, што сведочи о комплексности ових облика. Иако је радио у околностима које нису биле наклоњене разумевању традиционалне културе, резултатима свог вишедеценијског рада задужио је читав низ дисциплина везаних за њено проучавање.

Бојан Јовановић

Пошто је написао брошуру о турековачкој цркви, она је подстакла познатог српског етнографа М. Филиповића да наговори Ђ. да већ крајем 1946. почне сакупљати етнографско-фолклористичку грађу из лесковачког краја. У монографији Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, у тринаест поглавља, осим неопходних информација о географској области и становништву Лесковачке Мораве описани су: привреда, средства за саобраћај и пренос добара, куће и зграде, домаћи живот, исхрана, ношња, друштвени живот, обичаји, веровања, забаве и народна знања (народно лекарство и ветерина). Најобухватније су описани годишњи обичаји, као и обичаји везани за животни круг човека. И после завршетка ове монографије бавио се описом обичаја, веровања и разних облика фолклорног стваралаштва. Резултате својих записивања и истраживања саопштавао је и на конгресима Савеза фолкориста Југославије и објављивао у зборницима радова са тих конгреса. Један је од оснивача и ревносни сарадник Лесковачког зборника, годишњака Народног музеја у Лесковцу (од 1961), где је објавио низ својих радова. Књига Живот и обичаји народни у лесковачком крају садржи два обимнија поглавља о годишњим календарским обичајима, као и обичајима везаним за главне догађаје из живота човека. Такође доноси низ народних веровања, магијских поступака (бајања) и представа о видљивом и невидљивом свету, те око 70 лирских народних песама, преко 80 приповедака и низ пословица и изрека. Збирка Српске народне приповетке и предања из лесковачке области садржи 389 примера приповедака и предања, па представља најобимнију објављену регионалну збирку прозних народних умотворина код Срба. Књига Народне песме из лесковачке области састоји се од 420 обредних и необредних народних песама из лесковачког краја. Kод савременика познат као поп Гута, Ђ. је за свој рад добио више високих признања, укључујући и Вукову награду (1984).

Љубинко Раденковић

ДЕЛА: „Никола Скобаљић у историји и народном предању", у: Зборник Савеза фолкориста Југославије, Охрид 1964; „Басма у народној терапији", Архив за историју здравствене културе Србије, Бг 1975; „Трагови турског присуства у народном стваралаштву јужне Србије", ЛЗ, 1978, 18.

ЛИТЕРАТУРА: М. Васиљевић, Народне мелодије Лесковачког краја, Бг 1960; П. Влаховић, Д. Антонијевић, „Дело Драгутина М. Ђорђевића", ЛЗ, 1987, 27; Д. Антонијевић, Дромена, Бг 1997; М. Златановић, „Осврт на дело Драгутина Ђорђевића", Помак, 1999, 11--12: Б. Јовановић, „Драгутин Ђорђевић као народни живописац"; Х. Ракић, „Допринос проте Драгутина М. Ђорђевића културној баштини Лесковца"; В. Стојанчевић, „Моја сећања о проти Драгутину Ђорђевићу", ЛЗ, 2001, 41; Т. Петровић, „Драгутин М. Ђорђевић као сакупљач усмених приповедака", ЛЗ, 2007, 47.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Душан

ЂОРЂЕВИЋ, Душан, финансијски стручњак, министар финансија (Велико Градиште, 13. XI 1892 -- Београд, 27. XI 1944). Школовао се у Београду, а студије права прекинуте ратовима (1912--1918) окончао у иностранству. Службу започео у Министарству иностраних послова, где су његове исцрпне финансијске анализе одлично оцењене па је убрзо добио добар положај у Министарству финансија. Са великим успехом представљао је тзв. наследне државе код Аграрног и Специјалног фонда у Базелу (1933--1936). Учествовао је у ликвидацији земљорадничких дугова у Краљевини Југославији. Као стручњак за ерар (државну благајну) и опуномоћени државни представник водио је 1939. преговоре са званичницима иностраних влада и банкарским повериоцима ради регулисања спољног дуга. Учествовао је у преговорима са Немачком у циљу регулисања спорних финансијских питања, што је окончано потписивањем специјалног протокола (1939--1941). У Владу Милана Недића ушао је након оставке министра финансија Душана Летице октобра 1941. Уз Милана Недића остао је до последњег тренутка. Националне снаге (покрет Драже Михаиловића) у једном тренутку су га ставиле под ознаку „З" (застрашити, заплашити). После Ђ. демисије, генерал Ханс Фелбер је ту празнину попунио давши портфељ на десетак дана Милану Хорватском. Интерниран је 20. X 1944. и осуђен на смрт стрељањем одлуком Војног суда Првог корпуса.

ИЗВОРИ: Службене новине, октобар 1941; Историјски архив Београда; Министарство правде Републике Србије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Борковић, Контрареволуција у Србији: Квислиншка управа 1941--1944, I--III, Бг 1979; Р. Калабић (прир.), Равногорска историја, Бг 1992; С. Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији: 1941--1944, Бг 2009; С. Цветковић, Између српа и чекића, 1, Бг 2015.

С. Ц. Ћирковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Душан

ЂОРЂЕВИЋ, Душан, епидемиолог, пуковник, професор ВМА (Карловац, 6. VIII 1928 -- Београд, 17. VIII 2007). Живео у Загребу, одакле је 1941. избегао у Београд. Завршио је 1952. Мeдицински факултет у Београду, а на ВМА специјализацију из епидемиологије 1957. и одбранио докторску тезу 1984. Усавршавао се у Великој Британији, Совјетском Савезу (1966, 1971), Чехословачкој (1966) и Пољској (1986). Био је на дужности у Хигијенско-епидемиолошком одреду Скопске армије (1959--1967) као начелник лабораторије, потом Епидемиолошког одељења, а од 1963. као командант одреда. Био је и члан управе Македонског лекарског друштва, секретар Секције за превентивну медицину, члан Савета Мед ф. у Скопљу. На ВМА је био 1967--1969. начелник Одељења за природна жаришта и дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију (ДДД), потом начелник Института за епидемиологију ВМА (1979--1986), главни епидемиолог ЈНА, начелник Завода за превентивну медицину ЈНА (1986--1994). На ВМА је биран за доцента 1970, а за редовног професора 1990. Био је члан Комисије за ерадикацију пегавца у Србији, члан Комисије за радио-хемијско-биолошку заштиту, члан Комисије за науку Србије, председник Савезне комисије и потпредседник Српске комисије за заразне болести и члан Председништва СЛД. Посебно се бавио изучавањем епидемиологије и превенције скабијеса, бациларне дизентерије, маларије, пегавог тифуса, лајмске болести и ефикасности средстава за ДДД код тешких ендемских заразних болести. Истакао се као организатор превентивног рада у елементарним непогодама (земљотреси у Скопљу и Бањалуци, поплаве 1962) и епидемији великих богиња 1972. Одликован је: Орденом за војне заслуге III реда, Орденом Народне армије са сребрном звездом, Орденом рада са сребрним венцем, Оредном рада са златним венцем, два пута Орденом за војне заслуге са златним мачевима, Орденом Народне армије II реда, Орденом за војне заслуге са великом звездом и Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима. Добитник је награде „22. децембар" (1987).

ДЕЛА: и Б. Арсић, Б. Бирташевић, Борба против заразних болести, Бг--Зг 1977; коаутор, Војна епидемиологија, Бг 1978; Скабијес -- епидемиологија и лечење, Бг 1984.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Бирташевић, „Развој наше војне превентивне медицине", ВП, 1981, 38, 5; Д. Пантелић (ур.), 35 година Војномедицинске академије, Бг 1985; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Е. Ристановић, Војномедицинска академија: у служби човека, здравља и отаџбине, Н. Сад 2011.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе

ЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе, правник, политичар, универзитетски професор (Београд, 27. XII 1844 -- Београд, 3. I 1898). У Београду је завршио Велику школу 1865. Ступио је у државну службу као судски писар у Зајечару, али је убрзо наставио правне студије у иностранству: Минхену, Берну, Берлину и Паризу. После повратка у Србију, постао је 1871. писар у Трговачком суду, 1874. премештен је у београдски Варошки суд, а потом у књажевачки суд. Подневши недуго потом оставку, постао је писар у Министарству иностраних послова, а од 1875. судија јагодинског суда. Исте године постао је професор Правног факултета Велике школе, где је предавао трговачко и менично право, грађанско право, грађански и стечајни поступак. На факултету је био неколико пута и декан (1885--1889). После доношења устава из 1888, постао је члан Касационог суда (1890). И даље је хонорарно предавао на факултету. Био је члан управних органа Народне банке (1886--1889), као и члан Надзорног одбора задужбине владике Вићентија Красојевића. Био је члан Либералне странке, владин посланик, члан разних скупштинских одбора и секретар народне скупштине (1878--1880). После реорганизације Либералне странке 1882, ушао је у нову партијску управу. Када је 1886. потписан споразум између Либералне и Радикалне странке, био је на заједничкој листи посланичких кандидата. Један је од секретара одбора за израду уставног нацрта 1888. Писао је радове из трговачког, меничног и финансијског права (О трговачким пословима, Бг 1888; Трговачко право и Наука о стецишном поступку, Бг б. г.). Носилац је Таковског крста V и IV реда, Ордена Св. Саве III реда и Ордена Белог орла V степена.

ДЕЛА: О форми писменог тестамента када завешталац не може писати, Бг 1880; О меничној одговорности издаваоца менице, Бг 1889.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1872--1898.

ЛИТЕРАТУРА: Босанска вила, 1898, 4; Браник, 1898, 2; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, I--IV, Бг 1923--1925; Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947.

Љ. Кркљуш

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе

001_SE_V_Djordje-Djordjevic-i-Acovic_Dom-zeleznicara.jpgЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе, архитекта (Ниш, 1888 -- Београд, 24. II 1970). Дипломирао на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 1913, а од 1920. радио у Министарству грађевина. Посветивши се потом приватној пракси, пројектовао је и реализовао, до II светског рата у Београду, више приватних и пословно-стамбених објеката. Пројектовао је зграду Николе Узуновића у Краља Милана 21, познату као Палата Деванха (1930), и зграду папског Нунцијата (1930) на углу улица Кнегиње Зорке и Св. Саве. То су његова најзначајнија дела конципирана у духу зрелог академизма елегантног израза, добрих пропорција и ненаметљиве секундарне пластике. Пратећи актуелне модернистичке тенденције српске архитектуре, Ђ. пројектује и у духу модернизма сагледаног кроз призму париског ар декоа. Тај метод нарочито је видан у начину фигуралног формирања фасаде сечењем и суперпонирањем маса палате Осигуравајућег друштва „Југославија", на Теразијама 10 (1931). На згради Дома железничара и бродара на углу улица Милоша Поцерца и Сарајевске 26 (и А. Ацовић, 1934--1937) Ђ. примењује декоративне елементе стила ар деко у виду фасадне разуђености, употребе орнамената, полихромије, копља за заставу и окулуса.

ДЕЛА: Студентски трг 9 (1921, срушена); Мишарска 1 (1921--1922); Ранкеова 19 (1928); Интернационалних бригада 47 (1930); Врњачка 1 (1930--1931); Занатлијска кредитна банка, Булевар деспота Стефана 36 (1931); Гундулићев венац 47 (1931--1932); Булевар деспота Стефана 17 (1932); угао Капетан Мишине 2--2a и Симине (1932); угао Скадарске 24 и Зетске (1932); Радомира Вујовића 4 (1932); Десанке Максимовић 19 (1932); Зграда Адвентистичке цркве, Радослава Грујића 4 (1933); Дечанска 17 (1933); Војислава Вучковића 30 (1934); Крунска 24 (1935); Палмотићева 16а (1936).

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Бг 1999; Љ. Милетић Абрамовић, Архитектура резиденција и вила Београда 1830--2000, Бг 2002.

Милан Просен

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе Грос

ЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе Грос, генерал (Неготин, 31. X 1863 -- Београд, 12. XI 1935). Питомац 16. класе Ниже (1883--1886) и 2. класе Више школе Војне академије (1888--1890). Годину и по дана био је на стажу у руској коњици (I Московски Лајбдрагунски пук у Тверу). Унапређен је у чин коњичког потпоручника 1885, поручника 1889, капетана 1893, капетана I класе 1895, мајора 1898, потпуковника 1903, пуковника 1913, генерала 1918. У мирно доба био је на дужностима командира вода и ескадрона, командант коњичког пука и бригаде. Од 1901. био је командант Краљеве гарде, а од фебруара 1903. в.д. команданта 4. коњичког пука. Пензионисан маја 1904. Реактивиран је уочи рата 1912. Од новембра 1913. до јула 1914. био је у штабу новоформиране Брегалничке дивизијске области (Штип). После I светског рата остао је на дужности команданта Коњичке дивизије. Пензионисан је по други пут септембра 1921. и преведен у резерву 1923. Учествовао у српско-бугарском рату 1885. као ордонанс-официр у 4. пешадијском пуку (Дринском), потом као командир чете и батаљона. У ратовима 1912--1913. био је начелник штаба Тимочке дивизијске области, начелник штаба Тимочке војске (1913) и командант одреда који је заузео Белоградчик. У рату 1914--1918. био је командант коњице 1. армије. Командовао је у јесен 1914. здруженим одредима Мачванским и Љубовијским. Био је потом командант здружене Соколске бригаде и Струмичког одреда (1915). После реорганизације на Крфу, постављен је 1916. за команданта Коњичке дивизије. Са фронта је послат за команданта српских трупа у Африци (Бизерта). Поново је јануара 1918. постављен за команданта Коњичке дивизије коју је водио до краја завршних операција. Његова коњица је допрла до Темишвара, Кикинде и Арада. Одликован Карађорђевом звездом с мачевима III (2 пута) и IV (2 пута) и био носилац француске Легије части. Сарађивао је у часопису Ратник и листовима Витез и Српска војска.

ДЕЛА: О даљем јахању, Бг 1902; Успомене из српско-бугарског рата -- улога IV активног пешадиског пука, Бг 1911.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; В. Стојановић Воке, Заслужни синови. Биографије заслужних људи са територије источне Србије и Поморавља, I, Бг 1940; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе Ђурица

001_SE_V_Djordje-Djurica-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Ђорђе Ђурица, лекар, дерматовенеролог, универзитетски професор (Грубишно Поље, Западна Славонија, 22. IV 1885 -- Аранђеловац, 27. IV 1935). Медицинске студије је завршио 1909. у Бечу. После студија изабран је за првог асистента на клиници проф. Л. Мерка у Инсбруку. До 1912. се усавршавао код проф. Е. Фингера на Универзитетској клиници за кожне и венеричне болести и проф. Е. К. Арнинга на Универзитету у Хамбургу, као и код А. Вајхзелбаума, професора патолошке анатомије и бактериологије. Крајем 1912. отворио је приватну праксу у Загребу и радио на Дерматолошком одељењу у болници Милосрдне браће. Током I светског рата био војни лекар на Кожном одељењу и у амбуланти Друге загребачке жељезничке станице. Након рата, већ 1918. прелази у Београд и оснива Поликлинику за кожне и венеричне болести, а четири године касније изабран је за доцента на Медицинском факултету у Београду и шефа Катедре за дерматологију и венерологију. За редовног професора изабран 1933. Био је продекан Мед. ф. 1934/35. Један је од заслужних за доношење законских одредаба о регулисању проституције, на основу којих је контрола проституције прешла из полиције у Поликлинику за кожне и венеричне болести (где је лечење било бесплатно), па су укинуте јавне куће. Међу оснивачима је Дерматолошке секције СЛД и Југословенског дерматовенеролошког друштва које је објединило све дерматовенеролошке секције у Краљевини СХС, а ово друштво је његовом иницијативом укључено у Светски дерматолошки савез. Под његовим руководством одржана су прва три југословенска дерматовенеролошка конгреса (1927, 1928, 1929). Други конгрес Свесловенског дерматолошког савеза је такође под његовим руководством одржан 1931. у Београду. Био је почасни члан Бугарског, Чехословачког, Пољског и Данског дерматолошког друштва, као и редовни члан Друштва дерматолога француског језика. И поред неповољних смештајних услова, на Клиници је организовао стручни и научно-истраживачки рад, као и наставу за студенте и лекаре на специјализацији. Основао библиотеку која садржи литературу на немачком и француском језику од 1870. до почетка II светског рата. Својим стручним радом обухватао је комплетну дерматовенерологију, с посебним интересовањем и експерименталним студијама у области венерологије. Значајан је био његов социјално-медицински рад, а организовао је здравствено-научне екскурзије ради проучавања здравственог стања народа. Почетком 80-их година XX в. угашен је „Фонд др Ђорђа-Ђурице Ђорђевића" намењен награђивању лекара и медицинара о годишњници његове смрти.

ДЕЛА: О заразним болестима и како да се од њих чувамо, Зг 1914; Сполни живот наше младежи и с њим спојене болести, Зг 1918; Сифилис и његово лечење, Зг 1921; Омладини о венеричним болестима, Бг 1938.

ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (прир.), Професори Медицинског факултета од оснивања до педесетих XX века, Бг 2003; Б. Ђуричић (ур.), Медицински факултет Универзитета у Београду, 1905--1920--2005, Бг 2005; Б. Лалевић Васић, „Biography of Dr.Đorđe-Đurica Đorđević, Founder of the Clinic for Skin and Veneral Diseases in Belgrade", Serbian Journal of Dermatology and Venerology, 2014, 6, 1.

Срђан Миловановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Живојин

001_SE_V_Zivojin-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Живојин, биолог, зоолог, универзитетски професор (Пожаревац, 28. III 1872 -- Београд, 27. XI 1957). После завршених студија на Великој школи 1893. и усавршавања у Женеви код К. Фогта и Е. Јунга, где је и докторирао 1895, вратио се у Србију и започео богату научну и универзитетску каријеру. Научно усавршавање обављао је у истакнутим научним центрима и институцијама у Женеви, Монаку, Паризу, Берлину. Наставник зоологије на Великој школи постаје 1896, а за редовног професора изабран је 1901. Управљао Зоолошким заводом од 1899. По претварању Велике школе у Универзитет 1905, као ванредни професор предаје више новоуведених предмета (Oпшта зоологија, Упоредна анатомија, Функционална анатомија животиња), а редовни професор постаје 1920. Захваљујући његовом великом залагању долази до модернизације Завода и увођења нових области истраживања (хидрибиологија, лимнологија) и дисциплина (екологија, генетика). Научни опус Ђ. је богат и разноврстан. Бавио се, између осталог, и фаунистиком, проучавао је различите групе бескичмењака и кичмењака (рачићи, водоземци, гмизавци), као и проблемима примењених наука (рибарство, паразитологија, епидемиологија). Објавио је велик број научних радова, монографија, уџбеника и приручника (Зоологија I, Зг 1923; II, Бг 1927; Систематика кичмењака и бескичмењака, Бг б.г.). Ђ. је био члан и председник многих научних институција у земљи и иностранству: СКА, ЈАЗУ (постхумно и члан САНУ), Зоолошког друштва Чехословачке, Руске академије „Шевченко", Југословенског биолошког друштва (председник), Југословенског ентомолошког друштва (председник), уз то и секретар Зоолошко-ботаничког друштва у Београду. Учествовао је у оснивању Медицинског, Ветеринарског (први декан 1936/37), Шумарског и Агрономског факултета у Београду. Био је и декан Филозофског факултета 1919/1920. Суоснивач је Института за оцеанографију и рибарство у Сплиту, као и Института за хидробиологију у Охриду. Посебну пажњу је поклањао научном усавршавању млађих колега (Синиша Станковић, Иван Ђаја, Боривоје Милојевић, Недељко Дивац) и њиховом профилисању у врхунске стручњаке у разним областима. У знак признања свеколиком доприносу развоју не само биологије него и природних наука у Србији (Југославији) академик Јован Хаџи је 1933. именовао нову врсту опилиона Ђ. -- Siro gjorgjevici из јужне Србије.

ДЕЛА: Амфибије и рептилије у Србији, Бг 1900; „Прилози за познавање слатководне фауне Балканског полуострва", Глас СКА, 1905, LXIX, 29; „Nouvelles recherches sur les Microsporides. Contribution à la connaissance du cycle évolutif de Plistophora Blochmanni Zwolfer", Archiv für Protistenkunde, Jena, 1929, 65, 1/2.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839--1939, Бг 1939; Љ. Трговчевић, Научници Србије и стварање југословенске државе 1914--1920, Бг 1987; Б. П. М. Ћурчић, „Живојин М. Ђорђевић", у: Живот и дело српских научника, Бг 2002.

Рајко Димитријевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

 

 

ЂОРЂЕВИЋ, Живојин

ЂОРЂЕВИЋ, Живојин, педагог, историчар педагогије, преводилац (Уб, 13. IX 1891 -- Београд, 15. VI 1958). Завршио је Филозофски факултет у Београду, радио као учитељ, школски надзорник, професор и директор Учитељске школе у Београду. Његови радови значајни за националну историју педагогије су: Школе у Шумадији у прошлости и садашњости (Суб. 1932); Историја школа у Србији од 1770. до 1850. године (Бг 1935); Буквари и букварска настава код нас (Бг 1951); Јован Миодраговић -- дидактички погледи (Бг 1951). Најзначајнија му је књига Васпитање у Срба -- уџбеник националне историје педагогике (Бг 1958). Књига на корицама има знатно амбициознији назив Историја васпитања у Срба и представља први озбиљнији покушај да се у једној књизи прикаже историја васпитања, делимично и педагогије у Срба. Савет за школство је књигу одобрио и као приручник за ученике учитељских школа. Један је од првих који је код нас, претежно биографски, приказао и рад познатих педагога и просветних радника, са ширег подручја тадашње Југославије: Кирила Пејчиновића, Ивана Филиповића, Даворина Трстењака, Стјепана Басаричека, Виктора Бежека и Хенриха Штајнера. Његова преводилачка активност је била веома значајна, па је у сарадњи са супругом Маријом (рођ. Бауер, 1902--1982), превео дела која су снажно утицала на даљи развој педагошке науке у нас: А. Месер, Савремене педагошке теорије (Суб. 1932); Е. Шпрангер, Данашње стање духовних наука и школа (Бг 1933); П. Фикер, Дидактика нове школе (Бг 1937); Г. Кершенштајнер, Теорија образовања (Бг 1939). Супруга Марија је, поред преводилачке активности, оставила трага у српској просвети и педагогији и као професор југословенске књижевности, француског, немачког и руског језика и дечје психологије.

ЛИТЕРАТУРА: „Поводом смрти Живојина Ђорђевића", Просветни преглед, 1958, 26; Педагошка енциклопедија, Бг 1989; Н. Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Н. Трнавац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Живојин

ЂОРЂЕВИЋ, Живојин, геолог (Прокупље, 28. VI 1910 -- Београд, 25. IX 1984). У Београду завршио Геолошко-минералошку групу Филoзофског факултета 1936. Запослио се у Гимназији у Прокупљу 1936. Од 1941. до краја II светског рата професор у Рударско-надзорничкој школи у Књажевцу. После рата директор Средњотехничке рударско-металуршке школе у Бору (1945--1948), потом у Министарству рударства НР Србије у Београду директор и главни геолог Завода за геолошка истраживања Србије. Након тога био шеф Одељења за истраживање угљева и саветник у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања у Београду 1952--1973, где је руководио важним пројектима. Генерални директор тог Завода био је 1976--1980. Скоро искључиво бавио се истраживањима угља и угљоносних басена у Србији. Одлучујући и највећи пројекти у том погледу били су везани за Косово и Колубару, где су извођена обимна истражна бушења, а проучавао је и старији камени угаљ код Мишљеновца, у источној Србији („Die permokarbonische Kohlenbecken in Ostserbien (Jugoslawien)", C. R. 4. Congress Stratigraphie geologique du Carbonifere, Heerlen--Maestricht 1958--1960). Урадио је и педесетак обимних извештаја и елабората који су остали у форми фондовских материјала због својих поверљивих садржаја. Ђ. је био члан Српског геолошког друштва (од 1948; председник, 1979--1981) и Друштва инжењера и техничара рударске, геолошке и металуршке струке (ДИТ) Србије и Југославије. Педесетих година, као хонорарни предавач, изводио је наставу из предмета Геологија угљева и нафте на Рударско-геолошком факултету у Београду. У ту сврху објавио је два уџбеника Геологија угљева (Бг 1961) и Геологија нафте (Бг 1961).

ДЕЛА: „Ибарски терцијарни басен", Записници Српског геолошког друштва за 1950-52, Бг 1954; „О броју и стратиграфском положају угљених слојева у сенонском рову Источне Србије", Записници Српског геолошког друштва за 1968, Бг 1969.

ЛИТЕРАТУРА: И. Антонијевић, „Живојин Ђорђевић (1910--1984), геолог саветник у пензији", Записници Српског геолошког друштва за 1984, Бг 1985; А. Грубић, „Живојин Ђорђевић (1910--1984)", Споменица Српског геолошког друштва, Бг 1992.

А. Грубић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Живомир

ЂОРЂЕВИЋ, Живомир, правник, универзитетски професор (Добрача код Крагујевца, 5. VI 1922 ‒ Крагујевац, 18. I 1994). Дипломирао је 1950. на Правном факултету у Београду, где је 1956. одбранио докторску тезу Проблем еквивалентности у облигационом праву (Бг 1958), те биран у сва наставничка звања, од асистента (1949) до редовног професора (1974), за предмет Грађанско право. Изводио је наставу из Облигационог и Наследног права, те Ауторског права и права индустријске својине. Функцију продекана за наставу обављао је од 1967. до 1969. Био је први управник Одељења у Крагујевцу (1972--1976), које је основао ПФ у Београду, а када је ово Одељење прерасло у ПФ у Крагујевцу, изабран је за првог декана (1976--1979). Био је и декан ПФ у Београду (1985--1987), а предавао је и на Одељењу ПФ у Титовом Ужицу, ПФ у Титограду и другим факултетима у земљи. Увео је у наставу и формирао предмет Индустријска својина и ауторско право на ПФ у Београду, а касније и на ПФ у Крагујевцу. Истиче се његов оригиналан и често цитиран рад из ове области „Појам физиономије и природа објективног ауторског права" (АПФБ, 1965, 1--2).

ДЕЛO: и В. Станковић, Облигационо право -- општи део, Бг 1974.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета 1841--1991, Бг 1991; Д. Поповић, В. Бесаровић, „Проф. др Живомир Ђорђевић (1922--1994)", АПФБ, 1993, 6.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Иван

ЂОРЂЕВИЋ, Иван, историчар уметности, универзитетски професор (Београд, 8. I 1946 -- Београд, 28. V 2004). Дипломирао 1969. на Групи за историју уметности Филозофског факултета у Београду пошто је претходно провео једну студијску годину (1968/69) на усавршавању на ФФ у Тибингену. Магистраски рад „Сликарство XIV века у цркви Св. Спаса у селу Кучевишту" (ЗМСЛУ, 1981, 17) одбранио је 1975. на свом матичном факултету, где је 1985. и докторирао радом „Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића". Године 1972. изабран је за асистента, а 1997. за ванредног професора на Одељењу за историју уметности ФФ у Београду. Започету процедуру избора Ђ. у звање редовног професора прекинула је његова изненадна смрт. Обављао је дужности управника Института за историју уметности (1997--2000), управника Одељења за Историју уметности ФФ (1998--2000) и уредника часописа Зограф (2000--2004). Основно Ђ. подручје истраживања била је српска средњовековна уметност, посебно зидно сликарство. Био је привржен иконографском приступу, а као основни проблем наметао му се однос античке и средњовековне уметности. Тaда га заокупљају покушаји темељнијeг одређења појава као што су тзв. фреско-иконе или imagines clipeatae. Проучавао је идејну и богословску, тј. култну основу иконографије појединих сцена, појединачних ликова и група светих -- портрета српских владара у зидном сликарству и иконопису. Упоредно је разматрао тематске програме живописа српских храмова XIII в., као и српскословенске натписе са наших средњовековних фресака. Занимање за натписе било је повезано са његовим знатно ширим интересовањем за однос старе српске књижевности и уметности. Највећи научни допринос Ђ. је дао на подручју систематског и свестраног проучавања зидног сликарства у задужбинама српске властеле.

ДЕЛO: Студије српске средњовековне уметности, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду, I, Бг 1995; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Филозофски факултет 1838--1998: период 1963--1998, Бг 1998; Д. Војводић, ,,Иван М. Ђорђевић (1946--2004)", ПКЈИФ, 2004, 70; ,,Иван М. Ђорђевић, стручњак, истраживач, учитељ", у: И. М. Ђорђевић, Студије српске средњовековне уметности, Бг 2008.

Др. Војводић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Иван

ЂОРЂЕВИЋ, Иван, инжењер електротехнике, иноватор, универзитетски професор (Ниш, 1. I 1969). Завршио је редовне студије (1994), магистратуру у области електротехнике (1997) и стекао степен доктора електронике и телекомуникација (1999) на Електротехничком факултету Универзитета у Нишу. Школску 2000--2001. провео је на Националном техничком факултету у Атини (Грчка), 2001--2002. на Универтитету Аризона у Тусону (САД), а 2002--2003. на Универзитету у Бристолу и Универзитету Западна Енглеска (Бристол, Уједињено Краљевство). Професионалну каријеру је почео у државном предузећу „Телеком Србија" у Нишу да би, вођен снажним научним интересовањем, емигрирао у САД 2004. и наставио истраживачку и предавачку активност на Универзитету Аризона, најпре у својству истраживача (2004--2006), доцента (2006--2012), а од 2017. редовнoг професора из области електротехнике и рачунарства. Његов основни истраживачки фокус јесу оптичке комуникације/мреже, канали кодирања, кодне модулације и др. Директор је једне истраживачке лабораторије универзитета (Optical Communications Systems Laboratory and the Quantum Communications Laboratory). Аутор је или ко-аутор великог броја научних радова, аутор је седам књига (нпр. Coding for Optical Channels, Boston 2010; Quantum Information Processing and Quantum Error Correction: An Engineering Approach, Philadelphia 2012; Quantum Biological Information Theory, Boston 2015) и преко 50 регистрованих патената. Члан је уређивачког одбора више часописа: IOP Journal of Optics, IEEE Communications Letters, Elsevier Physical Communication (PHYCOM) Journal, Frequenz, International Journal of Optics. Члан Међународног удружења инжењера електротехнике (IEEE).

ДЕЛА: OFDM for Optical Communications, Philadelphia 2009; Advanced Optical Communication Systems and Networks, Norwood 2013; Advanced Optical and Wireless Communications, Boston 2017; Physical-Layer Security and Quantum Key Distribution, Boston 2019.

ИЗВОР: Department of Electrical and Computer Engineering, University of Arizona Tucson, AZ, USA (https://ieeexplore.ieee.org/author/37277052600).

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Јован

001_SE_V_Jovan-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Јован, професор, позоришни радник, министар (Сента, 25. XI 1826 -- Београд, 21. IV 1900). Школовао се у Сенти и Сегедину, Новом Саду, Темишвару и Пешти, гдје је као Текелијин питомац матурирао. Отпочео студиј медицине, па га због револуције 1848. није више настављао. Врло активан у романтичарској фази српске књижевности (један је од уредника зборника Славјанка, Будим 1847). Као чиновник у Сомбору учествовао у оснивању дилетантске позоришне дружине, уз преводе или посрбе дјела из њемачке, француске и мађарске литературе. Професор Новосадске гимназије (1852--1858), одакле, под притисцима групе конзервативаца прелази у Пешту, гдје постаје секретар Матице српске и уредник Летописа (1858--1859), али због вуковске правописне оријентације и то мјесто мора напустити. По повратку у Нови Сад уређује Српски дневник у политичком правцу који заступа С. Милетић; развија изузетну културну дјелатност са циљем оснивања сталног позоришта и реорганизације Матице српске. По преласку у Београд са сестром и нећацима (међу којима је и Стеван Сремац) оснива на позив кнеза Михаила Народно позориште. Идућих деценија је директор гимназије (Шабац, Београд), Учитељске школе (Београд), професор историје на Великој школи (1889--1893) и на Војној академији (1895--1897). Изузетно је значајна Ђ. подршка романтичарској драми (Ђ. Јакшић, Л. Костић), док је у Даници (1860) оштро устао против једностраности романтичарске лирике, претходећи у томе С. Марковићу. Роман Тридесет година из живота Милана Наранџића Ј. Игњатовића одређује као критички друштвени роман, нову појаву у српској књижевности, што је несумњив знак протореалистичке оријентације у једном дијелу српске књижевности. Готово цијелог живота водио је дневник (РОМС) великог културноисторијског значаја. Његове аутобиографско-мемоарске црте („Звуци из прошлости") сачувале су траг романтичарских идеја и расположења око 1848. Аутор је српске државне химне „Боже правде" (била је дио родољубиво-алегоријске драме Маркова сабља, изведена у Београду 1872). Написао је и веома добар Латинско-српски речник (Бг 1886).

Душан Иванић

Ђ. је био оснивач и први управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду. У Србском дневнику, чије уређивање је преузео од Данила Медаковића, објавио је 1860/61. значајну серију чланака о нужности оснивања сталног позоришта на српском језику, чиме је иницирао оснивање СНП. Од 16. VII 1861. био је његов управитељ, драматург, понекад и редитељ, стварао репертоар, преводио (К. Оберњик, Ђурађ Бранковић) и прерађивао страна драмска дела. За седам година, колико је водио СНП, реализовано је сто премијера, а позориште је обишло готово све српске крајеве. На гостовању СНП-а у Београду 5. XI 1867. кнез Михаило Обреновић је обећао да ће о свом трошку сазидати зграду позоришта у српској престоници. Позван 1868. да оснује стално позориште, Ђ. у Београд прелази с делом новосадског позоришног ансамбла, као први управник НП. Кад је 1870. установљено звање драматурга, он је именован и на то место. Пуних осам година је усмераваo развој НП, које постаје значајно упориште српске културе, а он његова централна фигура. У разним руководећим дужностима Ђ. је наилазио и на неразумевање и опонирање сарадника са чијим се ставовима и поступцима није слагао. У његове заслуге спада и оснивање Глумачке школе, у којој је и предавао, заједно са А. Бачванским. Аутор је и чувеног меморандума упућеног министру просвете Јовану Ристићу 2. XII 1871, у којем је документовано образлагао своје погледе на Позориште. И данас овај драгоцени театролошки докуменат показује сву дубину поимања улоге позоришне уметности у култури једног народа. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Стар и болестан, живео је повучено у кругу велике породице и рођака о којима се старао. Свечаном представом Маркове сабље, којој је присуствовао и краљ Александар са намесницима, у НП је 12. IV 1892. обележена 50-годишњица његовог књижевног рада. И приликом 25-годишњице НП Ђ. је доживео видна признања за свеукупни допринос српској култури. Добитник је Ордена Св. Саве III и II степена. Српско народно позориште у Новом Саду је Великој сцени у новој згради дало име „Јован Ђорђевић", а поводом Дана СНП додељује и истоимену медаљу као награду за изузетне заслуге.

Зоран Т. Јовановић

ДЕЛА: „Ђ. Јакшић: Сеоба Србаља", Србски дневник, 1864, 5; „Допуне и исправке за Грађу за историју српског позоришта", Позориште, Н. Сад, 1874, 13--43; „О позоришном делу Мите Поповића", ЛМС, 1886; Општа историја у сликама и животописима, Бг 1892; „Звуци из прошлости", Браник, 1892, 28--29; „Из мојих старих успомена", Јавор, 1892; „Грађа за историју српског народног позоришта", Позориште, 1896, 14--28; Чучук Стана, Мостар 1903; „Шта сам кад написао", ЛМС, 1910, 272; „Два Станимировића", у: Мемоарска проза XVIII и XIX века, 2, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Туроман, „Јован Ђорђевић", Годишњак СКА, 1901; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1901; А. Хаџић, „Јован Ђорђевић", Бранково коло, 1901, 7; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Зг 1903; С. Савковић, У одбрану Јована Ђорђевића, Н. Сад 1910; М. Савић, „Јован Ђорђевић", Браство, 1924, 18; Д. Кириловић, „Повлачење Јована Ђорђевића из Београдског позоришта", Политика, 12. I 1935; „Јован Ђорђевић о себи", ГИДНС, 1936; Б. Радовановић, „Београдско позориште у почетку свога рада. Јован Ђођевић о Ђорђу Малетићу", Београдске општинске новине, 1939, 8; В. Глигорић, „Јован Ђорђевић је био водич из ере путујућих дружина у нову епоху", Политика, 19. XI 1961; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, Н. Сад 1964; К. Милутиновић, „Јован Ђорђевић", Позориште, Тузла, 1968, 6; Г. Ковијанић, Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835--1914, Бг 1971; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859--1895, Н. Сад 1973; Преписка Л. Костића, 1, Н. Сад 2005.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Јован

001_SE_V_Jovan-Djordjevic_pravnik.jpgЂОРЂЕВИЋ, Јован, правник, универзитетски професор (Београд, 9. III 1908 -- Београд, 9. XII 1989). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1931. Студије наставио у Паризу, где је докторирао 1933. докторском дисертацијом „Les rapports entre la notion d'état et la notion de classes sociales". Био је питомац Међународне Рокфелерове фондације. На ПФ у Београду изабран за предмет Уставно правo за доцента 1935, за ванредног професора 1940, а за редовног професора 1946. Школске 1945/46, 1961/62. и 1962/63. био декан ПФ у Београду. Један је од оснивача Факултета политичких наука у Београду. Био је биран за придруженог професора на париској Сорбони и на другим француским универзитетима, као и за почасног доктора политичких и правних наука Универзитета у Стразбуру. Дописни члан САНУ постао је 1959, а редовни 1961. Био је члан ЈАЗУ и Словенске академије знаности и уметности, један од оснивача и први, касније и почасни председник Међународног удружења за уставно право, а био је и потпредседник Међународног удружења за уставно право, те потпредседник Међународног удружења за политичке науке. За члана Карнегијеве фондације за проучавање проблема конфликата у људском друштву изабран је 1957. Био је члан Међународне академије за политичке науке и уставну историју, члан Међународног института за политичку филозофију, почасни члан Америчког удружења за политичке науке, те члан Извршног одбора Савеза удружења правника Југославије. Главни и одговорни уредник Архива за правне и друштвене науке био је у периоду 1945--1952. и 1963--1989. сам, а с Мошом Пијаде од 1952. до 1957, те с Милошем Минићем од 1957. до 1963. Помоћник министра за Конституанту постао је 1945. Био је секретар Комитета за законодавство и изградњу народне власти, секретар Савета за законодавство, секретар Савезног Савета за законодавство, председник Правног савета СИВ-а, судија Уставног суда Југославије, председник Уставног суда Србије (1971--1979). Пензионисан је 1979. Учествовао је у изради Устава ФНРЈ од 1946, Уставног закона од 1953. и Устава СФРЈ од 1963. Био је врло плодан писац, а књиге, студије и чланке из области уставног права, политичких наука и социологије објављивао је на српском језику и страним језицима. У научним радовима из области уставног права (Контрола уставности закона и америчка демократија, Бг 1939; Уставно право ФНРЈ, Бг 1953; Нови уставни систем, Бг 1964) није се задовољавао применом догматског метода, него је предност давао политиколошком и социолошком методу. Указивао је на основне друштвене и идеолошке чиниоце који су утицали на настанак и обликовање институција и норми уставног права, на идеје којима су устави били надахнути, политичке околности у којима су настали и на однос уставних норми и уставне стварности. Интелектуалац широких погледа и префињене анализе, богатством мисли и широком ерудицијом оставио је за собом видљив траг у друштвеним наукама којима се бавио, посебно у науци уставног права. Један број његових радова израз је идеологије и институција земље и времена у којима су настајали. Носилац је Ордена братства и јединства са златним венцем и више других одликовања. Добитник је Октобарске награде града Београда и награде АВНОЈ-а (1968).

ДЕЛА: Јавно мњење, Бг 1939; Основна питања федералне државе, Бг 1940; Основни типови локалне самоуправе, Бг 1957; La Yougoslavie, démocratie socialiste, Paris 1959; Огледи о бирократији и бирократизму, Бг 1962; Социјализам и демократија, Бг 1962; Политички систем. Прилог науци о човеку и самоуправљању, Бг 1967; О самоуправном и одговорном друштву, Бг 1971; Идеје и институције, Бг 1971; Светозар Марковић и наше време, Бг 1977; Есеји о политици и култури, Бг 1981; Социјализам и слобода, Бг 1982; Уставно право, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: АПФБ, 1984, 1--2; Р. Лукић и др., „Јован Ђорђевић (1908--1989) (In memoriam)"; М. Јовичић, „Јован Ђорђевић (1908--1989)", АПДН, 1989, 3; Н. Срзентић, М. Зечевић, Љ. Зарић, „Проф. др Јован Ђорђевић 1908--1989, In memoriam", АПДН, 1990, 1--2; Љ. Кандић, Историја Правног факултета у Београду 1941--1945, 3, Бг 2005; Р. Марковић, „Допринос професора Правног факултета у Београду науци уставног права", у: Сто шездесет пет година Правног факултета Универзитета у Београду, Бг 2006; К. Чавошки, Устав као средство агитације и пропаганде, Бг 2011.

Ратко Марковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Јован

ЂОРЂЕВИЋ, Јован, педагог, универзитетски професор (Ниш, 20. VI 1923 -- Београд, 20. VI 2017). Учитељску школу завршио у Јагодини 1942. Студирао педагогију на Филозофском факултету у Београду 1946--1950, а по завршетку студија студирао друштвене науке (1950--1952) на Институту друштвених наука у Београду. Докторску дисертацију „Прилог експерименталном испитивању дидактичке вредности наставног филма" одбранио је на ФФ у Београду 1961. На стручном и научном усвршавању био је у Немачкој, Чехословачкој, Совјетском Савезу и САД. После завршетка Учитељске школе био је учитељ у Лалинцу и Лесковику код Ниша. Учесник је НОР-а и резервни официр ЈНА. На ФФ у Београду радио је од 1952. као професор средње школе додељен на рад, асистент, доцент, ванредни и редовни професор Опште педагогије и Дидактике. Био је хонорарни професор Педагогије на Педагошко-техничком факултету у Чачку и на ФФ у Новом Саду. Држао је предања на ФФ у Петрињи (Хрватска). Два су главна подручја његовог научног интересовања: теорија васпитања (области интелектуалног и моралног васпитања) и дидактика (проблеми савремене наставе). У тим областима објавио је и своје најзначајније радове: Дијаслике и наставни филм у школи (Бг 1962); Телевизија у образовању и васпитању (Бг 1965); Могућности телевизије у васпитању и образовању (Бг 1975); Интелектуално васпитање (Бг 1975); Савремена настава -- организација и облици (Бг 1981); Mësimi bashkëkohor, organizimi dhe format (Пр 1986, превод књиге на албански језик), Педагогија (Бг 1983); Иновације у настави (Бг 1986); Интелектуално васпитање и савремена школа (Сар. 1990); Својства универзитетских наставника (Бг 1992); Настава и учење у савременој школи (Бг 1997); Морално васпитање, теорија и пракса (Н. Сад 2002); Реформски педагошки покрети у 20. веку (Бг 2000); Својства наставника и процењивање њиховог рада (Вш 2002); Савремени проблеми друштвено-моралног васпитања (коаутор, Н. Сад -- Вш 2010). Пратио је редовно не само нова сазнања и истраживачке резултате у педагогији него посебно у савременој психологији, затим у филозофији, етици и социологији. Стваралачки, често на оригиналан начин та своја сазнања је транспоновао на васпитна и дидактичка питања и проблеме. Био је редовни члан и потпредседник Српске академије образовања. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1968), Орденом заслуга за народ са сребреним зрацима (1981) и Орденом рада са црвеном заставом (1988).

ДЕЛА: коаутор, Неуспех ученика у основним и средњим школама у Београду, Бг 1973; Различити методолошки приступи у проучавању проблема моралног васпитања, Бг 1977; и Б. Ђорђевић, Ученици о својствима наставника, Бг 1988; и Н. Поткоњак, Педагогија, Бг 1992; „Век образовања учитеља у Јагодини", у: Учитељски факултет у Јагодини 1898--1998, Јаг. 1998; и Н. Трнавац, Педагогија, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Живот и дело Јована Ђорђевића, Бг 2012.

Н. Поткоњак

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Катарина Каја

ЂОРЂЕВИЋ, Катарина Каја, глумица (Београд, 7. VII 1901 -- Крушевац, после 1952). Дебитовала је 1918. запаженом улогом Катице у Кир Јањи у београдском „Абрашевићу", а професионални рад започела две године касније у Позоришту „Гундулић" Љубомира Рајичића Чврге у Крагујевцу. До краја II светског рата стекла је велико искуство, радећи са реномираним редитељима, глумцима и управницима у Подрињском повлашћеном позоришту Д. Животића (1922/23), Веселом позоришту Бране Цветковића у Београду (1924), Градском позоришту у Нишу под управом Љ. Рајичића Чврге (1924--1929), Српском народном позоришту у Новом Саду (1930/31), Београдском малом позоришту (1931/32), Народном позоришту Моравске бановине (1932/33), НП у Београду (1934/35) и Секцији за Дунавску бановину НП у Нишу (1935--1944). Од краја II светског рата до пензионисања била је стални члан глумачког ансамбла у НП у Крушевцу, а бавила се и режијом. Глумица лепог лика и складног стаса, динамичне природе, осећајна и природна, са сцене је деловала убедљиво и непосредно, а искуство и сценско знање дали су њеној игри одмереност и сигурност. Улоге: Ајша, Емина (С. Ћоровић, Ајша, Зулумћар), Зона Замфирова, Ташана, Поте (С. Сремац, Зона Замфирова), Дара, Анка и Живка, Гина (Б. Нушић, Госпођа министарка, Ожалошћена породица), Рушка (П. Петровић, Рушка), Фјокла (Гогољ, Женидба), Марија (А. Д'Енери, Ф. Диманоар, Стари каплар), Лујза (А. Д'Енери, Е. Кормон, Две сиротице), Валентина (Л. Жидиси, Шагринска кожа), Жаклина (А. Бисон, Госпођа Икс) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887--1915", Театрон, 1981, 30/1/2; Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године, Бг -- Н. Сад 1993; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Бг -- Н. Сад 1996.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Коста

ЂОРЂЕВИЋ, Коста, шумарски стручњак (Краљево, 1848 -- Београд, 1900). Правни Факултет завршио је у Београду на Великој школи 1870. Године 1871. послат је као државни питомац да студира шумарство у Таранту (Саксонија), а 1874. завршио је шумарске науке. После дипломирања и повратка у Србију постављен је за наставника у Земљоделско-шумарској школи у Пожаревцу, где је радио 1875--1879. Затим је именован за секретара у Министарству финансија, где ради до 1888, када са истим звањем бива именован за шефа Шумарског одељења, где ради до пензионисања 1894. Јеврем Новаковић припремио је пројекат Закона о шумама од 1891, а Ђ. га је оживотворио и три године спроводио у дело, што је за ондашње прилике био врло тежак посао. Увео је прво ограничавање државних шума и први ценовник државних шума. Доста је радио као члан Комисије за уређење аграрних односа у окрузима, присаједињеним Србији после рата 1878. Писао је у Тежаку о питањима из области шумарства. Од ових најважнији су описи шума у окрузима Нишком и Топличком и опис планине Таре у округу Ужичком. Написао је и књигу Шуме у краљевини Србији, споменица за светску изложбу у Паризу (Бг 1900), те велик број чланака о уређењу шума.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ћирковић, Пола столећа шумарства 1876--1926, Зг 1926; С. Владисављевић, „Прилог за историју шумарства", Шумарство, 1978, 2--3.

М. Голубовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Коста

ЂОРЂЕВИЋ, Коста, дивизијски ђенерал (Шабац, 31. VII 1885 -- Београд, 30. VI 1959). Завршио је 36. класу Ниже и 22. класу Више школе Војне академије. По завршетку школовања био је командир вода у 7. и 9. пешадијском пуку Дунавске дивизијске области. Током балканских ратова (1912--1913) био је командир чете у 17. пешадијском пуку првог позива Дринске дивизије првог позива. Након окончања ратова постао је командир вода у Ђачкој команди. Током I светског рата командовао је митраљеским одељењем у Моравској дивизији првог позива, а на Солунском фронту у Вардарској и Југословенској дивизији. После рата командовао је батаљоном у 17. и 23. пешадијском пуку и Школи за резервне пешадијске и артиљеријске официре и био на служби у штабу Дринске дивизијске области. Одељенски старешина и професор војне географије на Нижој школи ВA био je од 1924. до 1927, а потом помоћник команданта 18. пешадијског пука и од 1928. класни старешина у Нижој школи ВА. У трупу је враћен 1930. на дужност команданта 5. пешадијског пука. Командовао је Пешадијском официрском школом од 1935, а од 1939. Дринском дивизијском облашћу. У Априлском рату је командовао Дринском дивизијом у саставу Пете армије. Други светски рат је провео у немачком ратном заробљеништву. Одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда и низом других домаћих одликовања.

ДЕЛА: и Д. Живановић, Географија, Бг 1934; и Д. Живановић, Војна географија Балканског полуострва, Краљевине Југославије, Арбаније, Грчке, Бугарске, Румуније, Маџарске, Аустрије и Италије. Основни део, Бг 1935; Одредска бојна гађања. Са четири прилога, Бг 1938.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75-годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂOРЂЕВИЋ, Коста Кокан

ЂOРЂЕВИЋ, Коста Кокан, керамичар (Призрен, 25. XII 1927 -- Београд, 11. IX 1984). Дипломирао на Aкадемији за примењену уметност у Београду 1955, међу првим специјализованим уметницима из ове области. У Средњој школи за примењену уметност у Херцег Новом постаје оснивач и шеф Одсека за керамику. Ту формира услове за даљи рад (пећ, алат, глина), као и у Средњој школи за примењену уметност у Новом Саду (где ради до 1962). Члан je УЛУПУС-а од 1956. Државну стипендију „Моша Пијаде" за усавршавање младих уметника користи 1968. у Италији. Од првих самосталних изложби у Београду (1959, 1961) до изложбе у Музеју примењене уметности 1969, Ђ. стваралаштво сазрева кроз инспирацију античком, средњовековном и народном традицијом. Својим фигуративним истраживањима он даје изражени смисао за гротеску и алегорију, крећући се ка поједностављивању форми и лако остварујући велике тематске целине. Oдвојивши се од утилитарне керамике, стварао је подједнако успешно керамоскулптуру у пуној форми мањег и средњег формата, као и монументалне целине рељефа у јавним ентеријерима. На изложби у Галерији примењених уметности (1972) издвојила се мистика серије Коњаници. Важан део Ђ. опуса представљају монументалнa дела за ентеријере јавних и приватних објеката, у којима комбинује фигуративност са симболизмом. Најзначајнији међу њима настају током 70-их година XX в., у доба процвата либералног социјализма: Хотел „Москва" (композиција Ратници); Београдски крематоријум (керамички витраж); Биоскоп „Југославија" (Орфејев живот); хотели и ресторани „Парк", „Славија", „Касина", „Гргеч" (Београд); Хотел „Авала" (Будва); „Лепенски Вир" (Доњи Милановац). Ђ. је приредио свега седам самосталних изложби у земљи (једну у Бриселу 1971). Учествовао је редовно на домаћим смотрама примењене уметности (Мајска изложба, Октобарски салон, где добија Награду за керамику и Откупну награду МПУ 1968), као и у иностранству (Праг, Москва, Тбилиси, Париз, Минхен, Фаенца, Индија), укључујући се и у тематску изложбу УЛУПУДС-а (Приштина, Бања Лука, Београд, 1982). Од оснивања 1968. наступа на Тријеналу керамике (Суботица, Београд), изложби на којој се постхумно, на иницијативу колега из УЛУПУДС-а (1986), оснива награда са његовим именом. Добитник је Сребрне медаље на Међународној изложби керамике у Прагу (1962), Награде МПУ на Другом Тријеналу југословенске керамике (1974), као и више Плакета УЛУПУДС-а.

ЛИТЕРАТУРА: Обликовање у Србији, Бг 1973; В. Лакићевић, Коста Ђорђевић, Земун 1979; С. Исаковић Савремена керамика у Србији, Бг 1988; Г. Марковић, Монографија 40 година УЛУПУДС-а: керамика, Бг 1994.

М. Бајић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Лепосава

ЂОРЂЕВИЋ, Лепосава, глумица (Врање, 15. VII 1906 -- Београд, 26. IV 1983). После четири разреда гимназије похађа Глумачку школу у Скопљу где 1921. и започиње глумачку каријеру. Осећајна и непосредна у изразу, тумачи различите врсте љубавница и кокета у салонским комадима. Од почетка је краси правилна и мелодијски пријатна дикција на сцени. Са супругом, глумцем Бранком Ђорђевићем Дрдом, наступа у Српском народном позоришту у Новом Саду, Народном позоришту у Суботици, НП у Крагујевцу и НП у Нишу. Одмерена и ненаметљива, али искрених и дубоких емотивних проживљавања, временом сазрева и за драмске и карактерне улоге. Од 1945. каријеру наставља у НП у Београду. Улоге: Софка (Б. Станковић, Нечиста крв), Ленка (Е. Тот, С. Дескашев, Сеоска лола), Сарка (Б. Нушић, Ожалошћена породица), Виргинија (Ј. Франк, Џунгла), Раиса Павловна (А. Островски, Шума), Титанија, Гертруда (В. Шекспир, Сан летње ноћи, Хамлет), Грофица (П. О. К. де Бомарше, Фигарова женидба), Екселенција (Ф. Молнар, Велика љубав), Ана (Е. Скриб, Чаша воде) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887--1915", Театрон, 1981, 30/1/2; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Љубинко

ЂОРЂЕВИЋ, Љубинко, лекар, хирург, универзитетски професор (Драинац код Сврљига, 30. XI 1922 -- Београд, 27. I 1977). Завршио Медицински факултет у Београду 1952, а специјализацију хирургије завршио у Београду 1960. Докторску дисертацију Антилимфоцитарни серум -- имуносупресивни ефекат у односу на врсту и начин примене (Бг 1972) одбранио 1968. на Мед. ф. у Београду. У настави на Стоматолошком факултету у Београду 1970--1977. ванредни професор опште и ратне хирургије. Усавршавао се 1964. на Хируршкој клиници у Стразбуру, под вођством Ренеа Фонтејна и 1966. на Хируршкој клиници у Лијежу код Жоржа Леженеоа, шефа Експерименталне лабораторије. Највише се бавио превентивом одбацивања трансплантата. У периоду 1952--1970. био запослен у Медицинском центру у Краљеву (директор); заменик министра здравља 1970--1974, а од 1974. до смрти 1977. министар здравља Републике Србије. Као изванредни и признати локални хирург у Краљеву и веома успешан организатор Здравствене службе у Краљеву препознат је и изабран за министра здравља Републике Србије да би успешно организацију здравства увео и у целој Србији. Радио је на том послу беспрекорно, сагоревајући до смрти на радном месту.

ДЕЛА: и А. Димитријевић, „Став у хируршком лечењу хроничних гастро-дуоденалних улкуса", МПр, 1963, 16, 9; Етиологија и патогенеза рецидивирајућег ангиоспастичког едема капка код деце, б.м. 1970; Ратна хирургија, Бг 1976.

В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Љубица

ЂОРЂЕВИЋ, Љубица, библиотекар, професор, песник (Крагујевац, 8. Х 1922 -- Београд, 17. IV 1999). Учитељску школу завршила је у родном месту. После нацистичког масакра у Крагујевцу, у јесен 1941, придружује се Крагујевачком партизанском одреду, а потом Првој пролетерској бригади. Све четири године рата учествовала је у борбама у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, обављајући разне политичке и културне дужности; између осталог, била је и учесник Игманског марша. У оквиру Дванаестог корпуса учествовала је октобра 1944. у борбама за ослобођење Београда. По окончању рата, из Крагујевца одлази у Београд, где је радила као предавач у Средњој партијској школи ЦККПС, а потом прелази у Министарство науке. У време Информбироа бива ухапшена и проводи неколико месеци у затвору, после чега дуго остаје без посла. Прво намештење добија 1952. на Филолошком факултету, где је радила као библиотекар, дипломиравши 1955. на Групи за југословенске књижевности и општу књижевност. Године 1972. одбранила је докторску дисертацију Песничко дело Десанке Максимовић (Бг 1972). У библиотеци Одсека за југословенске књижевности била је запослена до 1979. Године 1980. изабрана је за професора на Смеру за библиотекарство, који под њеном управом постаје Семинар за библиотекарство (1986), где је радила све до пензионисања 1988. Бавила се историјом књижевности, писала поезију, а нарочито је била запажена на подручју библиографије, при чему њена Библиографија Српског књижевног гласника 1901--1914 (Бг 1982) остаје до данас узорна. Аутор је многобројних текстова у библиотекарској периодици, а међу њима и библиографских прилога („Био-библиографија др Вида Латковића", Библиографски вјесник, 1963, 1--3; Библиографија дела Десанке Максимовић: 1920--1971, Бг 2001). Добитник је награде „Милорад Панић Суреп" (1988). Носилац је Партизанске споменице и многих других одликовања.

ДЕЛА: „Програми јединствени за библиотечко-информациону делатност у Југославији", Библиотекар, 1983, 36, 2/3; Самосталан живот: пет збирки песама, Бг 1994.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Стаматовић, „Самосталан живот", Гласник Народне библиотеке Србије, 2004, 1; В. Петровић, Љубица Ђорђевић: живот и стваралаштво са библиографијом, Бг 2019.

Ж. Војновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Мајкл

ЂОРЂЕВИЋ, Мајкл, молекуларни биолог, генетичар, универзитетски професор (Брисбејн, Аустралија, 13. I 1959). Редовне студије завршио је 1979. на Универзитету Квинсленд у Брисбејну, мастер 1980. на истом универзитету, а степен доктора наука из области молекуларне биологије и генетике 1983. на Аустралијском националном универзитету у Камбери. Постдокторске студије обавио је на Аустралијском националном универзитету (1983--1987). Рад је наставио на истом унивезитету као истраживач и научни саветник. Радио је као истраживач саветник Владе Аустралије (1984--1986), био саветник Australian Wool Corporation (1985--1990), Meat Research Corporation (1991--1996). Поред истраживачке делатности, Ђ. је од 1995. радио као предавач на Аустралијском националном универзитету. Објавио је осамдесетак научних радова у светски признатим публикацијама (и N. Mohd Radzman, N. Imin, „Small-Peptide Signals that Control Root Nodule Number, Development, and Symbiosis", Journal of Experimental Botany, 2015, 66, 17; и M. Taleski, N. Imin, „CEP Peptide Hormones: Key Players in Orchestrating Nitrogen-Demand Signalling, Root Nodulation, and Lateral Root Development", Journal of Experimental Botany, 2018, 69, 8), а власник је и патената из области којом се бави. Члан је више међународних професионалних удружења.

ДЕЛА: и L. Roddam, W. Lewis-Henderson, „Two Novel Chromosomal Loci Influence Cultivar-Specific Nodulation Failure in the Interaction Between Strain ANU794 and Subterranean Clover Cultivar Woogenellup", Functional Plant Biology, 2002, 29; коаутор, „Proteomic Analysis of Legume-Microbe Interactions", Comparative and Functional Genomics, 2003, 4.

ИЗВОРИ: https://patents.justia.com/inventor/michael-a-djordjevic; https://prabook.com/web/michael_anthony.djordjevic/241553.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милан

ЂОРЂЕВИЋ, Милан, новинар, политичар (Рума, 10. X 1845 -- Рума, 28. IX 1884). По завршеној гимназији (С. Митровица, Н. Сад, Сегедин), студирао право у Загребу и Бечу, те стекао докторат из филозофије у Прагу (1869). Као и други из његове генерације, био је активан члан ђачких дружина („Слога", „Преодница", „Зора"), а пјесме и приповијетке је објављивао у Даници, Матици, Вили, Младој Србадији. Радио је као професор у Н. Саду (1869--1873). У то вријеме се посвећује новинарству, цијењен као један од првих међу својим савременицима, те му је Светозар Милетић повјерио уређивање Заставе (1876--1880). Покренуо је кратковјеки Завичај, лист за поуку и забаву (Н. Сад, 1878), који је објављивао изворну и преводну прозу (А. Доде); уређивао је велики илустровани календар Српски соко (Н. Сад, 1878--1881), гдје је објављивао савремене српске писце (Ј. Ј. Змаја, Миту Поповића, Милана Савића) или преводе страних аутора (Ј. Арања, И. Тургењев). Као власник и одговорни уредник покренуо је у Руми Српски глас (1882--1883), лист за политику и књижевност. Лист је најављен као „орган јавног мњења српског у опште, а за троједницу напосе", заправо је био орган Самосталне српске странке Срба у Хрватској, оријентисан прије свега на одбрану националних интереса српског народа у Хрватској. На подлози Српског гласа настаће загребачки Србобран (1884--1914), један од најзначајнијих српских листова у Хрватској. Осим страначко-политичких прилога редовно се објављује подлистак с домаћом (П. Марковић Адамов) и преведеном прозом (А. Доде, Х. Сјенкјевич и др.) и с пригодним пјесмама (П. Прерадовић, Л. Костић).

ДЕЛО: Извор народности са културно-историјског погледа, Бг 1872.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Николић, Ђ. М., Лексикон писаца Југославије, Н. Сад 1979; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Н. Сад 1980; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг--Н. Сад 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милан

ЂОРЂЕВИЋ, Милан, лекар, хирург, универзитетски професор (Смедеревска Паланка, 14. VIII 1933 -- Париз, 21. I 1993). Медицински факултет завршио у Београду 1961. Специјалистички испит из хирургије положио је 1969. и после тога изабран у звање асистента на Мед. ф. Током 1973. и 1974. као стипендиста Фулбрајтове фондације провео је 14 месеци у лабораторији за асистирану циркулацију у Детроиту, САД на истраживању коронарне циркулације, а потом на усавршавању из хирургије на отвореном срцу на Бејлор колеџу у Тексашком институту за срце у Хјустону. Докторирао је 1976. тезом „Улога венских валвула у аортокоронарном бајпасу у повећању коронарног протока". У звање редовног професора биран 1988. на Мед. ф. Нарочито се бавио електростимулацијом срца, а из те области више пута се усавршавао у Лондону, Стокхолму, Њујорку и Њу Џерзију. Године 1981. основао је Републички пејсмејкер центар, који је прерастао у Југословенски, а затим и Европски референтни центар. Основао је и компјутеризовану Југословенску банку података за носиоце пејсмејкера, којих је било више хиљада. О електростимулацији срца одржао је многобројна предавања по позиву у иностранству и учествовао на више међународних састанака, не само као учесник и референт, него и као члан комитета за селекцију конгресних радова (коаутор, „Experience With the New Composite Biosynthetic Vascular CBA Graft. What is New in Angiology?", у: Proceedings 14th World Congress of the International Union of Angiology, München 1986; коаутор, „The Use of Special Protective Vest as a Method Pace-Maker Protection Against Electromagnetic Interference", у: XXXIV International Congress of Aviation and Space Medicine, Bg 1986). Био је и рецензент часописа Pacing and Clinical Electrophysiology, који се издаје у Њујорку. При Удружењу кардиолога Југославије основао је Радну групу за електростимулацију срца, чији је био председник. Био је национални делегат за електростимулацију срца у Европском кардиолошком друштву као и члан Нуклеуса (од 5 чланова) Европске радне групе за електростимулацију срца, а у једном мандату био и њен председник. Био је члан уређивачког одбора часописа Српски архив за целокупно лекарство, уредник часописа Кардиологија и члан уређивачког одбора југословенског издања Journal of American Medical Association. Био је директор Међународног постдипломског курса који су спонзорисали Европско кардиолошко друштво и Америчко удружење за електростимулацију и електрофизиологију срца. Године 1988. изабран је за експерта за кардиоваскуларне болести Светске здравствене организације. Године 1981. добио је Октобарску награду Града Београда. Те године изабран је за дописног члана САНУ. Објавио је преко 250 радова, од тога преко 70 у иностраним часописима, две монографије и већи број поглавља и прилога у књигама.

ДЕЛА: коаутор, „Circadian Variations of Hearth Rate and Stim-T Interval: Adaptation for Nighttime Pacing", Pacing and Clinical Electrophysiology, 1989, 12; „Хемодинамска улога венских валвула у аортокоронарном бајпасу", Глас САНУ, 1990, CCCLVIII; коаутор, „Тhе Short and Long Term Efficacy оf Steroid Eluting Lead" Bulletin Т. CX dе l` Académie serbe des sciences et des arts. Classe des sciences médicales, 1995, 14.

ЛИТЕРАТУРА: Билтен Универзитета у Београду, 1973, 1134; Годишњак САНУ за 1991. годину, 1992, XCVVIII; Медицинска академија СЛД. Биографије чланова, Бг 1996; Р. Чоловић, Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006.

Р. Чоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милан С.

ЂОРЂЕВИЋ, Милан С., машински инжењер, универзитетски професор (Београд, 22. VIII 1913 -- САД, ?). Студије машинства завршио 1936. на Техничком факултету у Београду. Докторирао је на Високој техничкој школи у Минхену 1939, под менторством Вилхема Нуслета, са темом „Упоредна испитивања дизел-мотора са различитим радним поступцима". Године 1940. постаје асистент дневничар на Електро-машинском одсеку Тех. ф., за предмет Мотори с унутрашњим сагоревањем. Априлa 1941. заробљен је са својом војном јединицом у Бјељини, а у заробљеништву је био до краја 1942. Током 1943. и 1944. боравио у Тетову и Београду. По ослобођењу Београда 1944, прикључује се Југословенској народној армији, добија чин потпоручника и постаје шеф одсека Аутокоманде ЈНА. Октобра 1945. враћа се на Тех. ф. у звању асистента, а за доцента изабран 1946. За ванредног професора на Маш. ф. Велике техничке школе у Београду (од 1954. Универзитета у Београду) изабран је 1950, а за редовног професора Маш. ф. у Београду 1960. Био је продекан за наставу Маш. ф. (1948--1950) и управник Завода за моторе (1946--1965), где су вршена испитивања различитих прототипова мотора домаће производње. Из области мотора СУС је држао наставу на Маш. ф., Електротехничком (1958--1965) и Шумарском факултету у Београду (1947--1949). Објавио је уџбеник за средње школе Мотори са унутрашњим сагоревањем -- I део (Бг 1953), лабораторијски приручник Испитивање машина (Бг 1956), а коаутор је уџбеника Мотори са унутрашњим сагоревањем (Сар. 1963). Најзначајнија истраживања којима је руководио су: испитивање и усавршавање дизел-мотора АРАН-7 и АРАН-450, као и испитивање клипног склопа дизел-мотора Т-101 и Т-524, фабрика мотора „Торпедо", Ријека (1955--1959); испитивање и оптимизација двоцилиндричног дизел-мотора Т.502, „Торпедо", Ријека (1956--1957); идејни пројекат и конструктивна документација за двотактни дизел-мотор од 240 КС, као и студија и конструкција реверзибилне копче за мотор АРАН-120 и моторе ТДГ 3 и 4, Централна управа бродоградње, Ријека (1952); испитивање у предузећу „Фамос" дванаестоцилиндричног мотора В-2, дизел-мотора САУРЕР 4Е и 6Ф, као и локомоционог мотора ГМЦ за возила специјалне намене, Војнотехнички институт, Београд, „Фамос", Сарајево (1956--1958); испитивање моноцилиндричног бензинског мотора Ломбардини ЛА-65 и ЛА-80 у циљу провере њихових номиналних карактеристика и поузданости у раду, ТМЗ, Загреб (1956). Радио је и на Универзитету у Северној Каролини као гостујући професор (1964--1965), а у САД је остао до краја живота.

ДЕЛА: „Прилог градњи коморних дизел-мотора"; „Једна нова конструкција бродског дизел-мотора", Зборник радова Машинског факултета, 1953; „Проблем остварења смеше и сагоревања код дизел-мотора и могућност даље перспективе развоја ових процеса", Зборник радова Машинског института САН, 1955, 6; „Нови дизел-мотор фабрике ‚Торпедо'", Техника, 1956; „Мотори са унутрашњим сагоревањем као енергетски извори у вези са постојећим и перспективним планом модернизације Југославије", Саобраћај, 1957; „Вишегориви мотори", Техника подмазивања и примена горива, 1959.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник биографија наставног особља, 1 (1948--1973), Маш. ф., Бг 2017.

М. Матијевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милан Т.

ЂОРЂЕВИЋ, Милан Т., књижевник, преводилац (Београд, 25. X 1954). Студирао општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Песнички опус (Мумија, Бг 1990; Ћилибар и врт, Бг 1995; Пустиња, Бг 1995; Пепео у башти (изабране песме), Бг 2014) обухвата наизглед опречне категорије веризма и лиризма. Ма о чему певао, увек је у средишту усамљенички глас који упија утиске из спољњег света, да би их језички прерађене и меланхолично обојене том свету вратио у форми стиха. Негује више песничких облика: римоване песме (тростиси, катрени и сонети), кратке, редуковане лирске записе у слободном стиху, песничку прозу или песме у прози у којима се ритмичким слагањем прецизних, „визуелних" и „чулних" реченица остварује утисак поетске густине и сугестивности. И у прозним делима (Чисте боје, Бг 2002; Црна поморанџа, Бг 2004; Мајмун, Бг 2006; Рушевина, Бг 2009) Ђ., осим повремене историјске евокативности, привлачи магични, пантеистички интензитет непрестаног преображавања живота. У исти мах његов лирски глас је опседнут усудом коначности: ужарено, стално превируће средиште живота, пуно сока и енергије бујања оковано је црном кором ништавила. Преводи са словеначког, махом поезију (Т. Шаламун, Б. Новак, А. Дебељак и др.). Добитник је награда „Васко Попа", „Дисова награда", „Бранко Миљковић", „Десанка Максимовић", „Исток--Запад".

ДЕЛА: песме: Са обе стране коже, Бг 1979; Мува и друге песме, Бг 1986; Свемоћна госпођа, Кв 2012; проза: Глиб и ведрина, Бг 1997; Слепа улица, Бг 2002; Радост, Кв 2008; Смежурана кожа, Бг 2013; есеји: Цвеће и џунгла, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, В. Павковић, Шум Вавилона (критичко-поетска хрестоматија млађе српске поезије), Н. Сад 1988; Б. А. Новак, „Милан Ђорђевић, песник и човек чистих руку", Сарајевске свеске, 2004, 5; Поезија Милана Ђорђевића, зборник радова, Бг 2015.

М. Пантић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милентије

ЂОРЂЕВИЋ, Милентије, књижевник, историчар књижевности, универзитетски професор (Мозгово код Алексинца, 2. X 1950). Дипломирао на Одсеку за југословенску и општу књижевност Филолошког факултета у Београду 1975, где је магистрирао 1988. и докторирао 1992. Краће време радио као средњошколски професор у Крушевцу; на Институту за књижевност и уметност у Београду изабран је 1994. за научног сарадника, а 1995. за доцента на Педагошком факултету у Јагодини. На Филозофском факултету у Нишу предавао 2000--2011, а од 2005. је редовни професор. На Високој школи струковних студија за васпитаче у Крушевцу предавао је од 2011. Бавио се везама савременог српског романа и средњовековне биографике (Савремени српски роман и средњовековна проза, Круш. 1990), српским надреализмом (Анатомија српског надреализма, Параћин 1990), реториком, беседништвом (Беседништво код Срба, Ниш 2007), применом савремених метода у настави српског језика и књижевности (Настава књижевности у савременој школи, Круш. 2004). Студијом Књижевност у знаку кризе (Бг 2013) указује на кризу читања и кризу књижевности. Огласио се као приповедач (Отров костретне урме, Круш. 1986; Живописци: истинити апокрифи, Круш. 1992; Ничија земља, Бг 2015), романописац (Мазија, Бг 1994; Чума, Бг 1996), песник, драмски писац и преводилац. За роман Свети ратници (Бг 2001) добио је Просветину награду.

ДЕЛА: Најлепше српске беседе, Бг 1999; Баштина и баштиници: студије и огледи из српске књижевности 19. и 20. века, Бг 2003; Крива Дрина: чланци, полемике и памфлети, Бг 2010; Мојсињска трилогија, Бг 2017.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Анђић, „М. Ђ.: Отров костретне урне", Поља, 1987, XXXIII, 336; М. Матицки, „Басма од истине", у: О српској прози, Бг, 2000; Г. Максимовић, „Симболика Светих ратника", у: Критичко начело, Бг --Ниш 2005; С. Божић, „О благим ратницима вере и неуништивој лепоти света", у: Подстицаји, трагања: књижевна савременост и критика, Бг 2010; Б. Живковић, „Књижевност као опомена новим генерацијама", Траг, 2014, X, 37.

Д. Бедов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милован

ЂОРЂЕВИЋ, Милован, ветеринар, научни саветник (Чумић код Крагујевца, 2. IX 1940). Дипломирао на Ветеринарском факултету у Београду 1966, а докторску дисертацију одбранио 1990. У Институту за хигијену и технологију меса у Београду запослио се 1968. Био оснивач и руководилац Лабораторије за трихинелозу и паразите меса у Институту 1984--2003. Био руководилац Одељења за научну и технолошку сарадњу са индустријом меса и заменик директора Института. У сарадњи са истраживачима Института за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству (ИНЕП) из Земуна, ВФ из Београда и Beltsville Agricultural Research Centre, Мериленд, САД, учествовао у реализацији пројекта YU--USA, на испитивању раширености трихинелозе свиња у одређеним ензоотским регионима Србије. Упоредо испитивао поузданост паразитолошких и серолошких метода за контролу и дијагностику трихинелозе (коаутор, „A comparative study of parasitological and serological test for the detection of Trichinellosis in swine", AV, 1996, 2--3; коаутор, „Epidemiology of Trichinella Infection in the Horse: The Risk from Animal Product Feeding Practices", Veterinary Parasitology, 2004, 123). У 1990. именован за члана Одбора за проучавање зооноза при Одељењу медицинских наука САНУ, а 2003. за члана Међународне комисије за трихинелозу (ICT). У научноистраживачком раду значајно допринео изучавању епизоотиологије, епидемиологије, контроле и сузбијања трихинелозе у нашој земљи. Руководио пројектом Epidemiology and Control of Horse Trichinellosis in Serbia 2001--2003. у сарадњи са Данским центром за експерименталну паразитологију. Радио и у пројекту Безбедност трајних кобасица, у којем су учествовали стручњаци из шест медитеранских и средњоевропских земаља. Пројекат је реализован у периоду 2002--2005, а финансирала га дирекција Научне комисије Европске уније. Редовни члан Академије ветеринарске медицине СЛД од 2003.

ДЕЛА: „Detection of Trichinella by Various Methods in Yugoslavia", у: J. H. Cross (ур.), The 33rd SEAMEO-TROPMED Regional Seminar. Supplement to The Southeast Asian Journal of Tropical Medicine and Public Health, Bangkok 1991; коаутор, Савремени трендови у прехрамбеној технологији, Земун 1995; и К. Чуперловић, Трихинела и трихинелоза, Бг 2003.

Ч. Русов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милорад Мика

ЂОРЂЕВИЋ, Милорад Мика, правник, министар финансија, вицегувернер Народне банке (Шабац, 27. VI 1896 -- Београд, 9. V 1943). Студирао је на Правном факултету у Алжиру где је докторирао са тезом „Le credit agraire en Yougoslavie" („Пољопривредни кредит у Југославији"). Ова студија је први покушај да се у старој Југославији на научним основама дође до података о висини националног дохотка. Службу је започео у Министарству финансија Краљевине СХС (1919) где се бавио финансијским и буџетским питањима. Обављао је дужност помоћника финансијског директора Народне банке, а у време Шестојануарске диктатуре (1931) постао је вицегувернер Народне банке. У периоду новембар 1931 -- децембар 1934. био је министар финансија у владама Петра Живковића, Војислава Д. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Т. Узуновића. Као министар финансија активно је учествовао у закључењу стабилизационог зајма и у изради Закона и Статута о Народној банци и Закона о стабилизацији динара (1931), којим је уведено златно важење и извршена законска стабилизација динара. При састављању буџета тежио је смањењу расхода ради обезбеђења буџетске равнотеже у тешким привредним условима. Био је председник Управног одбора Београдске задруге. Учествовао је у изради колективне студије Наша народна привреда и национални приход (Сар. 1927). О буџетској равнотежи писао је у часопису Банкарство („Нови државни буџет и народна привреда", 1932, 3--10). У својству бившег министра финансија предводио је југословенску државну делегацију, која је у пролеће 1940. боравила у СССР-у ради успоставе економских, привредних и трговинских односа. У Москви је 1940. потписао трговински уговор о размени и начину плаћања између Краљевине Југославије и СССР-а током 1940/41, што је био увод у успостављању југословенско-совјетских дипломатских односа, што је вероватно довело до тога да је у време немачке окупације 1941. ухапшен, одведен у логор на Бањици и две године касније стрељан.

ИЗВОРИ: Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији, II, Зг 1986; В. Д. Павловић, Дневник Владислава Д. Павловића о животу таоца у логору смрти на Бањици у таочким собама 3, 25 и 26 (прир. С. Андрић), Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица I Конгреса економиста Краљевине Југославије, Зг 1937; Министарство финансија Краљевине Југославије 1918--1938, Бг 1938; Ф. Чулиновић, Југославија између два рата, II, Бг 1961; М. M. Стојадиновић, Ни рат ни пакт: Југославија између два рата, Ријека 1970; Д. Јовановић, Људи, људи... Медаљони 56 умрлих савременика, I, Бг 1973; О. Благојевић, Економска мисао у Србији до Другог светског рата, Бг 1980; Б. Петрановић, Србија у другом светском рату: 1939--1945, Бг 1992; Група аутора, Владе Србије 1805--2005, Бг 2005.

Д. Бонџић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милош

ЂОРЂЕВИЋ, Милош, германиста, универзитетски професор (Београд, 30. VIII 1901 -- Београд, 21. IV 1981). На Филозофском факултету у Београду дипломирао 1925. Немачки језик и књижевност, с компаративном и југословенском књижевношћу. Докторирао у Минхену (1930) с тезом из новије немачке књижевности, откривајући и за немачку књижевну историју једног занемареног писца (Charles Sealsfelds Auffassung des Amerikanertmus und seine literaturhistorische Stellung, Weimar 1931). На ФФ је ангажован 1931--1940, а током II светског рата радио у Првој мушкој гимназији, Музичкој академији и Академији ликовних уметности. На Филозофском (потом Филолошком) факултету радио у наставничким звањима од доцента (1953) до редовног професора (1964). Радове о значајним немачким писцима и њиховим делима (Ф. Грилпарцер, Х. Хајне, Ф. Хебел, Р. Хух, Т. Ман) објављује од 1931. у периодици (Страни преглед, Мисао, ПКЈИФ, ЛМС, АФФ и др.). Један је од најзначајнијих преводилаца и тумача дела Т. Мана у српској средини. Објављивао је радове о везама између српске и немачке књижевности, састављао изборе из дела немачких писаца (Х. Хајне, Ј. В. Гете) или писао поговоре уз преводе (Т. Фонтане, Ш. Цвајг, Ф. Грилпарцер), приказивао славистичку периодику на немачком, састављао гимназијске уџбенике немачког језика. Био је један од кључних чинилаца обликовања српске германистике на размеђу првих генерација и генерација после II светског рата. Додељена му је златна Гетеова медаља 1969.

ДЕЛА: Грилпарцер и Словени, Н. Сад 1938; Шилерова Марија Стјуарт, Бг 1940; Freiherr von Herder und Sima Milutinović: nebst einem unveröffentlichen Brief des Freihern von Herder, München 1958; Нибенлуншка песма, Бг 1968; Das serbische Heldenlied im Urteil Jacob Burckhardts, Basel--Stuttgart 1969; Буденброкови, Бг 1976; Прилог упознавању Шилера код Срба, Бг 1976.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мојашевић, „Развитак германистике код Југословена", АФФ, 1961, 1; Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; „Биографије и објављени радови наставника и сарадника", АФФ, 1979, 13; Т. Бекић, „Милош Ђорђевић и његов допринос развоју домаће германистике", ЗМСКЈ, 1992, 40, 1.

Д. Иванић; РСЕ

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Милош

ЂОРЂЕВИЋ, Милош, песник, књижевни критичар, универзитетски професор (Слатина код Вучитрна, 2. XI 1954). Дипломирао је 1979. на Групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Приштини, магистрирао с радом о песничком делу Лазара Вучковића 1984. на ФФ у Београду, а докторирао с темом „Романи НОБ-а" 1994. на ФФ у Новом Саду. Радио као средњошколски професор у Вучитрну (1977--1988), као новинар и дописник РТВ Н. Сад из Приштине (1982--1994). У периоду 1995--2006. био је запослен као научни сарадник и виши научни сарадник у Институту за проучавање културе Срба, Црногораца, Муслимана и Хрвата у Приштини (од 2000. Институт за српску културу у Лепосавићу), а дужност директора Института обављао 2000--2005. Био је ванредни професор Академије лепих уметности у Београду (2006--2011). За редовног професора изабран је 2015. на Универзитету „Унион", а професор Више струковне школе у Вршцу био је 2006--2019. Био је председник Књижевног друштва КиМ (1998--2001). Као песник резигниране поетске побуне против модерног света и његовог дехуманизујућег утицаја на човека (Пробуђени језик, К. Митровица 1987; Побуна у грлу, Бг 1988), Ђ. користи слободни стих и апстрактни појмовни регистар, оствариван кратком лирском формом и редукцијом израза. У области књижевне историје, теорије и литерарне критике показао је умеће проблематизовања тема и идеја анализираних писаца које контекстуализује у синхронијској епохи и истовремено сагледава у дијахронијском току српске културе (Модели српског романа, Пр 1996); Стваралачки дух и аналитички чин 1--4 (Пр 2001, 2002, Н. Сад -- Бг 2007, Вш 2013). У студијама монографског типа, као што су Дело Лазара Вучковића (Круш. 1989) и Песнички кругови Стевана Раичковића (Пг 2010), аутор указује и на културолошки контекст стваралаштва тих писаца.

ДЕЛА: песме: Додир лета, Пр 1977; Како сте, Пр 1981; Сведок, Круш. 1991; Светија, Вш 1993; Зло, Вр 1994; драма: Укупација, Н. Сад -- Вш 2017; студије: Српске школе у Вучитрну 1828--1912, Пр 1998; Књижевне утопије Данила Николића, Зр 2010.

ЛИТЕРАТУРА: С. Башчаревић, „Модеран аналитички приступ", КИ, 2003, 35; Д. Андрејевић, Савремени писци Косова и Метохије -- Лексикон чланова Књижевног друштва Косова и Метохије, К. Митровица 2010; Ж. Ђуровић, „Монографија о великом пјеснику", Савременик плус, 2012, 201--203; М. Медиговић, „Из шкриње умјетности ријечи", Кораци, 2012, 46; И. Ђорђев, „Песник ослобођеног језика -- поезија и поетика Милоша Ђорђевића", Луча, 2016, 25, 4.

Д. Андрејевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Миодраг

ЂОРЂЕВИЋ, Миодраг, лекар, онкоепидемиолог (Пирот, 17. IV 1938). Медицински факултет завршио у Београду 1963, супспецијализацију онкоепидемиологије обавио 1972. у „Финсен" институту у Копенхагену и у Онколошком институту у Ослу. Усавршавао се 1973/74. у Институту за рак „Вил Жиф" у Паризу, Међународном центру за истраживање рака у Лиону. Докторску дисертацију „Епидемиолошка вишефакторијална истраживања фактора ризика у етиологији канцера дојке" одбранио је 1989. на Мед. ф. у Београду. Радио на Хируршком одељењу Болнице „Др Д. Мишовић" 1966; у Средњој медицинској школи (као професор хирургије и анатомије); Институту за онкологију и радиологију Србије 1969--1996; КБЦ „Бежанијска коса" 1996--2003. и Приватној болници „Острог" 2003--2008. Био је виши научни сарадник и управник Центра за научно-истраживачки рад КБЦ „Бежанијска коса" и руководилац Пројекта Еколошки поремећаји и малигна обољења у Србији. Сарадник САНУ у Југословенском одбору за епидемиологију малигних тумора, члан Председништва Удружења за епидемиологију тумора медитеранских земаља и Европског удружења за превенцију малигних обољења. Спада у најистакнутије српске онкоепидемиологе, са значајним радовима: Епидемиологија рака дојке, Бг 1989; коаутор, Демографска кретања и здравствено стање становништва Косова и Метохије, Бг 1993 (на српском и енглеском језику); и Н. Митровић, Малигна обољења у Србији крајем XX века, Бг 1995; коаутор, „Упоређивање епидемиолошких података о кардиоваскуларним обољењима и малигним неоплазмама у Србији, заједнички фактори ризика и пројекција до 2020", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић, Кардиологија, Бг 2000; и М. Бабић, „The Present Situation and the Projection of Malignant Diseases Distribution in Yugoslavia with a Special Regard to Belgrade up to the Year 2020", Archive of Oncology, 2001, 9, 1; Епидемиолошки атлас малигних оболења у Србији крајем XX века, Зр. 2001; коаутор, „Incidence, Mortality and Regional Distribution of Kidney, Urinary Bladder and Prostate Carcinoma in Serbia 1990--1999", Archive of Oncology, 2002, 10, 1. Аутор је и романа Небески НАТО земаљски Срби, еколошки записи једног лекара поводом НАТО бомбардовања Србије 1999 (Бг 2001). Имао је запажено излагање на Сорбони (Париз) 1986. о Медицинском кодексу Хиландара. Добитник је Златне плакете југословенског и српског Друштва за борбу против рака. Члан је СЛД и његових секција: канцеролошке и патолошке (у којој је и почасни члан).

ДЕЛА: Превенција рака дојке (спречавање и рано откривање), Бг 1996; коаутор, „Malignant Neoplasms in Serbia Today", Acta Medica Medianae, 1996, 35, Suppl 1; коаутор, „Breast Cancer in Serbia 1994 (Selective Screening According to Established Risk Factors Related to Age)", Acta Medica Medianae, 1996, 35, 1; и М. Бабић, В. Дрецун, Превенција малигних обољења дигестивних органа, Бг 1997; коаутор, „Esophageal Carcinoma in Serbia (1980--1995)", коаутор, „Epidemiology of Stomach Carcinoma in Serbia (1980--1995)", Archive of Oncology, 1998, 6, 2; и М. Бојић, Водич за рано откривање рака дојке, Бг 2007; и Б. Бркић, В. Ковчин, Прогностички параметри малигних тумора органа за варење*, Бг 2010.

ИЗВОР: Лична архива.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Миодраг Мика

ЂОРЂЕВИЋ, Миодраг Мика, филмски сценариста, сниматељ, редитељ (Брус, 14. VII 1896 -- Крушевац, 8. VI 1943). Завршио трговачку академију и потом радио као банкарски чиновник. Прву камеру купује 1924. и почиње, као успутни хоби, да снима филмове. Пет година касније добија могућност да се професионално бави филмом и снима пројекат Беље (1929), у којем приказује једно од најуспешнијих газдинстава Краљевине Југославије. Од 1930. прикључује се тада најдотиранијој филмској организацији „Југословенски просветни филм" из Београда у којој следећих десет година ради као сниматељ и редитељ низа репортажа и документарних филмова: Соколски слет у Загребу (1931), Сахрана краља Александра I Крађорђевића (1934), Брод краљице Марије (година непозната), Дубровник, бисер Јадрана (година непозната) и др. Међу његове најинтересантније филмове спадају промотивни документарци (Лепа наша домовина, 1932; Под југословенским небом, 1934. и др.) који су показали колико је Ђ. заиста био талентован. Нарочито изражајан визуелни рафинман тих дела значајно је допринео успешном представљању Краљевине Југославије у светским оквирима. Крајем 30-их година оснива предузеће „Југославија филм" у оквиру којег снима битна политичка дешавања тог времена (Прослава годишњице споразума Цветковић--Мачек, 1940. и др.). У Загребу започиње снимање и свог првог дугометражног играног филма Љубица и Јања, социјалне драмске приче о доласку две сеоске девојке у велики град. Услед доласка на власт усташког режима (1941), не успева да га заврши, а снимљеном материјалу се изгубио сваки траг. Као члан КПЈ Ђ. се ангажује у тајним курирским пословима. Специјална полиција га 1943. хапси у Београду и после мучења депортује у затвор у Крушевцу где је и стрељан.

С. Стојановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Миодраг Миле

ЂОРЂЕВИЋ, Миодраг Миле, лекар, уметнички фотограф и педагог (Ваљево, 7. XII 1919 -- Београд, 16. I 1994). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду али се посветио фотографији. Излагао фотографије од 1951. Радио као професор на предмету Фотографија у Школи за индустријско обликовање у Београду (1963--1984) и на месту шефа Центра за медицинску фотографију на Мед. ф. у Београду (1972--1984). Био је члан Фото-савеза Југославије и имао звање мајстора фотографије. Био је члан и Међународног савеза фотографске уметности FIAP где је стекао звање EFIAP (Екселенција ФИАП). Нарочито се интересовао за споменике античке и српске средњовековне културе (архитектура и фреско-сликарство). Опремио је фотомонографије манастира Студеница, Хиландар, Грачаница, Морача, српских икона у Мађарској, народну уметност Југославије, као и монографије уметника ХХ в. -- Ђ. Андрејевића Куна, М. Челебоновића, Ј. Бијелића и Н. Гвозденовића. Радио је фотографије за плакате, каталоге, поштанске марке, текстил и таписерију. Бавио се и документарном фотографијом (циклус Портрети савременика). Значајан је његов истраживачки опус који се заснива на трагању за сведеним ликовним облицима, серијама вишеструких експозиција, откривању граничних подручја фотографије кроз спој покрета и светлости и фотографије са техникама графичког отискивања. Био је активан на вредновању и афирмисању фотографског наслеђа изложбама Галерије САНУ -- Анастас Јовановић (1977) и Фотографија код Срба 1893--1989 (1991), а био је и покретач оснивања Националног центра за фотографију (1992). Имао је велик број самосталних и више од 150 групних изложби у земљи и иностранству (Пољска 1961, Чехословачка 1967, Немачка 1972, Бразил 1976--1977, Кина 1979).

ДЕЛА: Апстрактно-конкретно (1963); Соматске метафоре (1966); Луминокинети (1978); Фотогравире (1992).

ЛИТЕРАТУРА: Г. Малић, „Фотографија", у: 40 година УЛУПУДС-а 1953--1993, Бг 1994; Група аутора, Фотографско дело Миодрага Ђорђевића, Бг 1996; Г. Малић, Летопис српске фотографије 1839--2008, Бг 2009.

Ч. Јаничић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Мирослав

ЂОРЂЕВИЋ, Мирослав, историчар (Ужице, 19. X 1915 -- Београд, 13. III 2000). Школовао се у Београду, где је 1941, уочи II светског рата, дипломирао на Правном факултету. Током студија покренуо је часопис Архив за социологију и књижевност (1939−1941), тематски посвећен практичној примени социолошке науке, о чему је објавио и прву своју књигу (Основни проблеми активистичке социологије, Бг 1939). По ослобођењу Србије и завршетку II светског рата, обављао је различите дужности у војсци (1944−1948). Године 1947. именован је за уредника културне рубрике листа Народна армија, а потом за помоћника шефа Историјског одсека Војно-научног и издавачког института. Приликом оснивања Правног факултета у Сарајеву 1951, почео је да на овој високошколској установи предаје Историју државе и права. Годину дана касније постао је и њен први доктор наука, одбранивши дисертацију Питање самоуправе Србије 1791−1830 (Бг 1972). Од 1960, као професор Опште и националне историје државе и права, предавао је на новооснованом Правно-економском факултету у Нишу. Наставничку делатност наставио на Високој школи политичких наука, која је 1968. прерасла у Факултет политичких наука, где је као редовни професор (од 1969) на предмету Политичка историја радио до пензионисања 1984. Истраживачки се највише бавио историјом српске нације од краја XVIII до почетка XX в., њеним државно-правним установама и стварањем грађанског друштва (Политичка историја Србије XIX и XX века, I, (1804−1813), Бг 1956; Ослободилачки рат српских устаника 1804−1806, Бг 1967; Развитак политичких и државноправних установа Србије, Бг 1970; Српска нација у грађанском друштву од краја XVIII до почетка XX века, Бг 1979; Политичке и државно-правне установе Србије од краја XVIII до почетка XX века, Бг 1991), због чега је, осим у домаћим архивима и библиотекама, потребну грађу прикупљао у Паризу и Бечу.

ДЕЛА: Погледи Вука Караџића на национално-ослободилачку борбу српског народа у стварању српске државе, Сар. 1949; Чланци и есеји, Сар. 1951; Ђакова буна, Бг 1953; Историја државе и права, I, Бг 1972; Србија у устанку 1804−1813, Бг 1979; Самоуправа у грађанској и социјалистичкој мисли Србије, Бг 1983.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

И. Ковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Мирослав

ЂОРЂЕВИЋ, Мирослав, правник, универзитетски професор (Београд, 26. II 1926). Дипломирао је 1950. и докторирао 1963. на Правном факултету у Београду, где је биран у сва звања од асистента (1955) до редовног професора (1978) на предмету Кривично право. Студирао је упоредно право на Међународном факултету у Луксембургу 1959. и 1960. Био је продекан и декан ПФ у Београду, председник Савезног стручног савета за правосуђе, члан Републичког комитета за законодавство СР Србије, члан Комисије за израду Кривичног закона СФРЈ, председник Комисије за израду Кривичног закона Републике Србије и председник или члан радних група за израду других закона, члан управе Југословенског удружења за кривично право и криминологију, председник Удружења за кривично право и криминологију СР Србије и члан редакција часописа: Југословенска ревија за криминологију и кривично право, Зборник Института за криминолошка и социолошка истраживања, Анали Правног факултета у Београду, Архив за правне и друштвене науке и Правни живот. Излагао је реферате на конгресима и научним скуповима у Стразбуру, Упсали, Пескари, Амстердаму, Будимпешти, Келну, Каракасу, Паризу, Бечу и др. и држао предавања на више универзитета у земљи и иностранству. Једно од његових најзначајнијих дела је Кривично право, општи део (Бг 1981).

ДЕЛА: Кривична одговорност правних лица, Бг 1968; Привредни преступи, Бг 1968; Кривично право, посебни део (коаутор), Бг 1977; Деликти казненог права, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета (1841‒1991), Бг 1991.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Мирослав Мајкл

ЂОРЂЕВИЋ, Мирослав Мајкл, привредник, лобиста, писац (Београд, 24. VIII 1936). Завршио је Прву мушку гимназију у Београду. Емигрирао у САД 1956. Редовне и последипломске студије из банкарства и финансија завршио је на калифорнијским универзитетима Беркли (1960) и Станфорд. Био је извршни директор компаније Monad Financials. Водио је корпорацију *Capital Guarantee Corpоration *и један је од оснивача Bank for South East Europe; гувернер Мunicipal Bond Insurance Association, директор Association of Financial Guaranty Insurors (1986--1992), American Express Variable Annuity Fund, Inc., као и директор *World Affairs Councils of America *(2002--2004). Заједно са две угледне српске породице, Видака Ћеловића из Детроита и Боре Вуковића из Денвера, основао је у Америци Задужбину „Студеница" 1993. и постао њен председник. „Студеница" је од свог оснивања помогла више хиљада студената у бившој Југославији, а током 1990-их и грађанског рата у Југославији омогућила им је да наставе своје школовање на америчким универзитетима. Давала је знатан број донација и грантова за уметност, публиковање књига, многе хуманитарне потребе и сл. Да би помогао уједињење демократске опозиције у Србији, крајем 1999. покренуо је и организовао Сентандрејски сабор у Мађарској. Ту се одржао први сусрет између представника свесрпске дијаспоре и челника опозиционих партија у Србији. Био је оснивач и први председник утицајне организације српске дијаспоре -- Конгреса српског уједињења (Serbian Unity Congress). Један је од најистакнутијих српских лобиста у Вашингтону у деценији грађанског рата у Југославији 1990--2000, иницијатор за формирање Српског кокуса у Конгресу САД. Своје знање и богато искуство преточио је у многобројне публикације, међу којима су: књига метафизичких есеја About Happy Living (1985, О срећном животу, Бг 2010); Морално друштво и модерна држава (Бг 2004); књига поезије Pathways of a Yearning Soul (Toronto 2007); и Д. Ћосић, Преписка 1991--1999 (Бг 2011); Деценија илузија: Америка, Србија и српска дијаспора 1990--2000, I--II (Бг 2016). Добитник је више награда и признања, међу којима су престижна америчка награда Americanism Medal from the National Society of the Daughters of the American Revolution (1969) и медаља части The Statue of Liberty -- Ellis Island Centennial Commission. За заслуге у неговању веза српских исељеника са отаџбином, као и несебичну помоћ и доброчинство свом народу, одликован је Орденом југословенске заставе другог степена (2002) и Орденом Немање другог степена. Добитник је признања за заслуге од The Serbian-American Chamber of Commerce из Чикага и The Tesla Science Foundation за животно дело. Уврштен је у публикацију Who is who in America још од 1983, а 2017. добио је посебно америчко признање за животно дело Who's Who Lifetime Achievement. Живи у Сан Рафаелу у Калифорнији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, Енциклопедија српске дијаспоре. Срби у прекоокеанским земљама, Бг 2016.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Мита

ЂОРЂЕВИЋ, Мита, наставник, народни посланик, писац (Нови Сад, 23. X 1862 -- Нови Сад, 26. VII 1950). Учитељску школу завршио је у Сомбору 1881. Радио је као учитељ најпре у Кулпину (1881--1887), па у Србобрану (1887--1892). Потом је добио привремено намештење у Вишој девојачкој школи у Новом Саду. Саставио је Читанку за српске више девојачке школе у Угарској (Н. Сад 1897). Када је 1899. положио испит за наставника филолошко-историјско-географске групе предмета у Загребу, добио је статус сталног наставника. Од 1905. до 1927. био је управник Више девојачке школе у Новом Саду, наследивши на том положају Аркадија Варађанина. Успео је да обезбеди уредан рад школе и за време I светског рата. Бавио се политиком, а до I светског рата његово ангажовање било је превасходно усмерено на одбрану интереса школства и права наставног кадра. У децембру 1917. био је члан Средишњег одбора за смештај српске деце, избеглица из Босне, Херцеговине и Далмације. У јесен 1918. укључио се у рад Српског народног одбора у Новом Саду, обављајући дужност секретара. У новембру 1918. био је и посланик Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена и један од њена четири секретара. Крајем фебруара 1919. на другом заседању Скупштине изабран је за члана Привременог народног представништва новостворене југословенске државе. Спровео је одлуке Министарства просвете Краљевине СХС о подржављењу Више девојачке школе и њеном претварању у Женску грађанску школу. Почетком 20-их година био је члан Просветног одсека Матице српске, а током читавог међуратног раздобља сарадник Матичиних периодичних издања. Објављивао је чланке из области педагошке теорије и праксе, те био један од најактивнијих заговорника опстанка „грађанских школа". Више од три деценије био је један од најугледнијих чланова Управног одбора Српског учитељског конвикта у Новом Саду (основаног 1890) и његов председник (1927--1930), као и председник Управног одбора Учитељског деоничарског друштва „Натошевић" у Новом Саду. На парламентарним изборима 1923. изабран је за посланика као кандидат Радикалне странке за Нови Сад. У то време био је члан Pедакционог одбора и редовни сарадник радикалског листа Застава. После пензионисања (1927) радио је у Историјском архиву у Новом Саду. Био је члан Уређивачког одбора Споменице ослобођења Војводине 1918 (1929). После оснивања ЈРЗ био је на парламентарним изборима у децембру 1938. заменик кандидата Стевана Ћирића на посланичкој листи ЈРЗ за град Нови Сад.

ДЕЛА: С пута кроз српски југ, Н. Сад 1904; За породицу и дом, Н. Сад 1904; С Дунава на Дрину. Путопис у Бању Ковиљачу и околину с погледом на живот народа српског у тим крајевима, Н. Сад 1908; Жена у историји српској, Н. Сад 1912; Држава је у питању. Искрена реч пред изборе народних посланика од 8. фебруара 1925, Н. Сад 1925; После осмог фебруара. Шта су нам спремали посланички избори 8. фебр. 1925, а шта су нам донели, Н. Сад 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Дим. К., „Смрт Мите Ђорђевића", ЛМС, 1950, 366, 3; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1983; С. Бјелица, Радикали у Војводини 1919--1929, Бг 2005.

Б. Шимуновић Бешлин

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Михаило Мика

ЂОРЂЕВИЋ, Михаило Мика, државни саветник, народни посланик, министар (Крагујевац, 15. III 1850 -- Београд, 3. I 1901). Студије права окончао је на Великој школи, а 1871--1875. школовање је наставио на универзитетима у Минхену, Хајделбергу, Бону, Лајпцигу, Гану и Паризу. Био је писар Суда и Министарства правде у Београду, а за време српско-турских ратова 1877/78. радио је при војној управи у Нишу и од 1878. као деловођа (писар) среског суда у Нишу. Био је судија Окружног суда у Смедереву и Варошког суда у Београду. Дипломатску службу започео је 1880, када је упућен на место секретара српског посланства у Цариграду (до 1882). Радикалној странци приступио је пре септембра 1885, када је у својству представника радикала, на позив краља Милана, краће боравио у Глајхенбергу ради политичких консултација. Био је на изборној листи 1886, а за народног посланика изабран је 1887. Као посланика и јавног правозаступника 1889. Министарски савет именово га је за члана Уставног и ужег Уставотворног одбора. Налазио се на месту члана Главног одбора Радикалне странке током 1889/90. Министар правде у реконструисаној влади Саве Грујића био је од марта 1890. до фебруара наредне године и краће време заступао је министра унутрашњих дела. У влади Николе Пашића од фебруара 1891. био је министар иностраних дела, а после реконструкције владе министар правде (март--август 1892). Током намесништва 1892/93. био посланик и опуномоћник министра Краљевине Србије у Паризу, где је рањен ножем. По повратку у Србију био је министар на располагању до уласка у владу Николе Христића, октобра 1894, због чега је наредне године искључен из Радикалне странке. Министар правде био је до априла 1895, а краће време током 1894. заступао је министра просвете и црквених дела. Министарску каријеру окончао је на челу Министарства унутрашњих дела, у влади Ђорђа Симића (фебруар 1896 -- октобар 1897), тада већ с надимком „дворски радикал". С тог положаја покренуо је часопис Полицијски гласник. Крајем 1897. поново је био министар на располагању и после краћег времена наименован је за посланика Краљевине Србије у Букурешту (до августа 1899), а из посланства у Румунији повучен је због неуспешне истраге у вези с атентатом на краља Милана и сумњичења краља Александра Обреновића да је био у вези с руским посланством и атентатором. И поред тога 1900. постављен је за члана Државног савета. Био је хонорарни професор на Великој школи и сарадник часописа Отаџбина. Одликован је Таковским крстом I реда (1897).

ДЕЛА: Енциклопедија права по Арудсу, Варникенгу и Питеру, Бг 1884; Наша дипломатска струка и моје службовање у њој, Бг 1886.

ЛИТЕРАТУРА: Застава, 1901, 36, 5; Полицијски гласник, 1901, 5, 1; В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905--1906; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, II--IV, Бг 1924--1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I--III, Бг 1934--1936; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; А. Раденић, Прогон политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893--1903, Бг 1973; Историја Београда, 2, Бг 1974; Љ. Трговчевић, Планирана елита, О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Бг 2003.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Михаило Миша

ЂОРЂЕВИЋ, Михаило Миша, писац, преводилац, универзитетски професор (Београд, 5. X 1923 -- Санта Барбара, Калифорнија, 16. VIII 1991). Дипломирао и магистрирао на Филозофском факултету Београдског универзитета 1949. Докторирао је из области савремене упоредне књижевности на Сорбони у Паризу 1958. Исте године је емигрирао у САД. Предавао је француску књижевност на Државном универзитету Пенсилваније у Мидлтауну. Преводио је српску поезију на енглески језик и европске и америчке класике на српски језик. Објављивао је тематске текстове у француским и америчким часописима, у зборницима радова, те организовао више научних расправа о српској књижевности. Његова студија о Мостару као српском културном центру XIX в. објављена је постхумно: „Mostar: A Serbian Cultural Centre in the 1880s and 1890s", Serbian Studies, 1993, 7, 2. Године 1977. добио је награду која носи име Слободана Јовановића за књигу о Милутину Бојићу и српској поезији (Serbian Poetry and Milutin Bojic, New York 1977). Један је од оснивача и члан Северноамеричког друштва за српске студије (The North American Society for Serbian Studies -- NASSS). У знак признања и поштовања његовог доприноса књижевности, NASSS је установио фонд који носи име „Mihajlo `Misha` Djordjevic" и додељује награду књизи о српском језику, књижевности и култури објављеној на енглеском језику у САД и Канади. Од 2007. до 2018. додељено је седам таквих награда.

ДЕЛО: Anthology of Serbian Poetry: The Golden Age, New York 1984 (Bg 2004).

ЛИТЕРАТУРА: M. Blesich, D. Blesich, The Serbian Who`s Who, Chiсago 1983; М. Милановић, Биографски лексикон -- Српски писци у расејању 1914--2014, Бг 2015.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Михајло

ЂОРЂЕВИЋ, Михајло, стоматолог, универзитетски професор (Ниш, 24. VIII 1930). Дипломирао на Стоматолошком факултету Универзитета у Београду, 1958. Радио у Лесковцу 1958--1963. Од 1963. асистент Медицинског факултета у Нишу на предмету Болести зуба, специјалиста за болести уста и зуба 1969. Хабилитовао 1966, докторску дисертацију одбранио 1975. а редовни професор од 1978. Допринео формирању предмета Болести зуба; шеф Катедре стоматологије и продекан Мед. ф. 1968--1970, директор Стоматолошке клинике 1987--1994. Дугогодишњи председник Удружења универзитетских наставника подружнице Ниш, члан Савета и Скупштине Универзитета у Нишу, те председник низа разних комисија. Редовни је члан Академије медицинских наука СЛД од 1979. Експерт за стоматологију Светске стоматолошке организације (FDI). Усавршавао се у Француској, Италији, Чехословачкој, Немачкој, Пољској и др. У Паризу и Женеви држао предавања по позиву. Главни истраживач у више научно-истраживачких пројеката. Главну пажњу у научном и клиничком ангажовању посветио је превенцији и терапији каријеса, пулпе и апексног периодонцијума. Дао је своју прескрипцију више препарата за превенцију и терапију каријеса, пулпе и пародонцијума који се сврставају у парафармацеутска средства. Такви су: Цикал (паста калцијум хидроксида, са додатком флуора и соли крвног серума), Ципродевитал (паста пара-формалдехида и лидокаина за девитализацију пулпе), Цисамп (ампутациона паста) и др. Одликован је Орденом рада са златним венцем 1978, Октобарском наградом Града Ниша 1984, Наградом СЛД за животно дело 2002. и великим бројем повеља, плакета, захвалница и диплома.

ДЕЛА: „Болови код интактних зуба", Аcta Medica Medianae, 1965, 3, 3; коаутор, „Клиника и конзервативна терапија пародонталних апсцеса", Стоматолошки дани Славоније и Барање, зборник радова, Осијек 1969; коаутор, „Подела каријеса и пулпита", Стоматолошка недеља Србије, зборник радова, Неготин 1975; „Реакција пулпе на имплантат", Зборник радова XII Стоматолошке недеље, Краг. 1977; коаутор, Промене у пулпи и тврдим зубним ткивима после обраде високотуражним машинама, Ниш 1978.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија СЛД -- Биографије чланова 1976--1996, Бг 1996; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Младомир Пуриша

001_SE_V_Mladomir-Purisa-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Младомир Пуриша, филмски редитељ, сценариста, књижевник (Чачак, 6. V 1924). Као омладинац почетком рата прикључује се партизанима, али бива ухапшен и спроведен у казнено-поправни дом. После ослобођења игра фудбал за чачански Борац, студира историју уметности и пише за Политику. Као филмски редитељ дебитује 1947. репортажом Трст, а затим реализује велик број документарних филмова разноликог, углавном пригодног друштвено-политичког садржаја. Почетком 50-их похађа курс који у Београду држи знаменити амерички професор С. Воркапић и стиче професионално филмско образовање. Игранофилмску каријеру остварује у неколико фаза. У почетној, током 50-их, он још увек лута и тражи себе. Први играни филм Општинско дете, према комаду Б. Нушића, реализује 1953, али њиме, као ни следећим Два зрна грожђа (1955), мелодрамом из руралног живота у Грчкој, не постиже запаженији успех. У наредној фази, филмовима савремене тематике Лето је криво за све (1961) и Први грађанин мале вароши (1961), досеже занатску сигурност, посебно се ауторски наговештавајући у сетно-хуморној скици портрета провинцијског градића. У исто време реализује и неке од најбољих документарних филмова, посвећених знаним и анонимним ратним херојима: Девојка са насловне стране (1958), Он (1961), Мајка, син, унук, унука (1965) и Погибија Бате Јовановића (1967), који освајају међународне награде и потврђују да Ђ. стасава у аутора специфичног лирско-поетског заноса, којим призматично ломи стварносну грађу и конституише је у аутономну филмско-поетску структуру.

Ауторски се Ђ. потпуно расцветава у ратно-поратној тетралогији играних филмова: Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968). Филмовима Девојка и Сан -- којима показује да његов однос према уметности филма диктира његово срце, односно опонирање доктринама и повлађивање осећањима -- Ђ. манифестује пуну стваралачку слободу у знаку песнички разбарушене заиграности. Не жели више да прикрива истину о бурним данима ратног и револуционарног заноса, па уметничку истину постиже употребом ироније и персифлаже не да би подвргао деструкцији идеале младости, него да би се наругао лажним носиоцима тих идеала. Драматургија је притом фрагментарна, хировита, али озарена магијским амалгамом, сачињеним од хумора, поезије и носталгије. Енергија оригиналности и лирски опојне лепршавости, комбинована са оптимистичким трагизмом, тријумфује у ремек-делу Јутро, посвећеном обзорју слободе (Златна арена за режију у Пули, 1967). У средишту разуђене драматургије налази се судбина бивше девојке главног јунака која је осуђена на смрт јер је током мучења у затвору одала имена неких већ мртвих другова. У овим филмовима наслућује се инспирационо охрабрење од класика филмске поезије А. Довженка и Ж. Вигоа, а још директнији подстицај који долази од савремених револуционара филмског језика Ж. Л. Годара и А. Ренеа. Филм, литература, мелодрама, балада и оперета укрштају се у редитељском поступку и синтетишу у особен ауторски израз. Одбљесци тог поступка налазе се и у наредним остварењима: Подне (1968) закључује тетралогију темом забрањене љубави између руског војника и наше девојке током Резолуције Информбироа 1948, филм Cross country (1969) кроз надреално-руралну и фолклорно-оперетску стилизацију портретише свештеникову кћер која под утицајем ТВ почиње да се бави спортом, а Бициклисти (1970) носталгично евоцирају ратне догађаје везане за партизански бициклистички батаљон. После филма Киша (1972), скромне адаптације Чеховљеве новеле Дама с псетанцетом, све чешће се опредељује за савремене теме: Павле Павловић (1975) храбро инаугурише лик металца који ступа у борбу с корумпираним слојем друштва; Тренер (1978) бори се са сличним појавама у фудбалу, а Осам кила среће (1980) предочава трагичну љубав девојке из черге и партизана. Стваралачка импровизација и маниризам постају све наглашенији, посебно у следећа три филма: Скерцо (1994), Танго је тужна мисао која се плеше (1997, победник Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи) и Два (2007), рађен по литерарном научно-фантастичном предлошку З. Живковића.

Као косценарист радио је на пројектима Медаљон за три срца В. Слијепчевића (1962) и Двобој за јужну пругу З. Велимировића (1978). Објавио је пет романа, од којих је најзначајнији Лола Београд (Зг 1982), и збирку новела Писма из мале вароши (Бг 1977). Писао је и драмске текстове. Сценарист је и аутор текстова за већи број краткометражних филмова својих колега. Као комплетни аутор -- од идеје, преко сценарија, до последњег реза у монтажи -- Ђ. се наметнуо као један од водећих српских али и европских редитеља које краси неспутана мера слободе, поетског надахнућа и сатирично-пародијски искошеног погледа на свет и могућности медија. Иако понекад на рубу хировитог и самодопадљивог понављања, његов богати опус објављује се као вид интимне естраде у којој човек остаје исходиште и средиште свеколике инспирације. Добитник је награде за животно дело Удружења филмских критичара Србијe 2012.

ЛИТЕРАТУРА: М. Чолић, Ратни филм, I, Бг 1984; Р. Лазић, Трактат о филмској режији, Бг 1988; М. Јевтић, Домаће игралиште Пурише Ђорђевића, Бг 2009.

Никола Стојановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Мојсије → ГЕОРГИЈЕВИЋ (Ђорђевић), Мојсије

ЂОРЂЕВИЋ, Мојсије → ГЕОРГИЈЕВИЋ (Ђорђевић), Мојсије

ЂОРЂЕВИЋ, Нада

ЂОРЂЕВИЋ, Нада, слависта, сорабиста, бохемиста (Земун, 6. X 1915 -- Београд, 28. XII 2001). Започела је студије југословенске књижевности и словенских језика на Филозофском факултету у Скопљу (1938), а затим је на Карловом универзитету у Прагу студирала словенске књижевности (1938/39), али се вратила у Југославију када је немачка војска окупирала Праг. По завршетку студија на ФФ у Београду предавала је српски и руски језик у гимназији, а затим је у Институту за српскохрватски језик САНУ радила као сарадник на изради чешко-српског речника (1950--1977). Године 1965/66. билa је лектор српскохрватског језика у Прагу, где је докторирала тезом „Чеси и наша народна књижевност". Током више од три деценије Ђ. је систематски пратила књижевност и културу Лужичких Срба, научна истраживања о лужичкосрпском језику и књижевности на том језику, лингводидактичку литературу, везе у ближој и даљој прошлости између Срба у Лужици и Срба на Балкану. Ђ. није први српски сорабиста, али се по много чему издвајала од осталих. Нико није оставио толики број критика, есеја и превода из те области, те нико није тако широко као она пратио историју и културу Лужичких Срба. Објавила је, поред осталог, текстове: „Лужичка прозна књижевност ХХ века", Стварање, 1969, 4; „Из живота Лужичких Срба", Мостови, 1974, V, 17--20; „Први преводи српских народних песама на лужичкосрпски језик", ПКЈИФ, 1976, 42, 1--4; „Институт за народну културу Лужичких Срба", ЗС, 1978, 13; „Нове књиге Лужичких Срба", Овдје, 1983, XV, 175; „Уџбеници лужичкосрпског језика", ЗМСС, 1983, 25; „Chrestomatija dolnoserbskego pismowstwa", ЗМСС, 1985, 29; „Путеви лужичкосрпске прозе", Књижевност, 1986, 5; „Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow", ЗМСС, 1986, 31; „Лужички Срби, њихова историја и култура", у: Словенске културе и историја међусловенских веза, Бг 1996; „Савремена лужичкосрпска књижевност", Савременик, 1997, 47, 48, 49; „Лужичкосрпска прозна књижевност ХХ века", Књижевна реч, 2001, 515. Ђ. је према свом почетном научном опредељењу била бохемиста. Поред бохемистике повремено се бавила и словакистичким темама, као и српском књижевношћу, обично у светлу њених веза са другим словенским књижевностима, посебно чешком и словачком, нпр.: „Јан Неруда код Срба и Хрвата", Зборник за историју књижевности Одељења за литературу и језик САНУ, 1962, 111; „Божена Њемцова као преводилац српских народних приповедака", Народно стваралаштво, 1962, 3--4; „Допринос Јозефа Добровског упознавању Европе с нашом културом и традицијом", ЗзС, 1973, 4; „Прве две Вукове збирке народних песама и Рукописи Краљодворски и Зеленогорски, одломци тобожње старе чешке народне поезије", Зборник Одељења за литературу и језик САНУ, 1974, 8; „Франтишек Ладислав Челаковски и наше народно стваралаштво", ЗзС, 1974, 6. На предлог Маћице сербске (Будишин) удружење Лужичких Срба „Домовина" наградило ју је 1998. за велик допринос проучавању културе Лужичких Срба.

Предраг Пипер

Књижевне преводе са чешког и словачког (Ј. Сајферт, К. Чапек, Ф. Халас, И. Клима, М. Руфус, М. Валка) објављивала у периодици; приредила је антологију прича југословенских Словака (Јахач из Туркменије, Н. Сад 1973). После пензионисања (1977) посветила се сорабистичким истраживањима, преводила је дела лужичкосрпске књижевности (Х. Зејлера, Ј. Барта-Ћишинског, Ј. Новака, М. Виткојц), а заједно са М. Маневским из Скопља објавила је антологију лужичкосрпских приповедака Badnik (Ск 1981).

Александра Корда Петровић

ДЕЛА: коаутор, Чешко-српски речник, 1--2, Бг 2000--2001; П. Пипер (прир.), О Лужичким Србима и њиховој култури: изабрани радови, www.rastko.org.rs, постављено 2002.

ЛИТература: V. Štěpánek, „Za Nadou Djordjević, srbskou bohemistkou a sorabistkou", Slovanský jih, Brno, 2002, 6; П. Пипер, „Др Нада Ђорђевић (1915--2001)", ЗМСС, 2002, 62; „Библиографија сорабистичких радова др Наде Ђорђевић", у: Н. Ђорђевић, О Лужичким Србима и њиховој култури: изабрани радови, www.rastko.org.rs, постављено 2002; V. Štěpánek, „Za Nadou Djordjević, srbskou bohemistkou a sorabistkou", Slovanský jih, Brno 2002, 6; D. Sokolović, „Nada Djordjević -- Významná kapitola dějin bělehradské bohemistiky a slavistiky", Славистика, 2005, 9.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Настас Цинцарин

ЂОРЂЕВИЋ, Настас Цинцарин, градитељ, родоначелник знамените горњомилановачке породице Настасијевић (Охрид, oкo 1810 -- Горњи Милановац, 20. XI 1866). Био је један од градитеља храмова у Кнежевини Србији. Подигао је Цркву Св. Тројице у Горњем Милановцу (1860--1862) коју је кнез Милош Обреновић наменио „памћењу и спасу душе свог брата Милана". Храм је подигнут као једнобродна подужна грађевина са полукружном апсидом на истоку и благо истуреним певничким просторима, док се над западним делом храма над галеријом уздиже звоник. По просторној концепцији, као и по обради фасада и другостепеној пластици која је узоре имала у српском средњовековном сакралном наслеђу, црква у Горњем Милановцу следила је модел цркве у Топчидеру и припадала је токовима истористичке сакралне архитектуре прве половине XIX в. Ђ. се приписује изградња цркве у Аранђеловцу 1862. која је по својим архитектонским особеностима, камену који је коришћен приликом изградње и обради фасада готово идентична са горњомилановачком црквом. Ђ. је био ангажован и при обнови Цркве Св. Саве на Савинцу, задужбини кнеза Милоша Обреновића, која је подигнута 1860. у спомен на књегињу Љубицу. Том приликом је доградио и звоник над западним делом храма.

ЛИТЕРАТУРА: С. Р. Ковачевић, ,,Још једна задужбина Св. Саве", Хришћански весник, 1910, 27; Р. Станић, ,,Савинац: задужбина Обреновића", Наша прошлост, 1967, 1--2; Б. Вујовић, ,,Уметност у Србији крајем XVIII и у првим деценијама XIX века", СДИУС, 1985, 16; Б. Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006; Р. Гачић, ,,Зидане цркве на подручју општине Горњи Милановац", Зборник радова Музеја рудничко-таковског краја Горњи Милановац, 2006, 3--4.

Ан. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Ненад

ЂОРЂЕВИЋ, Ненад, инжењер агрономије, универзитетски професор (Смедеревска Паланка, 18. III 1963). Дипломирао на Пољопривредном факултету у Београду 1988, где је магистрирао 1994 („Ефекти конзервисања луцерке различитог садржаја суве материје") и докторирао 2000 („Утицај различитих конзерванаса на промене квалитета протеина у силираној луцерки"). Године 2001. завршио је Feed Milling Technology Course на Пољопривредном универзитету у Норвешкој (град Ос). На Пољ. ф. у Београду биран је за асистента-приправника 1990, а за редовног професора 2011. На истом факултету изводи наставу на више предмета на основним, дипломским, специјалистичким и докторским студијама. Хонорарно је радио на Пољ. ф. у Источном Сарајеву и Бијељини, као и на Биотехничком факултету у Подгорици. Од 2012. дописни је члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС). Област његовог научно-истраживачког рада је конзервисање хране за животиње, исхрана домаћих животиња, дивљачи, риба и пчела. У периоду 2004--2008. два пута је ангажован као консултант од стране The Swedish International Development Cooperation Agency на пројекту „Река млека". У 2008. и 2010. био је члан едукационог тима у организацији The United States Agency for International Development (USAID), док је у 2011. био члан едукационог тима STAR пројекта у Србији (Transitional Agriculture Reform Project) и међународни експерт на TOR пројекту у Црној Гори (SNV). Коаутор је више књига о исхрани животиња: и Б. Динић, Припремање и коришћење силаже (Бг 2005); и З. Поповић, Исхрана дивљачи (Бг 2009); Исхрана домаћих и гајених животиња (Бг 2009); и Б. Динић, Производња смеша концентрата за животиње (Круш. 2011); коаутор, Исхрана говеда (Пг 2012).

ДЕЛА: и Б. Динић, Силирање легуминоза, Бг 2003; Концентрати за домаће животиње, дивљач и рибе, Бг 2006; Храна за животиње, Аранђеловац 2007; Газдовање популацијама дивљачи у циљу смањења штета, Бг 2010; и Р. Лазаревић, М. Стошић, Сточарство -- ослонац одрживог развоја брдско-планинског подручја Србије, Бг 2016.

ЛИТЕРАТУРА: В. Богдановић (ур.), Сто година постојања Пољопривредног факултета Универзитета у Београду: 1919--2019, Бг 2019.

В. Богдановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Никола Цинцарин

ЂОРЂЕВИЋ, Никола Цинцарин, градитељ (Oхрид, крај XVIII в. -- Београд ?, после 1835). У Кнежевину Србију вероватно је дошао 20-их година XIX в. Његова градитељска тајфа бројала је 25 људи и бавила се зидарским, дунђерским и каменорезачким пословима. Са неимаром Јањом Михајловићем помиње се у књигама расхода Државне канцеларије као водећи градитељ задужбина кнеза Милоша Обреновића, a углавном су радили заједно предузимајући неколико зидарских послова истовремено. Јављају се први пут 1822. када граде цркву у Карановцу (Краљеву), храмове у Рибнику (1823) и Варварину (1825), обнављају манастир Рукумија (1825), цркву и конак манастира Рача (1826) и граде цркву у Свилајнцу (1827). По преласку у Београд граде конак кнегиње Љубице 1829. и конак манастира Раковица. Заједнички су градили стару Цркву Св. Марка на Ташмајдану, подигнуту на месту са којег је 1830. прочитан Хатишериф. Ђ. и Јања граде конак и придворну цркву кнеза Милоша у Топчидеру (1829--1834), потом цркве у Врчину 1834. и у Остружници. Цркве које су Ђ. и Јања изградили, уз поједине изузетке попут старе Цркве Св. Марка на Ташмајдану, биле су подужне грађевине са звоником над западним делом и са карактеристичном декоративном обрадом фасада у којој су препознати утицаји старе српске архитектуре. Најрепрезентативније Милошеве задужбине које подижу ова двојица неимара, попут цркава у Краљеву, Крагујевцу, Пожаревцу и Топчидеру, постају модели за градњу многих других цркава у Кнежевини Србији у првој половини XIX в. Сматра се да је Ђ. био главни извођач радова на Ђумрукани у Београду са чијом се градњом почело 1834.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, 3, Бг 1899; М. Коларић, ,,Топчидерска црква, њени градитељи, њени сликари", ЗРНМ, 1958; Класицизам код Срба: грађевинарство, 2, Бг 1966; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; Б. Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006; К. Митровић, Топчидер: двор кнеза Милоша Обреновића, Бг 2008; Н. Макуљевић, Османско српски Београд: визуелност и креирање градског идентитета (1815--1878), Бг 2016.

Ан. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Пера

ЂОРЂЕВИЋ, Пера, социјалиста (Крагујевац, 1851 -- Крагујевац, 9. XII 1874). Веома рано постао је симпатизер социјалистичког покрета. Учествовао је на Петој конференцији Уједињене омладине, одржаној 1870. у Новом Саду, где је као припадник „омладинске левице" тражио радикалне демократске промене у друштву. Налазио се у групи српских ђака која је 1871. отишла на студије политехнике у Цирих. Тамо ће се придружити марксистички оријентисаним студентима, а са С. Марковићем, Н. Пашићем и П. Велимировићем осудиће деловање Бакуњина и његових следбеника. По завршетку студија 1873, већ нарушеног здравља, вратио се у Крагујевац. Помагао је Милици Нинковић да отвори приватну женску школу. Са П. Тодоровићем сарађивао у листовима Рад, Јавност и Глас јавности. Целокупни свој иметак је завештао пријатељу С. Марковићу, с тим да тај новац употреби за ширење социјалистичких идеја.

ИЗВОР: П. Тодоровић, Писма, личности и личност, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Лапчевић, Историја социјализма у Србији, Бг 1922; Ј. Скерлић, Светозар Марковић, његов живот, рад и идеје, Бг 1966.

Ј. Вељковски

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Петар

ЂОРЂЕВИЋ, Петар, шумарски инжењер, универзитетски професор (Крушевац, 28. IX 1874 -- Београд, 1. II 1946). Провео је два семестра на филозофском одсеку Велике школе у Београду, а потом студирао шумарске науке у Минхену, Паризу, Таранту и Цириху. Наставио је студије ботанике у Бону, где је 1902. одбранио тезу о дејству температуре на ћелије корена Vicia и био промовисан за доктора природних наука. По повратку у земљу ступио је у државну службу и радио као секретар и инспектор у шумарском одељењу и одељењу за пољску привреду и ветеринарство Министарства народне привреде Краљевине Србије. Почетком балканских ратова обављао је дужност секретара за страну кореспонденцију при Врховној команди српске војске 1912, а потом радио при Министарству привреде на снабдевању војске дрвима. После I светског рата наставио је службу у државној управи и марта 1920. постављен је за начелника Министарства шума и руда. Исте године изабран је за редовног професора Опште и специјалне ботанике за пољопривреднике и шумаре на новооснованом Пољопривредном факултету у Београду. Учествовао је у организовању и покретању рада факултета и обављао дужност декана током прве три школске године (1920--1923). На факултету је радио као редовни професор до II светског рата, када је присилно пензионисан. По завршетку рата, јуна 1945. одлуком нових власти отишао је у старосну пензију са правом на пензијске принадлежности. Бавио се научним радом у области ботанике, цитологије и бактериологије. Поред осталог, истраживао је узроке сушења славонских шума (Сушење храстових шума у Славонији, Беч 1926; Ceratostomella quercus u sp. Нов паразит на славонском храсту, Бг 1927; Болест славонских храстова Ceratostomella merolinensis u sp., Бг 1930; Бактериоза славонских храстова, Бг 1931; Болест брестова у славонским шумама, Бг 1933). Носилац је Ордена Св. Саве III степена и Белог oрла V степена.

ДЕЛА: Инструкција за ограничавања, премер и уређење државних шума у Краљевини Србији, Бг 1904; Formation et germination des spores du Bacillus thermophilus mannensis Georgevich, Paris 1911; Анатомска грађа дрвета, Бг 1930; Анатомска грађа дрвета и упут за распознавање нашег важнијег дрвећа и шибља по њиховим важнијим особинама, Бг 1931; Pinus nigra arh. vor. galensis h. vor, Бг 1931.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1901--1909, 1911--1912, 1914; АС.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Зг--Бг 1928; Педесет година Пољопривредног факултета 1919/20--1969/70, Бг 1970; Шумарска енциклопедија, 1, А--Град, Зг 1983; Љ. Трговчевић, Планирана елита, Бг 2003.

Д. Бонџић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Петар Пера

001_SE_V_Petar-Pera-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Петар Пера, филолог, србиста, политичар (Крагујевац, 21. VI 1855 -- Београд, 18. XI 1902). Oсновну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу, а Философски факултет Велике школе у Београду (1874). Од 1875. до 1890. предавао је српски и старословенски језик, теорију и историју књижевности и историју Срба у гимназијама у Београду и Крагујевцу. У време српско‑турских ратова (1876--1878) распоређен је у граничној поштанској служби. Радио је у Министарству просвете и црквених дела (1890--1891), Одељењу за просветне послове (1891--1892) и Државном савету (1892--1894). Пензионисан је као радикалски активиста након државног удара 1894, да би 1901. постао доживотни сенатор. За дописног члана СКА изабран је 1890, а за правог 1894. Био је секретар Академије философских наука (1897--1900) и привремени секретар СКА (1899--1902). Изабран је и за дописног члана ЈАЗУ (1899). Један је од оснивача СКЗ (1892), а био је њен потпредседник (1895--1898) и председник (1898--1902). Уређивао је часописе Одјек (1886), Браствo (1887--1889), Наставник (1890), Просветни гласник (1891--1892), Годишњак СКА (1899--1901). Преводио је с руског, француског и енглеског језика. Основне области научног интересовања Ђ. биле су филолошко дело Вука Караџића, српска синтакса и теорија књижевности. Приредио је Вукове Скупљене граматичке и полемичке списе I--III (Бг 1894--1896), Српске народне пјесме II (Бг 1895) и треће издање Српског рјечника (и Љ. Стојановић, Бг 1898), a иницирао је прикупљање и приређивање Вукове преписке.

Синтаксичка истраживања Ђ. везана су првенствено за синтаксу падежа и ред речи. Категорији падежа прилази из младограматичарске перспективе. Као добар познавалац учења Г. Курциуса и А. В. Попова у србистику уводи идеју о координираном развоју падежних облика и глаголске транзитивности („Прилози за синтаксу српског језика. I О падежима без предлога", ГСУД, 1889, 68--69), чиме су антиципиране модерне хипотезе о дијахроном кретању индоевропског језичког система од језика активног ка језику номинативног типа. Ђ. је зачетник проучавања српске реченичне линеаризације. Реду речи у реченици прилази са психолошког и граматичко‑историјског аспекта („О реду речи у српском језику", ГСКА, 1898, 53), па пратећи однос редоследа представа и њихових језичких израза, разликује психолошки ред и психолошку инверзију. Ослањајући се на учење француског филолога А. Веја Ђ. закључује да психолошки ред фаворизује излагање мисли од познатог ка непознатом, од субјекта ка предикату, док се психолошкој инверзији прибегава ради живљег изражавања. Граматичко‑историјски приступ овом феномену базира на знањима индоевропеистике свог времена и посебну пажњу посвећује позиционирању предиката, субјекта, објекта, одредби, те енклитика и проклитика. Српску науку о књижевности задужио је модерним прегледом теорије књижевности (Теорија књижевности (стилистика, реторика, поетика) за више разреде средњих школа у Краљевини Србији, Бг 1900), заснованом на учењима немачких поетичара В. Вакернагела и К. Бејера, али и руских теоретичара А. Потебње, А. Филонова и др. Теорију књижевности Ђ. види као спој стилистике или теорије стила, реторике или теорије прозе и поетике или теорије поезије.

ДЕЛО[:]{.smallcaps} и Љ. Ковачевић (прир.), Бој на Косову године 1389. у народним песмама. Косовска споменица 1389--1889, Бг 1889.

ЛИТЕРАТУРА[:]{.smallcaps} „Записници скупова Академских", Годишњак СКА, 1896, 9; Д. Драгомировић, „Прве теорије књижевности код Срба: Петар Пера Ђорђевић (1892) и Јово Љепава (1895)", Радови. Часопис за хуманистичке и друштвене науке, 2013, 18.

Слободан Павловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Предраг

ЂОРЂЕВИЋ, Предраг, инжењер геологије, универзитетски професор (Суботицa, 29. IX 1930 -- Београд, 11. I 1992). Дипломирао 1956. на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, где је 1972. и докторирао с дисертацијом: „Петрохемијска корелација перидотита и габроидних плутонских асоцијација Југославије" (ужа научна област петрологија). За асистента за предмете Општа и специјална минералогија изабран је 1957. на РГФ, а у звање редовног професора 1989. Основна област научно-истраживачког рада Ђ. били су проблеми петрологије и геохемије перидотитских масива Динарида и Вардарске зоне. У наставном раду Ђ. се посебно бавио развојем оптичких метода у проучавању петрогених минерала, а нарочито применом Федоровљеве методе и коришћења универзалног теодолитног сточића у испитивању састава фелдспата. Био је члан Српског геолошког друштва. Радио је као гостујући професор на Универзитету Бенин Сити у Нигерији, а одржавао је наставу и на Географском факултету Универзитета у Београду (смер Просторно планирање), као и на Рударско-металуршком факултету у Косовској Митровици.

ДЕЛА: и S. Karamata, „Observations on the Desmositic and Spilositic rocks in the Dinarides", Contributions to Mineralogy and Petrology, 1972, 34; коаутор, „Thermal and tectonic history of some ultramafic rocks of Brezovica -- the Livad mass, Yugoslavia", Ofioliti, 1987, 12.

ИЗВОР: Архива РГФ у Београду.

В. Цветковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Предраг

001_SE_V_Predrag-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Предраг, ендокринолог, дијабетолог, универзитетски професор (Крушевац, 30. I 1940). Дипломирао 1963. на Медицинском факултету у Београду, где је и магистрирао 1971. из области ендокринологије и имунологије са темом „Утицај фенергана на анафилактичку реакцију миокарда сенсибилисаних замораца". Специјализирао интерну медицину 1972, а докторску дисертацију „Антигеничност најчешће примењиваних препарата инсулина" одбранио је 1976. на Мед. ф. у Београду. На истом факултету каријеру је започео као асистент, а у звање редовног професора изабран 1989. Усавршавао се у Копенхагену („Novo Research Institute"), Лос Анђелeсу („Cedars Sinai Medical Center -- UCLA"), Москви (Институт за трансплантацију и вештачке органе), Милану (Институт „Сан Рафаеле") и 1992. у Центру за трансплантацију Мед. ф. Гисен у Немачкој. По повратку из Данске 1976. увео је тада актуелне истраживачке методе за одређивање инсулинских антитела (радиоимуноелектрофореза, РИА). Први код нас увео 1982. метод интензификоване инсулинске терапије помоћу сталне поткожне инфузије, коришћењем портабилне инсулинске пумпе. После боравка у Институту за трансплантацију у СССР 1986. урадио је прву трансплантацију феталних острваца ендокриног панкреаса. Ужи специјалистa ендокринологије је од 2002. Био декан Мед. ф. у Београду (1987--1991), проректор Универзитета у Београду (1998--2000), шеф Катедре интерне медицине, затим директор Института за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма КЦС (1993--2001), начелник Центра за дијабетес Института за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма КЦС. Председник Републичке стручне комисије за шећерну болест (1994--2001) и Удружења универзитетских професора и научника Србије (УУПНС, 1992--2001). Потпредседник Интернационалног удружења професора и предавача, колективног члана Унеска од 1995, а председник од 2006. За иностраног члана АНУРС изабран 2013. Члан Бугарске академије наука и уметности (БАНУ), редовни члан АМН СЛД и Научног друштва Србије. Члан је Њујоршке академије наука (САД) и Научног удружења ендокринолога и дијабетолога Македоније. Био је председник Удружења ендокринолога Југославије (1995--2005), Југословенског друштва за проучавање шећерне болести, Ендокринолошке секције СЛД у више наврата, те члан председништва СЛД. Члан је и оснивач Интернационалног друштва за трансплантацију ткива (САД), Друштва за трансплантацију острваца панкреаса (САД), Друштва за трансплантацију панкреса Европског друштва за дијабетес. Доживотни је члан Интернационалног (IDF), потом Европског (EASD) и Америчког (ADA) друштва за дијабетес. Члан је Генералног савета Удружења ендокринолога Европе. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом, добитник је Плакете Града Београда у два наврата, две Грамате Његове светости патријарха српског господина Павла. Добитник је Награде за научни рад СЛД, као и Великог печата СЛД, Награде за научни рад УУПНС, Хипократове медаље BlackSeaDiab асоцијације за укупни научни допринос развоју дијабетологије, Хипократове медаље Медитеранске групе за проучавање дијабетеса (МГСД) за нарочити научни допринос развоју дијабетологије, Плакете „Др Војислав К. Стојановић" УУПНС.

ДЕЛА: Kлиничка ендокринологија, одабрани случајеви, V, Бг 1994; „Evaluation of the effect of insulin pump therapy on the insulin secretion from translated human fetal islets", Transplation Proceedings, 1994, 26, 2; „Dietary fat intake as risk factor for development of diabetes mellitus. Multinational, multi-centre of the Mediterranean group of diabetes (MGSD)", Diabetes Care, 2003, 26, 2.

ЛИТЕРАТУРА: Научно друштво Србије, Тридесет и пет година рада 1969--2004, Бг 2004; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, IV, Бг 2007.

Срђан Миловановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Радмила

ЂОРЂЕВИЋ, Радмила, англиста, лингвиста, универзитетски професор (Крагујевац, 8. IX 1934 -- Београд, 30. VII 2014). Дипломирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду 1958. Магистрирала 1970 (Култура као фактор у настави енглеског језика као страног, Бг 1975) и докторирала 1978 (Тумачење синтаксичке двосмислености у енглеском језику, Бг 1979) на Филолошком факултету у Београду*.* Академску 1975/76. провела је у Одсеку за лингвистику Универзитета у Единбургу. На Фил. ф. у Београду изабрана је 1971. за асистента и прошла сва наставна звања до редовног професора 1990. Од 1979. држала је предавања из предмета Контрастивна анализа енглеског и српскохрватског језика. У академској 1985/86. предавала је српски језик на Словенским студијама Маквори универзитета у Сиднеју. Учествовала је на многим конгресима у земљи и иностранству, била гост предавач на три универзитета у Аустралији (Мелбурн, Монаш и Маквори), те члан Пројекта контрастивне анализе енглеског и српскохрватског језика. Уређивала је билтен ELTI (English Language Teaching Information) и била члан редакције часописа Живи језици и Преводилац, као и члан радне групе AILA за контрастивну лингвистику и члан Друштва за примењену лингвистику Србије. На Фил. ф. у Београду обављала је многобројне функције: управника Катедре за англистику и члана неколико комисија Савета, Већа факултета и Катедре за англистику. Дала је значајан допринос развоју српске лингвистичке англистике друге половине ХХ в., посебно у области синтаксе енглеског језика, контрастивних истраживања, примењене лингвистике и лингвокултурологије.

ДЕЛА: и Н. Димитријевић, A Bibliography in Neurolinguistics, Padova 1980; Увод у контрастирање језика, Бг 1982; Енглески и српскохрватски језик. Контрастивна граматика именичке групе, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Катедра за англистику: 75 година рада 1929--2004, Бг 2004.

Ј. Милојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Радомир

ЂОРЂЕВИЋ, Радомир, лекар, стоматолог, универзитетски професор (Београд, 23. V 1913 -- Београд, 18. II 1994). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1938. Специјализацију из болести уста и зуба завршио 1941. Пред сам рат запошљава се на Стоматолошкој поликлиници Опште државне болнице у Београду, наставној бази Мед. ф. за предмет Одонтостоматологија. Вратио се из заробљеништва 1945. и одмах наставио рад на истој Поликлиници. По оснивању Стоматолошког факултета 1948. постаје асистент на предмету Стоматохирургија (1949, данас Максилофацијална хирургија), а од 1950. ради и као хонорани асистент за предмет Одонтостоматологија (данас Максилофацијална патологија) на Мед. ф. Изабран је за доцента 1956, а за ванредног професора 1960 (реизабран 1971). Усавршавао се у Немачкој 1957/58. Држао је наставу на Мед. ф. у Сарајеву 1965--1969. и у Новом Саду 1969--1972. Посебно се бавио проблемима оралне хирургије, а нарочито трауматологијом костију лица и вилица (Трауматски преломи костију лица, Бг 1960; коаутор, Спроводне анестезије у горњој и доњој вилици, Бг 1964; Деформитети вилица, Бг 1973). Био је члан Секције за пластичну и максилофацијалну хирургију СЛД. Добитник је низа захвалница и похвала.

ДЕЛА: „Привремене имобилизације код прелома вилица", СГС, 1966, 4; „Остеомијелитис вилица одојчади", Стоматолошки вјесник БиХ, 1968, II, 1--6; „Удружени преломи вилица", 1972, СГС, 5.

ЛИТЕРАТУРА: 80 година Стоматолошке секције Српског лекарског друштва, Бг 2013.

Бр. Димитријевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Радосав

ЂОРЂЕВИЋ, Радосав, математичар, универзитетски професор (Сурлица код Трговишта, 2. IV 1961). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Крагујевцу 1983, магистарски рад „Једна паралела између неких хомолошких и комбинаторних техника" одбранио 1986. на ПМФ у Београду, а докторску дисертацију „Вероватносне логике" 1991. на ПМФ у Крагујевцу. Био на специјализацији на Универзитету Висконсина (Медисон, САД) 1989. На ПМФ у Крагујевцу ради као асистент од 1986, а за ванредног професора изабран је 1998. Коаутор (са М. Рашковићем) монографије Probability Quantifiers and Operators (Бг 1996) и монографије Нестандардна анализа (група аутора, Бг 2014). Бави се математичком логиком, посебно проблемима који се односе на потпуност, компактност и одлучивост разних вероватносних и тополошких класа логика. Са М. Рашковићем уводи појам цилиндричне вероватносне алгебре, доказује Булову теорему репрезентације за класу локално коначно димензионих алгебри овог типа, што је објављено у монографији Cylindric-like Algebras and Algebraic Logic (Berlin 2012).

ДЕЛА: „Analytic Completeness Theorem for Absolutely Continuous Biprobability Models", Zeitschrift für mathematishe Logik und Grundlagen der Mathematik, 1992, 38; „Continuous Time Probability Logic", Publ. Inst. Math., 1995, 57, 71; „Completeness Theorem for Topological Class Models", Archive For Mathematical Logic, 2007, 46; „Biprobability logic with conditional expectation", Mathematical Logic Quarterly, 2011, 49; „A Propositional Logic with Binary Metric Operator", Journal of Applied Logic, 2018, 8.

А. Николић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Радосав Ж.

ЂОРЂЕВИЋ, Радосав Ж., математичар, универзитетски професор (Мали Вртоп код Заплања, 8. VIII 1933 -- Ниш, 18. IV 2018). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао је 1957, а потом је две школске године радио као професор у Гимназији „Стеван Сремац" у Нишу. Докторат математичких наука стекао је 1966, одбраном докторске дисертације „О неким општим класама линеарних функционалних једначина" на Електротехничком факултету у Београду. Од 1960. радио је прво на Техничком, а затим на Електронском факултету у Нишу, све до пензионисања 2000, пролазећи кроз сва звања, од асистента до редовног професора. Као стипендиста фондације „Александар фон Хумболт", у току школске 1968/69. био је на стручном усавршавању при Институту за теоријску и примењену математику Универзитета у Бону. Предавао је више математичких предмета на редовним и последипломским студијама на Електронском и Машинском факултету у Нишу, те Савезном заводу за статистику у Београду. Био је шеф Катедре за математику, продекан и декан Електронског факултета у Нишу, као и проректор Универзитета у Нишу, чијом заслугом је покренут универзитетски научни часопис Facta Universitatis са серијама у више научних области. Коаутор је универзитетског уџбеника Математика за студенте техничких факултета I--III (и Г. В. Миловановић, Ниш 1992). Његови научни радови припадају теорији функционалних једначина, обичних и парцијалних диференцијалних једначина, као и аналитичких и геометријских неједнакости („Sur une équation fonctionnelle linéaire", Univ. Beograd. Publ. Elektrotehn. Fak. Ser. Math. Fiz., 1966, 159--170; „Sur un système des équations fonctionnelles linéaires", Гласник математички, Ser. III, 1966, 1, 21; „On certain general cases of linear functional equations", Univ. Beograd. Publ. Elektrotehn. Fak. Ser. Math. Fiz., 1967, 174). Коаутор je монографије Geometric Inequalities (Groningen 1969), која спада у високоцитиране књиге са преко 300 цитата.

ДЕЛА: и П. М. Васић, „Sur l'équation fonctionnelle cyclique généralisée", Univ. Beograd. Publ. Elektrotehn. Fak. Ser. Math. Fiz., 1965, 132--142; „Some inequalities for triangle", Univ. Beograd. Publ. Elektrotehn. Fak. Ser. Math. Fiz., 1969, 247--273; и Г. В. Миловановић, „A generalization of E. Landau's theorem", Univ. Beograd. Publ. Elektrotehn. Fak. Ser. Math. Fiz., 1975, 498--541; „Some inequalities for triangle: old and new results", у: Analytic and Geometric Inequalities and Applications, Dordrecht 1999.

Г. В. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Светозар

ЂОРЂЕВИЋ, Светозар, потпуковник, писац (Белосавци код Тополе, 13. IX 1894 -- Београд, 24. II 1970). По завршетку петог разреда гимназије ступио је у Инжињеријску подофицирску школу у Нишу (1910--1912). Завршио је и Војношоферску школу у Београду 1913, Авијатичарско-пилотску школу у Француској 1917. и Инжињеријску официрску школу у Београду 1929. Учествовао је у балканским ратовима као поднаредник и заступник четног наредника у 1. чети Пионирског полубатаљона Дринске дивизије првог позива. Током Албанске побуне 1913. и I светског рата командовао је аутомобилским одељењем Трупа Нових области и радио у Шоферској школи. За време повлачења преко Албаније био је командир Аутомобилског одељења Штаба Врховне команде, а на Солунском фронту наредник 1. чете Пионирског полубатаљона Дринске дивизије и пилот у српској и француској ескадрили. Након рата био је пилот, командир вода у 2. пионирском батаљону, заступник командира рефлекторске чете, командир електромашинске и минерске чете, на служби у Ауто-команди Министарства војске и морнарице, командант Ауто-команде Треће армијске области, командант аутомобилског пука Треће армијске области и заступник команданта Аутомобилског пука Министарства војске и морнарице. Заробљен је у Априлском рату 1941. Други светски рат провео је у немачком ратном заробљеништву. По повратку из заробљеништва, 1946. као инвалид пензионисан је у чину потпуковника. Један је од пионира српског аутомобилизма, а објавио је низ стручних радова и приручника из ове области (и Ј. Топаловић, Ауто, Сар. 1924; Мотори, Бг 1955; Познавање саобраћаја, Бг 1961). Бавио се и књижевним радом.

ДЕЛА: Из минулих дана, Бг 1941; Саобраћајни прописи, сигнали и знаци, Бг 1947; и Н. Дероко, Збирка техничких препарата за разне занате, Бг 1950; Кроз ратне вихоре, Бг 1967.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Денда, Аутомобил у српској војсци 1908--1918, Бг 2008.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Сибин

ЂОРЂЕВИЋ, Сибин, архитекта (Витково код Крушевца, 16. IX 1926 -- Штутгарт, Немачка, 29. IX 2013). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1950. код проф. М. Злоковића. У Урбанистичком заводу града Београда радио је до преласка у Нови Сад 1952. Током 1954. одлази у Париз као стипендиста, где се упознаје са делима Ле Корбизијеа. Сви пројекти које је извео у Новом Саду заједно са супругом Миленом (1924--2015), као и многобројни конкурсни радови, настали су по оснивању Архитектонског атељеа „План" (1956), у којем је Ђ. био директор и главни пројектант (до 1963). У њима се огледа утицај Корбизијеове архитектуре и нових струјања у архитектури тога доба. Током 50-их и 60-их година ХХ в. нека од њихових остварења (пословне зграде на булеварима Ослобођења и Михајла Пупина, 1958; четири павиљона Пољопривредног факултета, 1956--1964) одрази су Корбизијеових утицаја на српску послератну архитектуру (слободни стубови у приземљу, хоризонталне траке прозора, коришћење брисолеја за заштиту од сунца, равни кровови као пета фасада, као и доминантна употреба армираног бетона, стакла и челика). Архитектонски пар Ђ. остварио је успешну и дуготрајну каријеру. Од конкурсних радова који нису изведени издваја се пројекат за Народну банку на Тргу републике, као и за Народну библиотеку. Победа на конкурсу за Основну школу „Васа Стајић" довела је до изградње једне од првих новосадских послератних школских зграда које су означиле потпун прекид са дотадашњом градитељском праксом. Брачни пар Ђ. су међу првима у Новом Саду употребљавали стаклене завесе 1959. на пословној згради на Булевару Михајла Пупина (данас ЗИГ). После низа изведених објеката у Новом Саду (Робна кућа „Узор" 1953; Основна школа ,,Васа Стајић" 1955; Хотел „Парк" 1959, изведен 1962; Административна зграда на Булевару ослобођења 69, 1957--1958), стамбених зграда у Београду, Мотела на Авали (1960), те објеката у Крушевцу (Робна кућа, изгорела 1996; Биоскоп у Дому синдиката, 1964--1966; Стамбене зграде насеља „Чешаљ", 1962--1963), Ђ. у Немачкој наставља каријеру као руководилац у Државној управи за високоградњу у Штутгарту (од 1963), где пројектује школске и административне зграде (Школа за децу оштећеног слуха, Нуртинген, 1965--1970; Дом за сирочад, Еслинген, 1968--1970; Пословна зграда, Шорндорф, 1973--1975; Висока педагошка школа, Нуртинген, 1981--1985), бавећи се и реконструкцијом споменика културе (Комплекс старе психијатријске клинике, Виненден, 1972--1981; Дворац у месту Вашенборен, 1976--1977). Заједно са Хорстом Осенбергом написао је књигу Eingänge: Anlage, Form, Konstruktion (Штутгарт 1973). Године 2000. Ђ. је додељена Табаковићева награда за архитектуру.

001_SE_V_Sibin-i-Milena-Djordjevic_zgrada-Poljoprivrednog-fakulteta-NS.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Contemporary Yugoslav Architecture, Ljub. 1959; П. Васић, Уметност у Крушевцу, Н. Сад 1989; Архитект Сибин Ђорђевић, Н. Сад 2000; В. Митровић, Из историје културе и архитектуре: записи једног истраживача (1994--2014), Н. Сад 2016.

Марија Ристић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Синиша

ЂОРЂЕВИЋ, Синиша, инжењер технологије, универзитетски професор (Лесковац, 26. II 1941). Дипломирао је на ТМФ-у у Београду 1964, магистрирао на ПМФ-у у Новом Саду 1974, а докторирао на ТМФ-у у Београду 1979. Од 1966. радио је у фабрици „Здравље" Лесковац као директор Сектора за примењена истраживања и Сектора контроле и квалитета. Коаутор је око 60 поступака за производњу фармацеутских сировина и препарата. Боравио је на специјализацији у Мађарској, Пољској, СССР-у, Чехословачкој и Француској. Паралелно с радом у привреди, радио је и на Технолошком факултету у Лесковцу, где је обављао функције шефа Катедре и продекана. Држао је предавања и на Високој струковној школи за текстил у Лесковцу, као и на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици. На Универзитету у Нишу 1979--2007. био је стални члан Одбора, Савета и Наставно-научног већа за основне, постдипломске и мултидисциплинарне студије. Био је председник Фармацеутско-козметичке секције Јединственог удружења Србије за квалитет (ЈУСК) за израду ИСО и стандарда добре произвођачке праксе (ГМП), члан Одбора за хемију и хемијску технологију Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина Београд као и председник оцењивачког жирија РАСТ--YU--Ријека. Добитник је Октобарске награде СО Лесковац, повеље „Дан Републике" Привредне коморе Србије, Ордена рада са сребрним венцима Председништва СФРЈ, златне медаље РАСТ--YU--Ријека и специјалног признања истраживача фармацеутске индустрије Југославије.

ДЕЛА: Савремени правци развоја нових поступака бојења у циљу постизања оптималног еколошког оптерећења околине, Лесковац 2001; Технолошки аспект заштите интелектуалне својине за фармацеутске производе и поступке, Лесковац 2005; „Essential Oil Composition of Hypericum hirsutum L.", Flavour and Fragrance Journal, 2007, 22.

ИЗВОР: Лична архива.

М. Михајловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Слободан

ЂОРЂЕВИЋ, Слободан, лекар, оториноларинголог, универзитетски професор (Ваљево, 24. IV 1921 -- Београд, 22. I 2012). Након дипломирања 1951. примљен је на ОРЛ клинику Медицинског факултета у Београду, где је 1952. изабран за асистента. Ванредни је професор од 1966. Ђ. је 1953--1955. био в. д. управника клинике, а помоћник и заменик управника до 1961. Хабилитовао је 1959. радом „Прилог познавању тиреопатских дистрофија с обзиром на оштећења кохлеарног и вестибуларног апарата". Током усавршавања у Француској (1964) одбранио магистарски рад „Страна тела у оториноларингологији и њихове компликације", након чега је изабран у звање „асистента странца" Мед. ф. у Паризу. Усавршавао се и у Пољској, Чехословачкој, Аустрији, Италији, Шпанији и Грчкој. Поред Мед. ф. предавао је на Стоматолошком факултету у Београду, на Мед. ф. у Нишу и на Стоматолошком одсеку тог факултета. Био је шеф Катедре за ОРЛ на Мед. ф. у Београду. У периоду 1973--1978. боравио у Нијамеју (Нигер) и у Абиџану (Обала Слоноваче). На ОРЛ клиници Мед. ф. у Нијамеју биран је за редовног професора 1975, а био је и директор ОРЛ клинике и продекан, те директор ОРЛ клинике у Абиџану. На Клиници за ОРЛ Мед. ф. у Београду допринео је примени хируршких захвата у онкологији и формирању нашег ТНМ (тумор-нодус-метастаза) система, конструисању прве изоловане коморе за потребе аудиометрије, увођењу микрохируршких метода уз примену операционог микроскопа у ОРЛ, увођењу методе примене ултразвучног генератора у лечењу особа с болестима лабиринта и вртоглавице и оснивању првог дечјег ОРЛ одељења. Објавио уџбеник Практичка оториноларингологија за студенте медицине и стоматологије (Бг 1968, 1973. и 1975), те монографију Из историје оснивања и развоја Српског лекарског друштва и „Српског архива за целокупно лекарство" 1872--1972 (Бг 1972), као и већи број радова из области ОРЛ, али и из области историје српске медицине. Био је рецензент и уредник неколико часописа, а уредник САЦЛ био је 1969--1973. и 1978--1983. Један је од оснивача Секције за ОРЛ СЛД. Редовни члан АМН СЛД је од 1983. Био је члан Југословенског удружења за оториноларингологију, Удружења за цервикофацијалну хирургију и других струковних удружења, оснивач и дугогодишњи председник Друштва за историју здравствене културе, члан Одбора за медицинску терминологију САНУ и Одбора за изучавање живота и дела српских научника САНУ, као и неколико међународних струковних удружења. Добитник је Ордена рада са златним венцем и Ордена рада са црвеном заставом, те многих захвалница, диплома, плакета и повеља.

ДЕЛO: Оснивање „Српског архива за целокупно лекарство" и неки оригинални радови из периода његовог осамдесетогодишњег развоја, Бг 1952.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија СЛД. Биографије чланова, Бг 1996; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006; „In memoriam. Професор др Слободан Ђорђевић", САЦЛ, 2012, 140, 1--2.

Р. Чоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Снежана

ЂОРЂЕВИЋ, Снежана, биохемичар, универзитетски професор (Ниш, 21. I 1965). Студије хемије завршила је на Филозофском факултету у Нишу 1987. Радила је као средњошколски професор на Радничком Универзитету у Нишу. Године 1988. добила је стипендију за докторске студије из Биохемије на Медицинском колеџу у Висконсину (Милвоки, САД). Докторску дисертацију из области структуре флавопротеина је одбранила 1993, а 1994. почиње постдокторски рад у Центру за напредну биотехнологију и медицину (Пискетевеј, Њу Џерзи, САД). Од 1998. радила је као постдокторски сарадник у Лабораторији за молекуларну биологију Савета за медицинска истраживања у Кембриџу (Уједињено Краљевство). За доцента на Универзитетском колеџу у Лондону (UCL) изабрана је 2000, а за редовног професора на Катедри за Структурну и молекуларну биологију 2014. Главни је предавач предмета Биомолекулске структуре и функције. Године 2013. изабрана је за гостујућег професора на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је увела два предмета на докторским студијама. Бави се истраживањем преноса сигнала у ћелијама и између ћелија, а резултате примењује у развоју лекова. Главни доприноси истраживања су структурно објашњење регулације бактеријских хемотаксис рецептора путем метиловања; откриће механизма активације сигналног система који регулише прелазак бактерија туберкулозе у стање мировања; структуре инхибитора и пептида у комплексу са неуропилинима − трансмембранским рецепторима људских ћелија за лиганде од значајa за развој васкулатуре и нерава, рака и имуног система. Коаутор је два рада у монографијама (коаутор, „Protein Methyltransferases Involved in Signal Transduction", у: X. Cheng, R. M. Blumenthal (ур.), Structure and Function of AdoMet-Dependent Methyltransferases, London 1999; и M. Wojnowska, „Arsenite oxidation − regulation of gene expression", у: J. M. Santini, S. A. Ward (ур.), The Metabolism of Arsenite, Abingdon (USA) 2012). Држала предавања по позиву на више универзитета, нпр. Ратгерс, Оклахома (у САД), Оксфорд, Кембриџ, Сент Ендрјуз (Велика Британија), Технички Универзитет Дрезден, Кинески национални центар за истраживање лекова, Академија наука Републике Чешке и др. Од 2011. директор је за кратке курсеве у Одељењу за бионауке, а oд 2019. помоћник је директора тог одељења при Факултету природних наука на Универзитетском колеџу у Лондону, када је постала и в. д. шефа Катедре за структурну и молeкуларну биологију. Члан је Краљевског друштва за биологију и Британског биохемијског друштва.

ДЕЛА: коаутор, „Structural Basis for Methylesterase CheB Regulation by a Phosphorylation-Activated Domain", Proceedings of the National Academy of Sciences USA, 1998, 95, 4; коаутор, „A GAF Domain in the Hypoxia/NO-inducible Mycobacterium Tuberculosis DosS Protein Binds Haem", Journal of Molecular Biology, 2005, 353, 5; и T. Yelland, „Crystal Structure of the Neuropilin-1 MAM Domain: Completing the Neuropilin-1 Ectodomain Picture", Structure, 2016, 24, 11.

ИЗВОРИ: Архива University College London; лична архива.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Софија Цоца

001_SE_V_Sofija-Coca-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Софија Цоца, глумица (Београд, 19. IX 1880 -- Београд, 26. VII 1908). Мајка Савка била је глумица, а отац Веља Миљковић глумац, редитељ и драмски писац. Завршила је основну школу и три разреда лутеранске школе, где се предавало на немачком и учио француски. Са непуних десет година први пут се појавила на сцени у Новом Саду (наступала 1889--1893). Дебитовала је у Београду 1895. као Јелка у комедији Шумска ружа Милера и Кенигсбинтера. Ангажман за сталног члана Народног позоришта добила је 1. XI 1897. Већ 1898, поред улога дечака и девојчица, игра у савременом драмском репертоару. Од 1901. до 1905. достигла је пуну уметничку зрелост и остварила врхунске улоге, међу којима се истичу оне у којима је оживела карактере понижених и увређених, погођених физичким и душевним болом. Нови прилаз глуми видела је у брижљивој студији. Заговорник је нове школе у којој се избегава свако афектирање и декламација, подстиче истинско и верно. Од фебруара до јуна 1906. усавршавала се у Паризу где је упознала Јулију Барте, чланицу Француске комедије. Током 12 година рада на сцени НП остварила је преко 120 различитих ликова у страној и домаћој драми. Улоге: Марија (А. Бек, Гаврани), Злодушица, Станка (Б. Нушић, Љиљан и оморика, Тако је морало бити), Мими (Т. Барије, А. Мирже, Чергашки живот), Франсоа (Ж. Ренар, Црвенко), Магда (Х. Судерман, Завичај), Маргарита (Е. Брије, Драгана), Марта (Е. Пајрон, Миш), Матилда (Е. Бути, Луцифер), Џесика (В. Шекспир, Млетачки трговац), Жермена (О. Мирбо, Посао је посао), Аница (И. Војновић, Еквиноцио), Стана (М. Петровић, Чучук Стана), Олга (М. Предић, Голгота).

ЛИТЕРАТУРА: П. С. Талетов, „Цоца Ђорђевић", Босанска вила, 1908, 23; М. Мићић, „Софија Цоца Ђорђевић", Дело, 1908, 48, 1; С. Николајевић, „Софија Цоца Ђорђевић", Недељни преглед, 1908, 16; М. Грол, Позоришне критике, Бг 1931; Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; О. Милановић, „Софија Цоца Ђорђевић", Зборник Музеја позоришне уметности, 1, Бг 1962; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, Бг 1979.

Зоран Т. Јовановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Спасоје

ЂОРЂЕВИЋ, Спасоје, инжењер технологије, универзитетски професор (Ириг, 28. X 1917 -- Београд, 26. XII 2008). Дипломирао на Технолошком одсеку Техничког факултета у Београду 1941. Од 1941. до 1943. био је запослен у Хемијско-фармацеутском лабораторијуму „Здравље" у Београду, а 1943--1947. у Државној фабрици шећера као инжењер технолог. Докторске студије похађао на Универзитету у Лондону 1956--1959, када је стекао звање доктора на Факултету наука из области физичке хемије. Године 1947. изабран је за асистента за предмет Електрохемија, а 1950. постављен је за предавача на предмету Електрометалургија на Металуршком одсеку Технолошког факултета, за доцента изабран 1951, а за редовног професора 1968. У периоду 1964--1975. био је шеф Катедре за физичку хемију и електрохемију. Држао је наставу на предметима Електрометалургија, Физичка хемија за металурге и текстилце и Галвенотехника. Радио је у области електролитичке рафинације бакра и галванотехнике (Металне превлаке, Бг 1970). Био је продекан факултета, председник Радне заједнице (1974--1976), председник Савеза инжењера и техничара за заштиту материјала СР Србије (1964--1967), потпредседник Савеза за заштиту материјала Југославије (1973). Изабран је за почасног члана Српског хемијског друштва 1987.

ДЕЛО: и В. Дражић, Физичка хемија, Бг 1987.

ИЗВОР: Архива ТМФ.

ЛИТЕРАТУРА: 50 година рада Технолошко-металуршког факултета у Београду, Бг 1975.

М. Михајловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Србољуб

ЂОРЂЕВИЋ, Србољуб, стоматолог, универзитетски професор (Лесковац, 5. XI 1927 -- Ниш, 3. VII 2011). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1959, а после дипломирања ради као стоматолог у Лесковцу, Власотинцу и Медвеђи. Прелази 1961. на Стоматолошки одсек Медицинског факултета у Нишу, где ради као асистент на предмету Стоматолошка протетика, постаје специјалиста стоматолошке протетике, хабилитира и бива изабран за доцента и ванредног професора. Организовао је стоматолошку недељу Србије у Соко Бањи. Поред наставне, здравствену делатност обављао је на Стоматолошкој клиници у Нишу, где је био шеф Одсека одељења стоматолошке протетике. На Мед. ф. био је продекан за финансије и продекан за наставу (1966--1969, 1977--1979), а предавао је и у средњој медицинској школи у Нишу. Био је дугогодишњи председник Комисије за стоматолошку протетику при Заводу за социјалну и здравствену заштиту у Нишу, члан Стоматолошке секције СЛД. Боравио је на стручном усавршавању у Немачкој. Носилац је монографије Ендодонтско-протетско третирање веће деструкције зуба (Стоматолошки гласник Србије, Зборник 1975). Добитник је Повеље Медицинског факултета, Повеље Универзитета у Нишу, Ордена рада са златним венцем и др.

Д. Ђукановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Стеван

ЂОРЂЕВИЋ, Стеван, правник, универзитетски професор (Лесковац, 14. IX 1927 -- Београд, 29. XI 2019). Правни факултет у Београду завршио 1955. и на истом факултету се запослио као асистент 1959. на предмету Међународно јавно право. Школске 1959/60. боравио у Француској где је похађао наставу на Универзитетском центру за високе европске студије у Стразбуру, a неколико месеци током 1962. и 1966. радио je у Центру за научна истраживања Хашке академије за међународно право. Докторирао је 1963. с тезом „О континуитету држава с посебним освртом на међународно-правни континуитет Краљевине Југославије и ФНРЈ" и наредне године постао доцент. Био је искључен из наставе због текста „О избору Председника Републике по амандману XXXVI" (АПФБ, 1971, 3), те радио у Институту за правне и друштвене науке од 1977. до 1982, када је враћен у наставу. За редовног професора изабран је 1990. Посланик Савезне скупштине био је од 1967. до 1969. Био је члан: Југословенског удружења за међународно право, Удружења за међународно право Србије (и председник), Савеза удружења за Уједињене нације Југославије и International Law Association, са седиштем у Лондону. Из области његовог научног деловања -- међународног и међународног јавног права -- значајне су књиге: Народноослободилачка борба и међународно право (Бг 1969); Републике и покрајине у међународним односима Југословенске федерације (Бг 1985); Увод у међународно право (Бг 2007); Право међународних уговора: зборник радова (Бг 2011). Добитник је Ордена заслуга за народ, Медаље за храброст и Медаље заслуга за народ.

ДЕЛА: и В. Димитријевић, Р. Стојановић, Практикум за међународно јавно право, Бг 1965; La pratique internationale en matière de succession aux traités de droit international privé, La Haye 1966; и М. Крећа, Р. Етински, Грађа међународног јавног права, 1--3, Н. Сад 1988--1989; Ратни војни заробљеници Војске Краљевине Југославије Априлског рата 1941. године, Бг 1999; и М. Митић Дипломатско и конзуларно право, Бг 2000.

ИЗВОР: Архива ПФ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета: 1841--1991, Бг 1991; Ј. Тркуља, Неподобни професор: случај Стевана Ђорђевића, Бг 2016.

С. Мирчов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Тихомир Р.

001_SE_V_Tihomir-R-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Тихомир Р., етнолог, историчар културе, универзитетски професор (Књажевац, 19. II 1868 -- Београд, 28. V 1944). Вишу гимназију завршио у Нишу, а након студија на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду стручно се усавршавао у Бечу. Докторирао 1902. у Минхену са тезом „Цигани у Србији", написаном на немачком (Die Zigeuner in Serbien, Будимпешта, I, 1903; II, 1906). Током службовања у Алексинцу, где је радио као професор гимназије и учитељске школе, покренуо и уређивао 1899. приватни фолклорни часопис Караџић, који је излазио до 1903. У Београду радио најпре као професор Прве мушке гимназије, а 1906. изабран за доцента на новооснованој Етнолошкој катедри Филозофског факултета. Учествовао је у балканским ратовима као и у I светском рату као командир болничке чете и са српском војском прешао преко Албаније 1915. Током рата одлази најпре у Италију, а потом борави у Лондону и Паризу, где је држао предавања о историји и култури српског народа. Године 1921. изабран је за редовног професора етнологије и фолклора на ФФ и за дописног члана СКА. Редовни члан СКА постаје 1937, а следеће године је пензионисан. Током II светског рата остао је у окупираном Београду. Квислиншка власт га смењује са места председника СКЗ, а потом 1941. затвара у Бањичком логору одакле је пуштен због нарушеног здравља и старости.

Ђ. спада у наше прве стручне етнологе, а његов плодан научни рад, дугогодишња педагошка и уредничка активност је, заједно с доприносом Ј. Ердељановића, од највећег значаја за утемељење и развој српске етнологије. У његовом раду посебно је изражена активност на прикупљању и систематизовању етнолошке грађе о социјалним, религијским и обичајним аспектима српске традиционалне културе. Настојећи да дође до свих релевантних културних чињеница, путовао је у циљу непосредних истраживања, прикупљао грађу упитницима посредством својих сарадника, проучавао архивски материјал и користио доступну научну литературу. Исказивао је посебну критичност према непотпуној, несистематски прикупљеној и обрађеној грађи у појединим историјско-етнографским делима. Својим радом допринео је утврђивању дуго важећих етнолошких стандарда прикупљања и систематизовања етнографске и културно-историјске грађе. Да би створио адекватну слику о прошлости свог народа на основу архивских извора истраживао је карактеристичне етнолошке појаве и осветљавао културну историју Србије у XIX в. Посвећујући посебну пажњу сагледавању промена у народном животу и традицији које су за време владе Милоша Обреновића довеле до формирања нових облика културе, резултате овог рада објавио је у више посебних књига и прилога везаних за насеља и порекло становништва, народне обичаје, занате и еснафе, те медицинске прилике тог раздобља. У књизи Из Србије кнеза Милоша (Бг 1922) објединио је поглавља везана за културне прилике од 1815. до 1839, а две године потом у другој књизи под истим насловом објавио је и преостали део свог рада посвећен истраживању становништва и насеља. У свом најпознатијем, десетотомном делу Наш народни живот (Бг 1930--1934) поново је прештампао своје до тада већ објављене чланке, тако што је већину њих тематски груписао у одређене целине. Приказујући све релевантне традиционалне обичаје и веровања нашег народа везане за рођење, сазревање, склапање брака и одлазак с овог света, он је потоњим истраживачима пружио могућност да на основу богатих ритуалних садржаја истраже и њихова латентна значења. Посвећујући посебну пажњу прикупљању и систематизовању грађе о митском свету српске традиционалне културе, Ђ. је реконструисао нека од најзначајнијих бића тог света у народном веровању и предању као што су вештица, вила, вампир и многа друга бића. Резултати тог истраживања, као и двотомна књига Природа у веровању и предању нашега народа објављени су постухмно (Бг 1958). У овај сегмент ауторовог опуса спада и дело Зле очи у веровању Јужних Словена (Бг 1938), написана на основу богате грађе везане првенствено за традицију српског народа. Веровањем у зле очи, које се најадекватније може разумети у контексту магијско-анимистичке доминанте наше народне религије у којој је и мистична сила злог погледа оличена карактеристичном митском представом урока, Ђ. је тумачио многобројне појаве из народног живота, објашњавајући њиме обичај куваде као и порекло накита и одевања. У широком тематском опсегу Ђ. научних интересовања, осим проучавања српске народне традиције, посебно место припада његовим истраживањима културе, фолклора и религије и других народа и етничких група Балкана: Грка, Румуна, Бугара, Албанаца, Турака, Муслимана, Рома (Цигана), Јевреја, Саракачина. Њихово фолклорно стваралаштво, обичајну праксу и веровања упоређивао је са српском народном традицијом и указивао на међусобне утицаје који су подстакли стварање сложене културне реалности овог подручја. Књиге и чланци о Македонији, Далмацији, Црној Гори и Војводини употпуњују слику о Ђ. балканолошким интересовањима израженим и у његовим студијама о злим очима и самртним обичајима у којима је јужнословенски културни простор представљао за њега ширу основу истраживања. Књиге, студије и чланци Ђ. главних тематских интересовања су грандиозан научни подухват чији резултати дају његовом аутору место класика у нашој етнологији, чије дело представља и поуздани основ даљих етнолошких и антрополошких проучавања.

Бојан Јовановић

Као научник Ђ. je дао знатан допринос у раду етнографско-историјске секције југословенске мировне делегације у Француској 1919--1920. Радио је на задацима око разграничења Краљевине СХС са суседним земљама. Његовим настојањима основан је Филозофски факултет у Скопљу и при њему Скопско научно друштво, чији је био редовни члан. Године 1932. изабран је за дописног члана ЈАЗУ. Био је члан Словенског института у Прагу, Друштва за проучавање Цигана у Лондону, Српског лекарског друштва у Београду, Друштва Светог Саве и Чупићеве задужбине, члан Управног одбора Коларчеве задужбине и Књижевног одбора МС, као и почасни председник Удружења занатлија. У Народној библиотеци Србије се чува Легат Тихомира Ђорђевића који чине његове лична библиотека и преписка.

Славица Мереник

ДЕЛА: Из Србије кнеза Милоша -- становништво, насеља, Бг 1924; Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, 1925; Најстарија религија, Бг 1933; „Неколики самртни обичаји у Јужних Словена", ГНЧ, 1937--1941, 46--50; Белешке о нашој народној поезији, Бг 1939; Деца у веровањима и обичајима нашег народа, Бг 1941; Србија пре сто година, Бг 1946; Вештица и вила у нашем народном веровању и предању; Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Бг 1953; Неколике болести и народни појмови о њима, Бг 1965; А. Никезић, Д. Поповић Николић (прир.), Караџић, фототипско издање, Алексинац--Ниш 2018.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, „Некролог д-ру Т. Ђорђевићу", ГЕИ, 1952, 12; М. Барјактаровић, „Д-р Тихомир Р. Ђорђевић и његов рад", ГЕМ, 1953, 16; Љ. С. Јанковић, Д. С. Јанковић, „Грађа о животу и раду Тихомира Р. Ђорђевића", Билтен института за проучавање фолклора, 1955, 3; Д. Антонијевић, „Научне методе и технике Тихомира Ђорђевића"; С. Зечевић, „Ђорђевићеви прилози српској митологији", Народно стваралаштво, 1968, 28; Д. Антонијевић, „Тихомир Ђорђевић и његово научно дело", ЗМСДН, 1969, 53; В. Николић Стојанчевић, „Тихомир Р. Ђорђевић и метода историјске етнологије", АрП, 1969, 1; Споменица посвећена стогодишњици рођења Тихомира Ђорђевића, Бг 1971; Љ. С. Јанковић, „Тихомир Р. Ђорђевић у историји етнологије", Глас САН, 1978, 307, 20; М. Ђукановић, „Тихомир Ђорђевић на Конференцији мира у Паризу 1919. године", ГЕИ, 1980, 29; Н. Љубинковић, „Живот и дело Тихомира Р. Ђорђевића", у: Наш народни живот, 4, Бг 1984; П. Влаховић, Писци наше етнологије и антропологије, Бг 1987; Реферати са научног скупа Тихомир Ђорђевић и његов допринос проучавању балканских народа, Balcanica, 1994, 25, 2; Д. Поповић, „Библиографија радова о Тихомиру Р. Ђорђевићу", Philologia Mediana, 2011, 3; Б. Јовановић, Светови антрополошке имагинације, Бг 2014; В. Стојадиновић, Тихомир Р. Ђорђевић, Књажевац 2018.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Тома

ЂОРЂЕВИЋ, Тома, aрхитекта, дизајнер ентеријера (Београд, 16. III 1921 -- Београд, 23. VIII 2007). Завршио је Архитектонски факултет у Београду. Био је члан УЛУПУДС-а, од његовог оснивања 1953. до 2007. Афирмисао се значајним остварењима из области архитектуре ентеријера, изложбених поставки, обликовања намештаја и примењене графике. Пројектовао је ентеријере Енглеске читаонице у Београду, административне зграде Фабрике „Вискоза" у Лозници, Предузећа „Хемпро" у Београду, Скупштине града Београда, Скупштине АП Косова и Метохије у Приштини, Предузећа „Инвест--Инпорт", дирекције Грађевинског предузећа „Рад", ауто-салона „Опела", изложбених салона „Енергоинвеста" -- све у Београду, дизајнирао ентеријере зграда у Оберхофу (Аустрија), Дечје Новосадске банке у Новом Саду, дечјег одмаралишта на Авали и др. Дао је изузетан допринос београдском Музеју савремене уметности, од његовог отварања (1965), пројектујући паное који су годинама служили за разнoлике поставке. Сарађивао је са архитектом Иваном Антићем и вајаром Небојшом Митрићем. Бавио се изложбеним поставкама и графичким обликовањем за сајамска представљања тадашње Југославије: Бакар у привреди Југославије (Београд), Риболов у Југославији (Диселдорф), Фабрика каблова (Јагодина, Копенхаген, Беч, Солун, Брисел, Хановер), Кабловска индустрија Југославије (Београд), павиљони Југославије у Милану, Грацу и Трсту, такође и дизајнирањем логотипова и примењеном графиком за Индустрију каблова (Јагодина) и „Новкабел" (Нови Сад). Излагао је на изложбама УЛУПУДС-а у земљи и иностранству, Октобарском салону у Београду, БИО 2, 3 у Љубљани, Франкфурту на Мајни и др.

ЛИТЕРАТУРА: M. B. Protić, „Muzej sodobne umetnosti v Beogradu", Sinteza, 1967, 5--6; Обликовање у Србији УЛУПУДС: аутори и остварења примењених уметности и дизајна, Бг 1973.

М. Ристић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ, Часлав,

ЂОРЂЕВИЋ, Часлав, књижевник, књижевни критичар (Братоселце код Бујановца, 16. II 1942). Дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу 1969, на Групи за књижевности народа СФРЈ и српскохрватски језик. Био је професор у техничкој школи и гимназији у Бајиној Башти до 2005. Живи у Новом Саду. Пише поезију и прозу, књижевну критику и есејистику. Поезија му је критички одређена према савременом свету, у којем је јединка отуђена, чак деформисана, али, с друге стране, пуна бриге за природу, човека и уметничке побуде (Ту где јесам, Н. Сад 2014; Ни човек ни звер, Бг 2016). Као прозни писац, склон је апокрифној прози и мистификацији приповедачког поступка и ауторства (Тајни записи књижевника Б. Станковића, Бг 2005; Жена на месечини -- непознате еротске приче књижевника Б. Станковића, Вр 2013), где се бришу границе и успоставља игра између писца и читаоца модерног доба. Као есејиста посебну пажњу посвећује Љ. Симовићу (Песнички видици Љубомира Симовића, Бг 1982) и М. Павловићу (Миодраг Павловић -- песник хуманистичке етике, Краг. 1984; Песниково свевидеће око, есеји о Миодрагу Павловићу, Бг 1997), али и другим модерним и савременим песницима (У мрежи симбола, Бг 2003; Поетички светови, Н. Сад 2018) и прозним писцима. Антологичарски рад почео је приређивањем Антологије српске боемске поезије (Ужице 1989; Бунтовници и апостоли, Н. Сад 2006), те избором поезије инспирисане српским храмовима Срце на олтару (Бајина Башта 1999), наставља је антологијом српских елегија Тамно срце (Н. Сад 2006), а крунише антологијом Српски сонет (1768--2008): Избор, типологија (Бг 2009). Аутор је низа књига из наставне праксе (осам књига интерпретација из књижевности и српског језика за основне и средње школе).

ДЕЛА: поезија: У Граду на Дунају, Н. Сад 2002; Ледено доба, Н. Сад, 2005; На капији Каменграда, Н. Сад, 2013; есеји: Сјај мудрости, мисли и погледи у делима и разговорима Меше Селимовића, Бг 2005; Отварање поетских простора, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Белеслијин, „У славу српског звуковеза", Повеља, 2010, 40, 1; М. Ненадић, „Песнички дотицаји у књизи На капији Каменграда", пог., у: Ч. Ђорђевић, На капији Каменграда, Н. Сад 2013; Ј. Зивлак, „Брига за смисао и опустели свет", пог., у: Ч. Ђорђевић, Ту где јесам, Н. Сад 2014.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ ДЕНИЋ, Гордана

ЂОРЂЕВИЋ ДЕНИЋ, Гордана, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Београд, 2. X 1939 -- Београд, 25. III 2021). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1964. По завршетку лекарског стажа завршила курс из социјалне педијатрије, а потом радила као лекар у школском диспанзеру у Крагујевцу до 1969, када је примљена у звање стручног сарадника на Институт за патолошку физиологију Мед. ф. у Београду. Магистрирала из патолошке физиологије респираторног тракта 1974. с темом „Ткивно дисање у условима експерименталне атеросклерозе". Докторску дисертацију под називом „Прилог проучавању механизама настанка емфизема плућа у току експерименталне артериосклерозе" одбранила је 1978. У звање асистента изабрана 1976, а редовни је професор од 1993. Радила као асистент на Стоматолошком факултету у Београду, предавач на Мед. ф. у Крагујевцу на предмету Патолошка физиологија и наставник на истом предмету на Фармацеутском факултету у Београду. Завршила курс за рад са радиоактивним изотопима на Институту за нуклеарне науке у Винчи и од тада руководи Лабораторијом за Радиоимуноесеј (РИА) на Институту за патолошку физиологију. Прва је код нас увела одређивање плазма ренинске активности РИА методом. Боравила на стручном усавршавању у Лондону у болници Бромптон (Brompton Hospital, одељење за пулмологију), где се бавила одређивањем простагландина и лимфокина РИА методом, као и испитивањем плућне вентилације и циркулације помоћу радиоактивних изотопа. Стручни и научни радови се углавном односе на испитивања респираторног система у условима атерогенезе. Учествовала у писању, а била и уредник неколико уџбеника из Патолошке физиологије (Специјална патолошка физиологија, Бг 2003; Патолошка динамика церебралне исхемије, Бг 2006). Била је шеф Катедре предмета Патолошка физиологија (2000--2004), члан Савета Мед. ф. и члан Владине Комисије Министарства здравља за лиценцирање и акредитацију.

ДЕЛА: коаутор, „Renin activity of blood plasma in a patient with arterial hypertension and stenosis of the renal artery", САЦЛ, 1982, 110, 4; „Correlation analysis of alveolar macrophage cytochemical parameters in smoking and pulmonary oncology", The International Journal of Biological Markers, 1997,12, 2; „Content of Copper and Zinc in Human Ulcerated Carotid Plaque", САЦЛ, 2004,132, 3--4.

ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.

Љ. Гојковић Букарица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ КАЈАН, Слободанка

ЂОРЂЕВИЋ КАЈАН, Слободанка, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Горњи Матејевац, 19. Х 1944). Дипломирала 1968. на Електронском одсеку Техничког факултета у Нишу, магистрирала 1980. и докторирала 1987. на Електронском факултету (Ел. ф.) у Нишу. По дипломирању запослила се у Електронској индустрији Ниш где је радила у Научно-истраживачком институту и Фабрици рачунских машина. Радила је на развоју рачунара „КЕР 1" и на преузимању технологије и покретању производње рачунара „Kienzle 4000". Академску каријеру започела је 1969. на Електронском одсеку Тех. ф. у Нишу као хонорарни асистент из више предмета из области рачунарства. Од 1975. на Ел. ф. у Нишу бирана у свим звањима од асистента до редовног професора (1998). Оснивач је и руководилац Лабораторије за рачунарску графику и географске информационе системе на Ел. ф. у Нишу, где је успешно реализован велик број пројеката и софтверских производа. Руководила је великим бројем успешно реализованих пројеката: „Географски информациони систем за подршку функционисању локалне самоуправе заснован на Internet/Web технологијама", „Интелигентни систем за праћење и управљање просторним објектима", „Систем за аутоматизацију радарског центра заштите од града", „Географски информациони систем за превенцију и управљање процесом гашења пожара", „Географски информациони систем за одржавање, анализу и евидентирање месне и међумесне ТТ кабловске мреже" и др. Такође, била је учесник више међународних пројеката, као што су „Mobile Object Data Management and Query Processing Techniques in LBS" и „GISEE -- GIS Technology and Market in South East Europe". Аутор је више научних радова који су објављени у монографијама и реномираним научним часописима, међу којима се истичу: и L. Stoimenov, „An Architecture for Interoperable GIS Use in a Local Community Environment", Computers & Geosciences, 2005, 31, 2; коаутор, „Searching for Similar Trajectorirs in Spatial Networks", Journal of Systems and Software, 2009, 82. Афирмисана је као водећи истраживач који је дао велик допринос у области рачунарске графике и географских информационих система.

ДЕЛА: и Е. Кајан, И. Поповић, UNIX: Системски прилаз, Ниш 1996; коаутор, „Ontology-Driven Semantic Interoperability", International Review on Computers and Software, 2006, 1, 2; коаутор, „Prediction of Bus Motion and Continuous Query Processing for Traveler Information Services", Lecture Notes in Computer Science, Berlin--Heidelberg, 2007, 4690.

ИЗВОРИ: www.etf.ues.rs.ba/biografije/slobodanka_djordjevic_kajan_biografija.pdf; https://dblp.org/pers/d/Djordjevic=kajan:Slobodanka.

Никола Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ КНЕЖЕВИЋ, Вера

ЂОРЂЕВИЋ КНЕЖЕВИЋ, Вера, инжењер геологије, универзитетски професор (Тијање код Лучана, 6. IV 1931 -- Београд, 10. III 2005). Дипломирала је 1954. на Геолошком факултету Техничке велике школе у Београду. Дисертацију, из уже научне области Петрологија, под насловом „Петролошке карактеристике магматских и метаморфних стена планине Цер -- западна Србија", одбранила је 1970. на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду. На истом факултету је била бирана у сва сарадничка и наставничка звања, од асистента 1956. до редовног професора 1975. У докторату је открила да се комплексни плутон на Церу састоји од главе масе: старијих монцонита и млађих леукогранита. Ови млађи пробијају старије у виду жица, а старији су очврсли у дубљим деловима Земљине коре. Касније су ремобилисани и, у полуочврслом стању, заједно с млађима утиснули су се у више делове коре. То је било оригинално и потпуно ново тумачење. После тога, научни рад Ђ. обухватио је три главне области: а) тријаски рифтни магматизам Динарида, при чему су посебно били вредни резултати постигнути у изучавању тријаских магматских стена северне Црне Горе; б) хидротермалне алтерације око порфирских (Cu, Mo), масивно-сулфидних (епитермалних) (Au, Cu) и полиметаличних (Pb-Zn-Ag) минерализација, при чему је посебан допринос био везан за типологију промена и њихов зоналан распоред на класичним примерима орудњења у Србији; и в) терцијарни магматизам Србије. На овом последњем пољу најважнији резултат представља дефинисање посебне групе гранитоида јужне маргине Панонског басена, чији су главни представници миоценски гранити Цера и Букуље. Била је члан Српског геолошког друштва и вишегодишњи председник његове Минералошко-петролошке секције. Руководила је већим бројем стручних пројеката за РТБ Бор и друге руднике, као што су Чадиње, Бобија, Брсково, Шупља Стијена и др. Од 1979. До 1989. држала је наставу из предмета Петрологија с геологијом коре распадања на Шумарском факултету у Београду.

ДЕЛА: „Тријаске магматске стене Црне Горе", Acta geologica, 1975, VIII, 8; коаутор, „Alterations in the Bor cooper deposit and their significance for the ore genesis", Acta Geoloogica Carpathica, 1983; коаутор, „Precambrian contribution to Tertiary granitic melts at the southern margin of the Panonian Basin", Symposium on Precambrian granitoids, Abstract with program, Helsinki 1989; коаутор, „Petrology of Fruska Gora latites -- volcanic precursors at the southern margin of the Pannonian basin", у: Geodyamic evolutions of the Pannonian basin, LXII, 4, Bg 1991.

ИЗВОР: Архива РГФ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Записници Српског геолошког друштва за 2004. и 2005, Бг 2006.

В. Цветковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ МАЛАГУРСКА, Мара

001_SE_V_Mara-Djordjevic-Malagurska.jpgЂОРЂЕВИЋ МАЛАГУРСКА, Мара, књижевница, етнограф, културни радник (Суботица, 20. XII 1894 -- Београд, 7. VII 1971). Основно образовање стекла у родном граду и Штросмајеровом заводу у Ђакову, а Вишу девојачку школу завршила у Суботици. Била је члан делегације на Великој народној скупштини у Новом Саду која је 1918. прогласила присаједињење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Удала се 1919. за Драгослава Ђорђевића, будућег жупана и сенатора. Током 1920. и 1921. с мужем дипломатом боравила је у Лондону. Учествовала је у оснивању Буњевачке просветне матице 1927. Од 1929. живела је у Београду. Преко мужа била блиска с краљевском породицом. После рата одузета јој је имовина. Почела је да објављује 1912. у суботичком листу Невен под псеудонимом Невенка, а прву приповетку из буњевачког живота „Грго Доранција", објавила је у суботичком часопису Књижевни север 1925. За дужу приповетку „Вита Ђанина" добила је 1928, на конкурсу Друштва „Цвијета Зузорић", награду СКА. Њене приповетке, писане у реалистичкој традицији српске завичајне прозе, посебно најзначајнија, „Вита Ђанина", најчешће поступком сказа, у буњевачком говору, посвећене су животу бачких Буњеваца у време аустроугарске владавине и током I светског рата. Пуне су изворне грађе из живота Буњеваца и њихове борбе за националну самобитност, чему служе и многобројни етнографски радови Ђ. Носилац је Oрдена Св. Саве и Белог орла.

ДЕЛА*: Буњевачки обичаји у сликама, Суб. 1927; Вита Ђанина и друге буњевачке приповетке, Бг 1933; Стара буњевачка народна ношња и вез, Суб. 1940; Буњевка о Буњевцима, Суб. 1941.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кнежевић, „М. Ђ. М.", КС, 1931, 7, 7; М. Јанковић, „Вита Ђанина и друге приповетке", Мисао, 1932, 14, 41; М. Цар, „Вита Ђанина и друге приповетке из буњевачког живота", ЛМС, 1934, 108, 339, 2; С. Кујунџић Остојић, „Предговор", у: М. Ђ. М., Вита Ђанина и друге приповетке из буњевачког живота, Суб. 2012; М. Недић, „Приповетка из буњевачког живота Вита Ђанина М. Ђ. М.", Прича, 2014, 8.

Марко Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ МАРКОВИЋ, Радмила

ЂОРЂЕВИЋ МАРКОВИЋ, Радмила, биолог, универзитетски професор (Пирот, 26. II 1947 -- Београд, 6. III 1995). Дипломирала је 1970. на Одсеку за биолошке науке Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Магистрирала је 1974 („Неке особине комплекса формираног у in vitro условима између хидрокортизона и цитоплазматичних протеина јетре пацова") у Центру за мултидисциплинарне студије у Београду. Радила на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (1970--1977, а као спољни сарадник до 1981), те на ПМФ у Београду, на Одсеку за биолошке науке, где је у звању асистента до 1982. Докторску дисертацију „Механизам деловања стероидних хормона -- активација глукокортикоидних рецептора" одбранила 1980. на истом факултету. Од 1981. постаје спољњи сарадник Лабораторије за молекуларну биологију и ендокринологију Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи. На Биолошком факултету бирана у сва наставна звања, редовни професор постаје 1994. Боравила у иностраним лабораторијама у САД (Пенсилванија, Филаделфија, Калифорнија) и у Грчкој (Атина), где је од 1993. била гостујући професор. Дала је значајан допринос у области молекуларне ендокринологије, у расветљавању структуре рецептора за стероидне хормоне и механизма деловања глукокортикоида и антиглукокортикоида (коаутор, „Extragenomic effects of glucocorticoids", Progress in Clinical and Biological Research, 1982, 102; и D. Kanazir, „Structure of glucocorticoid receptor in cancer tissues", у: V. Krsmanovic, J. F. Whitfield (ур.), Malignant Cell Secretion, Boston 1990). Њена истраживања су допринела разумевању ефеката стероида у анаболичким и катаболичким ефекторним ткивима, као и процеса активације и улоге субјединица активираног рецептора у неким патофизиолошким и клиничким синдромима као што су малигне трансформације и ендокрини поремећаји. Такође, истраживања Ђ. и сарадника прва су указала на геном митохондрија као примарно место деловања глукокортикоидних хормона, што је отворило нову област истраживања дуалних ефеката транскрипционих фактора у митохондријама и нуклеусу („Import of the glucocorticoid receptor into rat liver mitochondria in vivo and in vitro", The Journal of Steroid Biochemistry and Molecular Biology, 1993; 46, 3; коаутор, „The mitochondrion as a primary site of action of glucocorticoids: the interaction of the glucocorticoid receptor with mitochondrial DNA sequences showing partial similarity to the nuclear glucocorticoid responsive elements", The Journal of Steroid Biochemistry and Molecular Biology, 1995, 55, 1). На основу ових истраживања је постављена, а потом и потврђена хипотеза o екстра-геномским ефектима стероидних рецептора, што је довело до нових научних открића базираних на овим поставкама.

ДЕЛА: и J. Petrović, „Changes in cortisol binding to soluble receptor proteins in rat liver and thymus during development and ageing", Developmental Biology, 1975, 45, 1; „The structure and regulatory function(s) of cortisol receptor--1: Extragenosomic effects dependent on the cortisol receptor activation", The Journal of Steroid Biochemistry and Molecular Biology, 1979, 11, 1B; и M. C. Summers, J. P. Klinman, „Stereochemistry and kinetic isotope effects in the bovine plasma amine oxidase catalyzed oxidation of dopamine", Biochemistry, 1979, 18, 10; и G. Litwack, „Activation of liver and kidney glucocorticoid-receptor complexes occurs in vivo", Archives of Biochemistry and Biophysics, 1980, 202, 2.

С. Каназир

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ МАТЕЈИЋ, Миланка → МАТЕЈИЋ, Миланка

ЂОРЂЕВИЋ МАТЕЈИЋ, Миланка → МАТЕЈИЋ, Миланка

ЂОРЂЕВИЋ МИЛОЈКОВИЋ, Радмила

ЂОРЂЕВИЋ МИЛОЈКОВИЋ, Радмила, сликар, ликовни педагог (Јагодина, 10. XI 1901 -- Каракас, Венецуела, 14. III 1965). Основно образовање стекла је у Београду, где је 1924. завршила Уметничку школу. Исте године почиње да ради као наставник цртања у Првој женској београдској гимназији. После студијског боравка у Паризу (1927) први пут излаже на Јесењем салону у Београду (1928). Формирана под утицајима поетског реализма, углавном ради пејзаже (Бачванско село, 1936). У призорима из свакодневног живота показује назнаке експресионизма и склоност према анегдоти (Свирачи, 1931), док у портретима, композиционо решеним у модернистичком кључу, долази до израза њен лични афинитет према представљеном (Урош Предић, 1950). Била је члан Кола југословенских ликовних уметника, УЛУС-а (oд 1928) и уметничке групе „Зограф", са којом је излагала 1931. и 1933. Редовно је учествовала на Јесењим и Пролећним изложбама у Београду, у Југославији и иностранству (Изложба југословенске савремене уметности -- Tenntoonstelling van Joegoslavische hedendaagsche beeldende Kunst, Амстердам, Брисел, 1932; La Petite Entente des Femmes -- Exposition des Femmes Artistes des Etats de la Petite Entente, Београд, Загреб, Љубљана, Букурешт, Клуж, Чернауци, Праг, Брно, Братислава, 1938). После II светског рата наставља учешћа на групним изложбама (Изложба радова ликовних умјетника Омладинска пруга Шамац--Сарајево, 1947). Од 1951. живела је и радила у Каракасу и излагала са венецуеланским уметницима у градовима Валенсија (1952) и Маракај (1959). Њени радови налазе се у Народном музеју у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Kašanin (prir.), Tenntoonstelling van Joegoslavische hedendaagsche beeldende Кunst, Amsterdam 1932; П. Васић, Уметнички живот, Бг 1973; Ж. Гвозденовић (ур.), Зограф: друштво уметника, Г. Милановац -- Бг 2011--2012.

Д. Ковачић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ ПРИЗРЕНАЦ, Манојло

001_SE_V_Manojlo-Djordjevic-Prizrenac.jpgЂОРЂЕВИЋ ПРИЗРЕНАЦ, Манојло, књижевник (Призрен, 3. I 1851 -- Београд, 23. VI 1896). Када му је било пет година, родитељи су присилно напустили Призрен и пребегли у Београд. У Прагу 1872--1877. студирао чешки, али није завршио студије. Дубоко везан за Чешку и остале словенске земље у култури и политици, због панславизма је осуђен од аустријских власти на затвор. У тим околностима је радио на делу Историја српског народа из 14. века (намеравајући да га објави као Крв за трон), те на пројекту Славне историјске личности са политичке сцене свих векова, почев од Св. Саве преко Доситеја, Вука, Његоша, Стерије. У Србију се враћа 1877, потом одлази у Загреб, где од 1885. сарађује у Србобрану и уређује књижевни део у Народним новинама. По доласку у Београд (1887) ради као уредник и чиновник. Песме, приповетке и драмске одломке је објављивао у разним часописима, а знатан део је изишао на чешком језику (1893--1907), у преводу Ј. Здењека Раушара. Осим завичајне и историјске тематике у песмама и приповеткама, у драмама се критички суочио и са савременим друштвеним животом у Србији. Писао је такође мемоарске, публицистичке и путописне текстове (Ситнице и крупнице с пута од Загреба до Сомбора, Зг 1885; Може ли се помоћи нашем народу у Старој Србији, Бг 1891; За краља и отаџбину, Бг 1893). Један је од оснивача Књижевно-уметничке заједнице, претече Друштва књижевника Србије и друштва новинара Србије. Његовом поемом Вилино коло или Смрт кнеза Михајла М. Обреновића III (Бг 1868) помера се почетак новије српске књижевности на КиМ, најчешће датиран по излажењу листа Призрен (1871). Иако није живео дуго у свом родном крају, по опредељењу и вокацији дубоко је остао везан за њега, те се дело Ђ. сматра почетком новије српске књижевности на КиМ.

ДЕЛА: приповетке: Машка Павловна, Зг 1884; Четири божићње приповетке, Зг 1886; Крвав јаглук, Ниш 1890; драме: Слободарка, трагедија, Н. Сад 1881; Златна гривна; Динамит, Зг 1885; Љубав и сујета или Отровница, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, Портрети с писама, IV, Зг 1926; П. Костић, Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и почетком 20. века, Ск 1933; В. Бован, Српски писци са Косова с краја 19. и почетка 20. века, Пр 1980; С. Денић, Књижевно дело Манојла Ђорђевића Призренца, Бг -- К. Митровица 2003; М. Ј. Богавац, Историја српске књижевности на Косову и Метохији, Бг--Пр 2004.

Сунчица Денић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ ТАЛЕР, Мирјана

ЂОРЂЕВИЋ ТАЛЕР, Мирјана (MIRArt), сликар, мултимедијални уметник, скулптор (Београд, 28. IV 1967). Дипломирала на Факултету ликовних уметности у Београду 1994. у класи Моме Антоновића, док је на усавршавању на Академији уметности у Диселдорфу била у класи Клауса Ринкеа (1994--1997). Магистрирала на ФЛУ у Београду (1999). Крајем 80-их година била је активна на ликовној сцени у простору Галерије СКЦ. Још за време студија наступила у низу запажених изложби (16. бијенале младих у Ријеци, 1991; 4. интернационално азијско-европско уметничко бијеналe у Анкари, 1992; Бијеналe у Венецији, 1993; 1. бијеналe младих југословенских уметника у Вршцу, 1994). Готово на свим раним излагањима освајала је награде. Уз Мрђана Бајића представља најрепрезентативнији пример постмодернизма 80-их и неоконструктивизма 90-их у Србији. Наступала као уметнички пар са Волфгангом Талером. Њену рану фазу прате неоконцептуалистичке стратегије и истраживања простора, материјала и објеката сведених геометризованих решења, што је доводи до минималистичке уметности. Инсистира на машинској и индустријској реализацији радова и стварању специфичних инсталација у којима се поништава субјективност. Њени радови припадају савременим тенденцијама „техно-уметности", „техноспиритуалној уметности" и „техноестетској реализацији".

ДЕЛO: и М. Рудић, Б. Герзић (прир.), Сања Рудић: монографија -- A Monograph, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: J. Денегри, „Приоритет форме и обновљена духовност у уметности деведесетих: Мирјана Ђорђевић и Иван Ивић", Транскаталог, 1995, 2/3; З. Л. Божовић, Ликовна уметност 80-их и 90-их у Београду: разговори, Бг 1996; J. Чубрило, „Уметност у Београду 90-их: једно виђење", у: Уметност на крају века, 1, Бг 1998; J. Деспотовић, Лидија Мереник и Светлана Младенов: седам теза новије српске скулптуре, Бг 2000; Д. Јеленковић, Д. Говедарица Костопулос, „Линије времена", Документи 1981--2012, Пан. 2014.

Ч. Јаничић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂЕВИЋ ХЛАПЕЦ, Јулка → ХЛАПЕЦ ЂОРЂЕВИЋ, Јулка

ЂОРЂЕВИЋ ХЛАПЕЦ, Јулка → ХЛАПЕЦ ЂОРЂЕВИЋ, Јулка

ЂОРЂЕВИЋ ЧАМБА, Василије

ЂОРЂЕВИЋ ЧАМБА, Василије, лекар, хистолог, универзитетски професор (Београд, 29. VI 1935 -- Београд, 26. VII 2008). Дипломирао је 1960. на Медицинском факултету у Београду, хабилитовао 1967, докторирао 1975. одбранивши дисертацију „Морфохистолошка студија Corpuscula Lamellosa-Vater-Pacini у току филогенетског и онтогенетског развоја (Galus Domesticus, Spalax Leucodon, Oryctolagus Cuniculus у човека) са компаративним освртом на компензаторно пoвeћање њиховог броја и димензија код експериментално изазваног слепила кунића". Усавршавао се у Француској 1980. На Мед. ф. запослен од 1961, прошао сва звања, а редовни је професор од 1985. Био је управник Института за хистологију (1982--1984) и шеф Катедре хистологије и ембриологије (1986--1993). Изучавао морфологију сензитивних корпускула, хистологију и ембриологију периферног нервног система и нервних завршетака у току филогенетског развитка и онтогенезе човека (коаутор, Интегративна неуробиологија: ћелијска и ткивна неурологија, Бг 2003). Предавао на Мед. ф. у Крагујевцу (1977--1988), где је одржао и прво студентско предавање на тек основаном факултету (1977), у Приштини (1970--1982) и на Стоматолошком факултету у Београду (1966--1978). Члан СЛД, Академије медицинских наука СЛД (од 1998), Друштва за електронску микроскопију, Удружења неурохирурга Југославије и Удружења анатома Италије (од 1967). Добитник Априлске награде као најбољи асистент 1967. на Мед. ф. у Београду, награде о годишњици Мед. ф. у Крагујевцу 1998, поводом петогодишњице Мед. ф. у Приштини 1975.

ДЕЛА: коаутор, „The influence of phenobarbital-NA on the mitotic activity of parenchymal liver cells during rat liver regeneration", Experimental Cell Research, 1967, 48, 1; коаутор, Хистологија, Г. Милановац 1986; коаутор, Mитрална валвула, Бг 1996.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂИЋ → ЖУРГОВИЋ

ЂОРЂИЋ → ЖУРГОВИЋ

ЂОРЂИЋ, Петар

001_SE_V_Petar-Djordjic.jpgЂОРЂИЋ, Петар, слависта, филолог, универзитетски професор (Тузла, 24. VIII 1904 -- Београд, 16. VI 1989). Студије славистике започео у Београду (1924--1926), наставио у Кракову (1926--1928), где је 1928. одбранио докторску дисертацију „О словенским трпним придевима". Предавао у Мушкој гимназији у Земуну (1929), на Катедри за руски језик на Филозофском факултету у Београду (1929--1931), у гимназији у Руми (1931--1934), био доцент Богословског факултета у Београду (1934) и ванредни професор истог факултета (1940). Додељен је на рад Народној библиотеци у Београду (1942), па враћен на БФ (1945). Био је редактор курсева у Радио Београду (1946), професор Прве женске, затим Друге мушке гимназије у Сарајеву (1947), научни сарадник Народне библиотеке Србије (1948--1954), а од 1954. редовни професор на ФФ у Новом Саду и шеф Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, касније Катедре за руски језик и књижевност на истом факултету (од 1961) до пензионисања (1974). Бавио се српском и словенском палеографијом, старословенским језиком, упоредном граматиком словенских језика, а посебно српским, руским, чешким и словачким језиком, историјом словенске писмености и словенске филологије. Његова Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози (Бг 1971) представља капитално дело српске лингвистике, настало из ауторових универзитетских предавања о старословенском језику и словенској палеографији на Филозофском факултету у Новом Саду. У њој су обрађени историја писма и палеографија, извори за проучавање словенског писма до краја XI в., ширење писмености у српским земљама, те употреба и развитак српског брзописа изван његовог матичног подручја, а представљене су и многобројне репродукције и илустрације докумената написаних различитим типовима ћирилице. Обрађена је гласовна вредност слова и њихова употреба у писању текстова, а представљен је и начин савремене транскрипције таквих текстова, по чему је ова књига била прва у дотадашњој палеографској литератури. Објавио је и више радова из области српске говорне културе, књижевнојезичке норме и историје српског књижевног језика. Био је члан Комисије за израду речника црквенословенског језика при Међународном славистичком комитету (1958), а када је у Загребу основана Југословенска национална комисија за израду речника црквенословенског језика (1963), као њен први председник иницирао је формирање београдског средишта за израду речника црквенословенског језика српске редакције. Био је сарадник Енциклопедије Југославије, члан уредништва часописа ЗМСФЛ и члан првог редакционог одбора за израду Речника савременог српскохрватског књижевног језика у издању Матице српске и Матице хрватске. Учествовао у конципирању пројекта речника славеносрпског језика МС. Добитник је награде Српске краљевске академије (1931), Седмојулске награде СР Србије (1971), те Спомен-захвалнице Унивeрзитетске библиотеке „Светозар Марковић" у Београду (1976).

ДЕЛА: Руски у 100 часова: увођење у руски језик, Бг 1940; Старословенски језик, Н. Сад 1975.

Литература: Библиографија радова радника Филозофског факултета у Новом Саду, Н. Сад 1984; П. Пипер, Прилози историји српске славистике, Бг 2011.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРЂИЋ, Стојан

ЂОРЂИЋ, Стојан, књижевни критичар, универзитетски професор (Модрича, Република Српска, 16. I 1950). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1973, на Групи за југословенску и општу књижевност; магистарске студије завршио 1975 („Српска трилогија" Стевана Јаковљевића -- жанр, структура и место дела у књижевности између два рата", Књижевна историја, 1975, 30). Докторирао на Фил. ф. 1992. тезом Рецепција књижевног дела Иве Андрића у Француској до 1975. године (Бг 2003). Био је средњошколски професор у Тузли (1973--1974) и Београду (1974--1975), стручни сарадник у републичким и савезним друштвено-политичким установама, лектор за српски језик и културу на Сорбони (1982--1984), новинар, самостални уметник. На „Мегатренду" у Београду радио је као доцент (2007--2009), потом на Филозофском факултету у Нишу, где је биран за редовног професора (2013). Био је главни уредник часописа Словеса 2002--2007. Приредио је изабрана дела Ј. Дучића, М. Настасијевића, Б. Ћопића, И. Андрића и П. Кочића, зборник критика о О. Давичу, књигу интервјуа са М. Булатовићем. Од 1971. континуирано се бави књижевном критиком и историјом српске књижевности. Књижевност и њену улогу Ђ. посматра у контексту најзначајнијих уметничких и културних процеса данашњег времена. Искуства и предности које критичару пружају савремени приступи књижевном тексту и увиди у најзначајније поетичке промене у српској књижевности друге половине ХХ в. најсигурнија су основа његових критичких тумачења. Стога с подједнаком пажњом пише и о својим савременицима (О песничким књигама, Бг 2001; Три критике, Бл 2004) и о писцима српске књижевности ранијих времена, највише о онима из прве половине ХХ в. (Сличности и разлике, Зр 2011; Иво Андрић -- Хомер модерног доба, Бг 2018). Критичку пажњу најчешће усмерава према ауторима савремене српске прозе, Р. Б. Марковићу (Песничко приповедање, Бг 2006; Песничко приповедање 2, Лајковац 2012), П. Угринову (Уметничка егзистенција, Ниш 2015) и појединим песницима. Радови су му објављивани на француском, енглеском и македонском језику. Добитник је награде за књижевну критику „Милан Богдановић".

ДЕЛА: Надахнућа и значења, Бг 1979; Креативно писање, Бг 2009; Иреалистичко доба -- српска књижевност од 1990. до 2010, Бг 2015; Калиграфија метафоре -- књижевнокритички портрет Драгана Јовановића Данилова, Зр 2017.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић Пантовић, „Домети критичког тумачења", Златна греда, 2002, 2, 7--8; В. Милинчевић, „Андрић у Француској", Свеске, 2003, 20; В. Вулетић, „Белешке уз књигу Песничко приповедање", ЛМС, 2006, 478, 4; М. Недић, „Упоредна критика Стојана Ђорђића", ЛМС, 2012, 489, 3.

М. Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРИЋ, Димитрије Мита

ЂОРИЋ, Димитрије Мита, књижар, преводилац, индустријалац (?, средина XIX в. -- Карлове Вари, Чешка, 12. VIII 1922). Имао је 1892. књижару у Београду и бавио се издаваштвом. Отворио је 1895. и успешно водио прву, модерну фабрику фирнајза, боја, лакова и фикса за обућу која је за време I светског рата претрпела огромну штету и није обновљена. Извозио је у Бугарску и Турску. Преводио је романе с енглеског, француског и мађарског језика и један је од најплоднијих преводилаца Ч. Дикенса (Оливер Твист, Бг 1887; Три аветиње, Бг 1892; Сви се жене, Бг б. г.; Пиквиковци, Бг б. г.; Госпођа Типсовица, Бг б. г.). У издању његове књижаре објављене су Новеле Д. Илића 1892, Историја трговине Ч. Мијатовића, Нерасудaн отац С. Т. Семјонова, Српске народне песме (музикалије за клавир), Поплава Е. Золе 1892, цртице С. Ћоровића Из Мостара 1892, Марселова Женска писма, На лепом српском Дунаву 1893. и лист Соко 1892. Био је власник и одговорни уредник листа Родољуб (1894), директор Српског трговинског гласника, почасни члан Београдске трговачке омладине и члан Београдског певачког друштва.

ДЕЛА: с француског: А. Доде, Фромон и Рислер, Бг 1901, А. Дима, Краљичин ђердан, Бг 1901; с мађарског: Ј. Мор, Златан човек, Бг 1885--1886.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; С. Кићовић Пејаковић, Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку, Бг 1973; Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у XIX веку, Бг 1981.

Т. Богојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРИЋ, Милош Н.

ЂОРИЋ, Милош Н., књижевник, лекар (Ниш, 28. IX 1893 -- Ниш, 21. VI 1975). Као државни питомац уписао медицину 1913. на факултету природних наука Универзитета у Нансију у Француској, а одмах по избијању рата прекинуо студије и као медицинар радио најпре у Нишу у главној инфективној болници у време епидемије пегавог тифуса, затим у саставу Моравске сталне војне болнице прешао Албанију, стигао на Крф и до краја остао на Виду, познатијем као „Острво смрти". Студије медицине наставио 1918, а 1923. на факултету у Тулузу докторирао. Водио Кожно одељење у Болници милосрдних сестара у Земуну, потом у београдској Општој државној болници. Од 1931. до 1934. био градоначелник Земуна. После одбијања 1941. да потпише „Апел српском народу", завршио као талац у Бањичком логору. После II светског рата, због отвореног показивања нетрпељивости према тадашњем режиму, 1946. премештен из Београда у Ниш за шефа Кожно-венеричног одељења Опште болнице и на тој дужности остао до пензионисања 1959. Незаобилазан је његов рад у области дерматовенерологије: учествовао на конгресима у Бриселу 1926, Паризу 1929, Лиону 1934; стручне радове објављивао у Annales de Dermatologie et de Syphiligraphie, Медицинском прегледу, Зборнику радова Другог конгреса лекара НРС; био уредник Српског архива за целокупно лекарство 1925--1928.

У периоду 1912--1914. објављује низ епиграма и пародија „Из новије српске лирике", под псеудонимом Уздах Сутончић, изражавајући кроз пародију, као специфичну форму критичког мишљења, ставове готово подударне становишту С. Винавера (Трајка Ћирића): његов критички текст јесте у функцији одбране поетичког радикализма српских модерниста прве и друге деценије ХХ в. Током рата његова плава гробница о страдању српских сељака на обалама Јонског мора, „Острво мртвих", објављена је 1916. у Српским новинама. Збирка песама Под шаторским крилима штампана је 1919. у Београду. Преводио с француског де Лила, Игоа, Ламартина и др. (Мисаоне песме, Ниш 1954). Његов стил карактерише отклон од херојске патетике карактеристичне за ратно доба и неговање специфичног хуморног, ироничног и сатиричног тона. У рукопису је оставио два романа. Француским орденом Легије части одликован 1933.

ДЕЛА: приповетке: Хумореске, Ниш 1955; драма: Кад млидијах умрети, Бг 1922; стручне књиге: Ретке кожне болести, Ниш 1951; Писма с кожног одељења, Ниш 1956; Лаза К. Лазаревић, лекар и писац: медицинско психолошки оглед, Ниш 1958.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Витошевић, Српско песништво 1901--1914, Бг 1975; Р. Константиновић, Биће и језик, у искуству песника српске културе двадесетог века, 2, Бг 1983; Г. Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, Бг 1998; Д. Бедов, Сутон и Уздах: дело и књижевна судбина Милоша Н. Ђорића, Бг 2013.

Д. Бедов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРИЋ, Никола

ЂОРИЋ, Никола, књижевник, преводилац, лекар (Смољинац код Пожаревца, 1. V 1859 -- Скопље, 29. X 1913). По завршетку Велике школе у Београду (1877--1881) предавао је у гимназији у Нишу (1881/82), а затим, као државни стипендиста, студирао медицину у Бечу (1882--1891. с прекидима). Био је лекар и окружни физикус у Нишу (1891--1896), Варварину (1897--1898), Ражњу (1899--1902), Неготину (1902--1903), Шапцу (1904--1909), Врању и Врањској Бањи (1909--1913). У балканским ратовима био је лекар Треће пољске болнице Моравске дивизије, а после рата је, по сопственој жељи, постављен за физикуса Скопског округа, али је по доласку у Скопље преминуо. У Народном позоришту у Београду игране су његове оригиналне трагедије, писане и под утицајем Шекспира, Сликар или вереник и драги (1879), Везир Абоговић (1881), Видосава (1881), Владислав краљ Угарски (1885/86), Момир (1889) и Слава Мађарска (1906), те преводи с немачког Папа и краљ (Г. О. Марбах, 1878), Девојка Орлеанка (Ф. Шилер, 1879), Дебора (С. Х. Мозентал, 1879), Димитрије лажни цар (Х. Лаубе по фрагментима Ф. Шилера, 1879), Клавиго (Ј. В. Гете, 1883) и с француског Федра (Ж. Расин, 1879).

Станиша Војиновић

Огледао се као песник, приповедач, драмски писац, преводилац и сакупљач народних умотворина. Већина његових дела инспирисана је народном прошлошћу, што се види и из епопеје Косово (први део објављен 1902. у Београду, док је рукопис другог дела, који је после Ђ. смрти нађен и предат Коларчевој задужбини, изгубљен приликом повлачења 1915). За заслуге на књижевном пољу одликован је 1900. Орденом Светога Саве петога реда.

Драгана Бедов

На Годишњем скупу СЛД 1906, првом таквом скупу који је одржан ван Београда, изложио реферат под насловом „О јевтином лечењу народа на селу и јевтиној лекарској помоћи" у којем је изнео своја схватања у вези са организацијом здравствене заштите. У реферату се залаже и за оснивање Медицинског факултета. Дописни члан СЛД постао 1897, а редовни 1906.

Срђан Миловановић

ДЕЛА: поезија: Љубице, Ниш 1892; спев: Марков топуз, Бг 1878; кратка проза: Каваљер Лаза, Ниш 1882; драма: Момир (прир. С. Војиновић), Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: М. Владимировић, „Библиографија Николе В. Ђорића", Браничево, 1969, XV, 4--5; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Д. Михаиловић, Шекспир и српска драма у XIX веку, Бг 1984; С. Војиновић, „Никола Ђорић -- заточник косовског епа", Viminacium, 2001, 12; Д. Бедов, Сутон и Уздах: дело и књижевна судбина Милоша Н. Ђорића, Бг 2013.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂОРОВИЋ, Мирољуб

ЂОРОВИЋ, Мирољуб, инжењер шумарства, универзитетски професор (Краљево, 16. II 1942). На Шумарском факултету у Београду дипломирао је 1960. Као студент боравио je у Енглеској три месеца. После дипломирања као службеник Државног секретаријата за послове народне одбране боравио је у Египту шест месеци. Магистрирао је 1971. на ШФ у Београду, а докторирао 1974. на Пољопривредном факултету у Београду (Губици земљишног материјала и воде дејством ерозије с разних типова земљишта у СР Србији, Бг 1975). У звање доцента биран је 1976. за предмет Пољопривредне мелиорације на ШФ у Београду, а редовни је професор од 1987. Значај научног рада Ђ. огледа се у утврђивању ефеката градона (Експериментално утврђивање антиерозионог дејства ефекта градона, Бг 1969), као и у областима физике земљишта, шумских и пољопривредних мелиорација, те у сфери антиерозионог пошумљавања (Пољопривредне мелиорације, Бг 1976; Хоризонтална цевна дренажа, Бг 1995; Системи антиерозионог пошумљавања и затрављивања, Бл 2003; Водна и еолска ерозија земљишта, Бг 2005). Аутор је уџбеника Основе физике земљишта (Бг 2001). У међународној ФАО организацији сарађује од 1970. На заседању у Ослу изабран је за руководиоца области Ерозија земљишта. У Анкари 1974. изабран је за руководиоца радне групе за рад на ерозионој класификацији земљишта и за представника Југославије за израду приручника за уређење брдско-планинских водотокова. На заседању ФАО у Риму 1978. изабран је за носиоца уводног реферата за област Коришћење брдско-планинских сливова. У периоду 1984--1986. био је председник групе за уређење брдско-планинских водотокова у ФАО организацији. У међународној организацији IUFRO 1982. изабран је за потпредседника групе за СL-04-04 за заштиту земљишта од ерозије, а од 1986. председник је наведене групе. Године 1988. је као експерт UNEP (United Nations Enviroment Program) ангажован за научног координатора међународног пројекта „Мерење и картирање ерозионих процеса Медитерана", који је трајао осам година.

ДЕЛА: „Sediment discharge measurement in the Jasenica research drainage basin, Serbia", у: Proceedings of the 3rd International Conference on the Development of Forestry and Wood Science/Technology (ICFWST ‚97), Bg 1997; Неке карактеристике падавина Војводине за потребе наводњавања и одводњавања, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: „Реферати о пријављеним кандидатима за избор наставника и факултетских сарадника", Билтен Уноверзитета у Београду, 1987, 1988; Седамдесет година рада Шумарског факултета, Бг 1990.

М. Голубовић; В. В. Исајев

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУБРЕЊЕ

ЂУБРЕЊЕ, агротехничка мера уношења ђубрива, различитих материјала природног или синтетичког порекла који садрже један или више хранљивих елемената (→ Исхрана биљака) у земљиште или њиховог наношења на биљна ткива како би се поспешили растење и продуктивност биљака. Ђ. кроз историју прати сам развој пољопривреде, а коришћење пепела биљног порекла, свежих биљних остатака и стајњака код старих Египћана, Вавилонаца, Етрураца и Германа забележили су антички писци Аристотел, Плиније Старији и Колумела. Данас постоји више класификација ђубрива, према пореклу (природна и синтетичка), саставу (органска и минерална) и облику (чврста и течна). Ђубрива могу бити појединачна (један хранљиви елеменат) или вишеструка (два или више хранљивих елемената). Вишеструка минерална ђубрива, у зависности од начина добијања, деле се на мешана или комплексна (добијена хемијским реакцијама у посебним постројењима -- реакторима). Такође, у зависности од степена растворљивости, чврста минерална ђубрива могу бити брже или спорије растворљива. Најчешће коришћена природна органска ђубрива су стајњак (потиче од екскремената домаћих животиња и простирке), компост (настаје микробиолошким разлагањем органских остатака) и синтетичко азотно ђубриво уреа (карбамид). Од минералних ђубрива најчешће се употребљавају NPK мешана или комплексна ђубрива, некада са додатком осталих макрохранива (Mg, Ca, S) или једног или више микроелемената. Данас су све чешће у употреби и тзв. микрођубрива са једним или више микроелемената, која се по правилу најчешће примењују преко листа (фолијарно). Дугогодишњом експлоатацијом налазишта чилске шалитре (NaNO3), првог природног минералног N ђубрива, ове резерве су биле исцрпљене, али су технологије добијања амонијака (Хабер-Бошов процес) и његовог превођења у азотну киселину (Освалдов процес) омогућиле масовнију производњу синтетичких минералних N ђубрива и тако решиле проблем глади на светском нивоу. Данас нови проблем представља убрзано трошење резерви фосфата за производњу P ђубрива, које ће, према различитим проценама, бити исцрпљене за 50--200 година. Поред тога, многи секундарни производи из индустрије користили су се, или се још увек користе, као ђубрива (на пример згура из високих пећи за производњу челика), али је њихова употреба ограничена због потенцијалног загађивања земљишта тешким металима. Употреба минералних ђубрива у свету варира у зависности од економске развијености, што је и главни разлог ниских приноса и честе појаве глади у земљама у развоју. Са друге стране, прекомерна употреба минералних ђубрива доприноси заслањењу земљишта и повећаном загађењу површинских и подземних вода. Развој нових технологија производње ђубрива је у успону, а главни циљ је производња ефикаснијих ђубрива, која би се употребљавала у мањим дозама и стога имала нижу цену, али била и мање штетна по околину. Развој индустрије ђубрива паралелно прати и развој механизације за њихову примену.

001_SE_V_Kolekcija-granulisanih-mineralnih-djubriva.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Д. Радовић (ур.), Приручник о ђубривима и ђубрењу, Бг 1969; А. Finck, Fertilizers and fertilization, Berlin 1982; J. L., Havlin и др., Fertility and fertilizers, London 2013.

Мирослав Николић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУГА, Михал

ЂУГА, Михал (Ďuga, Michal), књижевник, преводилац, уредник (Кулпин, Бачка, 19. I 1951). Студије филозофије завршио на Филозофском факултету Универзитета Коменског у Братислави (1974). Био професор филозофије у гимназији у Бачком Петровцу 1977--1978, потом пет година уредник у емисијама на словачком језику Радио Новог Сада. Од 1983. је био запослен у Издавачком предузећу „Обзор" у Новом Саду, као уредник издавања књига, в.д. одговорног уредника часописа за децу Pionieri, главни и одговорни уредник часописа за књижевност и културу Nový život и словачког магазина Rovina. Од 2005. до одласка у пензију био одговорни уредник словачког недељног листа Hlas ľudu. Од почетка стваралаштва се определио за тип рефлексивне поезије. Тежио је да изгради појмовну мрежу песничког исказа, мада се она није увек испољавала у одговарајућем метафоричком корелату. У претежном делу стваралаштва у његовим песмама су присутни универзалнији митски елементи с којима су уско повезани филозофски и поетички сегменти. Има већи број песама о поезији, посебно у циклусу Ars poetica из збирке Výklad snov (Báčsky Petrovec 2001) -- у 16 песама насловљених именима филозофа, од Хераклита и Сократа до Шопенхауера и Хајдегера, најбоље се испољава типологија његовог песничког стваралаштва. Те и сличне песме нису поетска есенција мисли овог или оног филозофа. На почетку стваралаштва рефлексивност је била у знатној мери апстрактна, а касније се испољавала у тежњи приказивања унутрашњег света песничког субјекта, у тежњи конкретизације сазнања и његове песничке артикулације. Пише поезију за децу, приповетке, бави се преводилаштвом. Добитник је књижевне награде часописа Nový život за 1979. Његове песме се налазе у неколико антологија, издатим у Словачкој, Русији и Србији (на српском: Заједничко око, Вш 1985; Светлости значења, Смед. 2003; Трајник, Смед. 2009; Антологија словачке поезије у Србији, Бг 2019).

ДЕЛА: поезија: Spiace motýle, Nový Sad 1976; Krok, Nový Sad 1979; Prometeus, библиофилија, Nový Sad 1979; Zem, Nový Sad 1986; Trosky ticha, Báčsky Petrovec 2008; Krajina divých jabloní, Báčsky Petrovec 2010; Pozrieť slnku do očí, Báčsky Petrovec 2011; Nebeský oheň, Báčsky Petrovec 2018; приповетке: Osud ľavej nohy, Nový Sad 1982; песме за децу: Chytačky, Nový Sad 1992; драмски комад за децу: A už to máme, Báčsky Petrovec 2004.

ЛИТЕРАТУРА: V. Hronec, Generácia vo vlastnom tieni, Nový Sad 1990; M. Babiak, Literatúra a kontext, Nadlak-Bratislava 1999; М. Harpáň, Zápas o identitu, Nadlak--Bratislava 2000; A. Svetlik, Poézia vojvodinských Slovákov v druhej polovici 20. storočia, Báčsky Petrovec 2007; S. Boldocký, Kroky a stopy v kultúre a literatúre vojvodinských Slovákov, Báčsky Petrovec 2010.

М. Харпањ

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУЗА, Петар

ЂУЗА, Петар, сликар, ликовни педагог, критичар (Невесиње, 15. I 1952). Дипломирао 1977. на Ликовном одсеку Академије уметности у Приштини. Магистрирао 1981. на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи Р. Мишевића. Члан је Друштва српских уметника „Лада" од 1978. Био је председник Удружења ликовних уметника Покрајине Косово и Метохија (УЛУПКМ) до 1999. Члан је Савета УЛУС-а, члан представништва УЛУПКМ-а, члан Савета ликовне колоније „Видовданско причешће", председник жирија за доделу годишње награде „Лонгин" за ликовну уметност, као и члан жирија Политике за Рибникареву награду за уметност. У звању редовног професора (од 2004) предаје на Факултету уметности у Звечану и на Факултету савремених уметности у Београду. Члан је Сената Универзитета у Приштини (Косовска Митровица). Био је главни и одговорни уредник часописа Универзитетска мисао -- часопис за уметност (Пр 1993--1999), као и ликовни критичар Политике (1999--2002). Приредио је више десетина самосталних изложби у земљи и иностранству и учествовао на неколико стотина колективних изложби. Његова дела налазе се у многим приватним збиркама у земљи и иностранству. Добитник је више награда, међу којима су и Откупна награда за цртеж (Бијенале мале пластике, Бг, 1995), прва награда за цртеж (Београдски цртеж, 1995), те прва награда на пролећном салону Косова за сликарство (1981).

ДЕЛА: и М. Тодић, М. Дармановић, Стара српска фотографија Косова и Метохије, Пр 1992; Синкретизам Милоша Црњанског, Бг 2011; и Д. Цицовић Сарајлић, В. Обрадовић, Традиција и савремено у уметности и образовању, Косовска Митровица 2018.

ЛИТЕРАТУРА: В. Милић, Сликарство у Срби-ји: осма и девета деценија, Бг 1995; Ј. Деспотовић, ,,Неекспресивна естетика", Јединство, Пр, 24--25. I 1998; Љ. Миљковић, Друштво српских уметника Лада: 110 година, Бг 2015.

И. Томић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУЈИЋ, Момчило

001_SE_V_Momcilo-Djujic.jpgЂУЈИЋ, Момчило, свештеник, четнички војвода (Ковачић код Книна, 27. II 1907 -- Сан Дијего, 11. IX 1999). Матурирао је на Богословији Светог Саве у Сремским Карловцима 1931. За време школовања био је председник Ђачког књижевног друштва. Рукоположен је за свештеника 1933. и одређен за пароха у Стрмици код Книна. Његовим залагањем у селу је изграђен во-довод и подигнут Народни дом „Петар Мркоњић". Почетком 1935. ширио је организацију Удружења четника на тромеђи Далмације, Босне и Лике. Предводио је Стрмичане на народном збору у Босанском Грахову на Преображење 1937, исказујући неслагање са државном политиком око Конкордата и критикујући владу Милана Стојадиновића. Исте године је пред незадовољним радницима на изградњи Унске пруге одржао запажен говор у Тишковцу Личком. Због тог иступа је ухапшен и прозван комунистом и левичарем. После слома Краљевине Југославије и проглашења НДХ пребегао је у Кистање, на територију анектирану од стране Италије. Основао је Одбор за прихватање избеглица са подручја под хрватском влашћу, а 26/27. VII 1941. прикључио се народном устанку на Тромеђи. Командовао је Одредом „Петар Мркоњић", једним од шест пукова ројалистичких снага које су ту деловале. Зона одговорности пука била је на простору Плавна, Голубића, Стрмице, Книнског Поља и Врпоља. Када је 27. X 1941. формирана Динарска четничка дивизија, одређен је за њеног првог команданта и на том месту остао све до лета 1945. На Видовдан 1942. додељена му је титула четничког војводе. У време Книнске операције, 1. XII 1944, започео је повлачење из Далмације. Након пробоја обруча партизанских снага код Пађена, са око 6.500 бораца прешао је у Лику, а затим наставио даље ка Словенији. Ту је покушао да организује све националне снаге и да, уз помоћ западних савезника, преузме власт у Југославији. Пошто та идеја није била остварљива, прешао је у Италију и предао се Британцима код Палманове. Динарска четничка дивизија разоружана је 6. V 1945. Уз помоћ фелдмаршала Харолда Александера спасао се од изручења револуционарним југословенским властима. Боравио је у Француској и организовао извлачење припадника Динарске дивизије из интернације у Немачкој. На позив Српске народне одбране, 1949. прешао је у САД. Радио је на пребацивању бивших сабораца из Европе у Америку и формирао Покрет српских четника Равне горе, на чијем челу је остао доживотно. Покренуо је часопис Светосавље, који је излазио у Портиџу у Мичигену и био његов уредник (1963). Када је дошло до раскола унутар СПЦ, остао је веран Патријаршији у Београду. Његовим залагањем подигнуто је више православних храмова у Америци. Крајем 60-их година преселио се у Сан Маркос, недалеко од Сан Дијега у Калифорнији. Југословенске власти су га прогласиле за ратног злочинца и у неколико наврата тражиле његово изручење, али том захтеву није удовољено. Идентично тражење имале су и хрватске власти, после проглашења независности.

ДЕЛА: поезија: Емилијаде, Ср. Карловци 1931; публицистика: Куда срља наш краљ, I, Документа за историју наших дана, б. м. 1965; Исповест војводе Момчила Ђујића, Бг 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гиздић, Прилози хисторији Народноослободилачке борбе, Зг 1959, Зг 1964; Д. Н. Дамјановић, Кроз крв, јауке и сузе, Чикаго 1981; Д. Пленча, Книнска ратна времена 1850--1946, Зг 1986; J. Поповић, M. Лолић, Б. Латас, Поп издаје, Зг 1988; Б. Соколовић, Борац и бунтовник војвода Момчило Ђујић: Динарска четничка дивизија у Другом светском рату, Милвоки 1991; Н. Ивановић, Речено или прећутано, Бг 1993; В. Ђ. Ђурић, Војвода Ђујић, Краг. 2001; М. Миловановић, Били смо пратиоци војводе Ђујића, Бл 2004; В. Церовац, Настанак четничког покрета у Северној Далмацији, Книн--Бг 2006; М. Самарџић (прир.), Ђенерал Дража -- војвода Ђујић: ратна преписка, Краг. 2009; К. Николић, Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији 1941--1943, Бг 2009; М Самарџић, Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија, Бг 2009; Р. Пилиповић, „Нови прилози за биографију Момчила Р. Ђујића", Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, 2013, 5.

Милан Гулић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Блажо

ЂУКАНОВИЋ, Блажо, бригадни ђенерал (Луково код Никшића, 26. XI 1883 -- манастир Острог, 17. X 1943). Завршио је војно училиште, вишу школу и курс пешадијских официра у Русији. По завршетку школовања био је командир вода у руској војсци, а по повратку у Црну Гору наставник у Подофицирској школи. Осуђен је током Бомбашке афере 1907. и лишен чина. У затвору је био до 1912. У балканским ратовима и првим месецима I светског рата борио се као редов Црногорске војске. Због заслуга у дотадашњим борбеним дејствима враћен му је чин 1915. У даљем току операција Црногорске војске (1915--1916) био је начелник штаба дивизије, командант Билећког батаљона и командант бригаде. Учествовао је у сузбијању Божићне побуне 1919. као командант цетињске организоване омладине. По завршетку рата је до 1923. био на служби у Команди Мостарског војног округа као помоћник команданта и командант војног округа, а потом био помоћник команданта 32. пешадијског пука (1923--1927), командант 38. пешадијског пука (1927--1929) и командант 10. пешадијског пука (1929--1932). Од 1932. до 1936. био је вршилац дужности команданта, па командант пешадије Косовске дивизијске области. Помоћник команданта Моравске дивизијске области био је између 1936. и 1939, а потом до 1940. привремени судија Војног суда за официре и члан Војнодисциплинског суда, поред редовне дужности. Током 1940. командовао је пешадијом Зетске дивизијске области. Од марта 1941. налазио се на истој дужности у Дунавској дивизијској области. Бан Зетске бановине био је током 1940. и 1941. Убијен је од стране снага НОВЈ док је био на дужности команданта националних трупа Црне Горе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Драгослав

001_SE_V_Dragoslav-Djukanovic.jpgЂУКАНОВИЋ, Драгослав, стоматолог, универзитетски професор, филателиста (Београд, 9. XII 1935). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1960. Клинички лекар на Клиници за болести уста Стом. ф. у Београду од 1962, а асистент од 1963. Први је магистар стоматолошких наука у Југославији (1968). Докторску дисертацију одбранио 1974. Редовни професор од 1980. за предмет Болести уста, а касније за Пародонтологију и Оралну медицину. Усавршавао се у Великој Британији, Немачкој, САД, Финској и др. Предавач и на више других стом. ф. и одсека: Бања Лука, Фоча и Ниш. Професор по позиву на Стом. ф. у Бенгазију (Либија), а држао предавања на последипломској настави у Сиднеју, Минстеру и Њујорку. Члан великог броја научних и струковних организација и друштава и то у земљи: Српског лекарског друштва од 1962, Научног друштва Србије од 1994, Медицинске академије (сада Академије медицинских наука) од 1992. и др. У иностранству је био потпредседник (1987--1990) и председник (1991--1993) Научног комитета Светске стоматолошке федерације (FDI -- World Dental Federation) и организовао научне програме светских конгреса стоматолога у Буенос Ајресу, Вашингтону, Београду, Амстердаму, Сингапуру, Милану, Берлину, Гетеборгу, Ванкуверу и Хонг Конгу. Делегат Југославије у истој организацији десет година. Члан ADI (Academy for Dentistry International) од 1994. и њен потпредседник за Европу. Члан PFA (The Pierre Fauchard Academy) од 1995. Члан ADEE (Association for Dental Education in Europe) од 1972. и др. На Стом. ф. продекан за наставу 1977--1981. Шеф Катедре за оралну медицину и пародонтологију у четири мандата (1986--1994). Управник Клинике за болести уста, односно Клинике за пародонтологију и оралну медицину 1989--1991. и 1991--1993. У својој докторској дисертацији „Проучавање пародонцијума у гравидитету" расветлио је однос гравидитета и стања потпорног апарата зуба; у магистарској тези „Процена вредности хируршког лечења пародонтопатија" објективно је одредио значај ове методе у терапији оболелог пародонцијума. У својим радовима допринео је и бољем научном сагледавању утицаја трауматске оклузије на потпорни апарат зуба; проучавао је и утицај полних стероида и хидрокортизона на гингиву и пулпу зуба; радио је и на креирању новог домаћег микропорозног биокерамичког имплантата и на проучавању распрострањености обољења гингиве и пародонцијума (Болести уста и зуба у становништва Београда, Бг 1987; Атлас пародонтопатија, Г. Милановац 1988; Атлас обољења меких ткива, Г. Милановац 1989). Многобројним уџбеницима, као коаутор, дао је изузетан допринос уџбеничкој литератури, која је коришћена на свим стом. ф. у Југославији. Аутор је студија Пародонтопатије (Бг 1980), Болести уста -- Орална медицина и пародонтологија (Г. Милановац 1984) и Клиничка пародонтологија (Бг 2011). Награде: Октобарска награда града Београда 1987; годишња награда СЛД, 1998. и за животно дело 2003; повеља СЛД 1982; Орден рада са златним венцем 1983; међународна награда за заслуге у стоматологији Pierre Fauchard Academy 2003; награда СЛД „Велики печат" 2016. и др. Д. је објавио више дела из филателије (коаутор, „Каталог шаховских марака: Chess Through Stamps", Шаховски информатор, 1976, ХХ и његове допуне у следећих пет бројева истог часописа; каталог „Пригодни поштански шаховски жигови Југославије" у 11 наставака у часопису Колекционари, Београд, почев од 1974). Добитник Позлаћене значке Савеза филателиста Србије 1978; Златне медаље на Balkanphila VI, Бг 1977, за рад у жирију; Сребрне медаље на ЈУФИЗ VII, Бг 1993, за рад у жирију и др.

ДЕЛА: коаутор, „La parodontopathie et les changements quantitatifs et qualitatifs du ciment dentaire", Revue de stomatologie et de chirurgie maxillo-faciale, 1981, 82, 3; коаутор, „An Investigation of Alveolar Bone Height in Adolescents", Bulletin du Groupement International pour la Recherche Scientifique en Stomatologie et Odontologie, 1985, 28, 4; коаутор, „Guided tissue regeneration around dental implants in immediate extraction sockets: comparison of e-ptfe and a new titanium membrane", The International Journal of eriodontics & restorative dentistry, 1994, 14, 3; „The use of microporous aloplastic implants in the treatement of infrabony periodontal defects", Scientific Review, 1996, 17, 17/18; коаутор, „In vitro multilineage differentiation capacity of human dental pulp stem cells", у: IV Intern. Scientific Conf. Contemporary Materials, Bl 2012.

ЛИТЕРАТУРА: МА СЛД. Биографије чланова 1976--1996, Бг 1996; Научно друштво Србије 1969--2004, Бг 2004; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Дубравка

ЂУКАНОВИЋ, Дубравка, архитекта-конзерватор, универзитетски професор (Врбас, 29. I 1964). На Архитектонском факултету у Београду дипломирала 1990, магистрирала 2005. и докторирала 2013. Професионални рад започела 1991. у новосадском општинском, а касније Покрајинском заводу за заштиту споменика културе. Од 1999. до 2013. била је ангажована као стручни сарадник и касније асистент на Департману за архитектуру и урбанизам Факултета техничких наука у Новом Саду. Од 2005. води сопствени пројектни биро „Studio d`art". Остварила преко 100 ауторских реализација у области пројектовања: изградње, унутрашње архитектуре и ревитализације историјских грађевина, те обнове и заштите непокретних културних добара (обновa споменика града Котора 1984, ревитализацијa Фрањевачког самостана у Бачу 2014--2019, Градске куће у Суботици 2019. и преводница Клек и Српски Итебеј 2019--2021), које су представљане и на Венецијанском бијеналу (2014), у Канцеларији АПВ у Бриселу (2015) и Културном центру Републике Србије у Паризу (2016). На Академији уметности у Новом Саду ради од 2016. као ванредни професор, а као предавач гостовала на универзитетима у Београду, Будимпешти, Печују, Перуђи и Генту. Научни сарадник Института за архитектуру и урбанизам Србије (Београд). Аутор већег броја текстова у домаћој и страној стручној и научној литератури, коаутор више стручних публикација и аутор монографија Српске православне цркве XVIII и XIX века у Бачкој -- типологија архитектонских облика (Н. Сад 2009) и Архитектура римокатоличких цркава Војводине од 1699. до 1939. године (Н. Сад 2015). Добитница је Повеље „Капетан Миша Анастасијевић" (2004), Повеље Салона архитектуре у Новом Саду (2010, 2020), награде „Ранко Радовић" (2010), награде Удружења мађарских културних институција Војводине (2019), Плакете Јесење изложбе УПИДИВ-а (2020) и Медаље културе за очување културног наслеђа за 2020.

ДЕЛА: „Архитектонска историографија, генеалогија и типологија", Култура, 2012, 134; „Подријетло архитектонских облика бивше исусовачке цркве Св. Јурја у Петроварадину", Простор, Зг, 2014, 22, 2; и Д. Королија Црквењаков, „Заштита и излагање црквено-уметничке збирке Епархијског двора у Темишвару", у: Д. Королија Црквењаков (ур.), Српска црквена уметност у Румунији. Истраживања и конзервација, Н. Сад 2017; изложбе: Ко је градио наш град: жене у архитектури Новог Сада, 14. међународна изложба архитектуре у Венецији, 2014; Избрисано памћење: визуелна реконструкција несталог архитектонског наслеђа Новог Сада, Н. Сад 2018.

М. Миловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Илија

ЂУКАНОВИЋ, Илија, професор, државни саветник, писац (Ваљево, 12. V 1871 -- Београд, 7. III 1945). У Београду дипломирао на Филозофском факултету. Био је професор природних наука у гимназијама у Ужицу, Ваљеву (1893--1899) и Београду (Прва, 1904--1909; Друга, 1909--1914). Као надзорник основних школа у Београду учествовао је у изради школских прописа и наставних програма. Петар I Карађорђевић именовао га је у Одбор за подизање задужбине на Опленцу (1910). Био је лични секретар Петра I (1915--1919) и неко време управник двора. Заједно су сачинили краљеве белешке. Потом је био директор Београдске реалке (1920--1922) и државни саветник, на којој дужности је пензионисан. У Југословенском историјском часопису (1935--1937) полемисао је са Слободаном Јовановићем о својој књизи Убиство књаза Михаила или догађаји о којима се није смело говорити (I--II, Бг 1935, 1937). Писао је радове из математике, историје и етнологије, а с братом Милорадом, учитељем, школске уџбенике који су имали више издања. Од 1906. био је члан Надзорног одбора СКЗ, у којој је 1938. предложио да се прикупљају ратне успомене и белешке.

ДЕЛА: Краљ Петар I ван отаџбине 1915--1921, Бг 1922; Обичаји о слави и Божићу, Бг 1934; Пчеларење, Бг 1938; Хрватско питање: из мојих успомена, Бг 1939.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1894, 1896--1899, 1901--1912, 1914; Српска библиографија, књиге 1868--1944, 3, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Трговчевић, Историја Српске књижевне задруге, Бг 1992; Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић: живот и дело -- рат и последња година, III, Бг 1994; Биографски лексикон ваљевског краја, Ва 1998, 1, 5.

Т. Пивнички Дринић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Јован

ЂУКАНОВИЋ, Јован, граматичар, лексикограф, универзитетски професор (Марибор, 22. Х 1931 -- Београд, 26. XI 2016). Дипломирао (1955) и магистрирао (1958) на Филозофском факултету, а докторирао (1970) на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за германистику, где је и предавао. За асистента је изабран 1959. и прошао сва наставна звања до избора за редовног професора 1985. Био је члан Научног савета Института за немачки језик у Минхену, председник Друштва за стране језике и књижевности Србије, суоснивач и потпредседник Хумболтовог клуба Србије и Гетеовог друштва, главни уредник часописа Живи језици. Пре свега био је граматичар и лексикограф. Дао је значајан допринос контрастивним проучавањима немачког језика у поређењу са српским (група аутора, Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch, N. Sad 1986), двојезичној немачко-српској лексикографији (Немачко-српскохрватски речник, Бг 1979) и терминолошкој лексикографији (Граматички лексикон немачког језика, Бг 2012). Добитник је Хумболтове награде (1995).

ДЕЛА: Језик и стил Хартмановог „Грегориуса" и „Изабраника" Томаса Мана, Бг 1971; група аутора, Немачко-српски и српско-немачки речник, Бг 1993; и Б. Живојиновић, Основни немачко-српски речник: са граматиком, Бг 1997; Комуникативна граматика немачког језика, Бг 2005; група аутора, Основни речник немачко-српски српско-немачки, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: МСЦ, Бг 2005; Ј. Костић Томовић, „In memoriam: проф. др Јован Ђукановић: 1931--2016", Комуникација и култура, 2017, 8.

П. Пипер

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Љубица Д.

ЂУКАНОВИЋ, Љубица Д., лекар, интерниста-нефролог, универзитетски професор (Кораћица код Младеновца, 11. XI 1943). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1967. Лекарски стаж обавила у Медицинском центру у Јајцу, где је радила до 1969, када је примљена у Институт за биологију и вирусологију „Торлак" у Београду. Завршила Курс за обуку кадрова у руковању радиоактивним изотопима у Школи за изотопе Института за нуклеарне науке „Винча". Магистарску тезу одбранила на ПМФ у Београду 1976. под називом „Бластогени одговор лимфоцита на phytohemaglutin и concavalin а испитан стандардизованом микрометодом код болесника лечених понављаним хемодијализама", а докторску дисертацију „Испитивање токсичности супстанција средње молекулске масе код болесника лечених понаваљаним хемодијализама" 1982. на Мед. ф. у Београду. Специјалистички испит из интерне медицине положила 1977. Била на два једномесечна студијска боравка у Renal Unit of Guy's Hospital у Лондону (1982, 1987) код нефролога проф. Ј. С. Камеронa. На Одељење (касније Институт) за бубрежне болести и метаболичке поремећаје Клиничке болнице града Бг (данас КБЦ „Звездара") примљена 1971. Радећи под руководством проф. Василија Јовановића, стекла прва знања из нефрологије, научила методе дијализе и стекла велико искуство у лечењу ургентних стања у нефрологији. Постављена 1982. за шефа Одсека за клиничку нефрологију, а 1987. за начелника Одељења за нефрологију Нефролошке клинике Института за урологију и нефрологију КЦС 1988. Почиње да ради на овој клиници, где је била начелник одељења, 1991. помоћник директора, а 1992--2002. директор. Била помоћник директора за интерну медицину Ургентног центра КЦС 1998--2000. За асистента на Мед. ф. у Београду за предмет Интерна медицина изабрана 1979, а за редовног професора 1996. Била је шеф Катедре за последипломску наставу из нефрологије (1994--2001), иницијатор и руководилац иновација из нефрологије (1991) и Школе дијализе (1994). Покренула научно-едукативну публикацију Новине у нефрологији (главни уредник 1995--2002). Поред рада на Мед. ф. у Београду предавала нефрологију студентима редовних и последипломских студија на Мед. ф. у Крагујевцу, Приштини и Подгорици. У Фочи 1999/2000. обавља теоретску наставу за студенте медицине, стоматологије (2000--2013) и студенте студијског програма Здравствена њега (2009--2012), за које је, као уредник, припремила уџбеник Интерна медицина (Фоча 2012).

Током свог клиничког рада бавила се: лечењем акутне и хроничне инсуфицијенције бубрега перитонеумским дијализама и хемодијализама, поремећајима у терминалној инсуфицијенцији бубрега, дијагностиком и лечењем гломерулских болести и трансплантацијом бубрега. Увела или допринела увођењу многобројних метода за испитивање и лечење болести бубрега: нови поступци дијализе (CAPD, бикарбонатна дијализа, хемодијафилтрација), дијагностика болести костију код болесника на дијализи, савремени протоколи имуносупресивне терапије болесника са гломерулонефритисом и болесника са пресађеним бубрегом, донор-специфичне трансфузије у припреми за трансплантацију бубрега, примена нових биомаркера за дијагностику одбацивања бубрежног калема, протокол за метаболичко испитивање болесника са нефролитијазом. Ђ. је увела електронско вођење медицинске документације, па је Клиника за нефрологију била прва клиника у КЦС на којој се медицинска документација водила на рачунарима који су били умрежени у јединствени систем. Њеним залагањем 1994. отворена је на Клиници за нефрологију Јединица за хитну хемодијализу. Успоставила сарадњу са многим центрима у Европи и Америци, што јој је омогућило да и у кризним деведесетим годинама прошлог века упућује своје млађе колеге на стручна усавршавања у Немачку, Белгију, САД, Француску, Грчку. Осим неколико радова који су настали у оквиру мултицентричних међународних студија, сви остали радови су резултат клиничких и експерименталних истраживања изведених у нашим установама. Била уредник или један од уредника десет монографија, четири тематска зборника, једног уџбеника за студенте здравствене неге, поглавља и коаутор у три уџбеника. После одласка у пензију посветила пажњу истраживањима ендемске нефропатије у подручју Колубаре, те покренула истраживања ендемске нефропатије на Мед. ф. у Фочи. Увела је стандардизацију микрометода бластогеног одговора лимфоцита, in vitro синтезу имуноглобулина, испитивање инхибитора еритропоезе, експерименталне животињске моделе за испитивање прогресије хроничне и акутне инсуфицијенције бубрега и гломерулонефритиса.

Члан је СЛД од 1968. и његове Нефролошке секције од 1970, чији је била председник 1997--2001. Од 2010. члан Председништва и Управног одбора СЛД и председник Одбора за континуирану едукацију. Члан Здравственог савета Србије од 2015. као представник СЛД. Члан Удружења нефролога Југославије (1978), сада Србије, и један од оснивача Balkan Cities Association of Nephrology, Dialysis, Transplantation and Artificial Organs (BANTAO, 1994), председник овог Удружења. Члан European Renal Association -- European Dialysis and Transplant Association (1978), Senior member од 2008, дугогодишњи члан Selection Committee of ERA-EDTA Congress (1999--2015). Почасни члан Bulgarian Society of Nephrology (1991) и Kidney Foundation Varna. За ванредног члана АМН СЛД изабрана 1996, а била генерални секретар (2004--2008), те 2019. председник Академије. Добитник Повеље СЛД (1999), Награде за научни рад СЛД (2000), Награде Министарства за науку и заштиту животне средине Србије (2004), Награде за животно дело СЛД (2010), Награде Велики печат СЛД (2017) и др.

ДЕЛА: и В. Оштрић (ур.), Болести бубрега, Бг 1999; и В. Лежаић (ур.), Трансплантација бубрега, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, IV, Бг 2007.

С. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Марија

ЂУКАНОВИЋ, Марија, оријенталиста, турколог, универзитетски професор (Мостар, 7. I 1923 -- Београд, 22. I 1983). Оријенталну филологију студирала на Филозофском факултету у Београду (1946--1949). Докторску дисертацију Римована аутобиографија Варвари Али-паше (Бг 1967) одбранила 1956. на ФФ у Београду, а 1958. била на специјализацији у Паризу. Почела да ради на Катедри за оријенталну филологију ФФ као млађи хонорарни (1948) и стални библиотекар (1950--1953), те приправник професора средње школе (1953--1954). У звање асистента изабрана 1958, а за редовног професора 1976. Њени научни, стручни, есејистички и преводилачки прилози везани су за широко постављену традиционалну оријенталистику, посебно за књижевну туркологију и турску народну књижевност (Кроз турску народну поезију, Бг 1969; и С. Ђинђић, Примери турске прозе, Бг 1969; и Љ. Рајковић, Турске загонетке, Бг 1980), османску дипломатику и југословенско-турске везе („Проблем језика и стиха у турској поезији", ФП, 1963, 1--2; „Маглајски документи А. Махмутовића", АФФ, 1966, 6). Мајсторски је превела роман Н. Хикмета (Живот је дивна ствар, Бг 1969). Са Р. Божовићем писала је поглавља о оријенталним историјама књижевности (иранска, арапска, персијска, турска) у књизи Повијест светске књижевности (Зг 1982).

ДЕЛО: и З. Јанц, Оријентални рукописи Музеја примењене уметности у Београду, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Танасковић, С. Ђинђић, „Марија Ђукановић", ПКЈИФ, 1984, XLVI, 1--4; Д. Танасковић, „Марија Ђукановић", ПОФ, 1984; Љ. Чолић, „Професор др Марија Ђукановић: Први докторанд Катедре за оријенталистику", С. Генчић, „Библиографија радова др Марије Ђукановић", у: Оријенталистичко знамење: Сећање на Марију Ђукановић, Бг 2016.

А. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Мило

ЂУКАНОВИЋ, Мило, бригадни генерал (Чево код Цетиња, 18. VII 1879 -- јужни Атлантик, ? IV 1942). Отац Живко био је телохранитељ кнеза Данила и пратилац кнеза Николе. Ступио је у Академију у Торину 1900, потом у инжењерску Војну академију у Милану. Завршио је нижи курс Артиљеријске школе гађања 1923. Чин потпоручника добио је 1903, капетана 1908, мајора 1912, пуковника 1921, генерала 1927. У ратовима од 1912. до 1916. био је у црногорској војсци начелник штаба Санџачке војске, а током Мојковачке битке и командант њене артиљерије. Повукао се са српском војском на Крф. Од 1916. до 1918. био је на дужности у штабу 3. српске армије: од јуна 1916. у штабу артиљеријског пука, од августа 1916. помоћник референта артиљерије 2. добровољачке дивизије у Русији, а од марта 1918. заступник команданта 2. дивизиона Југословенског артиљеријског пука. После рата био је командант 1. дивизиона Вардарског пука, од 1920. командант 1. дивизиона Зетског пука (касније 8.) а потом командант тог пука до 1927. Од 10. II 1927. био је командант Вардарске артиљеријске бригаде. Пензионисан је и преведен у резерву 1928. У Априлском рату 1941. био је у Штабу команде Боке которске командант артиљерије. Напустио је земљу 16. априла подморницом „Небојша", а 22. априла по наређењу Владе из луке Аргостолија пребацио се у Атину, потом на Блиски исток и у Јужну Африку. До маја 1942. био је на функцији команданта војног депоа ЈВО у Кејптауну. Страдао је на путу за Аргентину и Канаду, где је упућен у мисију регрутовања југословенских добровољаца. За заслуге у рату и миру био је одликован највишим одликовањима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918 --1941, Бг 2004.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Мило

001_SE_V_Milo-Djukanovic.jpgЂУКАНОВИЋ, Мило, политичар (Никшић, 15. II 1962). Завршио је Економски факултет у Подгорици 1986. За време студија почео се бавити политиком, те је изабран за члана ЦК СКЈ. После „Антибирократске револуције" и оставке руководства ЦГ 1989, на десетом ванредном Конгресу СК ЦГ изабран је исте године за секретара Предсједништва ЦКСК ЦГ, а Момир Булатовић за председника. Заједно са М. Булатовићем, Савез комуниста Црне Горе трансформисао је у Демократску партију социјалиста Црне Горе 1991, за чијег председника је изабран 1998. Уз подршку Слободана Милошевића, који је касније постао његов најљући политички противник, 1991. први пут је изабран за председника Владе Црне Горе. Ту дужност обављао је у седам мандата (1991--1993; 1993--1996; 1996--1998; 2003--2006; 2008--2009; 2009--2010; 2012--2016). Под његовим вођством Црна Гора је 1992. постала део СРЈ. За време комадања СФРЈ подржавао је Србију, а делови IV армије, које су претежно чинили регрути из Црне Горе, учествовали су у рату против Хрватске и опсади Дубровника. После победе на председничким изборима октобра 1997, дужност председника Црне Горе обавља од 1998. до 2002. Крајем 90-их, као председник Црне Горе, разишао се са Слободаном Милошевићем (председником СРЈ) и дао уточиште вођама опозиције и медијима чији је рад био забрањен у Србији. У време мировних преговора у Дејтону 1995. налазио се у САД где је требало да се састане с потпредседником Алом Гором, који је у последњем тренутку отказао састанак да Милошевић наводно не угрози преговоре. За Глас Америке (7. XI 1995) изјавио је да намерава да у америчким медијима попуни информативну празнину о Црној Гори.

После повратка из САД понудио је логистичку подршку НАТО снагама у луци Бар. Ускоро је у САД проглашен за „демократског лидера од регионалног значаја". Од председничких избора 1997. преузео је србофобну идеологију црногорског сепаратизма од Либералног савеза, па је ангажована америчка лобистичка фирма за послове идентитетског инжењеринга (Престон Гејтс Елис), која треба да помогне да обликује идентитет раздвојен од српског. Државни органи, научне установе, медији и појединци који су деловали на разградњи заједничке државе (СРЈ) и расрбљивању Црне Горе добијали су милионе марака од Сорошеве фондације и Института за отворено друштво. Средства нису давана медијима који су заступали српске интересе. За време бомбардовања СРЈ 1999. издејствовао је да се Црна Гора изузме од напада НАТО-а (изузев неколико првих дана бомбардовања), да би 2000. његова Демократска партија социјалиста изостала са савезних избора, те започела борбу за осамостаљење Црне Горе. Оно је било одложено стварањем конфедералне Заједнице Србија и Црна Гора (2003--2006). Ђ. је предводио Блок за независну Црну Гору и евроатлантске интеграције. На референдуму 2006. око 55% грађана је гласало за независност. Поново се повукао са власти и од 2010. до 2012, те од 2016. до поновног избора за председника Црне Горе 2018. Пресудно је допринео пријему Црне Горе у НАТО пакт 2017. Првенствено захваљујући њему донет је нови Устав Црне Горе 2007. којим је прописано да је застава Црне Горе црвене боје са грбом на средини и златним обрубом (Република Србија и Црна Гора имале су исту заставу тробојку, разлика је била само у нијансама плаве боје), химна „Ој свијетла мајска зоро" ‒ члан 4 (химна личи на верзију коју је написао сарадник хрватских усташа Секула Дрљевић, а не на аутентичну верзију „Ој јунаштва свијетла зоро" из 1863. која за Црну Гору каже „једина си за слободу ти остала српском роду"), а службени језик црногорски (члан 13). На основу уставног геноцида Срби су сведени на националну мањину, док је ћирилично писмо у пракси скоро у потпуности избачено из службене употребе. На тај начин су, од 1997. до 2007, институционално уклоњене све везе са Србијом и српским идентитетом. После тога је у Црној Гори као једина српска институција остала Српска православна црква. Истицао је да утире видљив пут изградњи црногорског домовинског идентитета, па с тим циљем даје подршку Црногорској православној цркви и Мирашу Дедејићу (бившем) свештенику Митрополије Италије којег је Свети архијерејски сабор Васељенске патријаршије рашчинио 4. IV 1997. и вратио га у ред лаика. Скупштина Црне Горе (у којој већину чине посланици партије ДПС) усвојила је „Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница". Овим законом је одређено да држава постаје власник свих верских објеката изграђених до децембра 1918. у Црној Гори, ако верске заједнице не докажу своје власништво са циљем да се манастири и цркве отму од Српске православне цркве. Као вид протеста, уследиле су масовне литије српског народа у Црној Гори од децембра 2019. све до политичких избора августа 2020. Пaтријарх српски Иринеј је 23. VII 2018. рекао да је Српској православној цркви у Црној Гори данас „горе него под Османлијама", а Србима у Црној Гори „горе него у Независној држави Хрватској".

Да би остао на власти Ђ. је урадио све што је од њега очекивао Запад ‒ одвајање Црне Горе од Србије, признање Косова и улазак у НАТО. Да би и даље био на власти у складу са ранијом политиком Вашингтона и Лондона (иако су на власт дошли Доналд Трамп у САД и Борис Џонсон), Републику Србију оптужује за „великосрпску агресију иза које стоји малигни руски утицај". Сумњичен је од стране политичких противника за личне и политичке везе с великим шверцом дувана у Црној Гори током 90-их година. Италијанска агенција „Анса" је 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, које га оптужују да је био на челу групе којa је између 1997. и 2000. кријумчарењем цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље стекла више десетина милиона евра. Истрага против Ђ. је у мају 2009. под оптужбама Хашког тужиоца за здружени злочиначки подухват обустављена јер се вратио на место премијера и стекао дипломатски имунитет. Форбсова листа најбогатијих председника држава сврстава га на 20. место (уз истицање да је то мистерија), са богатством од 14,8 милиона долара.

ИЗВОРИ: „Устав Црне Горе", Службени лист Црне Горе, 1/2007, 38/2013 ‒ амандмани I--XVI; „Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница", Службени лист Црне Горе, 74/2019; sr.wikipedia.org/wiki/Milo Đukanović (22. VI 2020); www.slobodnaevropa.org/a/milo-djukanovic-biografija.

ЛИТЕРАТУРА: М. Булатовић, Правила ћутања: истинити политички трилер са познатим завршетком, Бг 2004; М. Ђурковић, Крај и почетак. Политика и култура у Србији 1999−2005, Н. Сад 2006; K. Morrison, Montenegro. A Modern History, London 2009; Nationalism, Identity and Statehood in Post-Yugoslav Montenegro, London 2018; А. Раковић, Црногорски сепаратизам, Бг 2019; Љ. Дурковић Јакшић, Чије су светиње у Црној Гори? Митрополија црногорска никада није била аутокефална, Бг 2020; Б. Радун, „Да ли ће Мило отићи с власти до краја године", Политика ‒ Погледи, 22. V 2020.

Илија Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Милорад Мило

ЂУКАНОВИЋ, Милорад Мило, филмски и телевизијски сценариста, редитељ, универзитетски професор (Чево, Црна Гора, 30. IX 1927 -- Београд, 25. X 1989). Дипломирао 1954. на Академији за позориште у Београду. Успешно се огледао у позоришту, на телевизији и филму. Са истанчаним смислом за хумор показао је посебан таленат за жанр комедије. Имао је и осећај за драму, па је свеукупно оставио упечатљив траг у кинематографији СФРЈ. Филмови Не дирај у срећу (1961) и Мушкарци (1963) одликују се благим хумором и ненаглашеном комиком ситуације, што касније потврђује и изузетно популарна серија Камионџије (1972), а потом и из ње изведен филм Паја и Јаре (1973). Сценариста је и редитељ (заједно са В. Слијепчевићем) до тада најдуже драмске телевизијске серије у СФРЈ Цео живот за годину дана (1970). Од укупно 52 епизоде он је режирао 25. Међу осталим филмовима издвајају се драме Инспектор (1965) и Палма међу палмама (1967), као и урнебесна комедија Quo vadis, Живораде (1968). Сценариста је филма и телевизијске серије 13. јул (Р. Шарановић, 1982). Режирао је документарне филмове Човек и вода (1954), Југославија поморска земља (1963) и Отпори Крсте Хегедушића (1974). Својој најпопуларнијој ТВ креацији вратио се 1984. када настаје серија Камионџије 2 и филм Камионџије поново возе. Ванредни професор на Факултету драмских уметности у Београду био је од 1978, а редовни од 1983.

ИЗВОРИ: Лична архива; Архива ФДУ у Београду.

С. Стојановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКАНОВИЋ, Петар

ЂУКАНОВИЋ, Петар, лингвиста, србиста (Кравица код Братунца, 31. III 1949 -- Београд, 24. XI 1997). На Филолошком факултету у Београду дипломирао 1973, магистрирао 1981. и докторирао 1990. Радио као гимназијски професор у Српцу и Љубовији (1973--1977), као лексикограф на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика у Институту за српски језик САНУ (1977--1980), на Фил. ф. у Београду (1980--1997), прво као асистент, а затим као доцент на предметима Дијалектологија српског језика и Акцентологија. Предавао је српскохрватски језик као лектор универзитета у Минхену (1984--1987). Главне области истраживања Ђ. су дијалектологија и акцентологија („Усвајање новоштокавске акцентуације изван новоштокавског подручја", у: Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката: зборник радова, Ниш 1994; „Говор Драгачева", СДЗ, 1995, 41). Био је врло поуздан стручњак у домену дијалекатске и стандарднојезичке прозодије. Дао је значајан допринос испитивању српских говора за потребе Српског дијалектолошког атласа и Босанскохерцеговачког дијалектолошког атласа.

ДЕЛА: „Говор села Горње Цапарде (код Зворника)", СДЗ, 1983, 29; и М. Шћепановић, „Бањачки (тајни језик осаћких мајстора)", Српски језик, 1997, 2.

ЛИТЕРАТУРА: М. Шћепановић, „Др Петар Ђукановић (31. III 1949 -- 24. XI 1997)", Српски језик, 1998, 3; „Др Петар Ђукановић (31. III 1949 -- 24. XI 1997)", НЈ, 1998, 32/3--4.

С. Реметић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКЕЛИЋ, Небојша

001_SE_V_Nebojsa-Djukelic.jpgЂУКЕЛИЋ, Небојша, филмски критичар, новинар, уредник (Београд, 6. I 1947 -- Београд, 22. Х 1996). Апсолвирао на Електротехничком факултету у Београду 1970. и дипломирао филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности 1975. Одмах по завршетку Академије радио је као асистент редитеља Александра Ђорђевића у једанаест епизода серије Повратак отписаних. Новинарством је почео да се бави у Студентском културном центру, као уредник филмског програма, а филмске критике је касније писао у листовима Политика, Старт, Нин, Синеаст, Филмске свеске, Филмограф, Екран, Видици и др. На ТВ Београд почиње да ради 1980, публици је најпознатији као водитељ и уредник емисија Покретне слике, Петком у 22, Хронике Феста, Фестовизија и Модерна времена. Био је селектор Феста 1990--1992. Поред телевизије и филма бавио се шахом, а био је аутор многобројних емисија из ове области у којима је водио занимљиве разговоре са шаховским велемајсторима. Такође се бавио и сателитском и кабловском телевизијом, маркетингом и рекламном индустријом. Добитник је Награде на Југословенском фестивалу тржишних комуникација у Порторожу (1987), Ордена заслуга за народ (1988) и постхумно Плакете Југословенске кинотеке (2004).

ИЗВОРИ: Филмски центар Србије; Ко је у ко у ТВБ, ел. издање 2007.

Маријана Чутурило

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Аврам

ЂУКИЋ, Аврам, генерал, историчар (Госпођинци, 8. II 1844 -- Беч, 30. III 1906). Рођен је у војничкој, шајкашкој породици. Војну каријеру почео је 1861. као каплар у Тителу у Шајкашком батаљону, 1863. унапређен у чин штражмештера, две године провео у пионирској служби у Клостернојбургу (1862--1864), а потом био распоређен при Банатској генералној команди у Темишвару (1864--1866), одакле је 1866. упућен са шајкашком трупом као члан посаде у Венецију. Чин поручника стекао је 1870. и у линијској пешадијској регименти бр. 29 служио у Копру и Бечу, када је 1872. наименован за батаљонског ађутанта. Био је 1873. на служби у далматинском стрељачком батаљону бр. 79 у Бенковцу, а по повратку у Беч завршио је интендантску школу и 1875. као подинтендант, потом интендант, додељен Војном министарству у Бечу. Премештен је 1885. у Задар и одликован Витешким крстом ордена Фрање Јосифа, 1890. премештен у Праг, а 1900. унапређен за генерала интендантуре и враћен у Беч на место шефа интендантуре при команди домобранске дивизије. Бавио се политичком, културном и књижевном историјом Срба у Угарској и сарађивао у великом броју најеминентнијих српских листова и часописа и аустријских војних часописа. Објавио је највећи број радова из прошлости Шајкашког батаљона у XVIII и XIX в., насталих на прворазредним изворима из Ратног архива у Бечу, пошто је једно време био на челу те установе („Учешће Тителског крајишког шајкашког батаљона у аустро-турском рату 1788--1791. г.", ЛМС, 1890, 161; „Устројство Ц. кр. тителског крајишког шајкашког батаљона за доба народног покрета 1848--1849. г.", ЛМС, 1898, 193). Учествовао је у полемикама око Велике сеобе 1690, као и у вези са проблемима Српског народног покрета у Војводини 1848--1849, редиговао је и допуњавао мемоарске списе појединих аутора о покрету и прикупљао архивске списе о Сеоби, о Четрдесетосмој, Првом српском устанку, насељима у Шајкашкој итд. и један је од најмарљивијих проучавалаца архивске грађе о Србима XVIII и XIX в. Написао је монографију, публиковану у колективном делу Шајкашка. Историја, I--II (Н. Сад 1975).

ДЕЛА: „Кратка повесница Титела, главног места Шајкашке", Јавор, 1886; „О имену и пресељењу Жабља", Наше доба, 1886; „О изворима за животопис Јована Рајића, бившег архимандрита манастира Ковиља", Истина 1886; „О насељавању села шајкашких Ђурђева и Надаља", Јавор, 1887; „Нешто о прошлости православних цркава у Шајкашкој", СрС, 1893.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Р[адонић], „А. Ђукић", ЛМС, 1906, 237; ГСЛСПЦ, 1944, 25, 7; ГЕМ, 1953, 16; С. Ристић, „Рукописна аутобиографија Аврама Ђукића", ЗМСДН, 1967, 48.

В. Гавриловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Богомир

ЂУКИЋ, Богомир, књижевник, филозофски писац, универзитетски професор (Марковац код Велике Плане, 6. IX 1943). Општу књижевност с теоријом књижевности завршио 1967. на Филолошком факултету у Београду, постдипломске студије на Факултету политичких наука у Сарајеву 1977, с магистарским радом „Карактер рада и потребе културе". Докторирао је 1988. на Филозофском факултету у Сарајеву тезом „Генетички структурализам Лисјена Голдмана". Радио је као професор и директор у средњим школама и гимназији у Теслићу. Од 1996. радио као доцент на ФФ у Бањалуци, а за редовног професора естетике изабран 2004. У поезији и прози функционално спаја рефлексивни и лирски глас (Заноси и слутње, новије и старе пјесме, Бл 2014), с нагласком на доживљају феномена постојања, љубави, завичаја (Усорске пјесме, Бл 2015). У научној области бави се тумачењем естетике, филозофије уметности, хеленске реторике и естетике (Естетичке теме, Бг 1997; Хеленска естетика. Философски појам традиције, Бг 1999; Logos: Poiesis, Aeisthesis, Пјесништво као философија, Бл 2011), српске филозофске литературе (Философска мисао Срба Босне и Херцеговине 1--3, Бл 2010; Есеји о српској философији, Бл 2018), савремене српске књижевности и уметности (Огледи о умјетности, Бл 2003), модерних критичких методологија, развоја књижевне критике у Републици Српској (Антологија српске књижевне критике и есејистике Републике Српске, Бл 2001). Ђ. посебно испитује феномен уметничке критике, њену структуру и научне основе њеног функционисања (Сага о критици, Бг 2001). Своје становиште у тумачењу уметности, књижевности и филозофије именовао је херменеутичким перспективизмом. Добитник је „Просветине" награде за књигу године (1999) и награде „Пауново перо".

ДЕЛА: поезија: На валовима вјечна питања, Бл 2018; естетика, филозофија, есејистика: Одсјаји Леванта, Бг 1997; Естетика приче -- Огледи о Ранку Павловићу, Бл 2004.

ЛИТЕРАТУРА: М. Трбовић, „Читајући Одсјаје Леванта", Путеви, 1998, 44, 3--4; С. Шеатовић, „О традицији и хеленству", Повеља, 1999, 29, 3; Б. Ђурђевић, Богомир Ђукић -- Прилог за библиографију, 1983--2013, Теслић 2013.

М. Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Бранислава

ЂУКИЋ, Бранислава, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 27. VII 1926 -- Београд, 7. VII 2003). Дипломирала на Ветеринарском факултету у Београду 1951, а докторску дисертацију под насловом „Утицај хидрозида изоникотинске киселине на развој туберкулозног процеса експериментално изазваног са Myc. bovis у кунића" одбранила 1956. За асистента на ВФ изабрана 1951, а за редовног професора 1971. Била председница Савета (1975--1976) и декан ВФ (1976--1978). Од 1961. до одласка у пензију 1991. била шеф Катедре за судску медицину. Ауторка је и коауторка уџбеника за студенте: Судска ветеринарска медицина (Бг 1991); Ветеринарска медицинска етика (Бг 1996); и З. Алексић, Д. Вицковић, Законски прописи у ветеринарској медицини (Бг 1989); и З. Алексић, Судска ветеринарска медицина, општи део (Бг 1999); и З. Алексић, Судска ветеринарска медицина, болести и мане животиња (Бг 2001). По позиву одржала већи број предавања за студенте ВФ у Загребу и Љубљани, као и на многим научним скуповима у земљи и иностранству. Залагала се за доношење кодекса ветеринарске медицине. Значајно допринела изучавању леукоза у говеда, оваца и живине (и Ч. Русов, „Хематолошка и патоморфолошка дијагностика леукозе и туберкулозе живине", ВГ, 1965, 6; и Ч. Русов, „Резултати патоморфолошких испитивања експерименталне леукозе пилића", ВГ, 1969, 11; и Č. Rusov, B. Marinković, „Effect of Erythropoietin on the Susceptibility of Chicks to Erythroleukosis Virus", Avian Pathology, 1975, 4), затим радиопатологије живине третиране радиоактивним фосфором и рендгенским зрацима, као и терапије трансплантацијом ћелија костне сржи и хуморалним регулатором еритроцитопоезе -- еритропоетином. Од 1951. била члан Друштва ветеринара Србије (ДВС), потпредседник и секретар ДВС и председник Одбора за доношење кодекса ветеринарске медицине. За редовног члана Академије ветеринарске медицине (АВМ) СВД изабрана 1999. За значајан допринос науци, образовању и сарадњи у земљи и иностранству одликована је Орденом рада са златним венцем и Октобарском наградом Београда.

ДЕЛА: и Ј. Глигоријевић, Ч. Русов, „Хематолошке и патоморфолошке промене код живине проузроковане леталним дозама радиоактивног фосфора", ВГ, 1964, 4; и Ч. Русов, „Патоморфолошка испитивања органа петлова озрачених X-зрацима", ВГ, 1967, 8; и Ч. Русов, „Ефекат пострадијационог искрвављења на регенерацију ћелија костне сржи и паренхиматозних органа живине", AV, 1970, 3.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1976--1986, Бг 1986; Монографија Академије ветеринарске медицине Српског ветеринарског друштва, Бг 2003; В. Миљковић, „Проф. др Бранислава Ђукић", ВГ, 2003, 7--8; 75 година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936--2011, Бг 2011.

Ч. Русов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Вељко

ЂУКИЋ, Вељко, лекар, хирург, универзитетски професор (Гламоч, 22. XI 1938). На Медицинском факултету у Београду дипломирао је 1963. После завршеног општег лекарског стажа је специјализирао општу хирургију на Првој хируршкој клиници. Усавршавао се из области васкуларне хирургије у Лондону (8 месеци), Прагу и Москви (14 месеци). Био је један од оснивача васкуларне хирургије на Првој хируршкој клиници. У звање асистента изабран је 1970. Магистрирао је 1972. на тему „Хируршки аспект трансплантације срца", а докторирао 1974. на тему „Експериментална трансплантација срца у паса". У звање редовног професора изабран је 1986. Највише се бавио васкуларном хирургијом. Помогао је оснивање васкуларних одсека или одељења и више болничких центара, a у њима је обављао показне операције из васкуларне хирургије. После интеграције бивше Прве и Друге хируршке клинике био је директор Клинике за кардиоваскуларну хирургију Института за хирургију и члан Управног одбора КЦ Србије. Године 1994. постао је начелник Хируршке клинике КБЦ „Земун" и основао наставну базу из хирургије. Поред редовне, држао је и последипломску наставу на више катедри, као и наставу лекарима на специјализацији из хирургије и опште медицине. Аутор је или коаутор три монографије: Обољења вена ногу и карлице (Бг 1984), коаутор, Обољења кардиоваскуларног система (Бг 1989) и Ургентна стања у васкуларној хирургији (Бечеј 1997). Аутор је поглавља о венском и лимфном систему у уџбенику Хирургија, уредника М. Драговића и З. Герзића (Бг 1998). По позиву је држао предавања у Копенхагену, Франкфурту, Бону, Москви, Тбилисију и Ташкенту. Био је носилац неколико научних пројеката у земљи и учествовао у једном међународном пројекту из области хемореолошке и антиагрегационе терапије. Био је председник Савета Мед. ф. (1986--1990) и секретар за здравље Града Београда. Дугогодишњи је члан СЛД и ванредни члан АМН СЛД. Био је члан Удружења хирурга Југославије и неколико међународних друштава. Добитник је плакете СЛД и повеље Академије наука СССР. По одласку у пензију 2004. наставио је да се бави хирургијом и наставничком делатношћу. Биран је за редовног професора хирургије на мед. ф. у Бањалуци, Фочи и Сарајеву и на клиникама тих факултета обављао је хируршке интервенције из области васкуларне хирургије.

ДЕЛА: и Ж. Максимовић, Ђ. Радак, „Фактори ризика у неуспешно лечених болесника са хроничном периферном артеријском инсуфицијенцијом", САЦЛ, 1984, 112, 11--12; „Ulcus venosum crux medicorum", Кардилогија, 1988, 9, 3; коаутор, „Примена тромболитика (стрептокиназа) у лечењу акутних оклузија периферних крвних судова", САЦЛ, 1989, 117, 3--4; коаутор, „Ургентне спленектомије у склопу политрауме: Проблем анестезиолога", Acta Chir. Iugosl., 1989, 36.

ЛИТЕРАТУРА: Билтен Универзитета у Београду, 1973, 944; Академија медицинских наука СЛД. Биографије чланова. Суплемент II, Бг 2001; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006.

Р. Чоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Владимир

ЂУКИЋ, Владимир, лекар, хирург, универзитетски професор (Београд, 2. III 1957). Мeдицински факултет (1981), специјализацију (Прва хируршка клиника 1987) и супспецијализацију дигестивне хирургије (1998) завршио у Београду. Магистарску тезу „Акутна масивна крварења из горњих партија дигестивног тракта" одбранио 1986. на Мед. ф. у Београду, а докторску дисертацију „Методе васкуларне ексклузије при ургентним и елективним ресекцијама јетре" 1996. на истом факултету. Усавршавао се у земљи (1996. у Институту за КВБ Дедиње), у Немачкој (Минхен и Хановер 1989), Енглеској (Лондон 1994), САД (Њујорк 1998), у Јапану (Токио 2004). Радио је на Првој хируршкој клиници у Београду 1983. и 1994--1998; Ургентном центру КЦС 1988--1994. и 1998--2018; и КБЦ „Др Драгиша Мишовић", где је генерални директор од 2018. Био је директор Хируршке клинике Ургентног центра КЦС 2005--2008, директор Ургентног центра КЦС 1998--2000. и 2008--2012. и државни секретар Министарства здравља Србије 2012--2018. На садашњој функцији генералног директора КБЦ „Др Драгиша Мишовић" постигао је да КБЦ 2019. има највише хируршких операција у својој историји. Прошао је кроз све наставничке дужности на Мед. ф у Београду: од асистента (1991) до редовног професора (од 2008), где на Хируршкој катедри предаје предмете обољења јетре и панкреаса. Написао је следећа поглавља у књигама хирургије: „Акутна гастроинтестинална крварења", у: М. Митровић, Основи ургентне медицине (Бг 1995); „Трансплантација панкреаса", у: Р. Чоловић, Хирургија панкреаса (Бг 1998); „Портна хипертензија", у: Д. Стевовић, Хирургија (Бг 2000); „Повреде абдомена", у: Д. Вучовић, Ургентна медицина (Бг 2002); и „Екстензивна хирургија малигнитета надбубрега", у: И. Пауновић и др., Хирургија надбубрежне жлезде (Бг 2019). Залаже се за стандардизацију процедура лапараскопске хирургије, као и за почетак роботске хирургије дебелог црева у урологији и онкологији. Најзначајније доприносе учинио је у великим ресекцијама јетре због примарних тумора и метастаза, код хепато-билијарних малигнитета, обољења панкреаса и трансплантација јетре у Србији. Члан је СЛД и његове Хируршке секције; Српског панкреасног клуба; Европске асоцијације за дигестивну хирургију и престижног Америчког колеџа хирургије. Добио је Медаљу човекољубља 2000. и Орден Белог анђела Милешеве 2010.

ДЕЛА: коаутор, „Hanging manuever in liver trauma", Acta Chir. Iugosl., 2010, 57, 4; коаутор, „Segment-oriented liver resections based on posterior intrahepatic glissonian approach", Acta Chir. Iugosl., 2012, 59, 3; коаутор, „Prognostic significance of imunohistochemical markers in adrenocortical carcinoma", Acta Chirurgica Belgica, 2018, 120, 1--7; коаутор, „Intrauterine transfusion in COVID-19 positive mother vertical transmission risk assessment", European Journal for Obstetrics & Gynecology and Reproductive Biology, 2020, 252.

В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Војко

ЂУКИЋ, Војко, лекар, оториноларинголог, универзитетски професор (Гламоч, 2. I 1955). Основне студије (1979), специјализацију оториноларингологије (1986) и магистарске студије завршио на Медицинском факултету у Београду, где је 1985. одбранио магистарску тезу „Операцијска провера клиничких и ендоскопских метода прегледа у процени локализације и проширености малигних тумора ларинкса", а 1995. и докторску дисертацију „Компаративна студија класичне и ласерске хирургије у рестаурацији ларинксних функција код обостраних парализа гласница". Стручно се усавршавао у ласерској хирургији у оториноларингологији у Лондону, Паризу, Бриселу, Саутхемптону, Филаделфији, Токију. Запослио се 1981. у КЦС, у Институту за оториноларингологију и максилофацијалну хирургију, где и данас ради. Од 1993. шеф Јединице за бронхоезофагологију, а од 2002. начелник Одељења за ендоскопију са дневном болницом. Од 2001. до 2013. директор Института и директор КЦС 2001--2008. Био је начелник Центра за поремећај комуникације и саветник за развој Универзитетског клиничког центра Бањалука. На Мед. ф. у Београду асистент-приправник 1987, а редовни професор од 2005. Шеф Катедре за редовну наставу за предмет Оториноларингологија са максилофацијалном хирургијом 2004--2014. Био члан Савета БУ. На Мед. ф. у Бањалуци професор и шеф Катедре Оториноларингологија 2005/06. Посебне области стручног и научног интересовања су му: ендоскопија, онкологија, ларингологија, фонохирургија, ласерска хирургија, трауматологија ларинкса и врата. Аутор, коаутор или уредник 19 књига, монографија и уџбеника, а учествовао је у писању Великог медицинског лексикона (Бг 1999), те написао више поглавља у уџбеницима Основи ургентне медицине (Бг 1995) и Оториноларингологија са максилофацијалном патологијом (Бг 2004). Био организатор и председник 16. конгреса оториноларинголога Југославије 2002. и 18. конгреса оториноларинголога Србије 2010. Организатор међународних научних скупова у Београду поводом Светског дана гласа. За дописног члана АНУРС изабран је 2012, а за редовног 2018. Члан СЛД и његове Оториноларинголошке секције од 1981 (потпредседник 2000--2004. и председник Оториноларинголошке секције 2008--2014). Члан је Француског удружења за оториноларингологију и Европског удружења ларинголога, те Европског комитета за стандардизацију и унапређење ласерске хирургије у ларинголошкој онкологији. Члан Извршног комитета Европског удружења оториноларинголога и његовог Научног комитета. Био члан Уредништва часописа Otorhinolaryngology -- Head and Neck Surgery; Acta chirurgica Iugoslavica; Војно-санитетски преглед; Acta Otorhinolaryngologica Serbica. Члан је Европске академије наука у Салцбургу. Носилац Ордена Св. Саве I реда и добитник Награде Града Београда за медицину 2018.

ДЕЛА: и Љ. Јаношевић, Оториноларингологија у Србији, Бг 2006; Парализе гласница, Бг 2013; и Љ. Јаношевић, Оториноларингологија са максилофацијалном хирургијом, Бг 2014; коаутор, Карцином ларинкса, Бг 2017; коаутор, Страна тела доњих дисајних путева, Бг 2018; „Laser transoral microsurgery in treatment of early laryngeal carcinoma", European Archives of Oto-Rhino-Laryngology, 2019, 276, 6.

ИЗВОР: www.anurs.org/lat/academic/175.

С. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Горан Горски

ЂУКИЋ, Горан Горски, стрипар, илустратор (Сарајево, 11. I 1956 -- Нови Сад, 11. V 2021). У Новом Саду 1982. завршава Вишу економску школу, али се не бави економијом. Усавршава се као самоуки цртач, окренувши се класичном авантуристичком стрипу. Часопис Спунк новости (Н. Сад, 1984) објавио му је први стрип Осветници, цртан по сценарију Светозара Тозе Обрадовића. Иако почетнички рад, преведен је 1986. као Die Rächer у немачком магазину Schwere Metall. По сценаријима С. Обрадовића, Драгане Станковић, Душана Дуде Вукојева, Бранислава Банета Керца, Растислава Дурмана и др. креирао је десетине епизода, понајвише Тарзана, превођених и у иностранству. Од почетка 90-их црта за издавача Bastei Verlag неколико десетина хорор-стрипова, који се осим у Немачкoj објављују и у Скандинавији, а од средине 90-их његове стрипове, под псеудонимима George Dove, Goran или Gorran, штампају и у САД, Италији и др. Илустровао је Поему о вожду Гордане Кукић (Приједор 2013), књигу Свети Сава, принц монах (Н. Сад 2005), а од 1999. и текстове у Политикином забавнику. На 15. Салону стрипа у Бг 2017. стрип Лешинари о српским војницима у I св. рату, по сценарију С. Обрадовића, проглашен је најбољим у домену класичног стрипског језика. Као Горан Горски, по текстовима Борислава Корице, Владимира Мереника и Бошка Љубојевића, стриповао је романсирана сећања кнеза Милоша на Други српски устанак Ево мене, ето вас (Бг 2016), а то је први стрип који је (од 2018) одобрен као додатно наставно средство у историји српске културе и образовања.

ЛИТЕРАТУРА: С. Обрадовић, Новосадски стрип, Н. Сад 2007; З. Стефановић, „Стрипографија Горана Ђукића", „Библиографија", Каталог самосталне изложбе СКЦ, Бг 2011.

С. Ивков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Драган

ЂУКИЋ, Драган, агроном, универзитетски професор (Здравиње код Крушевца, 11. V 1944). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Земуну (Одсек за ратарство) 1970. Радио је у Институту за крмно биље у Крушевцу 1971--1979. Магистрирао је на Пољ. ф. у Новом Саду 1978, a 1979. прешао у Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду. Докторску дисертацију под насловом „Квантитативне особине и фертилност потомстава клонова цитоплазматски мушко-стерилних (цмс) и фертилних аналога луцерке Medicago sativa L." одбранио је на Пољ. ф. у Новом Саду 1983. За асистента на истом факултету изабран је 1979, а редовни професор је од 1996. Усавршавао се у престижним научним центрима Француске (ИНРА). Студентима сточарства Пољ. ф. предавао је предмет Производња крмног биља, а на смеру ветеринарске медицине Хранљиво и отровно биље*,* односно Крмно и отровно биље, док је на Агрономском факултету у Чачку предавао Крмно биље. Створио је две сорте луцерке. Аутор је и коаутор 27 књига и монографија, а међу њима и: Биљке за производњу сточне хране (Н. Сад 2002) и Крмне и отровне биљке (Н. Сад -- Чачак -- Краг. 2006). Руководио је Катедром за ратарство и повртарство на Пољ. ф., а у два наврата Заводом за крмно биље Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. Оснивач је и први председник Друштва за крмно биље Србије и Црне Горе, тј. Србије, као и члан одговарајућих друштава за крмно биље Европе и Португалије.

ДЕЛА: и В. Стевовић, В. Јањић, Производња сточне хране на ораницама и травњацима, Н. Сад -- Чачак 2009; и В. Стевовић, Ј. Крстић, Оплемењивање крмних биљака и производња сточне хране на ораницама, Чачак 2012; и Д. К. Бековић, Ливадарство са пашњарством, Лешак--Пр 2016.

ИЗВОРИ: Архива Пољ. ф. у Н. Саду; Архива Института за крмно биље у Крушевцу.

ЛИТЕРАТУРА: Биографија наставника и сарадника (1954--2004), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.

М. Мирић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Душан С.

ЂУКИЋ, Душан С., пјесник, књижевник, позоришни радник (Осијек или Пожега, 1883 -- Брежице, Чешка, 15. X 1927). По апсолвирању на загребачком Филозофском факултету (1906) постављен за наставника гимназије у Бјеловару. За вријеме школовања је у редакцији загребачког Србобрана живо учествoвao у омладинским националним акцијама на рушењу Аустроугарске. Послије велеиздајничког процеса (1908) отишао је за професора гимназије на Цетиње (1909), а тамо је био један од покретача и сарадника часописа Дан (1911--1912). Од 1916. је у Француској, гдје држи наставу српској дјеци у Ници. Пјесме су му изразите фигуративности, сецесионистичке кићености, античких реквизита, морфолошки блиске сталним пјесничким облицима (строфичност, катрен, сонет), док елегичним тоном блиске В. Петковићу Дису и С. Пандуровићу, уз видљиво ослањање на В. Илића, А. Шантића, Ј. Дучића, М. Јакшића, чак и на Ђ. Јакшића. Манири европске модерне препознају се по насловима на страним језицима, ставу отмјености, мијешању поетске прозе и стиха, варирању песимистичких мотива пропадања, осамљености, јада, музичким мотивима, уз родољубиве импулсе (циклус сонета Косово). Проза му је блиска пјесмама, а преовлађују мотиви младости и умирања: мрачни тонови, мутне слике, необјашњива несрећа, нејасни -- неразвијени и немотивисани односи међу јунацима, слутња смрти и несреће. Б. Поповић му је замјерио слабу мотивисаност, одсуство оригиналних мисли, невјешту и китњасту дикцију (манир текућег пјесништва), језичку неспретност и нерационалност пјесничких слика. Ауторитативна оцјена није могла бити подстицај младом пјеснику, те ће Ђ. књижевном животу на Цетињу дати модернистички импулс својим преводима, приказима и јавним радом.

Душан Иванић

Био је управник Народног позоришта у Сарајеву (1923--1924). Уз оперету увео је нарочите позоришне вечери на којима се музицира, рецитује и игра. Наставио је да доводи госте усред сезоне, нарочито оперске певаче. Крајем јануара 1924. приредио је вече Б. Нушића којем је присуствовао и сам Нушић. У фебруару исте године доводи Јурија Љ. Ракитина, редитеља художественика у избеглиштву, затим ангажовао Виктора Бека који је реализовао значајна дела светске драматургије. Организовао је и неколико балетских вечери, форсирао италијанску литературу која је била запостављена. Почетком сезоне 1924/25. објавио је занимљив нацрт репертоара, али није успео да га оствари јер је у децембру 1924. разрешен дужности управника. Премештен је у Београд, где је био инспектор Министарства социјалне политике.

Весна Крчмар

ДЈЕЛА: песме: Кроз сутон, Зг 1903; песме и приповетке: Под хладним сунцем, Бјеловар 1908.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, „Кроз сутон, песме", СКГ, 16. IX 1903; С. Вукмановић, „Душан С. Ђукић", Годишњак Цетињске гимназије, 1973, 5; В. Матовић, „Модернистички романтичар Д.Ђ.", ЗМСКЈ, 1995, 43, 2--3; Д. Иванић, Књижевност Српске Крајине, Бг 1998.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Ђорђе

001_SE_V_Djordje-Djukic.jpgЂУКИЋ, Ђорђе, машински инжењер, универзитетски професор (Нови Сад, 20. II 1943 -- Нови Сад, 9. II 2019). Први ступањ Машинског факултета завршио је на Одсеку за термотехнику у Новом Саду, а други ступањ на Одсеку аеронаутике -- Група за балистику, на Маш. ф. у Београду 1966. Магистрирао на ПМФ-у у Београду, на Групи за механику 1969, а 1971. одбранио докторску дисертацију „Стационарни ламинарни гранични слој нењутновске течности са степеном реолошком једначином стања" на ПМФ-у у Београду. На Маш. ф. у Новом Саду запослио се као асистент 1967, а за редовног професора изабран је 1983. Школске 1978/79. радио је на Универзитету у Синсинатију, на одсеку за инжењерске науке, где је предавао различите курсеве инжењерске механике, аналитичку механику и теорију стабилности. На Факултету техничких наука у Новом Саду предавао је Статику, Кинематику, Динамику, Теорију осцилација, Теорију стабилности, Методе оптимизације, као и Аналитичку механику и Нехолономну механику, које је он увео у наставу за потребе студената машинства и електротехнике. На Маш. ф. у Српском Сарајеву четири године је изводио наставу из Кинематике. Као први аутор написао је четири уџбеника за студенте техничких факултета од којих су сви доживели више од пет издања. Позната издавачка кућа „LAP Lambert" штампала је његов уџбеник из Динамике на енглеском језику. Од 1993. до 2001. био је шеф Катедре за механику ФТН-а у Новом Саду. Ђ. има веома богату научну продукцију, а у периоду 1973--1993. објавио је преко 80 радова у часописима са SCI листе (Science Citation Index) што је у то време представљало праву реткост и огроман успех који га је сврстао мећу водеће научнике код нас и у свету у области којом се бави. Одржавао је предавања по позиву на Универзитету Њукасл (Енглеска), Торинском универзитету (Италија), на Универзитету у Кентакију, Лексингтон; Вандербилт, Нешвил; Беркли; Дејвис (САД). Национална научна фондација САД (NSF) одобрила је међународни пројекат којим је он руководио и био главни истраживач пуних шест година (1985--1991), али ратна збивања у земљи омела су даља истраживања на пројекту.

Научне области којима се Ђ. пре свега бавио су: теорија граничног слоја, нестационарно провођење топлоте и проблеми дифузије, нехолономна механика, оптимално управљање, закони конзервације и екстремални варијациони принципи. Користећи се колосалним апаратом модерне аналитичке механике (варијационим принципима Хамилтоновог типа, дуалним варијационим принципима, теоријом Љапунова о стабилности кретања и сл.) Ђ. је пошло за руком да у својим научним радовима да значајан инжењерски допринос рационалном описивању нестационарних процеса машинске технике који се протежу од струјања вискозних флуида, топлотних и дифузних процеса, теорије оптималног управљања, теорије нелинеарних вибрационих феномена, проблема механике нехолономних система, еластодинамике, па све до најсавременијих проучавања тачних и адијабатских инваријаната (тј. закона конзервације) на којима ови процеси рационално почивају. Посебно треба истаћи његов допринос у области аналитичке механике нехолономних система. Ђ. се подухватио задатка да генералише све диференцијалне једначине кретања линеарних нехолономних система на нехолoномне везе вишег реда и примени за анализу низа проблема укључујући и чувени Ланчестеров проблем тактике двобоја или борбе. Помоћу канонских трансформација променљивих успоставио је везу између Понтрјагиновог принципа максимума и Белмановог метода динамичног програмирања и тиме дао значајан допринос у области оптималног управљања. Извршио је и генерализацију Лагранж--Даламберовог принципа динамике увођењем генералисаних померања у правцима могућих померања тачака система после ослобађања од веза. Извео је сем Лагранжевих једначина друге врсте и једначине „равнотеже у нормалним правцима" из којих се налазе реакције идеалних веза у систему. Овај поступак посебно може бити од значаја у динамици роботских система. Ипак најзначајнији допринос дао је у области екстремалних варијационих принципа механике. Користећи теорију дуалних варијационих принципа конструисан је варијациони принцип који је екстремалан у много широј класи проблема технике него примарни и дуални принцип. На бази вредности функционала на приближном решењу проблема разрађен је поступак за оцену грешке тог решења у односу на непознато тачно решење истог проблема. Користећи канонске трансформације, односно прелазећи из оригиналног фазног простора механике у један нови, развијен је један увек екстремални варијациони принцип за класичне механичке системе у том новом фазном простору. Ђ. је увео спрег као независни и фундаментални елемент у механику и формулисао нове аксиоме статике, који се односе на спрегове. Ови резултати су објављени у радовима, али су ушли и у уџбенике по којима се статика предаје на ФТН-у у Новом Саду. Разрадио је потпуно нову методу за балансирање обртних делова машина у њиховим лежиштима. Метода је коришћена за практично балансирање преко 50 обртних машина по разним фабрикама и погонима у Војводини. У тој примени се показала бржом и ефикаснијом од метода које нуде чувени произвођачи у свету опреме за балансирање таквих машина. Ђ. је био рецензент неколико реномираних међународних часописа и прегледних журнала: Mathematical Reviews, Applied Mechanics Reviews, Zentralblatt für Mathematik und Mechanik. Од 1995. до 2001. био је главни и одговорни уредник часописа Theoretical and Applied Mechanics (Теоријска и примењена механика), који издаје Југословенско односно Српско друштво за механику. Дописни члан САНУ од 1994. и редовни од 2003. Најзначајније награде: „Растко Стојановић" Друштва за механику Југославије 1974, Октобарска награда града Новог Сада 1983. и Плакета за посебан допринос развоју ФТН-а 2010.

ДЕЛА: „A Contribution to the Analytical Mechanics of the Disturbed Motion", Bull. Cl. Sci. Acad. R. Belg., 1972, 58; „Об обобщенном виде уравнений Лагранжа второго рода", Прикладная математика и механика, Москва, 1973, 37, 1; „ A Procedure for Finding First Integrals of Mechanical Systems with Gauge-Variant Lagrangians", International Journal of Non-Linear Mechanics, 1973, 8; „Conservation Laws in Classical Mechanics for Quasi-Coordinates", Archives for Rational Mechanics and Analysis, 1974, 56, 1; „Adiabatic Invariants for the Nonconservative Kepler's Problem", Celestial Mechanics and Dynamical Astronomy, 1993, 56.

ЛИТЕРАТУРА: „Ђорђе Ђукић", (биографија и библ.), Годишњак САНУ, 1994, 101; 2001, 108.

Ливија Цветичанин

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЋУКИЋ, Живорад

ЋУКИЋ, Живорад, грађевински инжењер, универзитетски професор (Ивањица, 12. VIII 1901 -- Београд, 1. II 1995). Дипломирао је на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду 1928. Радио је у Техничком одељењу Министарства грађевина у Тетову на пројектовању и грађењу путева на подручју Македоније и Косова и Метохије (1929--1934), као шеф теренске секције за пројектовање путева Параћин -- Ниш -- Бугарска граница и Ниш--Лесковац (1934--1940), у Техничком одељењу Београда на пројектовању и грађењу путева (1940--1945), као шеф секцијске управе за пројектовање деонице Београд -- Славонски Брод (1946). Био је и на већем броју руководећих дужности у путној привреди Југославије, а једно време и директор Савезне управе за путеве (1948--1951). На Грађевинском факултету је изабран за доцента за предмет Основи пројектовања и грађења путева (1951) и ванредног професора за предмет Путеви, аеродроми и уређење насеља (1954). Објавио је први уџбеник из области коловозних конструкција Пројектовање и грађење коловозних конструкција (Бг 1954). На последипломским студијама држао је наставу из предмета Одабрана поглавља коловозних конструкција и начинио је низ стручних студија и пројеката („Die Autostrasse Ljubljana--Beograd--Skopje", Bitumen, 1958, 9--10; Студија о проблему модернизације улица у Београду, Бг 1959; „Bedeutende neuere Strassenbeutn in Jugoslawien", Bitumen, 1963, 1). Боравио је на усавршавању у више земаља Европе и објавио две монографије Путеви у Италији, Швајцарској и Француској (Бг 1953) и Грађење савремених путева у неким земљама Европе (Бг 1963). Био је проректор Београдског универзитета (1960--1963), шеф Катедре за путеве и железнице, продекан (1953) и декан ГФ (1965--1967).

ДЕЛА: „L'autoroute Belgrade--Zagreb", Revue Generale des Routes et Aerodromes, 1950, 226; „Fahrbahndecken in Jugoslawien", Strasse und Autobahn, 1953, 12; „Der Bau der Adria-Strasse in Jugoslawien, Bitumen, 1967, 3; „Bau der ersten Autobahn in Jugoslawien", Bitumen, 1976, 2.

ИЗВОР: Архива ГФ.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Ђукић, Живот посвећен путевима, Бг 1990; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, 1--2, Бг 1996.

Г. Младеновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Звонимир Ђуле → ВАН ГОГ

ЂУКИЋ, Звонимир Ђуле → ВАН ГОГ

ЂУКИЋ, Нада

ЂУКИЋ, Нада, зооеколог, универзитетски професор (Ердевик, Срем, 1. V 1946). Дипломирала је на Групи за биологију Природно-математичког факултета у Новом Саду (1969). На истом факултету је 1974. одбранила магистарску тезу „Oligochaeta неких вода Војводине", а 1980. и докторску дисертацију под називом „Динамика популација Oligochaeta и њихово учешће у биопродукцији неких водених екосистема у Војводини". Усавршавала се три месеца у ентомолошкој лабораторији CIBA -- Geigy у Швајцарској (1972), а краћа студијска путовања обавила је и у Словачкој, Чешкој, Мађарској, Израелу и САД. На Пољопривредном факултету у Новом Саду изабрана је за асистента на предмету Зоологија (1972). Током 1976. прелази на ПМФ у Новом Саду, где је изабрана за редовног професора 1992, а 1996. се враћа на Пољ. ф. За студенте смера Заштита биља на Пољ. ф. изводила је наставу из предмета Пољопривредна зоологија. Главна подручја у процесу образовања и научном раду су хидробиологија, заштита животне средине и пољопривредна зоологија са екологијом. Утемељивач је испитивања и проучавања Oligochaeta у Војводини и бившој Југославији. Била је носилац више тема и пројеката из области зоологије и хидробиологије. Аутор или коаутор је уџбеника (и С. Малетин, Пољопривредна зоологија са екологијом II. Зооекологија, Н. Сад 1998; коаутор, Пољопривредна зоологија, Н. Сад 2007), пет монографија и низа студија и радова. Члан је друштава биолога, еколога, биосистематичара, ихтиолога и Друштва за заштиту вода, затим Европског ихтиолошког друштва, Међународне заједнице за истраживање Дунава и притока и Међународног лимнолошког удружења.

ДЕЛА: Еутрофизација вода Војводине, постојеће стање, трендови и могућности заштите, Н. Сад 1991; коаутор, „Geochemistry of surface waters of Vojvodina, Yugoslavia", Journal of Hydrology, 1992, 137; коаутор, „Ecological assessment of water quality of the Tisza river by physic-chemical and biological parameters", Tiscia, 1994, 28; и С. Малетин, А. Петровић, Зооекологија, Н. Сад 2018.

ИЗВОР: Лична архива.

М. Ђукић Стојчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Никола

ЂУКИЋ, Никола, агроном, универзитетски професор (Доње Ратково код Кључа, БиХ, 19. XII 1944). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Новом Саду, Одсек пољопривредна техника 1969. Магистарске студије је завршио 1977. на Факултету техничких наука у Новом Саду. Докторску дисертацију под називом „Енергетски биланс агрегата за обраду вишегодишњих засада" одбранио је на Пољ. ф. у Новом Саду 1983. На истом факултету почиње да ради 1970. у звању асистента на Одсеку пољопривредна техника за предмет Пољопривредне машине. Од избора у звање асистента на Факултету је прошао сва звања, до редовног професора (1994). Читав радни век посветио је проучавању пољопривредне технике, са акцентом на механизацију вишегодишњих засада, заштиту биља и мелиорације. Носилац је више пројеката из области пољопривредне технике и иновационих решења која се користе у пракси. Аутор је два нова техничка решења: универзалне машине за обраду земљишта у воћњацима и виноградима и лабораторијског пробног стола за испитивање пумпи и распрскивача тракторских прскалица. У његовом научном раду се посебно истиче и руковођење пројектом од посебног значаја за Србију који је резултирао развојем лабораторијског постројења за контролу технике за апликацију пестицида (и A. Sedlar, R. Bugarin, „Calibration of air assisted sprayers according to „Gideline for handling and calibration of equipment for pesticide application in Serbia", у: Book of Abstract, 9th Workshop on Spray Application techniques in Fruit Growing, Alnarp 2007; и А. Седлар, Р. Бугарин, „Дефинисање математичког модела хабања распрскивача и његов значај за домаћу производњу", Савремена пољопривредна техника, 2008, 34, 1--2). Обављао је низ значајних функција: директор Института (1987--1989; 1990--1995), продекан факултета (1996--2002), шеф Катедре за пољопривредну технику.

ДЕЛА: и Р. Бугарин, А. Седлар, „Обрада вишегодишњих засада стандардним и модификованим плужним телима на виноградарском плугу", Савремена пољопривредна техника, 2003, 29, 4; и Р. Бугарин, А. Седлар, „Нове форме плужних тела за јесењу обраду вишегодишњих засада", Савремена пољопривредна техника, 2004, 30, 1--2; и A. Sedlar, R. Bugarin, „The first inspections of sprayers and air-assisted sprayers in Serbia", у: Second Europan Workshop on SPISE, Straelen 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Биографија Департмана за пољопривредну технику, Н. Сад 2003; Биографија наставника и сарадника (1954--2004), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.

А. Седлар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Новица

ЂУКИЋ, Новица, стрипар, илустратор, уредник (Београд, 27. V 1925 -- Кораћица код Младеновца, 1. IX 2012). Одмах после рата, 1945. запослио се у београдском предузећу „Дечја штампа", које је објављивало књиге и часописе за најмлађе читаоце, где је деценију провео као илустратор, а цртежи и кратки стрипови су му штампани у такође београдском књижевном часопису за децу Змај. Дневном листу Борба предложио је да технички и садржајно уређује дволисни недељни додатак за млађе, по угледу на Дечју страну у дневном листу Политика. После 1948, а посебно од 1950, цртао је стрипске гегове за Змај, за свој додатак у Борби, а посебно за лист Пионири, за који је по српској народној приповеци креирао Ђога и Карабатака, по роману Ериха Кестнера 35. мај оригиналну цртано-писану причу за децу Изгубљени град, те Град под морем по сценарију чувеног радио-водитеља и уредника Јована Алексића. Потом се изборио да новински подлистак 1957. прерасте у засебан недељни часопис Кекец са стриповима и забавним текстовима, који је својим тиражом мереним стотинама хиљада примерака убрзо постао равноправна конкуренција Политикином забавнику и загребачком Плавом вјеснику. Као главни уредник (1957--1964, 1976--1978) одлучио је да се -- уместо америчком, италијанском и енглеском -- радикално окрене француско-белгијском стрипу, тако да су српски и југословенски читаоци, први пут у целом комунистичком свету, имали прилике да виде Таличног Тома, Штрумпфове, Џерија Спринга, Ацу и Мацу, Крцка, Блејка и Мортимера, касније и Поручника Блуберија. На VIII Салону стрипа у београдском СКЦ-у 2010. примио је најугледније српско годишње признање за изузетан допринос српском стрипу.

ЛИТЕРАТУРА: З. Зупан, „У знак сећања", Каталог 1. годишње изложбе Удружења стрипских уметника Србије, Бг 2012.

С. Ивков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Петар

001_SE_V_Petar-Djukic.jpgЂУКИЋ, Петар, лекар, општи и кардиоваскуларни хирург, универзитетски професор (Београд, 21. IX 1947). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1972. Радио је на Клиници за кардиологију Мед. ф. у Београду 1973--1974, када је примљен на Другу хируршку клинику, започео специјализацију опште хирургије и 1980. положио специјалистички испит. Докторирао је 1990. на Мед. ф. у Београду на тему „Клиничка процена механичке (диск и дволисне) валвуле на аортној позицији". У звање асистента на Мед. ф. у Београду изабран је 1981, а редовни професор је од 2001. Био и супспецијалиста васкуларне и кардиохирургије. Цео радни век провео је радећи на тој клиници и установама које су настале њеном трансформацијом (Институт за хирургију КЦС, Институт за кардиоваскуларне болести КЦС и Клиника за кардиохирургију КЦС), бавећи се општом, васкуларном а највећим делом кардиохирургијом. Усавршавао се у Минхену, Ерлангену, Берлину и Лондону. Директор Клинике за кардиохирургију Института за кардиоваскулане болести КЦС био је 1992--2000, а заменик директора Клинике за кардиохирургију КЦС 2009--2012. Урадио је око 7.500 операција из опште, васкуларне а највише из кардиохирургије. У рутинску хируршку праксу на Клиници увео је више нових операција: замену аортног лука у дубоком хипотермијском циркулаторном аресту код акутне дисекције аорте, операцију хипопластичног аортног лука (Williams-ов синдром) у хипотермијском циркулаторном аресту, реконструкцију митралне валвуле употребом аутологог перикарда, катетер-балон фенестрацију аорте код акутне дисекције аорте са малперфузионим синдромом и мини стернотомију за екстензивну тимектомију код пацијената са мијастенијом гравис. Био је аутор или коаутор 5 поглавља у универзитетским уџбеницима, 5 у монографијама и 5 у стручним књигама, као и већег броја радова у зборницима и стручним часописима. Члан је Хируршке секције СЛД, Удружења кардиолога Србије, Удружења кардиоваскуларних хирурга Србије и међународних удружења: Европског друштва за кардиоваскуларну хирургију (у којем је 2001--2003. био национални делегат), Медитеранског удружења кардиологије и кардиохирургије и Скандинавског друштва за истраживање кардиоторакалне хирургије. Одржао је више предавања по позиву на конгресима и симпозијумима Европског удружења кардиолога, Удружења кардиолога Југославије, Удружења кардиоваскуларних хирурга Србије и Хируршке секције СЛД. Био је Председник организационог одбора годишњих симпозијума „Стремљења и новине у медицини" Мед. ф. у Београду 2001--2009, члан Стручно-научног одбора КЦС 2001--2011, члан Већа Биолошких наука Универзитета у Београду 2006--2011. и члан Етичког комитета Републике Србије 2008--2019. Добитник је Октобарске награде града Београда за медицину (2013) као један од аутора уџбеника Хирургија за студенте медицине (Бг 2013), Златне значке и Повеље Удружења кардиоваскуларних хирурга Србије (2014), Златне значке и Плакете поводом 30 година II Хируршке клинике и др.

ДЕЛА: коаутор, „Intracardiac Thrombosis and Fever Possibly Triggered by Ovulation Induction in a Patient with Antiphospholipid Antibodies", Scandinavian Journal of Rheumatology, 2002, 31; коаутор, „Giant Pseudoaneurysm from Vieussens' Arterial Ring", The Annals of Thoracic Surgery, 2004, 78; и М. Велиновић, А. Микић, „Механичке валвуле срца", Acta Clinica, 2006, 3; коаутор, „Management of Cardiac Tamponade: Do we Apply Guidelines in the Routine Clinical Practice?", European Heart Journal, 2008, 29; и R. Sindjelić, G. Vlajković, „Management of Right Ventricular Myxoma Diagnosed at Full-Term Pregnancy", Medical Science Monitor, 2009, 15, 10; коаутор, „A 30-Year-Single-Center Experience in Atrial Myxomas: From Presentation to Treatment and Prognosis", The Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery, 2012, 10; коаутор, „Our Experience in Treatment of Thoracic Aortic Intramural Hematoma", HealthMED Journal, 2012, 6.

ИЗВОРИ: Билтени Универзитета у Београду, 1991, 50; 1996, 110; 2001, 142; Архива породице Ђукић.

Радоје Чоловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Радивоје

ЂУКИЋ, Радивоје, ветеринар, пуковник (Даљ, 5. XII 1925 -- Београд, 19. I 1990). На Ветеринарском факултету у Београду дипломирао 1952. као војни стипендиста. Докторирао 1962. на тему инфекције огледних животиња токсоплазмама. После дипломирања обављао дужности референта ветеринарске службе Гардијске бригаде у Загребу и Београду, референта ветеринарске службе Гардијске дивизије у Београду, референта у Ветеринарском одељењу ССНО, начелника ветеринарске службе у Команди граничних јединица, начелника Одсека у Ветеринарском одељењу ветеринарске службе у команди Прве војне области и начелника Ветеринарског одељења ССНО (1977--1985). Од почетка рада бавио се стручним и научним истраживањима, а објављивао је у познатим часописима (Аcta Veterinaria, Ветеринарски гласник) и књигама (Војна енциклопедија, I и II изд. и др.). Први радови били су из области катаралне инфлуенце коња, затим инвадираности коња цревним паразитима и инфекције животиња токсоплазмама. Посебно обрадио тематику узгоја и болести паса. У свом раду био је стручно и друштвено веома активан: члан Савезне комисије за унапређење коњарства при СИВ од њеног формирања, члан председништва Савеза друштава ветеринара и ветеринарских техничара Југославије (1978--1985) и др. За допринос организацији ветеринарске службе и решавању стручних проблема, едукацији ветеринарског кадра и оспособљавању службе за обављање свих задатака у миру и рату, одликован Орденом рада са црвеном заставом и са још 11 ратних и мирнодопских одликовања.

ДЕЛО: Узгој и болести паса, Бг 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Горопек, „Ђукић др Радивоје, пуковник у пензији", ВГ, 1990, 7.

Ч. Русов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Радивоје Лола

001_SE_V_Radivoje-Lola-Djukic.jpgЂУКИЋ, Радивоје Лола, писац, редитељ (Смедерево, 3. IV 1923 -- Београд, 7. XII 1995). Студирао је сликарство на Ликовној академији и филмску режију у првој генерацији Високе филмске школе у Београду (1946--1950). Као покретач и аутор Хумористичког позоришта (касније Позориште на Теразијама) од 1949. пише и режира комедије које постају веома популарне на југословенским сценама (Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге и др.), а потом се преносе и на филм и телевизију. И за радио је писао и режирао текстове хумориститичког и сатиричног карактера који су -- попут оних на Веселој вечери Радио Београда (почев од 6. III 1949) -- брзо постајали широко популарни. Поред живог интересовања за анимирани лутка филм за децу (Светлан и змај, 1957), писао је и режирао за децу у Луткарском позоришту и био руководилац омладинског позоришта у ОКУД „Иво Лола Рибар".

На филму је активан од 1948. када снима документарни филм Грчка деца (о деци смештеној у Југославији после грађанског рата у Грчкој), а затим режира дугометражни играни филм Језеро (1950) којим долази у сукоб са идеолошком матрицом тог доба. Упркос данку свом времену, Језеро је открило даровитог и сензибилног редитеља, нарочито у узбудљивим и монтажно драматичним сценама бујице, које спадају у најбоље што је остварено у југословенском филму тог периода. Касније се више није враћао тзв. „друштвено ангажованом" филму. Крајем 50-их година постаје главни уредник културно-уметничког програма на тек основаној Телевизији Београд (до 1963) и зачетник првог аутентичног телевизијског израза у нас, чији се корени могу пратити од Веселе вечери на Радију и Хумористичког позоришта. Био је аутор прве југословенске телевизијске серије Сервисна станица (1959--1960, 16 епизода), са водећим српским комичарима М. Алексићем (Вд Рака) и М. Петровићем Чкаљом (Кувар Јордан). Захваљујући њеној огромној популарности, започело је „златно доба" телевизије у Срба, а с њом и нарочити тип хумористичке забавне серије (sitcom у домаћој обради), засноване на лаком, лепршавом хумору и бенигној, „езоповској" критици старог, конзервативног и опресивног, те знакова потрошачког менталитета. Уследиле су серијe Музеј воштаних фигура (1962--1963, 16 епизода) и Огледало грађанина Покорног (1964, 10 епизода), које су достигле огромну популарност у целој Југославији. Са М. Алексићем у улози Цулета Покорног Ђ. је остварио прототип „малог грађанина" социјалистичке урбане средине, чији се идеализам и покушаји да створи бољи свет сударају са себичном и похлепном околином. У ТВ серији Лицем у наличје (1965, 20 епизода) на делу је, међутим, покушај озбиљнијег хумора и друштвене критике. Ни она ни наредне серије (Црни снег, 1966, 10 епизода; Људи и папагаји, 1966, 5 епизода; Спавајте мирно, 1968, 8 епизода; Сачулатац, 1968--1969, 9 епизода; Десет заповести, 1970, 10 епизода; и Ћу, ћеш, ће, 1972, 10 епизода) нису ипак достигле значај првих серија чији дух је остао сачуван у дугометражним играним филмовима Нема малих богова и Срећа у торби (1961), На место, грађанине Покорни (1964), Леђа Ивана Грозног (1965), Златна праћка (1967) и Бог је умро узалуд (1969) са истим глумцима, сада већ класицима српске комедије. Новогодишњом гала серијом Уби или пољуби (1984--1985) Ђ. је завршио редитељску каријеру, али и даље наставља да пише за телевизију (1984, Позориште у кући као сценариста две епизоде).

Духовит и надарен комедиограф, са склоностима за друштвену сатиру свог доба, Ђ. је, често у тандему са хумористом и сатиричарем Н. Новаковићем (Новак Новак), погађао народне жеље и осећања, те пружао часове одушке, утехе и смеха, у духу најбољих традиција српске културе. Његово дело је значајно и заокружено и представља највиши домет телевизијске забавне продукције 60-их и 70-их година ХХ в. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом, Орденом Републике са сребрним венцем и Орденом братства и јединства са златнм венцем.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лола Ђукић, Склеротични мемоари, Бг 1987; Како су нас засмејавали Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак, мултимедијални документ Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду, 2012--2013.

Божидар Зечевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Светомир

001_SE_V_Svetomir-Djukic.jpgЂУКИЋ, Светомир, дивизијски ђенерал, спортски функционер (Ражана код Ужица, 29. V 1882 -- Дуизбург, 19. X 1960). Завршио је 31. класу Ниже и 15. класу Више школе Војне академије. По завршетку школовања био је на дужностима командира вода, чете и ађутанта у 17. пешадијском пуку Дринске дивизијске области. Током балканских ратова (1912--1913) командовао је четом и привремено батаљоном у 7. пешадијском пуку Дунавске дивизије првог позива. За време I светског рата командовао је батаљоном 7. пешадијског пука првог позива у саставу Одбране Београда, а на Крфу је био командант места (1917--1918), активно радећи и на припремама Солунског процеса. По завршетку рата, прво је био на служби у Штабу Четврте армијске области, а потом помоћник команданта у 28. и 35. пешадијском пуку и на служби у Наставном одељењу Главног Ђенералштаба. Од 1929. био је командант пешадије Босанске дивизијске области, помоћник команданта Врбаске дивизијске области, начелник 1. одељења Инспекције Земаљске одбране, командант Осјечке дивизијске области, помоћник команданта Треће армијске области и командант Вардарске дивизијске области. Пензионисан је 1940, а реактивиран почетком априла 1941. Након капитулације Војске Краљевине Југославије приступио је Равногорском покрету и 1943. био именован за члана Одбора за координацију рада с Бугарима, а потом и за команданта „Северних покрајина". Априла 1945. преговарао је с вођством НДХ о сарадњи и преласку снага Југословенске војске у отаџбини на запад. Од 1945. живео је у емиграцији, у Дуизбургу.

А. Животић

Био је свестрани спортиста, учесник и организатор спортских такмичења, а на првим „пешачким утакмицама" у Србији 1906. на стази од Ваљева до Јовања и натраг (око 10 км) заузео је друго место. Био је вежбач и члан управе у Витешком друштву „Душан Силни" у Ваљеву, а у Београду с групом истомишљеника 1910. основао је Српски олимпијски клуб, постао први директор његовог Извршног одбора и 1912. вођа прве олимпијске делегације Србије на V летњим олимпијским играма у Стокхолму. Српски олимпијски клуб је тада као Олимпијски комитет Краљевине Србије признат од стране Међународног олимпијског комитета, а Ђ. је постао члан МОК (1912--1948). На оснивачкој седници Југословенског олимпијског одбора 1919. изабран је за потпредседника и у тој функцији био вођа олимпијских тимова Југославије на олимпијским играма у Антверпену 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1936. Пошто после 1945. више није могао да представља југословенски спорт, поднео је оставку на чланство у МОК 1948. Посмртни остаци Ђ. пренети су из Немачке и положени у гробницу у порти ражанске цркве 2002. Носилац је Споменице краља Петра I, Споменице из српско-турског рата 1912, Споменице из српско-бугарског рата 1913, Албанске споменице 1915. и Споменице рата за уједињење и ослобођење 1914--1918. Одликован је Сребрном медаљом за храброст (1913), Златном медаљом за храброст (1914), Орденом Белог орла са мачевима IV (1921) и V реда (1925), Орденом југословенске круне III реда (1930), Орденом Белог орла IV реда (1937), као и пољским орденом Полонија ретистута II класе. Златна плакета Атлетског савеза Србије додељена му је постхумно 1992.

Живко Баљкас

ДЕЛА: Битка на Битољу. Утисци и белешке, Бг 1913; Командант на терену. Решавање задатака у рату, на маневру, ратној игри или на карти, Бг 1923; Тамо далеко... Историски роман из одступања српске војске преко Албаније и Црне Горе, са Солунског фронта и повратак у отаџбину, Бг 1929; Људи чврсте руке, Сар. 1930; Младој Југославији, Бг 1931; Дисциплина, морал, част, Бг 1934; Мемоари, 1--2, Бг 2014, 2015.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75-годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; Сто биографија, II, Бг 1972; С. Ивановић, Л. Чолић, Ко је дивизијски генерал Светомир Ђукић, Бг 2002; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Славица

ЂУКИЋ, Славица, рукометашица (Велико Градиште, 7. I 1960). Рукометом је као голман почела да се бави 1972. у Великоградиштанском спортском клубу (ВГСК), а 1979. прелази у београдски Раднички са којим је освојила два Купа европских шампиона (1980, 1984), Куп победника купова (1986), седам титула првака државе (1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987) и три Купа СФРЈ (1983, 1985, 1986). Од 1989. игра за бечку Хипобанку са којом је 1992. освојила трећи Куп европских шампиона, а каријеру је окончала 1995. Гол репрезентације Југославије до 1989. бранила је на 133 утакмице и допринела освајању златне медаље на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. и, претходно, бронзане медаље на светском првенству у Мађарској 1982. На другом учешћу на Олимпијским играма у Сеулу 1988. с репрезентацијом Југославије заузела је 4. место, а на трећем, у Барселони 1992, бранила је гол аустријске репрезентације која је на олимпијски турнир ускочила уместо репрезентације Југославије, којој је због санкција Савета безбедности Уједињених нација био забрањен наступ у колективним спортовима. Аустрија је заузела 5. место, као и на Светском првенству у Јужној Кореји 1992, када је на њеном голу први пут стајала. После дуге паузе вратила се рукомету 2008. када је у Великом Градишту основала женску ветеранску екипу, а тренутно је председница ВГСК чија се екипа такмичи у Другој лиги -- Центар. Добитница је Мајске награде СОФК Србије (1984) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984; Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Славољуб

ЂУКИЋ, Славољуб, новинар, публициста (Словац код Лајковца, 27. X 1928 -- Београд, 12. I 2019). Током II светског рата похађао је гимназију у Ваљеву, а матурирао у Београду. Као шеснаестогодишњак постао је борац Прве пролетерске бригаде и прошао ратни пут од Словца, преко ослобађања Београда и Сремског фронта, до Трста. Новинарску каријеру почео је у Спорту (1949), потом је био новинар Вечерњих новости, Борбе и Политике, где је највећи део радног века провео као коментатор и хроничар. Био је и главни уредник недељника НИН. Седамдесетих година активно је сарађивао у Културно-образовном програму Телевизије Београд. Реализовао је више документарних прилога-портрета са истакнутим личностима јавног живота. После пензионисања 1987. активно је пратио политичка и друштвена збивања, те у књигама анализирао ситуацију, људе и догађаје (Како се догодио вођа, Бг 1992; Између славе и анатеме, Бг 1994; Он, она и ми, Бг 1997; Крај српске бајке, Бг 1999). Посебну пажњу је посветио политичкој идеји Добрице Ћосића, па је написао биографску причу о његовом интелектуалном ангажману (Ловљење ветра, Бг 2001) и књиге разговора са њим (Човек у свом времену, Бг 1989; Поглед из осињака, Бг 2014). У књизи Политичко гробље (Бг 2009) истиче да се у приступу свом послу трудио да остане на терену где се најсигурније осећа, да у новинарству највише цени информацију и причу, да се „у причама налази извор живота, а поштена информација је прима новинарства". Био је косценариста и писац за неколико документарних филмова, који су освојили највише уметничке награде, међу којима су и: Кров, Жуљ и Повратак из Кутузера. Добитник је више признања и награда за свој новинарски рад, а за књигу Политичко гробље понео је награде „Десимир Тошић" (2009) и „Светосавски печат" (2010).

ДЕЛО: Слом српских либерала, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дидановић, „Портрет савременика: Славољуб Ђукић", Време, 25. II 2010; М. Ђорђевић, „Стенограф скривен међу новинарима", Политика, 27. III 2017; „Преминуо Славољуб Ђукић", Политика, 12. I 2019.

З. Хр. Радисављевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ, Трифун

ЂУКИЋ, Трифун, историчар књижевности, професор (Брскут код Подгорице, 10. I 1889 -- Београд, 22. VII 1966). У Београду 1910. уписује Филозофски факултет; 1914. постављен као апсолвент у Приштинској гимназији. За вријеме Великог рата повукао се са српском војском у родно село (1915), одакле je интерниран у аустроугарски логор Болдогасоњ у Мађарској (данас Фрауенкирхен у Аустрији). Дипломирао 1920, потом до пензионисања радио у гимназијама (Смедерево, Шабац и Београд). Сарађивао је у водећим књижевним и научним гласилима (ЛМС, СКГ, Гласник Професорског друштва, ГНЧ, ПКЈИФ и др.). Писао је уџбенике за средње школе (Читанка, Граматика, Бг 1932). Оглашавао се у црквеној штампи (о темама везаним за Његоша и Горски вијенац). Почео да објављује (1908) по ђачким и омладинским листовима. Пјесме су му жанровски различите: сатирична Писма с неба (Бг 1921) писана су језиком савремене журналистике; Ка висинама (Земун 1928) и Овенчани сан (Бг 1930) су у конвенционалним поетичким и рефлексивним исказима, с траговима симболизма и неоромантизма. Преводио је истакнуте ауторе са словеначког, њемачког, енглеског, француског, италијанског и руског (Прешерн, Гете, Шекспир, Е. А. По, Вијон, Иго, Пушкин); један избор поезије „свих времена" објавио је у збирци Поезија векова (Бг 1966). Бавио се историјском основом црногорских народних пјесама, а у поезији краља Николе тражио је националне мотиве и извјесну политичку позадину. Постепено је прелазио на књижевноисторијске студије и биографска истраживања. Приредио је изабранa или сабрана дјела више писаца (М. Миљанова, Љ. П. Ненадовића, П. П. Његоша, Николе I Петровића), с предговорима или поговорима, историјски роман Или Куч (Пг -- Н. Сад, 1994), романсиране биографије П. П. Његоша и М. Миљанова (Марко Миљанов, Бг 1957; На Орловом кршу, Бг 1960). У рукопису су му остали романи, либрета, лирске драме, преводи и уџбеници. У обимном опусу Ђ. књижевноисторијска и културноисторијска изучавања (нпр. Преглед књижевног рада Црне Горе од владике Василија до 1918. године, Цт 1951) вриједношћу превазилазе његов пјеснички и прозни рад.

ДЈЕЛА: приче: Стари видици, Бг 1938; и П. Шоћ, Мишљења о Црној Гори и Црногорцима, Бг 1936; Господар Црне Горе краљ Никола I: романсирана биографија, прир. Јован Чађеновић, Пг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Новаковић, „Трифун Ђукић", ЛМС, 1928, 318, 3; Б. Ковачек, „ТЂ: На орловом кршу", ЛМС, 1960, 386, 6; Н. С. Мартиновић, „Педесет година књижевног и научног рада Трифуна Ђукића", Библиографски вјесник, 1961, 1; Р. Константиновић, Биће и језик, II, Бг 1983; Ј. Чађеновић, Трифун Ђукић, живот и рад, Н. Сад 1991.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ ВЕЉОВИЋ, Златија

ЂУКИЋ ВЕЉОВИЋ, Златија, правник, универзитетски професор (Причиновић код Шапца, 13. VII 1939 -- Београд, 26. V 2016). Дипломирала 1962. на Правном факултету у Београду. Радила је три године у Институту за упоредно право у Београду као асистент у области јавног права. Године 1963. похађала је наставу на Међународном факултету за упоредно право у Стразбуру. На ПФ у Београду одбранила је 1967. магистарски рад „Неки проблеми развитка федерализма у Југославији", a 1970. и докторску дисертацију Совјетски федерализам и његов развитак (Н. Сад 1971). На истом факултету бирана у сва звања од асистента (1965) до редовног професора (1996) на предмету Уставно право. У делима Делегатство и демократија (Бг 1988) и Огледи о политичком представништву и изборима (Бг 1995) критички се суочила с увек актуелним кључним питањима развоја демократије. Од 1985. у волонтерском статусу обављала је дужност судије Уставног суда Републике Србије.

ИЗВОР: Архива ПФ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета (1841--1991), Бг 1991.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ, Славица

001_SE_V_Slavica-Djukic-Dejanovic.jpgЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ, Славица, лекар, неуропсихијатaр, универзитетски професор (Рача Крагујевачка, 4. VII 1951). Димпломирала на Медицинском факултету у Београду 1975, специјалистички испит из неуропсихијатрије положила на Мед. ф. у Београду 1982, магистрирала 1984. из области психотерапије тезом „Психотерапије и фармакотерапија психоза", а докторирала 1986. тезом „Значај АБО и Рх и Хп система као могућих генетских маркера схизофрене психозе". Усавршавала се у домену клиничке фармакологије на Институту „Имени Бехтерева" у Петрограду (1981, 1985), Паризу (1991) и Будимпешти (1993). Прошла је сва наставничка звања на Интегрисаним академским студијама Мед. ф. Универзитета у Крагујевцу. За асистента приправника на предмету Психијатрија изабрана 1982, а за редовног професора 1996. Била је шеф Катедре на предмету психијатрије и продекан на Мед. ф. у Крагујевцу у два наврата, као и продекан за међународну сарадњу Мед. ф. и проректор Универзитета у Крагујевцу. Управник Клиничког одељења за неуропсихијатрију била је 1987--1992, члан Пословодног одбора 1989--1990, управник Центра за психијатрију 1990--1992, заменик директора и директор Клиниичко-болничког центра у Крагујевцу 1995--2001. Директор Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" била је у периоду 2014--2016. Као представник Социјалистичке партије Србије обављала је функцију председника Народне скупштине Републике Србије 2008--2012. Била је в. д. председника Републике Србије од почетка априла до краја маја 2012. У три мандата вршила је функцију министра: у прелазној Влади Републике Србије била је министар за бригу о породици (2000), министар здравља у Влади Републике Србије 2012--2014, а од 2016. министар без портфеља задужен за демографију и популациону политику. Бирана је и за народног посланика у Народној скупштини Републике Србије у шест сазива, а у периоду 2000--2006. била је и посланик у Скупштини СРЈ и Скупштини ДЗ СЦГ. Аутор је седам књига, два уџбеника за студенте редовне наставе и коаутор уџбеника за студенте последипломске наставе, аутор и коаутор већег броја научних и стручних радова. Оснивач је Психијатријске дневне болнице и пионир када су у питању клиничке студије у региону Шумадије. Председник Удружења психијатара Србије у два мандата. Стручна и животна активност јој је везана за дестигматацију, посебно ка особама са менталним тегобама која се испољава кроз дугогодишњи професионални и волонтерски рад, између осталог, кроз сарадњу са невладиним организацијама.

ДЕЛА: коаутор, Психијатрија, Бг--Зг 1986; коаутор, Етика за здравствене раднике, Краг. 1994; коаутор, Одабрана поглавља из неуронаука, Краг. 1994; коаутор и коуредник, Миловановићев увод у психијатрију, Краг. 1999; и Д. Миловановић (ур.), Одабрана поглавља из психијатрије, Бг--Краг. 2000; коаутор, „Development of Forensic Psychiatry in Serbia", САЦЛ, 2013 141, 5--6; коаутор, „International Dementia Alliance (IDEAL) Study Group. Development of an International Schedule for the Assessment and Staging of Care for Dementia", J Alzheimers Dis., 2015, 44, 1; коаутор, „Cigarette Smoking and Heavy Coffee Consumption Affecting Response to Olanzapine: the Role of Genetic Polymorphism", The World Journal of Biological Psychiatry, 2018, Dec 4.

ИЗВОРИ: Лична архива; Архива Мед. ф. у Крагујевцу.

Срђан Миловановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ, Жанета

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ, Жанета, проучавалац књижевности (Београд, 9. VI 1956). Као стипендиста италијанске владе специјализoвала се на Универзитету за странце (Перуђа) 1977--1978. Дипломирала 1980. на Филолошком факултету у Београду (Одсек за општу књижевност и теорију књижевности). Била је на студијском боравку у Лондону (1980) и на постдипломским студијама у Лењинграду (1981--1983). Магистрирала на Фил. ф. у Београду радом „Лик Томе Галуса у делу Иве Андрића" (1989). Докторску дисертацију („Тематско-мотивски, идејни и поетички аспекти Андрићевог стваралаштва у биографском и историјском контексту") одбранила на ФФ у Новом Саду (2012). У Задужбини Иве Андрића била стручни сарадник, те руководилац Центра за документацију и савјетница, а од 2016. управница. Уређује годишњак Свеске Задужбине Иве Андрића (од 1998). Приказима и критикама савремене српске књижевности јавља се од 1977, интерпретира и преводи дјела руских теоретичара књижевности, пјесника и приповједача. Њена дисертација Писац и прича: Стваралачка биографија Иве Андрића (Н. Сад 2012) испитује и анализира синхроно-дијахрони однос пишчеве биографије и умјетничког дјела, те истовремено тумачи само дјело на модерним теоријским и методолошким основама, узимајући биографске чињенице и документе као комплекс додира и преобликовања у различитим оквирима умјетничких творевина. У студијама и монографијама бави се тематским, документарним и текстолошким аспектима Андрићевог дјела (јеврејске теме, Млада Босна, I свјетски рат, преписка, критичко издање). Награде: „Исидора Секулић" и „Златна српска књижевност" из фондације „Александар Арнаутовић".

ДJЕЛА: Каваљер Светог Духа: о једном недовршеном роману Иве Андрића, Бг 1992; Јеврејски портрети у делима Иве Андрића (Jewish Portraits in the Works of Ivo Andrić), Toronto 2005; Кулинарски путописи, Бг 2008; На почетку свих стаза: Андрић и Вишеград, Бг 2015.

ЛИТЕРАТУРА: М. Аћимовић Ивков, „Књижевност и живот -- једна прича", Поља, 2013, 58, 483; Р. Вучковић, Проблеми, Писци, дела, 7, Бг -- Ист. Сар. 2015.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКНИЋ, Витомир

ЂУКНИЋ, Витомир, педијатар, педијатријски неуролог, универзитетски професор (Београд, 17. XII 1929). Медицински факултет завршио у Београду 1956. Специјализовао педијатрију и педијатријску неурологију на Мед. ф. у Београду, а усавршавао се у педијатријској електроенцефалографији (ЕЕГ) у Стразбуру, Паризу и Монпељеу (Француска) и Монтреалу (Канада). Докторирао је 1975. на Мед. ф. у Београду („Развој ЕЕГ промена у току акутног гломерулонефритиса у деце"). На истом факултету за асистента је изабран 1966, а за редовног професора на Катедри педијатрије 1987. Оснивач дечије ЕЕГ дијагностике у Југославији. Један је од пионира дечије неурологије у Србији и покретач ЕЕГ дијагностике у деце у Србији (организатор је првог ЕЕГ прегледа код новорођенчета на Универзитетској дечијој клиници и Клиници за гинекологију и акушерство Мед. ф у Београду). Генерални директор Дечије клинике и Дечије хирургије Мед. ф. у Београду. Држао предавања на мед. ф. у Монтреалу, Москви, Паризу, Прагу и Талину. Из области педијатрије објавио радове у домаћим и иностраним медицинским часописима (нпр. коаутор, „Diagnostic Difficulties in Primary Tuberculosis in Children ", Tuberkuloza, 1965, 17, 3; коаутор, „Remote Prognosis of Kidney Complications in Schönlein-Henoch Syndrome in Children", САЦЛ, 1969, 97, 5) укључујући и поглавље о дечијој неурологији у више издања уџбеника педијатрије намењених студентима медицине и лекарима на специјализацији из педијатрије. Члан је Удружења за атеросклерозу Србије и сарадник Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ. Био је члан Председништва Савеза лекарских друштава Југославије, одборник у Скупштини града Београда и председник њеног Здравственог већа. Одликован је Орденом рада II реда.

ДЕЛА: коаутор, „Idiopathic Pulmonary Hemosiderosis", Tuberkuloza, 1963, 15; коаутор, „Urinary Proteins Following Acute Glomerulonephritis", САЦЛ, 1967, 95, 2; коаутор, „Determination of Beta-1c Golublin in Affected by Nephropathies (Preliminary Report)", САЦЛ, 1969, 97, 4; коаутор, „Polyarteritis Nodosa in Children", САЦЛ, 1978, 106, 4.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, IV, Бг 2007.

В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКНИЋ, Илија

ЂУКНИЋ, Илија, ђенерал, државни саветник (Калањевци код Љига, 20. III 1839 -- Београд, 5. XI 1911). Ступио је у Артиљеријску школу 1856, коју је завршио 1861. У чин мајора унапређен је 1874, потпуковника 1876, пуковника 1883. Пензионисан је као почасни ђенерал 1894, активиран 1895, па пензионисан 1900. Поново је активиран 1903, после два месеца постао је државни саветник, да би 1910. био коначно послат у пензију. Командир вода, ађутант батаљона, па заступник и командир батерија био је до 1874, командант 3. артиљеријског пука до марта 1876, начелник артиљерије Шумадијске дивизије и командант Шумадијског артиљеријског пука до новембра исте године, начелник артиљерије Шумадијског кора и командант Шумадијске артиљеријске бригаде до октобра 1878. Потом је био командант Београдске окружне војске до 1879, Ибарске дивизије до 1883, Дунавске и судија Војнодисциплинског суда 1883, Дунавског артиљеријског пука до фебруара 1885, Тимочке дивизије до 1886, када се истакао у српско-бугарском рату, потом Дунавске до 1889, начелник Инвалидског одељења Министарства војног 1890. Инспектор артиљерије био је до 1894, а уједно председник испитних комисија за чинове официра и Војнокасационог суда (1890--1891), командант Тимочке дивизијске области од 1895, Шумадијске од 1898, председник Артиљеријског комитета 1900. и командант Моравске дивизијске области 1903. Сарађивао је у Ратнику 1884. Добио је највиша домаћа одликовања: Орден Милоша Великог II реда, Белог орла III и IV реда, Таковског крста са мачевима II и III реда, као и инострана: Орден Франца Јозефа II реда и румунске круне I и III реда.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, I--II, Бг 1908; Политика, 24. X 1911, 2, 3; Слога, 1911, 4, 44; Српска војска, 1911, 4, 37; Ж. Живановић, Политичка историја Срба у другој половини 19. века, I--IV, Бг 1923--1925; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес 1917 (1903--1918), Бг 1955; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

В. Иветић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКНИЋ, Михајло

001_SE_V_Mihajlo-Djuknic.jpgЂУКНИЋ, Михајло, хирург, универзитетски професор, санитетски генерал-мајор (Београд, 14. I 1927 -- Београд, 30. XII 2017). Завршио је Медицински факултет у Београду 1951. Радио је као војни лекар у трупи, а затим је специјализовао општу хирургију на ВМА и специјалистички испит положио 1962. Од тада је био стално запослен у Клиници за хируршке болести ВМА. За асистента на ВМА биран 1963, а редовни професор од 1969. Као начелник санитета одреда ЈНА боравио је у саставу мировних снага УН у Египту после арапско-израелског рата 1968. Докторску дисертацију на тему „Удружена хемијска повреда" одбранио је 1977. на ВМА. Усавршавао се у Великој Британији 1965, СССР и Чехословачкој 1966, САД и Француској 1981. Био је начелник Клинике за хируршке болести ВМА од 1982, главни хирург ЈНА 1981--1989, а у чину генерал-мајора и начелник ВМА 1988--1993. Учествовао је на многобројним хируршким конгресима у земљи и иностранству. Аутор је многих научних и стручних чланака из опште, васкуларне и ратне хирургије (нпр. и С. Пишчевић, „Хируршко лечење проширених вена доњих екстремитета", у: Флебологија, зборник радова са Симпозијума о патолошкој венској циркулацији екстремитета, Љуб. 1976; „Повреде панкреаса. Хируршко лечење псеудоциста панкреаса. Хируршко лечење инсулинома панкреаса", у: М. Станковић, Хирургија панкреаса, Ниш 1987). Коаутор је књиге Ратна хирургија (Бг 1968) и сарадник Медицинске енциклопедије и Војне енциклопедије. Био је 30 година уредник часописа Војносанитетски преглед за област хирургија. Као четврти страни хирург, добио је награду „De Bakey" Удружења америчких војних хирурга (1985). Добио је почасни докторат медицинских наука ВМА у Лењинграду 1987. Био је дугогодишњи члан СЛД, члан Управног одбора и председник Председништва Хируршке секције СЛД (1980/1981) и редовни члан МА СЛД од њеног оснивања 1976. Био је члан Председништва Удружења хирурга Југославије, члан Интернационалног колегијума дигестивне хирургије (CICD), Интернационалног хируршког друштва (ISS) и Интернационалног друштва васкуларних хирурга (ISVS). Био је активиста и потпредседник Југословенског црвеног крста и Црвеног крста Србије. Добио је 16 војних одликовања, укључујући и највишу војну награду „22. децембар" (1977), те многобројна признања СЛД, укључујући и Награду за животно дело и Велики печат.

ДЕЛА: и М. Бервар, С. Пишчевић, „Повреде јетре", ВП, 1970, 27, 6; и И. Војводић, „Удружене хемијске повреде", и С. Пишчевић, В. Арнери, „Ратне повреде", у: И. Папо (ур.), Ратна хирургија, Бг 1980; коаутор, „Evaluation of the New Type of Military Bullet and Rifling", The Journal of Trauma, 1988, 28 (1 Suppl).

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Србији `96, Бг 1996; Медицинска академија СЛД. Биографије чланова, Бг 1996; Р. Чоловић, 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва, Бг 2000; Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Радоје Чоловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУКНИЋ, Никола

ЂУКНИЋ, Никола, лекар, хирург, универзитетски професор (Краљево, 14. IX 1897 -- Ниш, 27. VI 1972). Са српском војском повукао се као младић преко Албаније, одакле је послат у Француску. У Ници је завршио убрзани матурантски курс и затим добио стипендију за студије медицине у Бордоу, где је положио пријемни испит као трећи у рангу. Медицински факултет је завршио 1922, био међу најбољима у генерацији. По завршеним студијама вратио се у Србију, где је после општег лекарског стажа краће време радио као лекар на Руднику, а потом је добио специјализацију из опште хирургије код Миливоја Костића. Специјалистички испит из хирургије положио је 1926. Указом Министарства здравља упућен је у Приштину, где је основао Хируршко одељење, а потом је постављен за шефа Хируршког одељења у Призрену. Године 1931. постављен је за шефа Хируршког и гинеколошког одељења у Скопљу, где је едуковао кадрове који су по оснивању факултета у Скопљу постали професори. Године 1941. по распаду српске војске, у коју је био мобилисан, постављен је за шефа Хируршког одељења Државне болнице у Нишу. Године 1944. по позиву отишао је у Озренски партизански одред. По ослобођењу постављен је за начелника санитета Друге армијске области. После демобилизације постављен је за шефа Хируршког одељења Градске болнице у Нишу, где је едуковао више хирурга. Године 1959. именован је за председника Матичне комисије за формирање Мед. ф. у Нишу, потом је биран за декана у два мандата, а у трећем 1971. отишао у пензију са 50 година лекарске службе. Бавио се абдоминалном, ортопедском, торакалном и уролошком хирургијом. Објавио је више радова у домаћим и страним часописима. Најпознатији су његови радови из хирургије желуца и хируршког лечења илеуса (Reaction de fixation dans la tuberculose, Bordeaux 1922; и М. Петковић, Операбилни рак желуца: клиника и радиологија, Ниш 1972). Носилац је Албанске споменице, Ордена Св. Саве V и IV реда, Ордена заслуга за народ и Oрдена рада.

ДЕЛА: и В. Крајчић, „Коштани тумори гигантских ћелија комбиновано лечени" САЦЛ, 1957, 85, 11; и В. Крајчић, В. Дражић, „Карцином дојке на Хируршком одељењу болнице у Нишу", и В. Костић, „Резултати лечења рака дебелог црева у болници у Нишу за последњих десет година", Зборник радова Другог конгреса лекара Србије одржаног од 9. до 12. октобра 1955. године у Нишкој Бањи, III. Саопштења и дискусије. Бг 1957; и М. Станковић, С. Станковић, „Спонтане унутрашње холедоходуоденалне фистуле", Acta medica Medianae, 1962, 1.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Живић, „Никола Ђукнић (1897--1972)", Лекар, 1985, 83: 9; Великани нишке медицине, Ниш 1997; Р. Чоловић, Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

Р. Чоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУЛАВЕС → ЂУЛОВАЦ

ЂУЛАВЕС → ЂУЛОВАЦ

ЂУЛИНАЦ, Павле → ЈУЛИНАЦ, Павле

ЂУЛИНАЦ, Павле → ЈУЛИНАЦ, Павле

ЂУЛИСТАН

ЂУЛИСТАН (перс. đul: ружа, ружица), ружичњак. У оквирима исламске вртне уметности ђ. означава специфични врт искључиво засађен ружама, намењен визуелном и мирисном ужитку. Замисао Раја као божанског врта позната је још од најранијих цивилизација и као таква нашла је своје истакнуто место у исламској уметности која препознаје врт као метафоричну представу Раја на земљи. На више од 120 места у Курану помиње се врт у контексту места рајског блаженства, сигурног прибежишта и уточишта. Блаженство Рајског врта у исламу је изразито чулног карактера, па визуелни и мирисни угођаји представљају његову изразито наглашену компоненту. Ружа својом симболиком, мирисном нотом и атрактивном визуелношћу представља један од вољених и често коришћених мотива у уметности исламског света. Важи за пророков цвет, с обзиром на постојање популарне легенде да је настала од мирисне капљице Мухамедовог зноја током чудесног ноћног пропутовања Рајем. Њене латице, такође, симболизују муслиманску заједницу, а трње препреке које муслимани треба да превазиђу на свом Божјем путу. У просторној концепцији ђ. дословно одражава записе из свете књиге. То је самостални врт најчешће правоугаоне основе, оивичен зидовима, који се развија око централне водене површине и подељен је на четири једнака дела. Саднице ружа се густо саде формирајући атрактивне флоралне покриваче, а зидови се покривају врстама пењачица. Ђ. се обично формира у близини куће како би се у њему могло уживати погледом кроз прозор или са галерије. У случају изостанка близине резиденцијалног здања, у непосредној близини ђ. или у његовом средишту подиже се одморишни павиљон.

ЛИТЕРАТУРА: А. Maurières, E. Ossart, Paradise Gardens: Landscape Gardening in the Islamic Tradition, Paris 2001; E. Clark, The Art of the Islamic Garden, London 2011.

Т. Борић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУЛИЋИ

ЂУЛИЋИ, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Теслић, изграђено на сјеверној подгорини планине Борја и у долини ријеке Мала Усора (лијеве притоке Усоре, слив Саве). Сјеверним дијелом села пролази пут Бањалука--Добој, који га повезује с општинским центром који је 2 км према истоку. Насеље је дисперзивно. Највећи број кућа изграђен је дуж друма, на дужини од око 3 км. На источној периферији Ђ. су повезани са Теслићем. Јужно од њега, по планинској страни, до висине од око 300 м, грађене су појединачне куће и два заселка. Године 1991. у селу је живјело 1.512 становника, од којих су 47% били Срби, а 44,5% Муслимани. Број становника је 2013. порастао на 2.307, који су живјели у 645 домаћинстава. Село је тада имало 849 кућа. У Ђ. се налазе основна школа и мјесна канцеларија.

ЛИТЕРАТУРА: Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

И. Медар Тањга

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУЛОВАЦ

ЂУЛОВАЦ, село и средиште општине у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији. До 1992. звало се Миоковићево. Изграђено је на планини Билогора у долини реке Илова. Село је на железничкој прузи и локалном путу који повезују Дарувар (20 км) са Подравином. Године 1961. имало је 546 становника, од којих су 46,5% били Срби. До 1991. тај број је порастао на 646 лица, са 40,2% Срба, а до 2001. на 915 лица, од којих су 5,6% били Срби. У тој деценији, када се одиграо грађански рат, Срби су прогнани и остало их је 51. У селу је 2011. било 966 становника (246 домова). Порасту броја становника допринело је досељавање Хрвата са Косова и Метохије.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

М. Грчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУЛСКА ЕПАРХИЈА

ЂУЛСКА ЕПАРХИЈА, епархија на простору Мађарске, са седиштем у Ђули, у Ердељу. Настала је касније у односу на остале епархије на том простору, јер су Доњи Кереш и Ђула у Бекешкој жупанији освојени тек у време похода султана Сулејмана на Сигет (1566). Оснивање епархије везује се за влашког војводу Михаила II Витеза крајем XVI в., када је јенопољски архиепископ Сава I пренео седиште у Ђулу где су његови рођаци подигли цркву од камена. Епархија је вероватно основана одлуком султана, којем је одговарао већи број епархија због већих дажбина. Попуњавање епископског трона вршено је „на основу арза патријарха Пећи, и на основу узвишеног фермана". Епископ Ђуле плаћао је султану за свој берат 10 дуката. Ђула је наведена у попису области под јурисдикцијом патријарха Пајсија у берату који је 31. V 1615. добио од султана. Турски документи показују да су пре 1640. Ђ. е. и Липовска епархија спојене у једну са рангом митрополије. У складу са рангом повећан је пешкеш који је износио 14 дуката. Тачно на стогодишњицу оснивања Липовске митрополије, a основана је после пада Баната под турску власт (1552), Ђула се издвојила из њеног састава и наставила самосталан живот. Епархија и њени епископи морали су да издрже велику борбу против протестантизма. Одлуком Ердељског сабора Срби и Румуни били су присиљавани да пређу у калвинизам, с којим циљем су им у школама и црквама наметане калвинистичке књиге. Овоме се одлучно одупирао митрополит Данило, због чега је збациван, али је ипак опстајао. Протестантизам је наметао кнез Ђeрђ II Ракоци, позивајући се на католичко-протестантско начело cuius regio, illius religio („чија је земља, његова је и вера"), које је прокламовао Аугзбуршки религиозни мир, потписан 1555. од стране протестаната и римокатолика. После сеобе Срба и организације Крушедолске и Кaрловачке митрополије Ђ. е. се не помиње јер је Ђула припала Темишварско-јенопољској епархији.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, одељење историјских наука, 1980, 2.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУМРУК

ЂУМРУК (тур. gümrük), извозна, провозна и увозна царина, али и такса коју произвођач плаћа на робу коју донесе на пијацу или у варош; пијачарина, трошарина (ђ. чаршијски). Хатишериф Порте од августа 1830. регулише и ђумручке таксе „на еспапе, кои ће излазити из ђ. Београдског, да иду у друге пределе, оне ће се за унапредак присајединити с утврђеним данком реченог народа, и то плаћање одсеком битће поверено попеченију књаза Милоша". Одредбе Хатишерифа од новембра 1833, такође, регулишу ђ.: „Турци, а тако и Срби, плаћајући таксе ђумручке, уживаће у Београду савршену слободу трговања, и овај ђ. предаваће се Србима". Средином XIX в. данак и ђ. су чинили 84% целокупног државног прихода Србије. Све док Србија није постала самостална држава, она није могла наплаћивати ђ. на увозну робу. Када је Србија 1843. издала царинску тарифу, Аустрија јој је оспорила право царинске аутономије јер „својство правити или модифицирати ђумручке тарифе превасходи из права суверенитета". Аустрија је истакла да за Србију важе њени уговори с Портом из XVIII в. по којима се на робу из Аустрије наплаћивало само 3% од вредности, а то је Ферманом од 1846. потврдила и Порта. Осим увозне царине коју Србија није могла наплаћивати на аустријску робу, слична ситуација је била и с провозном царином. Никаква царина се није могла наплаћивати за робу која је ишла преко Србије у Цариград, Солун, Једрене или која је из тих места вожена у Србију. Србија је могла наплаћивати само извозне царине. Тако је, ради повећања царинских прихода, Влада Србије подигла 1856. извозну царину, на свиње од два на три цванцика, по пару. Све док Србија није постала самостална држава, није могла наплаћивати ђ. на увозну робу. Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. уз извесна ограничења. Одредбе члана XXXVII Берлинског уговора обавезивале су Кнежевину Србију да не наплаћује никакве транзитне таксе за превоз робе преко њене територије. Овим уговором било је одређено и да се „до закључења нових споразума у Србији неће ништа мењати у постојећим трговачким односима Кнежевине са другим земљама". На тај начин је Србија обавезана да поштује трговинске уговоре за транзитну трговину. Ове уговоре је у име Србије закључивала Порта пре признавања њене независности.

ЛИТЕРАТУРА: В. Петрић, Из правне историје народа Југославије, Бг 1968; Историја српског народа, I/5, Бг 1981; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838--1858), Бг 1990; Д. Јевтић, Д. Поповић, Историја држава и права југословенских народа, Бг 1991; Љ. Кркљуш, Правна историја српског народа, Бг 2007.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУМРУКАНА

ЂУМРУКАНА, царинарница, зграда у коjој се контролисала роба и одређивала наплатна такса за њену даљу дистрибуцију. Београдска Ђ. је једна од најпознатијих несталих грађевина старог Београда из времена кнеза Милоша. Сматра се првим београдским здањем подигнутим по западњачким градитељским концепцијама. Налазила се у Савамали, недалеко од Сава капије, у Карађорђевој 17, на чијем се месту до 1833. налазио Нонин хан. Идејни нацрт за подизање солидног здања изнео је у пролеће 1834. кнежев секретар и управник Београда Цветко Рајовић. Претпоставља се да је пројектант овог здања био искусни словачки инжењер Франц Јанке који се у то време налазио у Београду на важном задатку премеравања земљишта и израде првог урбанистичког плана будућег државног центра. Ђ. је саграђена 1835. од опеке и тесаног камена повезаних кречним малтером. Био је то једноспратни симетрично компоновани објекат класичног архитектонског руха. Сачувана основа приземља показује функционално двотрактно решење по чијој се оси симетрије пружао улаз са ходником који је водио у унутрашње двориште са економским зградама. У приземљу су билa два пространа магацина, а на спрату мањи канцеларијски и стамбени простори. Пластична декорација фасадног платна била је сведена, оличена континуираним подеоним и профилисаним кровним венцима, с незнатно израженијим капителима стубаца и пиластрима аркаде приземља. Седамнаест правоугаоних застакљених прозора красило је спрат, док је средњи отвор био истакнут балконом са оградом од кованог гвожђа. До краја XIX в. средишњи ризалит је крунисао троугаони тимпанон са грбом Кнежевине Србије. С обзиром на репрезентативност, Ђ. је коришћена за церемонијалне потребе и за сусрете са страним државницима, а касније су у њој биле смештене многе државне институције. Овде је формирано и прво професионално позориште у Србији под управом Атанасија Николића у којем је 21. XI 1841. одиграна прва позоришна представа у Београду Краљевић Марко и Арапин.

Тијана Борић

001_SE_V_Savsko-priobalje-sa-djumrukanom-u-sredini.jpg

Према уговору Порте и Русије из 1783, којем се наредне године прикључила и Аустрија, ђумрук (царина) био је утврђен у износу од 3% од вредности робе и плаћао се и на увоз и на извоз робе из Турске. По тој стопи царина се наплаћивала све до 1864. Београдска царинарница, заједно с нишком филијалом, била је у рукама београдског везира, који је тарифе за царињење добијао из Цариграда. Остале ђ. биле су у рукама књаза Милоша, који их је узимао у закуп од везира, али уз обавезу да не наплаћује већу царину од тарифом прописане. Ипак, неке тарифе успостављале су и власти у Србији, почев од 1819, што је био један од начина којима је књаз наносио штету Београдској ђ., користећи се за то и другим средствима, утичући на трговце да преусмеравају робу на друге ђ. У тарифи из 1828. наплаћивана је и извозна царина на жита, као заштитна мера због недостатка домаћег жита, што се сматра првим случајем коришћења царине као инструмента економске политике. Поред првог ђумрука у Милошево доба плаћан је и „чаршијски ђумрук", намет на изношење робе на градски или паланачки трг ради њене продаје. Када је Београдска царинарница добила зграду 1835, било је то прво административно здање подигнуто у Кнежевини Србији која је добила аутономију, због чега је постала симбол ослобођене земље. Она је тешко оштећена у савезничком ускршњем бомбардовању 1944. и срушена после рата.

Рајко Буквић

Литература: М. Гавриловић, Милош Обреновић, 2, Бг 1909; М. Коларић, Класицизам код Срба, 2: грађевинарство, Бг 1967; Д. Ђурић Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима, Бг 1977; Економска и пословна енциклопедија, 1, Бг 1994; Душанов законик, Бистрички препис, Бг 2002; Д. Крсмановић, Царина и царинска служба у Србији (1804--1914), Бг 2006; Градитељи Београда 1815--1914, Бг 2009.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУНЂЕНАЦ, Злата

001_SE_V_Zlata-Djundjenac.jpgЂУНЂЕНАЦ, Злата, оперска и концертна певачица, вокални педагог (Чазма, Хрватска, 12. III 1898 -- Загреб, 26. VI 1982). Упоредо је похађала гимназију и часове певања код Леоније Брикл на Конзерваторијуму у Загребу. Усавршавала се у Бечу код Ирене Шлемер Амброс. Дебитовала је 1917. у Загребу у улози Првог пажа у Моцартовој Чаробној фрули. Била је солисткиња и првакиња Опере Хрватског народног казалишта у Загребу (1917--1926, 1944--1947), Опере Народног позоришта у Београду (1926--1930, 1937--1943) и Опере Словенског народног гледалишча у Љубљани (1930--1937, 1947--1952). Предавала је соло певање на Музичкој академији у Љубљани (1947--1952), Музичкој академији у Београду (1953--1964) и краће време на Музичкој академији у Сарајеву. Раскошним сопраном изузетно великог опсега и изражајних могућности, остварила је 102 улоге у приближно 1.200 оперских и оперетских представа. Њене најбоље оперске креације биле су Виолета Валери у Вердијевој Травијати, Ћо-Ћо-Сан и Мими у Мадам Батерфлај и Боемима Ђ. Пучинија, Маргарета у Гуноовом Фаусту, Манон у Манон Ж. Маснеа и Микаела у Бизеовој Кармен. Гостовала је на свим југословенским оперским сценама, у бечкој Државној опери и у оперским театрима у Прагу, Брну, Трсту, Берлину и Лондону. У концертним дворанама и на радију, у земљи и иностранству, певала је стилски чисто и дубоко проживљено соло песме домаћих и европских композитора и солистичке сопранске деонице у ораторијумима, мисама и реквијемима. Имала је посебан афинитет према домаћој модерној музици. Снимила је грамофонске плоче са аријама из опера Пучинија, Леонкавала, Гуноа, П. Крстића и Зајца за дискографске компаније „Edison Bell", „Odeon" и „Parlophon" (Берлин, 1929). Као вокални педагог дала је домаћој и светској оперској сцени Љиљану Молнар Талајић, Славку Поповић, Бреду Калеф, Ванду Герлович, Оскара Зорника и др. Добитница је Награде Комитета за културу и уметност владе ФНРЈ (1948) за креацију улоге Јенуфе у истоименој Јаначековој опери, Прешернове награде (1949) и Ордена рада II степена (1949).

ЛИТЕРАТУРА: С. Чикић, Споменица о стопедесетогодишњици живота и рада српске православне црквене општине Светога Саве у Бечу (1860--1970), Н. Сад 1971; 25 година обновљене Опере Српског народног позоришта у Новом Саду (1947--1972), Н. Сад 1972; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Лексикон југословенске музике, 1--2, Зг 1984; И. Грицкат, Злата Ђунђенац, Бг 1990.

Владимир Јовановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУНИС

ЂУНИС, село у централном делу Србије, у Јужном Поморављу, у доњем делу долине Рибарске реке (лева притока Јужне Мораве). Кроз село пролази локални пут који повезује Поморавље са Рибарском бањом на планини Велики Јастребац, а на његовој северној периферији је железничка пруга Београд--Ниш са станицом. Општинско средиште Крушевац је 17 км западно од Ђ. и спојени су локалним асфалтним путем. Село је издужено на око 4 км уз долину реке, није јединствено и чини га неколико издвојених делова. Изграђено је на 150--190 м н.в. Први помен о њему је из 1382. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. било је 1.637, а 2011. 680 становника, од којих су 93,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 19,7% економски активног становништва, а остали су били упослени у неаграрним занимањима, највише у околним градовима. На северној периферији је манастир Светог Романа (или Марка), а у селу се налазе четвороразредна основна школа, пошта и амбуланта.

Драгица Р. Гатарић

Црква Св. Дионисија. Назив Ђ. изведен је из имена Св. Дионисија којем је била посвећена најстарија позната црква у месту, коју су мештани називали Црквом Св. Николе, Богородице или Ђунисија. Црква се налази на средњовековном гробљу и данас је у рушевинама. Има основу слободног равнокраког крста димензија 8,5x10 м, са изнутра и споља полукружном апсидом на истоку. Претпоставља се да је над средишњим делом наоса првобитно могла имати куполу. Зидана је притесаним каменом, опеком и комадима црепа који су као сполије донети са околних античких грађевина. Због њеног специфичног начина зидања датује се у период пре XII в. У XIII и XIV в. уз цркву је дозиђивана припрата, а 1522. дограђена је и спољашња припрата. О каснијим преправкама сведочи и једна надгробна плоча са ћириличним натписом, узидана приликом обнове. Ђ. је и данас важно ходочасничко место, будући да осим остатака Цркве Св. Дионисија баштини и средњовековни манастир Св. Романа, као и манастир Покрова Пресвете Богородице, основан у првој половини ХХ в. У самом месту су у новије време саграђене и друге сакралне грађевине, попут Цркве Св. Пантелејмона из 1910. или капеле посвећене Св. Тројици, грађене 1994--1997. Maнастир Покрова Пресвете Богородице је важан ходочаснички центар, саграђен на месту на којем се, како се верује, 1898. Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић. Најпре је 1934. подигнута црква брвнара, док је данашњи католикон грађен 1977--2001.

Олга Шпехар

Манастир Св. Богородице. Садашњи храм, четврти по реду у овом манастиру али на новој локацији, пројектовао је архитекта Драгомир Тадић у српско-византијском стилу. Изградња је почела 1977, а завршена 2001. освећењем храма. Зидан је циглом, прозори и розете су од мермера из Белих Вода. Импозантна тробродна грађевина са полукружном олтарском и певничким апсидом, осмостраном куполом над солејом и четвоространим троспратним звоником који се завршава осмостраним тамбуром са плитком калотом. Испред главног улаза је трем на стубовима везаним луковима. Зидни живопис у техници ал секо урадили су академски сликари Драгомир Јашовић, Зоран Гребенаревић, грчки сликар Адонис Стериос и др. у духу средњовековног фреско-сликарства. Иконостас у дуборезу, са четири зоне, осликала је 1987. група уметника иконописачке школе манастира Жича. Лековитост Ђ. је надалеко позната, годишње га посети више од пола милиона православних поклоника, а највише на дан храмовне славе 1/14. октобра. Осим конака за смештај сестринства и гостију, располаже простором за епископа и духовника манастира.

Радомир Милошевић

001_SE_V_Djunis_crkva-Presvete-Bogorodice.jpg

Манастир Св. Романа. У близини села, уз десну обалу Мораве, у општини Ражањ, на путу Алексинац--Крушевац, налази се манастир Св. Романа. Сматра се једним од најстаријих манастира, а основан је у X в. око гроба Св. Романа, ученика Св. Климента, који се показао као чудотворан. Манастир се први пут помиње у Хрисовуљи византијског цара Василија II коју је 1019/20. издао Охридској архиепископији, а потом и у документима из 1498. Око гроба Св. Романа подигнута је прво црква посвећена Благовестима, а убрзо потом и манастир који је више пута рушен, напуштан и обнављан. Данашњу манастирску цркву посвећену Благовештењу подигао је, према предању, управник ергеле кнеза Лазара на старим темељима непосредно пред Косовски бој, у знак свог оздрављења. Године 1448. манастир је пострадао од Турака. У Аустро-турском рату срушен је до темеља. Обновио га је Ђорђе Пила 1796. у знак захвалности за излечење, добивши за њега од султана ферман за 300 дуката. Тада је изграђен и конак у којем је била смештена најстарија школа у овом крају и интернат за сиромашну и самохрану децу. Црква очувана до данас има основу сажетог триконхоса са припратом, надвишена је осмостраним кубетом, а уз њену јужну страну је дозидана уска, издужена капела за мошти Св. Романа. Из обнове крајем XVIII в. потиче и живопис у цркви који је фрагментарно очуван у олтару, певничким просторима и поткуполном простору. Манастир се опсежније обнавља и током XIX в. Храм се поново живопише 1831. и дело је до сада неидентификованих зографа. У време ове обнове осликана је и олтарска преграда која је 1925. замењена ниским иконостасом руског сликара Андреја Биценка. Уз цркву је подигнут двоспратни камени звоник 1857. трудом архимандрита Саве, у време кнеза Александра Карађорђевића и епископа тимочког Доситеја, о чему сведочи запис уклесан у камену плочу. У порти цркве налази се гроб руског пуковника Николаја Рајевског који је као добровољац погинуо у Српско-турском рату 1876, а Толстој се њиме надахнуо за лик Вронског у роману Ана Карењина. Током XIX в. у манастиру се налазила болница.

Ана Костић

002_SE_V_Bitka-na-Djunisu_1876_karta.jpg

У Ђ. се одиграла завршна битка, уједно и последњи пораз српске војске у рату са Турском 1876. После битке на Кревету, Турци су у последњој декади октобра започели нову офанзиву, с намером да српској војсци задају коначан ударац и тиме окончају рат. Главни циљ акције било је заузеће Ђ., утврђеног положаја на левој обали Јужне Мораве и раскрсници путева, како према Алексинцу и Делиграду на западу, тако и Крушевцу према истоку. Уводну фазу ове офанзиве представљао је тродневни бој код Великог Шиљеговца, где је већ првог дана, 7/19. октобра, пробијено лево крило Хорватовићеве линије Ђ. -- В. Шиљеговац -- Вукања, које је затварало долину Западне Мораве. Два противнапада, изведена ради повраћаја изгубљених положаја, нису уродила плодом, па је 9/21. октобра, по наређењу Черњајева, уследило Хорватовићево повлачење. После прве фазе турске офанзиве и Хорватовићевог узмицања на леву обалу Ђуниске и Велике реке, уследио је вишедневни предах, током којег је на западној обали Јужне Мораве утврђена линија фронта. На њеном првом делу, од Ђ. до Каоника, распоређено је 18 батаљона и 30 топова под командом пуковника Менженинова, док је на другом, од Чокотиног гроба до села Рлце, Хорватовић располагао са 28 батаљона и 26 топова. Наспрам ових трупа стајала је главнина турских снага -- близу 40.000 војника са задатком да најпре демонстрирају напад на Хорватовића, на делу Бобовиште--Алексинац, а затим са око 18.000 војника изведу главни удар на положаје Св. Нестора и Ђ. Иако је српска страна приметила турске покрете и већ 16/28. октобра са Бобовишта отворила артиљеријску ватру, Турке то није омело да следећег јутра и сами ступе у артиљеријски дуел и тиме отпочну битку. У нападу на Хорватовића прво је потиснуто његово десно крило, затим центар под командом пуковника Молостова, да би се око подне акција пренела и на лево крило, које је штитило пут од Каоника ка Крушевцу и одржавало везу са трупама на ђуниској позицији. То крило је, крећући се насипом од В. Шиљеговца, напало пет батаљона низама и пук коњице, са задатком да раздвоје шиљеговачке трупе од оних на Ђ. и потом га нападну са запада. Отпором предстража на Каонику и рушењем шиљеговачког моста, њихов продор речном долином био је заустављен. Но, део од четири батаљона усмерио се на редут на улазу у Ђуниску клисуру, који је држала Рудничка бригада 1. класе. Предвођена капетаном Радомиром Путником, бригада је издржала три јуриша, после чега се и она почела повлачити ка Ђунијском мосту. Након успеха против Хорватовића и осигурања левог бока, Турци су кренули у спровођење главног дела плана. Надирући центром од Кревета према Ђ. и десним крилом, долином Мораве ка Св. Нестору, намеравали су да окруже српске снаге и коначно их здробе. Први део трупа, који је продирао од Кревета ка Каонику, без борбе је одбацио Коњички одред мајора Флајшара, продирући у прве српске ровове. Само је дејство 2. Дунавске батерије капетана Тоше Поповића спречило катастрофу, мада не и губитак предтерена око Ђ., који је после поднева био у турским рукама. Накнадна појава четири батаљона, дотад ангажована у борби са Рудничанима, унела је општу панику како међу трупама, тако и код главнокомандујућег положајима пуковника Менженинова. Уследило је напуштање редута на Ђ. и Св. Нестору и бег према понтонским мостовима на Морави, од којих се један под теретом и провалио. Поново је дејство српске артиљерије и коначно, активирање три мине у Ђунијској клисури, онемогућило Турцима даље гоњење, мада је до вечери целокупан ђунијски положај био у њиховим рукама. Иако им је након битке пут за Алексинац и Крушевац, и даље долином Мораве према Београду био отворен, Турци нису били способни да наставе офанзиву. Победа им је ипак послужила као добар политички адут за што скорије примирје, закључено две недеље касније.

Милић Ј. Милићевић

ЛИТЕРАТУРА: Данило, ,,Манастир свети Роман", Црквени гласник, 1888, 2; С. Грујић, „Битка на Ђунису", Ратник, 1898, 40, 3; Операције Тимочко-моравске војске, 2, 5--6, Бг 1902; П. Пешић, Наш рат са Турцима 1876/77 године, Бг 1925; М. Васић, Жича и Лазарица, Бг 1928; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; Православље, 1979, 302; П. Опачић, С. Скоко, Српско-турски ратови 1876--1878, Бг 1981; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије (1791--1848), Бг 1986; И. Стевовић, „Црква Светог Романа код Ђуниса", ЛЗ, 1993, 33; С. Милеуснић, Водич кроз манастире по Србији, Бг 1995; Н. Ђокић, Завршнца рата 1876. Битке на Кревету, В. Шиљеговцу и Ђунису. Од Делиграда до Делиграда 1806--1876, Бг 1997; Н. Хаџи Ђураков, О манастиру Светог Романа: кратка историја, Круш. 1997; С. Бранковић, Независност слободољубивих, Бг 1998; Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 1998; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; М. Ракоција, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУР

ЂУР (Győr), град у Мађарској. Прва већа заједница Срба насељена је у Ђ. вероватно у другој половини XV в., када је известан број српских пребега из Турске врбован за војну службу у речној флоти угарског краља Матије Корвина. Део ових војника био је распоређен у гарнизонима на Горњем Дунаву (Коморан, Острогон, Ђ., Будим, Српски Ковин), чиме је створено језгро најсеверније српске дијаспоре у Угарској. Није познато да ли се одржала током османско-хабзбуршких ратова у XVI в. или је изнова формирана каснијим сеобама, али је извесно да су Срби с Горњег Дунава, као војници речне флоте (насадисти или шајкаши), учествовали у већини ратова које су угарски владари водили до средине XVIII в., када су поменути гарнизони укинути. О пореклу и демографској структури српске заједнице у Ђ. мало се зна. Неки извори указују да је Павле Бакић, командант горњедунавских шајкаша са седиштем у Ђ., у раздобљу између 1529. и 1536, подстицао досељавање мањих група Срба из Срема. На земљишту ђурског каптола у тзв. Новој Вароши (мађ. Újváros), где се и данас налази барокна српска црква из XVIII в., после Дугог рата (1593--1606) насељено је неколико стотина српских војника из Баната, а у трећој деценији XVII в. мања група Срба из Српског Ковина (мађ. Ráckeve). За разлику од Срба из Будима и Коморана, ђурски Срби су у првој половини XVIII в. били мала заједница, без знатније улоге у политичком и културном животу угарских Срба. Услед интензивног досељавања мађарског становништва, од почетка XVIII в. постепено губе утицај и у Ђ., где је пописом из 1720. регистровано 45 српских, 542 мађарска и 221 немачко домаћинство. Према попису из 1784--1785, Ђ. је имао око 13.000, а 1857 -- 15.746 становника, од чега само 74 житеља православне вероисповести.

Небојша С. Шулетић

Ђ. је био насељен већ пре наше ере, а до IV в. н.е., у римско доба, развио се у знатније градско насеље. У време првог крунисаног мађарског владара Иштвана постао је црквено и административно седиште шире подунавске области. Присуство Срба шајкаша, војника у дунавској флоти мађарских владара, забележено је у граду већ у другој половини XV в. У првој половини XVI в. краљ Фердинанд је поставио Павла Бакића за врховног заповедника шајкаша, а доделио му је и Ђ. Био је под турском влашћу само од 1594. до 1598, а све до краја XVII в. имао је кључну улогу у заштити територија које су остале под контролом Хабзбурговаца.

Срби су у Ђ. имали своју цркву већ у XVI в. На месту те цркве средином XVII в. саграђен је нови и нешто већи храм. За њега је 1660. насликана и позната икона Богородице Одигитрије коју је наручио коморански и ђурски шајкашки капетан Петар Монастерлија. Око 1730. обновљена је стара црква у којој је у то време служио и проповедао и Гаврило Стефановић Венцловић. По свему судећи, црква је крајем XVIII в. била већ у изузетно трошном стању, па су богати ђурски трговци одлучили да се сагради нова црква. Црква је грађена у духу познобарокног еклектицизма, а иконостас је подигнут почетком XIX в. Дуборез је рађен спајањем класицистичких и рокајних решења, док је иконе у духу наступајућих класицистичких схватања насликао бечки мајстор Антон Кухелмајстер.

Коста Вуковић

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до укидања Потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Д. Ј. Поповић, „Војводина у турско доба", у: Д. Ј. Поповић (ур.), Војводина, I, Н. Сад 1939; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, I, Н. Сад 1957; Д. Давидов, Споменици Будимске епархије, Бг -- Н. Сад 1990; „Срби у Коморану и Ђуру: поводом боравка Гаврила Стефановића Венцловића", Рачански зборник, 1997, 2.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРА ЈАКШИЋ

ЂУРА ЈАКШИЋ, књижевна награда за поезију основана у Српској Црњи 1985. Основана је на предлог Народне библиотеке „Ђура Јакшић" (Српска Црња), те институција културе неколико градова у којима је живео и радио књижевник и сликар Ђ. Јакшић (Зрењанин, Кикинда, Пожаревац, Светозарево, Крагујевац, Београд). Први пут је додељена 1986. Првих година уручивана је у градовима у којима је Ђ. Јакшић живео, а од 1989. додељује се у Српској Црњи, у време одржавања „Липарских вечери", за најбољу књигу песама на српском језику објављену у протеклој години. Добитници су били: Р. Војводић; В. Деспотов; Б. Милановић и С. Костић; Г. Костровић; Р. Петров Ного; М. Петровић; Ј. Ленголд; П. Цветковић; Т. Крагујевић; Г. Ћирјанић; И. Негришорац; Б. Ивков; Ж. Николић; Љ. Симовић; Н. Тадић; Р. Лазић; Д. Илић; Г. Божовић; Ж. Недељковић; С. Радојчић; М. Кнежевић; М. Ненадић; В. Карановић; Д. Новаковић; М. Марковић; Н. Вујчић; Е. Халиловић; М. Бећковић; Б. Томашевић; М. Цера Михаиловић; З. Ђерић; С. Радуловић; Б. Стојановић Пантовић; Д. Јовановић Данилов.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, Лексикон литерата -- лауреата: српске књижевне награде 1839--2002, Бг 2004.

Д. Бедов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРА КАЧИЋ

ЂУРА КАЧИЋ, кнез (?, почетак XIII в. -- Омиш, после 1254). Потицао је из племена Качића који су били смештени у Неретљанској Крајини. Његова породица је давала господаре Омиша до краја XIII в. Имао је титулу кнеза и истакао се као поданик краља Владислава (1234--1243), када је овај долазио на Цетину у сукобу са Угарском. Тада је постао краљев зет. Од њега је добио поседе и људе у суседству Дубровника. Када је краљ Урош I ратовао с Дубровником и људи Ђ. К. су учествовали у опсади града. Сачувано је писмо којим он од дубровачког кнеза тражи да се не свети тим људима.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг 1929, 32.

ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ, СВЕТИ

ЂУРАЂ, СВЕТИ, манастир на реци Брзава у румунском делу Баната, познат у српској литератури и као Сен Ђурађ. Постанак манастира предање везује за царицу Ирину (780--802) и сина Константина (780--797). Натпис на једној плочици нађеној у олтару саопштава да га је 1485. саградио деспот Јован Бранковић. Записи на књигама потврђују његово постојање у XVII в., када га посећују монаси из Пећи и скупљају милостињу. Пљачкали су га Турци, али је највише страдао у аустро-турском рату 1737. Нове конаке добио је 1766. прилогом Викентија Јовановића Видака, у време када је био темишварски епископ. Убрзо му је одузето имање од 1.500 катастарских јутара. Када је царица Марија Терезија укинула манастир Партош, његови монаси долазе у Ђ. са делом манастирских драгоцености. Првобитни храм био је омањи објекат са крстообразном основом, зидан од печене цигле. Садашњи храм зидан је 1793--1794. о чему обавештава плоча са натписом. Једнобродна грађевина са шестостраном куполом над солејом и звоником на западној страни изграђена је у барокном стилу. Живопис је 1799. урадио Павле Ђурђевић са синовима Савом и Влајком и унуком Будишом. Тај живопис је 1928. накнадно пресликан па је изгубио доста од првобитне оригиналности. Истичу се циклуси Христових страдања и храмовног патрона Св. Ђорђа, те портрети српских светаца. Иконостас, певнице и епископски трон резбарио је 1799. Аврам Манојловић, а 45 икона осликао је Јован Исаиловић Старији 1804. уз помоћ Григорија Јездимировића. У парапету је сцена мучења Св. Ђорђа. На Богородичином трону је копија иконе Богородице Бездинске, а у владичанском трону икона Господа Христа са крстом на рамену. На певницама су приказани свеци који су се бавили писањем и компоновањем богослужбених текстова. Храм је 1748. добио 13 целивајућих икона које су урадили иконописци из Јужне Србије (Македоније) или Грчке, које су платили јеромонах Теодосије (11) и Павле Теодоровић (2). Манастир је опустео 1950, да би тек 1989. био обновљен. Највећи део богослужбених и других драгоцености пренет је у владичански двор у Вршцу, а део са књигама остао је у манастиру.

ЛИТЕРАТУРА: И. Зеремски, Српски манастири у Банату, њихов постанак, прошлост, одношај према Румунима, Ср. Карловци 1907; В. Матић, С. Ђорђевић, „Манастир Светог Ђурђа", ЗЛУМС, 1970, 6; В. Поповић, Српски споменици у Румунији, Суб. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ I БАЛШИЋ

ЂУРАЂ I БАЛШИЋ, обласни господар (?, почетак XIV в. -- ?, 13. I 1378). Други од тројице синова оснивача династије Балше I. И поред тога што је у повељама из тог периода редовно навођен после старијег брата Страцимира, он је имао водећу улогу међу синовима Балше I, који су углавном наступали колективно. Мада од почетка браћа Балшићи управљају још увек скромном територијом између Скадарског језера и мора и вероватно Баром, цар Урош је истицао њихову делимичну самосталност. У сјеничкој повељи из 1360. он даје Дубровчанима слободу трговине по својој земљи „или на Зету на Балшиће, или на државу кнеза Воислава". Иако имају скромну област, они уживају углед и утицај близу ранга моћног кнеза Воислава. Доказ тог угледа је што их 1361. Дубровчани примају у ред својих почасних грађана, а 1362. и Венеција. Први знак одметништва од власти цара Уроша испољавају већ тада, за време српско-дубровачког рата 1361--1362. Као новопримљени грађани они стају на страну Дубровника. Балшићи су имали проблеме и на југу где су се сукобили са осамостаљеним албанским великашима Карлом Топијом и Блажом Матарангом. У току тог ратовања 1364. заробљен је Ђ., што је био велик ударац за породицу. Поново се јавља као слободан 1366, када је склопљен мир са Карлом Топијом. У међувремену се оженио (пре 1364) Оливером, кћерком Вукашина Мрњавчевића, који је постао краљ и савладар Урошев 1365. После ње, по други пут се оженио (после 1371) Теодором, кћерком деспота Дејана и удовицом Жарка, ранијег намесника у Зети. Према северу Балшићима се и даље опирао Котор који је добијао подршку Николе Алтомановића (1367--1373), синовца кнеза Воислава. Због опсаде Котора 1369. Балшићи су проглашени за одметнике од цара Уроша. Све више се уплићући у унутрашње сукобе у српском царству, Балшићи сарађују са краљем Вукашином, Ђ. тастом. У лето 1371. у Скадар је дошао Вукашин са својим сином Марком, где се састао са Ђ., спремајући се да крену према Оногошту против Николе Алтомановића. Та акција је прекинута због упада Турака у Серску област, па је Вукашин похитао у помоћ брату Угљеши, где ће обојица страдати у Маричкој бици (26. IX 1371). Ђ. је 1371. заузео њихов град Призрен и Пећ са патријаршијом, а после пораза Николе Алтомановића 1373. његове територије од залеђа Дубровника до Боке которске (жупе Конавле, Драчевицу, Требиње и Сланско приморје). Као господарима залеђа припао им је Светодимитарски доходак од 2.000 перпера годишње, који је држао жупан Никола Алтомановић, а пре њега Немањићи. У једној повељи из новембра 1373. Ђ. се назива „господар земље приморске која је около Дубровника". Већ после смрти најстаријег брата Страцимира (1372) он у правом смислу постаје глава породице. С кнезом Лазаром после 1373. постаје најугледнији српски великаш. Њих двојица 1375. заједно сазивају сабор у Пећи на којем је изабран нови патријарх Сава IV. У то време Балшићи бележе још један успех јер су се родбинским везама проширили на југ некадашње државе цара Душана. Млађи брат Балша оженио се Комнином, кћерком деспота Јована Комнина Асена, брата Душанове жене Јелене. На тај начин Балшићи су постали господари Берата, Валоне и Химаре. Како је и краљ Твртко I истицао сродство са Немањићима и желео да њихове земље окупи, морало је доћи до њиховог сукоба, нарочито око приморских жупа у залеђу Дубровника. Твртко је 1377. подстакао побуну у њима, тако да су, Требиње, Конавли и Драчевица ушли у састав босанске државе. Огорчен због овог губитка Ђ. је био против Твртковог крунисања у Милешеви, у јесен исте године за краља „Србљем, Босни, Поморју и Западним странам". Чак је, према писању М. Орбина, уз помоћ Карла Топије предузео поход против Твртка, стигао са војском до Невесиња и вратио се с великим пленом. Недуго после тога је умро.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, „Балшићи, генеалошка студија", ГСУД, 1886, 65--66; Ђ. Стратимировић, „О Балшићима", ГНЧ, 1895, 15; G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balsichi, Split 1899; Историја Југославије I, Бг 1953; К. Јиречек, Историја Срба I, Бг 1978; Историја Црне Горе II/2, Тг 1987; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад -- Бг 2001.

А. Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ II СТРАЦИМИРОВИЋ БАЛШИЋ

ЂУРАЂ II СТРАЦИМИРОВИЋ БАЛШИЋ, властелин, обласни господар (?, средина XIV в. -- ?, почетак априла 1403). Био је најстарији син зетског господара Страцимира Балшића (умро 1372. као монах Сава). Помиње се први пут 30. XI 1373. у једној повељи Дубровнику, заједно са стричевима, као „млади Ђурађ". У почетку се сукобио са стрицем Балшом II и био чак неко време затворен. У тренутку Балшине погибије у сукобу са Турцима на Саурском пољу 18. IX 1385. преузима породичне територије. Области на југу је изгубио. Угрожен је био најпре у северној Албанији због побуне властеле Закарија, а затим и Дукађина и Саката који су загосподарили Будвом. Од свог претходника наследио је непријатељство према Турцима и краљу Твртку. После провале Турака до Острога и Оногошта (1386) и на територију албанске господе (1387) средио је односе с њима прихвативши вазалске односе. Турска провала у Босну 1386. је, изгледа, дошла на његов подстицај јер је био у сукобу с Твртком I. То је био разлог што је у августу 1388. и по други пут позвао турски одред, који је предводио војсковођа Шахин. Тај поход се завршио поразом код Билећа, а у њему су се налазили и поданици Ђ. Управо у време ових ратова, да би обезбедио срдачније односе са Србијом, оженио се другом од пет кћери кнеза Лазара, Јеленом, око 1386/1387. Иако је био Лазарев зет, као Твртков противник и турски вазал није учествовао у Боју на Косову (1389). У време султана Бајазита појављује се нови супарник, његов брат од стрица (Ђурђа I) -- Константин Балшић. Он је постао турски вазал и као такав покушао је да створи посебну област на територији Балшића. Ускоро је завладао облашћу Кроје и Дања као великим трговачким местом са царином. Пошто је због њега изгубио султанову наклоност, Ђ. је 1391. прешао на страну турских противника. Прихватио је католичанство и папи Бонифацију IX обећао своје земље у случају да остане без наследника. Већ тада почињу сукоби с Турцима, а следеће, 1392. Ђ. је пао у заробљеништво скопског намесника Пашајита. Тада је Венеција заузела Драч, а 1393. и Будву коју је претходно био заузео Радич Црнојевић. Турци су га ослободили кад је пристао да им уступи Скадар, Дриваст и трг Св. Срђ на Бојани и да им плаћа годишњи данак. Своје градове је успео да преотме Турцима 1395. јер је султан био заузет походом на Влашку, али још и Дањ од свог рођака Константина Балшића. Ове градове је 1396. уступио Венецији за 1.000 дуката годишње, уз обећање да ће му пружити помоћ ако буде нападнут од Турака. Касније се покајао, настојећи да поврати неке од тих градова, али без успеха. Њему је остало да влада малом територијом западно од Бојане, са Баром и Улцињем као већим градовима. Положај му је отежан када је после Никопољске битке уклоњен Вук Бранковић и кад су се турске посаде приближиле све до Полимља (1396). Пошто је исте године погинуо Радич Црнојевић, његов огорчени противник Ђ. је заузео део његових поседа. Ускоро после тога, босански војвода Сандаљ Хранић, који је помагао Црнојевићима, провалио је у Боку которску, запосео Луштицу, Грбаљ и Будву коју је Ђ. успео тек после две године да поврати. Као противнику Турске угарски краљ Жигмунд му је доделио титулу кнеза Хвара и Корчуле, као и звање „господара Албаније". То је била награда за гостопримство које је Ђ. указао Жигмунду у децембру 1396. када се враћао морем после пораза код Никопоља. Олакшање је дошло после турског пораза код Ангоре у лето 1402. Тада је увучен у борбе које су избиле међу Бајазитовим синовима, али и борбе с наследницима кнеза Лазара и Вука Бранковића. Крајем лета 1402. он је пружио достојно гостопримство и свом шураку Стефану Лазаревићу, који се морем, преко Зете, враћао у земљу после Ангорске битке. Дао му је војну и сваку другу помоћ за обрачун са Ђурђем Бранковићем. До тог сукоба је дошло код Трипоља, близу Грачанице на Косову, у новембру 1402. Тада су потучени Бранковићи, као и одред Сулејмана, најстаријег Бајазитовог сина. Убрзо после тога Ђ. се разболео и умро. Сахрањен је у цркви Св. Катарине у Улцињу, а наследио га је једини син Балша III.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, „Балшићи, генеалошка студија", ГСУД, 1886; Ђ. Стратимировић, „О Балшићима", ГНЧ, 1895; G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balsichi, Split 1899; Историја Југославије I, Бг 1953; К. Јиречек, Историја Срба I, Бг 1978; Историја Црне Горе II/2, Тг 1987; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад -- Бг 2001.

А. Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ БЕЛМУЖЕВИЋ

ЂУРАЂ БЕЛМУЖЕВИЋ, кнез, војвода (?, почетак XV в. -- ?, после 1455). Припадао је истакнутој феудалној породици Белмужевића (Биомужевића), која се истакла за време деспота Ђурђа Бранковића. Њихов успон се може пратити још од 30-их година XV в. Породична баштина им је била у средњовековној области Загорја (данашња ваљевска Подгорина), где и данас постоји село Беомужевић. Господар ове области Стефан Белмужевић је, према Константину Јаничару, заробио Јанка Хуњадија после пораза на Косову (1448), и предао га свом господару, деспоту Ђурђу у Смедереву. Стефан је био најстарији од браће, а из извора су познати и млађи Вук и Ђ. Ђ. се у некој дипломатској мисији помиње у време дубровачког рата (1430--1432) са Радославом Павловићем. Почетком 1443. додељена му је извесна свота новца од стране дубровачке владе. У сличној дипломатској мисији га срећемо током те године када преко Дубровника и Сплита одлази у Угарску, што је вероватно повезано са предстојећим походом против Турака. Те године је боравио дуже времена у Дубровнику са братом Вуком и породицама. Од дубровачког Већа умољених су добили барку која је 5. децембра требало да превезе њихове жене до Скадра. Ђ. се заједно са Вуком истакао као представник деспотов, са значајним управним функцијама у Зети после обнове Деспотовине. Помиње се с братом Вуком међу сведоцима на пресуди зетског војводе од 8. IX 1445, којом се на основу изјава сведока, утврђује граница између поседа Хота и Матагужа. Наведени су као „српска властела", а остали сведоци су уписани као „зетска властела". Веће умољених је својом одлуком од 1. VIII 1454. доделило Белмужевићима дубровачко грађанско право, које се иначе није тако лако додељивало странцима. Одлуком Малог већа од 1. III 1455. Ђ. је одобрена набавка извесне војне опреме. Оно што је важно у овој одлуци је да се помиње са титулом војводе. Вероватно је ову титулу стекао у великом крсташком походу 1443--1444 (Велика војна), за заслуге у обнови Деспотовине. Последњи пут се у изворима помиње 6. V 1455. Да ли је као његов млађи брат Милош имао поседе у време деспота Лазара, и са леве стране Дрине, није нам познато. Такође се не зна када је умро и да ли је са Милошем прешао у Угарску. Колики је значај имала породица Белмужевић у Србији, говори поменута чињеница да им је дубровачки сенат доделио право грађанства, свакако и због заслуга Ђ. за Дубровник у дипломатским мисијама тог доба.

ИЗВОРИ: Дубровачки архив; А. Веселиновић, Дубровачко Мало веће о Србији 1415--1460, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Зетска пресуда из 1455. године", АПДН, 1931, 1--2; К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1978; Историја српског народа II, Бг 1982; А. Веселиновић, „Граница између Србије и Босне у XV веку", у: Зборник БиХ од средњег века до новијег доба, Бг 1995; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1999.

А. Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ, деспот (око 1375 -- Смедерево, 24. XII 1456). Био је последњи знаменити владар средњовековне Србије, којом је владао 1427--1456. Потицао је из једне од најпознатијих српских породица позног средњег века. Његов прадеда Младен био је војвода, деда Бранко велики севастократор српског цара у Охриду, а отац „господин" Вук, господар Косова, Метохије, Полимља и Пештерске висоравни. Мајка му је била Мара, најстарија кћи кнеза Лазара. Као дечак доживео је Косовску битку 1389, која се одиграла на очевим поседима. Турци и Лазаревићи дошли су главе његовом оцу, чију је смрт дочекао као млад човек, са нешто више од двадесет година. Пошто су после Вукове пропасти највећи део земаља Бранковића запосели Турци и наследници кнеза Лазара, с мајком Маром и браћом Гргуром и Лазаром преживљавао је тешке дане. Успели су да откупе очеву земљу од султана Бајазита I на самом почетку XV в., када је османлијској држави запретила опасност од монголског кана Тамерлана. Заједно с братом Гргуром Ђ. је учествовао јула 1402. у чувеној бици код Ангоре између Османлија и Монгола. Борећи се на страни султана Бајазита I, у крвавом боју, Гргур је допао у монголско ропство, а Ђ. је успео да побегне у Цариград, где га је ујак Стефан Лазаревић „свезао" и бацио у тамницу. Успео је да се ослободи уз помоћ властелина Родопа и да се врати у своју земљу. У њој је сачекао ујаке Стефана и Вука, који су се такође враћали с ангорског бојишта. У околини Грачанице заметнула се битка између Бранковића и Лазаревића. Иако је Бранковиће помагао турски одред, Лазаревићи су однели победу и успели су да се врате у своју област.

У постангорско време Ђ. је водио главне породичне послове. Судбина му је доделила да ускоро остане и једини мушки члан куће, јер му је старији брат Гргур, после повратка из ропства, примио монашки завет и већ 1408. умро у Хиландару. Млађег брата Лазара убили су Турци 1410. У деценији после Ангорске битке, Ђ. је био веран вазал султана Сулејмана I, који је владао европским делом царства. У томе својству, 1409. помагао је побуну Вука Лазаревића против брата, деспота Стефана. Од 1410. до 1412. учествовао је у рату међу синовима султана Бајазита I, па је, излажући се непосредној животној опасности, гоњен по источним пределима Балканског полуострва. Прешао је на страну султана Мусе, који га је, међутим, тровао. Пошто је преболео, успео је да се, уз помоћ млетачке галије, склони у византијски Солун. После силних перипетија, избегавајући турске потере, вратио се у јесен 1412. у Србију. Посредништвом мајке Маре, измирио се с ујаком, деспотом Стефаном, који га „прими као отац са сином многожељеним". Како Стефан није имао деце, знало се да ће наследити српски престо.

Предводећи хришћанску војску, Ђ. је 1413. потукао султана Мусу под планином Витошом у Бугарској. Победа му је омогућила да одложи оружје, пошто су завршене борбе за престо међу Бајазитовим синовима. Под новим султаном Мехмедом I наступила су мирна времена. Омогућила су му да се 1414. ожени доста млађом Јерином (Ирином), која је била из солунске гране византијске царске породице Кантакузин. Њу је вероватно упознао две године раније за време боравка у Солуну. Када се женио, имао је око четрдесет година и то му није био први брак, јер су Дубровчани 1408. писали госпођи Мари помињући „госпођу Јелену, кћер господина Ђурђа". Јелена се касније не помиње у изворима; није ушла ни у Родослов породице Бранковић. У сваком случају, Јерина је стигла у Србију, у којој је остала до краја живота. Запамћена је боље него било која средњовековна владарка, додуше као „проклета". Ђ. је, као господар своје области, у наредним годинама остао веран ујаку деспоту Стефану, што је само водило спајању њихових територија у једну државу. После смрти Балше III 1421. деспот Стефан наследио је Зету, али и тежак рат с Млечанима, који су се утврђивали на источној јадранској обали. Деспот је 1423. препустио ратовање сестрићу Ђ., који се с војском спустио у Приморје. С лукавим противником носио се на бојном пољу и за преговарачким столом. С млетачким представницима је 1423. код бенедиктинске опатије Светог Срђа и Вакха на Бојани склопио мировни споразум. Пошто је на терену остало доста нерешених спорова, следеће године закључио је нови уговор у копаоничкој Плани. Преостала спорна питања решио је новим споразумом, склопљеним 1426. у Вучитрну, у којем је имао свој двор. Током преговора с Млечанима иступао је као представник деспота Стефана, али се, постепено, све више представљао и као самостални господар. После завршених преговора, деспот му је препустио управу над Зетом. У међувремену, Јерина му је родила шесторо деце: синове Тодора, Гргура, Стефана и Лазара и кћери Мару и Кантакузину. У Зету се с породицом преселио августа 1426. У септембру те године, заједно са супругом и децом, посетио је Дубровник, у којем је свечано дочекан и богато угошћен. Већ до тога времена умрла му је мајка Мара, као калуђерица Марина. Надживела је мужа Вука за око тридесет година.

Пошто се разболео, деспот Стефан је, најкасније 1424, представио Ђ. властели и клиру, на државном сабору у рудничкој Сребреници, као будућег наследника српског престола. Али, да би постао нови владар, морао је бити признат и у спољном свету, пре свега у Угарској и Турској, од којих је зависила судбина српске државе. Склапањем уговора у Тати, деспот Стефан се побринуо да га призна угарски краљ Жигмунд Луксембуршки. После изненадне Стефанове смрти 19. VII 1427, Ђ. је постао српски владар. Као зрео човек од око педесет година, почео је да влада Србијом која је била пуна Турака. Најпре се нагодио с угарским краљем Жигмундом, коjeм је уступио Београд, али не и Мачванску бановину, иако је на то био обавезан уговором у Тати. Још теже је било нагодити се са султаном Муратом II, који је од 1425. ратовао у Србији. Ипак, успео је 1428. да склопи мировни споразум. Султан га је признао за српског владара, а заузврат Ђ. је постао његов вазал, обавезавши се да шаље помоћну војску и плаћа харач, који је 1433. износио 50.000 дуката годишње. Ђ. доласком на власт и међународним признањем Србије коначно су уједињене земље Бранковића и Лазаревића, а, како је држао и област Балшића, постао је једини господар сачуваних делова некадашњег Српског царства. Српска држава се поново простирала од Саве и Дунава до Јадранског мора.

Пошто су Угри држали Београд, а Турци Ниш, Крушевац и Голубац, српска држава није имала већих утврђених градова. Зато је Ђ. почео да зида нову престоницу, Смедерево. Дизана је на самом ушћу Језаве у Дунав, у равници, као тзв. „водени град", са основом у облику троугла, а састојала се од Малог и Великог града. Огроман грађевински објекат захватао је површину од око 10 хa, која је оивичена дебелим зидинама, појачаним са 24 куле, висине до 20 м. Сазидан је необично брзо, уз велике жртве владара, а још више његових поданика. Како је радовима руководио Јеринин брат Ђорђе Кантакузин, народ је, за своје патње, окривио њу и њене Грке. У сваком случају, Ђ. је подигао највећу српску средњовековну тврђаву, која, међутим, није могла да заустави турско освајање.

Док је зидано Смедерево, Ђ. је с породицом боравио углавном у летњиковцу Некудим и у Жичи. У току 1433. у Некудиму га је затекао бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер. Истакао је да је „веома леп владар и крупан човек". Забављао се у лову са синовима, који су такође „врло лепи". Уз Ђ. је било „доста његових, који су веома лепи и стасити људи и носе дуге косе и браде, јер се сви држе грчке вере". Деспотову пратњу чинило је „око педесет коњаника". Прве две године владе, Ђ. је, као и отац, носио скромну титулу „господин". У лето 1429. крунисао га је деспотском круном Георгије Филантропен, изасланик византијског цара Јована VIII Палеолога.

Под врховном заштитом Порте, Ђ. је успео да прошири своју државу припајањем делова Босне: Сребреници и њеној околини додао је делове Усоре с утврђеним градовима Зворник и Теочак. Док је према босанском краљу Твртку II водио офанзивну политику, према Млечанима у Зети морао је да буде попустљив. С његовим представницима је, августа 1435, у „великој сали за аудијенције" смедеревског двора решио спорна питања, која су реметила миран живот на терену. Обећана му је исплата скадарске провизије од 1.000 дуката годишње, добио је право да довози со у Будву са својих солана у Грбљу, уз услов да дозволи слободан долазак каравана по со у Котор и Скадар. Одрекао се права на Паштровиће и пристао да се Млечанима врате поседи које су присвојили Ђурашевићи. Обавезао се да помогне которском бискупу у обнављању права над католичким парохијама у Србији, с тим да се остави право папи да реши да ли та надлежност припада которском бискупу или барском надбискупу. Заузврат, Ђ. је примио к знању да православни митрополит Зете добија своја права на млетачком земљишту.

Положај деспота Ђ. као владара Србије одређивали су односи између Турске и Угарске. Да би се што чвршће везао за обе стране, уговорио је кћеркама политичке бракове. Старију Мару дао је у харем султану Мурату II, а млађу Кантакузину удао је за Немца Улриха II Цељског, грофа Немачког царства, сродника угарског двора и веома богатог човека. Успевао је да одржи политичку равнотежу првих десет година своје владе, све док 1437. догађаји нису кренули мимо његове воље. Од тада је Деспотовина постала поприште ратовања и освајања. Средином те године Угри су, на своју руку, ударили преко Србије на Турке. Ни крив ни дужан, Ђ. се замерио султану, јер, по њиховом међусобном уговору, није смео дозволити Угрима прелаз преко своје земље када крену против Турака. Зато је Мурат II почео освајање Србије, које се завршило 1439. падом Смедерева. Тако је први пут у средњем веку српска држава потпала под власт Османлија.

Деспот Ђ. је, са супругом Јерином, сином Лазаром, двором, властелом и клиром, у лето 1439. прешао у Угарску. Тражећи помоћ, умешао се у династичке борбе, настојећи да наследницу будимског престола уда за сина Лазара. Она је, међутим, као католкиња, одбила да пође за православца. Пошто се удала за пољског краља Владислава III, за Ђ. су наступили тешки дани. Зато је решио да напусти Угарску, оде у своју Зету и из ње поведе борбу против Турака. Преко Загреба, у коjeм се сусрео с кћерком Кантакузином, Кјође, Шибеника и Дубровника, стигао је у току 1440. на зетску обалу. Тамо су Османлије уцениле његову главу и боравак је постао опасан. Зато је у априлу 1441. побегао у Дубровник. Не знајући куда ће даље, у њему је остао неколико месеци. Ту је стигао глас да му је султан у малоазијском граду Токат ослепео синове Гргура и Стефана. Ужасна породична трагедија оставила је неизбрисив траг на старом оцу. Нарочито га је мучило осећање што му један човек држи у харему кћер и, у исто време, ослепљује синове. То га је учинило несрећним и такав се сматрао до краја живота.

001_SE_V_Djuradj-Brankovic-s-porodicom_Esfigmenska-povelja_1429.jpg

Пошто је у Дубровнику оставио благо у вредности од око 160.000 дуката, деспот Ђ. се у лето 1441. вратио у Угарску. Потчинио се новом краљу Владиславу III и почео да ради на покретању крсташког рата. Не жалећи новца, успео је да, у јесен 1443, заједно с краљем Владиславом III и Јанком Хуњадијем, покрене „Дугу војну". Преко Ниша, Пирота и Софије, војска је продрла до Златице, али се, због јаке зиме, несташице хране и жестоког турског отпора, морала вратити. Мада је Ђ. настојао да војска остане у Србији и обнови поход, исцрпљени ратници стигли су у Будим. Поведени су преговори, који су довели до угарско-турског мира. Деспот је у лето 1444. склопио посебан уговор са султаном. Враћени су му ослепљени синови и цела Деспотовина, што се може сматрати успехом, јер су у прошлости били ретки владари који су успевали да поврате изгубљене државе.

После 1444. деспот Ђ. био је веран турски вазал. Није се више дизао, јер је његова опљачкана и становништвом проређена земља била сенка оне из времена пре пада 1439. Све више се сводила на Смедерево, у којем је столовао и убудуће искључиво издавао повеље. Одбио је да учествује у рату против Османлија, који се завршио тешким хришћанским поразом код Варне у новембру 1444. Пошто није ратовао, 1446. оженио је свог најмлађег сина Лазара, јединог међу синовима који је имао очни вид. Избор невесте пао је на Јелену, кћер морејског деспота Томе Палеолога. Преузета је у Мореји и дубровачким галијама, уз српску пратњу, крајем октобра 1446. довезена у Дубровник. Свечано је дочекана и богато угошћена, а у Дубровник су стигли сватови из Србије, међу којима је било шест војвода. Затим је свадбена поворка продужила у Смедерево, у којем је обављено венчање 18. XII 1446. Том приликом Лазара је крунисао деспотском круном изасланик византијског цара Ђорђе Филантропен, који је 1429. крунисао и Ђ. Тако је Лазар постао очев савладар и будући наследник српског престола.

002_SE_V_Ktitorski-natpis-Djuradja-Brankovica.jpg

Везан за Грке, деспот Ђ., иако у тешком положају, помагао је све угроженији Цариград: два натписа сведоче да је 1447/1448. обновио једну кулу и део градских зидина. Познајући огромну турску силу, није хтео да се придружи недовољно припремљеном походу Јанка Хуњадија, којег је, октобра 1448, тешко поразио цар Мурат II на Косову. Српски народ је опевао угарску погибију, а, као синоним сваког пораза, настала је и вековима се одржала изрека „прошао као Јанко на Косову". Пошто се Хуњади, током спуштања с војском на југ, понашао кроз Србију као да иде кроз непријатељску земљу, деспот Ђ. га је, у повратку, заробио и затворио у смедеревску тамницу. Пустио га је крајем 1448, али је остало њихово међусобно непријатељство, највише због заузимања деспотових поседа у Угарској. Поведени су преговори, уз посредништво угарских барона. Уговор о миру је склопљен и о њему је 7. VIII 1451. у Смедереву издата свечана повеља. На почетку текста истакнуто је да се прекидају непријатељства између деспота Ђ. и Јанка Хуњадија, а договорено је да се Ђ. унука Јелисавета, кћи Кантакузине, уда за Хуњадијевог сина Матију. Подвучено је да ће и после удаје остати у православној вери. Одређено је да Хуњадију припадну поименично наведена Ђ. добра у Угарској и да деспот на својим угарским поседима поставља за кастелане и чиновнике само Угре. На крају је истакнуто да престаје свака мржња између породице деспота Ђ. и губернатора Хуњадија.

Иако је склопио мировни уговор с Јанком Хуњадијем, за деспота Ђ. и цео српски народ наступила су још гора времена баш 1451, када је на турски престо дошао млади, даровити и лукави султан Мехмед II. Мада је вратио оцу маћеху Мару Бранковић, његов главни циљ био је да покори преостале балканске хришћанске државе. Први је на реду био Цариград, који је раздвајао његове азијске и европске поседе. Заузео га је 29. V 1453. Као веран вазал, Ђ. је морао да пошаље султану војну помоћ. Пад византијске престонице дубоко га је потресао: када је примио тужну вест, затворио се у собу и три дана никога није себи пуштао. Колико је био тежак његов положај показује чињеница да је морао да пошаље званично посланство и честита султану на великом успеху. Добро је знао да иста судбина чека њега и његов народ. Зато је предузео дипломатске кораке да покрене европске државе на крсташки рат. Упутио је дубровачког властелина Јунија Градића у Италију. Тражио је помоћ од млетачког дужда Франческа Фоскарија, миланског војводе Франческа Сфорце, римског папе Николе V и напуљског краља Алфонса Арагонског. Градић је лепо примљен на свим дворовима, али је добио само обећања. Турци су већ 1454. почели да освајају Србију, а 1455. заузели су Ново Брдо и целу област Бранковића. Деспоту Ђ. остале су само некадашње земље Лазаревића. Тражећи помоћ, посетио је 1455. Будим и Беч. Како је није добио, морао је да и званично призна султаново освајање јужног дела своје државе. Угри су чак покушали да га убију крајем 1455. у граду Купинику, одсекавши му неколико прстију, док се дрхтавом, старачком, руком мачем бранио. Дочекао је да му следеће године у Београду убију зета Улриха II Цељског, а онда је и умро, скрхан и напаћен, као и његов народ с којим се поистоветио.

003_SE_V_Smederevska-tvrdjava-danas.jpg

Деспот Ђ. био је око три деценије стожерна личност међу преосталим балканским хришћанским господарима. Успевао је да се одржи, јер је био један од најбогатијих људи свога времена. Нарочито је имао велике приходе од рудника. Само у Новом Брду копало се руде у вредности од 200.000 дуката годишње, а ту су били још Сребреница, Рудник, Трепча, Зајача, Крупањ, копаонички рудници. Србија је била велик извозник метала, нарочито сребра, који су били веома тражени на европском тржишту. Имала је значајну пољопривредну производњу и развијену трговину, у којој су изузетно важну улогу играли Дубровчани, који су је привредно повезивали с напредним подручјем Средоземља и уопште Европе. Деспот Ђ. им је био изузетно наклоњен. Штитио их је на Порти када су ратовали против босанског војводе Радослава Павловића и херцега Стефана Вукчића-Косаче. Два пута им је (1428. и 1445) потврдио трговачке повластице, а неке је примио у своју службу, давши им високе положаје у управи и дипломатији. Међу српским средњовековним владарима био је, заједно с царем Душаном, највећи пријатељ Дубровчана. Друга његова слабост били су Јеринини Грци. Откупљивао их је из турског ропства после пада Солуна 1430. и након пропасти Цариграда 1453. Тако су се Дубровчани и Грци увукли у управни апарат Деспотовине, што је могло изазвати подозрење српских поданика. Као истински хеленофил и приврженик источне хришћанске вере, био је заштитник исихаста, православних монаха, својеврсног мистичног правца, који су, бежећи од Турака, стигли у Србију из грчких и бугарских крајева. Примао их је и штитио и они су давали тон духовном животу у Деспотовини тога времена. Деспот Ђ. није послао представнике на унијатски сабор у Фиренци 1439. Одбио је 1455. да, на позив фрањевачког фратра Јована Капистрана, пређе на католицизам. Био је образован човек, а његова смедеревска престоница брзо је постала научно и културно средиште српске државе. Поред преписивања и превођења књига, у њој су настала разна оригинална дела. Ту су се нашли и многобројни рукописи на српском, грчком и латинском језику, настали на разним странама хришћанске екумене. Неки образовани Срби, Грци и Латини имали су своје библиотеке. Њу је имао и деспот Ђ., а састојала се од дела књижевне, историјске и богословске садржине. Деспот Ђ. је и као човек импоновао савременицима. Увек поносан на своје високо порекло, брадат, с дугом косом и брковима, у свом раскошном, пуном симболике, деспотском оделу, био је, по речима савременика, „стасит и достојанствена изгледа", „достојан дубоког поштовања... беседом пун ауторитета, телом величанствен". Био је последњи велики Србин средњега века.

Смрт деспота Ђ. била је тежак ударац за чланове његове породице и за цео српски народ. Сви су га од срца оплакали, а непознати песник, из смедеревског књижевног круга, опевао је његову смрт у посебној „Тужбалици". Она представља плач или надгробно слово над мртвим Ђ. Сва од мисли, „Тужбалица" је прожета осећањем туге и пораза, искреном жалошћу и дубоким болом. У својој врсти, представља један од најбољих текстова српске средњовековне књижевности.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић, I--II, Бг 1880--1882; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Историја српског народа, II, Бг 1982; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; „Деспот Стефан Лазаревић и 'господин' Ђурађ Бранковић", ИЧ, 2008, 56.

Момчило Спремић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ (Јурај) ВОЈСАЛИЋ

ЂУРАЂ (Јурај) ВОЈСАЛИЋ, војвода (? -- ?). Син војводе Воислава Вукчића († пре 1393). Његова делатност може да се прати од 1419, када је с титулом кнеза био сведок „од Доњих Краја". Ту титулу носи и у повељи из 1420, да би се 1421. појавио с титулом војводе. Све до 1434. нема сачуваних података о Ђ. В., који се те године јавља с титулом „војвода Доњих Краја и веће". Ратујући против војводе Сандаља Хранића, војвода Ђ. В. је успео да заузме територију западног Хума, са подршком локалне властеле Радивојевића, којима је издао повељу. Поред ове области, под влашћу Ђ. В. су биле и некадашње жупе „земље" Доњи Краји -- Земуник, Плива, Бањица, Сана и Глаж, а вероватно и територије које су их повезивале с приморјем (Гламоч, Ливно). Поменута повеља је записана у подграђу града Крешево, који је крајем 1433. војвода Сандаљ отео босанском краљу, да би га војвода Ђ. В. у лето наредне године заузео. Након Сандаљеве смрти априла 1435, Ђ. В. је освојио трг Дријева на Неретви, али је убрзо морао да га преда представнику угарског краља. Последњи траг у изворима о војводи Ђ. В. пружа писмо бана Матка Таловца из септембра 1438, у вези са жалбама Дубровчана против Сандаљевог наследника, војводе Стефана Вукчића-Косаче. Синови војводе Ђ. В. били су Петар и Ђурађ (Јурај) Војсалић.

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta Serbica, Viennae 1858; L. Thallóczy, A. Áldásy, „Magyarország melléktartományainak oklevéltára, II, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára", Monumenta Hungariae Historica 33, Budapest 1907; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мргић Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Бг 2002.

Ј. Мргић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ ГОЛЕМОВИЋ

ЂУРАЂ ГОЛЕМОВИЋ, властелин (? -- ?, после 1466). Потиче из утицајне породице Големовић чији су чланови обављали неке од најзначајнијих функција у држави деспота Ђурђа Бранковића. На положају кефалије Приштине смењивала су се браћа Големовићи. Оливер (Олко) се помиње на тој функцији 1436. У једној дубровачкој исправи из јануара 1448. Ђ. Г. је забележен као officiale del signor despoto, а неколико месеци касније на челу управе у Приштини поново се помиње Оливер. У време Првог пада деспотовине Ђ. Г. је заједно с владаром напустио Србију. У новембру 1443. обраћао се дубровачком Већу умољених. Од Дубровчана је добио барку да се одвезе до Сплита. У том периоду забележени су и његови контакти са Стефаном Вукчићем Косачом. После обнове Деспотовине Ђ. Г. је обављао значајне функције у држави. У лето 1454. се помиње као „судија господина деспота" у Смедереву. У два наврата Ђ. Г. је учествовао у дипломатским мисијама на Порти као деспотов изасланик. Најпре се 1453. обраћао султану Мехмеду пред судбоносни напад на Цариград. Други пут је 1456. имао задатак да умоли султана који се налазио у близини Једрена носећи му годишњи данак. У извештајима о овoj мисији Ђ. Г. се помиње с титулом челника. После пропасти Српске деспотовине приклонио се оној групи српских великаша који су остали на територији Османског царства и боравили на двору Маре Бранковић у Јежеву. Помиње се као сведок на једној повељи коју је царица Мара издала 1466. манастирима Хиландар и Св. Павле на Светој Гори. Ово је уједно и последњи помен овог способног човека који је живео у тешком периоду српске историје. Није познато када је умро нити где је сахрањен. Народна епска поезија бележи овог великаша под именом Големовић Ђура. Помиње се у песми „Смрт војводе Каице" као један од дванаест војвода деспота Ђурђа наведених у овој песми.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Прилошци -- Големовић Ђура", ГНЧ, 1900, 20; К. Јиричек, Историја Срба II, Бг 1952; Д. Ковачевић Којић, „Приштина у средњем веку", ИЧ, 1975, 22; Р. Ђук, „Повеља царице Маре манастирима Хиландару и Светом Павлу", ИЧ, 1977, 24; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

М. Копривица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ ЗУБРОВИЋ

ЂУРАЂ ЗУБРОВИЋ, властелин (?, крај XIV в. -- ?, прва половина XV в.). Помиње се само једном у изворима и то у једном натпису у вези са смрћу деспота Стефана 1427. Овај властелин у служби деспота, и сам дубоко потресен смрћу свога господара, поставио је споменик од белог студеничког мермера на месту где је деспота задесила изненадна смрт од можданог удара. То се догодило у месту Главица, у околини данашњег Крагујевца. Има основе за тврдњу да је Ђ. З. поставио споменик на својој баштини, код баштинске цркве, и да се деспот задесио у лову баш на баштини свог верног властелина. На западној страни споменика уклесан је текст са деспотовом интитулацијом, и тачним датумом смрти (19. VII 1427), а на северној је натпис Ђ. З. са топлим и дирљивим оплакивањем господара од стране верног вазала. Стефан се у натпису ословљава као „благочастиви господин деспот Стефан, добри господин, предобри и мили и слатки господин деспот! О, теже је оном ко га виде на овом месту мртва". Споменик је делимично оштећен у новије време. Вук Караџић бележи 1826. да је било развијено народно предање и култ везан за ово место и деспота. Каже да је Карађорђе наредио да се споменик пренесе у Тополу, а тог лета удари страшан град на оно село, па сељаци верујући да се то догодило због одношења споменика, оду Карађорђу и измоле га да се споменик врати на старо место.

ИЗВОРИ: П. Поповић, С. Смирнов, „Два српска натписа на камену из прве половине XV в", ГСНД, 1933, 12; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1982; К. Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: С. Томић, Р. Николић, Манасија, Бг 1964; К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1978; М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Бг 1978; Ђ. Трифуновић, Књижевни радови деспота Стефана Лазаревића, Бг 1979; Историја српског народа, II, Бг 1982.

А. Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ КАСТРИОТ СКЕНДЕРБЕГ

ЂУРАЂ КАСТРИОТ СКЕНДЕРБЕГ, властелин, обласни господар (?, око 1410 -- Љеш, 17. I 1468). Његов отац, Иван Кастриот, господар планинских крајева око Кроје, са синовима Станишом, Репошем, Константином и Ђурђем био је приложник Хиландара (1425/26). Као талац Ђ. К. С. предат је Турцима после 1426, примио је ислам и добио име Скендербег. Успех хришћанске војске против Турака, на почетку Дуге војне (1443) довео је до покрета и у албанским крајевима, под вођством Аријанита Комнина. На вест о оваквим збивањима, Ђ. К. С. је побегао од Турака, вратио очеве поседе и заузео град Кроја. Са зачетником борбе Аријанитом учврстио је везе оженивши се његовом кћерком Андроником. У Љешу је 1444. формирао савез албанских главара и организовао борбу против Турака, чиме је постао централна политичка личност у албанским крајевима. Убрзо је дошао у сукоб и с Млецима, око Дања и Дриваста. Спор је избио 1445, а у јесен 1447. ратовао је с њима око Драча и Скадра, и као савезника у тим борбама имао је деспота Ђурђа Бранковића. Успео је 1450. да одбије напад на Кроју који је лично предводио султан Мурат II. Наредне године ступио је у везе с напуљским краљем Алфонсом V Арагонским и постао његов вазал. С једним од тежих турских напада суочио се 1458. Пред све већим турским притиском, крајем 1466. отишао је у Рим да тражи помоћ од папе, али без значајнијег успеха у том подухвату. По повратку затекао је земљу коју су Турци увелико пустошили, а у лето 1467. с великом војском приближавао се султан Мехмед II. Нови турски напади на Кроју нису донели успех. Недуго затим, пошто се разболео, умро је у Љешу. Његов син Иван био је ожењен Ирином, кћерком деспота Лазара Бранковића.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, „Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у ХV веку", Споменик СКА, 1942, 95, III--ХII, 2; И. Божић, Немирно Поморје ХV века, Бг 1979; „Албанија и Арбанаси у ХIII, ХIV и ХV веку", Глас САНУ, 1983, 338, 70.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ ПОВИЋ (Повика)

ЂУРАЂ ПОВИЋ (Повика), логотет цара Душана (?, почетак XIV в. -- Солун, после фебруара 1367). Помиње се у Душановим повељама из 1352. и 1354, као и у интерполисаној повељи за Псачу. Писао је и хрисовуље на грчком. Био је логотет од 1349. до смрти цара Душана 1355. После тога је једно време остао у Серу уз царицу Јелену, као и његова браћа Милош и Радослав, од којих је овај други у то време био кефалија у Серу. Повићи или Повике су били у сродству са дубровачком породицом Длжић (Longo). Ђ. П. је своју имовину депоновао у Дубровнику, а пре 1367. населио се у Солун где је имао кућу и свог дијака. У тој кући је 27. II 1367. написао писмо Дубровчанима о свом имању (тестамент). Неколико месеци касније Ђ. П. је умро у Солуну, оставивши преосталу имовину у Дубровнику, која није била мала, свом млађем брату челнику Милошу Повићу, што је потврдио и трећи брат Радослав Повић (Повика), кефалија Сера.

ИЗВОРИ: К. Јиречек, „Споменици српски", Споменик СКА, 1892, 11; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг 1929; С. Мишић, „Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару", ССА, 2005, 4.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; С. Ћирковић, „Хиландарски игуман Јован", у: Осам векова Хиландара, Бг 2000.

С. Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ РАДИВОЈЕВИЋ

ЂУРАЂ РАДИВОЈЕВИЋ, властелин (?, средина XIV в. -- Хум, после 1409). Припадник хумске властеоске породице Радивојевића -- Влатковића, са поседима у Западном Хуму у жупи Горска и долини Требижата. Зна се да је држао и село Велијаке у Хуму, а вероватно и Живогошће у Макарској. Био је син Радивоја Богавчића и жене му Владе, зет краља Дабише и краљице Јелене Грубе. Помиње се 1385. као посланик краља Твртка I Котроманића у Дубровнику, где је подигао светодмитарски доходак и могориш. Као сведок на повељама јавља се 1390, на повељи краља Твртка, и 1393, 1395. на повељама краља Дабише. Предводио је присталице краљице Јелене Грубе после Дабишине смрти. Она га је више пута слала у Дубровник као свог посланика. Након њеног збацивања 1398. остао јој је одан, па је био приморан да се склони у Дубровник. Убрзо се измирио с краљем Остојом и већ априла 1399. био је у његовој служби. У сукобу Дубровника и босанске властеле с Остојом, остао му је веран до краја. Почетком 1406. измирио се с новим босанским краљем Твртком II Твртковићем, али је 1408. поново прешао на Остојину страну и помогао у његовом повратку на власт. Настојао је да постане господар Западног Хума и обласни господар, али га је у томе спречио Хрвоје Вукчић, који га је напао 1409. и потчинио. Последњи пут се помиње 1409. као господар Дријева. Следећа генерација Радивојевића је потпала под власт Сандаља Хранића Косаче. То су били синови Ђ. Р., војвода Павле и кнезови Влатко, Никола и Томаш, који је свој живот окончао у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачки трибути", Глас СКА, 1935, 168; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ ЦРНОЈЕВИЋ

ЂУРАЂ ЦРНОЈЕВИЋ, властелин, обласни господар (? -- ?, после 1503). Најстарији син Ивана Црнојевића. На историјску позорницу ступа последње године очеве владавине као наследник престола. У ноћи 15. IX 1489. са својим људима опљачкао је и запалио село Ластва на Врмцу у знак одмазде за убиство једног Ивановог солара на которској тржници. У првом браку био ожењен Јелом, ћерком албанског властелина Карла Мусакија Топије. На очев наговор други пут се оженио млетачком племкињом Јелисаветом, кћерком Антонија Ерица, али му тај брак није донео очекивану подршку Венеције. Венчање је уприличено у јулу 1490, убрзо након Иванове смрти. Ђ. Ц. је Бајазиту II плаћао харач у висини од 1.000 дуката. Савременици су га описивали као стаситог и лепог човека, љубитеља књиге, вештог ратника и правдољубивог владара. Осим што је господарио Горњом Зетом (крајевима између реке Зете, Никшића, Рисна и ловћенских масива повише Котора и Будве), Ђ. Ц. је држао део Грбља, Црмницу и Паштровиће. Посед грбаљских солана доносио му је скромне приходе. Од оца Ивана наследио је двор, којим је управљао двородржица, док је локална управа била поверена кнезовима и кефалијама. Властелини од земље, 24 угледна човека из катуна и ратничких дружина, судили су у земљишним споровима. При Цетињском манастиру основао је прву штампарију у јужнословенским земљама. Штампарске пресе и други материјал набављао је из Венеције, док је штампање књига поверио монаху Макарију. Прва књига Октоих првогласник завршена је 4. I 1494. Ђ. Ц. се повезао с присталицама француског краља Шарла VIII, господара Напуљске краљевине, међу којима се посебно истицао његов ујак Константин Аријанит, монфератски војвода. Постојали су планови о покретању великог крсташког похода подржаног устанком балканских хришћана против Османлија. Када је за то сазнао, Бајазит II је Ђ. Ц. преко брата Стефана поручио да дође на Порту или да напусти Зету у року од три дана, што је овај и учинио крајем 1496. Отишао је у Венецију и ступио у млетачку службу. У Равени је заповедао одредом од 200 ратника за 40 дуката месечно. Убрзо се побунио против локалних власти, због чега је неколико месеци провео у тамници. После извесног времена пребегао је у Казале ујаку Аријаниту Комнину, с којим је учествовао у нападима на Милано. Ђ. Ц. се 1500. вратио у Турску. Од султана Бајазита II добио је поседе у Анадолији и годишње издржавање у износу од 25.000 аспри. Последњи пут се помиње у новембру 1503. С Јелисаветом је имао двојицу синова, Константина и Соломона, и неколико кћери. Синови су били уписани у Златну књигу млетачког патрицијата и ожењени угледним племкињама.

ИЗВОРИ: Fr. Miklosich (ур.), Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Wien 1858; Rapporti della Republica Veneta coi Slavi Meridionali. Brani tratti dei diarj manoscritti di Marino Sanudo 1496−1533, Venezia 1859?; И. Кукуљевић Сакцински (ур.), Аркив за повјестницу југославенску, V, Зг 1859; Ј. Томић, „Прилози за историју Црнојевића и Црне Горе 1489--1536", Споменик СКА, 1909, 47.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора (1479--1528): историјска расправа, Бг 1901; Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; С. Бојанић, „Неки аспекти традиције Црнојевића у Црној Гори", Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања, зборник радова са округлог стола Историјског института, Пг 1999; С. Мишић, „Државност и државна управа у Зети Црнојевића", Београдски историјски гласник, 2017, 8.

К. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАЂ ЦРНОЈЕВИЋ ЂУРАШЕВИЋ → ЦРНОЈЕВИЋИ

ЂУРАЂ ЦРНОЈЕВИЋ ЂУРАШЕВИЋ → ЦРНОЈЕВИЋИ

ЂУРАКОВАЦ

ЂУРАКОВАЦ, село на северној периферији Метохијске котлине, 1 км источно од корита Источке реке, леве притоке Белог Дрима. Кроз њега пролази пут Пећ -- Косовска Митровица. Општинско средиште Исток је 7 км североисточно од села и повезани су асфалтним путем. Централни део села је компактан са кућама грађеним на знатним растојањима, док су периферије дисперзивне. Изграђено је на око 435 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1362, у турским пописима из 1485. као Ђербчиша, 1570/71. и у катастиху манастира Девич из 1761--1780. Статус варошице добио је 1929. Године 1991. у њему је пописано 790 становника, од којих 52% Срба и 24,2% Црногораца, али су се током геноцида јуна 1999. они иселили. У селу су се, поред Цркве Св. Николе која је најстарија, налазиле још две цркве. Црква Сабора Срба Светитеља, која потиче из 1997, демолирана је, затим 16. XI 2002. делимично минирана и поред присуства КФОР-а, а црквени дом код храма је спаљен. На темељима српске православне цркве Св. врача Козме и Дамјана изграђена је католичка црква 1978/79. У Ђ. се налазе и осморазредна основна школа, средња пољопривредна школа, месна канцеларија, здравствена станица и земљорадничка задруга.

Драгица Р. Гатарић

001_SE_V_Djurakovac_crkva-sv-Nikole.jpg

Црква Св. Николе. Први пут се помиње у турским пописима из 1570/1571. и 1582. Судећи по надгробној плочи извесног Данила, уграђеној у под, храм је вероватно био подигнут у XIV в. Трудом попа Цветка и мештана Јована, Марка и Живка црква је обновљена 1592. 002_SE_V_Djurakovac_Bogorodica-s-Hristom_1630.jpgДо темеља су је порушили албански екстремисти 1999. Правоугаоне основе, делимично укопана, са апсидом на истоку, ова једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом имала је и дрвену припрату на западу. На довратницима дуборезбарених врата припрате била су урезана имена обновитеља -- попа Радоја са житељима и мајстора Саве, Јована, Мирка и Радослава из села Томанац. Живопис из 1592. извео је „грешни Милија зуграф". У олтарском простору биле су приказане Благовести, Служба архијереја (са арханђелима Урилом и Гаврилом) и Богородица са Христом. Програм наоса чинили су св. ратници Георгије, Димитрије, Теодор Тирон и Теодор Стратилат на јужном зиду; Св. Мина, Св. арханђео Михаило и Успење Богородице на западном зиду, св. архиђакони Стефан и Роман у нишама и Св. Кирил Филозоф на јужном зиду. У припрати је на источном зиду изнад улаза и ктиторског натписа било попрсје патрона -- Св. Николе, док су доњу зону заузимали Деизис са Св. апостолом Павлом, надвишен приказом Св. Георгија на коњу који пробада аждају. Зидно сликарство било је обновљено 1863. Из Цркве Св. Николе сачуван је Богородичник с октоихом, датиран у трећу четвртину XVI в. и 1640 (Пећ -- Ђураковац 1), са записом писара Иноћентија (л. 108^v^) о отоманском освајању Багдада. У ризници Пећке патријаршије чувају се царске двери и иконе из Цркве Св. Николе, настале почетком XVII в. и око 1630: Богородице са Христом и пророцима (ктитора „раба Божјег Веселина"), Богородице са Христом, Св. Јована Претече и Св. Николе. У непосредној близини храма у Ђ. налазили су се столетни храст и старо гробље са стећком у облику крста (XIV в.), девастирани 1999.

Миљана Матић

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557--1614, Н. Сад 1965; М. Ивановић, ,,Прилози о споменицима Метохије, Новобрдске Криве Реке, Сиринићке и Никшићке жупе", Саопштења, 1983, 15; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељств XVI--XVII век, Бг 1991; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; M. Матић, Српски иконопис у доба обновљене Пећке патријаршије 1557--1690, Бг 2017; Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији: идентитет, значај, угроженост, Бг 2017.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАКОВО

ЂУРАКОВО, село у источној Србији, у Стигу, у долини потока Чрљенац (горњи део слива Кисељевачке реке, десне притоке Дунава). Северозападно од њега је пут Пожаревац -- Велико Градиште. Припада општини Велико Градиште, а општински центар је 12 км североисточно од села. Насеље је компактно, на 80--100 м н.в., издужено дуж долине потока, а улице су линеарно распоређене. Први пут се помиње у браничевском тефтеру из 1467. Током друге половине XX в. отпочела је континуирана депопулација. Године 1953. било је 687, а 2011. 235 становника, од којих су 92,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 74,7% економски активног становништва. Велик број мештана ради у иностранству.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАН, Милош И.

ЂУРАН, Милош И., хемичар, универзитетски професор (Казанци код Босанског Грахова, 24. VII 1952). Основне (1976) и магистарске (1981) студије хемије завршио је на Природно-математичком факултету у Београду. Године 1976. запослио се као асистент на ПМФ у Крагујевцу, где је 1985. докторирао темом „Циркуларни дихроизам родијум(III) комплекса edta-типа". Бави се истраживањем у области координационе, бионеорганске и медицинске неорганске хемије. Међу првима у нашој земљи се почео бавити истраживањем у медицинској неорганској хемији, у оквиру које је дао запажен допринос изучавању примене комплекса платине(II) као антитуморских агенаса. Усавршавао се на више студијских боравака: Хемијски факултет у Познању (Пољска, 1978), Универзитет у Лајдену (Холандија, 1989−1990), Универзитет у Лондону (Енглеска, 1992−1994). У звање доцента на ПМФ у Крагујевцу, за предмет Општа и неорганска хемија изабран је 1985, а од 2001. је редовни професор. Коаутор је два уџбеника и једне монографије (и П. Ђурђевић, М. Обрадовић, Општа и неорганска хемија са применама у биологији и медицини, Краг. 1997; и С. Рајковић, Практикум из неорганске хемије, Краг. 2013; Примена комплексних једињења у медицини (монографија), Краг. 2000). Био је управник Института за хемију (1987−1989), продекан ПМФ (1998−2001), проректор (2001) и ректор Универзитета у Крагујевцу (2004−2009), члан Националног савета за науку и технолошки развој Републике Србије (2009−2015), члан експертског тима за израду Стратегије развоја образовања у Србији до 2020, председник Управног одбора фондације „Фонд Ненада М. Костића за хемијске науке" (2001−2012), члан уредништва часописа Metal-Based Drugs (1994−1996). Од 2009. је уредник за неорганску хемију часописа Journal of the Serbian Chemical Society (Гласник српског хемијског друштва), а од 2015. je члан Међународног борда за хемију и биологију земаља централне Европе. Године 2015. изабран је за дописног члана САНУ.

ДЕЛА: и B. Đ. Glišić, U. Rychlewska, „Reactions and Structural Characterization of Gold (III) Complexes with Amino Acids, Peptides and Proteins", Dalton Transactions, 2012, 6887; и B. Đ. Glišić, „Gold Complexes as Antimicrobial Agents: An Overview of Different Biological Activities in Relation to the Oxidation State of the Gold Ion and the Ligand Structure", Dalton Transactions, 2014, 5950.

ИЗВОР: Архива ПМФ Универзитета у Крагујевцу.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАНОВИЋ, Веселин

ЂУРАНОВИЋ, Веселин, политичар (Доње Село код Даниловграда, 17. V 1925 -- Подгорица, 30. VIII 1997). Због блискости комунистичким идејама искључeн је у марту 1941. са Учитељске школе на Цетињу. Од 1941. био је члан СКОЈ-а. Учествовао је у Тринаестојулском устанку у Црној Гори 1941. У априлу 1943. ухапшен је и интерниран у логор Забјело код Подгорице. Ослобођен је након капитулације Италије (септембра 1943). Био је члан Среског комитета СКОЈ-а и члан Окружног одбора УСАО Југославије. Учествовао је на Првом (Колашин, новембра 1943) и Другом конгресу (Цетиње, децембар 1944) УСАО Црне Горе и Боке. У чланство КПЈ примљен је јануара 1944. и убрзо постао организациони секретар Среског комитета КПЈ у Даниловграду и Подгорици. После ослобођења је завршио политичко-партијску школу (1947--1948), био члан Агитпроп-управе ЦК КП Црне Горе, Покрајинског комитета СКОЈ-а (1947) и председник Централног комитета Народне омладине Црне Горе (1950). Био је директор Радио Титограда и главни и одговорни уредник Побједе (1953--1958), председник Комисије за идеолошки рад ЦК СК Црне Горе (од 1958), председник Главног одбора ССРН Црне Горе и секретар ИК ЦК СК Црне Горе (1966). За члана ЦК СК Црне Горе изабран је на III конгресу. Председник Извршног већа Црне Горе био је од јуна 1963. до децембра 1966, а председник ЦК СК Црне Горе 1969--1977. Осим високих републичких, обављао је и највише дужности савезне државе, па је након погибије Џемала Биједића био председник Савезног извршног већа (фебруар 1977 -- мај 1982), председник Председништва СР Црне Горе (мај 1982 -- мај 1983) и председник Председништва СФРЈ (мај 1984 -- мај 1985). За члана ЦК СКЈ биран је на VIII, X и XI конгресу. Носилац је Ордена Републике са златним венцем, Ордена јунака социјалистичког рада, Ордена заслуга за народ II реда, Ордена братства и јединства II реда, Ордена за храброст и Партизанске споменице 1941.

ДЕЛА: Социјализам и нација, Тг 1971; Образложење идејно-политичке основе за израду ставова и одлука Шестог конгреса СК Црне Горе, Тг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: „Нови предсједник Извршног вијећа Веселин Ђурановић", Побједа, 30. VI 1963; „Веселин Ђурановић, члан Председништва СФРЈ из Црне Горе", Политика, 16. V 1984; „Сахрањен Веселин Ђурановић", Побједа, 1. IX 1997; Х. Камберовић, „Ко ће наслиједити Џемала Биједића? Разговор Цвијетина Мијатовића и Едварда Кардеља на Брионима 27. јануара 1977. године", Прилози, 2010, 39.

М. Гулић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАНОВИЋ, Мато

ЂУРАНОВИЋ, Мато, сликар, музичар (Ђурићи код Херцег Новог, 13. IV 1895 -- Мељине код Херцег Новог, 21. II 1973). Своја прва ликовна сазнања добио је од оца Шпира, једног од првих академски образованих сликара из Црне Горе, који је своје уметничке поуке стицао на Уметничкој академији у Кијеву. Ђ. је касније прешао у Задар. Тамо је током и после средњошколског периода радио са професором Иваном Шољаном, образованим на принципима бечког академског реализма. По завршетку I светског рата одлази у САД, где је стекао академско музичко образовање на одсеку за виолину. Сликарством наставља да се бави и излаже у Галвестону 1922, а касније и у другим америчким градовима. Боравећи у Њујорку од 1929, Ђ. завршава Високу уметничку школу на којој му је професор био чувени амерички сликар јерменског порекла Аршил Горки. Нешто касније добија награду од Сликарске и скулпторске галеријске асоцијације за рад Per aspera ad astra, за који су му узор били далматински рибари. У наредних неколико година, до свог повратка у Боку которску, излаже у Вашингтону, Даласу, Сан Антонију и Хјустону. У Галвестону учествује у оснивању Друштва ,,Соко" и увођењу чешког језика у гимназији, поводом чега добија понуду да буде чешки конзул у Хјустону (Тексас). Повратком у Краљевину Југославију наставља своју активну уметничку делатност. У II светском рату бави се илегалним радом, због чега је био заточен на острву Мамула, а по изласку се придружује партизанима. У послератном периоду наставља да се бави уметничким радом. Био је и професор у которској гимназији. Године 1971. отворио је Галерију „Вериге" у својој кући у Каменарима. У његовим радовима су постојале кубистичке, футуристичке и експресионистичке тенденције. У Америци је дошао у додир са утицајима социјалне уметности Дијега Ривере и Карла Монтенегра. Сам је наглашавао утицаје сликарсктва Пола Клеа на његов рад.

ЛИТЕРАТУРА: „Мато Ђурановић, сликар", Просвјетни рад, Тг, 1955, 1; Б. Б. (Б. Балић), „Мато Ђурановић: желио бих да сликам модерно, али блиско свакоме, да одразим вријеме у коме живим", Побједа, 23. VII 1961; И. Злоковић, „Мато Ђурановић (1895--1973)", Зборник Которске секције Друштва историчара Црне Горе, Котор 1973, 1.

М. Станковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАНОВИЋ, Шпиро

ЂУРАНОВИЋ, Шпиро, сликар-рестауратор (Ђурићи код Херцег Новог, 1864 -- Ђурићи, 1910). Био је један од првих академски образованих сликара у Боки которској. Ликовно школовање започео је у Трсту, а наставио га на Уметничкој академији у Кијеву. Његова уметничка каријера започела је повратком из Русије у последњој деценији XIX в. Истакао се у црквеној уметности и портретном сликарству. Забележени су и његови радови посвећени династији Петровић, а у литератури се помиње и његов награђени рад Девојка изложен у руској Думи 1907. Био је аутор десетак иконостаса православних цркава у Боки которској и њеном залеђу. Највећи број његових радова није ни пописан ни сачуван (цркве Св. Неђеље у Јошици у Каменарима, Св. Ђорђа у Ораховцу, Св. Јована на Каменом, Св. Томе у Горњем Морињу, Св. Михаила у Подима). Радио је и за фрањевачку цркву у Котору посвећену Св. Клари. Рестаурисао је иконе из Цркве Св. Јована Богослова у Морињу, чији је аутор био бококоторски мајстор Петар Рафаиловић (1767). Ђ. рад на портретној уметности био је повезан са локалним трговачким и грађанским слојем на црногорском приморју. До данас није сачувано много његових портрета, а они се налазе у Боки которској, на Цетињу и у Београду. Реч је о портрету руског генерала Куропаткина, Марка Стефановића, Славомира Ђурковића, два његова аутопортрета (један je у НМБ), као и портрету непознате Тршћанке (Галерија САНУ). У породичној кући у Каменарима Ђ. је извео фреско-композицију са елементима династичке пропаганде владарске куће Петровића, сликајући књаза Николу и детаљ двоглавог орла црногорског грба. Ђ. радови били су под утицајем руских ликовних образаца из Кијева, са нешто тамнијом палетом. На његово сликарство утицали су и зографски радови са којима се упознао у Боки, а нешто касније апсорбује и ликовне утицаје из других средина.

ИЗВОР: Шематизам православне Епархије Бококоторске, Дубровачке и Спичанске, за године 1890--1910, Дубр. 1910.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ломпар, „Почетак црногорске модерне умјетности", Стварање, 1977, 1; Н. Вујошевић, Мементо: црногорска модерна умјетност, Пг 2005.

М. Станковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШ ИЛИЈИЋ

ЂУРАШ ИЛИЈИЋ, властелин, челник (? -- ?, после 1362). Био је син Илије, кнеза, а потом кефалије, који је пред крај владе краља Стефана Уроша II Милутина и почетком владе краља Стефана Уроша III Дечанског као владаров намесник управљао Зетом. Као сведок, челник Ђ. И. се среће у повељи краља Стефана Уроша III Дубровчанима, издатој у Дању 25. III 1326. У време дубровачког сукоба са хумском властелом, као једном од најзаслужнијих што је хумски великаш Браноје Бранивојевић утамничен у Котору, Дубровчани су решили у лето 1326. да Ђ. И. богато обдаре. Иако је од самог почетка био у најближем кругу сарадника младог краља Стефана Душана (у чијој пратњи је био и крајем лета 1331. када је млади краљ збацио свога оца са престола), за читаве наредне две и по деценије о њему се готово ништа не зна. Тек пред смрт цара Стефана Душана о њему се у изворима срећу нови подаци. Заједно са браћом и синовима послат је 1355. у Скрадин, у помоћ царевој сестри Јелени, удовици бана Младена III Шубића, која је на територији брибирских кнезова настојала да сачува положај за себе и свог малолетног сина. По свој прилици обавештен о смрти цара Стефана Душана 20. XII 1355, кастелан Ђ. И. је решио 10. I 1356. да град преда Венецији. Према Мавру Орбину, у време слабљења српског царства Ђ. И. је са рођацима држао Горњу Зету, Балшићи су га напали и убили, а његово подручје заузели. Последњи пут у изворима среће се у лето 1362. Његова браћа војвода Никола и Младен Илијић су га надживели, у изворима се јављају 1386, у служби Балшића.

ИЗВОРИ: С. Љубић, Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке републике, III, Зг 1872; Monumenta Ragusina. Libri reformationum V, Zg 1897; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929; М. Орбин, Краљевство Словена, Бг 1968.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/1, Тг 1970; К. Јиречек, Историја Срба I--II, Бг 1978; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 1989.

Дејан Јечменица

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШЕВИЋ, Божидар

ЂУРАШЕВИЋ, Божидар, шаховски мајстор, правник (Београд, 26. IV 1933). Дипломирао 1962. на Правном факултету у Београду. Од 1962. до 1977. био је заменик окружног јавног тужиоца. Од 1977. до пензије 1991. радио је у Шаховском информатору, где је једно време био и директор. Био је омладински првак Југославије 1950. Национални мајстор постао је 1952, а интернационални 1957. Учествовао је на више сениорских шампионата Југославије. Био је члан олимпијске репрезентације и освојио две сребрне медаље (Москва 1956, Минхен 1958). Такође има и две сребрне медаље с екипних првенстава Европе (Баден-Баден 1957, Оберхаузен 1961). Најзначајнији успеси на турнирима су: Првенство Југославије, Сарајево 1958 (3--4), Сан Бенедето дел Тронто 1960 (2--3), Београд 1961 (3) и Маријанске Лазни 1962 (2). Због службених обавеза од 1962. престао је да игра на турнирима и наступао само за својe клубoве (Партизан до 1974, Црвена Звезда до 1981). Био је изванредан брзопотезни играч. На турниру у Београду 1954. имао скор 5:2 са велемајсторима. У мечу СССР--Југославија (1956) победио Корчноја. Са Славком Домазетом коаутор је књиге Шах и шахисти (Бг 1980). Носилац је Ордена рада са златним венцем (1990).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Д. Стојнић, Преглед шаховске литературе Југославије 1886--1991. и проблемске литературе Србије 1992--2013 (анотирана библиографија), Бг 2016.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШEВИЋ, Гојко

ЂУРАШEВИЋ, Гојко, астроном, научни саветник (Цетиње, 10. X 1955). Дипломирао на Групи за астрономију Природно-математичког факултета у Београду 1979, а докторску тезу „Прилог проучавању тесних двојних звезда на основу фотометријских мерења" урадио током научне специјализације на Бјураканској астрофизичкој опсерваторији Академије наука Јерменске ССР и у Државном астрономском институту „Штернберг" Московског државног универзитета „Ломоносов", под руководством академика РАН А. М. Черепашћука, а одбранио на Математичком факултету у Београду 1988. Његов основни истраживачки рад је проучавање тесних двојних система (ТДС) базирано на анализи фотометријских и спектроскопских посматрања. Побољшао је, усавршио и оптимизовао постојеће „класичне" моделе ТДС за синтезу кривих сјаја, а развио је и два нова програмска пакета за интерпретацију кривих сјаја реалних, активних ТДС (системи са пегама на компонентама и системи са акреционим диском). Битно је побољшао методику решавања директног задатка (синтеза криве сјаја система при унапред задатим параметрима модела) конструкцијом ефикасног алгоритма за синтезу и реализовао оптималан метод за решавање обрнутог задатка (одређивање параметара активних ТДС на основу посматраних кривих сјаја и радијалних брзина компонената). Допринео је испитивању ефекта гравитационог потамњења и ефекта рефлексије у ТДС. Активно је радио на фотометријским и полариметријским посматрањима променљивих звезда и њиховој анализи, као и на свеобухватној анализи фотометријских посматрања астероида. Објаснио је природу кривих сјаја и радијалних брзина неких масивних тесних двојних система и такозваних дупло-периодичних ТДС присуством акреционог диска око масивније компоненте система. Серија ових радова је публикована у престижним међународним часописима Astronomy and Astrophysics (А&А), Astronomical Journal (АЈ), Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (МNRAS). У два мандата био председник Научног већа Астрономске опсерваторије у Београду, где ради од 1980. У звање научног саветника изабран 1999. Предавао на Факултету за поморство у Котору и на Математичком факултету у Београду. Успоставио је широку међународну сарадњу са астрофизичарима који раде на изучавању активних ТДС у Русији, Грчкој, Словачкој, Узбекистану, Грузији, Турској, Чилеу, Мексику и Новом Зеланду. Награду за научни рад Астрономске опсерваторије добио је 1997, 2003. и 2015. Од 2014. је директор Астрономске опсерваторије у Београду, где је највећим делом успешно радио на изградњи савремене астрофизичке станице на Видојевици код Прокупља.

ДЕЛА: „Investigation of Active Close Binaries Based on Photometric Measurements", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 1991, 42; коаутор, „Gravity-Darkening Exponents in Semi-Detached Binary Systems from their Photometric Observations I", A&A, 2003, 402, 667; II, A&A, 2006, 445, 291; коаутор, „Long-Term Photometric Behaviour of the RS CVn Binary RT Lacertae", A&A, 2003, 405, 733; коаутор, „Accretion Disc in the Massive V448 Cygni System", MNRAS, 2009, 396, 1553; коаутор, „A Study of the Interacting Binary System V455 Cygni", MNRAS, 2012, 420, 3081; коаутор, „The Evolution Stage and Massive Disc of the Interacting Binary V 393 Scorpii", MNRAS, 2012, 421, 862; коаутор, „A Cyclic Bipolar Wind in the Interacting Binary V 393 Scorpii", MNRAS, 2012, 427, 607; коаутор, „Physical Parameters and Evolutionary Route for the Large Magellanic Cloud Interacting Binary OGLE 05155332-6925581", MNRAS, 2013, 428, 1594; коаутор, „Fundamental Stellar and Accretion Disc Parameters of the Eclipsing Binary DQ Velorum", А&А, 2013, 552, 63; коаутор, „On the Eclipsing Binary ELHC 10 with Occulting Dark Disc in the Large Magellanic Cloud", MNRAS, 2016, 457, 1675; коаутор, „Doppler Тomography of the Double Periodic Variable HD 170582 at Low and High Stage", MNRAS, 2016, 461, 1674; коаутор, „Spectroscopic and Photometric Study of the Eclipsing Interacting Binary V495 Centauri", MNRAS, 2018, 477, 11.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШЕВИЋ НОВКОВ, Добрила

ЂУРАШЕВИЋ НОВКОВ, Добрила, балерина, балетски педагог (Београд, 26. VII 1947). Завршила Балетски одесек Државне позоришне школе у Новом Саду у класи Љ. Мишић. Дипломирала 1966. када је и постала члан балетског ансамбла СНП. Солисткиња од 1971, а активна у репертоару до 1986. Добитник је стипендије за усавршавање балетских педагога у школи „А. Ј. Ваганова" у Лењинграду 1972/73, у класама Варваре П. Меј, Елене В. Ширипине и В. Балтачејеве. Сигурне технике, глумачки уверљива, после прве главне улоге (Вереница у балету Ноћ на прузи Р. Бручија у корeографији Б. Тонина) добија улоге из домена класичне и демикарактерне игре: Девојка (К. Барановић, Лицитарско срце), Сванилда (Л. Де Либ, Копелија), Колет (П. Л. Хертел, Враголанка), Анита (Л. Бернштајн, Прича са западне стране), Служавка (Т. Хренјиков, Љубав за љубав), Мерцедес (Л. Минкус, Дон Кихот) и др. Игра и више класичних плесова удвоје и утроје. Многобројни су домаћи и страни кореографи који су јој поверавали улоге: Б. Марковић, Л. Пете, В. Дедовић, Ф. Хорват, И. Отрин, В. Костић, Б. Лисјак, К. М. Сергејев и Н. М. Дудинскаја, В. Бокадоро. Са Трупом Б. Тонина самостално је наступала у Италији, Немачкој, Швајцарској. Након завршетка играчке каријере, ради као педагог Балета, репетитор, асистент кореографа, шеф Балета (1988/89, 1990/91). Од повратка са усавршавања у СССР-у наставник је за класичан балет и историјске игре у Балетској школи у Новом Саду. Извела је више генерација ученика који су добили ангажмане у СНП-у и другим позориштима у земљи и иностранству. Као гост-педагог била је ангажована у Перуђи (Италија) и Печују (Мађарска). У Новом Саду је отворила балетски Студио La Sylphide и четворогодишњу Нижу балетску школу. Објављивала је текстове у Позоришту, листу СНП-а.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 17, Н. Сад 2001; Балет: првих педесет година (1950--2003), Н. Сад 2004; С. Савић (прир.), 55 година Балетске школе у Новом Саду, Н. Сад 2004.

Љиљана Мишић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШЕВИЋИ

ЂУРАШЕВИЋИ, српска средњовековна властеоска породица. Кнез и кефалија Илија, који је био управник у Зети крајем друге и почетком треће деценије ХIV в., имао је сина Ђураша, који се у изворима среће између 1326. и 1362. Његовим синовима који су га пратили током боравка у Скрадину 1355/56. нису позната имена, а двојица по имену познате браће и у каснијем периоду била су значајна властела у Зети. Према Мавру Орбину, у време слабљења Српског царства Ђураш Илијић је држао Горњу Зету, а страдао је у сукобу са Балшићима, нешто после 1362. Ђурашева браћа, војвода Никола и Младен Илијић у служби Балшића срећу се као милосници у повељи издатој Дубровчанима 27. I 1386. под Скадром. Опречна су мишљења у науци изношена у погледу података које доноси натпис на једној надгробној плочи нађеној на гробљу испред Цркве Св. арханђела Михаила на Превлаци, првом седишту Зетске епископије. Ту је као монах Јоаким био сахрањен Ђураш, за којег је истакнуто да је био у цара у Степана (Душана) трећи витез, и унук ставилца Ђураша Вранчића. Оспоравани су покушаји да се Ђураш Вранчић прикаже као родоначелник Ђ., а Јоаким Ђураш идентификује са Ђурашем Илијићем. У науци се претпостављало да су Ђурађ Ђ. и његов брат Љеш (Алекса), који се у изворима јављају између 1403. и 1435. били унуци Ђураша Илијића. Ако се са одређеном извесношћу може говорити о рођачким везама Радича Црнојевића (убијеног 1396), родоначелника зетске властеоске и владарске породице, са поменутим Ђурађом и Љешом, сасвим је тешко поуздано успоставити генеалошку везу између потомака Ђураша Илијића и властеоске породице Ђ.--Црнојевић, која од краја ХIV в. има све запаженију улогу у политичким приликама у Зети.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; Р. Михаљчић, „Ставилац", ИЧ, 1976, 23; К. Јиречек, Историја Срба I--II, Бг 1978; И. Руварац, „Прилошци к објашњењу извора српске историје. Х Ђураш Илић и Ђурашевићи", ГСУД, 1879, 47; Г. Томовић, „Ђураш -- трећи витез у цара Стјепана", Бока, 2004, 24.

Дејан Јечменица

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШЕВИЋИ

ЂУРАШЕВИЋИ, село у Црној Гори, у Боки которској, на источној периферији полуострва Луштица. Окружење села зове се Кртоли. Оно је на висини од око 80 м, у малој ували у унутрашњости полуострва. Удаљено је око 800 м од Тиватског залива на северу и исто толико од залива Траште на југу. Центар општине Тиват је око 8 км према северу. Године 2003. село је имало 503 становника, од којих су 50,3% били Срби, а 16,7% Црногорци. У селу је основна школа, а на брду западно од села налазе се гробље, капела и Црква Светог Јована.

М. Бубало Живковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШИНОВИЋ, Војин Костја

ЂУРАШИНОВИЋ, Војин Костја, официр, народни херој, шаховски функционер (Велики Бастаји код Дарувара, Славонија, 27. XII 1919 -- Београд, 18. V 1982). Као занатски радник -- водоинсталатер, рано се укључио у раднички покрет. Априлски рат у Југославији 1941. затекао га је на одслужењу војног рока. Избегао је заробљавање, вратио се у Београд и прикључио покрету отпора до одласка у народноослободилачки рат (август 1941). Био је борац Космајског партизанског одреда и Ужичког батаљона Друге пролетерске бригаде. Учесник је битака на Неретви и Сутјесци и ратних дејстава за ослобођење Србије, Београда и пробој Сремског фронта. Истакао се храброшћу, постао члан КПЈ децембра 1941, био три пута рањаван и рат завршио на функцији заменика политичког комесара Друге пролетерске бригаде. После рата био је политички комесар Друге тенковске бригаде, а затим је отишао на рад у политичко одељење Четврте Југословенске армије. На високим дужностима у војсци био је до 1950, а затим прелази на рад у Државну безбедност све до одласка у пензију 1966. Бавио се друштвено-политичким радом у ССРН Југославије, СУБНОР-у Србије и Савету СР Србије, а писао је о догађајима и личностима из ратних времена (и М. Станковић, С. Милошевић, Друга пролетерска, Бг 1952; Стазама пролетерским, Бг 1961). Био је оснивач и председник Шаховског савеза Београда (1957--1967) и неколико година генерални секретар Шаховског савеза Југославије, те пуних 30 година доприносио је развоју и унапређењу шаха. Покренуо је Пионирску шаховску школу Београда, масовно такмичење „1001 табла", као и Осмомартовске међународне женске турнире у Београду. Покренуо је 1958. Октобарске велемајсторске турнире, који 1964. постају међународни. Орденом народног хероја одликован је 1951.

ДЕЛА: Shtigjeve të prletarëve, Prishtinë 1961; Командант Луне, Бг 1962; Миодраг Миловановић Луне: Животни пут и револуционарно дело, Г. Милановац 1979; Рат и шах, Бг 1983.

ЛИТЕРАТУРА: Међународни шаховски турнир ослобођења Београда, Бг 1964; Шаховски гласник, Зг, 1965, 6; Међународни шаховски турнир ослобођења Београда, Бг 1982; Београд -- метропола шаха, Бг 1997.

С. Станојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРАШКОВИЋ, Вера

ЂУРАШКОВИЋ, Вера, кошаркашица (Београд, 29. VIII 1949). Кошарком је почела да се бави у Основној школи „Бориша Ковачевић" у Сарајеву. Са 14 година прикључена је првом тиму сарајевске Босне у којем се афирмисала и постала вођа најуспешније генерације у историји тог клуба. Са Босном је била првак Југославије у сезони 1973/74. и освајач Купа Југославије 1977. У том клубу ју је тренирао Чедо Ђурашковић који је највише утицао на њену каријеру, за којег се касније удала. Годинама је била један од најбољих стрелаца и Босне и репрезентације Југославије. Лични рекорд на једној утакмици био јој је 44 поена. Врхунац њене каријере биле су Олимпијске игре у Москви 1980, на којима је, као капитен, освојила бронзану медаљу са репрезентацијом Југославије. За репрезентацију је одиграла 117 утакмица и постигла 1.008 поена. Играчку каријеру завршила је 1986. у подгоричкој Будућности, коју је у том тренутку тренирао њен супруг, а затим три године била тренер млађих категорија Будућности. У Канади је радила као тренер кошарке у колицима и са клубом Калгари ролерс пет пута била државни првак (1996--2000). Дипломирала је на Економском факултету у Сарајеву 1973. Добитница је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004; Медаље заувек, 2, Бг 2013.

А. Милетић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂАНОВИЋ, Драган

ЂУРЂАНОВИЋ, Драган, машински инжењер, универзитетски професор (Ниш, 8. XI 1973). Дипломирао је на Машинском факултету Универзитета у Нишу 1997. Магистрирао на Маш. ф. Технолошког универзитета Нанианд у Сингапуру 1999, а потом у области електротехничког инжењерства на Мичигенском универзитету у Ен Арбoру 2002. у САД, где је и докторирао из области машинства 2002. Годину дана је био на постдокторским студијама на истом Универзитету. Био истраживач и доцент на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (2003--2007), па се 2007. преселио у Остин, а на Универзитету Тексас постао ванредни професор. Његов истраживачки фокус јесу контрола и управљање квалитетом у комплексним производним системима (аутомобилска и полупроводничка индустрија), паметне технике проактивног одржавања сложених система, предиктивно одржавање, имуно-инспирисана дијагностика и управљање моторима, те примена напредне обраде сигнала у области биомедицинског инжењерства (и M. Musselman „Time-Frequency Distributions in the Classification of Epilepsy from EEG Signals", Expert Systems With Applications, 2012, 39; и A. Ul Haq, „Robust Control of Overlay Errors in Photolithography Processes", IEEE Transactions on Semiconductor Manufacturing, 2019, 32, 3). Године 2006. проглашен је у Ен Арбору за најбољег младог инжењера, а стекао је и признање Изузетан млади инжењер производње за мала и средња предузећа (2005, 2007).

ДЕЛА: и Y. Jiao, „Theory of Compensability of Errors in Product Quality in Multistage Manufacturing Processes", SME Journal Of Manufacturing Systems, 2011, 30, 4; и M. Celen, „Operation-Dependent Maintenance Scheduling in Flexible Manufacturing Systems", CIRP Journal Of Manufacturing Science And Technology, 2012, 5, 4.

ИЗВОР: www.me.utexas.edu/faculty/faculty-directory/djurdjanovic.

ЛИТЕРАТУРА: В. Гречић, Српска научна дијаспора, Бг 2010.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕ

ЂУРЂЕ, властелин, протовестијар (? -- ?, после 25. X 1323). Јавља се у разрешном писму краља Владислава II, сина краља Стефана Драгутина, издатом 25. Х 1323. Овом исправом краљ дубровачким властима потврђује да му њихови суграђани Климе Држић и његова браћа ништа нису остали дужни. Међу јемцима, на крају писма, на трећем месту, после жупана Радослава и жупана Воихне наведен је protobistial Jurech. Иако се византијска титула протовестијар у средњовековној Србији јавља најкасније од средине ХIII в., тек од времена цара Стефана Душана поуздано се може говорити о надлежностима протовестијара у централној државној управи. Извесно је да је протовестијар Ђ. припадао кругу блиских сарадника краља Владислава II, али о његовом делокругу на владаревом двору једва да се шта више може рећи. Чињеница да се као јемац јавља у документу који је настао као последица једног пословног односа, на крају којег краљ Владислав II више није имао потраживања од Дубровчана Климе Држића и браће, упућује да су се у надлежностима протовестијара Ђ. налазили владареви приходи, односно финансије.

ИЗВОР: Н. Порчић, „Писмо краља Владислава II кнезу и Општини дубровачкоj", ССА, 2002, 1.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 2001.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВ, Александар

ЂУРЂЕВ, Александар, правник, универзитетски професор (Госпођинци, 9. I 1940). Основну школу, гимназију и студије права завршио је у Новом Саду. Магистрирао на Факултету политичких наука у Љубљани 1966. с радом „Концепт информисања у комуни", а докторирао на Правном факултету у Новом Саду 1974. с дисертацијом „Остваривање уставног положаја општине". После дипломирања био је једно време на специјализацији у београдском Институту друштвених наука (1963, 1964), а затим се запослио у Покрајинском заводу за јавну управу 1964. и ту радио до 1974. У том периоду две године је провео на усавршавању у Институту за социологију и филозофију у Љубљани. Године 1974. изабран је за асистента на ПФ у Новом Саду, где је од 1976. до пензионисања 2007. биран у сва наставничка звања. Предавао је Уставно право, Савремене политичке системе и Комунални систем и локалну самоуправу. Био је шеф Катедре и директор Института друштвенополитичких наука ПФ у Новом Саду. Био је активан у разним друштвеним, политичким, стручним и спортским организацијама. Објавио је неколико универзитетских и средњошколских уџбеника и већи број расправа у научним и стручним часописима (Политички систем СФРЈ, Суб. 1980; Уставно право, 2 − Организација државне власти, Н. Сад 1994). Носилац је Ордена заслуга за народ са сребрном звездом и више других одликовања и признања.

ДЕЛА: Комунални систем и комунална политика, Н. Сад 1987; „Друштвена криза и уставна реформа", ЗРПФНС, 1989, 4; Локална самоуправа, Н. Сад 1997.

ЛИТЕРАТУРА: ЗРПФНС, 1979; Ко је ко у Србији, Бг 1991; Енциклопедија Новог Сада, 7, Н. Сад 1996.

М. В. Грубач

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВ, Бранислав

001_SE_V_Branislav-Djurdjev.jpgЂУРЂЕВ, Бранислав, историчар, османиста, универзитетски професор (Сремски Карловци, 4. VIII 1908 -- Нови Сад, 26. II 1993). Један од утемељивача модерне школе југословенске османистике. У Београду, на Филозофском факултету, дипломирао је историју и оријенталну филологију 1934. Као ђак Фехима Бајрактаревића, стекао је добру основу из оријенталних језика, да би затим 1937. отишао на усавршавање у Турску, где је уписао постдипломске студије, под менторством једног од најбољих турских историчара, Исмаила Хаки Узунчаршилија. Боравак у Турској користи и за истраживања у Архиву Председништва Владе у Истанбулу. У Сарајеву се 1939. запошљава као кустос-архивист у Архиву Земаљског музеја. Након повратка из заробљеништва 1945, враћа се у Сарајево и наставља са радом у Земаљском музеју, где је руководио турским архивом у звању научног сарадника. Докторску тезу посвећену Црној Гори под османском влашћу у XVI и XVII в. одбранио је у САН 1952. На новооснованом ФФ у Сарајеву почиње да ради 1950, а за редовног професора изабран 1957. Ту ће провести преостали свој радни век. Један је од оснивача Оријенталног института у Сарајеву, његов први директор као и покретач гласила ове институтције Прилози за оријенталну филологију. На његову иницијативу, започео је рад на серији „Monumenta Turcica Historium Slavorum meridionalium illustrantia". И сам се бавио објављивањем османске грађе, у првом реду превођењем дефтера и канун-нама. Такође је био и међу оснивачима Научног друштва, чији је председник 1955--1959. Био је редовни члан АНУБИХ и њен председник (1968--1971). Иако је најпознатији и признатији по својим радовима из области османске историје, значајан део његовог опуса посвећен је и методологији историјске науке. Институционално везан за БиХ, у свом научном раду највише се бавио прошлошћу Србије и Црне Горе под османском влашћу, а издавајају се монографија посвећена Црној Гори у XVI и XVII в. (Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку: прилог једном нерешеном питању из наше историје, Сар. 1953), као и детаљна студија „О војнуцима са освртом на развој турског феудализма и на питање босанског агалука" (ГЗМС, 1947, 2). Иако су његове поставке о положају Црне Горе под османском влашћу као и о војнуцима довођене у питање, па и оштро оспораване, његов допринос развоју знања југословенске османистике је неупитан.

Ема Миљковић

Ђ. се посебно бавио питањима организације турске власти, карактером турског феудализма, положајем хришћанског племства и сеоских старешина за време турске владавине. Написао је више радова о српској православној цркви и о настанку неких црногорских, херцеговачких, брдских и арбанашких племена. Велику пажњу посвећивао је континуитету институција балканских друштава од средњег века до раног раздобља турске власти. Посебно се издваја књига Улога цркве у старијој историји српског народа (Сар. 1964). Већина његових резултата садржана је у дванаест поглавља другог тома Историје народа Југославије (1959--1960). Ђ. је био председник Историјског друштва Босне и Херцеговине, директор Југословенског историјског часописа од покретања 1962. до 1965, редовни члан ВАНУ, члан ЈАЗУ, САЗУ, МАНУ, Друштва за науку и умјетност Црне Горе и ЦАНУ. Био је сарадник другог издања Енциклопедије ислама штампаног у Лајдену и збирке Оријентални извори за историју народа југоисточне и централне Европе објављиване у Москви. Ђ. је био присталица изворне марксистичке концепције историје. Аутор је више радова из области методологије историјске науке. Добитник је више награда, одликовања и признања, од којих су најзначајније награде ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а.

Мирјана Маринковић

ЛИТЕРАТУРА: В. Мушета Ашчерић, „Биографија проф. Бранислава Ђурђева"; Библиографија радова проф. др Бранислава Ђурђева, ГДИБиХ, 1974, 20; Б. Нурудиновић, „Библиографија радова академика проф. Бранислава Ђурђева", ПОФ, 1979, 28--29; „Академик проф. др Бранислав Ђурђев", ПОФ, 1980, 28--29; Ч. Попов, „Бранислав Ђурђев (1908--1993)", Годишњак САНУ, Бг 1994: Научно дјело академика Бранислава Ђурђева, Сар. 2010.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВ, Бранислав

ЂУРЂЕВ, Бранислав, демограф, универзитетски професор (Бач, 22. II 1950). У Новом Саду завршио je студије географије на ПМФ-у 1974, где je магистрирао 1979. и докторирао 1986. На калифорнијском универзитету „Беркли" магистрирао je демографију, а усавршавао се и на московском универзитету „Ломоносов", на католичком универзитету „Лувен ла Нев" и на европском универзитетском институту у Фиренци. На Пољопривредном, Економском факултету и ПМФ-у у Новом Саду, где је биран за редовног професора 1999, Географском и Економском факултету у Београду и на ПМФ-у бањалучког универзитета предавао низ географскоих и демографских тема. Значајнији радови: Послератно насељавање Војводине (Н. Сад 1995); коаутор, Становништво Срема (Н. Сад 1999); Основне технике у демографији (Н. Сад 2001); Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године (Бг 2006); Демографски развој и популациона политика Републике Српске (Бијељина 2006); Становништво и домаћинства АП Војводине почетком XXI века (Н. Сад 2007); Мере популационе политике локалних самоуправа АП Војводине (Н. Сад 2011). У својим радовима Ђ. је доказао да је демографска транзиција наталитета, морталитета, породица и домаћинстава у Србији наступила у исто време када и у најразвијенијим деловима Европе. У другој групи практично оријентисаних радова указује на лимитирајућу улогу становништва у планирању будућег развоја, а то се пре свега односи на поодмаклу старосно-структурну транзицију и погоршавање квалитета становништва. У трећој групи радова указује на низ могућности за трајну интеграцију избеглица из околине у Србију и на дугорочне глобалне повољности оваквих решења. Најновијој групи радова припадају радови који се тичу популационе политике, а у њима се разрађује низ мера за планирање породице. Бави се и превођењем и израдом енциклопедија и атласа (Велики атлас света, Н. Сад 2005). Био је носилац пројекта „Банат -- регионално географска монографија", који се радио у сарадњи с универзитетима у Сегедину и Темишвару, и републичког пројекта „Демографске транзиције у Србији". Руководилац је радне групе за проучавање људских ресурса Средњорочног плана социо-економског развоја Војводине и Мастер плана Фрушке горе. Ђ. је један од писаца стратегија демографског развоја Покрајине Војводине, Републике Србије и Републике Српске. Био је секретар и главни уредник Агроекономике (1980--1990), секретар уредништва ЗМСДН, главни уредник међународног часописа Geographica Pannonica (1996--2005). Био је председник Друштва демографа Југославије и први председник Друштва демографа Србије (1992--2011), секретар Одељења за друштвене науке Матице српске (1996--2004). Члан је Одбора за проучавање становништва САНУ, Популационе асоцијације Америке и Европске асоцијације за популационе студије. Био је шеф Катедре за друштвену географију (2001--2012), проректор за науку и међународну сарадњу (2006--2009) и директор Департмана за географију, туризам и хотелијерство ПМФ-а у Новом Саду (2012--2015).

ЛИТЕРАТУРА: 50 година Департмана за географију, туризам и хотелијерство, Н. Сад 2012.

Д. Арсеновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВ, Душанка

ЂУРЂЕВ, Душанка, правник, универзитетски професор (Панчево, 15. V 1952). У Новом Саду је 1975. завршила Правни факултет, где је 1980. одбранила магистарски рад, а 1984. докторску дисертацију „Одговорност железнице на основу уговора о превозу". На истом факултету је изабрана за асистента 1976, а за редовног професора 1995. Предаје Међународно привредно право, Трговачко право Европске уније и Право међународне продаје. Била је директор Института привредно-правних и економских наука на ПФ у Новом Саду. Аутор је више књига и многобројних чланака у научним и стручним часописима, a посебно се бавила правним аспектима саобраћајне делатности (коаутор, Нове појаве у саобраћајном праву, Н. Сад 1989; коаутор, Саобраћајно право, Н. Сад 2004) и заштитом животне средине (коаутор, Правна заштита животне средине, Н. Сад 1991).

ДЕЛА: Одговорност железничког превозиоца, Н. Сад 1989; коаутор, Међународно пословно право, Н. Сад 1989; коаутор, Основе права животне средине, Н. Сад 2009; коаутор, Међународно привредно право, Н. Сад 2012.

ЛИТЕРАТУРА: ЗРПФНС, 1979.

М. В. Грубач

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВАК

001_SE_V_DJURDJEVAK.jpgЂУРЂЕВАК, ђурђица (Convallaria majalis), вишегодишња зељаста биљка из фамилије Asparagaceae са пузећим, гранатим ризомом из којег се развијају обично два-три елиптична до елиптично-ланцетаста листа и дуга цветна стабљика без листова висине 10--20 цм. Цветови су бели, мирисни, висећи, 5--10 их је распоређено у гроздасту цваст. Цвета у пролеће (април-мај). Плод је црвена бобица. Расте у сеновитим шумама, шикарама, шумским чистинама и ливадама. Распрострањена је у Европи од бореалних зона Скандинавије, на југу до Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва, на истоку до Урала и Кавказа. Сродне врсте расту у Северној Америци и источној Азији. У Србији је честа у храстовим, липовим, буковим и смрчевим шумама. Сви делови биљке су отровни, горког и љутог укуса, садрже отровне гликозиде и алкалоиде који се користе у фармацеутској индустрији за производњу лекова за срчане болести, тј. кардиотонике. Гаји се и као украсна биљка, брзо се шири захваљујући ризому којим се вегетативно размножава.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Convallaria L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора Србије, VII, Бг 1975; М. Сарић (ур.) Лековите биљке Србије, Бг 1980.

Бранка Стевановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВАЦ

ЂУРЂЕВАЦ, утврђење с подграђем у средњем Подрињу, на вису изнад леве обале Дрине, на територији средњовековне жупе Осат, низводно од Вишеграда. Данас је у рушевинама, видљиви су остаци квадратне куле, местимично високи до 3 м и брањеног простора димензија 30,5х7 м. На падинама према Дрини сачувани су остаци спољног бедема дужине око 25 м. У дубровачким изворима Ђ. се први пут помиње 30. XII 1426. Касније, фебруара 1444. поменут је у једном писму неких Дубровчана, у вези са спором око сребреничке царине, писаном sotto Gurgevaz. Из новембра исте године сачуван је и уговор о превозу три товара тканина, где се помиње Ђ. (in Sclavonia subtus Giurgevac) као место на путу између Сребренице и Фоче. Према повељама краљева Фридриха III (1448) и Алфонса V (1454) сазнаје се да је тада Ђ. био у власти херцега Стефана Вукчића Косаче, али изван његове области. Херцег Стефан се 19. I 1451. налазио sotto Jurgeuаç. Утврђење је сигурно имало велик значај у херцеговим намерама да се приближи подручју Сребренице. Жупа Осат са Ђ. је након пада ових крајева под турску власт припадала вилајету Ковач. У турском попису из 1468/69. утврђени Ђ. се не помиње, али је уписано истоимено село у нахији Осат са 30 хришћанских кућа и пет неожењених хришћана.

001_SE_V_Djurdjevac_crkva-sv-Djordja-pre-obnove.jpg

Према мишљењу неких истраживача ово утврђење се налазило на другој локацији, на брду Ђ., источно од села Пријеђела, између Тјентишта и Фоче. Тврђава је била неправилног кружног облика а зидови јој се само местимично примећују. У средини утврђеног платоа, на његовој највишој тачки, налазила се мала црква. Црква је вероватно била посвећена Св. Ђорђу по којем су брдо и утврђење и добили име. Зидови цркве, која је била дуга око 10 м и широка 6,3 м сачувани су местимично до 80 цм висине. У цркви су пронађени фрагменти фресака као и гроб ктитора.

ИЗВОР: А. Аличић, Сумарни попис Санџака Босна из 1468/69. године, Сар. 2008.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вего, Насеља босанске средњовјековне државе, Сар. 1957; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; З. Кајмаковић, „Дрина у доба Косача", НС, 1981, XIV--XV; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

Срђан Рудић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВАЦ

ЂУРЂЕВАЦ (Стефаница), утврђење на падинама ловћенског масива, на истоименом брду које заузима доминантан положај према Будви и Грбљу. Прилаз утврђењу је био могућ само са северозападне стране. Данас је у потпуним рушевинама, тако да се само могу назрети темељи бедема. Малих је димензија, око 30х20 м. На највишем месту, изнад саме литице, сачувани су темељи куле. Са јужне стране некадашње тврђаве налазе се рушевине цркве димензија око 4,9х3,9 м. Утврђење је највероватније подигао Ђурађ Ђурашевић. У тексту мировног уговора између Млетачке републике и Српске деспотовине од 12. VIII 1423. Ђ. се не помиње, али је наредне године, приликом утврђивања граница, постављено питање да ли се тврђава Стефаница (Стипаница) налази у поседу Котора или Ђурашевића. Септембра 1425, током преговора са Ђурђем Бранковићем, Млечани су тврдили да се утврђење Стефаница цело или већим делом налази на подручју њихове јурисдикције и тражили да се поруши уз надокнаду српској страни од хиљаду дуката, У уговору о миру склопљеном наредне године закључено је да се ово утврђење, којe је саградио Стефаница, син Ђурђа Ђураша, како се изричито наводи, поруши тако да се у њему више не може становати нити да се може обновити. У пролеће 1433, када је избила буна у Грбљу, Ђ. још није био порушен. Вође побуне су се склониле код Црнојевића. Которани су тражили њихову предају, претећи да ће обавестити деспота о непоштовању уговора. Црнојевићи су тада порушили тврђаву, али нису и куће с которске стране брда. Приликом закључења мира са Млечанима 14. VIII 1435. деспот Ђурађ је прихватио захтев да се куће око Ђ. сруше.

Срђан Рудић

Црква унутар утврђења саграђена је 1424. или 1425. Реч је о малој једнобродној грађевини посвећеној Св. Ђорђу. Спољашње димензије цркве су 5,5 м дужине и 3,5 м ширине. На истоку се налази полукружна апсида. Грађена је великим тесаницима слаганим у правилне редове. У цркву се улазило на западној страни, а над улазом је усечена мала полукружна ниша. У унутрашњости цркве, на источном делу северног зида, налази се правоугаона ниша која је преузела улогу проскомидије. Претпоставља се да је цркву, као и утврђење, подигао Стефаница Црнојевић. Године 2017, захваљујући ангажовању мештана и братства оближњег манастира Стањевић, црква је обновљена и поново је у функцији.

Олга Шпехар

ЛИТЕРАТУРА: М. Лукетић, „Ђурђевац -- средњовјековно утврђење Црнојевића", СтЦГ, 1965--1966, 3--4; П. Мијовић, М. Ковачевић, Градови и утврђења у Црној Гори, Бг--Улцињ 1975; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВДАН

001_SE_V_SV-velikomucenik-Georgije-Pobedonosac_ikona.jpgЂУРЂЕВДАН, празник посвећен Св. великомученику Георгију чија се успомена слави 6. маја (тј. 23. априла по старом, јулијанском календару). Георгије, син богатих и благочестивих родитеља, рођен је 270. године у Кападокији. Отац Георгијев рано је пострадао за Христа, а мајка се вратила у Палестину где је имала велико имање у Лиди (данас Лод у Израелу). Георгије пође очевим стопама, рано ступи у војску, па истакавши се као храбар и добар војник, брзо је напредовао, тако да је већ у 20. години добио чин трибуна и команду над већим одредом војске. За успех у биткама добио је атрибут „победоносац", а цар га је произвео за комита (сапутника), тј. пратиоца, што га је довело у близак круг Диоклецијанових сарадника. До разлаза са Диоклецијаном долази када је цар 303--304. издао четири едикта против хришћана наредивши да се гоне, изводе на суд, муче и убијају уколико се не одрекну Христа. Цркве су рушене, хришћани масовно убијани, како обични верници тако и јерарси: ђакони, свештеници и епископи. Диоклецијан није штедео ни своје најближе: погубио је супругу и кћер. Сатирао је и војску у којој је било пуно хришћана. У таквој ситуацији Георгије је разделио имање својим људима, а онда смело изашао пред цара и признао да је хришћанин. Цар нареди да га баце у тамницу и подвргну мучењу примењујући све облике тортуре: точак, кладе, камен, стругање тела, закопавање у земљу и сл. Све је муке поднео и преживео. Чак су му дали и отров да испије, али га ни то није усмртило. Ово је на присутне деловало у толикој мери да је њих десетак поверовало у Христа и изјавило да се сматрају хришћанима, међу њима царица Александра, жрец Атанасије и неколико присутних сељака. Цар осуди на смрт и своју супругу Александру и Георгија. На путу за губилиште царица издахне, а Георгију џелат одсече главу (303). Све се то дешавало у Никомидији, престоници источног дела царства. Слуге пренесу и сахране тело Георгијево на његовом имању у Лиди. Његова глава касније је пренета у Цариград, а у време Латинског царства у Рим, а рука у Венецију. Убрзо је сматран свецем и већ 367. постојале су цркве посвећене његовој светој успомени, а сачувано је много похвала и беседа у његову част. Служба је с великим славословљем, а ако старешина благослови, служи се бденије. Писци богослужбених текстова су: Анатолије (литијске стихире), Теофан (славник литијских стихира, први канон), Студит (славник стиховних стихира), кир Козма (други канон). У иконографији се представља са копљем у рукама или на коњу како убија аждају, оличење сваког зла и неправде према људима.

Св. Георгије се много пута јављао вернима да им помогне. Грци су га звали „Георгиос Горгос", а Срби су то превели са „Георгије Скоропостижни", тј. брзостижући, онај који брзо стиже у помоћ. У биографији Стефана Немање стоји да се Св. Георгије јавио у цркви пред одлучујућу битку Немање са браћом код Пантина. Његов углед код Срба показује честа употреба његовог имена, како код средњовековне властеле тако и данас у безброј варијаната (Ђорђе, Ђорђије, Ђорђо, Ђока, Ђоко, Ђур, Ђура, Ђуро, Ђурађ, Ђураш(ко), Ђурашин, Ђурђан, Ђурен, Ђурко, Ђурица, Ђуриш, Ђурисав, Ђурђе, Ђурђа, Ђурђанка, Ђурђија, Ђурђевка, Ђурђин(к)а, Ђурђица, Ђурисав(к)а). Jeднa вишегодишња биљка цветница (Convallaria majalis) добила је народно име ђурђевак (ђурђица), чијим се венцима украшавају капије и домови. Једна врста јестиве гљиве (Tricholoma Georgii) која рано стиже (почетком маја пре осталих гљива) названа је ђурђевача.

002_SE_V_Djurdjevdanski-obicaji_Knezica-kod-Petrovca-na-Mlavi.jpgПразник пада у време Триода, па се може јавити 35 различитих ситуација. Најраније може пасти на Велики петак (пасхално слово #, Васкрс 25. априла), а најкасније у четвртак пете седмице по Васкрсу (пасхално слово А, Васкрс 22. марта). Ако Св. Георгије падне на Велики петак, суботу или на Васкрс, празновање се преноси на Светли понедељак када се комбинује служба светог са пасхалном. Помен пролећа у богослужбеним текстовима подсећа на годишње доба: „Засија благодат пролећа" (друго стихословље на јутрењу). Текстови „Црква Христова цвећем украшена" (стихира по јеванђељу) и „украсимо њега пролећним цвећем" (прва стихира на: „Хвалите...") опомена су да се храмови тога дана украшавају венцем цвећа и зеленим грањем, што је подстакло народ да и своје домове украси венцима пролећног цвећа.

У усменој књижевности постоје ђурђевданске песме које славе долазак пролећа јер Ђ. је међа зимског и летњег времена, представник пролећа. Снег и лед су окопнили, природа оживела, обнавља се животињски и биљни свет, пролеће доноси здравље и весеље људима. Бујање вегетације код сточарског становништва одредило је Ђ. као термин да се јагњад одвоје од оваца које се пуштају из торова и гоне на пашу у планинама, у тзв. бачије. Ђурђевдански уранак је обичај да се на празничну службу порани, јер су у турско време цркве биле удаљене од насеља и скривене у шумама, а после службе сечен је славски колач и приређивано славље у порти цркве. Ђ. је код Срба опеван у песмама, од којих су многе компоноване за вокално извођење, како у народним („На Ускрс сам се родила, на Ђурђевдан се крстила, зато ме зову Ђурђија"), уметничким (А. Шантић, Под врбама: „Сјај Ђурђевске зоре ране падао је са свих страна, а ти крадом газила си у ријеци испод грана"), тако и у савременим (Горан Бреговић, Ђурђевдан је). Уз много радосних Ђ. српска историја памти и несрећне. По предању Турци су на Ђ. упадали на саборе и масакрирали народ. Усташе су о Ђ. 1942. похапсиле у Сарајеву и околини 3.000 Срба да им приреде „Ђурђевдански уранак" пославши их возом у Јасеновац. Стигло их је 2.000, остали су се угушили у вагонима, а спасло их се само 200. Успут је један члан сарајевске „Слоге" запевао „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени". Горан Бреговић је песму обрадио и она је постала планетарни хит на више светских језика, али је садашња генерација заборавила историјску подлогу ове песме. Ђ. посебно славе српски Цигани иако је можда заборављен историјски основ тог празновања. Намесништво Кнежевине Србије донело је 1839. одлуку да се сви Цигани који имају куће и непокретну имовину, тј. који су напустили номадски начин живота сталних луталица, изједначе у правима са осталим српским држављанима. Рок је био Ђ. 1840. када су брисани из харачких спискова и преведени у спискове пореских обвезника, али са свим правима као и остали Срби. Свети Георгије популаран је и ван православља, посебно у Енглеској („Свети Ђорђе спаси Енглеску"). Вук Караџић је у Рјечнику под одредницом Ђурђевдан описао обичаје својих савременика. Ту помиње да се на Ђ. „прије сунца" мушкарци први пут тог лета купају у реци, да се коље прво јагње јер пре тога „не ваља јести јагњећега меса", бере први селен који пре тога нити се бере нити мирише, да тога дана не ваља спавати и сл. Овај светац има свој празник и 16. новембра (тј. 3. по старом календару) као спомен Освећења њему посвећеног храма у Лиди, празник у народу познат као Ђурђиц.

Радомир Милошевић

Иако везан за хришћанског Св. Георгија, односно Св. Ђорђа или Св. Ђурђа, како је познат у народу, Ђ. је велики народни празник којим се обележава завршетак зимског и почетак летњег периода који траје до Митровдана. Овај празник је у време војевања против Турака био дан поновног окупљања хајдука, као што су се у дану који је обележавао завршетак тог периода они растајали да би зиму провели код својих јатака. О томе говори и српска народна пословица: „Ђурђев данак хајдучки састанак, Митров данак хајдучки растанак". Истоветност српских и обичаја других словенских народа указује на празник првобитног поштовања дрвећа и биља који је, и под христијанизованом формом прослављања хришћанског свеца, сачувао своју суштину. 003_SE_V_Djurdjevdanski-obicaji_Vitovnica-kod-Petrovca-na-Mlavi.jpgПосле божићних, ђурђевдански обичаји су најбогатији и најмногобројнији. Магијским поступцима настојало се да се пренесе животна снага оживљене вегетације на људе, стоку и усеве, па и утиче на побољшање здравља, увећавање плодности и осигурања напретка домаћинства. Венцима сплетеним од ђурђевог цвећа, ђурђевка и млечике, китили су се улазна врата и капије кућа, обори и кошнице, који су остајали на тим местима до Ђ. наредне године. Укућани су се умивали водом у којој је било натопљено магијско биље с циљем обезбеђења здравља и напретка у породици. Уочи Ђ. у посуду с водом стављало се пролећно биље: здравац, дрен, чуваркућа, а посуда се остављала у башти да преноћи испод руже. Ујутру су се укућани умивали том водом да би били здрави и да им кућа буде чувана. Деца су се ритуално шибала дреновим прутом или копривом, млади су се купали у реци и после купања китили се врбовим и лесковим прућем, здравцем и копривом да би напредовали, били здрави и одбранили се од болести. У циљу појачавања сопствене виталне снаге љуљали се о дрену, да би били здрави као он, а девојке се ваљале у зеленом житу да би им коса била бујна. Плодотворна снага посебних биљака настојала се на Ђ. пренети и на усеве и винову лозу тако што су се у њиве и винограде уносиле лескове младице или крстови направљени од ове биљке. На Ђ. су престајале да важе многе календарске забране везане за храну -- до тада је било допуштено да се једе само старо поврће, а од тада се у кућу могао уносити и спремати за јело и млади зелениш.

Ђ. је као празник стоке и сточара називан „пастирском славом". Тога дана истеривала се стока у планине на летњу пашу и свечано смењивала планинка, а нова се китила разним цвећем. Тада се обављала и прва мужа, одвајала јагњад од оваца и престајала да важи забрана једења сточарских производа: млека, сира и јагњећег меса, која је важила због правила поста. Поштовала се строга забрана коришћења млека од оваца којима би угинуло јагње, а ње су се посебно придржавале жене којима су умирала деца. То млеко је сматрано неосвештеним и нечистим, те је просипано у реку. Прва овца одређена за мужу кићена је венцем од траве и цвећа, а посебан венчић био је окачен о посуду или је био над њом да би кроз њега прошли први млазеви измуженог млека. Улогу магијског круга, као заштите од злих утицаја, имали су у ритуалу прве муже и прстен и избушен колач, а млеко је због свог значаја коришћено у народној медицини као превентивно или терапијско средство. Магијским средствима настојало се утицати на плодност и здравље стоке која се шибала прућем и китила зеленилом, а у подне крмила разним биљем. Стока се хранила на посебан начин, напасала се ноћу, уочи празника, по месечини, даване су јој траве убране на Биљни петак (петак пре Ђ.) помешане с травама убраним на Ђ. Храни је додавана со, остаци божићног колача и иситњен колач или венац с прве муже. Припреман је и посебан „сточни колач" који је сечен пре ручка, а његови делови су се користили као средство магијског утицаја на здравље и плодност. У Хомољу је део тог колача одношен у шуму и закопаван у мравињак са циљем подстицања плодности стоке. Свака кућа је на Ђ. први пут у току године клала јагње које је брижљиво припремано за тај чин. Оно је имало жртвени карактер и у заједничком обеду представљало партиципациони реликт колективног менталитета. У Тимочком крају домаћини су доносили у цркву мушко јагње којем су на рогове стављали свеће. Свештеник је након литургије одлазио међу те јагањце којима би се запалиле свеће на роговима, читао им молитву и благосиљао као будуће жртве. Следећег дана обилазио је куће и скупљао коже оних јагањаца које су му припадале као надокнада за прочитану молитву и дат благослов. Чин клања је обављан свечано, тако што би се јагње с венцем око врата претходно покадило. Његовом крвљу, за коју се веровало да је лековита и да штити од болести, мазани су укућани по челу и образима. Кожа јагњета закланог на Ђ. ношена је у ритуалу обилажења села или њива, а по завршетку обилажења закопавана је на оном месту одакле се кренуло, чиме је симболички затваран круг и обезбеђивана заштита од града. Око села би се на Ђ. оборавала бразда како би се сачинио магијски круг као заштита људи и стоке од злих сила и усева од града. Како је Ђ. означавао прелаз из једног временског циклуса у други, тај период неизвесности представљан је опасношћу од злих натприродних сила којима је била изложена и стока. Због тога се посипањем пепела или кокошјег измета око тора она настојала магијским кругом заштитити од вештица или чинилаца који су настојали да јој одузму млеко. На овај дан, ујутру пре сунца, људи су се први пут у години купали у природи. Мушкарци у потоцима и рекама, а жене и девојке би увече доносиле кући омају, воду која прска с воденичног кола, стављале у њу разноврсно биље, а посебно селен, и купале се њоме у башти. Омаја је имала, према веровању, магијску моћ да, као што она отпада од кола, одбија свако зло од оних који се њоме купају. Посебно се делотворним сматрала јутарња роса по којој су се ваљали како би спречили појаву костобоље током године. Веровало се да пре Ђ. није добро брати и мирисати селен, познат и као милодух, односно биљка љубави, а тога дана свако ко је млад узимао би по један његов струк, помирисао га и заденуо за појас или за ђердан. Девојке стасале за удају на Ђ. рано ујутру разним имитативним магијским радњама везаним за имена граба, проса и воде настојале су да подстакну интересовање младића да се грабе за њих, да их просе и да их одведу. С истим магијским циљем брале су траве карактеристичних назива помамник и навала, да би се момци за њима помамили и навалили.

Бојан Јовановић

004_SE_V_Proslava-Djurdjevdana-na-Gori.jpg

ЛИТЕРАТУРА: М. Алексић, „Ђурђевдан", Православни свештеник, 1904, 15; „Св. Великомученик Ђорђе (Ђурђевдан -- Ђурђиц)", Православни хришћанин, 1922, 4; Д. Недељковић, „Ђурђевданско јагње и `кравај` у Малешеву као партиципациони реликт примитивног колективног менталитета", Вјесник Етнографског музеја у Загребу, 1938, 4; Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; В. Ст. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ, манастир у Старом Расу, код Новог Пазара, с Црквом Св. Ђорђа, који је подигао Стефан Немања у првим годинама по ступању на великожупански престо, као испуњење завета Св. Ђорђу. Изградњи монументалне задужбине претходили су бурни историјски догађаји -- сукоб са браћом и битка код Пантина (1168) -- из којих је Стефан Немања изашао као најснажнија фигура на политичкој позорници Рашке. За своју задужбину српски суверен је одабрао стратешки важну тачку -- истакнуто узвишење у непосредној близини престоног града Раса. Манастирски комплекс чинили су Црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом. Према фрагментарно сачуваном ктиторском натпису уклесаном у лунети западног портала Цркве Св. Ђорђа, градитељски послови су завршени 1170/71. Носиоци градитељских и стилских облика су масивне куле звоници по којима је црква добила име. Истакнути делови све четири фасаде су троугаони калкани са тимпанонима, рашчлањени аркадним фризовима, а романички изглед грађевини такође дају начин зидања каменим блоковима, као и обрада портала и прозора.

Марка Томић Ђурић

001_SE_V_Manastir-Djurdjevi-stupovi_iymedju-dva-svetska-rata.jpg

Подигнут на главичастом брду, манастирски комплекс је неправилног овалног облика ограђен масивним зидом прилагођеним тлу терена. Због узаног простора био је крцат каменим здањима са храмом у средини, личио је на мали збијени град. Доминирао је околином и путем низ Рашку за северну Србију. У време Немањића био је привилегован краљевски манастир потчињен непосредно архиепископу, чији је игуман биран на предлог краља и којег је краљ на свечаном богослужењу уводио на игумански трон и предавао му игуманску палицу. Игуман манастира Ђ. с. је први међу шесторицом који бирају студеничког игумана. Манастир је обновио краљ Драгутин 1282. претворивши главни улаз у капелу у којој је сахрањен, због чега је отворио нов улаз на југоисточној страни храма. Преживевши први налет Турака, касније пропада; 1589. двојица монаха храм затичу без крова и покривају оловом. Опустео је после 1680, али је био добро очуван до 1722. када су Турци опљачкали Драгутинов гроб и објекат рушили због изградње тврђаве у Новом Пазару. Даље рушење успео је да спречи патријарх Мојсије, али је такав остао два века. Ради одбране Новог Пазара Турци су око Ђ. с. изградили утврђења. У борбама 1912. у Првом балканском и у I светском рату много је страдао. Храм је за богослужење оспособљен тек 1925, али је поново страдао у II светском рату када су порушени јужни зид храма, део куполе и јужна кула коју је краљ Драгутин претворио у капелу. Срушени су и уништени остаци цистерне, трпезарија и конак на северозападној страни.

Радомир Милошевић

002_SE_V_Severozapadni-deo-kubeta_izmedju-dva-svetska-rata.jpg

План и концепција унутрашњег простора храма одговарају православном обреду; то је једнобродна грађевина са троделним олтарским простором, средишњим травејем и припратом. Оригинално конструктивно решење представља централни поткуполни простор правоугаоне форме, чије су димензије условиле појаву тамбура елипсоидног облика, споља осмостраног. Посебно обележје храма је фриз слепих аркада на слободним колонетама у унутрашњости куполе. Први пут у српском црквеном градитељству јављају се и вестибили -- предворја подигнута уз бочне стране средишњег травеја. У Ђ. с. остварен је јединствени спој византијске просторне структуре и романичке обраде градитељских форми, што ће постати најизразитија одлика рашких монументалних храмова XIII в. Црква је била живописана по изградњи, после новог српско-византијског сукоба из 1172. Скромни и веома оштећени остаци фреско-декорације јединствено су сведочанство о монументалном сликарству из времена Немањине владавине. Значајан део сликаног програма могуће је реконструисати на основу архивске техничке и фотографске документације настале после I светског рата. У куполи је највероватније био насликан Христос Пантократор, окружен медаљонима с попрсјима анђела. Тамбур су испуњавале стојеће фигуре пророка и медаљони са попрсјима светих, док су пандантифе красиле представе јеванђелиста, нерукотворeних Христових образа и медаљони са попрсјима анђела. Сцене Великих празника распоређене су на своду олтара (Вазнесење Христово) и у највишим зонама наосa (Сретење, Крштење, Преображење, Издајство Јудино, Васкрсење Лазарево, Цвети, Распеће, Успење, Духови). Овој зони припада и стојећа фигура једног од светих песника насликана уз композицију Успења. Испод ње се пружао појас са попрсјима и стојећим фигурама светих, са најпоштованијим апостолима и мученицима-ратницима. Најстаријем сликаном слоју припада и коњаничка представа Св. Ђорђа на источном зиду припрате. Са становишта стила фреске у Немањиној задужбини убрајају се међу највредније споменике комнинског сликарства друге половине XII в. Највећу сличност имају са уметничким остварењима у Цркви Св. Пантелејмона у Нерезима крај Скопља. У живопису Ђ. с. преовлађују једноставнији колористички односи, а линији је дата важнија улога у грађењу волумена. Грчки натписи на фрескама указују на порекло сликара, а вероватно и на утицај надлежног рашког епископа, чија је катедра у то време била суфраган грчке Охридске архиепископије.

003_SE_V_Sveta-Trojica_obnovljena-freska.jpg

Други ктитор Ђ. с. је Немањин праунук, краљ Драгутин, који је у две етапе за време његове самосталне владавине (1276--1282), али и касније, обновио манастирски комплекс. Његовим старањем најпре је изнова осликана припрата католикона. На површинама свода биле су распоређене у три појаса сцене из циклуса посвећеног патрону храма. Реч је о четири епизоде мучеништва Св. Ђорђа у нижим појасевима на обе половине свода. Сачувани део програма обухватао је и ликове у најнижој зони, међу којима је први ктитор храма Стефан Немања. Владарска фигура до њега, у североисточном углу припрате, представља Драгутина. Иако је очекивано да су Драгутинови живописци сачували и обновили затечено стање првог слоја живописа, питање да ли је и у којој мери поновљен програм из Немањиног времена остаје отворено. Са друге стране, несумњиви показатељи јасне хронолошке раздвојености два слоја јесу стилске одлике сачуваног садржаја, као и натписи на српском језику. У другој етапи обнове, после 1282, приземље улазне куле је доградњом апсиде на источној страни претворено у капелу непознате посвете, у литератури познату као Драгутинова капела. У готово свим својим сегментима програм тог параклиса осмишљен је како би пренео поруке династичке и идеолошке природе. Као средишње теме издвајају се слике српских државних сабора на своду и „хоризонтална генеалошка слика" Немањића у најнижој зони јужног и западног зида. У троугаоним пољима крстастог свода приказани су Немањино предавање престола сину Стефану, устоличења краља Уроша I, краља Драгутина и предаја престола краља Драгутина краљу Милутину у Дежеви. Поворком су обухваћени сви претходници и наследници на српском трону који у две групе приступају централној личности, Христу на престолу; са јужне стране то су Симеон Немања, Стефан Првовенчани као монах Симон, краљ Урош I као монах Симеон са супругом краљицом Јеленом, док са западне стране прилазе ктитор краљ Драгутин са моделом храма, његов син Владислав, супруга Кателина и краљ Милутин са супругом (Јелисаветом или Аном). Значајно место -- изнад ктиторових предака и родитеља -- добила је представа Свете Тројице као Гостољубља Аврамовог, која је иконографски и идејно повезана с истоименом темом у Сопоћанима, задужбини Драгутиновог оца, Уроша I. И одабир и број светих столпника учињен је са жељом да се истакне монашко име родоначелника династије (Симеон Дивногорац, Симеон Столпник, Алимпије), док се истакнуто место и бројност светих врача (Козма, Пантелејмон, Дамјан, Кир, Јован) објашњавају надом у оздрављење од повреде коју је краљ Драгутин задобио падом с коња. Сликар који је извео фреске био је вероватно Грк. Поуздан цртеж и осећај за монументалност препознају се као његови главни поступци којима гради дела пластичног стила зрелог XIII в. Драгутин је Ђ. с. изабрао и за место свог гроба. Откривене су две зидане гробнице -- у Цркви Св. Ђорђа и Драгутиновом параклису, а вероватније је на основу расположивих података да је владарска сахрана обављена у цркви. У периоду 1960--1982. обављена су систематска археолошка и конзерваторско--рестаураторска истраживања манастирског комплекса. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима и Ђ. с. се налазе на Листи Светске баштине од 1979. У новије време, од 1999. започета је обнова манастира.

Марка Томић Ђурић

004_SE_V_Obnovljena-crkva-Sv-Djordja.jpg

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912.

ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Петковић, Стари српски споменици у Јужној Србији, Бг 1924; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; Ј. Нешковић, „Ђурђеви Ступови у Расу", у: Рашка баштина, 1, Кв 1975; М. Чанак Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба, I: цркве у Топлици и долини Ибра и Мораве, Бг 1986; Д. Милошевић, Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Бг 1987; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1992; И. М. Ђорђевић, „Капела краља Драгутина у Ђурђевим ступовима", Рачански зборник, 1998, 3; S. M. Wages, „The Fresco program of Djurdjevi Stupovi", Serbian Studies, 1998, 12/2; Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Бг 1998; И. М. Ђорђевић, „Живопис XII века у цркви Светог Ђорђа у Расу: археолошки досије и историографска белешка", Стефан Немања -- Свети Симеон Мироточиви: историја и предање, Бг 2000; М. Марковић, „На трагу самосвојних решења: српска уметност у XII столећу", у: Византијско наслеђе и српска уметност, II, Бг 2016.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ, манастир у средњовековној Будимљи, код Берана, с Црквом Св. Ђорђа. Њу је подигао крајем XII или почетком XIII в., на месту римског насеља и старијег култног средишта, жупан Стефан Првослав, син великог жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање. Као ктитор храма Првослав је поменут у натпису с краја XVI в. исписаном над његовим репрезентативним гробом у цркви. Најстарији део храма је једнобродна куполна грађевина са три травеја и олтарским простором завршеним полукружном апсидом на истоку. Уз њен зид постављен је синтронон. Тај храм је Св. Сава Српски одредио за седиште будимљанске епископије након успостављања српске аутокефалне цркве 1219. Непосредно пре или након тога дограђена је на западу припрата са две куле на прочељу, по чему је храм и прозван. Спољашња припрата знатно је млађа. Саграђена је у првој половини XIV в. као задужбина краља Стефана Дечанског или краља Стефана Душана. Приликом многобројних обнова сва три дела цркве претрпела су знатне преградње. Висина обрушених кула припрате је смањена, а између њих је подигнут масиван звоник, док је спољашња припрата у XVIII в. добила нову конструкцију горњих делова. Тада су вероватно уклоњени и зидови који су одвајали обе припрате од наоса. Осим незнатних фрагмената старијег зидног сликарства, у храму су сачувани значајни остаци два најмлађа слоја фресака. Од уметнички веома вредног живописа у некадашњој спољашњој припрати насталог између пролећа 1343. и краја 1345, преостали су делови сликаног Менолога у вишим зонама. У најнижој зони су фигуре св. монаха (Антоније, Јоаникије), апостола (Петар и Павле), арханђела као чувара улаза у храм и фрагменти дугог низа портрета Немањића (јужни зид). Од тог низа најбоље су очувани део лица краља Милутина и остатак представе престолонаследника краља Душана. У олтарском простору, наосу и припрати налазе се остаци фресака из краја XVI в. Полукалоту апсиде заузимају представа Богородице на трону с малим Христом на крилу, којој се клањају двојица арханђела, и Причешће апостола. Испод њих је насликан низ попрсја епископа из групе 70 малих апостола и Литургијска служба са цитатом текста молитве Трисвете песме на развијеним свицима у рукама архијереја. На остацима западног зида некадашњег наоса сачуван је овећи фрагмент Успења Богородице, док сводове и највише делове припрате заузимају представе циклуса Седам васељенских сабора. Испод њих насликана је развијена, сада веома оштећена представа Страшног суда.

001_SE_V_Manastir-Djurdjevi-stupovi-Budimlje.jpg

Будимљанска епископија са седиштем у Ђ. с. у Будимљи уздигнута је у ранг митрополије вероватно убрзо након проглашења Пећке патријаршије 1346, а најкасније у XV в. Турци су онемогућили рад те митрополије 1654. Но, и пре и после тога, дуже од три столећа, манастир Св. Ђорђа у Будимљи био је средиште црквеног, културног и националног живота Васојевића и других српских племена с широког околног подручја. Као место где су се будили и организовали сви важнији ослободилачки покрети у Горњем и Средњем Полимљу, од средине XVI в. до 1912, Турци су манастир у више наврата палили и разарали. Од 2001. Ђ. с. су седиште нове Будимљанско-никшићке епархије, засноване на светосавским темељима древне Будимљанске епископије.

002_SE_V_Crkva-Sv-Djordjau-Budimlji.jpg

ЛИТЕРАТУРА. М. Чанак Медић, Архитектура Немањиног доба, II, Бг 1989; И. Ђорђевић, Д. Војводић, „Зидно сликарство спољашње припрате Ђурђевих ступова у Будимљи", Зограф, 2002--2003, 29; „Поствизантијско сликарство Ђурђевих ступова у Будимљи", у: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране--Бг 2011.

Драган Војводић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Биљана

ЂУРЂЕВИЋ, Биљана, сликар, ликовни педагог (Београд, 6. XI 1973). Дипломирала 1997, магистрирала 2000. и докторирала 2013. на Факултету ликовних уметности у Београду, где је доцент на Сликарском одсеку. Самостално и групно излаже од 1998. Негује јасно дефинисан стил заснован на традиционалном цртачко-сликарском поступку и фигуралној представи, као и самосвојни дискурс у оквиру којег тематизује симптоматична стања појединца и колектива у агресивној реалности савременог доба. Изразиту слојевитост значења постиже композиционим и иконографским реминисценцијама на класично европско сликарство (ренесанса, барок, романтизам) и књижевност, које доводи у везу с критичним подручјима друштвене егзистенције: поткултуром (Стоматолошко друштво, 1996--1998), насиљем (Кабаре, 1990), отуђењем (циклус Седам смртних грехова, 2002--2004), чији су призори наглашене сугестивности и бруталности генерисани и из искуства екранске слике. Простор личног чулног сећања као предмет посматрања (Живот у забораву, 2007--2008) прожет је темама из књижевности ренесансе (Hypnerotomachia Poliphili) и мотивом шуме као метафоре двосмислених емотивних и психосоцијалних стања у којима преовлађује стање нелагодности (Тамна је шума, 2013). Комуникација са моделима класичне културе очувана је и у радовима у којима проширује технолошки поступак (глина, епокси смола) и остварује слику-објекат и скулпто-слику којима реферира на повезаност физиологије с психолошком природом појединца (Кабинет чуда, 2015). У призорима фабрика за масовну производњу указује на проблем модерног робовласништва и неконтролисане потрошње, те неосетљивости коју узрокује рутинизација свакодневног живота (Оруђе делања, 2015--2017). Добитница је Политикине награде за ликовну уметност (2013).

ДЕЛА: радови у колекцијама: Музеј модерне уметности, Стокхолм; Колекција Подеста, Вашингтон; Ц колекција, Лугано; МСУ, Бг; Музеј Фрисирас, Атина; Есл колекција, Клостернојбург; Музеј модерне уметности, Аскона.

ЛИТЕРАТУРА: M. Карић, Кабинет чуда, Кг 2015.

Д. Ковачић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Василије

ЂУРЂЕВИЋ, Василије, адвокат, посланик (Осијек, 20. IX 1841 -- Беч, 26. XII 1915). Као питомац Текелијанума у Будимпешти је матурирао 1860, завршио правне науке 1864. и положио ригорозум 1865. Радио је као професор у Гимназији у Новом Саду (1867--1872), где је био и политички активан. Вратио се у Осијек 1872, краће време био је адвокатски приправник, затим адвокат и краљевски јавни бележник. За посланика Хрватског сабора изабран је 1875, а за првог потпредседника Хрватског сабора 1887. Председник сабора био је у више сазива 1893--1897, 1899. и 1901--1906. Био је посланик и у Угарском сабору (1878). У политичком животу заступао је интересе Срба у Хрватској, на Сабору је говорио помирљиво и трудио се да нађе компромисно решење, залагао се и за српску народно-црквену аутономију. Био је један од најутицајнијих српских нотабилитета. Након неуспешног кандидовањa за посланика 1906, повукао се из политичког живота, напустивши и адвокатуру. За саборског посланика у Сремским Карловцима биран је 1869, 1872, 1874, 1881, 1885. и 1902. Учествовао је и у изради црквено-народних уредаба. Био је члан Књижевног одељења Матице српске од 1871, те председник Српске црквене општине у Осијеку (1901), где је покренуо и уређивао први српски лист у том граду Народност (1874). Одликован је Витешким крстом Франца Јозефа.

ДЕЛА: Говор народног заступника Васе Ђурђевића изречен пригодом адресне дебате у Сабору Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације године 1897, Зг [1897]; Српски народно-црквени сабор, Зг 1902.

ИЗВОРИ: Дневник сабора 1884--1887, II, Зг 1887; Сремске новине, 1915, 104.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, 1791--1914, Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, I--II, Н. Сад 1986--1992; А. Марковић, „Василије Ђурђевић (1841--1915)", у: Срби у источној Хрватској, Осијек 2003; В. Ђ. Крестић, Срби у Угарској 1790--1918, Н. Сад 2013.

А. Новаков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Ђорђе

ЂУРЂЕВИЋ, Ђорђе, оперски и концертни певач (Шимановци код Сремске Митровице, 25. IX 1926 -- Београд, 13. XII 2004). Певање је учио код Рудолфа Ертла (1951), Зденке Зикове (1952) и на Музичкој академији у Београду код Николе Цвејића (1953--1958). Освојио је високе награде на такмичењима младих певача у Скопљу (1954, II), Женеви (1955, I и 1956, II), Вервијеу (1957, II), Београду (1958, III) и Верчелију (1958, III). Био је члан хора Опере Српског народног позоришта у Новом Саду (1951), солиста и првак Опере Народног позоришта у Београду (1952--1979) и директор овог оперског театра (1973--1977). Остварио је 50 басовских улога у више од 1.200 представа. Његове најзначајније креације су Досифеј у Хованшчини М. Мусоргског, Кончак у Кнезу Игору А. Бородина, Сарастро у Чаробној фрули В. А. Моцарта, Гвардијан у Моћи судбине Ђ. Вердија, Дон Базилио у Севиљском берберину Ђ. Росинија и Краљ Милутин у Симониди Ст. Рајичића. Самостално и са београдском Опером гостовао је на свим југословенским и на многим иностраним оперским сценама и музичким фестивалима (Париз, Венеција, Рим, Мадрид, Беч, Берлин, Москва, Визбаден, Лозана, Единбург и др.). На неколико стотина концерата у земљи и свету (Торино, Барселона, Базел, Лион, Рига, Лењинград и др.), као и на радију и телевизији, изводио је соло песме домаћих и европских композитора и басовске деонице у ораторијумима, мисама и реквијемима. Учествовао је у снимању грамофонских плоча три опере -- Хованшчина М. Мусоргског (1955, DECCA), Иван Сусањин М. Глинке (1957, Paté Markoni) и Рат и мир С. Прокофјева (1958, Metro Goldwin Meyer), као и Литургије С. Мокрањца (1965, РТВ Београд) и домаћег играног филма Човек није тица (1965). Добитник је Медаље холандске владе (1957) и Велике плакете НП у Београду (1979).

ЛИТЕРАТУРА: 25 година обновљене Опере Српског народног позоришта у Новом Саду (1947--1972), Н. Сад 1972; Лексикон југословенске музике, 1--2, Зг 1984; В. Јовановић, Београдска Опера у Европи, Бг 1996; Живот посвећен опери, Бг 1997; Европскa сведочанствa о београдској Опери, Бг 1999; Опера Народног позоришта у Београду -- Инострана гостовања у 20. веку, Бг 2010.

Вл. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Ђурђе

ЂУРЂЕВИЋ, Ђурђе, ветеринар, универзитетски професор (Призрен, 29. IV 1928 -- Београд, 15. IX 1993). Дипломирао 1951. на Ветеринарском факултету у Београду. После краћег рада на терену, 1956. запослио се на Катедри за физиологију и биохемију ВФ. Докторирао 1961. Био шеф Катедре за патолошку физиологију (1976--1993). Усавршавао се шест месеци у Тимирјазевској академији у Москви и 12 месеци на Корнел универзитету у САД. Као експерт ФАО и Међународне агенције за атомску енергију организовао радиоизотопне лабораторије у Саудијској Арабији, Малезији и Тајланду. Такође, држао предавања на међународним курсевима за обуку кадрова у примени нуклеарне енергије у сточарству. Научни рад обухвата поремећаје функције бубрега, тиреоидеје, ендокринологију репродукције домаћих животиња и испитивање стрес синдрома („Прснуће срчаног мишића свиње проузроковано цистама Taenie Echinoccus", ВГ, 1957, 11, 3; и Ч. Русов, П. Петровић, „Дејство локалног X-зрачења тиреоидеје на крвну слику јагњета", AV, 1969, 4). Био председник Друштва физиолога Југославије. Сам и у сарадњи објавио преко 30 научних и стручних радова. Написао уџбеник Патолошка физиологија домаћих животиња (Бг 1977).

ДЕЛА: „Обележавање беланчевина радиоактивним јодом", у: Радиоактивни изотопи и зрачења, 3, Бг 1963; и F. Lengemann, „Effect of Perchlorate on the Milk -- Plasma Radioiodine Ratio of Intact and Thyroidectomized Goats", Journal of Dairy Science, 1970, 53, 6.

ЛИТЕРАТУРА: 50 година Ветеринарског факултета Универзитета у Београду 1936--1986, Бг 1986; Т. Божић, „Проф. др Ђурђе Ђурђевић, 1928--1993", ВГ, 1994, 48, 7; 75 година Факулета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936--2011, Бг 2011.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Игњат

001_SE_V_Ignjat-Djurdjevic.jpgЂУРЂЕВИЋ, Игњат, књижевник, филолог (Дубровник, 13. II 1675 -- Дубровник, 22. I 1737). Рођен у властеоској породици. Завршио је исусовачку гимназију; закалуђерио се 1697. ступањем у исусовачки ред; студирао је филозофију у Римском исусовачком колегијуму и неколико година провео као професор у Италији; напустио је овај ред, вратио се у Дубровник и 1706. ушао у ред бенедиктинаца (био је проповедник и опат у бенедиктинским манастирима на територији Републике). Био је један од најобразованијих и најзначајнијих Дубровчана свога времена, последњи велики песник у дубровачкој књижевности, вишестран у својим интересовањима (филолог, историчар, историчар књижевности, филозоф, теолог). Књижевним радом бавио се од 16. године: у младости је писао љубавну поезију, а потом се развио у плодног и разноврсног песника и научника. Писао је поезију на народном, латинском (Poetici lusus varii) и италијанском језику; препевао је псалтир (Салтијер словински, Венеција 1729), започео препев Вергилијеве Енеиде. Писао је тада популарне спевове, религиозно-рефлексивне (Уздаси Мандалјене покорнице) и шаљиве (Сузе Марункове и др.). Значајан је кaо биограф дубровачких писаца, члан дубровачког ученог друштва Академије Испразнијех, у којој се расправљало о предности словенског, матерњег језика („lingua slava", „lingua madre") над страним, као сарадник на италијанско-латинско-илирском речнику А. Дела Беле, као историчар (Rerum Illyricarum -- Историја Илирије, у којој је расправљао о језику, народној јуначкој поезији, хомерском питању, пореклу Словена, историји Дубровника и Боке которске итд.). Љубавна поезија Ђ., на коју је утицала нова аркадска струја, највреднији је део његовог песништва; обухватала је готово све типичне барокне теме и мотиве, одликовала се стилским савршенством и складом, развијеним песничким изразом. Осим љубавних песама писао је свадбене (пирне) зачинке, „попијевке за гудке" и „пастирске разговоре" са прикривеним позивима на љубав и уживање, посланице, песме у ритму и духу народне поезије (Попијевка више смрти Марка Краљевића; препевавао је сицилијанску народну поезију), сатире, духовну поезију и др. Најзначајније Ђ. дело побожног карактера, Уздаси Мандалјене покорнице (Венеција 1728), јесте спев са темом покајања, испеван у богатом барокном стилу: спајао је у себи контрасте (путеност и дубоку побожност), али је у њему превазиђена маринистичка поетика изненађења, што је дало оригиналну ноту опевању покајања. Водио је теолошке и филолошке расправе. Један је од најважнијих дубровачких биографа, аутор неколико дела те врсте, од којих су најзначајнији Животи знаменитих Дубровчана (Vitae illustrium Rhacusinorum, између 1707. и 1716), са 105 биографија, међу којима су животописи свих значајнијих дубровачких писаца.

ДЕЛА: Дјела И. Ђ., Стари писци хрватски, XXIV, XXV, Зг 1918; Биографска дела И. Ђ., Бг 1935; „Муза сицилијанска И. Ђ.", Питања књижевности и језика, 1958, IV, 1; Латинске пјесни разлике, Зг 1959; И. Пудић, Rerum Illyricarum Игњата Ђурђевића, Сар. 1967; З. Бојовић, Избор из дела И. Ђ., Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Прохаска, И. Ђ. и А. Канижлић, Штудија о бароку у нашој књижевности, Зг 1909; Đ. Körbler, „И. Ђ. претходник Волфов у Хомерову питању", Рад ЈАЗУ, 1911, 186; П. Поповић, „О раду на дубровачкој биографији, 1., Стари дубровачки животописци", у: Биографска дела И. Ђ., Бг 1935; R. Lachmann-Schmohl, Ignjat Đorđić, Eine stilistische Untersuchung zum slavischen Barock, Köln--Graz 1964; В. Гортан, „И. Ђ. о себи и својима у Poetici lusus varii", ЖА, 1972, XXII; И. Пудић, „И. Ђ. о српским народним песмама", ПКЈИФ, 1976, XLII; З. Бојовић, Дубровачки писци, Бг 2000.

Злата Бојовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Марина

ЂУРЂЕВИЋ, Марина, историчар уметности и архитектуре (Београд, 27. IV 1964). Дипломирала 1988. и магистрирала 1991. на Филозофском факултету у Београду на Одељењу за историју уметности, из области модерна архитектура. У периоду 1998--2009. ради као професор Историје уметности на Факултету драмских уметности у Београду. Од 2009. директорка је Културног центра Београда. Од 1991. укључена је у пројекат Српска архитектура XIX и XX в. Одељења историјских наука САНУ. Учесница је у оснивању и начелница Музеја архитектуре при Музеју науке и технике САНУ. Била је комесар југословенског наступа на 8. међународној изложби архитектуре на Бијеналу у Венецији 2002, а том приликом каталог изложбе награђен је првом наградом „Galaxy award" за изузетна достигнућа у категорији изложби, као и наградом Привредне коморе Србије (2002). За књигу Архитекти Петар и Бранко Крстић (Бг 1996) добила је Награду „Павле Васић". Руководилац је и једна од двоје аутора на пројекту Српски архитекти академици (2016) којим је САНУ обележила 170-годишњицу оснивања. Била је руководилац и један од двоје аутора пројекта Руски архитекти емигранти у организацији Народног музеја у Београду. Објавила је више десетина научних и стручних радова у међународним и домаћим публикацијама. Од 2014. главни је уредник часописа за историју науке Flogiston.

ДЕЛА: „Меморија и заборав у делу пионира модерне српске архитектуре Милана Злоковића", Зборник радова 29. међународног конгреса историје уметности, Амстердам 1996; и Lj. Blagojević, „Destruction in Yugoslavia", DO.CO.MO.MO., 1999, 21; и A. Kadijević, „Russian Emigrant Architects in Yugoslavia (1918--1941)", CENTROPA, may 2001, 1, 1; On the Very Edge: Modernism and Modernity in the Arts and Architecture of Interwar Serbia (1918--1941), Leuven 2014.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Миодраг

001_SE_V_Miodrag-Djurdjevic.jpgЂУРЂЕВИЋ, Миодраг, књижевник, драмски писац, сценариста (Београд, 3. I 1920 -- Београд, 16. IX 1997). Гимназију завршио у Београду. Запослен у Радио Београду 1946--1985. Његово књижевно стваралаштво обухвата романе, приповетке, драме, радио и ТВ-драме, као и сценарија за игране телевизијске и документарне филмове. Огледајући се у до тада релативно новим жанровима (радио-драма, ТВ-драма и филм), Ђ. је правио продоре ка новим медијима. Прву радио-драму Заљубљени путник (по мотивима Нушићевог Сумњивог лица) написао је 1951; Случај у трамвају (1958) била је прва ТВ-драма снимљена у Србији у том жанру; драма Троје, изведена у Атељеу 212 као прва домаћа премијера 1957, уврштена је у антологију југословенске драме на француском. У његовом књижевном опусу издвајају се романи Глас из таме (Бг 1958), Само љубав (Зг 1961), приповетке Сенке над Београдом (Бг 1954), Песник и слава (Бг 1956), Под кожом (Суб.--Бг 1964), Живи песак (Сар. 1964), роман за децу Ујка или о васпитању (Бг 2004). Критичари су у његовој прози истицали модерни проседе, креативно коришћење „тока свести" и савремене градске теме. Од 1955. био је сценариста „Авала филма". Међу најзначајнијим сценаријима за филмове су Велики и мали (1958, награђен на фестивалу у Карловим Варима), Осма врата (1959), Судбина уметника -- Ђура Јакшић (1985), Тајна Лазе Лазаревића (1986) и др. Каријеру радио-драмског ствараоца у иностранству започео је 1954. делом Повратак (емитовано и објављено у тадашњој СР Немачкој, у антологији европских радио-драма и касније реализовано у многобројним европским радиофонским центрима). Најизвођенији је српски радио-драмски писац у земљи и свету, са преко стотину емитовања на страним радио-станицама. У Драмском програму Радио Београда изведено је 39 Ђ. радио-драма свих жанрова, међу којима се издвајају Троје (1956, награда за најбољи текст на Фестивалу југословенске радио-драме у Н. Саду); Доручак у мотелу (1960, најбоља радио-драма у целини на Фестивалу у Новом Саду); Одрпанац и двојица (1962, најбоља радио-драма Фестивала и специјална награда за текст, одабрана за „Нолитову" антологију Радио и ТВ драме, Бг 1987); Предратни рођак (1969, у антологији Савремене комедије на програму Радио Београда, Бг 1979); и др., као и 11 радио-драма за децу. Писао је о теоријским и практичним проблемима радио-драме (преглед „Рађање радио драме" у зборнику Овде Радио Београд, Бг 1979). Дела су му превођена на више језика и извођена на европским позориштима. За приповедачки и радиодрамски рад награђен је Књижевном наградом Владе НР Србије (1948, 1958, 1960, 1962).

ДЕЛА: роман: Дозивање химера, Бг 1958; приче: Одложено време, Бг 1963; Живи песак, Сар. 1964; драме: Емигранти, Зг 1966; Шест позоришних комада, Бг 1980; радио-драме: Јунак нашег доба, 1970; Програмирани живот, 1972; Деоба пријатеља, 1985; Мачићи, 1997; Радио-драме, Бг 1997; Сунчани сат, 2001; Наше горе лист, 2002; ТВ-драме: После биоскопа, 1960; Циркус Универзал, 1962; Пример за углед, 1965; Дуг из Баден Бадена, 2001.

ЛИТЕРАТУРА: З. Глушчевић, Пером у рабош, Сар. 1966; П. Палавестра, Послератна српска књижевност 1945--1970, Бг 1972; С. Селенић, Антологија савремене српске драме, Бг 1977; М. Јокић, З. Костић, Антологија српске радио-драме 2, Бг 2004.

Радомир Путник

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Мирјана

ЂУРЂЕВИЋ, Мирјана, књижевник, грађевински инжењер, универзитетски професор (Београд, 5. XII 1956). Дипломирала је 1982. на Грађевинском факултету у Београду, магистрирала у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду и докторирала 2010. на Архитектонско-грађевинском факултету Универзитета у Бањалуци. Ради на Високој грађевинско-геодетској школи у Београду од 1988, а у звању је редовног професора од 2010. Као романсијерка, пише пародије на криминалистичке романе са детективком Харијетом као главном јунакињом, у којима критички преиспитује многе појаве у савременом српском друштву, укључујући и елементе сатире и антиутопије (Убиство у Академији наука, Бг 2002; Паркинг светог Саватија, Бг 2003; Деда Ранкове рибље теорије, Бг 2004; Jakuzzi у лифту, Бг 2005; Први, други, трећи човек -- српске легенде, Зр. 2006; Чим преживим овај роман, Зр. 2008; Леш у фундусу, Бг 2012; Одлазак у Јолки Палки, Бг 2017). Мешајући фактографију са фикцијом, те уводећи историјске личности које доводи у необичне ситуације, гради несвакидашњи хумор у романима-историографским метафикцијама (Чувари светиње, Зр. 2007, Каја, Београд и добри Американац, Зр. 2009; Бремасони, Бг 2011). Награђена је „Женским пером" 2004, као и регионалном наградом „Меша Селимовић" за најбољи роман објављен на простору Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе (2009).

ДЕЛА: романи: Час анатомије на Грађевинском факултету, Бг 2001; Трећи сектор или сама жена у транзицији, Бг 2001; Аждајин осмех, Бг 2004; и Б. Млађеновић, Bunker Swing, Бг 2013.

ЛИТЕРАТУРА: В. Гордић Петковић, Мистика и механика, Бг 2010; Д. Бегановић, Поетика дискрепанције 2012; И. Перишић, „Komiczna degradacja hierachii gatunków literackich i figury autora w powieściach Mirjany Đurđević", Porownania, 2018, 2.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Никола

ЂУРЂЕВИЋ, Никола, адвокат, политичар, државни саветник (Доњи Михољац, Славонија, 12. X 1864 -- Славонски Брод, 28. VI 1933). Право студирао у Бечу и Загребу, где је дипломирао 1889. После положеног доктората у Славонском Броду 1893. отворио je адвокатску канцеларију у којој је радио до 1920. Био је члан Српске народне радикалне странке за Бачку, Банат и Славонију и њен први потпредседник у Војводини. Залагао се за сарадњу хрватске и српске опозиције од 1905. и био присталица политике Стојана Протића. Од 1897. биран је у Пакрачкој епархији за посланика на свим српским народно-црквеним саборима, где се истицао говорима, а 1907. изабран је за потпредседника сабора у Сремским Карловцима. Почетком XX в. био је један од главних сарадника муслимана из БиХ током борбе за њихову верску и просветну самоуправу и дао предлог верског статута (меморандума) из 1899. Повереник за правосуђе за Хрватску и Славонију покрајинске владе из Загреба постао је 1920, а у фебруару 1921. председник покрајинске владе у Сарајеву. Од јула 1921. до марта 1923. био је покрајински намесник за БиХ, а 1922. постављен је за члана Државног савета. Пензионисан је 1931. и од тада je живео у Славонском Броду. Био је уредник забавног и књижевног листа Српска домаја (1904. и 1906) који је излазио у Новом Саду, Славонском Броду и Руми. Писао је књиге са политичким садржајем, а штампани су му и говори (Браник православља, Бг 1896; Је ли српски народ дегенерисан (покварен)?, Н. Сад 1901). Одликован је Орденом Св. Саве II степена, Карађорђевом звездом IV степена и аустроугарским Леополдовим орденом и Гвозденом круном.

ДЕЛО: Народно јединство и закључак хрватског сабора од 29. октобра 1918, Н. Сад 1919.

ИЗВОР: Каталог књига на језицима југословенских народа 1868--1972, IV, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; А., „Др. Никола Ђурђевић", Време, 3. VII 1933; 10. VII 1933; Политика, 3. VII 1933; Ј. С. Радојчић, Биографије. Срби западно од Дунава и Дрине, I, Н. Сад 2009.

Д. Тубић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Оливера

001_SE_V_Olivera-Djurdjevic.jpgЂУРЂЕВИЋ, Оливера, пијанисткиња, чембалисткиња, универзитетски професор (Београд, 7. I 1928 -- Београд, 28. XII 2006). Након завршене Женске реалне гимназије студирала је клавир на Музичкој академији у Београду у класи Емила Хајека (дипломирала 1952). Похађала је 1957--1959. специјалистичке студије чембала на Високој школи за музику у Минхену код Ли Стаделман. Била је професор чембала и камерне музике, те шеф Катедре за камерну музику (1970--1993) на Музичкој академији / Факултету музичке уметности у Београду, где је радила 1964--1993. Од 1997. до 2006. предавала је на Академији лепих уметности у Београду. Први је професионални извођач на чембалу у Србији, а подједнако је неговала пијанистичку и чембалистичку праксу. Сарађивала је са великим бројем солиста и камерних састава (Квартет Радио-Београда, Београдски камерни музичари, Musica Humana, Београдски барокни трио, Загребачки солисти и др.). Као солиста и камерни музичар одржала је многобројне концерте у градовима бивше Југославије, у Аустрији, Белгији, Бугарској, Енглеској, Италији, Канади, Немачкој, Пољској, Румунији, Сједињеним Америчким Државама, СССР-у, Француској, Холандији и Чешкој. Бриљантне технике и снажног темперамента, посебно је била наклоњена музици барокних стваралаца (Ј. С. Бах -- целокупан опус камерних и оркестарских дела, К. Ф. Е. Бах, В. Ф. Бах, Г. Ф. Телеман, Ж. Ф. Рамо), коју је концертно изводила и студијски снимала, а у којој је до изражаја долазила њена моторична и токатна извођачка бравура, те филигрански приступ у обликовању мотивских целина. У камерним саставима је, поред дела барокне епохе, интерпретирала и композиције Л. ван Бетовена, руских романтичарских композитора, Ј. Брамса, Ф. Пуленка, Р. Шумана и др. Посвећена су јој многа дела савремених српских композитора. Реализовала је архивске снимке композиција Дејана Деспића, Ивана Јевтића, Предрага Милошевића, Радомира Петровића, Милана Ристића, Иване Стефановић и др. Оснивач је Студија за чембало при Студентском културном центру у Београду (1972) и студијског програм чембала на ФМУ у Београду (1985). Добитница је Октобарске награде, Седмојулске награде, Награде Савезног извршног већа за културу, Плакете Удружења композитора Србије, Плакете Удружења композитора Југославије и Велике плакете Универзитета уметности у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: M. Милорадовић, Оливера Ђурђевић -- како je други виде, Бг 2002.

Стефан Цветковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Предраг

ЂУРЂЕВИЋ, Предраг, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 9. V 1951). Студије Физичке хемије завршио је 1974. на Одсеку за хемијске и физичкохемијске науке Природно-математичког факултета у Београду. Године 1975. изабран је за асистента-приправника на ПМФ у Крагујевцу. Магистарски рад „Топлотни капацитет синтетичких зеолита типа А" одбранио је 1977. на ПМФ у Београду, а докторску дисертацију, „Утицај органских лиганада на хидролизу јона прелазних метала" на ПМФ у Крагујевцу 1985. На научном усавршавању боравио је на Универзитету у Копенхагену (1980--81) и на Универзитету у Лидсу, Велика Британија (1985). У звање редовног професора за предмете Медицинска хемија и Хемијска термодинамика изабран је 2000. Касније је изабран и за област Аналитичке хемије. Бави се био-специјацијом микрометала у биолошким флуидима и разрадом метода одређивања флуорохинолонских антибиотика у крви и флавоноидних антиоксиданата у воћу и поврћу код сорти које се гаје у Србији, као и у домаћим воћним соковима. Коаутор је четири универзитетска уџбеника (Општа и неорганска хемија са применама у биологији и медицини, Краг. 1997; Оптичке методе инструменталне анализе, Бг 1997; Физичкохемијске методе испитивања равнотежа у комплексирајућим срединама, Ниш--Бг 1996; Збирка задатака за припрему пријемног испита из хемије, Бг 2009), као и два поглавља у монографијама („Metal Complexes of Kaempferol and Their Speciation in Human Plasma", у: G. Villers, Y. Fougere, ур., Kaempferol. Chemistry, Natural Occurrences and Health Benefits, New York 2013; „Influence of Yttrium(III) Ion on Calcium(II) and Zinc(II) Biospeciation in Human Blood Plasma by Computer Simulation", у: A. Sherri, ур., Computer Vision and Simulation: Methods, Applications and Technology, New York 2016). Остварио је сарадњу са Факултетом за хемију и хемијску технологију Универзитета у Љубљани и са Департманом за хемију, Универзитета у Падови. Био је руководилац домаћег пројекта Биоактивни комплекси п- и д-јона метала са лигандима фармакотерапијског значаја (2005−2010), продекан за наставу (1991/92), управник Института за хемију (у више мандата), члан уредништва часописа Main Group Metal Chemistry (1998−2002).

ДЕЛА: и M. Stankov, D. Stankov, „Fluorescence Reaction and Complexation Equilibria Between Norfloxacin and Aluminium (III) Ion in Chloride Medium", Analytica Chimica Acta, 1995, 300, 253; коаутор, „Еvaluation of Matrix Effect in Determination of Some Bioflavonoids in Food Samples by LC--MS/MS Method", Talanta, 2012, 99, 780; коаутор, „The Effect of Some Fluoroquinolone Family Members on Biospeciation of Copper (II), Nickel (II) and Zinc (II) Ions in Human Plasma", Molecules, 2014, 19, 8, 12194.

ИЗВОР: Архива ПМФ у Крагујевцу.

ЛИТЕРАТУРА: Четири деценије Природно-математичког факултета у Крагујевцу, Краг. 2012.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Светислав

ЂУРЂЕВИЋ, Светислав, глумац, драмски писац (Београд, 1860 -- Београд, 15. V 1891). Напустивши студије у Бечу, ступио је први пут на сцену Народног позоришта у Београду почетком 1883. у комаду Сеоска лола (Е. Тот, С. Дескашев). Од 1884. до 1886. био је члан Српског народног позоришта у Новом Саду, а од 1887. до 1889. поново играо у НП у Београду. Наступао је и у путујућим дружинама Фотија Иличића и Ђуре Протића. Његова друштвена драма Лажна исправа, вероватно и написана за репертоарске потребе путујућих позоришта, премијерно је изведена у НП у Београду 20. IV 1889. у режији Ђуре Рајковића и само једанпут репризирана два дана касније. Већ изнурен дуготрајном и тешком болешћу, у финансијским потешкоћама, од Управе НП тражи новчане позајмице за лечење и, вероватно незадовољан исплатом тантијема, повлачи свој комад с репертоара 1890. За историју српског позоришта ова драма у пет чинова занимљива је као један у низу покушаја глумаца (М. Цветић, И. Станојевић, Б. Цветковић) да се искажу и као драмски писци. Њено објављивање у едицији „Драмска баштина" Музеја позоришне уметности Србије (Бг 1995) довело је до афирмације и ревалоризације овог заборављеног дела. Веома интелигентан и пристојно образован, лепе појаве и изразите глумачке индивидуалности, умире у 32. години не успевши да се до краја испољи. Значајније улоге: Хорације (В. Шекспир, Хамлет), Максимилијан Мор (Ф. Шилер, Разбојници), Ђорђе (Л. Костић, Максим Црнојевић), Младен (Б. Нушић, Протекција), Дечански (Стерија, Смрт Стефана Дечанског), Вук Бранковић (А. Николић, Зидање Раванице), Ђурађ (М. Цветић, Лазар) итд.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Светислав Ђурђевић", Одјек, 17. V 1891, 108; Ж. Петровић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1868--1914, Бг 1993; О. Марковић, „Поговор", у: Лажна исправа, Бг 1995; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; Преображење. Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), II, Бг 2015.

О. Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Слободан

ЂУРЂЕВИЋ, Слободан (Роберт-Боб), електроинжењер, продуцент, медијски аналитичар (Београд, 3. VI 1945). Дипломирао је електротехнику на Универзитету у Београду 1968. Исте године напустио Србију после студентских демонстрација и одселио се најпре у Канаду, а потом у САД, где је у IBM компанији обављао техничке, продајне и управљачке послове до 1978, када је почео сопствени бизнис, оснивајући компанију за истраживање тржишта и консултантске услуге Annex Research. Од 1978. до 2014. радио као пословни консултант и саветник руководилаца великих мултинационалних компјутерских компанија. Ђ. је оснивач непрофитне организације „Truth in media" (Истина у медијима) у Фениксу, Аризона. У почетку је штампао месечни билтен, који је слао на педесетак адреса редакција у иностранству и српским земљама, а касније, због брзине преноса информација, одлучио да своју „Истину у медијима" пласира и преко Интернета. Сарађивао је с многим медијима: The New York Times, Тhe Wall Street Journal, CNN, MSNBC/CNBC, The Financial Times (London), Тhe USA Today, Тhe Times of London, Тhe Economist, Тhe Business Week... Сајт Truth in media угасио је 2013. Ђ. опус чине: преписка, билтени, записи, саопштења за јавност, исечци, други штампани материјали, видео траке и успомене које се односе на политичке прилике у Југославији, распад Југославије, грађански рат у Босни, извештаји о југословенским вестима у америчким медијима, америчкој спољној политици у Југославији и рачунарској индустрији. Борац је за истину о Србима у светским медијима. Радио на адаптацији и поставио драму „Професионалац" (1992) Душана Ковачевића у Сан Франсиску. Како је режисер ове адаптације био Питер Крејз из Лондона, драма је после премијере у Сан Франциску играна и у Лондону 1992, а 1995. и у Њујорку. Живи у Фениксу.

ИЗВОРИ: www.djurdjevic.com/bob.htm; Hoover Institution Library and Archives (www.hoover.org/library-and-archives); https://oac.cdlib.org/findaid/ark:/13030/kt9489s08r/.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, Енциклопедија српске дијаспоре. Срби у прекоокеанским земљама, Бг 2016.

М. Лопушина; В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Стаменко

ЂУРЂЕВИЋ, Стаменко, вајар, писац (Крњево код Велике Плане, 19. II 1888 − Београд, 6. IV 1941). Вајарско образовање почео је да стиче 1906. у Уметничко-занатској школи у Београду, код Ђ. Јовановића. Од 1909. до 1912. студирао је у Паризу, усавршавао се код А. Мерсијеа, а затим у Прагу. После заробљавања и болести у I светском рату опорављао се у Чехословачкој, где је урадио низ скулптура. Од 1919. опет је (са државном стипендијом) у два наврата боравио у Паризу, а у Београд се коначно доселио 1922. Исте године је приредио изложбу са Момиром Коруновићем. Скулптуре је потом представљао на неколико самосталних (1924, 1926. и 1938. на Изложби радничке културне делатности) и колективних изложби, међу којима су Четврта југословенска изложба (1912) и Јесење изложбе београдских уметника (1929, 1938). Бавио се и књижевношћу; од 1919. до 1938. објављивао је прозу и поезију под псеудонимом A. de Maia. Живот је изгубио приликом немачког бомбардовања Београда. Иако припада невеликом броју српских вајара који су радили током првих деценија ХХ в., његово стваралаштво, због мало сачуваних скулптура -- обележених реалистичким приступом код обликовања дела снажног волумена, уз елементе умереног експресионизма -- није довољно познато. Извео је споменике Трећепозивцу у Београду (1923), краљу Петру I у Добрљину (1924), др Вељку Рамадановићу у Земуну, а 1926. откривен је споменик кнегињи Зорки, који је био постављен на Калемегдану. Дела му се налазе у јавним збиркама (Народни музеј у Београду, Музеј Града Београда, Историјски музеј Србије, Музеј у Пријепољу), а више портрета на Новом гробљу у Београду и у приватном власништву.

ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „Стаменко Ђурђевић (1888--1941): вајар и књижевник", ЗНМ, 2007, XVIII/2.

В. Грујић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Стијепо

ЂУРЂЕВИЋ, Стијепо, песник (Дубровник, 1579 -- Дубровник, 8. IX 1632). Потиче из властеоске породице. Школу је похађао у Дубровнику. Први период његовога живота обележен је изгредима и сукобима са законом. Четири године је провео у прогонству (године 1612. помогао је бекство учесника у побуни балканских хришћана, од којих је један био његов брат, против Турака). По повратку из изгнанства, од 1619. обављао је низ дужности у дубровачкој влади (кнежев заменик, апелациони судија и др.). Био је први дубровачки песник који је у потпуности припадао новој барокној епохи у књижевности. Сачувао се мали број његових песама, у којима су опеване тада нове теме и мотиви, у маринистичком духу; одликовали су их китњасти барокни стил, досетка, бизарност и сл., а објављиване су међу песмама Џ. Бунића (Пландовања, Дубр. 1849, Дјела, Зг 1971) и Х. Мажибрадића (Стари писци хрватски, XI, Зг 1880). Израз барокног дуализма, као својеврсне равнотеже између контраста (слободе и ласцивности, на једној, и дубоке побожности, на другој страни) био је његов препев седам покајничких псалама (постхумно објавио П. Богашиновић). Најзначајније Ђ. дело је Дервиш, први шаљиви спев у дубровачкој књижевности. Спев је пародија петраркистичке лирике, изведена на оригиналан начин и поред угледања на сличне италијанске спевове, најбољи у својој врсти (извршио велик утицај на ову врсту епског песништва у Дубровнику). Други Ђ. спев ове врсте, Мемишах, изгубљен је.

ДЕЛА: Sedam salama pokornijeh kralja Davida, istomačene iz jezika latinskoga i složene u pjesan i jezik slovinski, Padova 1686; „Derviscjata", у: Marunko scpotna pjesan I. B. Giorgi..., Dubr. 1839.

ЛИТЕРАТУРА: П. Колендић, „Један Маринов сонет у преводу С. Ђ.", ПКЈИФ, 1926, VI; Д. Павловић, „С. Ђ. дубровачки песник XVII века", Глас СКА, 1935, CLXIV; „Пародије љубавне и пасторалне поезије у дубровачкој књижевности", ГНЧ, 1936, XLV; М. Петковић, Дубровачке маскерате, Бг 1950; М. Пантић, „Венац непознатих барокних надгробница...", ПКЈИФ, 1959, XXV; З. Бојовић, Ренесанса и барок, Бг 2003.

З. Бојовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ, Чедомир

001_SE_V_Cedomir-Djurdjevic.jpgЂУРЂЕВИЋ, Чедомир, санитетски бригадни ђенерал (Јагодина, 21. I 1867 -- Београд, 23. XI 1940). Студије медицине завршио је у Бечу 1893, где је и специјализирао хирургију (1897--1899). Примљен је у активну војну службу 1893. у чину санитетског капетана друге класе. Био је управник војне болнице у Пожаревцу (1894), лекар у српском конзулату у Скопљу (1895), управник Тимочке сталне војне болнице (1904--1909) и шеф Хируршког одељења Војне болнице у Београду (1909--1912). Током балканских ратова био је начелник санитета у команди Прве армије и шеф хирургије у Војној болници у Београду. У I светском рату обављао је дужности хирурга-консултанта при Штабу Врховне команде и Трећој резервној војној болници у Крагујевцу, као и председника Комисије за сузбијање тифуса при Штабу Врховне команде. По доласку на Крф био је председник Супервизионе комисије Санитетског одељења Штаба Врховне команде, а на Солунском фронту хирург-консултант и шеф Хируршког одељења пољске болнице у Острову (1916). Крајем 1917. постао је шеф Хируршког одељења српске болнице у Солуну и председник Суперревизионе комисије за преглед болесних официра и војника. Током пробоја Солунског фронта радио је као хирург-консултант и шеф хируршких екипа при више дивизијских завојишта. По окончању рата био је на дужностима управника Сталне војне болнице Прве армијске области и члана Војносанитетског комитета (1920--1923), председника Војносанитетског комитета (1923--1924) и управника Сталне војне болнице Прве армијске области (1924--1928). У исто време, поред редовне дужности, био је и председник Испитне комисије за више чинове у санитетској и ветеринарској струци (1924--1925). До пензионисања 1929. био је на дужности начелника санитета Треће армијске области.

Александар Животић

Био је један од пет првих српских војних хирурга који су основали пет Хируршких одељења у Војним болницама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Зајечару и Ваљеву. Био је активан члан Српског лекарског друштва, Лекарске коморе, члан Главног одбора Црвеног крста Србије, председник Друштва за чување народног здравља, члан Управе друштва за сузбијање рака, Друштва за заштиту деце, Лиге против туберкулозе, сарадник Удружења за културну сарадњу с Енглеском и Америком и „Народне одбране". Често је путовао у Париз, Лондон, Дизелдорф, Берлин и Женеву, где је био представник наше земље у разним међународним удружењима. Највећи део његовог обимног публицистичког рада био је из области хирургије (Напреци у хирургији и општа пракса, Бг 1912), здравственог просвећивања (Борба против туберкулозе у Енглеској (Великој Британији), Бг 1922), комуналне хигијене, медицинске терминологије (Заједнички словенски језик, Свеслав и заједничка медицинска терминологија, Бг 1931) и међународних односа.

Радоје Чоловић

ДЕЛА: Пројекат правила Друштва српских лекара, Солун 1918; Балкански покрет и даљи рад Конференције, Бг 1935.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кујунџић, „Српски хирурзи", Здравље, 1911, 9; В. Станојевић, „Генерал др Чеда Ђурђевић", у: Споменица СЛД 1872--1972, Бг 1972; Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, Бг 1992; Р. Чоловић, 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва, Бг 2000; Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЋ ДИМИЋ, Гордана

001_SE_V_Gordana-Djurdjevic-Dimic.jpgЂУРЂЕВИЋ ДИМИЋ, Гордана, глумица (Беочин, 6. VI 1961). Дипломирала глуму 1985. на Академији уметности у Новом Саду у класи Бранка Плеше и одмах по завршетку студија постала стални члан Драме Српског народног позоришта. Захваљујући успешно оствареним, разноврсним улогама, врло брзо је заузела високо место у драмском ансамблу, а публику фасцинира њена изузетна моћ трансформације. По стилу, енергији, разноврсности умећа и целокупном хабитусу, једна је од наших водећих драмских уметница, један од ослонаца Драме СНП, али и њен заштитни знак. Најстрожим критичарима и најширем аудиторијуму показивала је и доказивала разнородност, суптилност и снагу свог драмског и комичарског дара, модерног у изразу и утемељеног у најбољу хистрионску традицију. Кратко време се бавила педагошким радом као асистент у класи Б. Плеше. За изузетна глумачка остварења освојила је пет годишњих награда СНП: за улоге Десанке у комедији Љубинко и Десанка А. Поповића (1987), Агнезе у драми Думанске тишине С. Шнајдера (1988), Софи у комаду Ручни рад Ж-К. Дано (1995), Гине у драми Путујуће позориште Шопаловић Љ. Симовића (1996) и Маркизе де Мертеј у Опасним везама Шодерлоа де Лаклоа (1997). Добитница је Златне медаље „Јован Ђорђевић" (2001), Награде Вечерњих новости за најбољу епизодну улогу на Стеријином позорју 1997 (Госпава у драми Мрешћење шарана А. Поповића), Награде „Златни ћуран" на Данима комедије у Светозареву 1987. за улогу Десанке (А. Поповић, Љубинко и Десанка) и 1991. за улогу Цркве Ружице (А. Поповић, Бела кафа), Стеријине наградe за глуму 2001. за улогу Лоле (М. Лалић, Cuba libre) и 2009. за улогу Старице и Даме (Волтер, Кандид или оптимизам), Награде за глуму на Вршачкој позоришној јесени 2006. за улогу Станије (Ј. Ст. Поповић Београд некад и сад), Награде „Предраг Пеђа Томановић" 2006. за улогу Марије (Ф. М. Достојевски, Ујкин сан), Нушићеве награде (2007) и Награде „Жанка Стокић" (2009). У СНП је била и: Александра (М. Горки, Јегор Буличов); Олга (А. П. Чехов, Три сестре); Сека (Н. Ромчевић, Лаки комад); Госпа Пеза, Пук (В. Шекспир, Мера за меру, Сан летње ноћи); Милица Павловић (Д. Ковачевић, Сабирни центар); Татјана (А. С. Пушкин, Евгеније Оњегин); Сарка (Б. Нушић, Ожалошћена породица); Јулка (И. А. Гончаров, Тужна комедија); Вирџинија Вулф (Тајни дневник Вирџиније Вулф). Играла је у ТВ драмама и серијама Вратиће се роде (Г. Гајић, 2007), Заборављени умови Србије (П. Станојловић, 2007), Горки плодови (С. Ковачевић, 2008), Неки чудни људи (Ч. Петровић, 2009), Фрау Ајнштајн (М. Јовановић, 2011) и Монтевидео, Бог те видео (Д. Бјелогрлић, 2012), као и у филмовима Мемо (М. Јовановић, 2004), Јесен стиже, дуњо моја (Љ. Самарџић, 2004), Седам и по (М. Момчиловић, 2006), Монтевидео, Бог те видео (Д. Бјелогрлић, I 2010, II 2012).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лазић, „Фарса и по", Сцена, Н. Сад, 1987, 4/5; Р. Путник, „Сјајно остварење даровитих глумаца", Трећи програм, 15. IV 1988; Ф. Пашић, „Коло с историјом", ВН, 28. V 1991; В. Солдатовић, „Глумачка представа", Дневник, 30. V 1997; И. Меденица, „Свет живих и свет мртвих", Политика, 1. XI 1999; Д. Николић, „Гордана Ђурђевић-Димић / Ја сам репертоарска глумица", Дневник, 8. VII 2001; М. Первић, „Живот који живимо", Политика, 2. XII 2001; С. Милетић, „Глумац је и песник, и песма", Лудус, 2007, 141; В. Крчмар, Гордана Ђурђевић-Димић, глумица модерног израза, Смед. 2007.

Весна Крчмар

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВИЦА

ЂУРЂЕВИЦА, рановизантијско утврђење на узвишењу Ђерекаре, на ободу Пештерске висоравни, у општини Тутин. Налази се на доминантном и тешко приступачном месту, као део одбрамбеног система у који су улазила и утврђења у Шароњи и Тројану, штитећи пут ка Црној Гори. Археолошка истраживања, спроведена 1983, показала су да утврђење Ђ. има само једну трасу бедема, правца југозапад--североисток, док је са осталих положаја било брањено стрмим литицама. Дуж бедема су регистроване три куле неправилне четвороугаоне основе. Пронађени покретни археолошки материјал је сиромашан и чине га фрагменти керамике -- здела, лонаца и поклопаца, који своје аналогије налазе у грнчарском материјалу Царичиног Града (Iustiniana Prima), што омогућава датовање утврђења Ђ. у VI в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милинковић, „Касноантичко и рановизантијско утврђење на Ђурђевици у Ђерекарима", НпЗ, 1983, 7; Д. Премовић Алексић, Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице, Нови Пазар 2014.

И. Поповић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВО

ЂУРЂЕВО, село у југоисточном делу Бачке, на граници бачке дилувијалне терасе, која је западно, и алувијалне равни Тисе, која је на истоку. На том контакту је дугачко фосилно корито Девењ. Кроз Ђ. пролази локални пут, који га на југу повезује с путем Нови Сад -- Тител, а 5 км северно од села су пут Нови Сад -- Зрењанин и општинско средиште Жабаљ. Ово је плански грађено село које има правоугаону основу и решеткаст распоред улица. До извесних деформација те форме дошло је каснијим ширењем села на периферијама. Највећа је на источној периферији, на другој страни корита Девењ, где је у време II светског рата изграђено мало насеље Телеп, за досељавање Мађара. Село се први пут помиње око 1570, када је имало четири дома. Касније је опустело и обновљено је 1790, када је досељено 199 српских породица из Темерина. Године 1802. припојено је Шајкашком батаљону Војне границе и у његовом саставу је било до 1873. Село је 1850. имало 2.183 становника. Популација се увећавала до 1931, када је Ђ. имало 5.184 члана. Пораст је прво био подстакнут досељавањем Русина, а крајем XIX в. и Мађара. После тога је уследила депопулација, која је у знатној мери била подстакнута страдањем Срба у време II светског рата. До 1991. у селу је остало 4.517 лица. Нови пораст настао је досељавањем становништва прогнаног у време грађанског рата из Хрватке и Босне и 2002. било је 5.137 житеља. До 2011. тај број је смањен на 5.092 лица, од којих су 68,5% били Срби, 19,9% Русини и 5,4% Роми. Пољопривредом се бавило 22% економски активне популације, а неаграрно становништво радило је највише у индустрији, трговини и грађевинарству. Већина је била запослена у околним градовима. У центру села је трг квадратног облика око којег су све јавне зграде, две цркве, основна школа, месна канцеларија, пошта, банка и продавнице.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Општина Жабаљ, Н. Сад 1983; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВО

ЂУРЂЕВО, село на источној периферији Шумадије, у Лепеници, на побрђу јужно од долине реке Раче где се у њу улива Лукањски поток. Кроз село пролази локални пут начелног правца исток--запад, који повезује Тополу са Марковцем у Поморављу. Општинско средиште Рача је 8 км источно од Ђ., на истом путу. Савремено село настало је спајањем заселака формираних почетком XIX в. Село је дисперзивно и чини га неколико великих заселака изграђених на 170--220 м н.в. Становништво је досељено са Косова, из Босне, околине Берана, Новог Пазара и Сјенице. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. било је 1.447, а 2011. 549 становника, од којих су 98,7% били Срби. Пољопривредом се бавило 51,2% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква саграђена 1994, основна школа, дом културе, здравствена станица, ветеринарска амбуланта, пошта и земљорадничка задруга, као и три мајдана кречњака.

Драгица Р. Гатарић

У атару села Ђ. истраживан је праисторијски локалитет Ђурђевачка главица, датован у касни енеолит и рано бронзано доба. Смештен је на тешко приступачном платоу северно од Ђ. Плато је елипсоидног облика, дужине око 140 м и ширине око 100 м. Стране платоа су веома стрме, тако да се једино јужна страна благо спушта према селу и незнатно даље прелази у уску долину Рачанске реке. Конфигурација терена указује на могућност да је јужна страна платоа била утврђена одбрамбеним бедемом. Ископавањима Народног музеја у Крагујевцу 1955. и 1956. истражене су четири сонде укупне површине 22,7 м². Оне су биле постављене на простору на којем нису били усеви, а који је, према истраживачу Николи Тасићу, био периферни део насеља. Културни слој, дебљине до 1,1 м, био је слабо очуван услед ерозије и обраде земљишта. У евидентираном стамбеном хоризонту јављају се керамичке посуде израђене у стилу вучедолске културе с елементима који указују на начин украшавања карактеристичан за баденску културу. Насупрот томе, Миленко Богдановић сматра да се стратиграфски односи могу реконструисати у једној од истражених сонди (сонда Д), која је била постављена на северној половини платоа, ближе његовом средишту. Доњи део културног слоја (око 30 цм) припада баденској култури, средњи део (око 20 цм) вучедолској, а горњи део (око 10 цм) винковачкој култури. Поред тога, он сматра да се баденски слој може рашчланити на два нивоа: старији, са земуницама и керамиком која је задржала и старије традиције, и млађи, са надземним објектима који су сачувани само у траговима. У баденском хоризонту су откривене биконичне зделе, коничне шоље, пехари са једном дршком, лонци, амфоре и др. (нпр. тзв. фишбуте). Посуде су украшаване урезаним линијама, које образују различите мотиве, ситним кружним убодима у низу (пунктирање), пластичним ребрима или тракама, огрубљивањем површине судова и др. Налажени су и предмети од камена, кости, рога и керамике. За вучедолску културу су карактеристичне биконичне и коничне зделе, коничне шоље, пехари на прстенастој нози, лонци и амфоре. Специфична је дуборезна техника украшавања, уметање беле пасте, урезивање и метопска организација орнаменталних композиција (понекад су поља испуњена густо шрафираним ромбовима). Нађени су и предмети од камена, кости, рога и керамике.

Драган Милановић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Ђурђевачка главица, прилог проучавању вучедолске групе јужно од Саве и Дунава", Старинар, 1960--1961, 11; М. Богдановић, „Централна Србија у бакарно доба", Станишта, 1985; N. Tasić, Eneolithic Cultures of Central and West Balkans, Bg 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ

ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ, обредне песме извођене уочи Ђурђевдана и на Ђурђевдан (6. мај), који у традиционалној култури (у пару с Митровданом -- 8. новембар) представља границу између две половине године; то је и време интензивног буђења природе из зимске хибернације, с чим су скопчане и сточарске активности (прво истеривање стоке на испашу, дан ритуалне муже оваца итд.). Кључна фигура ових песама јесте Св. Ђорђе, атрибуиран на хрватском и словеначком ареалу као „зелени Јурај", чија је ритуална супституција у опходним поворкама дечак или мушкарац од главе до пете прекривен зеленим гранама. Ратник на коњу јесте христијанизована варијанта архаичног божанства вегетације које у пролеће „оживљава" воду (топи лед) и омогућава бујање биља и свеколике плодности, „скотске" и људске: „Камен мосте, држ' се, не нишај се! / Сам да прођем и коња проведем, / Да разбијем леда девет педа, / Да извадим воду испод леда, / Да запојим лењиве девојке, / Да запојим младу момчадију" (АнЛ, 96). Кључни ритуали који прате овај празник јесу брање биља, између осталог -- лековитог, плетење венаца и обредно јутарње купање: „Пошле моме росу да обију, ладојло! / Да обију и да се омију, ладојло! / Да изберу свакојаке траве, ладојло! / Да исплету светом Ђурђу венац, ладојло!" (АнЛ, 98). Чврсто је кодиран и тип крвне жртве -- „јагње ђурђевско" -- која би по принципу дара и уздарја требало да обезбеди сточну и свеколику плодност: „Дошао (је) Ђурђевдан, / Са зелену траву, / Са младу пшеницу, / Са мушку дечицу, / Са шарене јагњиће, / Са беле јариће" (ЛНП, 26). Узајамна пројекција људског и космичког (календарског) мотивисала је у великој мери интензивну гаталичку праксу и љубавну магију везану за овај празник (девојачка гатања о суђенику и скорој удаји, ритуално манипулисање травама, што је жанровски кодирано и у „љубавним и другим различним пјесмама": „Љубичице, да ме свагда љуби; / Каранфила, да се не карамо; / Чубра цвећа, да ме добро чува; / Босиока, да м' не смеће с ока"; Вук I, 645).

ЛИТЕРАТУРА: Вук I; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; Речник књижевних термина, Бг 1992; З. Карановић (прир.), Антологија српске лирске усмене поезије / AнЛ, Н. Сад 1996; С. Толстој, Љ. Раденковић (прир.), Словенска митологија: енциклопедијски речник, Бг 2001; Љ. Пешикан Љуштановић (прир.), Лирске народне песме / ЛНП, Н. Сад 2012.

Л. Делић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂИН

ЂУРЂИН, село у северном делу Бачке, унутар бачке лесне заравни. Терен је овде раван, висине око 113 м и на њему нема облика рељефа који су могли утицати на избор положаја или на морфолошке карактеристике насеља. Око 500 м према југозападу је Ђурђинска долина, десна притока реке Криваје. На истоку оно је повезано асфалтним путем са селом Стари Жедник и путем Нови Сад -- Суботица, а на северозападу са селом Мишићево и путем Суботица--Сомбор. Општинско средиште Суботица је око 25 км према североистоку. Ђ. је изграђен средином друге половине XX в. Најстарија савремена саобраћајница је била железничка пруга Суботица--Ђ.--Богојево, изграђена 1908. и функционална до 1979. Ђ. се трансформисао у плански грађено насеље са недоследно изведеним решеткастим распоредом улица. Густина градње је мала и село заузима велику површину. Центар је у западном делу и још није потпуно оформљен. Први помен о селу је из 1492. У време Турака становници су били Срби, који су се иселили 1598. и од тада је овде била пустара. Дуго су на ширем подручју постојали само салаши, а Буњевци се насељавају од 1686. До краја XIX в. на ширем подручју постојале су групе салаша називане по презименима фамилија. Године 1910. било је 1.915 становника, од којих су велика већина били Буњевци. Временом долази до градње салаша уз сеоске путеве, а након изградње железничке пруге, и у близини станице. Ту је формирано језгро будућег села. После II светског рата оно је добијало статус административног насеља и 1961. имало је 2.992 становника. Убрзо је наступила депопулација и до 2011. село је смањено на 1.441 лице -- 33,9% Хрвата, 28,2% Срба, 18,3% Буњеваца и 7,1% Мађара. Пољопривредом се бавило 45,6% економски активног становништва, а неаграрни живаљ највећим бројем је радио у околним градовима. У селу се налазе православна црква, управна зграда пољопривредног комбината и већина јавних служби, а зграда основне школе је на јужној периферији села.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Суботица и њена околина, Н. Сад 1983; Т. Ковачевић, Општина Суботица, Н. Сад 2006; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂИЋ, Војислав

ЂУРЂИЋ, Војислав, правник, универзитетски професор (Ужице, 16. II 1952). Дипломирао 1974. на Правном факултету у Нишу, где је магистрирао 1981. и докторирао 1987. Одмах по дипломирању запослио се у органима управе Општине Ковин. Универзитетску каријеру започео је 1975. на ПФ у Нишу као асистент, а за редовног професора изабран je 1998. Био је продекан (1988--1990) и декан (1998--2000) ПФ у Нишу и шеф Катедре за кривично-правне науке. Наставу држи на основним академским, мастер и докторским студијама права. Осим Кривичног процесног права, предаје и Међународно кривично право и Криминалистику, а једно време је предавао и Кривично право. Био је члан експертских група за израду закона Републике Србије. Објавио је уџбенике за наставне предмете из области кривичног права (Кривично право -- Посебни део, Бг 2010; Кривично процесно право -- Посебни део, Ниш 2011) и више монографија (Процесни положај јавног тужиоца и ефикасност кривичног поступка, Бг 2010). Оба тома уџбеника Кривичног процесног права и уџбеник Криминалистике преведени су на албански језик. Објавио је преко стотину расправа у правним часописима и зборницима научних радова.

ДЕЛА: „Начело правичног поступка", Ревија за криминологију и кривично право, 2006, 3; „Аналогија и тумачење казненоправне норме", Ревија за криминологију и кривично право, 2009, 2; „Систем контроле оптужбе у реформисаном кривичном поступку Србије", ПЖ, 2012, 9.

ЛИТЕРАТУРА: Д. С. Живковић, Мраморак у простору и времену, Пан. 2006; 50 година Правног факултета у Нишу, 2010.

М. В. Грубач

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂИЋ, Љиљана

ЂУРЂИЋ, Љиљана, књижевник, публициста, преводилац (Београд, 20. III 1946). Дипломирала светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1972. Радила у Народној библиотеци Србије од 1972, најпре као уредник културно-просветне делатности, а потом на месту уредника и начелника издавачке делатности 1985--2005. Била је уредник „Српске ретроспективне библиографије", а покренула је библиотеку „Жива прошлост". Једна је од оснивачица и уредница часописа за женску књижевност и културу ProFemina (1995--2010). Јавља се најпре као песник, збирком Шведска гимнастика (Бг 1977), а песничку зрелост достиже књигом Преобиље/Нула (Бг 1991), која отвара питања егзистенције у дестабилизованом и дехуманизованом свету. После тога се Ђ. окренула прози. У њеним приповеткама, ситуираним најчешће у савремено доба, женски ликови заузимају централно место, а приповедачки глас и перспектива најчешће су женски (Сви на крају кажу мама, Зр. 2009; Силва Југословенка, Н. Сад 2017). Била је колумниста дневног листа Данас (2000--2002) и недељника Европа (2005--2006). У есејима и колумнама бави се актуелним политичким и друштвеним питањима (Удри кравицу, Бг 2001; Пресвлачење Nо 5102000, Бг 2003), те темама из књижевности, уметности и културе (Нек цркне свет, Пожаревац 2012). Приредила је избор из поезије Данице Марковић Песме о алхемијском покушају (Г. Милановац 1989) и М. Црњанског Бока Которска (Бг 1997), као и антологије Песме о библиотеци (Бг 2003); Женски континент, антологија савремене српске женске приче (Бг 2004). Превела је са енглеског језика збирке поезије Силвије Плат Аријел и Рани одлазак (изабране песме) и Чарлса Симића Свет се не завршава. Њена поезија и проза заступљенe су у многим антологијама и превођене на више светских језика. Добитница је Плакете НБС за укупан рад 1984, Награде БИГЗ-а за превод књиге Рани одлазак Силвије Плат, те награде „Стеван Сремац" за 2009.

ДЕЛА: поезија: Оглед далматинског биља и други предели, Н. Сад 1980; приповетке: Како сам љубила Франца Каспара, Бг 1986; Слике из претходног живота, Бг 1997; Стадијум огледала, Бг 2004; есеји: Beograd by my mind, Бг 1995; Fool memories, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, „Црно је њена омиљена боја", у: Нови прилози за савремену српску поезију, Пр. 1994; Т. Брајовић, „Неред и касни бол", Нин, 2009, 49; Ј. Врбавац, „Уметник на каучу", Књижевни магазин, 2017, 193--198.

Драгана В. Тодоресков

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЂИЋ, Миодраг Миша

ЂУРЂИЋ, Миодраг Миша, стрипар, илустратор, сликар-графичар (Београд, 22. III 1941 -- Београд, 19. II 1998). Завршио гимназију у Београду. Први стрип објавио још као гимназијалац у листу Дечја политика 1957 (од бр. 2 је преименован у Дечје новине). Од 1959. постаје наредних осам година редовни сарадник листа Дечје новине, као и разних едиција тог издавача (Насмејане новине, Никад робом...), али и хонорарни илустратор у часопису Кекец (Борба, Бг). У Насмејаним новинамa објављује стрипове: Гледај сада изненада, научнофантастични Мали Ники, хумористичке Аутомобилиста Риста, На далеком путу и Узбуна у породици Страдић, и две авантуристичке епизоде Под сумњом, из епохе деспота Ђурђа Бранковића. За издавача Дечје новине 1965--1967. креира четири стрипске свеске едиције Никад робом: Заточеник и орлови, из серије о средњовековним ликовима Блажи и Јелици (по сценарју Добрице Ерића), Немирно море, Пожар на памучном пољу и Гвоздена круна, после чега и престаје да се скоро три деценије бави стрипом. Окреће се илустрацији, графици и сликарству. Био је члан Сликарско-графичке секције УЛУПУДС-а. Трећу награду у категорији каиша освојио је 1997. на конкурсу Позоришни стрип београдског Битеф театра.

ЛИТЕРАТУРА: В. Фумети (В. Павковић), „Одлазак мајстора", Демократија, додатак Лист књиге, Бг, 28. II -- 1. III 1998; З. Зупан, „Миодраг Ђурђић In memoriam", С. Јовановић, „Мој тихи, скромни сарадник Миодраг Миша Ђурђић", Књижевна реч, 1998, 27, 501; В. Павковић, Наш слатки стрип, Бг 2003; З. Зупан, Век стрипа у Србији, Пан. 2007; С. Јовановић, Велики сан, Пан. 2007.

С. Ивков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЕНДИЋ, Евгенија

ЂУРЕНДИЋ, Евгенија, хемичар, универзитетски професор (Винковци, 5. X 1947). Студије хемије завршила је 1970. на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Кратко време је предавала хемију у гимназији у Сремским Карловцима. Године 1970. запослила се у Заводу за хемију ПМФ као стажиста, a за асистента је изабрана 1972. Магистрирала 1975. из области аналитике холестерола. Докторску дисертацију: „Синтеза деривата салицилне киселине и проучавање њихове хемијске интеракције с UO2^2+^-јоном" одбранила 1987. За редовног професора на истом факултету изабрана 2002. Предавала је предмете Органска хемија I, Органска хемија, Хемија стероида, Хемија андрогених и антиандрогених једињења, Механизми органских реакција. Бави се истраживањем у области синтезе и испитивања потенцијално биолошки активних стероидних и нестероидних једињења (коаутор, „Synthesis and Antitumor Activity of New D-seco and D-homo Androstane Derivatives", Steroids, 2009, 74, 983; коаутор, „Synthesis and Cytotoxic Activity of Some 17-picolyl and 17-picolinylidene Androstane Derivatives", European Journal of Medicinal Chemistry, 2012, 54, 784). Синтетизована једињења су тестирана као потенцијални лекови, од којих је већина показала јаку пролиферативну активност на ћелијске линије рака простате, дебелог црева, цервикса, мијелоидне леукемије. Коаутор је пет патентних пријава из области синтезе нових стероидних једињења као потенцијалних лекова, уџбеника Практикум из органске хемије (Н. Сад 1997) и монографије Хемија андрогена, антиандрогена и њихова примена у биомедицини (Н. Сад, 2001).

ДЕЛО: коаутор, „X-ray Structural Analysis and Antitumor Activity of New Salicylic Acid Derivatives", Structural Chemistry, 2014, 4, 25, 1747.

ИЗВОР: Архива ПМФ у Новом Саду.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЕТИЋ, Веселин

ЂУРЕТИЋ, Веселин, историчар (Мојановићи код Подгорице, 17. V 1933 -- Београд, 18. II 2020). Нижу гимназију завршио у Подгорици, а учитељску школу у Никшићу. Четири године је радио као учитељ, а потом је уписао студије историје на Филозофском факултету у Сарајеву где је дипломирао 1961. По окончању студија, радио је у Институту за историју у Сарајеву. Постдипломске студије је завршио 1964. на ФФ у Београду стручно определивши се за истраживање епохе II светског рата и социјалистичке револуције на простору Југославије. Докторирао је 1969. на ФФ у Сарајеву одбранивши дисертацију под насловом Народна власт у Босни и Херцеговини 1941--1945 (Сар. 1981). Током 1965. и 1966. боравио је на Историјском факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов" где се специјализирао у области историје Октобарске револуције и грађанског рата у Русији. По преласку у Београд 1971, радио је у Институту за савремену историју и Балканолошком институту САНУ, углавном истражујући теме везане за политику великих сила на Балкану током II светског рата (Влада на беспућу. Интернационализација југословенских противрјечности на политичкој позорници Другог свјетског рата, Бг 1982; Савезници и југословенска ратна драма, I--II, Бг 1985). Темељно истражујући многобројна контроверзна питања из историје II светског рата, оштро се супротстављао укорењеним идеолошким представама и снажно утицао на развој научне историографије о Југославији.

ДЕЛА: Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк 1992; Разарање српства у ХХ веку, Бг 1992; Употреба Русије и Запада, Бг 1997; Насиље над Српским устанком, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИНЦИ

ЂУРИНЦИ, село у северном делу Шумадије на Космају, изграђено на коси која се протеже између долина реке Луг (лева страна слива Велике Мораве) и долине његове леве притоке Кокорин. Уз западну границу села, дуж долине Луга су пут и железничка пруга Београд--Младеновац, али код села се не задржавају путнички возови. Општинско средиште Сопот је 4 км западно од села и спојени су локалним асфалтним путем. Куће су грађене дуж локалних путева трасираних по врховима коса на висинама 160--250 м, што је селу дало радијалан облик. Распоред кућа на периферијама има карактер дисперзивности. У историјским изворима село се помиње од 1528. Становништво је досељено из Понишавља, Драгачева, околине Лесковца и Прешева. На развој села утицао је његов положај на периферији београдске урбане зоне. Током друге половине XX в. број становника села је благо осцилирао. Највећи је био 1991. са 1.255 чланова, а до 2011. смањен је на 973, од којих су 93,6% били Срби. Пољопривредом се бавило само 2,1% економски активног становништва, а неаграрни живаљ највећим бројем био је запослен у индустрији, саобраћају и трговини у околним насељима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и радна јединица пољопривредног комбината.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИСЕЛО

ЂУРИСЕЛО, село у Шумадији, на североисточној периферији Груже и на северозападној периферији Гледићких планина. Јужно од села је пут Крагујевац--Краљево, а од њега се код суседног села Драгобраћа одваја локални пут према северном делу Груже. Он пролази северним делом Ђ. Општинско средиште Крагујевац је 12 км према североистоку. Насеље је дисперзивно, а мале групе кућа изграђене су изнад долине Лепенице на планинској страни, на 260--390 м н.в. Село је настало 1815. насељавањем становништва из Сјенице, Старе Србије, Лепенице и Старог Влаха. У новије време на развој села је утицао оближњи град Крагујевац. После II светског рата ово је било мало село (318 становника 1961), а од 70-их година смањује се исељавање, а почиње усељавање градског становништва, те се популација нагло увећала. Године 2011. било је 736 становника, од којих су 99,2% били Срби. Пољопривредом се бавило само 2,1% економски активног дела популације. Неаграрно становништво највећим бројем било је запослено у индустрији и трговини у Крагујевцу. У селу се налазе православна црква, дом културе и викенд-насеље Угаре.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Д. Р. Гатарић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Александар

ЂУРИЋ, Александар, правник, писац, преводилац (Пожаревац, 1. III 1891 -- Београд, 16. III 1975). Дипломирао је 1919. на Правном факултету у Београду, а судијско-адвокатски испит положио 1923. Радио је као секретар Министарства шума (1919--1921), окружни начелник у Пљевљима (1921--1923), адвокат у Пожаревцу и Београду (1923--1935) и шеф правног одсека у Министарству саобраћаја (1935--1946). Учествовао је у балканским ратовима и у I светском рату. Kао командир српске добровољачке чете био је у Русији (1916--1918), одакле је преко Сибира и Манџурије стигао на Солунски фронт. Демобилисан је 1919. Први рад, репортажу Са румунског на солунски фронт, објавио је у Политици 1928. Сарађивао је у Пожаревачком грађанину, Политици, Кекецу и 4. јулу. У Политици је објавио ратне приповетке Један случај из рата, Прича о магарцу Мишку, После петнаест година. Поред низа приповедака и чланака у листовима, објавио је и четири књиге ратних дневника. Преводио је с руског разне ауторе (В. Шишков, Б. Горбатов, Е. Грин, Т. Леонтјева, А. А. Островски, А. А. Первенцев, Л. Н. Толстој, А. И. Куприн и др.). Био је члан Удружења књижевника и Удружења књижевних преводилаца СР Србије. Као активиста Удружења носилаца Албанске споменице радио је на припреми и издавању спомен-књига Кроз Албанију 1915--1916 (Бг 1968), Голгота и васкрс Србије (Бг 1971) и Трновит пут Србије 1914--1918 (Бг 1974), за које је написао прилоге. Добио је награду СКА за ратне дневнике Страшна година (Бг 1935) и Ка победи (Бг 1938). У рукопису су остале Ратне успомене, Повратак, Од пораза до победе (1941--1944).

ДЕЛА: Питања и одговори из историје националног и словенских права, Бг 1934; Без отаџбине, Бг 1936; Деветстодванаеста, Бг 1940.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 18. III 1975; Т. Д. Јевремовић, „Александар Д. Ђурић", Браничево, 1998, 1--2.

Л. Мустеданагић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Александар

ЂУРИЋ, Александар, сликар, универзитетски професор, писац (Београд, 31. VIII 1953). Дипломирао 1978. на Филолошком факултету у Београду. Члан је УЛУС-а од 1984, а статус истакнутог уметника добио је 2001. Члан је међународног Удружења ликовних критичара (AICA), секција Србије од 1984, и члан Друштва српских уметника „Лaда" од 1985, чији је председник од 1992, а доживотни почасни председник од 2016. Сарадник је „Инамори" фондације из Кјота од 1996, у својству сталног предлагача за награду из области визуелних уметности. Био је дугогодишњи ликовни критичар листа Политика (1984--2005). Предавач је на Факултету за уметност и дизајн Мегатренд универзитета у Београду, од 2014. у звању ванредног професора, као и предавач по позиву на Универзитету уметности у Београду од 2012. Излагао је самостално и колективно на многобројним изложбама у земљи и иностранству. Његове слике чувају се у јавним збиркама у Београду (Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Народна библиотека Србије, Музеј Цептер) и у приватним колекцијама. Његова монументална скулптура Једро трајно је изложена на Тргу Сунца у Будви (2007). Написао је пикто-поетски пројекат Мала сликарска трилогија (Бг 2009) и мултимедијални пројекат Партитура (и Б. Радовић, С. Лазаревић, Бг 2010).

ДЕЛА: песме: На другом месту, Бг 1998; Витраж, Бг 2011; есеји и критике: Симултано око, Бг 2001; Погледи, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Показања Александра Ђурића, Бг 1994; С. Лазаревић, Теорема слике, Бг 2008; М. Јефтић, Укрштаји Александра Ђурића, Бг 2010; С. Лазаревић, Традиција и меморија, Краг. 2015.

Н. Сеферовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Богољуб

ЂУРИЋ, Богољуб, агроном, универзитетски професор (Дуга Пољана код Гаџиног Хана, 15. XII 1933 -- Дуга Пољана, 10. III 2016). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Новом Саду 1966, на Одсеку за воћарство и виноградарство. Магистарске студије је завршио 1973. на истом факултету, на смеру за воћарство, одбранивши тезу „Особине раста сејанаца дивље трешње и магриве у рејону Фрушке горе". Докторску дисертацију под насловом „Особине шљиве фрушкогорске беле као подлоге за кајсију у јувенилном периоду развитка" одбранио је на Пољ. ф. у Новом Саду 1984. Био је на дужем студијском боравку у СССР-у (1977), где је изучавао аутохтони сортни материјал кајсије. Биран је за асистента 1973, а за редовног професора 1996, на предмету Воћарство на Пољ. ф. у Новом Саду. Највећу пажњу посветио је истраживањима у области гајења и селекције кајсије („Selection of very early apricots", у: X-th international Symposium on apricot culture, Izmir 1993; коаутор, „New apricot cultivars and selections in Serbia", у: International Conference of Perspectives in European Fruit Growing, Lednice 2006). Његова истраживања била су усмерена и на изналажење најбоље интерподлоге за кајсију у циљу спречавања апоплексије. Поред тога, радио је на селекцији генеративних подлога за вишњу и трешњу, а испитивао је особине раста сејанаца дивље трешње и магриве у рејону Фрушке горе. Aутор је три сорте кајсије (НС-4, НС-6 и новосадска касноцветна). Написао је књигу Гајење кајсије (Бг 1996).

ДЕЛА: и Z. Keserović, „Study on the possibilites of use of black torn Prunus spinosa L as interstock in apricot, growing in dense groves", Acta Horticulturae, 1999, 88; и Z. Keserović, „Apricot cultivars in ecological conditions of Novi Sad", у: IX Internacional Conference of Horticulture. Fruit groving and viticulture I, I, Lednice 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Седамдесет година Института за воћарство и виноградарство, Н. Сад 2017.

З. Кесеровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Бранислав

ЂУРИЋ, Бранислав, пнеумофтизиолог, универзитетски професор (Бeoград, 25. VII 1934 -- Нови Сад, 13. II 2018). У Љубљани студирао прве две године Медицинског факултета, потом прешао у Београд и дипломирао 1958. На Институту за туберкулозу у Сремској Каменици 1960. постаје лекар стажиста, а након специјалистичког испита из фтизиологије 1963. радио као лекар специјалиста и одмах потом и као шеф одсека на Четвртом одељењу Института. Докторску дисертацију „Саркоидоза у САП Војводини са посебним освртом на интраторакалну локализацију" одбранио је на Мед. ф. у Новом Саду 1973. Биран је за асистента, а у звање редовног професора на предмету Интерна медицина на Мед. ф. у Новом Саду изабран 1986. Боравио је у више наврата на стручном усавршавању у Хановеру 1969, Паризу 1978, Лондону 1979, Клиници Мејо у САД 1985. и 1989. и у Јапану. Био је начелник Четврог, а касније и Првог одељења Инстутута за туберкулозу у Сремској Каменици (1982--1986). Био је председник Колегијалног пословодног одбора (1984--1988), као и директор Института (1988--1994). По истеку мандата остаје начелник Одељења за дифузне болести плућа, а касније начелник Одељења за акутне пнеумопатије. Уже подручје рада: алергологија и клиничка имунологија, саркоидоза. Аутор је већег броја стручних радова (коаутор, „Bericht über die Anwendung verschiedener Kveim-Antigene in der Sarkoidose-Diagnostik", Zeitschrift für Erkrankungen der Atmungsorgane, 1977, 149, 2; „Sarcoidosis in Eastern Europe", Sarcoidosis, 1985, Mar, 2, 1; „Sarcoidosis in Yugoslavia", Sarcoidosis, 1990, Sep, 7, 2), као и монографије о саркоидози (на српском и енглеском језику, Sarcoidosis, Ср. Каменица 1975). Био је председник Удружења пулмолога СФРЈ (1987--1991) и председник Удружења пулмолога СР Југославије (од 1991), председник Удружења алерголога и клиничких имунолога СФРЈ (1984--1988), члан Председништва Светског удружења саркоидозе и грануломатозних обољења у Лондону.

ДЕЛА: „Искуства са преко 600 Kveim-ових тестова са властито произведеним антигеном", Плућне болести, 1973, 25, 1; и K. C. Bergman, A. M. Kirschnick, „Demonstration of an antigenic component in Kveim antiten", Allergologia et Immunopathologia, 1979, 7.

ИЗВОР: http://uakis.org.rs (2019).

ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

С. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Владимир

ЂУРИЋ, Владимир, географ, универзитетски професор (Шкрљево код Ријеке, 18. IV 1928 -- Београд, 29. III 2017). Студије географије завршио је на ПМФ-у у Београду 1952. и одмах је изабран за асистента. Докторску дисертацију „Промене у насељима ФНР Југославије" одбранио је 1956, а на предмету антропогеографија 1969. изабран у звање редовног професора. Својим радом и организационим способностима у великој мери је унапредио установу у којој је радио и где је вршио дужности шефа катедре, управника Института, декана Одсека за географију и просторно планирање, продекана за наставу и научни рад ПМФ-а, декана Географског факултета, а током једног мандата био је директор Географског института „Јован Цвијић". Ђ. је и ван универзитета радио на унапређењу географије као члан Просветног савета Србије, члан Српског географског друштва, потпредседних Савеза географских друштава Југославије, председник Југословенског комитета за географију Интернационалне географске уније. У наставном и научном раду Ђ. је постигао изузетне резултате када је антропогеографија из времена Јована Цвијића прерастала у модерну друштвену географију издељену на три основне дисциплине, економску географију као основну и географију становништва и географију насеља као пратеће дисциплине, уз употребу статистике и нових научних метода. У књизи Панчевачки рит (Бг 1953) Ђ. је обрадио физичкогеографске проблеме најпространије алувијалне равни у околини Београда на коју град још није проширио своје урбано подручје. Током рада посебне резултате постигао је у домену опште и регионалне економске географије (коаутор, СР Србија, I, III, Бг 1982, 1985), урбане географије и миграције становништва (Најновије насељавање Бачке колонистима из Хрватске, Н. Сад 1960), где је на бази статистике и веома драгоцених изворних података констатовао прве резултате послератне колонизације у Војводини. У раду на проблемима урбане географије посебну пажњу посветио је гравитационим сферама градова Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, „Др Владимир Р. Ђурић: Поводом 60-годишњице живота и 36-годишњице научног и наставног рада", ГСГД, 1988, 68, 2.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Војислав Ј.

001_SE_V_Vojislav-J-Djuric.jpgЂУРИЋ, Војислав Ј., историчар уметности, универзитетски професор (Велика Писаница код Бјеловара, 26. II 1925 -- Београд, 12. V 1996). Гимназијско образовање стицао је у Вуковару, Сремској Митровици и Београду, где је матурирао 1944. У јесен исте године прикључио се народноослободилачкој војсци. У поратној обнови рада Универзитета у Београду уписао је студије историје уметности на Филозофском факултету, где је дипломирао 1949. Школске године 1953/54. боравио је на студијском усавршавању у Паризу, на „École des Hautes Études" и „Collège de France", код проф. А. Грабара. Докторску тезу „Дубровачка сликарска школа" одбранио је на ФФ у Београду 1956. Још у студентским данима, 1948, почео је да ради као хонорарни асистент у Уметничком музеју (Народни музеј у Београду), у Одељењу за новију југословенску уметност. Одатле прелази на ФФ, где постаје асистент проф. С. Радојчића на Одељењу за историју уметности. За редовног професора изабран је 1967. и ту остаје до одласка у пензију 1988. За дописног члана САНУ изабран је 1970, а редовни члан постао је 1978. Од 1976. био је и члан Атинске академије. За почасног члана Грчког археолошког друштва изабран је 1990, за почасног доктора Универзитета у Атини 1992. Британско друшво за старине именовало га је за почасног члана 1989. Био је члан Међународног комитета историчара уметности и члан Националног комитета за византологију. У САНУ је био дугогодишњи председник Хиландарског одбора и, једно време, и председник Одбора за историју уметности. Од 1989. до 1994. био је члан Председништва САНУ. Удео покретача и дугогодишњег сарадника имао је у Одељењу за ликовне уметности Матице српске у Новом Саду, као члан Управног одбора. Више година деловао је и као члан Управног одбора и потпредседник СКЗ. Један је од оснивача Института за историју уметности на ФФ у Београду. Годинама је уређивао часописе Зограф (Институт за историју уметности) и Хиландарски зборник (САНУ), доприневши високом научном нивоу и међународном угледу тих публикација. Покретач је многобројних међународних вишедисциплинарних научних скупова и уредник пратећих тематских зборника (о Сопоћанима и византијској уметности XIII века, о Ресави, моравској школи и њеном добу, о Милешеви, Дечанима и византијској уметности средином XIV в., о кнезу Лазару, Св. Сави, архиепископу Данилу II и његовом добу). Заслужан је за објављивање многих књига о уметности, посебно и превода дела значајних иностраних аутора (едиција Уметност у свету). Чврсту и дуготрајну сарадњу остварио је и са установама које се баве заштитом културног и уметничког наслеђа, посебно са Савезним институтом и Републичким заводом за заштиту споменика културе. Допринео је афирмацији и друштвеном угледу историје уметности као науке, заслужан је за шире уважавање вредности српских средњовековних споменика културе и уметности, као и за обухватније укључивање њиховог изучавања у оквире светске научне историографије.

Најважнији и најобимнији део научног опуса Ђ. везан је за проучавање и тумачење српске средњовековне и византијске уметности, а посебним местом издваја се и одговарајући сегмент посвећен истраживању уметности источнојадранске обале, Далмације и зетског приморја. Његова књига о зидном сликарству Византијске фреске у Југославији (Бг 1974, München--Herrsching 1976) сматра се капиталном синтезом. Сличан реноме задржао је и преглед иконописа Иконе из Југославије, у форми научног каталога који је пратио велику изложбу приређену поводом XII међународног византолошког конгреса у Охриду (1961, на српском и француском језику). Обухватне су и, по обрађеном материјалу, сложене синтезе одељци Историје Црне Горе 2 (Тг 1970) и Историје српског народа 1--2 (Бг 1981). Из низа монографија издвајају се оне о манастирским целинама у Сопоћанима (Бг 1963, Leipzig--Bg 1967), Хиландару (и Д. Богдановић, Д. Медаковић, Бг 1978, издања на више језика; Tokio 1995) и Пећкој патријаршији (и С. Ћирковић, В. Кораћ, Бг 1990), као и књига Есфигменска повеља деспота Ђурђа (и П. Ивић, С. Ћирковић, Бг--Смед. 1989).

Рану етапу научноистраживачке делатности Ђ. представља спој архивског и теренског рада у Дубровнику и на подручју далматинских градова и залеђа, окренут ка сликарским делима особене симбиозе позноготичких и ренесансних, венецијанских стилских обележја и византијског иконографског језика. Поред појединачних прилога и студија, рад на тој целини обележила је књига Дубровачка сликарска школа (Бг 1963), заснована на тексту докторске дисертације. Ка уметничким делима и споменицима византијског културног круга научну пажњу битније усмерава крајем шесте и почетком седме деценије XX в. Заједничко школовање са студентима историје и блиска сарадња с кругом историчара, окупљених око Историјског и Византолошког института САНУ, везаће га отпочетка за тековине критичког метода историјских наука негованог у „београдској школи". Сјединиће их са искуствима атрибуционог метода и резултатима проучавања ликовне форме и стила, актуелним у делу водећег московског историчара уметности и узора српским историчарима уметности тог доба, В. Н. Лазарева. На свој начин, с новом енергијом, новим видицима и широким захватима, Ђ. посебно развија теме које је, у проучавању средњовековне српске уметности, отварао и постављао С. Радојчић. Разматра питања порекла и развојних токова старе уметности, трага за средиштима из којих су допирали утицаји, бави се односом српског сликарства и оног у византијским центрима, издваја рад локалних сликарских скупина, препознаје њихово кретање. Упоредо сагледава удео градитеља и градитељских решења с приморја у задужбинама српских ктитора, путеве и околности укрштања византијског просторног плана црквених здања и средњовековних западњачких одлика њихове спољашњости, рекогносцира терен на подручју суживота латинског и православног хришћанства. Осветљава и уметничко благо манастира Хиландар, духовне и уметничке везе Србије и Свете Горе, испитује место и значај Солуна у уметничким токовима различитих средњовековних епоха. У зрелијим годинама у његовим радовима се тако јасније уочавају наслеђе и достигнућа методолошког правца који се у проучавању византијске и средњовековне уметности везује за други велики ауторитет струке у годинама од средине XX в. -- А. Грабара и париски круг истраживача.

Део Ђ. опуса представљају и историографске и историографско-мемоарске белешке, многобројни прикази књига, краћи чланци намењени енциклопедијама. Употпуњују га и научнопопуларна издања, филмски и телевизијски сценарији о уметничким споменицима и целинама, новински чланци о догађајима из културног и научног живота и јубилејима, о открићима. Посвећеност културном и уметничком наслеђу старијих епоха није га одвајала од праћења рада уметника савременика. Носилац је низа значајних домаћих награда и одликовања. Међународна Хердерова награда за науку додељена му је 1982. Поред највишег домаћег признања, Седмојулске награде за науку СР Србије (1975), добитник је и Октобарске награде града Београда (1964), Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима (1964), Медаље Савеза друштава конзерватора Југославије (1975), Награде Друштва конзерватора Србије (1985) и Ордена рада са црвеном звездом (1988).

ЛИТЕРАТУРА: Свеске Матице српске, 32--33, Серија уметности, 1996, 8--9; Г. Суботић, „Војислав Ј. Ђурић (1925--1996)", Годишњак САНУ зa 1996, 1997, 103; „Саопштења са скупа посвећеног делу академика Војислава Ј. Ђурића", Глас САНУ, 1998, 384; Д. Медаковић, „О научном лику Војислава Ј. Ђурића", у: На траговима Војислава Ј. Ђурића, Бг 2011.

Весна Милановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Војислав М.

001_SE_V_Vojislav-M-Djuric.jpgЂУРИЋ, Војислав М., књижевни теоретичар и историчар, универзитетски професор (Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17. I 1912 -- Београд, 27. VII 2006). Основну школу завршио у родном месту (1923), гимназију у Крагујевцу, а Филозофски факултет у Београду -- југословенске књижевности и класичне студије (1931--1935). Докторирао 1939. с тезом Тужбалица у светској књижевности (Бг 1940). Професор VI мушке гимназије у Београду (1936--1941). Почетком II светског рата хапшен, затворен и злостављан у младеновачком затвору. Одлази за професора женске учитељске школе у Крагујевцу (1941--1946) и управника тамошњег Народног позоришта (1944--1945). Био је руководилац Наставног савета и помоћник министра просвете Србије (1946--1949). На ФФ у Београду доцент од 1949, а од 1954. редовни професор. Основао је Катедру за општу књижевност и теорију књижевности на ФФ у Београду (1954), те Центар за теорију књижевности и естетику при ФФ, који ће се касније осамосталити као Институт за књижевност и уметност. Био је уредник Универзитетског весника (1953--1954), Свезака ИКУМ (1960--1963), директор Института (1960--1966), декан ФФ, дописни члан САНУ од 1961 (редовни од 1970) и секретар Одељења језика и књижевности (1963--1974), па потпредседник САНУ (1977--1981). Био је члан и председник више Академијиних одбора, члан управе и председник СКЗ.

Огласио се гимназијском збирком љубавне лирике Сутонска дрхтања (Бг 1932), али се убрзо сасвим окренуо проучавању књижевности. Прве радове објавио је о Вуку и народној књижевности, што ће остати његова доживотна опсесија. И у науци и у настави је посматрао народну књижевност у компаративном контексту, што се већ види из наслова његове докторске дисертације. У томе је имао подршку Веселина Чајкановића, свога професора и ментора, чијом је личношћу и студијама митологије био доживотно фасциниран, жалећи што није могао да -- уз студије опште књижевности -- уведе и студије компаративне митологије. Приредио је сабрана дела Веселина Чајкановића у пет књига, написавши уводне текстове, напомене и допуне (Бг 1994). Познавање усмене традиције других народа и књижевности -- од сумерско-вавилонске, хебрејске, староиндијске, преко античких спевова, па до енглеских и шкотских бајки и балканског фолклора -- омогућавало му је смела поређења, широки контекст, спој књижевноисторијских и књижевнотеоријских увида, поштовање естетских критеријума у вредновању и сигурну оријентацију међу вредностима, па је српску усмену епику стављао „Хомеру уз колено". Уочавао је живе везе између усмене и писане књижевности, а антологијама народних епских песама (1947--2001), највећма рађених на основу Вукових збирки, постао је наш најзначајнији антологичар после II светског рата. Осветлио је низ књижевних -- историјских и неисторијских -- епских јунака. Пробрао је и Народне лирске песме (Бг 1953) и избор дорадио 1963, па ће друга верзија доживети до 1971. шест издања. Паралелно је радио и на усменој прози: објавио је Српскохрватске бајке (Бг 1957), па Бајке са британских острва (Бг 1960), те Антологију народних приповедака (Бг 1960), а коначан избор и вредновање ове усмене прозне врсте је његова Антологија српских народних приповедака (Бг 2003). Као уредник је предговором пропратио Аромунске загонетке (Бг 1980), Ромске загонетке (Бг 1980), Турске загонетке (Бг 1980) и Албанске загонетке (Бг 1981), све у издању САНУ. Косовски бој нужно је морао доћи у средиште Ђ. пажње (Косовски бој у српској књижевности, Бг 1990). Антологичар усмерен на Вуково дело, Ђ. ће се бавити Вуковом поетиком, посебно Вуковом прозом (Вукови записи, Бг 1964; Вукови портрети устаника у спису „Као српски Плутарх", Бг 2002). Од нарочитог значаја је Ђ. избор из светске поезије, Лирика (Бг 1965), рађен и као приручник у настави за проучавање теорије лирике и лирских врста (поднаслов друге верзије овога дела, Лирика у светској књижевности: врсте и антологија песама, Бг 1982), где су дати драгоцени погледи на вредности из светске и домаће лирике и на лирске врсте. Ђ. је и у антологичарским подухватима, као и у свему што је радио, настојао да укрсти и усагласи своја књижевноисторијска и књижевнотеоријска знања и интересовања.

Ђ. се напоредо бавио питањима опште и националне књижевности. Део предавања на ФФ сабрао је у књигу Књижевност старог Истока: материјал за изучавање (Бг 1951), где се приказују дела сумерско-вавилонске, египатске, јеврејске и индијске књижевности, са компаративним асоцијацијама на српску књижевност. Највише својих радова сабрао је у три тома (Говор поезије I: Појам, слика, звук, Бг 1966; Говор поезије II, Бг 1969; Говор поезије III, Бг 1980). Радови у тим књигама посвећени су теоријским питањима и индивидуалним поетикама појединих домаћих и страних писаца. Ширина Ђ. замаха често је условљена потребама националне културе (професорским, просветитељским, издавачким), што се види из његових књига, посвећених највећма класицима српске, хрватске, античке, француске, немачке и индијске књижевности, и понеком филологу, естетичару и књижевном мислиоцу. Основно Ђ. уверење је било да не може бити озбиљног проучавања српске књижевности без познавања страних језика и књижевности и теорије књижевности. Отуда његово обнављање студија опште књижевности и стварање Центра за теорију књижевности, где су једно време излазиле Свеске (1960), једно од ретких места у Југославији и свету где се систематски и сажето приказивала теоријска мисао из земље и света и пратила светска књижевнонаучна периодика. Ђ. и његов сарадник Б. Живојиновић покренули су идеју да се у Институту ради Речник књижевних термина. Ђ. је увео тимски рад у струци и покренуо у Институту едицију „Студије и расправе", где су изашли зборници радова о И. Андрићу (Бг 1962) и М. Крлежи (Бг 1967). Ђ. је изменио мапу институција за проучавање српске књижевности, спојио књижевноисторијска, књижевнотеоријска и компаративистичка знања и дао видан прилог проучавању српске и опште књижевности. Добио је висока признања: Орден рада са златним венцем (1961), Орден рада са црвеном заставом (1964), Седмојулску награду Србије (1969), Орден Републике са сребрним венцем (1983), Изузетну Вукову награду (1994) и др.

ДЕЛА: Порекло поезије и извори њеног развитка, Бг 1950; Народна књижевност. Предавања са курса за наставнике српског језика и књижевности, Бг 1950; Антологија народних јуначких песама, Бг 1954; Постанак и развој народне књижевности, Бг 1954; Српскохрватска народна епика, Сар. 1955; Антологија народних епских песама I и II, Н. Сад -- Бг 1958; Његошева поетика, Бг 1964; Трагање за духом речи: изабрани огледи, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник у част В.Ђ., Бг 1992 (с библиографијом); М. Лома, „Поступак В. Ђ. у проучавању примитивних и старих оријенталних књижевности", у: Проучавање опште књижевности данас, Бг 2005; Г. Радојчић Костић, „Библиографија академика Војислава Ђурића", у: Академик Војислав Ђурић, Митолошки зборник / Mythology collection, 15, Рача 2006; И. Тартаља, „В. Ђ.: пут у свет књижевности", ЗМСКЈ, 2008, 56, 2; Љ. Пешикан Љуштановић, „Хомеру уз колено", у: Усмено у писаном, Бг 2009.

Јован Делић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Војислав Н.

ЂУРИЋ, Војислав Н., машинско-електротехнички инжењер, универзитетски професор (Вршац, 23. I 1914 -- Београд, 21. VI 1977). Tехнички факултет у Београду је уписао 1933, а дипломирао на Одсеку за машинско-електротехничке инжењере 1937. После студија радио је у Југословенским бродоградилиштима, а затим у Индустријској комори Београд (1938--1942), Техничком бироу инж. Јоста (1942--1944), Генералној дирекцији текстилне индустрије НР Србије (1944--1946), Текстилној индустрији „Стаљинград" у Београду (1947--1948) и на Машинском факултету у Београду (1948--1977), где постаје асистент 1948, а редовни професор 1963. Предавао је наставне предмете Парни котлови, Бродски парни котлови, Котловска постројења и Текстилно машинство. Аутор је и коаутор познатог уџбеника Парни котлови I--III (Бг 1958--1960) који се састоји од седам књига и обухвата ужу област парних котлова, помоћне уређаје и приборе, уређаје за транспорт горива и пепела, стоваришта горива, уређаје за аутоматско регулисање парних котлова, уређаје за даљинско регулисање, бродске парне котлове, проблематику пројектовања котларница и смештаја котлова. Следећа издања овог уџбеника, која је објавио са сарадницима 1969. и 1973, обогаћена су новим темама прорачуна и балансирања парних котлова, као и теоријским основама размене топлоте зрачењем и конвекцијом. Радови су објављивани у часопису Машинство и на стручним скуповима у земљи и иностранству, а односе се на прорачун, испитивања и експертизу парних котлова. После оснивања Института Маш. ф., чији је задатак био усмеравање сарадње са привредом преко факултета, истакао се као руководилац Завода за парне котлове. Под његовим руководством је започето погонско балансирање у термоелектранама ЕПС-а које је било дугорочно актуелно. Посебно место у стручним активностима заузима његова сарадња с Индустријом „Ђуро Ђаковић" из Славонског Брода у области прорачуна и производње бродских парних котлова, те сарадња с највећим бродоградилиштима у СФРЈ. На Маш. ф. у Београду је био више година шеф Катедре за термотехнику, продекан за финансије (1962--1964) и у више мандата члан Савета факултета. Био је вишегодишњи председник Комисије за уџбенике Универзитета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник биографија наставног особља, 1 (1948--1973), Маш. ф., Бг 2017.

М. Матијевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Гојко

ЂУРИЋ, Гојко, артиљеријско-технички бригадни генерал (Заовине код Бајине Баште, 17. XII 1861 -- Крагујевац, 22. II 1944). После једне године студија на Великој школи -- Филозофском факултету у Београду (1881--1882) био је питомац 19. класе Ниже школе ВА (1886--1889). Завршио је Вишу Михаиловску артиљеријску академију у Петрограду. Унапређен у чинове: потпоручника 1885; капетана 1893; мајора 1898; пуковника 1920; генерала 1925. Учествовао је у рату против Бугарске 1885/86. као командир позицијске артиљерије III позива. Био је један од најшколованијих српских официра за потребе развоја војне индустрије. Службовао је наизменично у Београду и Крагујевцу. Као активни учесник завере за свргавање династије Обреновића 1903, по доласку новог краља био је одређен за једног од његових ађутаната. До маја 1906. био је шеф Техничког одсека Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног, професор Артиљерије принцу Ђорђу и ађутант краља Петра; од новембра 1906. управник лафетнице и пушкарнице управе Војно-техничког завода у Крагујевцу. Пензионисан је први пут марта 1907. У ратовима 1912--1913. био је на служби у Министарству војном (као резервни официр) Од јула 1914. до јесени 1915. био је управник пушкарнице и лафетнице у Војно-техничком заводу у Крагујевцу. После повлачења преко Албаније, заједно са радницима и мајсторима пребачен је у Француску. Тамо је до 1919. био на служби у француском арсеналу Atelier de Construction de Puteaux pres de Paris. Као резервни официр био је делегат у Русији за пријем ратне спреме и члан комисије за куповину коња у Русији. Враћен је у активну службу 1920, па је до октобра 1920. на служби у артиљеријској радионици II армијске области (Сарајево); од децембра 1920. у Војно-техничком заводу (Крагујевац); од октобра 1922. стални члан Артиљеријског комитета; од маја 1923. управник барутане Обилићево (Крушевац); од јуна 1926. председник Комисије за чин мајора артиљеријско-техничке струке, поред редовне дужности. Пензионисан јануара 1927. Одликован је Таковским крстом V и IV реда, мирнодопским орденима Карађорђеве звезде, Југословенске круне и другим одликовањима.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Илустрована Војна енциклопедија, Бг 1939; Д. Васић, Сабрана дела (Деветсто трећа), Бг 1990; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Гордана

ЂУРИЋ, Гордана, хемичар, универзитетски професор (Алексинац, 21. XI 1939). Дипломирала (1963) на Природно-математичком факултету у Београду, на Групи за хемију, магистрирала (1974) на Фармацеутско-биокемијском факултету Свеучилишта у Загребу и докторирала (1980) на Ветеринарском факултету у Београду. Изабрана за асистента у Институту за нуклеарне науке у Винчи (1963), а 1974. за асистента на Катедри за радиологију и физикалну терапију за предмет Радијациона хигијена, као и за изборне предмете на последипломским студијама (Биофизика, Методологија научног рада, Заштита животне средине, Радиоекологија). У звање редовног професора на ВФ бирана 1994. Коаутор уџбеника Радијациона хигијена анималне производње (Бг 1979, са Б. Петровић и Б. Драгановић) и Практикума из радиологије и физиотерапије (Бг 1979, са Ј. Глигоријевић, Б. Петровић, А. Загорчић и Б. Драгановић), као и већег броја приручника, скрипти, практикума и радних свезака из области радијационе хигијене. Научноистраживачки рад односи се на изучавање присуства радионуклида у храни за људе и животиње, присуство радионуклида у животној средини, метода одређивања радионуклида, радиохигијенски надзор и заштиту анималне производње. Учествовала на међународним скуповима у Тел-Авиву, Монтреалу, Мадриду, Берлину, Бечу и Пјаћенци и др.

ДЕЛА: „Determination of Microelement Content in the Samples from the Cycle of Intensive Poultry Breeding", J. Radioanalyt. Nucl. Chem., 1980, 59, 2; „Influence of concentracion of Ca and K on the activity level of Sr-90 and Cs-137 in food", AV, 1988, 38, 4; „Gamma contamination food factor for milk powder and whey", AV, 1989, 47, 4.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1976--1986, Бг 1986; 75 година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936 --2011, Бг 2011.

М. Ж. Балтић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Димитрије

001_SE_V_Dimitrije-Djuric.jpgЂУРИЋ, Димитрије, генерал, министар (Београд, 29. IX 1838 -- Београд, 19. X 1893). Војну каријеру започео је похађањем Артиљеријске школе, будуће Војне академије 1855--1860. Усавршавао се у Берлину, у Главном генералштабу, а од 1861. до 1867. у трупама и војним установама царске Русије. Првим војним распоредом одређен је за водника у 2. батаљону стајаће војске, да би по повратку из иностранства био послат на службу у Општевојно одељење Министарства војног. Постављен је 1868. за Генералштабног официра при Београдској окружној војсци. Уочи Српско-турског рата унапређен је за главног интенданта целокупне војске, да би исте 1876. био премештен на место начелника Економског одељења Министарства војног. У Другом српско-турском рату, од децембра 1877. до октобра 1878, био је начелник штаба Шумадијског кора. Кратко време почетком 80-их провео је у трупи, као командант бригаде стајаће војске, а већ 1883. био постављен за референта пешадије при новооснованој Команди активне војске. Другу половину ове деценије провео је на служби при разним војним установама. У два наврата био је начелник Историјског одељења Главног генералштаба, а затим поново на дужности главног интенданта целокупне војске. Oд мартa 1887. налазио се на месту начелника Операцијског одељења Главног генералштаба. Током времена непрестано је напредовао у војној хијерархији. Од 1860. до 1876. прошао је све ниже чинове, а пред рат са Турском унапређен је у чин мајора. Више чинове стицао је од 1876. до 1881, а 1893. био је унапређен у чин генерала. Највећи део Ђ. каријере био је посвећен раду на Војној академији. С изузетком ратних година од 1869. до 1893, био је предавач на више предмета. У три наврата (1887--1893), са прекидима, био је и управник ове установе. Престолонаследнику Александру Обреновићу држао је часове стратегије. Ђ. је два пута био и министар војни, у кабинету Саве Грујића (1889--1890), а затим кратко време 1892. у влади Николе Пашића. Аутор је десетине књига (Основна тактика три рода војске, 1--9, Бг 1879--1881; Тактика великих тактичких тела, Бг 1885; Свети Сава и војна настава, Бг 1887; Стратегија (тактика војевања), Бг 1895), чланака и превода због којих је поред војних добио и неколико цивилних признања. Од 1892. био је члан Српског ученог друштва.

ДЕЛА: Споменик Лазару К. Чолак-Антићу, Бг 1877; Српско-бугарска војна 1885/6, Бг б.г.; превод с француског: Ратна начела Наполеонова, Бг 1860.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица педесетогодишњице Војне академије, Бг 1900; М. Милићевић, Љ. Поповић, Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 1998; Љ. Поповић, Н. Марческу, Начелници Војне академије 1850--2000, Бг 2000; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003; Б. Младеновић, М. Милићевић, Питомци Војне академије, Бг 2012.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Драган

ЂУРИЋ, Драган, лекар, физиолог, универзитетски професор (Крушевац, 13. IX 1961). Завршио Медицински факултет 1987. и специјализацију клиничке физиологије 2007. у Београду. Магистарску тезу „Ефекти агониста и антагониста хистаминских рецептора на изолованој аорти заморца" одбранио 1991, а докторску дисертацију „Ефекти хистамина и метаболита хистамина на васкуларни глатки мишић; улога хистаминских Х1, Х2, Х3 рецептора и ендотела" 1993. на Мед. ф. у Београду. Усавршавао се на Универзитету Јужне Алабаме и Институту „Макс Планк" у Бад Нојхајму, Немачка. Асистент-приправник на Катедри за медицинску физиологију Мед. ф. у Београду од 1989, а од 2008. редовни је професор на истом факултету. Био шеф Лабораторије за атеросклерозу и васкуларну биологију на Институту за кардио-васкуларне болести „Дедиње" 1997--2000, као и професор Физиологије на Високој здравственој школи струковних студија у Земуну 2007--2009. Предавао на мед. ф. у Крагујевцу, Косовској Митровици и Бањалуци. На Мед. ф. у Београду 2006--2009. управник Института за мед. физиологију „Рихард Буријан", те шеф Катедре за медицинску физиологију 2009--2012. Председник Друштва физиолога Србије (2005--2009) и његове Скупштине (2010--2013. и 2018--2021); председник Уније биолошких научних друштава Југославије (Србије и Црне Горе) 2004--2005, Секције за физиологију и патолошку физиологију СЛД 2004--2006. и од 2003. Друштва за проучавање артериосклерозе, тромбозе и васкуларне биологије Србије.

Научни допринос је у следећем: а) доказ за постојање постсинаптичких хистаминских Х3 рецептора на ендотелу и васкуларном глатком мишићу; б) објашњење механизма вазодилатације индуковане стимулацијом хистаминских Х3 рецептора; в) доказ за постојање временског редоследа у појављивању дисфункције ендотела, ремоделовања спроводних артерија и ремоделовања срца код здравих добровољаца током старења (коаутор, „Применение тестов реактивности плечевой артерии при оценке дисфункции эндотелия в процессе старения", Кардиология, 2000, 40, 11); г) доказ да апликација фолне киселине може деловати анти-оксидативно, вазодилататорно и анти-дијабетогено; д) доказ да хомоцистеин и хомоцистеин-тиолактон изазивају два типа епилепсија код пацова (коаутор, „Two types of seizures in homocysteine thiolactone-treated adult rats, behavioral and electroencephalographic study", Cellular and Molecular Neurobiology, 2009, 29, 3), да показују кардиотоксично и неуротоксично деловање и да у тим ефектима учествују оксидативни стрес, НМДА рецептори, ензими На^+^, К+- АТПаза и ацетилхолинестераза, као и гасотрансмитери (NO, H2S, CO), као и да се у тим ефектима смањује потрошња кисеоника у миокарду; ђ) доказ да интраперитонеално или нутритивно оптерећење метионином доводи до значајних поремећаја кардио- и неуроексцитабилности, као и хемостатских параметара; и е) доказ да комбинација витамина Б6 и фолне киселине делује антиоксидативно и кардиопротективно у експерименталној срчаној инсуфицијенцији и експерименталном дијабетесу (коаутор, „The effects of folic acid and nitric oxide synthase inhibition on coronary flow and oxidative stress markers in isolated rat heart", Molecular and Cellular Biochemistry, 2007, 300).

Коаутор у монографијама: Ендокрина улога ендотела крвних судова -- савремени приступ у терапији нитратима и ацетилсалицилном киселином (Бг 1994); Ендотел у кардиоваскуларној медицини (Бг 1997); Атеросклероза: фактори ризика, патогенеза, терапија, превенција (Бг 2005); Нутриција, третман и кардиоваскуларни фактори ризика (Бг 2007). Уредник зборника са научних скупова, нпр. Зборник радова Првог југословенског конгреса о атеросклерози са међународним учешћем (Бг 2001, са М. Остојићем и В. Кањухом). Члан је Међународног друштва за хипертензију (1998); Европског друштва за атеросклерозу (2001), Северноамеричке организације за васкуларну биологију (2001), Америчког физиолошког друштва (2002), Физиолошког друштва Велике Британије (2004), Европског друштва за истраживања у хирургији (2005), Међународног друштва за истраживање срца (2011), Међународне академије кардиоваскуларних наука (2011), Стручне комисије за хомоцистеин у Немачкој (2012); Међународне експертске комисије за липиде (2015), Групе за мета-анализу липида и крвног притиска (2018), СЛД и његове Секције за физиологију и патофизиологију и др. Добитник је Медаље Удружења кардиолога Југославије и Грамате Патријарха Павла, те почасни члан Румунског друштва за лабораторијску медицину (2008), Бугарског друштва за ћелијску биологију (2009). Добитник је медаља „Самјуел Рац" Мађарског физиолошког друштва (2010), те „Андраш Варо" награде за изврсност у кардиоваскуларним наукама (2018).

ДЕЛА: коаутор, „Атеросклероза на прагу III миленијума (Морфолошко-клиничка корелација атеросклеротичних лезија и релевантних клиничких синдрома"), коаутор, „Homocysteine and arteriosclerosis", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић, Кардиологија, Бг 2000; коаутор, „The importance of homocysteine in patients undergoing coronary by-pass surgery", Medicus, 2000, 2, 1; коаутор, „Statin intolerance -- an attempt at a unified definition. Position paper from an International Lipid Expert Panel", Archives of Medical Science, 2015, 16, 11, 1; коаутор, „Homocysteine and homocysteine-related compounds: an overview of the roles in the pathology of the cardiovascular and nervous systems", Canadian Journal of Physiology and Pharmacology, 2018, 96, 10; коаутор, „The Role of Nutraceuticals in Statin Intolerant Patients: Position Paper from an International Lipid Expert Panel", Journal of the American College of Cardiology, 2018, 72, 1.

ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.

В. Кањух

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Драгиша

ЂУРИЋ, Драгиша, статистичар (Крагујевац, 23. XI 1858 -- Београд, 8. X 1924). Студирао је државне науке у Лајпцигу, Јени и Хајделбергу, где је 1884. промовисан за доктора наука са тезом „О вазалним државама и протекторатима". Исте године по повратку у земљу запослио се као писар у Министарству финансија, потом у Министарству привреде од 1886. до 1889, а затим послат у Беч да студира статистику. У Министарству финансија од 1891. вршио је дужност статистичара писара I класе, статистичар II класе постао 1893. а статистичар I класе 1899. Од 1901. до 1907. био је управник споредне царине у Раму, Малом Зворнику и Мокрогорске царине, потом статистичар II и I класе Царинске управе. Управник III класе Управе државне статистике Министарства народне привреде био је од 1910. до I светског рата. У Земљоделској школи службовао је као професор 1894. Био је одборник и редовни члан Српског пољопривредног друштва, редовни члан Привредног савета (1893) и члан Сталног статистичког одбора (1909). Учествовао је у српско-турским ратовима 1876--1877, 1877--1878, српско-бугарском рату 1885, балканским ратовима 1912, 1913. и I светском рату 1914--1918. Одликован је Медаљом за храброст, орденима Белог орла са мачевима и Св. Саве III степена, те руским орденом Св. Ане.

ДЕЛО: Попис кућа и станова у Београду од 6. новембра 1906. до 15. марта 1907, Бг 1912.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1886--1912, 1914.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 9. X 1924; Споменица Мушке гимназије у Крагујевцу 1833--1933, Кг 1934.

Б. Радовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Драго

ЂУРИЋ, Драго, филозоф, универзитетски професор, преводилац (Лозна код Бановића, БиХ, 4. XI 1961). Дипломирао је на Филозофском факултету у Приштини априла 1985. Кратко је радио као средњошколски професор, потом као стручни сарадник покрајинске Културно-просветне заједнице КиМ и као стручни сарадник у Центру за научно-техничке информације и рефералну делатност Универзитетске библиотеке у Приштини, којом приликом је положио и стручни испит из библиотекарства. Од почетка 1994. Ђ. је асистент на ФФ у Приштини. Завршио је последипломске студије на Одељењу за филозофију ФФ у Београду и 1997. одбранио магистарски рад (Време и дух: Хегелова филозофија историје филозофије, Бг 1998). На истом факултету је маја 2003. одбранио докторску дисертацију (Бивствовање и филозофија код Аристотела и Хегела, Бг 2004). У периоду 2003--2007. на ФФ Приштинског универзитета (са седиштем у Косовској Митровици) као доцент предаје Класичну немачку филозофију, Савремену филозофију и Онтологију, а Филозофију уметности на Факултету уметности истог универзитета. Од 2007. ради на Одељењу за филозофију ФФ у Београду, где предаје Античку филозофију, Ранохришћанску и средњовековну филозофију, Филозофију религије, Немачку филозофију XIX века, Традиционалну и савремену метафизику. За редовног професора изабран 2016. Пет година био је главни и одговорни уредник часописа Српског филозофског друштва Theoria. Превео је с немачког књиге Канта (Који су стварни напреци које је метафизика остварила у Немачкој од Лајбницових и Волфових времена) и Фихтеа (Учење о науци).

ДЕЛА: Постојање бога -- филозофски проблеми класичног монотеизма, Бг 2011; Вечност света у антици и раном средњем веку, Бг 2015.

ИЗВОРИ: Архиве ФФ у Београду и Приштини (са седиштем у Косовској Митровици).

И. Марић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Драгутин Драгиша

001_SE_V_Dragutin-Dragisa-Djuric.jpgЂУРИЋ, Драгутин Драгиша, филозоф, политичар, универзитетски професор (Ужице, 1871 -- околина Вишеграда, 15. IV 1941). Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, а Природноматематички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду завршио 1893. Почео је да предаје у гимназији у Ужицу, али је као социјалиста 1895. протеран с братом Здравком у Аустрију, где у Бечу наставља студије. Потом одлази у Русију, где у Петрограду студира на Правном факултету. Због рада у револуционарним студентским организацијама бива протеран и 1896. одлази у Лајпциг где студира филозофију, одбранивши код Хајнцеа докторску тезу Die Erkenntnistheorie des Ernst Laas. Eine Darstellung des Correlativismus (Leipzig 1902). По политичком уверењу био је социјалдемократа и један је од руководилаца Српске социјалдемократске партије. Издавао је лист Социјалист (1910). У периоду 1904--1905. уређивао је лист за друштвени живот и науку Живот. После I светског рата приступио је Социјалистичкој партији Југославије. Као резервни артиљеријски официр учествовао је у оба светска рата. На Дрини је 1915. рањен, пренет у Италију и Француску, где је лечен. Као резервни артиљеријски потпуковник, погинуо је 1941. у Aприлском рату с Немцима. Изабран је 1904. за доцента на ФФ Велике школе, где је предавао Историју филозофије (Историја филозофије I: Стара грчка философија до Сократа, Бг 1936) и Етику (Општа етика, Бг 1937). За ванредног професора изабран је 1919, а за редовног 1922. Написао је и прву методологију историје филозофије код нас (Философија историје философије мерена гносеолошким субјектом и гносеолошким објектом, Бг 1925). Његова позитивистичка филозофска позиција може се описати као генетички натурализам, настао под утицајем Спенсеровог еволуционизма, Хекеловог позитивизма и Ласовог корелативизма. Натурализацијом „свих социјално идеолошких феномена" и успостављањем „каузално-генетичких односа" у читавој природи настоји да повеже историјски материјализам с материјализмом природних наука („Проблеми марксизма", Живот, 1903, 1--2). Корелативизам, као сливање гносеолошке релације субјекта и објекта у свесно јединство опажања, допуњава научно утврдивим елементима сазнања. Држи да све каузално-генетички еволуира из материје. Из неорганске материје спонтано се развијају (Хекелова generatio spontanea) и органски живот и људско друштво и култура и филозофија. Посебне науке истражују каузално-генетичке процесе и утврђују законе у појединим областима природе. Филозофија на основу позитивних знања посебних наука синтетички утврђује целокупну законитост природе и тиме постаје општа наука о природи. Природа се стално развија па филозофија не може доћи до потпуно довршеног система знања. Метафизику и религију критикује као антропоморфне дисциплине које се не темеље на природи. И етички феномен је природни, повезан с одржањем заједнице у њеној борби за опстанак. Друштво стално напредује, што се огледа у класној борби и замени старих идеала новим. Човек еволуира ка вишој органској врсти -- натчовеку (Ниче). У оквиру етике говори и о зооетици и фитоетици. На ФФ у Загребу теолог и филозоф Воислав Миоч је 1932. одбранио докторску дисертацију о Ђ. теорији сазнања (Теорија спознаје дра Драгише М. Ђурића, Шабац 1933).

ДЕЛА: Проблем субјекта и објекта, Бг 1912; Философија феномена сад мерена гносеолошким субјектом и гносеолошким објектом, Бг 1925; Праизвор философије мерен гносеолошким субјектом и гносеолошким објектом, Бг 1928.

ИЗВОР: Извештај Декану Философског факултета, г. Ђоки Станојевићу, Бг 1914.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Лоренц, „Проблем субјекта и објекта. Др Драгиша М. Ђурић", Наставник, 1912, 5--6; М. Н. Ђурић, „Философско гледиште Драгише М. Ђурића", Воља, 1928, 1, 6; Ф. Медић, „Праизвор философије мерен гносеолошким субјектом и објектом", Мисао, 1928, 26, 3--4; Д. Недељковић, „Проблем узрочности у савременој философији и његово ново синтетичко решење код дра Драгише Ђурића", Јужни преглед, 1928, 8; А. Стојковић, Развитак философије у Срба 1804--1944, Бг 1972; Д. Јеремић, О филозофији код Срба, Бг 1997; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009.

Илија Марић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Дубравка

ЂУРИЋ, Дубравка, песник, преводилац, универзитетски професор (Дубровник, 14. II 1961). Дипломирала (1991) и магистрирала (1999) на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филолошком факултету с темом „Језичка поезија у контексту модерне и постмодерне америчке поезије", докторирала на Катедри за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду 2006. с темом „Поетика америчких модерних и постмодерних песникиња". Живи у Београду, од 2007. ради на Факултету за медије и комуникације Универзитета „Сингидунум", тренутно у звању редовног професора (од 2016). На основним студијама предаје предмете: Популарна култура (Дискурси популарне културе, Бг 2011), Мода и моћ, Комуникација и дигитално доба, a на мастер и докторским студијама курсеве Теорија експерименталне књижевности и уметности и Авангарде, неоавангарде и поставангарде у Југославији. Области бављења: студије књижевности, студије медија, теорија експерименталне поезије, теорије рода и феминизма, трансдициплинарна теорија. Усавршавала се на универзитетима у Словенији, Мађарској и САД. Била је чланица неформалне уметничко-теоријске Заједнице за истраживање простора (1982--1986) у оквиру које је учествовала у организовању неколико изложби и серија предавања, те уређивала њено гласило Ментални простор. Била је једна од четири оснивачице, уредница и заменица главне уреднице часописа за женску књижевност ProFemina (1994--2011), предавала је у београдском Центру за женске студије (1994--2005). Пише поезију, књижевну критику, преводи америчку поезију. Њена поезија припада експерименталном току српске поезије, а посебно је занимају поетике као књижевни жанр (Природа месеца, природа жене, Н. Сад 1989; Облици и обале... песме 1982--1983, Бг 1989; Књига бројева, Ск--Ва 1994; Клопке, Вш 1995). Од 1991. јавно изводи песничке перформансе (Београд, Гугенхајм -- САД итд.). Посебно поље њеног научног интересовања су америчка и српска женска поезија коју тумачи из перспективе феминизма и студија културе (Поезија теорија род -- Модерне и постмодерне америчке песникиње, Бг 2009; Говор друге, Бг 2006; Језик, поезија, постмодернизам -- језичка поезија у контексту модерне и постмодерне америчке поезије, Бг 2002). У Асоцијацији за женску иницијативу основала је Ажинову школу поезије и теорије (1996--2006), чији је рад представљен у антологији Дискурзивна тела поезије: поезија и аутопоетике нове генерације песникиња (Бг 2004). Од 2015. председница је Српског друштва за англо-америчке студије. Од 2011. чланица је пројекта Књиженство -- теорија и историја женске књижевности на српском језику од 1915. године на ФФ у Београду. Превела збирке песама Мајкла Палмера, Џерома Ротемберга, Боба Перелмана и Џоа Блејдса. Са В. Копицлом уредила је и превела антологију новије америчке поезије Нови песнички поредак (Пг 2001), а са Б. Д. Обрадовић уредила је антологију српске поезије Cat Painters: An Anthology of Serbian Poetry (New Orleans 2016). Са М. Шуваковићем уредила антологију текстова Impossible Histories -- Historical Avant-Garde, Neo-Avant-Garde and Post-Avant-Garde in Yugoslavia 1918--1991 (Massachusetts 2003, друго издање 2006), са Ажиновим ауторкама уредила антологију Дискурзивна тела поезије: Поезија и аутопоетике нове генерације (Бг 2004).

ДЕЛА: поезија: Cosmopolitan Alphabet, Buffalo 1995; All-Over, Бг 2004; Ка политици наде, Бг 2015; каталог: Лепо је .... Фотографије, поезија, текстови, Бг 1983; научне монографије: Политика поезије -- транзиција и песнички експеримент, Бг 2010; Глобализацијске изведбе: књижевност, медији, театар, Бг 2016.

ЛИТЕРАТУРА: M. Стефановић, „Антиесенцијализам у књижевности", Поља, 2010, 462; Д. Павлич, „О лепом нереду", Д. Жилић, „О завођењу ријечима и игра језиком", у: Д. Ђурић, Ка политици наде, Бг 2015.

Д. В. Тодоресков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Душан

ЂУРИЋ, Душан, учитељ, писац (Бежанија, 21. IX 1870 -- Земун, 4. V 1940). Учитељску школу завршио у Сомбору, а у Загребу је 1910. положио испит за наставника грађанске школе. Службовао у многим местима по Срему и Славонији. Писао приповетке (Неколико приповедака за српску младеж, Н. Сад 1892; Дечији добротвор: три приповетке за српску младеж, Ср. Карловци 1907; Пет изворних приповедака за децу, В. Кикинда 1905) и романе типичне за моралистичко-дидактичку учитељску књижевност за децу и младе с краја XIX и почетка XX в. Углавном се угледао на страну моралистичко-дидактичку литературу. Већина његових дела почива на контрасту између примерног и лошег детета. Ликови су му плошни, сведени на педагошку функцију. Сижеи се окончавају најчешће животним успехом добре и моралним преображајем лоше деце. По том моделу писао прозу о детињству српских интелектуалаца и књижевника Глигорија Трлајића и Доситеја Обрадовића (Мали ђакон, Н. Сад 1911). Захвата и религиозну и национално-историјску тематику (Краљ Драгутин, б. м., 1898; Искрице из српске историје, б. м. 1924).

ДЕЛА: приче: Миленко, В. Кикинда 1893; Добро се добрим враћа, В. Кикинда 1893; Конац дело краси, В. Кикинда 1893; Мирко и Павао, В. Кикинда 1897; Трпен спасен, Н. Сад 1895.

ЛИТЕРАТУРА: Вл. Ћоровић, „Мали ђакон", Босанска вила, 1911, 6; Ј. Скерлић, „Две нове књиге о Доситеју Обрадовићу", СКГ, 1911, XXVI, 9; Д. Јекнић, Српска књижевност за децу I, Бг 1994; Т. Петровић, Историја српске књижевности за децу, Н. Сад 2008.

Д. Бедов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Душан

001_SE_V_Dusan-Djuric.jpgЂУРИЋ, Душан, ендокринолог, дијабетолог, универзитетски професор (Крагујевац, 22. IV 1920 -- Београд, 1. VI 1997). За време рата био партијски и политички руководилац, један од бораца Прве пролетерске бригаде. После рата начелник Персоналног одељења ГШ Србије, Повереништва здравља Националног комитета Југославије и АСНО Србије. Био је председник Акционог одбора студената Универзитета у Београду, члан Универзитетског комитета КПЈ, Градског комитета КПЈ за Београд и члан ЦК Народне омладине. Годинама био члан ИК Међународног савеза студената (Праг), док није протеран 1949. Први је одговорни уредник Медицинског подмлатка. Дипломирао 1950. на Медицинском факултету у Београду и исте године примљен на Прву интерну клинику Мед. ф. у Бг, на којој је обавио специјализацију из интерне медицине и положио специјалистички испит 1955. Као стипендиста америчке владе боравио 1955--1957. у САД, где је на различитим универзитетима похађао специјалистичке студије из ендокринологије. Докторску дисертацију „Стање функције штитасте жлезде и коре надбубрега у болесника са тумором хипофизе" одбранио 1974. на Мед. ф. у Београду. Асистент за предмет Интерна медицина на истом факултету од 1954, а редовни професор од 1976. Уз то, хонорарни професор на Стоматолошком факултету у Београду (1964--1971), а од 1972. и на Мед. ф. у Приштини и у Крагујевцу. Основао и руководио последипломским студијама из ендокринологије на Мед. ф. у Београду, па се тако уврстио међу творце београдске ендокринолошке школе. Начелник новооснованог Ендокринолошког одељења Интерне клинике А Мед. ф. у Београду (1954) и директор Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма КЦС. Оснивач (1964) и стручни руководилац Завода за лечење, превенцију и рехабилитацију оболелих од тиреоидне жлезде на Златибору.

Објављивао радове из интерне медицине, посебно ендокринологије, те из историје српске медицине (о др Михајлу Илићу, о нашим народним херојима медицинарима у НОБ-у, о 60. годишњици рада Интерне клинике А). Главни је уредник књига и монографија често прихваћених у последипломској настави (Функционо испитивање ендокриног система, Бг--Зг 1982). Учествовао је у писању уџбеника Општа медицина (Бг 1967), Интерна медицина (Бг--Зг 1976) и Специјална клиничка физиологија (Бг--Зг 1976). Један је од преводилаца поглавља о ендокриним болестима америчког Уџбеникa интерне медицине (Зг--Бг 1965) Р. Л. Сесила и Р. Ф. Лоуба. Оснивач Удружења ендокринолога Југославије (1962) и његов дугогодишњи председник, неколико пута организатор Југословенског симпозијума о штитастој жлезди с међународним учешћем (Златибор). Почасни члан Румунског лекарског друштва. Вишегодишњи члан Извршног комитета Међународног удружења ендокринолога у Лондону и члан Комитета за ендокринологију Медицинске уније Балкана са седиштем у Букурешту, члан Европске асоцијације за дијабетес, Светске федерације за дијабетес и Европског удружења за тиреоидеу. Секретар и потпредседник СЛД у неколико мандата, те први председник Подружнице СЛД за Београд, оснивач и председник Ендокринолошке секције (1961), дугогодишњи председник Секције за уметност и неколико пута потпредседник Секције за историју медицине СЛД, председник Одбора за прославу 100. годишњице СЛД и председник Уређивачког одбора Споменице СЛД, те члан АМН СЛД од њеног оснивања 1976. Носилац Партизанске споменице 1941, добитник Седмојулске награде (1974), Награде АВНОЈ-а (1983), Плакете Града Београда 1944--1984, Награде СЛД за научноистраживачки рад (1985) и плакете Универзитета у Модени.

ДЕЛА: Diabetes mellitus, Kг 1980; Тумори ендокриног система, Бг 1989; Основи неуроендокринологије, Бг 1991; Ђурићи у Заовинама, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ђукановић (ур.), Биографије дугогодишњих чланова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Бг 2016.

Срђан Миловановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Душан

ЂУРИЋ, Душан, новинар, историчар новинарства (Београд, 10. XI 1929). Дипломирао је на Новинарској и дипломатској школи 1952. Као професионални новинар ради од 1947, у редакцији за иностранство Радио Београда, где је био уредник емисије на немачком језику (1949--1950). Био је сарадник Публицистичког одељења Дирекције за информисање Владе ФНРЈ (1951--1952). Најдуже је радио у „Вечерњим новостима" (1954--1979), прво као репортер у спортској и београдској, затим као извештач и коментатор у политичкој рубрици. Био је члан уређивачког колегијума пуне 22 године, а од 1960. члан најужег тима који је утврдио концепцију овог политичко-информативног листа, у једном тренутку најтиражнијег у земљи. Један је од оснивача школе новинарства у „Вечерњим новостима", а од 1979. до 1990. предавао је у Југословенском институту за новинарство. Капитално дело Новинарска енциклопедија (Бг 1997) имало је више издања, а на готово хиљаду страна садржи око хиљаду одредница, 1.200 илустрација са легендама, више од хиљаду савета, изрека, пословица, именик са 720 личности из новинарства, културе и уметности, као и документацију о медијима у свету. Ђ. је добитник годишње награде „Светозар Марковић" Удружења новинара Србије (1971), годишње награде „Вечерњих новости" (1975), награде Завода за уџбенике и наставна средства у Београду (1987), награде „Слободан Глумац" за дугогодишњи успешан рад у „Вечерњим новостима" (1994) итд.

ДЕЛА: Основи новинарства, Бг 1981; Смисао и техника новинарског рада, Суб. 1982; Новинарска радионица, Бг 1983.

ИЗВОР: Б. Андрић, Прилог на Радио Београду, емитован 19. XII 2011.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћирилов, „Предговор", у: Д. Ђурић, Новинарска енциклопедија, Бг 1997; С. Обрадовић, „Из рецензије", у: Д. Ђурић, Професија новинар, Бг 2001.

З. Хр. Радисављевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Душан

ЂУРИЋ, Душан, метеоролог, универзитетски професор (Београд, 17. I 1930 -- Колеџ Стејшн, Тексас, САД, 2. XII 2004). Дипломирао 1953. и докторирао 1960. на Катедри за метеорологију ПМФ у Београду. Предавао је Општу метеорологију и Нумеричку прогнозу на Катедри за метеорологију ПМФ, где је почео да ради као асистент 1954, а за доцента изабран 1961. Бавио се истраживањима у метеорологији на Интернационалном метеоролошком институту у Стокхолму (Шведска) 1955--1957, затим на Техничком факултету у Дармштату, на Институту за метеорологију (Немачка) 1962--1963, потом био истраживач у Националном центру за атмосферска истраживања у Болдеру (Колорадо, САД) 1965--1966. У настави је био професор атмосферских наука, држао курсеве из анализе и прогнозе времена на Texas A&М University, САД 1966--1999. Од свих у свету познатих научних радника у метеорологији Ђ. је изабран 1986. да се прикључи истраживањима групи од 40 научника који су радили за НАСА програм у Маршаловом центру за свемирске летове у Хантсвилу (Алабама, САД). Био је пионир у компјутерским математичким метеоролошким моделима. Вршио истраживања о утицају орографије на глобална кретања у атмосфери, а нарочито се истакао проучавајући ниска струјања ваздуха на јужном и средњем западу САД. У друштвеном животу деловао и као пијаниста и неколико деценија вођа шаховског клуба студентског центра (Memorial Student Center, САД).

ДЕЛА: и M. S. Damiani, Jr., „On of the Formation of the Low-Level Jet Over Texas", Monthly Weather Review, 1980, 108; „A Numerical Model of the Formation and Evolution of a Low-Level Jet", Monthly Weather Review, 1981, 109; и D. S. Ladwig, „Southerly Low-Level Jet in the Winter Cyclones of the Southwestern Great Plains", Monthly Weather Review, 1983, 111; Weather Analysis, New Jersey 1994.

ИЗВОР: Архива Texas A&М University.

ЛИТЕРАТУРА: J. W. Nielsen-Garnmon, J. Djuric, F. Mesinger, „Dusan Djuric 1930--2004", Bulletin of the American Meteorological Society, 2007, 88, 10.

Н. Јанц

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Ђорђе

ЂУРИЋ, Ђорђе, економиста, дипломата, универзитетски професор (Београд, 29. VI 1880 -- ?, 1962). Основне и докторске студије завршио је на Правном факултету у Паризу, а за доцента економских наука на Београдском универзитету изабран је 1912. Предавао је најпре Статистику и Историју материјализма (1912--1914), потом Науку о финансијама (1913--1914). Уочи и током балканских ратова био је у војном саставу (септембра 1912 -- априла 1913), а у I светском рату у чину резервног официра од јула 1914. до октобра 1917. Српска влада га је 1916. послала у Лондон, где се до 1918. бавио економском пропагандом (A Survey of the Developement of the Serbian (South Slav) Nation. An economis and statistical study, London 1919). Био је члан Просветног савета при Инспекторату српских школа у Енглеској. По завршетку I светског рата изабран је за ванредног професора Београдског универзитета, али је радио у служби Министарства иностраних дела и наредних година у више наврата истовремено обављао више дужности. Био је помоћник делегата Краљевине СХС у Међународној комисији за репарације у Паризу 1920--1925, у којој се залагао да се ратне репарације узму у натури а не у боновима. У новембру 1925. преузео је дужност посланика Краљевине СХС у Лондону, а априла 1924. и јануара--маја 1926. био члан југословенских делегација које су преговарале с америчком Комисијом за облигације страних влада и међународне ратне дугове. Као први делегат потписао је уговор о регулисању српских ратних дугова према САД. Посланик у Хагу постао је априла 1927. Уз то, био је заменик делегата и један од чланова делегације Краљевине СХС на VI, VII и VIII заседању Скупштине Друштва народа (1926, 1927. и 1928). Дипломатску каријеру је закратко прекинуо због постављења за министра финансија у владама Петра Живковића (19. јун -- 19. XI 1931). У том периоду обезбеђен је француски стабилизациони зајам. Новембра 1931. поново је постављен за посланика у Лондону, где се посебно истицао у раду на финансијском пољу и добијању британске подршке за југословенску политику према Италији. Стављен је на расположење марта 1935, а пензионисан 1936. У земљи и иностранству, на српском, енглеском и француском језику објављивао је радове из теорије економије и статистике. Био је сарадник Српског књижевног гласника и Архиве за правне и друштвене науке.

ДЕЛА: L'expansion des banques allemandes à l'étranger: ses rapports avec le développement économique de l'Allemagne, Paris--Berlin 1909; Марксове теорије о вишку вредности, Бг 1911; Однос статистике према осталим социалним, нарочито економским наукама, Бг 1912.

ИЗВОРИ: АЈ; Шематизам Србије, Бг 1914; Ж. Аврамовски (прир.), Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји Британског посланства у Београду 1921--1938, I--II, Бг--Зг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Министарство финансија Краљевине Југославије 1918--1938, Бг 1938; О. Благојевић, Економска мисао у Србији до Другог светског рата, Бг 1980; В. Винавер, Југославија и Француска између два светска рата (Да ли је Југославија била француски „сателит"), Бг 1985; Љ. Кандић, Историја Правног факултета у Београду 1905--1941, I--II, Бг 2002; В. Љ. Цветковић, Економски односи Југославије и Француске 1918--1941, Бг 2006; И. М. Бецић, Министарство финансија Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2012.

Д. Бонџић; С. Мићић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Ђорђе

ЂУРИЋ, Ђорђе, одбојкаш (Љубиње, Република Српска, 24. IV 1971). Одбојком почео да се бави већ у трећем разреду основне школе у Одбојкашком клубу Љубиње, чији је оснивач био његов отац Јово. Из Љубиња, с којим је играо и у Првој савезној лиги, дошао у Војводину из Новог Сада 1989. за коју је играо до 1993. и освојио првенство државе 1992. и 1993. и национални Куп 1993. После једне сезоне у Есперосу из Солуна (1993/94) вратио се у Војводину (1994/95--1995/96) и обе сезоне освојиo првенство и Куп, а 1996. и треће место у Лиги шампиона. Каријеру је наставио у Ком Кавију из Напуља (1996/97), АЕК-у из Атине (1997/98), Арису из Солуна (1998/99), Торину (1999/2000), Ливорну (2000/01), поново Арису (2001/02), Арчелику из Истанбула с којим је био првак Турске (2002/03), Лајпцигу (2003/04), опет у Војводини с којом је освојио Куп СЦГ (2004/05), Токату из Турске (2005/06), Спартаку из Суботице (2006/07), Машару из Ирана (2007/08) и Борцу из Старчева, где је завршио играчку каријеру (2008/09). Тренерску каријеру почео је у Војводини радећи са млађим категоријама, са јуниорима је освојио државно првенство 2018, а децембра исте године постао је помоћни тренер прве екипе. У репрезентацију је ушао када се она после санкција вратила у међународна такмичења (1995) и био је међу онима који су прославили српску одбојку као ниједна генерација пре тога. Освојио је бронзану медаљу на Европском првенству у Атини (1995), Олимпијским играма у Атланти (1996) и Светском купу у Токију (1996), сребрну на Европском првенству у Ајндховену (1997) и на Светском првенству у Токију (1998), а треће место на Европском првенству у Бечу (1999).

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Ђорђе

ЂУРИЋ, Ђорђе, историчар, универзитетски професор (Јарак код Сремске Митровице, 13. V 1971). На Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду дипломирао 1995. Запослен у Матици српској 1995--2001. као сарадник на пројектима Српски биографски речник и Српска енциклопедија. Изабран за асистента на Одсеку за историју ФФ у Новом Саду 2001. Магистрирао 2002. темом Политичка биографија Јована Жујовића (Бг 2004). Докторску дисертацију „Европски утицаји на нововековну српску историографију, од средине XVIII до средине XIX века" одбранио 2010. на ФФ у Новом Саду. У звање ванредног професора изабран 2016. Ради стручног усавршавања и историјских истраживања више пута боравио у Немачкој и Русији, као стипендиста Руске академије наука, „Гете института" и „Георг Екерт института". Био је главни уредник научно-историјског часописа Споменица Историјског архива Срем 2002--2016, члан уредништва Српског биографског речника и Темишварског зборника Матице српске. Од 2012. у два мандата обављао је дужност генералног секретара Матице српске. Поље научног интересовања су му историја историографије, историја науке, српско-руски односи и модерна историја Европе. Његови посебни доприноси очигледни су у домену биографистике (осим студије о Жујовићу још и Вук Маринковић. Биографија и научни рад утемељивача физике као модерне науке у Србији, Н. Сад 2007), као и у приређивању појединих књига (Т. Милитар, Из позадине. Записци за време Светског рата, Н. Сад 2015; Историја српског народа Симеона Пишчевића, Н. Сад -- Шид 2018) или писању предговора (Р. Грујић, Српске школе, Н. Сад -- Бг 2013).

ДЕЛО: Србија у Првом светском рату, илустрована хронологија, Н. Сад -- Бг 2014.

ИЗВОР: Архива ФФ у Н. Саду.

М. Павловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Ђорђе M.

ЂУРИЋ, Ђорђе M., психолог, универзитетски професор (Черевић, Срем, 12. V 1936). Дипломирао је 1961. на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, где је магистрирао 1969. и докторирао 1978. Од 1983. био је професор на Одсеку за психологију ФФ у Новом Саду, где је предавао социјалну, развојну и педагошку психологију. У звање редовног професора биран 1987. Године 1994. прелази на Учитељски факултет у Сомбору где предаје педагошку и социјалну психологију. До доласка на Одсек за психологију у Новом Саду предавао је на Вишој педагошкој школи (1965--1975), на Педагошкој академији за васпитаче (1976--1978) и на Факултету физичке културе (1979--1983). Поред Одсека за психологију ФФ у Новом Саду и Учитељског факултета у Сомбору, предавао је и на Академији уметности у Новом Саду и био гостујући професор на ФФ у Скопљу. У свом професионалном раду Ђ. се усавршавао у неколико значајних центара у иностранству (Међународни биро за образовање у Женеви, Центар за истраживање и иновације у образовању у Паризу и на Универзитету Монтреал и Квебек у Канади). У области социјалне психологије проучавао је психолошку структуру етничких ставова (перцепције, стереотипе, предрасуде) ученика и њихових родитеља, у национално хомогеним и хетерогеним насељима Војводине. Констатовао је да на структуру етничких ставова младих посебно делују три општа фактора: емоционална компонента у селекцији садржаја свести о својој и другим националним групама, сличност ставова деце и родитеља, те етничка структура насеља. Значајне научне доприносе дао и у области педагошке и развојне психологије и психологије спорта. У области педагошке психологије проучавао је психолошке основе образовања, мотивацију ученика за учење, индивидуализацију и диференцијацију, те проблемско и програмирано учење као моделе наставе. Редовни је члан Српске академије образовања.

ДЕЛА: Психолошка структура етничких ставова младих, Н. Сад 1980; Васпитање младих у вишенационалној заједници -- Социјално-психолошка разматрања, Н. Сад 1987; Социјална психологија образовања, Со 1996; Психологија и образовање, Со 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Крстић, Психолошки речник, Бг 1988; Д. Попов (ур.), Енциклопедија Новог Сада, Н. Сад 1999; Н. Поткоњак, Именик српских педагога, Бг 2005; Живот и дело Ђорђа М. Ђурића (поводом осамдесетогодишњице живота), Бг 2017.

А. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Ђорђије

ЂУРИЋ, Ђорђије, свештеник, учитељ, устаник (Заовине код Бајине Баште, 1793 -- Заовине, 22. II 1876). Описменио се у породици и манастиру Рача. У време Првог српског устанка био је пратилац и писар Хаџи Мелентија Стевановића, рачанског архимандрита, с којим по пропасти устанка и паљењу манастира бежи у Срем у манастир Фенек. Вративши се у Србију, учествује у Другом српском устанку, потом ради као учитељ у Ужицу и Субјелу. Рукоположен је за свештеника 1821. и био парох у свом и околним селима са седиштем у Мокрој Гори. У центру је свих збивања, учествује у свим пограничним бојевима са Турцима, 1834. помаже Међународној комисији у разграничењу Србије и Турске, преко њега иду све везе Србије са устаницима и хајдуцима у Босни, Херцеговини и Црној Гори. Турци неколико пута узалудно покушавају да га убију. Био је опозиција свакој власти. Безуспешно је одлазио кнезу Милошу тражећи да смањи кулук, ограничи полицијску самовољу и смени среског капетана. Уставобранитељи су га сматрали организатором свих антивладиних нереда иако се није на њима појављивао. Од црквених власти добио је само црвени појас, а од кнеза Михаила Таковски крст.

ИЗВОР: Архив Народног музеја у Ужицу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Игњић, Народни трибун прота Милан Ђурић, Ужице 1992; Д. Ђурић, Ђурићи у Заовинама, Бг 1997.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Зоран

ЂУРИЋ, Зоран, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Прилипац код Пожеге, 23. II 1941). Електротехнички факултет у Београду, одсек Техничке физике, завршио је 1964. На истом факултету је 1967. магистрирао и 1972. одбранио докторску дисертацију. Од дипломирања је запослен у Институту за хемију, технологију и металургију (ИХТМ), где је биран у сва научна звања, а у звање научног саветника 1989. Оснивач је и први, дугогодишњи директор Центра за микроелектронске технологије (ЦМТ) ИХТМ-а, где је био руководилац послова у вези са микроелектроником, оптоелектроником, микро- и наносистемима и сензорима. Упоредо с радом у ИХТМ-у, био је ангажован на ЕТФ-у у Београду као ванредни професор од 1985, а од 1990. као редовни професор, за предмете из области физичке електронике. Дуго је био гостујући професор на Техничком универзитету у Бечу где је држао предавања из предмета Микроелектромеханички сензори и Микромашине. Усавршавао се на Државном универзитету Мичиген, САД (1980) и Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу, САД (1987). За дописног члана Одељења техничких наука САНУ изабран је 2003, а за редовног 2012. Био је председник Академијског одбора „Природни и техничко-технолошки ресурси Србије". Од 2011. радио је као директор Института техничких наука САНУ. Био је члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС) од њеног оснивања 1998, дугогодишњи секретар Одељења електротехничких наука АИНС, као и члан светског Удружења инжењера електротехнике IEEE. Биће упамћен као родоначелник београдске микро- и опто-електронске школе и утемељивач теорије и технологије израде полупроводничких направа и микроелектромеханичких структура (МЕМС) и сензора у нашој земљи. Учествовао је у развоју првих југословенских соларних ћелија (1964), силицијумског планарног транзистора (1967), интегрисаног кола (1969), MOS транзистора с ефектом поља (1970), MEMS сензора притиска (1983). Његови научни радови имали су пионирски карактер у нашој земљи и шире: и M. Smiljanić, D. Tjapkin, „p-n transition capacitance", Solid State Electronics, 1971, 14; и Ž. Spasojević, D. Tjapkin, „Electron ground state in the semiconductor inversion layer and low frequency MIS capacitance", Solid State Electronics, 1976, 19 (претеча проблематике суперрешетки и квантних јама код нас); и J. Piotrowski „Generalized-Model of the Isothermal Vapor-Phase Epitaxy of (Hg, Cd)Te", Applied Physics Letters, 1987, 21; „Noise Sources in Microelectromechanical Systems", Microelectronics Reliability, 2000, 40 (6); и O. Jakšić, D. Ranđelović, „Adsorption-Desorption Noise in Micromechanical Resonant Structures", Sensors and actuators A. Physical, 2002, 96 (2--3). Руководио је многим истраживањима, пројектима технолошког развоја и пројектима рађеним за војску и привреду, који су резултовали развојем технологија у ЦМТ-у и низа производа, укључујући загревне слојеве на бази SnO2, хлађене InSb детекторе инфрацрвеног зрачења, Si PIN фотодиоде, Si пиезоотпорне МЕМС сензоре притиска и индустријске трансмитере притиска, нивоа течности и температуре. Био је независни експерт-евалуатор пројеката ЕУ у области информационих и комуникационих технологија, микро и наносистема и минијатуризованих паметних сензора и система, међународни рецензент за пројекте Research Grant Council-a из Хонг Конга, рецензент више међународних научних часописа и члан одбора већег броја националних и међународних научних скупова.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вукобратовић (ур.), Акаде-мија инжењерских наука Србије и Црне Горе, 64, Бг 2005; Д. Тјапкин, М. Смиљанић, З. Јакшић, „Један осврт на историјат секције за микроелектронику и оптоелектронику у оквиру ЕТРАН-а", Зборник радова 50. конференције за ЕТРАН, Бг, 6--8. VI 2006, IV.

К. Радуловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Зорица

ЂУРИЋ, Зорица, фармацеут, универзитетски професор (Сењ, Далмација, 3. VIII 1952). На Фармацеутском факултету у Београду дипломирала 1975, магистрирала 1978, докторирала 1982. и завршила специјализацију из фармацеутске технологије 1986. Одмах по дипломирању запослила се у Заводу за фармацеутску технологију на Фарм. ф., где је прошла сва наставна звања од асистента-приправника (1976) до редовног професора (1994). У периоду 2010--2013. била је шеф Катедре за фармацеутску технологију и козметологију. Истраживачки интереси су јој: формулација и карактеризација чврстих фармацеутских облика са тренутним и модификованим ослобађањем лековите супстанце, биофармацеутски аспект карактеризације фармацеутских дозираних облика (брзина и механизам ослобађања активне компоненте in vitro и in vivo, развој биорелевантног in vitro теста), те обезбеђење квалитета у фармацеутској индустрији (коаутор, „Effect of composition in the development of carbamazepine hot-melt extruded solid dispersions by application of mixture experimental design", J. Pharm. Pharmacol., 2014, 66, 2; коаутор, „Dissolution rate enhancement and physicochemical characterization of carbamazepine-poloxamer solid dispersions", Pharmaceutical Development and Technology, 2016, 21, 3; и Ј. Ђуриш, „Modeling in the quality by design environment: Regulatory requirements and recommendations for design space and control strategy appointment", International Journal of Pharmaceutics, 2017, 533, 2). Била је уредник часописа Архив за фармацију (1993--2004). Аутор је уџбеника Биофармација (и М. Бирманчевић, Бг 1990), Фармацеутска технологија са биофармацијом, I (Земун 2004), Основи индустријске фармације (и М. Јовановић, Земун 2005), те Практикума из биофармације (и Ј. Паројчић, Земун 2004). Од 1997. оцењивач je система менаџмента квалитетом по захтевима стандарда ISO 9001 и водећи аудитор сертификационих тела „Evrocert" и „Quality Austria". У периоду 2003--2010. била је водећи оцењивач Акредитационог тела Србије за стандард ISO/IEC 17015. Министарство здравља Републике Србије именовало ју је за експерта из области фармацеутска технологија.

ДЕЛА: коаутор, „Influence of hydrophilic polymers on the complexation of carbamazepine with hydroxypropyl-β-cyclodextrin", European Journal of Pharmaceutical Sciences, 2015, 78; коаутор, „Application of failure mode and effects analysis in quality by design approach for formulation of carvedilol compression coated tablets", Journal of Drug Delivery Science and Technology, 2016, 32.

ИЗВОР: Лична архива.

М. Миловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Иван

001_SE_V_Ivan-Djuric.jpgЂУРИЋ, Иван, историчар, византолог, универзитетски професор (Београд, 30. X 1947 -- Париз, 23. XI 1997). Дипломирао је на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду 1971. и исте године изабран је за асистента на Катедри за историју Византије. Магистарски рад „Породица Фока" (објављенo у ЗРВИ, 1976, 17) одбранио је 1974, а докторску дисертацију „Време Јована VIII Палеолога (1392--1448)" 1982. Од 1974. био је сарадник на научним пројектима Византолошког института САНУ. За доцента је изабран 1983, а за ванредног професора 1989. Од 1991. живео је у Паризу. Поред историје Византије у ужем смислу бавио се проучавањем веза византијске цивилизације са јужнословенским земљама, као и теоријом историје. Објављивао је радове у Грчкој, Аустрији, Швајцарској, Чехословачкој, Француској, Немачкој и САД. Био је гостујући професор на универзитетима у Ници, Атини и Паризу. Његова књига Сумрак Византије. Време Јована VIII Палеолога (1392--1448) доживела је три издања (Бг 1984, Зг 1989, Бг 2007) и преведена на неколико језика. Приредио је „Посланичко слово" Теодора Метохита, превео, коментарисао и написао уводни текст (Теодор Метохит, ВИИНЈ, VI, Бг 1986). У Грчкој је одликован Орденом витеза и био је један од најмлађих носилаца тог одликовања. Био је председнички кандидат на првим вишестраначким изборима у Србији 1990. и по броју гласова заузео је треће место.

ДЕЛА: „Ромејски говор и језик Константина VII Порфирогенита", ЗРВИ, 1986, 24--25; Историја -- прибежиште или путоказ, Сар. 1990.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић (ур.), Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду, 1, Бг 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Јован

ЂУРИЋ, Јован, хемичар, апотекар, индустријалац (?, 1850 -- Београд, 19. VI 1914). Апотекарски посао започео је с Бошком Николићем и Тићом Ј. Марковићем. Септембра 1877. отвориo je самосталну апотекарску радњу у старој кући И. М. Коларца, преко пута зграде Народног позоришта. Постао је дворски апотекар, дописни члан СЛД и ванредни члан Главног санитетског савета (1882--1891). У току рата с Бугарском (1885--1886), као апотекар Врховне команде, умногоме је помогао сређивању стања у војном санитету. Дужност члана Главног одбора Српског друштва Црвеног крста обављао је 1893. Био је апотекар Општег радничког друштва, а помагао је и чланове Београдске трговачке омладине дајући им попусте при куповини лекова. Учествовао је и у многим привредним пословима. Бавио се куповином и продајом непокретности, давањем интабулационих зајмова, као и индустријским пословима. Својим капиталом помогао је, са трговцем Манојлом Клидисом, отварање фабрике коже Јована Барловца на Чукарици и тиме постао један од њених сувласника. Основао је 1907. фабрику обуће која је током балканских ратова снабдевала српску војску. Кратко време био је и један од одборника Београдске општине. Од 1887. налазио се у управи Привилеговане народне банке Краљевине Србије. На место вицегувернера постављен је 1903. Више година био је члан Привредног савета, члан Управног одбора Београдског кредитног завода (1893), члан Надзорног одбора Првог српског краљевског повлашћеног бродарског друштва (1894--1897), члан (од 1902) и потпредседник Српског акционарског кланичног друштва (од 1914). Крајем XIX в., с имовином у вредности од преко милион динара, словио је за једног од најбогатијих српских привредника. Краљ Милан тврдио је да је Ђ. аутор чланка „Значајно писмо", објављеног августа 1898. у Вечерњим новостима, у време преговора које је српска влада водила у Бечу ради закључења зајма. У чланку се тврди да Аустријанци желе купити српске железнице и шуме. Иако су ове тврдње одмах демантоване, јавност је била узнемирена и дошло је до привременог застоја у преговорима.

ДЕЛО: Квалитативна анализа мокраће, Бг 1877.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1881--1912, 1914; Живети у Београду 1868--1878. Документа Управе града Београда, IV, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Општег радничког друштва 1881--1905, Бг б. г.; Споменица Народне банке 1884--1934, Бг б. г.; В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905--1906; Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у 19. веку, Бг 1981; М. М. Костић, Успон Београда, I, Бг 1994.

Ј. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Константин

ЂУРИЋ, Константин, свештеник, професор, преводилац (Велики Бечкерек / Зрењанин, 22. V 1886 -- Зрењанин, 5. XI 1950). Завршио богословију у Сремским Карловцима и права у Будимпешти, где је 1919. докторирао тезом Краљевски рескрипт из 1868. Парохијску службу вршио је у Српском Светом Петру и Чанаду (у Румунији). Положивши професорски испит радио је у гимназији у Бечкереку и предавао веронауку, историју, филозофију и српски језик. У три маха био је заменик директора школе, председник пододбора Професорског друштва, председник подмлатка Црвеног крста, а обављао је и дужност судије Окружног суда. Још као ученик богословије почео је да пише и добијао награде за светосавске темате. Његов књижевни и научни рад тицао се области српског језика, филозофије и просвете. Радове о историји Великог Бечкерека објавио је у Гласнику Историјског друштва. Превео је на мађарски језик Историју српског народа Станоја Станојевића. Радове је потписивао са др Коста Ђурић.

ДЕЛА: Црква и држава, Бг 1923; Ручна књига државних матичара, Велики Бечкерек 1925; Етички принципи филозофа Епиктета, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Чолић, Познати Зрењанинци, Зр 1970; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794--1920, Ср. Карловци 1984; Зрењанинска гимназија 1846--1996, Зр 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Љубомир

001_SE_V_Ljubomir-Djuric.jpgЂУРИЋ, Љубомир, метеоролог, ваздухопловни потпуковник (Дражиновићи код Пожеге, 15. IX 1894 -- Београд, 30. X 1978). Завршио Пешадијско-подофицирску школу у Скопљу и добио чин поднаредника 1914, у чин потпоручника унапређен 1920. Шеф метеоролошке станице у Новом Саду 1920--1923, где завршава и пилотску школу и постаје пилот 1921, наставник метеорологије у ваздухопловним школама у периоду 1921--1941. Оснивач је и руководилац Ваздухопловне метеоролошке службе у периоду 1923--1941. У периоду 1925--1926. борави на усавршавању у Француској, Белгији и Енглеској. Пред II светски рат је имао чин ваздухопловног потпуковника и положај начелника Ваздухопловно-метеоролошког одељења Команде ваздухопловства. Заменик начелника Метеоролошког одељења Штаба ваздухопловства 1944--1945. Демобилисан 1945, пензионисан 1946. Реактивиран је од 1947. из пензије и постављен за службеника грађанског реда, као начелник Управе хидрометеоролошке службе НР Србије до 1951, када је поново пензионисан. Носилац Албанске споменице. У југословенском ваздухопловству је први ваздухопловни метеоролог. Летећи авионом вршио прва испитивања атмосфере у Југославији. Учествовао на међународним метеоролошким конференцијама у Копенхагену 1929, Локарну 1930, Паризу 1931. и 1937, Варшави 1935, Берлину 1939.

ДЕЛА: Метеорологија, Н. Сад 1925; Метеорологија са климатологијом (уџбеник за средње пољопривредне техникуме свих типова), Бг 1949.

ЛИТЕРАТУРА: А. М. Павловић, Сећање на пионира наше метеоролошке службе Љубомира М. Ђурића, ваздухопловног потпуковника, метеоролога, Бг 1987.

Наталија Јанц

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Милан

001_SE_V_Milan-Djuric.jpgЂУРИЋ, Милан, грађевински инжењер, универзитетски професор (Велики Бечкерек, 16. II 1920 -- Београд, 12. VI 1988). Дипломирао на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду 1947, а докторирао 1953. Кратко је радио у Савезном заводу за пројектовање 1947, када је започео универзитетску каријеру на Грађевинском факултету у Београду, где је остао до пензионисања 1984. У звање редовног професора изабран 1960. Био je стожер и шеф Катедре за техничку механику и теорију конструкција, те председник Научно-наставног већа истоименог института (1956--1984). Предавао је: Отпорност материјала, Теорију еластичности, Теорију конструкција 1 и 2, Статику конструкција, Општу теорију танких љуски и Стабилност и динамику конструкција. Дао је велик допринос унапређењу и реорганизацији наставе, коју је поставио на веома озбиљне теоријске основе засноване на савременој линеарној алгебри и матричној анализи. Извршио је темељне измене и допуне класичне Статике линијских носача. Извео је једначине линеарне теорије штапа и дефинисао основне непознате и једначине носача у равни, на основу којих је дошао до статичке и кинематичке класификације носача. Генералисао је две опште методе за решавање статички неодређених носача: методу сила и методу деформације. Формулисао је једначине приближне методе деформације и визионарски указао на могућност проширивања те методе на тачну методу деформације, чиме је утро пут савременој Теорији конструкција и примени рачунара у нашем конструктерству. Увео је у редовну наставу предмет Стабилност и динамика конструкција (1964), у оквиру којег је предавао стабилност и динамику линијских носача, као и утицај дејства земљотресног оптерећења. Дао је допринос оснивању последипломске наставе где је предавао Општу теорију танких љуски и Стабилност конструкција. Написао je више уџбеника, који су значајно допринели образовању инжењера у нашој земљи, а посебно се истичу: Статика конструкција (Бг 1970); и П. Јовановић, Теорија оквирних конструкција (Бг 1972); и Д. Николић, Статика конструкција: утицај покретног оптерећења (Бг 1983). Допринео је развоју наставе из области теорије конструкција на грађевинским факултетима у Нишу, Новом Саду и Суботици. Био је члан Математичког института САН. Главни научни допринос дао је у теорији плоча, теорији дуге призматичне полиедарске љуске, стабилности конструкција и теорији спрегнутих конструкција. Рад из теорије плоча „Решење равног проблема на правоугаоној плочи путем ортогоналних функција трансверзалних осцилација греде" (Глас САН, 1949, 195) приказан је у Mathematical Reviews и цитиран је у Гиркмановој књизи Flächentragwerke (Wien 1963). Проблем плоче оптерећене у равни решио је применом редова чији су чланови ортогоналне функције трансверзалних осцилација обострано укљештене греде. Слично решење је применио и код дуге полиедарске љуске („Beitrag zur Theorie des Faltwerkes", Publications de l'Institut mathématique, 1953, 5). Бавио се проблемима извијања штапа са кабловима, просторног система штапова, штапова с еластичним везама, као и извијањем плитких лучних носача. У монографији Теорија спрегнутих и претходно напрегнутих конструкција (Бг 1963) дао је оригинални допринос линеарној теорији пужења. Уводећи претпоставку да су напони у току времена пропорционални коефицијенту пужења бетона, уместо диференцијалне везе напон-деформација добија алгебарску везу на основу које долази до решења проблема примењивог у пракси.

Бавио се и пројектовањем конструкција, од пројектовања армиранобетонских индустријских објеката и преднапрегнутих армиранобетонских и спрегнутих конструкција до челичних конструкција. Као конструктер примењује нова техничка решења, као што су: шед кровови на Предионици текстила у Лесковцу, преднапрегнута кровна цилиндрична љуска на Фабрици аутомобилских гума у Пироту и кровна цилиндрична љуска магацина „Технохемије" у Београду. Његова највећа пројектантска остварења су челични мост на Тиси код Титела и мост „Газела" на Сави у Београду. У тренутку када је пројектован, мост „Газела" je био гредни челични мост највећег распона на свету, а у тренутку када је изграђен 1970. био је други на свету. Рад на пројектовању челичних силоса резултирао је патентом силоса „Чигра" и студијом Унапређење и рационализација пројектовања и израде челичних силоса (и Д. Димитријевић, Бг 1975). Као истакнути стручњак учествовао је у доношењу Прописа о стабилности носећих челичних конструкција. Његова оригинална конструктерска решења била су патентирана и прихваћена у пракси, а теоријско знање поткрепљено конструктерским искуством је уграђивано у нове прописе. Стога се с правом сматра једним од твораца Београдске школе конструктерства која је грађевинарство у Србији учинила славним. Изабран је за почасног члана Друштва инжењера и техничара Југославије и Друштва грађевинских инжењера и техничара Југославије. Био је председник Југословенског друштва грађевинских конструктера (1969--1978), члан Немачког удружења за примењену математику и механику, као и Интернационалног удружења конструктера за мостове и конструкције у Цириху. За дописног члана САНУ изабран је 1970, а за редовног 1978. Носилац је многобројних одликовања: Седмојулска награда за животно дело (1964), Октобарска награда града Београда (1971), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден заслуга за народ са златном звездом (1972) и Орден републике са златним венцем (1981).

ДЕЛА: „Solution du probleme de la plaque rectangulaire a l'aide des fonctions orthogonales des oscillations transversales d'une poutre", Publications de l'Institut mathématique, 1950, 3; „Knickung eines mit Dracht versteiften Stabes", Bulletin del'Académie Serbe des sciences, 1951, 2; и Д. Раденковић, „The Buckling of Arches with Hinged Ends", Publications de l'Institut mathématique, 1953, 5; „Теорија дуге призматичне полиедарске љуске", Зборник Грађевинског факултета Универзитета у Београду, 1955, 2; „О статичком критеријуму стабилности штапа", Споменица у част новоизабраних чланова САНУ, 1972, 55; Стабилност и динамика конструкција, Бг 1977.

ЛИТЕРАТУРА: „Милан Ђурић", Годишњак САНУ, 1979, 85; Н. Хајдин, „Милан Ђурић", Годишњак САНУ, 1989, 95; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, 1--2, Бг 1996; М. Петронијевић, „Милан Ђурић", у: Живот и дело српских научника, Бг 2010.

Мира Петронијевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Милан Ђ.

ЂУРИЋ, Милан Ђ., свештеник, народни посланик (Заовине код Бајине Баште, 9. III 1844 -- Рим, 30. IV 1917). Гимназију похађао у Београду, а 1864. завршио Богословију. У догађајима на Чукур-чесми (1862) био је вођа ђачке чете која се с Турцима сукобила код Варош-капије. Радио је као свештеник код свога оца у Кршању. Одатле је прешао у Каран (1866--1869), где је његовим залагањем подигнута школа, а потом у Ужице на место пароха Цркве Св. Ђорђа. Био је председник Усташког одбора за БиХ 1875. У рату 1876. као бригадни свештеник рањен је и два пута одликован. Од 1878. као члан Радикалне странке двадесет пута је биран за народног посланика. У Херцеговачком устанку 1882. помагао је устанике. Оптужен је 1885. као инспиратор убиства напредњачког посланика В. Јаковљевића. Пуштен је после тромесечног притвора, али се због полицијског прогона 1887. склонио на Цетиње, где се повезао с кнезом Петром Карађорђевићем. Са њим и Пашићем припремао је упад у Србију и свргавање Обреновића. Током пролећа 1887. боравио је у Цариграду, а у Србију се вратио 1889. Био је један од главних осумњичених за учешће у Чебинчевој завери (1894). Организовао је склањање Ранка Тајсића у Црну Гору (1897). У вези са Ивањданским атентатом осуђен је на двадесет година робије и рашчињен (1899), али је 1900. помилован. Да би га изоловали од народа ужичког краја, постављен је за војног свештеника у Зајечару, одакле је убрзо премештен у Ваљево. Пензионисан је 1902, али се свештеничком позиву вратио по доласку Карађорђевића на власт (1903), када се поново политички активирао. Од 1906. биран је за потпредседника Народне скупштине. Залагао се за изградњу железничке пруге преко Ужица па је народ прву композицију која је 1912. стигла у ту станицу назвао „протин воз". Пратио је ситуацију у Санџаку, дописивао се с књазом Николом разматрајући планове за случај рата са Турском. У тзв. Раоничкој буни 1906. имао је истакнуто место, заузимајући се за помирење Срба и муслимана. Као војни свештеник учествовао је у балканским ратовима и у I светском рату. Прешао је Албанију и тешко болестан стигао у Италију. Његови посмртни остаци пренети су у Ужице 1926. Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима и колајном, Таковским крстом с мачевима и без мачева, Орденом Св. Саве II реда, црногорским Орденом Данила III степена, руским Орденом Св. Ане III степена, Златним крстом цара Николе II степена и др.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1882--1886, 1890--1899, 1905--1912, 1914.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, Бг 1934; Влада Александра Обреновића, I--II, Бг 1934; С. Игњић, Народни трибун прота Милан Ђурић, Ужице 1992; Д. С. Ђурић, Ђурићи у Заовинама: породична хроника, Бг 1997; Полагање рачуна Милана Ђ. Ђурића, посланика вароши Ужица, Ужице 2004.

Б. О. Поповић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Миленко

ЂУРИЋ, Миленко, сликар-графичар, теоретичар уметности, професор (Земун, 29. VII 1894 -- Загреб, 25. I 1945). Сликарство и графику учио у Умjетничко-обртној школи у Загребу од 1912. до 1916. Студије је наставио на Краљевској академији у Прагу, а након повратка у Загреб 1918, именован је за наставника декоративног сликарства на Обртној школи, а касније за професора у II реалној гимназији у Загребу. Уређивао је алманах за сликарство, графику и скулптуру Графичка умjетност (од 1921. Умјетност), а од 1923. Графичку ревију, у којој су претежно били заступљени прикази и студије о графичкој уметности. У издању графичких уметника у Загребу покренуо је и едицију Монографије југославенских умјетника, посветивши прве две свеске Урошу Предићу и Влаху Буковцу. Ђ. је био велики поборник старе српске графике. Од 1924. у Југославенској њиви и осјечкој Стражи излазили су његови радови посвећени графичком делу Христофора Жефаровића и Захарије Орфелина. Оснивач је Удружења графичких умјетника, а бавио се и графичким дизајном (дизајнирао је новчаницу од двадесет и пет пара 1921). Своја дела излагао је на великом броју самосталних и колективних изложби до почетка II светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић (ур.), Југословенска графика 1900--1950, Бг 1977; Д. Медаковић, Срби у Загребу, Н. Сад 2004.

М. Симоновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Миленко

ЂУРИЋ, Миленко, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Сарајево, 4. IV 1948). Електротехнички факултет завршио је 1973. у Београду, где је магистрирао 1977. и докторирао 1985. Биран је у сва наставничка звања, за редовног професора изабран је 1999. Држао је наставу из релејне заштите, електрана, елемената електроенергетских система, разводних постројења и дигиталних релејних заштита. Релејну заштиту је предавао на факултетима у Нишу, Бањалуци и Источном Сарајеву. Пензионисан је 2013. Био је шеф Катедре за електроенергетске системе и члан републичке ревизионе комисије за објекте од републичког значаја. Објавио је већи број радова у часописима с импакт фактором (и З. Радојевић, „A New Digital Algorithm for Adaptive Reclosure of Transmission Lines", Electrical Engineering / Archiv für Elektrotechnik, 1999, 251). Развио је већи број алгоритама за дигиталне релејне заштите, који су нашли примену у домаћој електропривреди. Значајно је допринео подизању наставног кадра на универзитетима у Београду, Приштини и Бањалуци. Добитник је Теслине награде за науку и награде „Ђорђе Станојевић" коју додељује Електропривреда Србије.

ДЕЛА: Релејна заштита, Бг 2008; Високонапонска постројења, Бг 2009; Елементи електроенергетских система, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), Наших 50 година (1948--1998), ЕТФ, Бг 2003.

Д. С. Петровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Милорад

ЂУРИЋ, Милорад, песник, есејиста, прозни писац (Београд, 29. XI 1937 -- Београд, 18. I 2013). Дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1962, где је и магистрирао 1967 (Поетика М. Ј. Љермонтова, Бг 1968). После студијског боравка у Паризу од 1966. уредник, а 1978--2001. главни уредник СКЗ. Ђ. је песник наглашеног осећања за једноставан језички израз неоптерећен херметизмом и за различите врсте песничког регистра, од меланхоличног и рефлексивног до ироничног и сатиричног. Успешно је спајао познате поетске теме с темама из српске културне традиције, као и стандардне књижевне поступке с могућностима савременог обликовања поетског предмета. У песмама слободног и везаног стиха и у наративним поемама (Ругалице, Бг 1992; Пут на Запад, песничка приповетка, Бг 1994) наглашавао је поетско значење пролазности, прожимања прошлости и садашњости, доживљаја природе, симбола савременог живота, као и косовског завештања и усуда српског народа у историји (Намет, Бг 1986; Косово на оба света, Пр 1989). У роману у стиховима Лед у винограду (Бг 1996) користио је аутобиографске мотиве и комбиновао их с темом идеолошких подела српског народа у прошлости. Поетска нарација, инспирација историјом и симболима народне културе резултирали су у његовим књигама богатством песничког израза и трагичним осећањем прошлости и савремености. Слична осећања прожимају и његове прозне књиге. Највећи број мотивски и смисаоно међусобно повезаних наративних целина у збиркама Невини -- кратке приче (Бг 1998) и Мало сунце -- приче о туги и нади (Бг 2009) односи се на теме из националне митологије и историје, те на поједине животне ситуације општије природе, са значењским ширењем на универзалне човекове духовне, етичке и емотивне особине. У есејима се представио као аутор велике ерудиције и изразитих вредносних критеријума. У Огледима о љубави (Пр 1995) наглашавао је шири књижевноеволутивни, културни и национални контекст у којем су се појављивала књижевна дела о којима је говорио. Ђ. је био и антологичар и приређивач изабраних дела наших и страних писаца. Добитник је Октобарске награде Београда, Круне деспота Стефана Лазаревића, награде „Милан Ракић", „Григорије Божовић", БИГЗ-ове награде и Награде СКЗ за животно дело.

ДЕЛА: поезија: Кријумчар, Бг 1962; Сунце и преци, Бг 1973; Пре и после, Бг 1976; Усамљеност, Бг 1984; Лирика, предг. С. Ракитић, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагличић, „М. Ђ.: Ругалице", Књижевна реч, 1992, 22; Т. Росић, „Песничка приповетка М. Ђ.", КН, 1994, 46, 879; Ч. Мирковић, Суботњи дневник, Пр 1994; М. Егерић, Гласови, вредности, Бг 1995; П. Зорић, „М. Ђ.: Лед у винограду", КН, 1997, 49, 956; М. Савић, „Тамни вилајет М. Ђ.", Књижевност, 1999, 49, 104.

М. Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Милош Н.

001_SE_V_Milos-N-Djuric.jpgЂУРИЋ, Милош Н., класични филолог, преводилац, универзитетски професор (Бенковац Окучански, Славонија, 15. I 1892 -- Београд, 5. XII 1967). Отац Никола, учитељ, приповедач и драмски писац; мајка Теофанија. Због очевог учитељевања често је мењао место боравка. У Краљевској великој гимназији у Загребу завршио је више разреде и положио испит зрелости 1911. Дипломирао је класичну филологију и филозофију на Филозофском факултету у Београду 1920. Докторски испит из филозофије („Проблеми философије културе") положио је 1929. у Загребу. Службовање је започео у Реалној гимназији у Сремској Митровици (1916--1920), а наставио у Земуну (1920--1923). Потом је био професор Друге мушке гимназије у Београду. Одатле је 1928. додељен на рад у Филозофском семинару ФФ у Београду, где је за доцента изабран 1933, а за ванредног професора 1938. Августа 1941. одбија да потпише „Апел српском народу", с јесени исте године доспео је у логор Бањица, а 1943. уклоњен са Универзитета. Министарство просвете Србије поставило га је 1945. поново за професора ФФ, на Катедри за филозофију, а већ 1946. је ванредни професор на Катедри за класичну филологију, на којој ће остати до краја живота. За редовног професора изабран 1950. У том звању предавао је Грчки језик и Историју хеленске књижевности све до одласка у пензију 1962. Готово пуних осамнаест година (1949--1967) предавао је Историју античке драме и позоришта на тадашњој Академији за позориште. И после пензионисања предавао је Историју хеленске књижевности на ФФ у Београду све до недељу дана пред смрт. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Ђ. је проучавао српску народну књижевност, модерну историозофију, руску метафизику, немачку идеалистичку филозофију, индијску и кинеску филозофију, филозофију културе и, највише, хеленску културу и уметност. Један је од наших најплоднијих преводилаца са класичних језика, а превео је седам сачуваних Есхилових трагедија, најзначајније Софоклове и Еурипидове трагедије, одабране Аристофанове комедије, Плутархове историографске радове, Платонове и Аристотелове филозофске списе, затим списе Епикура, Флавија Аријана, Луција Анеја Сенеке, Лонгов роман, многобројне песме хеленских лиричара и Хомерове епове Илијада и Одисеја. И као преводилац и као писац научних и стручних радова Ђ. је водио рачуна о лепоти и живе и писане речи, знајући да се врата сваке културе отварају кључем њенога језика. Извесно је да је Ђ. најзаслужнији што је синтагму antiqua viva -- жива антика, отелотворио у српској науци и култури као потку која прожима прошлост, садашњост и будућност сваког народа.

Ђ. је радио у многим друштвеним, научним и уметничким организацијама. Један је од покретача и уредника часописа Жива антика (Ск 1951), а био је у редакцијама низа стручних и научних часописа, председник СКЗ, редовни члан САН (од 1961), члан Европске заједнице писаца. Одликован је Орденом Светога Саве V степена (1940), добитник Октобарске награде града Београда (1961), Седмојулске награде (1965) и Повеље књижевних преводилаца Југославије. ФФ му је посветио зборник радова Споменица Милоша Н. Ђурића (Бг 1966), а одмах након смрти установљена је награда за најбоље преводилачко остварење под именом „Милош Н. Ђурић" (1967). Одлуком Већа ФФ у Београду формирана је 1968. из легата Библиотека Ђ. -- Задужбина Растка М. Ђурића при Одељењу за класичне науке. У Београду је 1978. постављена биста Ђ. на Калемегдану, рад вајара Миодрага Живковића, чиме је сврстан у ред великана српског народа.

Војислав Јелић

Ђ. стваралаштво може се поделити на два периода. У првом (до 1946) претежно се бавио филозофијом, док је у другом више истраживао хеленску књижевност, коју је почео да преводи још у гимназији (Есхил, Оковани Прометеј; Софокле, Антигона и Краљ Едип). Као студент захваћен је покретом револуционарне омладине „Млада Босна", чији су интелектуални челници били филозофски ирационалисти и идеолози националног. У тој атмосфери Ђ. је са В. Черином 1914. у Загребу покренуо петнаестодневни лист за националистичку културу Вихор, који је након девет бројева забрањен. У издању „Српског академског друштва Његош" у Загребу објављује своју прву књигу Видовданска етика (Зг 1914), где на основу народне поезије и Бергсонове филозофије живота настоји да изгради националну југословенску филозофију, „Видовданску филозофију национализма". У наредној књижевно-филозофској студији Смрт мајке Југовића (Зг 1918), која је у Аустроугарској била забрањена, у светлу Гијоове и Бергсонове мисли гради „Српску филозофију хероизма", према којој живот појединца треба жртвовати за виши, општи циљ. Уверење да су велика поезија и филозофија блиско повезане трајно ће задржати. Од своје прве књиге сматрао је да је наша филозофија у старини била исказана у народној поезији и 20-их година приредио је Српске народне песме, I--XIV (Бг 1925) и Српске народне приповетке, I--II (Бг 1925).

После стварања заједничке државе Југославије није видео потребу за даљом разрадом овако схваћене националне филозофије и етике хероизма, али је задржао ирационалистичко схватање филозофије, изложене књижевно-поетским изразом. У његовом православном експресионизму читав космос схваћен је као савршено али недовршено уметничко дело, отворено за сарадњу човека и Бога у недовршивом стварању: то је једина права отаџбина људи, а човечанска екумена је нова нација. Човеково људско право и космичка дужност је да учествује у стварању космоса, јер то јесте начин на који човек учествује у животу. Сматрајући да је питање српске нације и њене филозофије решено, у својим „Екуменским контемплацијама" (Мисао, 1920), прештампаним под насловом Философија панхуманизма (Бг 1922), прелази на питање човечанства, које решава идејом новог човека, Свечовека (Н. Велимировић), чија ће култура бити синтеза свих наукā, филозофијā и уметности. Веровао је да ће нас ова нова култура, која ће сменити нововековну просветитељско-рационалистичку цивилизацију, приближити Царству Божијем. Посебну улогу имаће југословенска и словенска култура (Пред словенским видицима, Бг 1928), али у ту сврху истражује и индијску и кинеску мисао („Словенско-индиски панхуманизам", Мисао, 1922), а посебно хеленску. Живећи на раскршћу Еропе и Азије, наша култура биће синтеза Запада и Истока, Севера и Југа. „После Голготе и Васкрса националног, Свечовек ће бити наше Вознесење." Скептичан према интелектуалистичкој филозофији, покреће библиотеку „Жива философија", чија је прва свеска његова књига Мит о сунчевој сестри (Бг 1925). Узима да је живот темељнији од сазнања (vivo, ergo sum), а да је теорија сазнања само посебна дисциплина филозофије живота. И даље држи да се на својим врхунцима поезија и филозофија спајају и да су песници, у чијим делима проговарају металогичке функције, носиоци сазнања. Интелектуалистичко сазнање прихвата само као једну страну сазнајних моћи, док другу и претежнију страну чине металогички корени, осећања, подсвест, инстинкт и интуиција. Заговара интеграцију свих људских способности и нови „дијалект" филозофирања, чије је начело пансинергија свих сазнајних органа, што ће дати синтетичку филозофију као хармонију супротних теза (Рационализам у савременој немачкој философији, Бг 1928). Филозофски метод више је прометејски, плод инспирације, него епиметејски, ствар логичког резоновања. Када се национална филозофија трансформише у филозофију панхуманизма, главни задатак постаје филозофија културе. Култура извире из живота, она је резултат сарадње човека и божанских стваралачких енергија, и циља на недостижну вечност, па није само друштвена него и космичка појава. Своју експресионистичку филозофију живота разумевао је као „синтетички активистички мелиоризам". Веровао је да су поједине културе станице у напредовању човечанства и да њихове највише вредности заувек трају у општем животу космоса. Тако култура спасава и искупљује историјски живот појединаца и народа.

Илија Марић

Део богатог научног опуса Ђ. посвећен је и особеностима српске народне поезије, било да је разматрао поједине варијанте (Пропаст царства српскога, Смрт мајке Југовића), круг лирских митолошких песама (о сунчевој сестри) или је компаративно сагледавао српску народну поезију и Хомерове епове (Одисеја у огледу наших народних песама, Илијада и наше народне песме). Такође је поредио филозофско-етичку компоненту српске и хеленске традиције (пријатељство, религиозност, узроке социјално-психолошких схватања итд.). Бавећи се филозофском димензијом односа према свету, животу и смрти у српској епици, издвојио је особене ликове -- националне симболе, који илуструју колективне ставове (метафизика -- Лазар, етика -- Марко, социологија -- Вујадин, Из југословенске филозофије). У капиталном делу Историја хеленске књижевности детаљно је представио историјат изучавања Хомерског питања, а за фолклористичка истраживања значајан је и одељак о Езоповим баснама.

Снежана Д. Самарџија

ДЕЛА: Видовданска етика, Зг 1914; Смрт мајке Југовића, књижевно-философска студија, Зг 1918; „Снага унутрашњег живота. Етички коментар народној песми 'Пропаст царства српскога' (Вук II, 45)", Гласник Професорског друштва, 1921, 1; „Поводом металогике у народној песми", Мисао, 1923, 12, 5--6; „Хелени и динарски Срби. (Једно упоређење њихове религиозности)", СКГ, 1932, 36, 7; Хеленска агонистика и ликовне уметности, Бг 1940; „Везе Хомерове поезије с нашом народном и уметничком епиком", Зборник радова САНУ, 1951, 10, 1; Историја хеленске књижевности у времену политичке самосталности, Бг 1951; Кроз хеленску историју, књижевност и музику, Бг 1955; Софисти и њихов историјски значај, Бг 1955; Софоклове тебанске трагедије, Цт 1955; На изворима уметничке лепоте: огледи о Хомеру, Бг 1957; Из хеленских ризница, Бг 1959; Историја хеленске етике, Бг 1961; Патња и мудрост, Бг 1962; „Пријатељство у старој Хелади и главно пријатељство у Хелена и Срба", ЛМС, 1963, 132, 392; Легенде о Милошу Обилићу, Бг 1967; библ. у: И. Николић, Споменица посвећена преминулом академику Милошу Н. Ђурићу, Бг 1972; Изабрана дела Милоша Н. Ђурића, 1--6, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јуришић, „Увод у српску филозофију хероизма", Савременик, 1919, 14; В. Ћоровић, „Милош Ђурић о Смрти мајке Југовића", Књижевни југ, 1919, 3; В. Вујић, „Милош Ђурић, Философија панхуманизма", СКГ, 1922, 6, 2; С. Стефановић, „Милош Н. Ђурић, Мит о сунчевој сестри", ЛМС, 1925, ХСVIII, 305; К. Атанасијевић, „Рационализам у савременој немачкој филозофији", СКГ, 1928, 23, 1; Д. Недељковић, „Сунчева сестра и добар јунак", СКГ, 1928, 25, 5; К. Атанасијевић, „Др М. Ђ., Проблеми филозофије културе", Живот и рад, 1929, 4; Б. Петронијевић, „Милош Ђурић, Проблеми философије културе", Мисао, 1929, 1--4; Д. Стојановић, „Милош Ђурић, Проблеми философије културе", СКГ, 1929, 27, 4; В. Чајкановић, „Аристотел: О песничкој уметности, превео Д-р М. Ђ.", СКГ, 1935, н. с., XLV, 1; М. Будимир, Др М. Ђ., Владарска наредба и неписани закон у Софокловој Антигони, Прилог проучавању историје грчке етике, Бг 1936; К. Атанасијевић, „Превод на српски Јунгових Психолошких типова", СКГ, 1938, н. с., LV, 5; С. Јосифовић, „Платон: Федон или О души, с грчког превео и објашњења и напомене додао Д-р М. Ђ.", ЛМС, 1939, 351, 2; Д. Грлић, „Бесмртни трактат о уметности", Могућности, 1955, II, 12; М. Мирковић, „Д-р М. Н. Ђ., Историја старих Грка до смрти Александра Македонског у одабраним изворима", Жива антика, 1957, VII; М. Будимир, „О Атинској Илијади", ЛМС, 1964, CXL, 394, 5; Г. Зајечарановић, „Значајно научно дело и користан универзитетски уџбеник", Гледишта, 1962, 1; Д. Јеремић, „О филозофији код Срба (VII)", Савременик, 1967, 12; Мих. Ђурић, „[Милош Н. Ђурић]", Гласник Српске књижевне задруге, 1969, 1; М. Кравар, „О хексаметру српскога 'Хомера'", Жива антика, 1970, XX; А. Стојковић, „Аксиолошки погледи М. Н. Ђ.", ЗМСДН, 1970, 55; Развитак философије у Срба 1804--1944, Бг 1972; С. Винавер, „Животно дело М. Ђ.", у: Београдско огледало, Бг 1977; В. Ђурић, Говор поезије, III, Бг 1980; М. Живанов, Р. Цајић, Библиографија Милоша Н. Ђурића, Бг 1983; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; М. Флашар, „Пејсаж и мит у радовима М. Н. Ђ. о хеленској књижевности", Д. Невенић Грабовац, „М. Н. Ђ. -- унитарист у Хомерову питању", Ј. Христић, „Хелада др М. Ђ.", М. Стојановић, „Гусларска митологија или 'Рапсодија српских хомерида' по М. Ђ.", Гласник Друштва српско-грчког пријатељства, 1993, 3; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768--2007, I--II, Бг 2008; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Миодраг Дадо

001_SE_V_Miodrag-Dado-Djuric.jpgЂУРИЋ, Миодраг Дадо, сликар, графичар, скулптор (Цетиње, 4. X 1933 -- Понтуаз, Париз, 27. XI 2010). Умјетничку школу у Херцег Новом завршио 1952, а Aкадемију ликовних уметности у Београду 1956, у класи Марка Челебоновића. У Београду је био члан „Медиале", а током боравка у Француској наставио је да се виђа с Љубом Поповићем и Владом Величковићем. Први пут је излагао у ријечком Салону 1956. Професор Челебоновић му је помогао да оде у Париз, где је прво радио у литографском атељеу, те посредством Дибифеа упознао Д. Кордијеа, свог будућег галеристу, у чијој галерији је имао три самосталне изложбе (1958, 1960, 1964). Убрзо напушта Париз и повлачи се у Курсел-ле-Жизор да би се потпуно посветио уметности. Потом се сели у Ерувал (код Жизора) где се настанио у старом млину. Током 1965--1967. бавио се бакрописом у атељеу Алана Контруа. Дела Ерувал (1967), Велика фреска (1966) и једно дело из серије Плава велика плажа (6,5 м², 1970) улазе у Фондацију националне савремене уметности (ФНАК). Ретроспективна изложба Ђ. одржана је 1970. у ФНАК-у, где је изложио свој аутомобил прекривен костима (Предња вуча -- Скелетизација аутомобила). Током следећих пет година галериста му је био Жан Бушер, који му објављује албум са серијом од 35 бакрописа. Од 1972. Ђ. се превасходно бавио бакрорезом и бакрописом. Друга ретроспективна изложба одржана је у Музеју Бојнманс у Ротердаму 1974. када се прикључио лекарској мисији и отишао у Централноафричку Републику. Потом је сарађивао с новим галеристима, браћом Абербах у Њујорку. Центру Помпиду у Паризу поклонио је 1976. диптих Ерувал, а 1977. диптих Монжавил Музеју Гугенхајм у Њујорку. Почео је да се бави графиком у библиофилским издањима („Књига о Јову"), а потом је током следећих неколико година радио првенствено цртеже и колаже. Фондација Скалер поклања Центру Помпиду његову слику Небеско предворје / Масакр невиних (1958--1959), када је отворио изложбу цртежа у галерији „Изи Брашо" 1978. Изложбу цртежа и колажа имао је 1981. у Центру Помпиду. Велику награду за графику добио је у Варни 1983. Ретроспективну изложбу слика имао је 1984. у Галерији Енгр у Монобану, а графика 1986. у Тулузу. Пожар у атељеу у Ерувалу десио се 1988, што је за Ђ. био подстрек да одмах почне са радом на полихромним скулптурама. На изложби у центру Помпиду посвећеној Кордијеовој донацији читаву салу заузимала су Ђ. дела (1989). Прва изложба скулптура одржана је 1990. Следеће године на Цетињу се оснива Дадов анти-музеј (2002. постаје Атеље Дадо, док је Галерија умјетности „Миодраг Дадо Ђурић" основана 2012). Од 1992. премешта атеље у сеоску кућу у Авејрону. Сарађивао је с опером у Карлсруеу и урадио сценографију за Хендлову оперу Тамерлано (1993). Поново премешта атеље у винарију у Серињану, где остаје до 1999. и ствара зидне слике и скулптуре-објекте (1994). Библиофилски рад Жути црнци урадио је 1995. Ради сценографију и костиме за Лоркин комад Ламент за Игњација Санчез Мехијаса, у поновно отвореном Краљевском позоришту у Компијењу (1996). Почиње рад на дигиталним колажима. Ретроспектива у Арасу одржана је 1997. Центру Помпиду поклонио је платно Тикал које је радио више година (1998). Бави се керамиком у Жизору, где истовремено почиње и са осликавањем (1999) капеле Св. Луке у некадашњој кући за губавце, лепрозоријуму, с почетка XIII в. Прву књигу илустровану колажима остварује у сарадњи са Аленом Жуфројем. Инвестира у реконструкцију немачког бункера из 1942, где ради дела у бронзи, као и зидне слике. Центру Помпиду поклонио је монументално дело Пресилијина школа (2001--2002). Ради серију Праисторијска јаја (2004). Бави се библиофилском публикацијом Сесилна светлост у сарадњи са Матјеом Месажеом, у коју је укључио шест оригиналних литографија. Излагао је 1973. у Београду, 1986. у Суботици и Ваљеву, 1993. у Горњем Милановцу и Подгорици, затим у Београду 1995, у Будви 2000, а 2005. учествовао на изложби „Медиале" у Београду. Последњу изложбу имао је у Београду 2010. Постхумно су одржане изложбе на Цетињу 2014. и 2015, као и у Ваљеву 2017. Добитник је највише црногорске националне награде „13. јули" за животно дело (2010). Значајније изложбе: 1958, 1967, 1970. ретроспективна изложба, 1971, 1980, 1982, 1984, 1990, 2011, све у Паризу; 1960. Франкфурт; 1962. и 1974. Њујорк; 1984, 1987. Болоња; 2009. Венеција; 2010. Кина; 2012. Диселдорф; 2015. ретроспектива, Оберив (Француска). Његова дела налазе се у јавним збиркама: Центар Помпиду, Музеј Абатуар (Тулуз), МОМА (Њујорк), Стeделијк (Aмстердам), Бојнинген (Ротердам), Национална библиотека у Паризу, Музеј савремене уметности (Београд). У својим фантастичним сликама, графикама, цртежима, скулптурама и асамблажима Ђ. спаја кошмар, подсвест, гротеску, иронију и сатиру; у огромном опусу, истовремено бруталном и сензибилном, створио је лични свет монструозно-хуманих трансформација У потрази за универзалном истином и слободом, стварао је док је радио, без претходно смишљених концепата. Никада задовољан у покушајима да се реши свог креативног хаоса, сликао је јер му је то било важније од живота и јаче од њега самога.

002_SE_V_Miodrag-Dado-Djuric_Vrteska_1955.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Ch. Derouet, Dado: l'exaspération du trait, Paris 1981--1982; Д. Калајић, „Увод у дело Даде Ђурића", у: Дадо: из збирке Чеде Едренића, Ва 1986; Б. Кукић, „Дадова мисија, Д. Јовановић, Космолошки симболизам на сликама Дада Ђурића и други", Градац, 1989, 87/88; J.-L. Andral, Donations Daniel Cordie: le regard d'un amateur, Paris 1989; А. Bosquet, Dado: un Univers sans Repos, Paris 1991; G. Deleuze, A. Descamps, „Alii", Dado Arras 1997: exposition dédiée par l'artiste à Maximilien Robespierre, Arras 1997; C. Gaich, A. Mousseigne, „Alii" -- Dado-Réquichot: la guerre des nerfs, Toulouse 2002; Г. Д. Мађаревић (ур.), Meдиала, Бг 2006; Б. Богавац, Разговори са Дадом, Цт 2013.

Жана Гвозденовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Михаило

ЂУРИЋ, Михаило, трговац, друштвени радник (Крагујевац, 13. XII 1863 -- Београд, 22. I 1944). У Београду завршио Вечерњу трговачку школу Београдске трговачке омладине (БТО, 1882--1883). Од 1876. до 1902. радио је у радњама: „Васе и Николе Браће Радојковића", Марка Марковића и „Месаровић и Павловић", коју је преузео 1902. са сродницима Михаила Павловића. Значајно је допринео раду БТО почев од 1884. када је изабран за члана Надзорног одбора, потом је водио књижницу (1885--1890), био потпредседник (од 1894) па њен председник (1904). За почасног члана БТО изабран је у мају 1905. Био је у Школском одбору Недељно-празничне школе (1890--1895). Један је од покретача, уредник и председник Уређивачког одбора Трговинског гласника (1895--1907) у којем је критиковао политичко стање и штитио интересе српске трговине, због чега се 1902. замерио краљу Александру Обреновићу и Аустроугарској која је забранила растурање листа на њеној територији. После I светског рата био је члан Уређивачког одбора Трговинског гласника и Саветодавног одбора БТО. Био је веома активан и утицајан члан многих пословних и хуманитарних друштава и установа: члан Надзорног одбора Соколског друштва „Душан Силни" (1895), председник и члан Патроната добротвора Српског привредног друштва „Привредник", председник Београдске трговачке коморе, Београдске берзе, Трговачког фонда и Народне банке, члан Комисије за обележавање стогодишњице Првог српског устанка (1904), Српског пољопривредног друштва и Друштва „Свети Сава". Налазио се у управи Београдске општине и Прашке банке.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1893--1897, 1911--1912; Регистар рођених Старе цркве у Крагујевцу за 1863. годину, Историјски архив Шумадије, Крагујевац; Пољопривредни календар за 1910. годину, Бг 1910.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Београдске трговачке омаладине 1880--1930, Бг 1931; НВ, 23. I 1944, 5; М. Софронијевић, Хуманитарна друштва у Србији, Бг 2004; Љ. Поповић, М. Јовановић, „Стогодишњица Првог српског устанка 1904. године", Мешовита грађа, Miscellanea, 2004, 33.

Д. Обрадовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Михаило

001_SE_V_Mihailo-Djuric.jpgЂУРИЋ, Михаило, филозоф, правник, универзитетски професор (Шабац, 22. VIII 1925 -- Београд, 25. XI 2011). Отац Стеван, један од 1.300 каплара, био је правник, а мајка Милица учитељица. Први разред основне школе завршио је у Битољу, други у Штипу, трећи и четврти у Косовској Митровици. Нижу гимназију завршио је у Скопљу 1940, а вишу гимназију у Шапцу 1944. Током рата сарађивао је са припадницима НОП-а и од краја 1943. учествовао је у акцијама скојеваца. Правни факултет завршио је у Београду 1949, где је 1954. и докторирао (Идеја природног права код грчких софиста, Бг 1958). Упоредо је приватно узимао часове филозофије код доцента Филозофског факултета Кајице Миланова, а потом је наставио да студира филозофију као аутодидакт и слушао је предавања из класичних језика на ФФ. Тиме је избегао фазу стаљинистичког дијалектичког материјализма кроз коју су непосредно после рата прошли сви студенти филозофије. После одслужења војног рока (1949/50), радио је као млађи правни референт у Министарству трговине и снабдевања, а од 1951. као приправник у Савету за промет робом. Од 1954. асистент је на ПФ у Београду за предмет Теорија државе и права, где 1957. постаје и доцент за предмет Историја политичких и правних теорија (Историја политичких теорија I--II, Бг 1966--1967; Историја политичке филозофије, Бг 1971), а потом ванредни (1964) и редовни професор (1969). На истом факултету предавао је и Методологију друштвених наука (Проблеми социолошког метода, Бг 1962) и Социологију (Социологија Макса Вебера, Зг 1964). Због јавне критике уставних амандмана 1971, осуђен је 1973. на девет месеци затвора, па је изгубио радно место на факултету. После изласка из затвора, радио је као научни саветник у Институту друштвених наука у Београду (1974--1990), да би се тек 1990. вратио на ПФ, где је 1991. пензионисан.

Са филозофијом се сусрео најпре као гимназијалац, читањем Шекспира, Гетеа и Достојевског, а потом као скојевац читањем популарне марксистичке литературе. Било му је несхватљиво да је нова власт 1945, без суђења, као народног непријатеља стрељала једног шабачког помагача партизанског покрета, због чега је запао у животну кризу и напустио СКОЈ и комунистички покрет уопште, те прихватио филозофију као животни позив. Веровао је да је филозофија најпозванија да теоријски осмисли стварни живот. Током периода свог самоуког „продуженог школовања" пролазио је различите фазе: најпре је био кантовац, потом је захваћен метафизичком перспективом грчке филозофије, а у другој половини 50-их аналитичком филозофијом, верујући да је она једно од водећих усмерења савремене мисли, мада никад није постао њен следбеник. Крајем 50-их поверовао је да је друштвена наука позванија од филозофије да одговори на његово полазно питање о теоријском разумевању стварног живота. Од почетка своје списатељске делатности (1951) објављивао је углавном филозофске радове. Поред брошура за Раднички универзитет (Филозофија старих Грка, Бг 1955; Филозофија епохе ренесансе, Бг 1956), штампао је студије из античке (Из Историје античке филозофије, Бг 1996) и модерне мисли (Из историје модерне филозофије, Бг 1997), а први је 1956. од наших послератних филозофа почео да публикује радове у угледним иностраним часописима (Archiv für Rechts- und Sozialphilosophie; Österreichische Zeitschrift für öffentliches Recht) и нашу тадашњу филозофију изводи на међународну сцену. Проучавање списа социолога Макса Вебера и сарадња са праксис филозофима средином 60-их помажу му да увиди ограничења науке: наука налази узроке међу догађајима, али не захвата целину времена. И даље задржава грчку метафизичку оптику да иза стално променљивих ствари стоје вечне истине, за које верује да важе и за наше време (Хуманизам као политички идеал, Бг 1968). Jош увек је филозофија за њега метафизика (Стихија савремености, Бг 1972). Преокрет у његовом филозофирању десио се у декади 1975--1985, коју је сматрао својим најплоднијим и најважнијим периодом рада у филозофији, када је као гостујући професор предавао на универзитетима у Аустрији и Немачкој (Беч, 1975/76; Западни Берлин, 1977/78; Аугсбург, 1982), а повремено и на другим. Тада почиње да објављује и књиге на немачком (Mythos, Wissenschaft, Ideologie, Amsterdam 1979). Поновним читањем Маркса и темељним студирањем Ничеа и Хајдегера, напушта уверење да је филозофија метафизика и доводи у везу Марксово схватање револуције, нихилизам и метафизику (Утопија измене света, Бг 1979); следи Хајдегеров упут да је нихилизам скривена суштина метафизике и уочава да би се Марксов појам револуције могао разумети као довршење нихилизма и почетак нове историјске епохе. Превладавање нихилизма подразумевало је превладавање метафизике. Филозофија се показује као временита, епохална: нема вечних питања ни вечних одговора који би важили за све епохе, свако време има своју филозофију. Живимо у времену у којем се изгубио крајњи, трансцендентни смисао, а метафизика не може бити филозофија нашег времена. У периоду 1981--1991. био је директор редовних годишњих курсева о Ничеовој филозофији у Међународном центру за последипломске студије у Дубровнику, са Јозефом Симоном као кодиректором, са којим приређује четири зборника радова о Ничеу штампаних у Вирцбургу (Zur Aktualität Nietzsches, 1984; Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, 1986; Nietzsches Begriff der Philosophie, 1990; Nietzsche und Hegel, 1992). У свету је стекао име као истакнути стручњак за Ничеову филозофију, а настојао је да развије и осветли револуционарни смисао Ничеовог односа према метафизичкој традицији, да мисаоно саучествује у „Ничеовом покушају превладавања метафизике", разрачунавајући се с Хајдегеровим тумачењем (Ниче и метафизика, Бг 1984). Наставак критичког расправљања с Ничеовом превратничком замисли „филозофије будућности" и Хајдегеровим тумачењем Ничеа изнео је у књизи Путеви ка Ничеу (Бг 1992) чији је поднаслов „Прилози филозофије будућности". Држао је да је филозофија грчки изум, да је она ствар Запада, док се мисаоне традиције Истока можда могу назвати мудрошћу, али не и љубављу према мудрости, не и филозофијом (О потреби филозофије данас, Н. Сад 1999). Мада грчки образац мишљења не може бити обавезујући у наше време, Грци и даље остају незаобилазни и подстицајни саговорници у трагању за новим путевима мишљења. Један од подстицаја налази у Аристотеловом наговештају да би практичка филозофија могла преузети улогу прве филозофије (Крхко људско добро, Бг 2002; библиографија).

У периоду 1985--1997. био је председник Научног већа Института за филозофију ФФ у Београду. Покренуо је 1988. и до 1997. био главни уредник часописа Филозофски годишњак, где су објављиване и рецензије радова насталих у оквиру Института (Савремена српска филозофија, Бг 1997). Критички је размотрио Принципе метафизике Бранислава Петронијевића (Филозофија у дијаспори, Н. Сад 1989). У приступној академској беседи 2001. указао је на пораз „идеје европског света живота" као и дубље разлоге великог страдања нашег народа у најскорије време (Порекло и будућност Европе, Бг 2001). Од 1994. био је дописни, а од 2000. редовни члан САНУ. Од 1995. био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Поводом његовог 60. рођендана Ј. Симон је приредио свечани зборник радова у две књиге (Nietzsche und die philosophische Tradition, Würzburg 1985). За 70. рођендан Данило Баста, Младен Козомара и Слободан Жуњић приредили су међународни зборник (Криза и перспективе филозофије, Бг 1995), а за 80. рођендан Д. Баста и Часлав Копривица приредили су међународни свечаник (Мишљење у вртлогу нашег времена, Бг 2005). На годишњицу упокојења Д. Баста такође је приредио зборник радова (Чувар достојанства филозофије, Бг 2012). Од 2016. одржава се манифестација „Дан Михаила Ђурића" у Шапцу, где се поред филозофских предавања воде и разговори њему у част (тематски број часописа КОД 21, 2016, 5 (прир. Јовица Тркуља), посвећен Ђ.). За филозофски рад добио је више домаћих и страних признања: Октобарску награду Београда (1990), награду „Лаза Костић" (2000), награду за Књигу године коју додељује Други програм Радио-Београда (2000), Медаљу и повељу „Стефан Првовенчани" (2002) и награду из Фонда „Луиђи Тартуфари" коју додељује Национална академија наука Републике Италије (Academia Nazionale dei Lincei) (2009).

ДЕЛА: Изазов нихилизма, Бг 1986; Искуство разлике, Бг 1994; Изабрана дела, I--X, Бг 1996--1997; Србија и Европа, Бг 2003; Сведочења и тумачења, Бг 2005; Сабрана дела, 1--12, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Мухић, „Социологија Макса Вебера", Преглед, 1965, 5--6; М. Ковачевић, „Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал", Филозофија, 1969, 2; И. Вујачић, „Михаило Ђурић, Утопија измене света -- револуција, нихилизам, анархизам", Гледишта, 1981, 7--8; С. Жуњић, „Ниче и нови почетак мишљења", Theoria, 1985, 1--2; М. Зуровац, „Михаило Ђурић, Филозофија у дијаспори", ФГ, 1989, 2; С. Жуњић, „Михаило Ђурић, Путеви ка Ничеу"; ФГ, 1992, 5; З. Кучинар, „Нихилистичко отрежњење филозофије", Наше стварање, 1998, 1--2; „Филозофија између Истока и Запада", ЗМСКС, 2000, 2; Ч. Д. Копривица, „Порекло и будућност Европе", ЗМСДН, 2003, 114--115; Ј. Тркуља (прир.), Злочин над мишљењем, Бг 2005; Ј. Аранђеловић, „Опус Михаила Ђурића", у: 7. филозофска школа „Felix Romuliana", Бг--За 2006; Д. Н. Баста, Пруст и виолина у Забели, Бг 2016.

Илија Марић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Михаило од Соколграда

ЂУРИЋ, Михаило од Соколграда, пуковник (Панчево, 6. XII 1835 -- Самобор, Хрватска, 18. IV 1898). Син капетана Тимотија Ђурића и млађи брат капетана Давида. Као Текелијин питомац био је на царској инжењерској академији 1853. на четвртој години. Спадао је међу најбоље питомце своје класе. Лајтнант (поручник) постао je августа 1855. у инжењерској бригади, а оберлајтнант (натпоручник) марта 1859. Службовао је у инжењерској бригади бр. 10 1855. Августа 1856. прешао је у 9. инжењерску бригаду. Јануара 1864. постао је капетан, а марта исте године премештен је у инжењерску регименту бр. 1. Јула 1868. био је инжењер при железници. За мајора је унапређен 1877. У току 1878. боравио је у Бањалуци. Постао је обрстлајтнант (потпуковник) 1881, а обрст (пуковник) 1885. Почетком марта 1887. помиње се у Јозефштату у Чешкој. Пензионисан је октобра 1887. У јавности је више пута помињан као потенцијални кандидат Владине странке у Самобору, а после смрти хваљен је и од опозиционих самосталаца као частан и поштен официр.

ИЗВОР: А. Ђукић, Срби пуковници и генерали у аустро-угарској служби, РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: ЛМС, 1853, 88, 215; СрС, 1895, 221; Србадија, 1898, 46; Србобран, 1898, 107.

Г. Васин

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Немања

001_SE_V_Nemanja-Djuric.jpgЂУРИЋ, Немања, кошаркаш (Београд, 18. VI 1936). Као средњошколац био је свестрани спортиста, а први додир са кошарком имао је са 19 година када се пријавио на конкурс који је на Малом Калемегдану организовала Црвена звезда. Пошто је ту одбијен као неталентован, тренер Ранко Жеравица га је одвео у Раднички са Црвеног крста, у којем се врло брзо афирмисао. За А репрезентацију Југославије за 10 година одиграо је 138 утакмица и постигао 1.400 поена, а дебитовао је на Европском првенству у Истанбулу 1959. Са Радивојем Кораћем и Ивом Даневим чинио је ударни трио такозване „сребрне генерације" југословенске кошарке. Шездесетих година био је један од најбољих центара у Европи и успешно се носио са многим горостасима иако је био висок само 196 цм. Са репрезентацијом Југославије освојио је прву кошаркашку медаљу у историји те земље на великим такмичењима, сребрну, на Европском првенству у Београду 1961. Поред тога има и сребрне медаље са светских првенстава у Рио де Жанеиру (1963) и Монтевидеу (1967), те са Европског првенства у Москви 1965, као и бронзану медаљу са Европског првенства у Познању 1963. Два пута је учествовао на Олимпијским играма, у Риму 1960. и Токију 1964. После Радничког играо је у Ноалексу из Венеције (1967/68), а каријеру је завршио у Ориолику из Славонског Брода у којем је последње две сезоне (1970--1972) био и играч и тренер. Као помоћник тренеру Александру Николићу у Црвеној звезди учествовао је у највећем клупском успеху у историји тог клуба, освајању Купа победника купова 1974. Први тренер „црвено-белих" био је у сезони 1974/75. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004; Црвена звезда -- наших шездесет година, Бг 2005; Медаље заувек, Бг 2014.

Александар Милетић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Никола

ЂУРИЋ, Никола (Duric, Nicholas), адвокат (Чикаго, Илиноис, 15. III 1960). Као најбољи студент у области бизниса добио је стипендију фондације The Edwin Kerwin Finance. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета Лојола у Чикагу -- смер финансија 1982, где му је декан доделио Плакету за заслуге у тимском раду (The Niagara Moot Court Team). Године 1985. стекао је лиценцу адвоката и примљен у Адвокатску комору савезне државе Илиноис. У професионалној каријери, заступајући физичка лица као и мале и велике привредне субјекте, Ђ. је стекао велико искуство и вредна признања. Заступао је клијенте у парничном поступку у области финансија, банкарства, промета некретнинама, преговарања и трговачких спорова. Правним услугама покрива шире подручје Чикага, Великих језера и Средњег Запада. Оснивач је Адвокатске канцеларије Duric Law Offices in Park Ridge, Илиноис. Члан је Федералне адвокатске коморе, за Дистрикт Северни Илиноис. Заступа велик број физичких лица и привредних субјеката широм Илиноиса, укључујући и друга подручја. Ђ. је био председник Фонда за унапређење и реформу школства и образовања Департмана САД. Великом броју појединаца који нису поседовали потребна средства он је обезбедио да бесплатно добијају правне услуге, укључујући и пружање помоћи организацијама које се баве лицима са аутизмом. Један је од оснивача Српске православне цркве Светог Василија у Метиви (Илиноис).

ИЗВОРИ: www.crunchbase.com/person/nikola-duric-6eb5; https://nikoladuric.wordpress.com.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Никола Т.

ЂУРИЋ, Никола Т., књижевник, учитељ (Крајишка Шаговина код Нове Градишке, 7. IX 1866 -- Београд, 13. IX 1941). По завршетку учитељске школе у Петрињи служио по Славонији, те постављен за путујућег учитеља -- предавача против алкохолизма (о чему је објавио више књижица у више издања под насловом Трезвеност је мој понос (Н. Градишка 1911) и Дари трезвености (Бг 1921). Преводио је с енглеског приче за дјецу. За Србобран (Загреб) писао приче за народ, од којих је објавио збирку Перјанице славонских брђана (Бг 1928). Матица српска му је наградила причу о животу српског народа у Славонији (Радиша Павловић, Н. Сад 1908). Покренуо је лист за ширење трезвености Нови нараштај (излазио с прекидима у Загребу, 1906, 1912--1919) и у том духу објављивао драмска дјела (Мртваци -- а пријете, Бг 1921). За већину драмских комада узима грађу из народних пјесама, махом с поднасловом „трагедија у пет чинова": Имотски кадија (Зг 1919), Војвода Дојчин (Бг 1925), Омер и Мерима (Бг 1926), Дин Зејнел Стојковић војвода дечански (Бг 1927), као и косовска тетралогија И вољеше Царству небескоме (Милош Обилић, Мајка Југовића, Страхињић Бан, Косовка дјевојка, Бг 1930--1933). Грађу из народне традиције ремитологизује или демитологизује, а осавремењује је повезивањем са исходом I свјетског рата. Занимају га психолошки разлози, развија мотивације и усложњава сижејно ткиво народних пјесама. Покушао је обновити јампски десетерац (под утицајем Л. Костића) и дати нову мотивацију трагичке кривице (Јулије Цезар, Бг 1939). Писао је и комедије (Све за љубав науке с мученицом Цвијете Зузорића: комедија у пет чинова, Бг 1929; радио-комедија Ја, господар, ја!, Бг 1939) и херојске драме (Милош Војиновић, Бг 1934). Дјела су му играна у Н. Саду, Сомбору, Вршцу, Вировитици. Преводио је грчке античке трагедиографе.

ДЈЕЛО*: Биљур: трагедија у пет чинова*, Бг 1940.

ЛИТЕРАТУРА: В. Живојиновић, „Имотски кадија", Мисао, 1921, 77; Б. Ковачевић, „Омер и Мерима", СКГ, 1926, 17, 8; Т. Ђукић, „Косовска тетралогија", ЛМС, 1931, 328; М. Савковић, „Имотски кадија", СКГ, 1937, 51; Д. Михаиловић, „И вољаше царству небескоме: косовска театрологија Николе Т. Ђурића", у: Наш крај, 1, Бг 1993; Д. Иванић, Књижевност Српске Крајине, Бг 1998.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Партеније

ЂУРИЋ, Партеније, јеромонах, сликар (Плавно у Далмацији, прва половина XVIII в. -- Плавно?, крај XVIII или почетак XIX в.). Био је сабрат манастира Драговића и капелан у родном селу. Проведитор је 8. III 1773. издао декрет да манастир Драговић има право на парохију плавањску, а Црква Св. Георгија и имање на Башинцу били су манастирски метох. Познато је да је Ђ. био парох у Плавну 1786. када је присуствовао сабору одржаном у Книнском Пољу код Цркве Св. Георгија ради избора генерал викара. У Плавну је саградио кућу, а 1796. заједно са Никодимом Ђурићем и млинове у Радљевцу, који су, како наводи Герасим Петрановић, наређењем тадашњих настојатеља одузети. Иако су му неки истраживачи приписивали икону Богородица са Христом (23 х 29 цм) и три иконе истих димензија апостола Андреја и јеванђелиста Луке и Јована, са њим у везу се може довести само икона Св. Спиридона, јер при дну те композиције стоји Ђ. потпис. Ријеч је највјероватније о истицању права власништва над иконом, јер таквих примјера има много у иконопису Сјеверне Далмације. Разлог оваквом закључку је и што не постоји више потписаних нити сликарски сродних дјела. Ђ. је у Сјеверној Далмацији био и један од људи књижевних амбиција и савременик Доситеја Обрадовића.

ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, Манастир Драговић, Бг 1985; Б. Чоловић, „Како је изгледао стари манастир Драговић", ЗНМ, 1997, 16/2; М. Савић, Сликарство у српским црквама сјеверне Далмације, Бг 2000; С. Орловић, Манастир Драговић, Бг--Шибеник, 2009; Б. Чоловић, Манастир Драговић, Зг 2014.

С. Орловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Петар

ЂУРИЋ, Петар, ветеринар, универзитетски професор (Крњак код Карловца, Хрватска, 24. VII 1887 -- Београд, 30. VII 1962). Дипломирао 1910. и докторирао 1914. на Ветеринарском факултету у Бечу (Über den Einfluss von Säuren und Alkalien auf die Magenentleerung, Беч 1914). У току I светског рата радиo као војни ветеринар у аустоугарској војсци. По завршетку рата додељен Заповедништву коњичког завода за Хрватску и Славонију у Загребу. Један је од прве тројице професора Високе ветеринарске школе у Загребу (1920). Матичар (фундатор) ВФ у Загребу (1924). Физиологију је предавао на ВФ, на Пољопривредно-шумарском и Природно-математичком факултету Свеучилишта у Загребу. Две школске године био декан факултета у Загребу. Пред усташким прогоном прешао на ВФ у Београд 1941. и радио као старешина ветеринарског одсека при Медицинском факултету у Београду. После II светског рата вратио се на ВФ у Загреб, где је пензионисан 1952, када је поново дошао у Београд. На ВФ у Београду изабран за почасног професора. Врло успешан научни радник, а радове објављивао у реномираним страним часописима (Pflüger's Archiv für die gesamte Physiologie des Menschen und der Tiere, Strahlentherapie, Acta Radiologica, Tierärzte Zentralbatt, Monatsheft für österreichische Tierärzte). Научни доприноси односе се на пробаву, те мишићни и крвни систем код животиња. Oдликован Орденом Св. Саве III реда.

ЛИТЕРАТУРА: Заслужни ветеринари Хрватске, Зг 1976; М. Ж. Балтић, З. Јевтић, Ч. Русов и др. (ур.), Знамените личности ветеринарске медицине Србије, 1, Бг 2009.

М. Ж. Балтић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Радован Лале

ЂУРИЋ, Радован Лале, сликар, скулптор, галериста (Љубатовица код Беле Паланке, 7. V 1945 -- Њујорк, 11. IV 2014). Завршио је Средњу уметничку школу у Нишу 1960. па одлази у Београд и ради као дизајнер и сценограф у Народном позоришту. Године 1971. у Венецији почиње да учи сликарство, затим у Амстердаму и Паризу, да би се 1973. отиснуо у Њујорк, где је у галерији Простор Лале (Lale Space) радио до краја живота. Његова галерија била је својеврстан центар српско-америчког пријатељства. Био је држављанин Србије и САД. Успешно је излагао у бившој Југославији, Италији, Француској, Немачкој, Холандији, Шпанији, Белгији, Швајцарској, Канади, Аустралији и САД. Његови уметнички радови налазе се у приватним, корпорацијским и банкарским колекцијама широм Америке и Европе. Од 2003. Ђ. је више времена проводио у Нишу и Србији, него у Њујорку. Основао је Нишку арт фондацију са циљем да афирмише младе талентоване уметнике у Србији. Фондација је од 2006, уз финансијску подршку Филипа Мориса, расписивала редовне годишње конкурсе за младе уметнике. Са тих конкурса организоване су изложбе најбољих радова у Нишу, Београду и Новом Саду. Фондација је организовала и светске изложбе експоната направљених по оригиналним нацртима Леонарда Да Винчија „Леонардови кодекси и машине", уз коришћење материјала и технологије из његовог доба (Ниш--Беoград, 2008). Модели су узети директно из музеја у Фиренци, а представљали су ауторове визионарске замисли робота, летелица, подморница, аутомобила. Организовала је и многобројне културно-хуманитарне пројекте и саградила или реновирала пет репрезентативних галерија у Нишу, Београду и Новом Саду.

ДЕЛО: и Ј. Ћирилов, Леонардо да Винчи: кодекси и његови изуми, Ниш 2008.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, Енциклопедија српске дијаспоре. Срби у прекоокеанским земљама, Бг 2016.

М. Вучићевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Рајко

ЂУРИЋ, Рајко, књижевник, политичар (Мало Орашје код Смедерева, 3. X 1947 -- Београд, 2. XI 2020). Дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1972, докторирао на истом факултету с темом „Култура Рома у СФР Југославији" 1985. Био је новинар Културне редакције Политике и њен уредник. Живео је у Берлину (1991--2004). По повратку у Београд био је новинар и помоћник главног уредника Танјуга. Активно се бави проучавањем и афирмацијом идентитета и културе Рома и побољшањем права ромског народа у нашој земљи и свету. Председник је Уније Рома Србије и председник Интернационалне ромске академије. Био је председник Међународне ромске уније (1990--2000) и један од оснивача Ромског Пен центра, народни посланик у Скупштини Србије (2007--2008). Сарадник је САНУ и члан њеног Одбора за проучавање културе Рома. Заједно са З. Паковићем написао је драму Убити Зорана Ђинђића, извођену у Н. Саду 2012. Био је косценариста филма Дом за вешање Е. Кустурице. Аутор је већег броја књига песама на српском и ромском језику (Без дома, без гроба -- Bi kheresko, bi limoresko, Бг 1979; А и У -- A thaji U, Бг 1982; Доба недоба -- Kal akalesqo, Смед. 2015), научних монографија (Загонетке, митови и веровања Рома, Круш. 1980; Ромски глаголи, њихово порекло и значење, Бг 2009; Историја ромске књижевности, Вш 2010), уџбеника (Граматика ромског језика, Бг 2005; Стандардизација ромског језика, Сар. 2012), као и публицистичких радова. Његова поезија заснована је на традицији ромске културе и историјске судбине Рома и на темама из њиховог свакодневног живота. Културна и историјска симболика ромског народа у његовим песмама претворена је у симболику његове номадске судбине и неизвесног живота. Његове песме и научни и публицистички радови превођени су на енглески, немачки, француски, италијански, мађарски, румунски, шпански, шведски, македонски, јапански, пољски и словеначки језик. Добитник је Награде Жељезаре Сисак, награде шведског Пен центра „Курт Тухолски", америчке Found for free expression, Института отворено друштво у Будимпешти, Института за културу у Мадриду, Признања за животно дело Ромског националног савета Србије.

ДЕЛА: поезија: Хефестови ученици, Бг 1986; Душа и пепео, Вш 2008; монографије и студије: Сеобе Рома -- кругови пакла и венац среће, Бг 1987; Роми у европској књижевности, Бг 1996; Историја Рома, пре и после Аушвица, Бг 2006; и А. Милетић, Историја холокауста Рома, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: З. Карановић, „Рајко Ђурић -- Загонетке, митови и језик Рома", Поља, 1985, 31; Н. Цинцар Попоски, „Женик и пахуљице", Борба, 1986, 270--271; Д. Тодоровић, Ведрине -- новинске критике песничких књига, Бг 1997; М. Живановић, Кључеви духа, 50 разговора, Н. Сад 2002; В. Цидилко, „Александар Тишма и Рајко Ђурић о литерарном и етничком идентитету у мањинској и у већинској књижевности", Свеске, 2003, 15, 69.

М. Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Реља

ЂУРИЋ, Реља, глумац (Крагујевац, 20. IX 1905 -- Београд, 5. IV 1989). Први пут је ступио на сцену 1922. у путујућем позоришту Михајла Лазића Стрица који је са својом трупом боравио у Велесу (Македонија). Године 1924. добија стални ангажман у Народном позоришту у Скопљу где остаје пуних осам година. Сезоне 1933/34. и 1938/39. проводи у Српском народном позоришту у Новом Саду, 1935--1938. у НП у Сарајеву, 1939/40. у НП у Бањалуци и од 1941. до одласка у пензију 1961. у НП у Београду, где и даље игра све до 1972. Повремено је наступао и у Београдској оперети, Повлашћеном позоришту Душана Животића, а бавио се и режијама и педагошким радом у аматерским групама. Играо је у ТВ серији Код Лондона (Н. Комадина, 1968) и ТВ филму Сведоци оптужбе (Д. Караклајић, 1975). С успехом је креирао улоге широког спектра и певао у комадима с певањем, оперетама и опери, добро развијеним, култивисаним и доста високим тенором, али је често владао и нижим гласовним регистром баритонске боје: дуго је тумачио лирске љубавнике, да би постепено освојио драмски репертоар и успешно се исказивао и у карактерним улогама. Врло лепе појаве и развијеног емоционалног живота, сачувао је одмереност и непосредност у глумском изразу. Значајније улоге: Гилденстерн, Лаерт (Хамлет), Ромео (Ромео и Јулија) В. Шекспира; Валер (Тартиф), Клитандар, Клеант (Уображени болесник) Молијера; Дон Карлос (у ист. комаду Шилера); Шпекин, Хлопов (Н. Гогољ, Ревизор); Лисјен (О. Мирбо, Посао је посао); Арман Дивал (А. Дима Син, Гђа с камелијама); Орлић (у ист. комаду Ростана); Огински (Г. Хауптман, Елга); Фабрис (В. Гете, Брат и сестра); Чеда, Тешић (Б. Нушић, Госпођа министарка, Светски рат); Милић (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо); Учитељ Ранко (М. Глишић, Подвала); певачке партије: Орфеј (Ж. Офенбах, Орфеј у паклу), Микадов син (А. Саливен, Микадо); Гренише (Р. Планкет, Корневиљска звона) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Српска сцена, 1941, 5; Народно позориште Сарајево (1921--1971), Сар. 1971; Д. Животић, Моје успомене, Бг -- Н. Сад 1992; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; Преображење -- Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), IV, Бг 2017.

О. Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Светислав

ЂУРИЋ, Светислав, културни радник, државни функционер (Мало Крчмаре, 12. XII 1919 -- Београд, 1. II 2004). По избијању II светског рата придружио се партизанским јединицама, а после рата завршио је Правни факултет у Београду. Обављао је многе партијске и државне функције на подручју културе, био посланик у Скупштини Србије, директор „Нолита", председник Српске књижевне задруге, министар за просвету и културу. Од 1968. до пензионисања 1977. био је директор Народне библиотеке Србије. Нарочито је настојао на доношењу стратегије дугорочног развоја библиотекарства у Србији и модернизацији пословања. За његовог мандата обнавља се издавачка делатност НБС укључујући и стручну литературу, објављују се резултати археографских истраживања, нарочито блага манастира Хиландар, интензивира се рад на српској ретроспективној библиографији. Од посебног значаја је отварање нове зграде НБС 1973. Иницијатор је и учесник многих стручних скупова домаћег и међународног карактера. Објавио је више радова из области библиотекарства („Основне тенденције развоја библиотекарства СР Србије 1971--1980. године", Библиотекар, 1971, 23, 6; „Савремено библиотекарство Југославије и његови непосредни задаци с посебним освртом о јединственом библиотечко-информационом систему", Библиотекарство, 1975, 21, 4) у часописима и зборницима са стручних скупова.

ДЕЛА: „Десетогодишњи програм развоја Народне библиотеке", Библиотекар, 1970, 22, 5; „Изградња, стање радова и извршене припреме за отварање Народне библиотеке", Библиотекар, 1972, 24, 6; „Нека актуелна питања изградње јединственог библиотечко-информативног система", Заједница библиотека, 1975, 6, 4.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Стаматовић, „Светислав Ђурић, градитељ и визионар", Гласник Народне библиотеке Србије, 2004, 1.

Ж. Војновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Славко

ЂУРИЋ, Славко, машински инжењер, универзитетски професор (Крагујевац, 1927 -- Београд, 19. VIII 2001). Школовао се у родном граду, Мостару, Београду, Тузли и Скопљу, a 1944. одлази у Југословенску народну армију. У Загребу је завршио Артиљеријско-техничко училиште, па се запошљава као техничар у предузећу „Југострој" у Раковици, а истовремено завршава четврти разред Машинске техничке школе. У периоду 1950--1955. завршава две године Машинског факултета у Београду и Природно-математички факултет на Групи за механику. По дипломирању 1955. радио у Средње-техничкој школи „Никола Тесла" у Београду. Докторску дисертацију „Динамика континума с унутрашњом оријентацијом и његове мале осцилације" одбранио је на ПМФ-у у Београду 1964. На Маш. ф. у Београду се запошљава 1957. као асистент за предмет Механика, а редовни професор постаје 1980. У периоду од 1981. у два мандата је био продекан за наставу Маш. ф. Наставу је обављао и ван матичног факултета: Војна академија КоВ-а, Ваздухопловна академија у Жаркову, на Саобраћајном факултету у Београду, у одељењима факултета у Бору, Крагујевцу, Нишу, Ужицу, Краљеву итд. Аутор је или коаутор великог броја уџбеничких издања за струковне школе и факултете из области механике -- статика, отпорност материјала, графостатика, кинематика (Механика I--IV, Бг 1973--1976; Статика и отпорност материјала, Бг 1979). Током своје научне каријере углавном се бавио проблемима механике континума. Био је члан Југословенског друштва за механику и Друштва за механику Србије.

ДЕЛА: Збирка задатака из графостатике, Бг 1961; коаутор, Збирка задатака из динамике, Бг 1963; коаутор, Збирка задатака из кинематике и динамике, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник биографија наставног особља, 1 (1948--1973), Маш. ф., Бг 2017.

М. Матијевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Срђан

ЂУРИЋ, Срђан, историчар уметности (Београд, 1. III 1951). Дипломирао (1975), магистрирао (1981) и докторирао (1985) на Филозофском факултету у Београду. Радио у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду (1978--1991) и у Балканолошком институту САНУ (1991--1993). Стручно се усавршавао у светским центрима за изучавање византијске уметности („Istituto di antichità ravennati e bizantine" у Равени; „Pontificio Istituto di Archeologia" у Риму; „Romisch-Germanische Comission" у Франкфурту; Центар за словено-византијске студије „Проф. Иван Дујчев" у Софији; „Dumbarton Oaks" у Вашингтону). Провео је у Канади две деценије (1992--2012) као научни сарадник Центра за руске и источноевропске студије Универзитета у Торонту (касније Центар за европске, руске и евроазијске студије MUNC). Учествовао је на многобројним домаћим и међународним научним скуповима и био члан редакција часописа Саопштења и Гласник Друштва конзерватора Србије. Од 1998. до 2010. водио је Фонд „Војислав Ј. Ђурић". Бави се истраживањем касноантичке и рановизантијске уметности и српског средњовековног живописа и иконописа. Публикује у земљи и иностранству, а организовао је и неколико научних конференција и изложби посвећених најзначајнијим споменицима средњег века у Србији. Ђ. научна интересовања усмерена су ка уметности Свете Горе у средњем веку, Цариграду и српској уметности од XIII до XV в., мајсторима и радионицама у српској и византијској уметности, италовизантијским и далматовизантијским стилским везама, астролошкo-астрономској иконографији у средњовековном српском и византијском живопису.

ДЕЛА: Манастир Љубостиња, Бг 1983; Љубостиња: Црква Успења Богородичиног, Бг 1985; коаутор, Благо манастира Студенице, Бг 1988; „The Representation of Sun and Moon at Dečani", у: Дечани и византијска уметност XIV века, Бг 1989.

С. Кесић Ристић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Стефан

ЂУРИЋ, Стефан, шаховски велемајстор (Београд, 26. VII 1955). Био је два пута пионирски првак Београда и трећи на Омладинском првенству СФРЈ 1973. Услове за интернационалног мајстора је испунио 1978, а за велемајстора 1981. Више пута је учествовао на сениорским првенствима СФРЈ, а 1985. делио 3. и 4. место. На првенству СРЈ 1998. био је трећи. Као члан репрезентације СФРЈ освојио је екипне сребрне медаље на првенствима Европе у Пловдиву 1983. и Хаифи 1989. Шест пута је био члан победничког тима на Митропа купу и три пута освајао златну медаљу на балканијадама. Био је у олимпијском тиму СФРЈ на Олимпијади у Новом Саду 1990, а репрезентацију СРЈ је представљао на Олимпијади у Јеревану 1996. Као представник СРЈ изборио је 1998. на Криту учешће на Светском првенству ФИДЕ 1999. Био је секундант велемајстору Милунки Лазаревић, олимпијском тиму шахисткиња СФРЈ 1984. и олимпијском тиму шахиста СФРЈ 1988, као и тренер репрезентације Индонезије, 1992. За Црвену звезду је дебитовао 1972. на омладинској табли и играо за њу до 1993, када је клуб напустио екипни шампионат, а вратио се 2012, када је обновљен такмичарски тим. Од 1975. са Звездом је четири пута био првак СФРЈ и два пута победник Купа. Поред Црвене звезде и Гоше, вицепрвака СФРЈ, играо је за Монтенегро банку из Подгорице, првака СРЈ, а у страним лигама за Сурију (Италија), Кан (Француска), Кијети (Италија) и Тарагону (Шпанија). Као шаховски глобтротер, играо је на турнирима широм света, од Европе преко Северне и Јужне Америке, до Азије, Аустралије, Полинезије и Хаваја. Значајнији успеси: Врњачка Бања 1979 (1--2) и 1981 (1--2), Љубљана 1981 (1), Хастингс 1984/85 (2--5), Аделаида 1986/87 (2--3), Мец 1994 (1), Кан 1994 (1), Франкфурт 1998 (1), Лугано 2000 (1), Мелбурн 2000 (1), Наполи 2005 (1), Базел 2006 (1) итд.

ДЕЛО: Chess Opening Essentials, 1--3, Alkmaar 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Београд -- Метропола шаха, Бг 1997.

Д. Драјић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Томислав

ЂУРИЋ, Томислав, психолог (Доња Љубовиђа код Љубовије, 21. X 1935 -- Ваљево, 4. XII 2007). Дипломирао је на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду 1963, а звање доктора психолошких наука стекао је 1988. При Друштву психолога Србије основао је 1968. Секцију за професионалну оријентацију. Из ове области објавио је већи број радова и књига. Конструисао је и адаптирао неколико психолошких тестова, од којих су најпознатији тестови професионалних интересовања и склоности, визуелне перцепције, пажње и креативности. Од 1967. до 1987. радио је као истраживач и регионални инструктор за истраживање јавног мњења Института друштвених наука из Београда, Института политичких наука, Републичке заједнице за запошљавање и Савезног бироа за послове запошљавања. Од 1986. до 1988. био је председник Савеза друштава психолога Србије.

ДЕЛА: Речник особина личности, Бг 1997; Конгреси психолога Југославије и други психолошки скупови, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Бели конац: др Томислав Ђурић, психолог, песник, истраживач, Бг 2013.

А. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Урош

ЂУРИЋ, Урош, сликар, мултимедијални уметник (Београд, 4. XII 1964). Сликарство дипломирао 1993. и магистрирао 1998. на Факултету ликовних уметности у Београду. На групним изложбама учествује од 1990, а самостално излаже од 1993. Од почетка 80-их година делује на београдској панк сцени у групи Урбана герила. Водитељ и уредник на радију Б 92, диск-џокеј у клубу ФЛУ, један од оснивача независне уметничке асоцијације „Ремонт", оснивач и уредник Ремонт магазина, графички дизајнер у алтернативној стрип-продукцији, активан као филмски глумац (Анђео, Ми нисмо анђели, 1--3, 1992, 2005, 2006) и медијска личност. Са С. Маркушем 1989. оснива Аутономистички покрет, а у Манифесту аутономизма (1994) негирају институцију актуелне уметничке критике и постојеће тумачење уметности. Уметников аутопортрет постаје посредник идеја и средство за концептуалне операције (Два највећа српска сликара у бришућем лету, 1990). Током 90-их, реагујући на кризу сопства, конформизам и конзумеризам, у серији слика Беспредметни аутономизам (1998) преузима иконографски модел касних портрета К. Маљевича, у који смешта особе из свога окружења, денотиране кроз особени стил одевања. Крајем века почиње да користи фотографију, електронску слику и масовне медије. Популистички пројекат (2000) заснован је на ставу да је популизам последња и врховна идеологија која функционише као тоталитарна матрица савременог доба (серије Бог воли снове српских уметника, Портрети са познатима, Hometown Boys, Пионири). У низу појединачних радова критикује друштвене моделе -- глобални медијски воајеризам (Паралелни живот, 2005) и ревизионистичку идеологију која доводи до искривљеног тумачења историје (Црвени -- Презрени и заборављени / Студија о ревизионизму, 2009, 1. јун, 2010).

ЛИТEРАТУРА: С. Вуковић, „Лични уметнички експеримент", у: Урош Ђурић: радови 1989--1997, Бг 1998; J. Чубрило, Београдска уметничка сцена деведесетих, Бг 1998; S. Vuković, „On Uroš Djurić's Language of Figural Represantation: Naturalistic Mistake", Umělec, 2006, 3; G. Matt, Uroš Djurić: Interviews by Gerald Matt, Wien -- Köln 2007; Н. Миленковић, Стратегије ексцеса или ко се жури улети му Ђурић, Н. Сад 2013.

Д. Ковачић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ, Хранислав

ЂУРИЋ, Хранислав, музиколог, музички педагог (Сокобања, 13. IV 1926 -- Нови Сад, 27. XII 1997). Дипломирао музичку теорију на Музичкој академији у Београду 1952, a магистрирао 1986. и докторирао 1990 (Музика Срба у првој половини 19. века у светлу нових истраживања, 1--2, Н. Сад 2018) на Музичкој академији у Сарајеву. Као музички педагог радио је у Шестој мушкој гимназији у Београду, а од 1953, када прелази у Нови Сад, до пензионисања (1991) био је професор у Музичкој школи „Исидор Бајић", у којој je био и руководилац музичко-теоријске наставе (1964--1974). Као спољашњи сарадник Просветно-педагошког завода обављао је стручни надзор наставе музичког образовања. На Радничком универзитету „Радивој Ћирпанов" држао је семинаре за музичко образовање одраслих. Учестовао је у раду Савеза музичких друштава и био председник ове асоцијације за новосадски срез. У научноистраживачком раду усмереном на историју српске музичке културе XIX в., Ђ. се посебно бавио животом и радом И. Бајића, наставом музике у Војводини („Настава музичког васпитања у српским основним школама у Војводини и Учитељској школи у Сомбору у XIX веку", Звук, 1977, 2) и Новом Саду („Из прошлости музичког школства у Новом Саду", Звук, 1981, 2), те музичком прошлошћу Новог Сада. Објавио је студију о композитору С. Препреку (Станислав Препрек, биографија, Бг 1977). Као музички критичар и писац објављивао је у дневним листовим Дневник и Ослобођење, те часописима Савремени акорди, Звук и Про музика.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 7, Н. Сад 1996; Б. Хложан, „In memoriam Др Хранислав Ћурић (1926--1997)", ЗМССУМ, 1997, 20--21.

И. Проданов Крајишник

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јанићије

ЂУРИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јанићије, вождов секретар, члан Државног савета (Страгари, 1779 -- Страгари, 14. IV 1850). Основно образовање стекао у манастиру Благовештење. Био је Карађорђев лични секретар од 1804. до 1813, а уз вожда је учествовао у свим већим биткама током првих година Устанка. Био је члан неколико дипломатских мисија које је Карађорђе упућивао руским званичницима. У јулу 1813. постављен је за главног заповедника на дринском фронту, али се на том положају није истакао. По слому Устанка са Карађорђем избегао је у Аустрију, а у јесен 1814. са већином устаничких стрешина је из Аустрије прешао у Русију. У Петрограду је 1816. са Карађорђем неколико месеци чекао аудијенцију код руског цара. У Србију се вратио 1830. Члан Београдског суда постао је 1831. Члан Законоправитељне комисије био је од 1834, а за државног саветника постављен је у фебруару 1835. Члан Апелационог суда постао је 1839, а за председника тог суда постављен је јуна 1840. Поново је за члана Савета именован септембра 1840. и у њему је био до Вучићеве буне 1842, када је пензионисан. Сахрањен је у манастиру Вољавча, у којем је 1838. подигао звонару. Догађаје из Првог српског устанка и Карађорђев живот почео је да бележи за време боравка у Русији. Спис се чува у Архиву САНУ и објављиван је више пута. Носилац је руског ордена Св. Ане другог степена.

ДЕЛО: „Србска повестница Карађорђевог времена", ГДСС, 1852, 4.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа, Бг 1888; Р. Љушић, Кнежевина Србија 1830--1839, Бг 1986; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Бг 2003.

А. Вулетић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ ЗАМОЛО, Дивна

001_SE_V_Divna-Djuric-Zamolo.jpgЂУРИЋ ЗАМОЛО, Дивна, архитекта, историчар архитектуре, кустос (Пљевља, 19. VII 1922 -- Београд, 11. III 1995). Студирала на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду (1940--1949). Докторску тезу одбранила 1975. на Архитектонско-урбанистичком факултету у Сарајеву. Радила као инжењер у Грађевинском одсеку Централног већа Савеза синдиката Југославије, технички уредник часописа Техника (1951--1958), у Југословенском центру за техничку и научну документацију (1958--1960), као кустос у Музеју града Београда (од 1960. до пензионисања 1984). Област научноистраживачког рада Ђ. били су историја архитектуре и урбанизма Београда XVI--XX в. Методолошки утемељена на анализи архивске грађе и историјских извора, њена проучавања урбанистичког развоја Београда, јеврејског и османског наслеђа, атрибуција и анализа опуса градитеља, и данас представљају основу историографских истраживања. Истичу се монографије Градитељи Београда 1815--1914 (Бг 1981), приређена докторска теза Београд као оријентална варош под Турцима 1521--1867: архитектонско-урбанистичка студија (Бг 1977) и Београд 1898--1914. из архиве Грађевинског одбора (Бг 1980), као и студије о значају фотографије за историју архитектуре („Сачувани лик Београда на фотографијама А. Јовановића, И. Громана и М. Јовановића", ГГБ, 1967, 14; Београд са старих фотографија, Бг 1968; Београд 1930. на фотографијама Јеремије Станојевића, Бг 1975). Са архитектом Надеждом Богојевић остварила је истраживање о женама које су студирале архитектуру на Тех. ф. у Београду 1896--1940 (ур. А. Кадијевић, Грађа за проучавање дела жена архитеката са Београдског универзитета генерације 1896--1940, Бг 1999). Музеолошка делатност Ђ. била је усмерена на ауторске изложбе: Београд са старих фотографија (1966), Београд у ХIХ веку (1967/68), Јосимовићева визија Београда (1967), Стари Београд из збирке фотографија Јеремије Станојевића (1973, 1975, 1980), Из ризница Музеја града Београда (1973--1974), Београд некад и сад (1975), Архитектура Београда у XIX веку (1976), Градитељи Београда 1815--1914 (1981).

ДЕЛА: „Прилог познавању београдских џамија", ПОФ, 1964/65, 14--15; „Стара јеврejска четврт и Јеврејска улица у Београду", Јеврејски алманах 1965--1967, 1967; Хотели и кафане XIX века у Београду, Бг 1988; „Јевреји: градитељи Београда до 1941", ЗЈИМ, 1992, 6.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ст. Павловић, „In Memoriam: Дивна Ђурић Замоло", ГДКС, 1995, 19; С. Недић, „Сећање на личност и дело Дивне Ђурић Замоло", ГГБ, 1995, 42; А. Кадијевић, „Предговор другом издању", у: Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815--1914, Бг 2009.

Aлександра Илијевски

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ КЛАЈН, Стана

001_SE_V_Stana-Djuric-Klajn.jpgЂУРИЋ КЛАЈН, Стана, музиколог, музички педагог (Београд, 5. V 1908 -- Београд, 18. II 1986). После дипломирања у Музичкој школи и студија упоредне књижевности на Филозофском факултету у Београду, где је историју музике слушала код М. Милојевића, усавршавала се у Паризу 1927--1928. код пијанисте Лазара Левија и на Сорбони (Курс француске цивилизације). Предавала је у Музичкој школи „Станковић" (1937--1945), а професор историје југословенске музике на Музичкој академији у Београду била је 1945--1971. Била је секретар, научни сарадник и директор (1962--1974) Музиколошког института САНУ, те уредник музичких часописа Звук (1932--1936, 1955--1965) и Музички гласник (1938--1941).

Прва жена музиколог у Србији, својим и данас релевантним текстовима, најзрелијим у српској музичкој историографији, писаним лепим, пријемчивим стилом, те сугестивним приповедањем и осмишљеним критичким ракурсом, утемељивала је научни приступ српској музичкој прошлости коју је, заправо, она и откривала. У првом периоду делатности, до 1941, интензивно је пратила инострану и домаћу савремену музику, интересујући се и за минуло доба српске музике. Писала је есеје, приказе и критике, држала предавања и преводила књиге о музици. У том периоду се исказивала и као концертни пијаниста солидног нивоа. Домети њеног рада огледали су се у студијама о српској средњовековној музици и Корнелију Станковићу, а пре свега у пословима главног уредника часописа Звук, у којем је, уз сарадњу еминентних југословенских музичара, неговала савремену уређивачку концепцију.

Као историчар, есејиста и критичар у листу Политика, после 1945. била је у жижи београдских музичких догађања. У свом животном делу, првој историји српске музике насловљеној Развој музичке уметности у Србији (у: и Ј. Андреис, Д. Цветко, Хисторијски развој музичке културе у Југославији, Зг 1962), поставила је основе изучавања српске средњовековне музике, прва писала о музици код Срба у XVIII в., прва пришла интегралном проучавању српске музике романтичарског доба и периода између 1918. и 1941, али и обухватила делатност старијих савременика у XX в. Сматрајући да је за сагледавање делатности савремених музичких стваралаца потребна историјска дистанца, период после 1941. конципирала је енциклопедијски сажето.

Ако је радовима објављеним после 1947 (међу њима су и текстови о односима В. Караџића, Ј. П. Стерије и Б. Радичевића према музици, чланци поводом смрти П. Стојановића, П. Крстића и С. Христића, као и есеј „Контуре нашег новог музичког стваралаштва", Музика, 1948, 1) најављивала своју историју српске музике, написима насталим после 1962, кроз многобројне есеје о годишњицама српских музичара који су прерасли у њихове портрете (К. Станковића, С. Ст. Мокрањца, П. Коњовића, М. Живковића и П. Милошевића, С. Пашћана, Б. Драгутиновића, Е. Хајека, А. Мезетове, О. Данона, Д. Сковрана и Кристине де Санти) ширила је њене оквире. Сагледала је музичку историју Београда, српску музичку сцену, српску хорску музику до I светског рата, оркестре до оснивања Београдске филхармоније, српску музичку есејистику и критику, те музичко школство. Њени предговори музиколошких издања заправо су огледи о текстовима П. Коњовића, В. Ђорђевића, Ј. Шулхофа, С. Мокрањца. Српска и југословенска музика биле су предмет и њених излагања на симпозијумима у Бечу, Прагу, Варшави, Будимпешти, Бидгошћу, Софији (између 1952. и 1971). Сарађивала је у најугледнијим светским музичким и другим енциклопедијама: Die Musik in Geschichte und Gegenwart, The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Болъшая советская энциклопедия, Enciclopedia della musica и др.

Уздржана у похвалама и искрена у примедбама, била је строг критичар представа Опере и Балета Народног позоришта у Београду и концертних догађања и фестивала. Занимљиви и непосредно, емотивно приповедани историјски уводи представљају централни део њених критичарских написа, док су извођачка постигнућа приказана сажето, без већих аналитичких приступа. Најоштрије примедбе упућиване су избору програма (није имала обзира према популарним романтичарским операма које је оперска публика радо гледала) и претераној окренутости оперског ансамбла европским гостовањима, што се негативно одражавало на београдске сезоне. Добитница је Октобарске награде Београда (1974), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1978) и Седмојулске награде за животно дело (1982).

ДЕЛА: Музика и музичари, Бг 1956; A Survey of Serbian Music Through the Ages, Бг 1972; Акорди прошлости, Бг 1981; Млади дани Стевана Мокрањца, Неготин 1981; „Одјеци српске револуције у нашој музици XX века", у: Историјски значај српске револуције 1804. године, Бг 1983; Музички записи, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, Музиколог Стана Ђурић-Клајн: историографска, есејистичка и критичарска делатност, Бг 1994.

Роксанда Пејовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЋ КРСТИЋ, Драгица

ЂУРИЋ КРСТИЋ, Драгица, рукометашица, директор и селектор репрезентације Србије (Шабац, 26. III 1963). Рукометом, на месту голмана, почела је да се бави у шабачком Медицинару (1977--1983), наставила у сомборском клубу Бане Секулић (1983/84), обреновачком Радничком (1984/85), у београдском Вождовцу (1985--1989), с којим је освојила Куп Југославије 1987. и титулу првака државе 1988, да би каријеру наставила у немачком Лицелиндену (1989), с којим је 1991. освојила Куп европских шампиона. До краја дуге каријере, коју је окончала 2007, бранила је и гол клуба Ђорче Петров (Скопље), Будућности (Подгорица), Хипо Нидеростерајха (Беч) и Амичиције (Цирих). Гол сениорске државне репрезентације бранила је 202 пута и освојила златну олимпијску медаљу у Лос Анђелесу 1984. и сребрну медаљу на Светском првенству у Сеулу 1990. Претходно је са јуниорском репрезентацијом освојила сребро на Светском првенству 1981. у Канади. На Медитеранским играма у Атини 1991. освојила је златну медаљу. У државну репрезентацију, од које се као голман опростила 2002, враћа се као директор на Светском првенству 2003, па као тренер голмана и члан Управног одбора Рукометног савеза Србије задужен за женски рукомет 2012. Од фебруара 2016. до априла 2017. била је селектор наших рукометашица са којима је на Европском првенству у Шведској стигла до 9. места. Мајску награду Савеза социјалистичке омладине Србије добила је 1988, а Национално признање за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991; Медаље заувек, Бг 2012.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЦА ВЕРМЕЗОВИЋ, Мирјана

ЂУРИЦА ВЕРМЕЗОВИЋ, Мирјана, рукометашица (Сомбор, 11. III 1961). Рукометом је почела да се бави у нижеразредном Станишићу, а наставила у Весни из Сомбора, која је 1980. променила име у Бане Секулић (данас Раванград). Члан Београдског Радничког постала је 1983. Прве титуле освојила је у дресу Весне 1977. и 1978. победама у омладинском првенству државе, а у дресу Банета Секулића освојила је Куп Југославије 1980. У Купу победника купова 1981. са својим саиграчицама стигла је до финала у којем је поражена од Спартакуса из Будимпеште. Са Радничким освојила је шампионске титуле 1984, 1986. и 1987. и Куп Југославије 1985. и 1986. У Купу европских шампиона освојила је прво место 1984. у финалу надмашивши Бајер из Леверкузена, а Куп победника купова 1986. победивши у оба дуела финала Енгелскирхен (СР Немачка). За државну репрезентацију одиграла је 102 наступа и постигла 250 голова и једина је српска рукометашица која је три пута учествовала на олимпијским играма. У Москви 1980. освојила је сребрну медаљу, у Лос Анђелесу 1984. златну, а у Сеулу 1984. четврто место. Са светских првенстава има бронзану медаљу из Мађарске 1982. и шесто место из Холандије 1986. Награду „Јован Микић Спартак" Спортског савеза Војводине добила је 1980, а Национално признање за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007. Супруг јој је фудбалски тренер Владимир Вермезовић.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984; Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИН, Рада

001_SE_V_Rada-Djuricin.jpgЂУРИЧИН, Рада, глумица (Вршац, 31. V 1934). Глуму је дипломирала на Академији за позоришну уметност 1958, а jугословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1961. Дебитовала је на сцени Народног позоришта у Београду 1958, а од 1959. је стални члан Југословенског драмског позоришта, у којем је остварила већину својих улога: Девојка (Р. Петровић, Сабињанке), Доли (Б. Шо, Никад се не зна), Раиса Митрофанова (В. Мајаковски, Стеница), Кротка, Дуња (Ф. М. Достојевски, Кротка, Злочин и казна), Контеса од Базилдона, Сесили (О. Вајлд, Идеалан муж, Важно је звати се Ернест), Офелија (В. Шекспир, Хамлет), Млађа Ајола (Ф. Г. Лорка, Говор цвећа), Маријана (Молијер, Тартиф), Сташа (Ј. Кулунџић, Клара Думбровска), Мери Бојл (Ш. О'Кејси, Јунона и паун), Кћерка Губернатора (Н. В. Гогољ, Мртве душе), Келнерица (Д. Михаиловић, Кад су цветале тикве), Виргилија (В. Шекспир, Б. Брехт, Кориолан), Гаетана (А. Хинг, Освајач), Рејмонд Сандебиз (Ж. Фејдо, Буба у уху), Глафира (Н. Островски, Вуци и овце), Ана (М. Горки, Васа Железнова), Катарина (Ж. П. Сартр, Ђаво и господ Бог), Она (М. Капор, Крај викенда), Краљица Елизабета Петровна (М. Црњански, Сеобе), Гђа Пјуркафт (Б. Џонсон, Вартоломејски вашар), те монодраме Страх од летења (Е. Јонг, 1979) и О, ја сам врло, врло срећна (Д. Фо, Ф. Раме, 1982). Играла је и у представама и ауторским пројектима у Атељеу 212 (Е. Ротердамски, Похвала лудости, 1975; М. Капор, Кабаре „Ембарго", 1994; Д. Брајковић, Опоруке Десанке Максимовић, 1998), Звездара театру (А. Поповић, Мрешћење шарана, 1984; И. Андрић, Конзулска времена, 2009), Битеф театру (А. П. Чехов, Три сестре, 2010), Малом позоришту „Душко Радовић" (М. Данојлић, Драги мој Петровићу, Вечерња сцена, 1988) и Љубичастом позоришту (Л. Николић, Бити ничији, 1999; Д. Гинка, Ф. М. Достојевски, Катарина Ивановна Мармеладова, 2001, награде у Старој Руси 2002, Битољу 2004. и Кијеву 2005). Била је новинар-водитељ у Радио Београду, а играла је и у многобројним филмовима (Осма врата, Н. Танхофер, 1959 -- награда у Пули; Дневник Ане Франк, М. Самарџић, 1959; Дани искушења, Б. Гапо, 1965; Бомба у 10.10, Ч. Дамјановић, 1967; Слепи миш, Ј. Коњовић, 1968; Буба у уху, Љ. Ристић, 1972; Злочин и казна, С. Мрмак, 1972; Парлог, К. Вичек, 1974; Крај викенда, А. Ђорђевић, 1985; Најбољи, Д. Шорак, 1989; Искушавање ђавола, Ж. Николић, 1989; Госпођа Колонтај, С. Радовић, 1996; Јесен стиже, дуњо моја, Љ. Самарџић, 2004; Синовци, С. Ковачевић, 2006; Жена са сломљеним носем, С. Кољевић, 2010. и др.), те телевизијским драмама и серијама (Браћа и сестре, И. Хетрих, 1967; Стан, С. Мрмак, 1968; Десет заповести, Р. Лола Ђукић, 1970; Врућ ветар, А. Ђорђевић, 1980; Роман о Лондону, М. Траиловић, 1988; Десанка, С. Радовић, 1999; Вратиће се роде, Г. Гајић, 2007--2008; Село гори, а баба се чешља, Р. Бајић, 2008--2010; Заувек млад, Н. Огњеновић, С. Килибарда, 2009; Мирис кише на Балкану, Љ. Самарџић, 2011). Иницирала је и стварала позоришне представе и ТВ-пројекте везане за теме које су је лично заокупљале, а које се могу раздвојити на два основна тока -- положај жене и литерарни кабаре. Бавила се женским ликовима, чији је заједнички именитељ чежња за бољим светом и за правом на различитост. Објавила је књиге Тајна црне руке, Дневник једне глумице (Бг 1999) и Моје монодраме (Земун 2005). Добитница је награде за животно дело „Златни ћуран" Дана комедије у Јагодини (2014), те Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару фестивала „Нушићеви дани" у Смедереву (2019).

ЛИТЕРАТУРА: М. Радошевић, „Златне колајне на Белефу", Политика, 26. VII 1996; М. Вукадиновић, „Поезија међу кулисама / Десанкин позоришни портрет", Политика, 28. IV 1998; M. Удовички, „О још једној тајни Црне руке", Лудус, 27. III 2000; J. Бабел, „Рада Ђуричин о позоришту... / Њени кључеви ведрине", Нова нада, IV 2000; Б. Криловић, „Жудња за узвишеним", Лудус, 20. XII 2001; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; М. Вукадиновић, „Лепота страдања (Рада Ђуричин у кожи Катарине Ивановне)", Лудус, 23. XII 2002; Р. Станковић, „Рада Ђуричин, глумица / Избор по нужди", НИН, 22. IV 2004.

Весна Крчмар

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Богдан

001_SE_V_Bogdan-Djuricic.jpgЂУРИЧИЋ, Богдан, лекар, биохемичар, универзитетски професор (Љубљана, 31. V 1950 -- Београд, 11. XII 2008). Медицински факултет у Београду завршио 1974, магистрирао 1979, а докторирао три године касније. Запослен на Институту за биохемију Мед. ф. у Београду од 1977, потом на истом факултету изабран за асистента 1980, док је редовни професор од 1995. Као стипендиста фондације Фогарти борави у Лабораторији за неурохемију Националног института за здравље у Бетезди (САД) 1983. и 1984, потом је био гостујући научник у Токијском институту за медицинска инстраживања (Јапан) 1986, гостујући професор на Мед. ф. Универзитета Минесота у Дулуту (САД) 1989--1990, те руководилац биохемијске лабораторије на Макс Планковом институту за неуролошка истраживања у Келну 1991--1994. Унија биохемијских друштава Југославије му је 1986. доделила своју прву повељу као најбољем младом биохемичару. Био је шеф Катедре за последипломску и специјалистичку наставу (1994--2001), шеф Катедре за основну наставу (2001--2008) и управник Института (2006--2008). За дописног члана САНУ изабран 1997, а за редовног 2006. Декан Мед. ф. постао 2004, а поново изабран 2006. Избором за декана наставља започету реформу студија медицине (Болоњски процес). Био је проректор Универзитета у Београду за научно-истраживачки рад и међународну сарадњу (2001--2004). Целокупно научно дело Ђ. везано је за изучавања у области биохемије и молекуларне и ћелијске биологије, а посебно је изучавао биохемијске промене у крвно-можданој баријери у току исхемије мозга и молекулске основе оштећења, репарације и смрти ћелија (коаутор, „Composite technique for regional neurochemical studies: measurement of energy and neurotransmitter metabolites in single tissue sample", Journal of Neurochemistry, 1985, 44, 6; коаутор, „Protein Synthesis in the Hippocampal Slice: Transient Inhibition by Glutamate and Lasting Inhibition by Ischemia", Metabolic Brain Disease, 1994, 9, 3). Допринео је успостављању веза Универзитета са међународном академском заједницом и успешно организовао апликације за ТЕМПУС пројекте. Оснивањем Заједнице универзитета Србије, чији је генерални секретар био (2002--2004), успостављен је оквир за сарадњу са Европском асоцијацијом универзитета. Објавио је више уџбеника за дипломску и последипломску наставу (нпр. Молекулске основе оштећења, репарације и смрти ћелија, Бг 1998; Медицинска биохемија, уџбеник за студенте медицине, 1, Бг 2017). Академија медицинских наука СЛД га је изабрала за свог редовног члана 2002. Био је главни уредник часописа Iugoslavica Physiologica et Pharmacologica Acta и генерални секретар Југословенског друштва за неуронауке.

ДЕЛА: коаутор, „Depression and Parkinson's Disease: Possible Role of Serotonergic Mechanisms", Journal of Neurology, 1987, 234, 2; коаутор, „Formation of Free Choline in Brain Tissue During In Vitro Energy Deprivation", Journal of Cerebral Blood Flow and Metabolism, 1991, 11, 2; „Extent of RNA Editing of Glutamate Receptor Subunit GluR5 in Different Brain Regions of the Rat", Cellular and Molecular Neurobiology, 1994, 14, 3.

ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.

Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Бранислав Бане

ЂУРИЧИЋ, Бранислав Бане, новинар, хумориста, сатиричар (Београд, 6. X 1925 -- Београд, 11. V 2007). Завршио је Правни факултет у Београду и од 1949. био запослен као професионални журналиста у Новинској агенцији „Танјуг". Крајем исте године прешао је у Радио Београд где је био ангажован на разним уредничким и новинарским дужностима. Био је главни и одговорни уредник листа за хумор и сатиру Јеж, главни уредник Програма 202, уредник на Телевизији Београд и сарадник многих листова. Био је један од најистакнутијих српских и југословенских хумориста и сатиричара, а његов најуспешнији пројекат била је популарна забавно-хумористичка радио-емисија Породица Јовановић, која је емитована први пут на Радио Београду 1981. Био је аутор преко 1.400 текстова за емисију у којој су учествовали неки од наших најпознатијих глумаца. За тај и друге медијске пројекте Ђ. је добио многобројне награде и признања: Годишњу награду Радио-телевизије Београд (1982), Награду „Светозар Марковић" Удружења новинара Србије (1982), Октобарску награду Скупштине Београда (1985). На анонимном конкурсу Радио-телевизије Београд 1969. добио је прву награду за радио-комедију Рођаци за готово. По оцени критичара био је један од најистакнутијих представника актуелно-ангажованог хумора и сатире на југословенском простору. Редовни је члан Удружења новинара Србије од 1952, а у два мандата био је биран у Управни одбор тог новинарског струковног друштва. Био је активан у друштвено-политичком животу као одборник скупштине Београда, члан Градског одбора Савеза бораца, председник Дечјег фонда Београда, члан Информативне секције ССРН Београда и председник радничког савета Јежа.

ИЗВОР: Архив Удружења новинара Србије, Београд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, Смехотворци, Бг 1986; Д. Славковић, Портрети новинара, Бг 2006.

В. Баровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Војин

ЂУРИЧИЋ, Војин, економиста, министар (Београд, 23. II 1888 -- Београд, 29. VII 1944). Гимназију у Нишу завршио је 1906. Након започетих студија архитектуре и хемије у Француској, дипломирао је права у Монпељеу 1910. и једну годину провео у Прагу на усавршавању. Титулу доктора политичке економије стекао је 1911. У Министарству финансија службовао је од 1912. као чиновник, потом шеф буџетског одсека, начелник буџетског одељења и генерални директор Одељења државних дугова и државног кредита. Као управник Државне хипотекарне банке радио је 1927--1939. Председник и члан Управног одбора „Југословенског челика а. д." био је од 1938. У исто време изабран је за хонорарног професора Високе комерцијално-економске школе у Београду. Био је први председник Привилегованог друштва за извоз земаљских прoизвода као и владин комесар за оснивање Привилеговане аграрне банке и члан њеног Управног и Извршног одбора, председник Друштва „Силос а. д.". Као финансијски стручњак био је члан многих делегација које су учествовале у преговорима са страним државама и банкарским предузећима (уређење питања спољних дугова земље, преговори за државни зајам). Министар финансија био је у првој влади Драгише Цветковића (фебруар--август 1939) а председник Општине града Београда од септембра 1939. до априла 1940. У то време у Београду је извршена даља експропријација земљишта ради проширења градских саобраћајница, изграђено је ново гробље у Маринковој шуми, проширен капацитет водовода, повећан број аутобуса, тролејбуса и трамваја, изграђене нове гараже. Активно је учествовао у раду многих културних, националних и социјалних установа. Био је председник Астрономског друштва „Руђер Бошковић" (1936--1941), члан управе Института „Никола Тесла" у Београду у чијем је оснивању учествовао, председник Акционог одбора за подизање споменика заслужним људима ваљевског краја и околине (Алекси Ненадовићу, Илији Бирчанину, војводи Живојину Мишићу). Помагао је рад Балканског института. Иницирао је објављивање монографије о Београду (Београд, 1940) поводом прославе стогодишњице Београдске општине. После пензионисања 1940, био је члан Управног одбора фабрике „Утва", већ у ратно време, што је његово последње јавно ангажовање. Ухапшен је и држан у затвору (децембар 1942). Писао је чланке о економским и финансијским питањима и објављивао у Економисту (1924), Нашој народној привреди и националним приходима (1927). Као велики љубитељ авијације, посебно једриличарства, био је потпредседник аероклуба, а од 1933. председник ваздухопловне једриличарске групе „Девети". Одликован је орденима: Св. Саве I реда, Југословенске круне II реда, Белог орла IV реда, француским оредном Легије части, бугарским орденом за грађанске заслуге I степена, чехословачким орденом Белог лава. Био је почасни грађанин града Лиона.

ЛИТЕРАТУРА: Министарство финансија Краљевине Југославије 1918--1938, Бг 1938; Политика, 7. II 1939, 2; 14. IX 1939, 6; Ново време, 30. VII 1944; 1. VIII 1944; Н. Вучо, Пољопривреда Југославије 1918--1941, Бг 1958; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970; С. Ђуровић, Државна интервенција у индустрији Југославије 1918--1941, Бг 1986; Б. Божовић, Београд између два светска рата, Бг 1995; Историја Београда, Бг 1995; А., „Први људи престонице", БН, 2000, 145, 34; В. Лепојевић, „Војин Ђуричић председник Астрономског друштва Руђер Бошковић", Зборник радова Конференције Развој астрономије код Срба, IV, Бг 2007.

Ј. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Драгољуб

ЂУРИЧИЋ, Драгољуб, бубњар (Цетиње, 10. II 1953 -- Београд, 15. III 2021). Преласком у Херцег Нови упоредо се бавио пливањем, ватерполом и музиком. До пресељења у Београд (лето 1975) био је члан неколико новљанских група. Пре ангажмана у YU групи, с којом је објавио албум Само напред (1979), био је члан састава Рибели (који је доласком Даде Топића еволуирао у Maмa Кo Кo), веома цењене пратеће групе на турнејама популарних југословенских шлагерских певача (Здравко Чолић, Арсен Дедић, Кемал Монтено, Габи Новак и др.). Врхунац каријере имао је као члан скопског трија Леб и сол, с којим је објавио четири албума: Следовање, Акустична траума, Калабалак и Тангента, колико је снимио и с нишким квинтетом Кербер (Сеобе, Људи и богови, 21288 уживо и Пета страна света). Као студијски музичар сарађивао је са З. Чолићем, Н. Чутурилом, Ђ. Балашевићем, Рамбом Амадеусом, Владом и Бајком и др. Током 90-их био је активни учесник уличних и других протеста против режима Слободана Милошевића. Значајну улогу имао је и у београдском позоришном животу, као глумац (Ослобођење Скопља) и аутор музике за двадесетак представа. С бубњаром Лавом Братушом (Дарквуд Даб) и новосадским перкусионистом Урошем Шећеровим кратко је наступао под именом Драгољуб Ђуричић трио, из којег је настала група Drums Company, иза које је остало само једно издање, ЦД Ритам слободе (2001). Упоредо се бави и сликарством. Имао је двадесетак изложби у Србији и у Црној Гори.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Миловић, Црногорска поп-рок музика 1954--1991, Бар 2015.

Б. Мијатовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Илија

001_SE_V_Ivan-Djuricic.jpgЂУРИЧИЋ, Илија, лекар, физиолог, универзитетски професор (Београд, 18. X 1898 -- Београд, 2. IV 1965). Дипломирао 1926. као први студент Медицинског факултета у Београду и одмах постављен за асистента за предмет Физиологија. На новоосновани Ветеринарски факултет у Београду прешао 1936, где је изабран за редовног професора. Продекан ВФ био 1938--1940. а декан 1940/41. У том периоду посебну пажњу посветио организовању и изградњи зграде ВФ, која је пред рат стављена под кров, а после рата завршена, у време када је поново био декан. За време рата и немачке окупације уклоњен са Универзитета пензионисањем у 43. години живота. Неко време, пред крај 1941. и почетак 1942, био интерниран у Бањички логор. Егзистенцију је потом био принуђен да обезбеђује радећи као лекар опште праксе у Рибарској бањи и Азањи. По ослобођењу Београда враћен на Универзитет, а 1945--1947. и 1948--1949. поново био декан ВФ. У 1947. предложио САНУ да оснује Институт за физиологију рада, што је било прихваћено, а Ђ. постављен за директора. Овај Институт је 1954. спојен са остала три Академијина медицинска института у Институт за медицинска истраживања, а потом преименован у Одељење за физиологију рада. Био ректор Универзитета 1950--1952, у време када се у његовом саставу нису налазили технички и медицински факултети. У свом другом ректорском мандату (1954--1956) успео да се технички факултети, као и Мед., Стоматолошки и Фармацеутски факултет врате у Универзитет. Године 1950. изабран за дописног, а 1956. за редовног члана САНУ. Потпредседник САНУ од 1959, да би после смрти дугогодишњег председника Александра Белића, 1960. био изабран за председника. У време несмањене активности као наставника, истраживача и организатора научног рада изненада је умро. Био дописни члан ЈАЗУ у Загребу, Словенске академије наука и уметности, почасни члан Румунске академије наука, председник Друштва физиолога Југославије, посланик Просветно-културног већа Савезне скупштине, члан Савета за научни рад и др. Научноистраживачки рад остваривао је у више области: физиологија нерава и мишића, физиологија срца и крвотока, биохемија и метаболизам, алергија и анафилаксија, експериментална хематологија и ендокринологија и физиологија рада (и Р. Беровић, Б. Косановић, „Contribution à l'étude de la fonction du lobe antérieur de l' hypophyse", Extrait du Bulletins et Mémoires de la Section d' Endocrinologie, 1938, 4; коаутор, „L'apport de l'histamine dans le choc anaphylactique chez les chiens", Acta med. Iug., 1959, 3; и V. Savić, „Die Rolle des Histamin in allergischen Prozessen", Allergie und Asthma, 1965, 11). Био уредник обимне монографије Медицина рада (Бг 1959), а за студенте Мед. и ВФ написао следеће уџбенике: Физиолошки практикум за студенте Медицинског факултета (Бг 1930); Физиолошки практикум за студенте Ветеринарског факултета (Бг 1949), Основи специјалне патолошке физиологије (Бг 1940), Ветеринарска физиологија (Бг 1948). За неуморни рад и изузетан допринос науци и образовању, познат и признат у нашој земљи и свету добио Орден рада I степена (1956), Седмојулску награду Србије (1960) и награду Владе Србије за успешну израду универзитетских уџбеника.

ДЕЛА: „Глукоза и дејство хистамина на жабље срце", САЦЛ, 1934, 10; и R. Berović, „Influence de la splenectomie sur le taux de fractions du calcium et du potassium dans le sérum du sang des chiens", Acta pathologica, 1939, 1; коаутор, „Могућност анафилактичког сензибилизовања кроз дигестивни тракт", AV, 1957, 3; „Медијатори алергијских процеса", у: Зборник реферата II Kонгреса алерголога, 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Гавриловић, „Др Илија Ђуричић, Почасни чланови Матице српске", Рад МС, 1964; Б. Николић, „Академик Илија Ђуричић (In memoriam)", Гледишта, 1965, VI; „Научно дело академика Илије Ђуричића", Глас САНУ, 1971, CCLXXI, Одељ. мед. наука 24; М. Бартош (ур.), „Споменица посвећена преминулом академику Илији Ђуричићу", Споменица, 1971, CDXLIV, 50; В. Павловић Кентера, Д. Кентера, „Илија Ђуричић, 1898--1965", у: Живот и дело српских научника, 4, Бг 1998; Знамените личности ветеринарске медицине, Бг 2009; 75 година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936--2011, Бг 2011.

Чедомир Русов; Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Јаков

ЂУРИЧИЋ, Јаков, сликар, графичар, универзитетски професор (Једини Бор код Цетиња, Црна Гора, 16. V 1942 -- Београд, 1. VII 2014). Средњу уметничку школу завршио је у Херцег Новом 1962, а 1974. Факултет ликовних уметности у Београду, где је и магистрирао 1977. Бавио се графиком, цртежом, сликарством и мултимедијалном уметношћу. Стилски и иконографски, његово дело припада новом надреализму који спаја и трансформише зооморфне, биоморфне и антропоморфне облике слободном колористичком сликовношћу. Као редовни професор од 1993. био је ангажован на ФЛУ на Цетињу, на предмету Графика. Био је члан уметничких савета, селекционих жирија и жирија за награде УЛУС-а и Графичког колектива 1978--1988. Учествовао је у иницијативном и организационом одбору и формирању Међународног бијенала графике у Београду 1992. Сарађивао је у организацији Међународног отвореног графичког атељеа у Народном музеју у Београду од 1983. до 1992. Редовно је излагао на многобројним самосталним и колективним изложбама од 1974. Био је члан УЛУС-а и СУЛУЈ-а од 1974. и члан УЛУЦГ-а од 1996.

ЛИТЕРАТУРА: Југословенска графика 1950--1980, Бг 1985--1986; Љ. Слијепчевић, Јаков Ђуричић, Цт 2016.

М. Симоновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Јасна

001_SE_V_Jasna-Djuricic.jpgЂУРИЧИЋ, Јасна, глумица, универзитетски професор (Рума, 16. IV 1966). Глуму завршила 1989. у класи Бранка Плеше на Академији уметности у Новом Саду. Од 1999. до 2005. била је стални члан и једна од значајнијих првакиња Драме СНП. На Академији уметности у Новом Саду делује од 2000. као сарадник проф. Михаила Јанкетића, а класу Глуме самостално води од 2005. када је и изабрана у звање наставника (од 2015. редовни професор). Домете њене глумачке уметности критика види у способности да комику пласира без глумачких претеривања и подилажења публици, спремности да трагици дарује истинску узвишеност која не прелази у патос, да је моћна у карактерним ролама у којима се аутентична животност манифестује непрестаним смењивањем тужног и смешног, фарсичног и трагичног. Тиме одређује тачну меру и прецизно проналази суптилне границе између крајности, те на тај начин својој сценској акцији обезбеђује оно што је можда највредније у уметности глуме -- истинитост. Била је Силвија Карвер (М. Гавран, Љубави Џорџа Вашингтона); Олга (Н. Кољада, Мурлин Мурло); Маргарет (Т. Вилијамс, Мачка на усијаном лименом крову); Марица (Б. Нушић, Сумњиво лице); Изабела (В. Шекспир, Мера за меру); Баруница Кастели (М. Крлежа, Господа Глембајеви); Глумица (Л. Хибнер, Грета страница 89); Фема (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква); Мица (А. Поповић, Мрешћење шарана); Цмиља, Симка (Љ. Симовић, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић); Маца (М. Марковић, Шума блиста); више улога у Брод за лутке М. Марковић; Зоја Денисовна Пелц (М. Булгаков, Зојкин стан); Рањевска, Ирина Н. Аркадина (А. П. Чехов, Вишњик, Галеб); Силвија Пичам (Б. Брехт, Опера за три гроша); Галина (И. Штивичић, Шекспир у Кремљу). Играла је у филмовима Мемо М. Јовановића (2004, награда за најбољу епизодну улогу на Филмском фестивалу у Нишу), Јесен у мојој улици М. Пушића (2009), Бели, бели свет О. Новковића (2010, Сребрни Леопард -- награда за најбољу улогу на филмском фестивалу у Локарну, Швајцарска), Кругови С. Голубовића (2012), Варвари И. Икића (2014), Добра жена Мирјане Карановић (2016), Quo Vadis, Aida? Јасмиле Жбанић (2020), као и у ТВ серијама Ајмо сви у ново (Ј. Макан, 2003), Мјешовити брак (М. Караџић, 2003--2007), Љубав, навика, паника (С. Шуљагић, 2005--2007), Наша мала клиника (Б. Ђурић, 2007--2011), На терапији (М. Ђилас, 2009). Важи за глумицу са највећим бројем глумачких награда на нашим просторима: четири Стеријине награде за глуму (1993, 2007, 2009, 2013), четири Годишње награде СНП (1993, 1996, 1997, 2009), Награда „Пера Добриновић" (1992), Награда „Милош Жутић" (1992), Медаљон „Љубиша Јовановић" (1997), Награда „Предраг Пеђа Томановић" (1998), Златна медаља „Јован Ђорђевић" (2004), Награда „Златни ћуран" 33. фестивала Дани комедије у Јагодини (2004), Награда „Петар Кочић" на Театар фесту у Бањалуци (2010), Златни ловоров вијенац за најбоље глумачко остварење (Галеб) -- 53. МЕСС, Сарајево (2013), Награда Удружења драмских уметника Србије за животно дело „Добричин прстен" (2014), Награда „Жанка Стокић" (2016) и др.

ЛИТЕРАТУРА: A. Милосављевић, Јасна Ђуричић, Бг 2016.

Весна Крчмар

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Јован

ЂУРИЧИЋ, Јован, географ, универзитетски професор (Стејановци код Руме, 1. IX 1931 -- Нови Сад, 8. VIII 2004). Студије географије завршио на ПМФ-у у Београду 1956, где је 1978. завршио и последипломске студије. После завршених основних студија, од 1957. радио је у гимназији у Зеници као професор географије и као директор школе, а од 1965. до 1967. као директор Међуопштинског просветно-педагошког завода у Зеници. Наредне две године био је директор Заједнице за школство у Зеници, а од 1969. до 1974. радио је као просветни саветник за наставу географије у Републичком просветно-педагошком заводу у Сарајеву. После тога је прешао у Нови Сад, где је у Педагошком институту Војводине радио као саветник, помоћник директора и директор (1986--1990). На ПМФ-у у Новом Саду одбранио је 1986. докторску дисертацију (Становништво Бачке, Н. Сад 1989). Године 1990. запослио се на истом факултету. До 1996. стекао је звање редовног професора и предавао је помоћни предмет Математичка географија и основне предмете Основи туризма, Туристичка географија и Туристичке регије света. У научном раду више пажње је посвећивао проблемима друштвене географије, односно становништву и привредној географији. То се посебно истиче у раду на пројекту „Географија Војводине" који је покренуо Бранислав Букуров, где је у три монографије он писао поглавља о привреди (Група аутора, Општина Апатин, Н. Сад 1994; Општина Зрењанин, Н. Сад 1995; Општина Сремска Митровица, Н. Сад 2002).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 7, Н. Сад 1996; 50 година Департмана за географију, туризам и хотелијерство, Н. Сад 2012.

С. Ћурчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Марко

ЂУРИЧИЋ, Марко, судија, политичар (Ваљево, 26. III 1861 -- Карлове Вари, Чешка, 3. VIII 1926). У Петрограду је две године студирао техничке науке, потом филозофију и права у Београду, где је дипломирао 1885. Најпре је радио као судски писар, затим као адвокат у Ваљеву. Од 1902. био је председник првостепеног суда у Београду, потом окружни начелник у Ваљеву, а касациони судија 1903--1912. Политиком је почео да се бави у студентским данима, истакавши се као један од првака омладине Радикалне странке. За народног посланика изабран је у Ваљевском округу на скупштинским изборима 1893. Министар правде постао је први пут 1912, а затим у неколико влада од 1913. до 1918. У југословенској држави био је председник Државног савета, један од чланова Уставног одбора, министар правде (1921, 1925--1926), министар припреме за Уставотворну скупштину и изједначење закона (1924) и министар социјалне политике (1925). У то време био је председник Посланичког клуба Радикалне странке и близак сарадник Николе Пашића, који му је више пута поверавао да у његово име води политичке преговоре. Име му је отуда најчешће везивано за тзв. Марков протокол, односно споразум по њему назван, којим је Радикална странка постигла договор са Федералистичким блоком (Хрватска републиканска сељачка странка, Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација) о почетку разговора за решавање питања државног уређења. Споразум је раскинут чим су радикали саставили хомогену владу, али је остао упамћен као сведочанство њихове политичке вештине. У име своје странке поново је преговарао са Хрватском републиканском сељачком странком, после чега су њени представници ушли у владу и одрекли се републиканства у свом имену. Чланке из области права објављивао је у Полицијском гласнику.

ДЕЛО: Кривично-правни чланци, Бг 1910.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1886--1888, 1891--1899, 1901--1912; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност. Тематска збирка докумената, I (1914--1943), Бг 1987; Југославија 1918--1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, Политички сукоби у Југославији 1925--1928, Бг 1974; Б. Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији (1919--1929), Бг 1979; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, I, Бг 1989; Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и Хрвати (1918--1923), Бг 1995; Г. Кривокапић Јовић, Оклоп без витеза, Бг 2002.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ, Младен Ст.

ЂУРИЧИЋ, Младен Ст., бродарски капетан, књижевник (Заблаће код Шапца, 8. III 1889 -- Београд, 20. IX 1987). Завршио Нижу гимназију у Шапцу 1904. У Београду ступио у службу Српског паробродског друштва 1909, а дипломирани капетан постао 1913. У I светском рату био дописник са Солунског фронта. После рата помоћник команданта београдског пристаништа и заповедник пароброда, референт, шеф речне пловидбе, секретар Народне скупштине и библиотекар Министарства просвете. За време окупације (1942) постављен за члана Комесарске управе СКЗ и на конститутивној седници изабран за секретара. Убрзо поднео званичну оставку, али је на Ванредној скупштини (1945) искључен из чланства као сарадник окупатора. Огледао се као песник, приповедач, драмски писац, антологичар. У српску прозу унео до тада мало коришћену тематику -- свет бродара -- сликајући живот на лађама, рекама и обалама Саве и Дунава (На таласима, Бг 1928; Покидана једра, Бг 1931; Девети вал, Бг 1933; Капетан Тисе, Бг 1936; Жива вода, Бг 1936; Историја југословенског речног паробродства до 1926, Бг 1965). Објавио роман о песнику К. Абрашевићу (Звижди ветре, Шабац 1964), писао о старом Шапцу (Шабац као културна жижа Србије XIX и XX века, Шабац 1937; Оџаковићи, Шабац 1963), I светском рату (Повлачење Срба кроз Албанију: Видо „Острво смрти", Бг 1922; Албански мотиви, Бг 1922; Пробој Солунског фронта 1918 године, Бг 1925), o личностима и догађајима који су обележили српску историју. Обимног је опуса, живог израза а неједнаке уметничке изграђености. У рукопису му је остало више романа и драмских дела. Покренуо и уређивао први недељник за културу у Шапцу (Подрински весник, 1920), часопис за бродарство и обавештајну службу (Бродар, 1921), учествовао у покретању удружења и књижевних клубова. Бавио се и антологичарским радом (Епиграми, епитафи и епиграфи, Бг 1962).

ДЕЛА: поезија: Прве песме, Бг 1910; Оскоруше, Бг 1973; роман: Јадар топи брда, Бг 1958; остало: Успомене на Михаила Петровића, Бг 1968.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Пешић, „Младен Ст. Ђуричић", Живот и рад, 1928, I; М. В. Богдановић, „Приповетке Г. Младена Ђуричића", СКГ, 1933, XXXIX, 6; В. Ђ. Бабић, „Приче Младена Ст. Ђуричића", у: М. Ст. Ђуричић, Жива вода, Бг 1936; Љ. Трговчевић, Историја СКЗ, Бг 1992; Д. Арани-товић, Библиотекарство у Шапцу и Подрињу 1847--1997, Шабац 1997; Љ. Андрић, У панонскоме кругу, Н. Сад 2000.

Д. Бедов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧИЋ БИОРАЦ, Јован

ЂУРИЧИЋ БИОРАЦ, Јован, трговац, велепоседник, добротвор (Ириг, 1844 -- Рума, 15. II 1912). Трговачку школу завршио у Варадину и у Пешти. Као младић преселио се 1858. у Руму, где је провео животни век. С оцем је започео трговину храном и стоком. Дугогодишњим радом стекао је велико богатство. Као велики родољуб био је члан свих народно-просветних установа, а 1883/84. изабран је за градоначелника Руме. Био је председник Српске православне црквене општине и Румске штедионице, члан Жупаније сремске и Румске вароши, члан Матице српске, Српског народног позоришта, почасни члан Српског учитељског конвикта. Био је члан радикалне странке. Један је од оснивача Српске банке у Загребу, члан Патроната „Привредникових" добротвора, врховне управе Српског привредног друштва „Привредник". Своје приходе завештао је Српском учитељском конвикту, Српском народном позоришту и „Привреднику", који је имао обавезу помагања Више девојачке школе у Руми. Завештао је 1912. Српском народном позоришту четвртину чистог прихода од свих својих некретнина у Руми, Попинцима, Краљевцима и Голубинцима. Помогао је издавање превода чувене књиге Франца Ваничека Историја Војничке крајине или Историја васцелог српског народа са ове и оне стране Дунава, Саве, Уне, Врбаса тако и приморја: (од 1538 до 1873) (Н. Сад 1880).

ИЗВОРИ: www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=5550; Ђ. Бошковић, Рума у периоду 1861--1914, рукопис, Рума 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Женски свет, 1891, 10; 1912, 3; Школски гласник, 1912, 11; Застава, 1912, 25ј, 54ј; Д. Спајић, „Рума и Румљани у прошлости", Дан, 11. VIII 1940; Р. Ђорђевић, Рума у средишту Срема, Н. Сад 1991.

Н. Јекић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧКО, Никола

ЂУРИЧКО, Никола, глумац (Београд, 9. VII 1974). Током школовања у средњој дизајнерској школи бавио се глумом и играо у телевизијској адаптацији Нушићеве Госпође министарке (Рака). Дипломирао глуму 2010. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Миленка Маричића и Бранислава Мићуновића. На трећој години студија постаје стипендиста Југословенског драмског позоришта, а од 1995. је његов стални члан. Карактеран глумац различитог репертоара у позоришту, филму и телевизији. Његова интерпретација Кандида (Волтер, Кандид или Оптимизам) осликава данашње време, духовито покушавајући да досегне чежњу, немир и неправду. Лик Филента у Молијеровом Мизантропу гради у супротности према Алсесту, успостављајући однос Дон Кихот -- Санчо Панса, а лик Дејана (Д. Ристић, У ствари) као веселог и доброг момка, насупрот осталима који су изгубљени током одрастања. У позоришту је био и Оберон, Ариел, Јаго (В. Шекспир, Плеј Шекспир, Бура, Отело), Сон (Б. Брехт, Мајка храброст), Зура (Г. Михић, Зора на истоку), Апостол, Нови (Б. Пекић, Време чуда, У Едену на Истоку), Полицајац и новинар (С. Басара, Оксиморон), Младић (Т. Вилијамс, Трамвај звани жеља), Симон (Д. Дуковски, Буре барута), Лазар (В. Арсенијевић, У потпалубљу), Мића, Јован (Б. Србљановић, Београдска трилогија, Пад), Хајим (И. Андрић, Проклета авлија), Марко (Р. Божић, Нек иде живот), Трепљев (А. П. Чехов, Галеб), Карл Тиле (Л. Андрејев, Псећи валцер), Мартин (Е. Вон Хорват, Италијанска ноћ), Пријатељ Рада (А. Поповић, Сабља димискија) и др. Играо је у филмовима и ТВ серијама Госпођа министарка (1989), Лајање на звезде (1998), Код мале сирене (1999), Зона Замфирова (2002), Пљачка Трећег рајха (2004), Ивкова слава (2005) и Грех њене мајке (2009) З. Шотре; Последњи круг у Монци (1989) А. Бошковића; Ругалице и убице (1994) И. Стефановића; Вуковар, једна прича (1994) Б. Драшковића; Отворена врата (1994--1995, 2013--2014) М. Радовића; До коске (1995) С. Скерлића; Горе доле (1996) М. Радивојевића; Небеска удица (1999) и Наташа (2001) Љ. Самарџића; Земља истине, љубави и слободе (2000) и Југ југоисток (2005) М. Петровића; Нормални људи (2001) О. Новаковића; Муње! (2001), Кад порастем бићу Кенгур (2004) и Миле против транзиције (2007) Р. Андрића; Бумеранг (2001) и Диши дубоко (2004) Д. Маринковића; Виртуелна стварност (2001) Р. Ћерамилца; Мртав 'ладан (2002) М. Милинковића; Т. Т. Синдром (2002) Д. Зечевића; Кордон (2002) Г. Марковића; Таксиста (2003) А. Аџића; YU (2003) Ф. Новотног; Илузија (2004) С. Ристовског; Балкански рулет (2005) Н. Деспотовића; Седам и по (2006) и Смрт човека на Балкану (2012) М. Момчиловића; Аги и Ема (2007) М. Петровића; Позориште у кући (2007) М. Лекића; Вратиће се роде (2007--2008) и Роде у магли (2009) Г. Гајића; Као рани мраз (2010) Ђ. Балашевића; Ма није она таква (2010) М. Петковића; Жена са сломљеним носем (2010) С. Кољевића; Монтевидео, Бог те видео! (2010, 2012) и Сенке над Балканом (2017) Д. Бјелогрлића; Дјеца (2012) Аиде Бегић; Артиљеро (2012) С. Анђелића; World War Z (2013) М. Фостера; Последњи и први (2015) П. Стојића; Апсурдни експеримент (2018) Б. Илића; Пет (2018) Б. Ђога. Добитник је награда „Цар Константин" за најбоље главне мушке улоге у филмовима До коске (1997) и Нормални људи (2001), гран-прија за најбољег глумца на филмском фестивалу „Black Sea Star" (2002), „YU Firpresci" за глумца године (2002), Награде „Зоран Радмиловић" за глумачку бравуру на Стеријином позорју (2010) и др.

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; О. Милошевић, „Кандид је момак нашег времена", Лудус, јануар 2006.

А. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧКО, Томанија

ЂУРИЧКО, Томанија, глумица (Шабац, 16. II 1914 -- Београд, 31. I 1994). Два разреда гимназије и фризерски занат завршила је у Чачку, где се од 1927. бавила глумом у разним дилетантским групама. У позоришну дружину Д. Раденковића ступила 1934. и у њој остала до 1937. Потом је била члан путујућих дружина Д. Јеличића (1937/38) и С. Цветковића (1938--1941). Током II светског рата играла је у Дунавском народном позоришту у Панчеву, у којем је остала и по ослобођењу. Члан Београдског драмског позоришта била је 1951--1954, када се вратила у Панчево и ту остала до укидања позоришта 1956. Две сезоне била је у НП у Шапцу (1957--1959), потом у НП у Тузли (1959--1961), па у НП у Београду (1963--1977). Играла је веома разноврстан репертоар, показавши изванредан смисао за непосредан израз, обогаћен уверљивим животним детаљима. У зрелом добу претежно је тумачила ликове мајки, а остварила је низ ликова заљубљених жена, патница, које жртвујући се умиру. Снимала је на радију, играла у филмовима и ТВ серијама. Улоге у позориштима: Гина (Б. Нушић, Ожалошћена породица), Леди Милфорд (Ф. Шилер, Сплетка и љубав), Фема (Ј. Ст. Поповић, Покондирена тиква), Салче (Б. Станковић, Коштана), Јелена Андрејевна (А. П. Чехов, Ујка Вања), Линда Ломан (А. Милер, Смрт трговачког путника), Маргетићка (М. Крлежа, Вучјак), Катарина (Р. Болт, Томас Мор), Луиз (А. Монтерлан, Пор Роајал), Ана (Д. Јовановић, Ослобођење Скопља). Улоге на филму и ТВ: Суботом увече (В. Погачић, 1957), Операција Тицијан (Р. Новаковић, 1963), Лицем у лице (Б. Бауер 1963), Буђење пацова (Ж. Павловић, 1967), Љубав на сеоски начин (Д. Лазић, 1970), Леваци (А. Ђорђевић, 1970), Чедомир Илић (Ј. Марушић, 1971), Хроника паланачког гробља (С. Стефановић Раваси, 1971), Камионџије (М. Ђукановић, 1972), Врућ ветар (А. Ђорђевић, 1979), ТВ драма Сведоци оптужбе (Д. Караклајић, 1975) и др. Награде: на Фестивалу професионалних позоришта Војводине (1950), „Јапанска лепеза" (Токио, 1956), Републичка награда БиХ (1961), Сребрна медаља (Рим, 1966).

ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, „А. Милер: Смрт трговачког путника", КН, 23. XII 1951; Х. Клајн, Живот двочасовни, Бг 1957; А., „Две награде -- обе међународне", Вечерње новости, 11. X 1966: В. Арсенијевић, „Томанија Ђуричко -- како (не)пролази слава", ТВ новости, 1975, 547; С. А. Јовановић, Позоришне студије и критике, Бг 1993; П. Волк, Позоришне илузије, Бг 1993; Ж. Мишчевић, „Томанија и Ђорђе Ђуричко", Театрон, 1994, 87.

З. Т. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧКОВИЋ, Бошко

ЂУРИЧКОВИЋ, Бошко, генерал-пуковник ЈНА (Горњи Загарач, Даниловград, 19. XII 1914 -- Београд, 16. V 2003). Био је студент Правног факултета у Београду, а члан КПЈ постао је 1939. Након слома Краљевине Југославије, радио је на припремама устанка у Црној Гори и био учесник Јулског устанка 1941. Током рата обављао је низ партијских и војнополитичких дужности. На почетку рата био је помоћник политичког комесара Главног штаба народоослободилачких и партизанских одреда за Санџак, а потом политички комесар Треће санџачке бригаде, руководилац политичког одељења Пете црногорске бригаде и Треће дивизије, политички комесар Приморске оперативне групе и политички комесар Другог ударног корпуса. После рата је био на дужностима политичког комесара армије, политичког комесара Седме војне области, помоћника команданта војне области за позадину, командант војног подручја и начелник Војноиздавачког завода „Војно дело". Завршио је Вишу Војну академију ЈНА. Одликован је Орденом народног хероја и низом других југословенских одликовања.

ДЕЛА: Сјећање на акције из студентских дана, Нк 1986; Сјећања, размишљања, реаговања, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Народни хероји Југославије, Бг 1975; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧКОВИЋ, Дејан

ЂУРИЧКОВИЋ, Дејан, историчар књижевности, универзитетски професор (Бањалука, 1. I 1938 -- Бањалука, 24. X 2017). Студиј опште (компаративне) књижевности започео је у Загребу, а завршио на Филолошком факултету у Београду (1961). Докторирао 1973. на Филозофском факултету у Сарајеву. По завршетку студија био је професор у бањалучкој гимназији (1962--1965), а затим више година на студијском боравку у Француској, као стипендиста Француске владе (1965--1967), лектор на универзитетима у Стразбуру (1970--1972), Бордоу (1980--1982) и Екс-ан-Провансу (1985--1988). Од 1967. асистент у Институту за изучавање југословенских књижевности при Филозофском факултету у Сарајеву, а од 1973. у новооснованом Институту за језик и књижевност (из коjeг се касније издвојио Институт за књижевност), у којем је Ђ. радио до његовог гашења 1993. Од 1993. до 2006. је на ФФ у Сарајеву предавао српску књижевност. Као спољни сарадник, у звању редовног професора, предавао је Теорију књижевности на Академији сценских умјетности у Сарајеву (1988--1990). Ђ. се првенствено бавио књижевном историјом и књижевном критиком. У његовим књижевноисторијским радовима чак и наоко периферна и безначајна локална књижевно-културна грађа, посматрана са становишта поуздане и провјерене књижевне свијести, формиране на престижнo иностраним, посебно француским књижевним искуствима и узорима, добија значај прворазредних књижевних чињеница и литерарних сензација. У књижевнотеоријским радовима и у практичној критичарској дјелатности Ђ. заступа становиште о критици као креативном чину која више не жели да буде само тумач умјетности, него настоји да прерасте у саму умјетност. Преводио је с француског, а између осталог објавио је и књигу Новим путевима француске критике (Сар. 1981) за коју је извршио избор и превод изабраних критика и написао предговор. Аутор је лексикона Српски писци Босне и Херцеговине (Ист. Сар. 2013).

ДЈЕЛА: књижевноисторијске студије: Босанска вила, I--III, Сар. 1974; Роман 1945--1980, Сар. 1991; Свједочанства времена -- Српска књижевност у листовима и часописима у Босни и Херцеговини 1878--1914, Сар. 2006; Подсјећања. Из наше књижевне прошлости, Сар. 2010; Књижевност и њено тумачење, Сар. 2015; есеји и критике: Дојмови, Бл 1978; Виђења романа, Ист. Сар. 2006; Књижевна огледала, Сар. 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Милановић, „Монографија о Босанској вили", Израз, 1975, 10; Р. Вучковић, „Д. Ђ. : Босанска вила", Трећи програм Радио-Сарајева, 1976, 12--13; С. Тутњевић, „In memoriam проф. др Д. Ђ. (1938--2017)", Годишњак Друштва чланова Матице српске у Републици Српској, 2018, 8.

С. Тутњевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИЧКОВИЋ, Слободан Ћако

ЂУРИЧКОВИЋ, Слободан Ћако, сликар, универзитетски наставник (Дреновштица код Никшића, 11. III 1943). Дипломирао 1972. на Академији примењених уметности у Београду, одсек за примењено сликарство, у класи Рајка Николића. Радио је 38 година на Факултету примењених уметности и дизајна као асистент и професор, а 1985--1987. био је и продекан. Члан УЛУС-а од 1975. Излагао је на пет самосталних (Београд, Брчко, Никшић) и више колективних изложби у земљи и иностранству, као и на Октобарском салону у Београду и на УЛУС-овом Пролећном и Јесењем салону. Његов стил одликује оријентисаност на чисто ликовне вредности, са посебним ослонцем на цртеж из којег развија композициону схему састављену од сложених асоцијативних форми допуњених дискретним увођењем боје. Његови најчешћи мотиви су асоцијације на људску фигуру, фасаде зграда или органски, аморфни облици. Тежећи чистом сликарству, ослобађа се сваке наративности и декоративности. Увек ствара чисте бојене површине без илузије дубине у дводимензионалном простору, као темељној одлици сликарства. Аутор је зидних композиција у КЦ Земун, ресторану Мек Доналдс и Народном позоришту у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић (ур.), 50 година Факултета примењених уметности у Београду, Бг 1999.

Ч. Јаничић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИШИЋ, Ђорђе

ЂУРИШИЋ, Ђорђе, правник, адвокат (Берн, Швајцарска, 31. X 1930 -- Београд, 14. XII 2018). Правни факултет завршио у Београду 1954, а после стажа отворио адвокатску канцеларију у Београду 1959. Био је доајен београдске и српске адвокатуре, потпредседник Адвокатске коморе Србије, представник адвокатуре Србије у Међународној унији адвоката, национални потпредседник Уније адвоката за СФР Југославију од 1983. до 1987. и за СР Југославију од 2001. до 2009. Такође је био ванредни члан Bar Association за међународно право и праксу, те председник Југословенско-британског удружења правника. Био је члан Крунског савета и заступник престолонаследника Александра II у спору око одузете имовине у Србији и Црној Гори и у стварима од значаја за имовину Карађорђевића. Носилац је највиших признања Адвокатске коморе Србије. Добио је орден ОБЕ почасног припадника највишег реда часника Британске Империје, којим га је 2007. одликовала британска краљица Елизабета II у знак признања за дугогодишњи рад у области адвокатуре и доприноса у успостављању и развијању сарадње с Великом Британијом.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српске адвокатуре. Биографије знаменитих адвоката, IV, Бг 2012.

К. Чавошки

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИШИЋ, Милутин

001_SE_V_Milutin-Djurisic.jpgЂУРИШИЋ, Милутин, микробиолог, имунолог, универзитетски професор (Краље код Андријевице, Црна Гора, 5. V 1905 -- Београд, 16. VII 1982). Медицински факултет у Београду завршио школске 1931/32. По одслужењу једногодишњег стажа провео је годину дана на раду у Пастеровом институту у Паризу као стипендиста Француске владе. Године 1933. изабран за асистента приправника, а 1939. за доцента за предмет Бактериологија са серологијом на Мед. ф. у Београду. Други светски рат га затекао као бактериолога 72. армијске болнице у Орешанима (Македонија). По окупацији земље, као и други наставници Универзитета, стављен је на располагање све до 1943, када је с последњном групом наставника враћен на факултет. У току рата активно је учествовао на санирању епидемије пегавца на Дрини и у околини Београда. Крајем 1944, по ослобођењу Београда, мобилисан је за вођење Одељења за израду тифусне вакцине за војне потребе и за становништво. Почетком 1945. демобилисан је и враћен на факултет, да би 1954. био изабран за редовног професора микробиологије на Мед. ф. у Београду. Био је шеф Катедре за хигијену, а оснивањем Фармацеутског факултета постао један од првих хонорарних наставника. Један је од оснивача Микробиолошког института (сада Институт за микробиологију), те управник Института у два мандата (1945--1946. и 1950--1957). Oснивач је имунологије у нас, посебно је изучавао имунитет код туберкулозе и написао први уџбеник за ову дисциплину (Основи имунологије, Бг 1950). Научним радом почео да се бави приликом боравка на Пастеровом институту и његовом серолошком одсеку у Гаршу, где бива активно укључен у експериментални рад из домена бактериологије и имунологије. Његов посебан интерес представљали су проблеми из домена антитоксичног, природног и локалног имунитета, бруцелоза и стафилококне инфекције, а након II светског рата туберкулоза. Објавио велик број радова са широким одјеком у страној и домаћој стручној јавности, два привремена уџбеника, једну монографију и учествовао у изради заједничког уџбеника из микробиологије са паразитологијом, те заједничког приручника стандардних метода за рутински микробиолошки рад. Учествовао активно са запаженим рефератима на стручним домаћим и међународним конгресима у Лондону, Риму, Милану, Лиону, Висбадену, Бриселу, Стокхолму, Цариграду, Лисабону, Букурешту и Москви. Као члан СЛД-а одржао је велик број предавања у подружницама, такође и више популарних предавања на Коларчевом и другим универзитетима. Био главни уредник Српског архива за целокупно лекарство и члан редакција стручних часописа у земљи и иностранству: Schweizeriche Zeitschrift für Algemeine Pathologie und Bakteriologie, Journal of Hygiene, Epidemiology and Immunology. Први потпредседник СЛД-а, први председник Друштва имунолога, секција за СР Србију. Председник и члан савета многoбројних медицинских установа у Београду. За дописног члана САНУ изабран 1961. а за редовног 1972. Oдликован Орденом рада са златном звездом 1973, добитник Седмојулске награде СР Србије за медицину 1960, Октобарске награде 1969. и др.

ДЕЛА: и G. Ramon, „Recherches expérimentales sur les Vaccinations associées", Annales de l'Institut Pasteur, 1939, 51; Ултравируси, рикеције и бактериофази, Бг 1948; Микробиологија, Бг 1951; „L'influence de la chloromycetino − resistance sur la virulence de salmonella typhi et salmonella paratyphi B.", Comptes rendus des séances de l'Academie des sciences, 1955, 241; Микробиологија са паразитологијом, Бг 1969.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мишковић (ур.), Годишњак САНУ за 1971, 1973, LXXVII; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до данас, Бг 2003.

Срђан Миловановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИШИЋ, Митар

ЂУРИШИЋ, Митар, историчар, научни саветник (Парци, Подгорица, 23. X 1923 -- Београд, 29. IV 2017). Нижу гимназију завршио је у Даниловграду, а потом је школовање наставио у учитељској школи на Цетињу и Херцег Новом. Учествовао је у антифашистичкој борби током II светског рата као борац и омладински руководилац у 7. црногорској омладинској бригади „Будо Томовић". По завршетку II светског рата остао је на служби у Југословенској армији, обављајући војнополитичке и штабне дужности. Завршио је Војнополитичку школу у Београду и Пешадијску официрску школу у Сарајеву. Од 1950. до 1979. радио је у Војноисторијском институту, а бавио се истраживањем операција српске и црногорске војске у балканским ратовима и I светском рату, као и историјом партизанског покрета (Први балкански рат. Операције Црногорске војске, Бг 1960; Битка на Дрини, Бг 1969; Партизански одреди у Србији 1941, Бг 1981; Српска ескадрила у Скадарској операцији 1913, Бг 2006; Црна Гора у Другом балканском рату, Бг 2007; Србија у рату 1914, Бг 2008). Дао је посебан допринос изради Војне енциклопедије, за коју је написао неколико десетина одредница, и едицијe „Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске". Пензионисан је 1979. у чину пуковника. У звање научног саветника изабран је 1995.

ДЕЛА: Седма црногорска омладинска бригада „Будо Томовић", Бг 1973; Приморска оперативна група, Бг 1997; коаутор, Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске, I--VII, Бг 1998; Љешњани у борби за слободу, Пг 2004; Ђенерал Радомир Вешовић, Андријевица 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИШИЋ, Павле

001_SE_V_Pavle-Djurisic.jpgЂУРИШИЋ, Павле, официр, командант снага ЈВуО (Подгорица, 9. VII 1907 -- Стара Градишка, 21. IV 1945). По завршетку седмог разреда гимназије примљен је у 55. класу Ниже школе ВА, коју је завршио 1930. Краће време је службовао као командир вода у 10. пешадијском пуку и Пешадијској официрској школи у Сарајеву. На личну молбу прекомандован је 1934. у Беране, где је прво био командир вода, а потом ађутант издвојеног батаљона 48. пешадијског пука. Након положеног капетанског испита (1937) постао је командир Прве чете тог батаљона. По избијању II светског рата и италијанске анексије Албаније, са својом четом је упућен на Плавско језеро ради обезбеђења границе. Учествовао је у Априлском рату, борећи се са својом јединицом у саставу Комског одреда и успевши да избегне заробљавање. Већ на почетку устанка, средином јула 1941, истакао се као способан командант, због чега га је пуковник Драгољуб Михаиловић поставио за команданта четничких снага на простору централне и источне Црне Горе. На Михаиловићев предлог, влада Краљевине Југославије га је одликовала орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Крајем 1941. састао се с пуковником Михаиловићем, који га је поставио на место команданта Лимско-санџачких четничких одреда. По повратку из Михаиловићевог штаба постигао је договор с командантом италијанске дивизије „Венеција" генералом Бонинијем о борби против партизанских снага у зони одговорности те дивизије на северу Црне Горе. Након одласка главнине партизанских снага из Црне Горе, са својим трупама водио je борбе против њихових остатака током 1942. Јединице под његовом командом заузеле су фебруара 1943. Колашин, у који се пребацио његов штаб из Горњег Заостра. Одатле је упутио ултиматум италијанском гувернеру Црне Горе Пирцију Биролију, у коjeм је истакнуто да ће народ на сваки покушај проглашења црногорске независности одговорити устанком. Својеврсни пакт о ненападању с Италијанима потрајао је до лета 1943. У том периоду је са својим одредима учествовао у операцијама на Неретви. У покушају да зауставе партизанско напредовање ка Црној Гори трупе под његовом командом претрпеле су тежак пораз код Невесиња. Након битке на Неретви у Црну Гору је ушла немачка Прва брдска дивизија, која је у склопу антигерилских операција без борбе заузела Колашин. Ђ. је тада заробљен и интерниран у логор Стриј у Пољској. Три месеца касније, августа 1943, успео је да побегне из заробљеништва и пробије се до Београда, где је приликом преласка Дунава ухапшен од стране снага генерала Милана Недића и предат Немцима. Новембра 1943. они су га пребацили у Црну Гору, како би уз њихову помоћ водио операције против партизанских јединица. По пристизању у Црну Гору, формирао је три пука са седиштима у Милешеви, Пљевљима и Подгорици, почевши да добија и помоћ од генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Недић га поставља на место заменика команданта Српског добровољачког корпуса и унапређује у чин потпуковника. Снаге под његовом командом прерастају јуна и јула 1944. у Црногорски добровољачки корпус, који је у свом саставу имао три пука с око 5.600 бораца. Истовремено, у политичком смислу почиње да се разилази с генералом Михаиловићем и прави планове о стварању посебне слободне територије у Црној Гори и Албанији. Лета 1944. учествовао је у одбрани Санџака од партизанске офанзиве, а октобра 1944. споразумео се с албанским првацима о заједничком одступању ка Грчкој. На Михаиловићев позив трупе под његовом командом кренуле су у повлачење ка северозападу децембра 1944. Фебруара 1945. разишао се с Михаиловићем и Врховном командом и, у намери да се повуче у Словенију, приближио Секули Дрљевићу, црногорском сепаратисти и сараднику режима НДХ, признајући 22. III 1945. Црногорско државно вијеће. Међутим, снаге НДХ су зауставиле четнике под његовом командом на Лијевча Пољу. Заједно са више десетина других официра усташе су заробиле Ђ. и потом га убиле.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, Четници у Другом свјетском рату, Зг 1979; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић. Биографија, Бг 2004.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРИШИЋ, Славко

ЂУРИШИЋ, Славко, ветеринар, научни саветник (Ботош код Зрењанина, 25. III 1927 -- Нови Сад, 27. VII 2007). Дипломирао 1953. на Ветеринарском факултету у Београду. После дипломирања радио је на терену Орловата и Ечке, потом радио у Научном институту за ветеринарство у Н. Саду (1959--1976). Специјалистички рад „Култивисање неких ентеровируса свиња у ткивним културама лабораторијских животиња" одбранио 1964, а докторску дисертацију „Изучавање хемолитичких сојева Е. coli изолованих код ентеритиса прасади", 1965. на ВФ у Београду. У звање научног саветника изабран 1975. У шест научноистраживачких пројеката био је одговорни истраживач, а у Савезном министарству за науку и технолошки развој изабран за експерта. Запослио се у Заводу за вирусологију и имунологију Института за заштиту здравља у Н. Саду 1976. Значајан допринос науци и струци огледа се у развоју и примени савремених метода за дијагностику, те за сузбијање вирусних болести свиња и живине (и Б. Михајловић, „Улога антитела у заштити мишева од инфекције хемолитичким сојем E. coli", ВГ, 1967, 1; „Имуни систем и имуно биолошка реактивност говеда", у: Саветовање из производње говеда, Н. Сад 1993). За запажене резултате у раду одликован Орденом рада трећег реда и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.

ДЕЛА: „Стабилност култура mycoplasma сојева изолованих из плућног ткива свиња при различитим температурама и PH", Микробиологија, 1971, 8, 1; „The Isolation and Characteristics of Mycoplasma Organisms from Mastitic Cow Milk", AV, 1976, 26, 5; и Ж. Трифуновић, „Учесталост појављивања микоплазми у респираторном тракту телади и јунади", ВГ, 1986, 40, 5.

ЛИТЕРАТУРА: Четрдесет пет година Научног института за ветеринарство, Н. Сад 1995; Библиографија Научни институт за ветеринарство 1950--1995, Н. Сад 1995; 80 година Научног института за ветеринарство Србије, Бг 2006.

З. Д. Јевтић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКИЋ, Јелена

ЂУРКИЋ, Јелена, агроном, универзитетски професор (Бечеј, 21. XI 1921 -- Бечеј, 24. V 1990). Диплому инжењера пољопривреде стекла је на Пољопривредном факултету у Земуну 1950. У периоду 1950--1961. радила је као ентомолог у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду. У звање асистента на предмету Ентомологија изабрана је 1961. на Пољ. ф. у Новом Саду, где је 1964. одбранила докторску дисертацију „Прилог монографији врсте Opatrum sabulosum L.", а затим прошла кроз сва изборна звања до редовног професора (1976). Наставу је изводила из Опште ентомологије на Одсеку за заштиту биља и из Заштите биља (зоолошки део) на Одсеку за ратарство и повртарство. Проучавала је ентомолошке проблеме у ратарско-повртарској производњи, а важила је за једног од најбољих познавалаца штетних инсеката у земљишту. Резултати њених истраживања чинили су основу за прогнозирање појаве штеточина биљака и темељ за даљи рад у овој области примењене ентомологије. Учествовала је на многим научним скуповима у земљи и иностранству и на великом броју стручних скупова у земљи, преносећи тако савремена сазнања директно у праксу.

ДЕЛА: коаутор, Приручник за заштиту биља, Бг 1963; коаутор, Штеточине у биљној производњи, I и II део, Бг 1964--1967; коаутор, Заштита кукуруза од штеточина, болести и корова, Бг 1971.

ЛИТЕРАТУРА: 50 година (1960--2010) универзитетског образовања, научне и стручне делатности у области заштите биља -- фитомедицине, Н. Сад 2010.

Т. Кереши

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Бранко

ЂУРКОВИЋ, Бранко, диригент, универзитетски професор (Дубље код Богатића, 23. XII 1937). Дипломирао на Групи за музику Више педагошке школе у Сарајеву 1961. и на Групи за музичку теорију Музичке академије / Факултета музичке уметности у Београду 1969, где је и магистрирао у класи Војислава Илића 1978. Његови учитељи дириговања били су још и Тихомир Мирић и Михајло Вукдраговић. На ФМУ у Београду радио је од 1979. када је изабран за стручног сарадника за предмет Хорско дириговање, а наставу самостално водио од 1980. до пензионисања 2003 (редовни професор од 1991). Диригентско деловање Ђ. одвијало се, углавном, у три извођачка ансамбла: Хор 66 девојака, Шабачко певачко друштво и Дечји студио хор. Свој најзначајнији ансамбл, Хор 66 девојака из Шапца, основао је децембра 1963. Са њим је и освојио најзначајније југословенске награде, наступао на престижним домаћим фестивалима (Такмичење омладинских и дечјих хорова Југославије, Цеље; Фестивал омладинских хорова Србије, Нови Пазар; Југословенске хорске свечаности, Ниш; Мокрањчеви дани, Неготин) и остварио запажене интернационалне успехе (Ланголен, Толоса, Нерпелт, Нант, Хамбург, Монтре, Оломоуц, Кардица). Дириговао је и Оркестром Гарде Војске Југославије, Нишким симфонијским оркестром, Хором Радио Сарајева, Хором „Јединство" из Бање Луке, Хором Дома Југословенске народне армије и Хором „Бранко Крсмановић" из Београда, Младинским певским збором из Марибора, Дечјим хором Радио Загреба, Нишким камерним хором, Хором Универзитета у Нишу и др. Био је покретач и организатор Фестивала дечјих хорова у Шапцу (1969) и Фестивала омладинских хорова у Новом Пазару (од 1976). Основао је и Арт студио Шабац, као посебну институцију за неговање музичке уметности. Аутор је уџбеника Основи хорске вокалне технике (Бг 1984). Добитник је Ордена рада са златним венцем (1987), Повеље града Шапца (1992) и Вукове награде (1993).

ЛИТЕРАТУРА: С. Муњић, Педесет година заједно Бранко и Хор 66 девојака, Шабац 2013.

Б. Ђаковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Георгије

ЂУРКОВИЋ, Георгије, сликар (Угарскa, првa половинa XIX в.). За њега се зна по портрету Антонија Бранковића, архимандрита манастира Хопово и Гргетег (1829), израђеног у стилу епохе бидермајера. Ђ. није портрет радио по живом моделу јер се архимандрит Антоније упокојио 1824.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, „Настојатељи манастира Гргетега", у: Манастир Гргетег, Н. Сад 1990.

Ан. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Дејан

ЂУРКОВИЋ, Дејан, филмски редитељ, сценариста, публициста (Београд, 1. IV 1939 -- Београд, 2. II 2003). Апсолвирао филмску режију у класи Вјекослава Афрића на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Закорачивши у филмску уметност 1961. као асистент редитеља Клода Отан-Ларе у филму Не убиј, деловао је, потом, као сценариста, редитељ и учесник у професионалном организовању филмских стваралаца. Био је секретар Удружења филмских радника Србије, директор Фестивала глумачких остварења у Нишу, секретар организационог одбора ФЕСТ-а, члан многих жирија и одбора, водитељ многобројних емисија и серија на телевизији, те учесник у готово свим друштвеним догађајима у југословенском филму у периоду 1962--2002. Као јавна личност изузетног шарма и елоквенције, духовито и луцидно је коментарисао друштвена и филмска збивања. Као филмски сценариста истакао се савременим тумачењима Нушићевих комедија (Др, режија С. Јовановић, са В. Бабићем, 1962; Пре рата, 1966; Масмедиологија на Балкану, 1989; Балканска перестројка, 1990, сва три у режији В. Бабића, који је био и косценариста). Изразит самостални допринос дао је као аутор кратких уметничких филмова основаних на апсурдном хумору и алегоријском, гротескном односу према стварности, по чему се може сматрати аутентичним настављачем београдског надреалистичког круга (1926--1932), као и једним од водећих стваралаца надреалистичког филма у Европи. Већ првим филмом у овој серији Анабелин сан (1966, награђен у Манхајму и Венецији) показује стилске одлике у духу зрелог Буњуела, које, затим, варира у филмовима Психоделикт (1968, награђен у Оберхаузену), Пресађивање осећања (1970, награђен у Београду и Берлину), У правцу почетка (1970) и Четврта димензија (1972). Истакао се и бритким друштвеним ангажманом у кратким документарним филмовима За и против за (1969, са М. Милошевићем, награђен у Београду), о студентској побуни на Београдском универзитету 1968, и Социјални експеримент (1971), о студентском штрајку солидарности са какањским рударима. Био је косценариста и коредитељ и дугометражног играног филма Познајете ли Павла Плеша (1975, са Ј. Аћиним, М. Шећеровићем и М. Деретом).

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Дејан Ђурковић", у: Мртви, Бг 2017.

Б. Зечевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Димитрије

ЂУРКОВИЋ, Димитрије, позлатар, сликар (Јарак, Срем, 10. IX 1793 -- Сремски Карловци, 23. III 1843). Пореклом из учитељске породице, био је усвојеник и ученик сликара Стефана Гавриловића са којим се упознао приликом рада на иконостасу цркве у Јарку. Ђ. рад је био више окренут позлатарству него сликарству. Познато је неколико његових дела која је радио са другим уметницима, никад самостално. Са Георгијем Бакаловићем у периоду 1817--1819. сарађивао је при сликању иконостаса цркве у Ердевику, 1831. учествовао је у декорисању унутрашњости цркве у Нерадину, да би 1836. са Константином Данилом радио на осликавању румунске цркве у Уздину. Заједно са Георгијем Бојером, сликаром из Комлоша (Банат), 1840. ради иконостас Цркве Преноса моштију Св. оца Николаја у селу Прхово. Из уговора склопљеног за осликавање овог иконостаса види се да је као другопотписани био ангажован као позлатар.

ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, „Георгије Бакаловић 1786--1843", ЗНМ, 1958, 1; Класицизам код Срба 1790--1848, 1, Бг 1965; М. Лесек, „Иконостас цркве Св. Николе у Прхову", Гласник: Службени лист СПЦ, 1975, 1.

Ан. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Димитрије

001_SE_V_Dimitrije-Djurkovic.jpgЂУРКОВИЋ, Димитрије, позоришни редитељ и педагог (Београд, 12. IX 1925). Позориште га је привлачило од детињства, па је већ од оснивања Дечјег позоришта „Рода" у Београду 1938. постао његов члан. Са пријатељима је основао неформално позориште Омладински студио у којем је од 1941. до 1943. изведено седам премијера у којима је био писац, редитељ и глумац. После рата радио је као новинар у Политици (1945--1946), затим у културној хроници Радио Београда. Први је стални филмски критичар Политике (1949--1953). Више од филма привлачило га је позориште па 1948, одмах по њеном оснивању, уписује Академију за позоришну уметност у Београду. Као студент прве класе на Одсеку за режију у класи проф. Хуга Клајна дипломирао 1952. представом Довитљива девојка Лопеа де Веге на сцени Хрватског народног казалишта у Суботици. Исте године ангажован је као редитељ у Народном позоришту у Крагујевцу, где је стварао модерно и живо позориште. У две сезоне режирао је четири представе, од којих је последња (Миодраг Ђурђевић, Наследство) уклоњена са репертоара из политичких разлога. Након тога прелази у Српско народно позориште у Новом Саду где се, у оштрој конкуренцији, намеће за најзначајнијег редитеља тог позоришног ансамбла и остварује своје најзначајније режије: Небески одред Ђ. Лебовића и А. Обреновића (1957), Избирачица К. Трифковића (корежија са Б. Ханауском, 1960), Варалица у Бечеју Б. Чиплића (1961), Халелуја Ђ. Лебовића (1964), Фамилија Софронија А. Кирића Ј. Игњатовића (у сопственој драматизацији, 1966), Село Сакуле, а у Банату Зорана Петровића (1969), Зли дуси Ф. М. Достојевског (драматизација А. Ками, 1975). У СНП је режирао и Песму О. Давича (у сопственој драматизацији, 1956. и 1959), Оптимистичку трагедију В. В. Вишњевског (1957), Чаробњака који доноси кишу Р. Неша (1958), Пукотину раја М. Туторова (1959), Хамлета В. Шекспира (1961), Вечитог младожењу Ј. Игњатовића (у сопственој драматизацији, 1963), Народног посланика (1963) и Госпођу министарку (1966) Б. Нушића, Коштану Б. Станковића (1964), Месечину за несрећне Ј. О'Нилa (1967), Викторију Ђ. Лебовићa (1968), Злу жену (1968) и Кир Јању (1978) Ј. С. Поповићa; Беле ракете лете на Амстердам В. Зупана (1972), Галеба А. П. Чехова (1973), Сентименталну представу М. Антића (1974), Смрт трговачког путника А. Милера (1977) и Хеду Габлер Х. Ибзена (1984); а у ЈДП: Калигулу А. Камија (1960) и Брисан пут М. Новковић (1980). Стеријину награду за режију добио је за представе Избирачица (1961), Халелуја (1965) и Фамилија Софронија А. Кирића (1968), док је за Село Сакуле, а у Банату добио Стеријину награду за сценску адаптацију (1970), а представа, коју је и режирао, добија награду Најбоља представа у целини и Награду округлог стола критике. У то време је постао редитељ са највише Стеријиних награда у Југославији. Две награде за режију додељене су му на Сусретима војвођанских позоришта за представе Иркутска прича А. Н. Арбузова (1961) и Фамилија Софронија А. Кирића, а две редитељске награде примио је од Удружења драмских уметника Србије (Иркутска прича и Село Сакуле, а у Банату).

У Новом Саду Ђ. је пронашао ансамбл који је прихватио да прати његове неконвенционалне идеје. Спроводио их је са непоколебљивом и ретко виђеном упорношћу. За то је имао безрезервну подршку управника СНП Милоша Хаџића. Као редитељ посебно се интересовао за дела домаћих аутора, нарочито за текстове који истражују и презентују Војводину, коју је сматрао за простор и време свог изворног позоришта. Негујући култ позоришне пробе, припадао је оним ретким ентузијастима у позоришту за које је истраживачки рад пун неизвесности важнији од проверених путева који воде до рутинских остварења. Тежио је позоришту које је одлучно у критици друштвене стварности, али и поетично, иронично и исповедно. Велик познавалац драмске литературе, дубоко је у њу понирао, не прихватајући моду изневеравања драмског писца. Ипак, није се залагао за такозвано литерарно позориште, него за позориште које се темељи на самосвојности позоришне уметности и њеног језика, пре свега на уметности глумца, а затим и осталих протагониста колективног уметничког чина. Био је у сталном ангажману у СНП од 1955. до 1967 (и касније као стални гост) с тим што је две сезоне био у београдском Савременом позоришту (1961--1963). Четири године је у СНП био директор Драме (1963--1967) и две године уметнички руководилац „Веселог театра Бен Акиба". Режирао је и у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212 и НП у Београду, у НП у Сомбору, у НП у Вршцу, у Камерном театру '55 у Сарајеву и у театру Станислава Виспјанског у Катовицама (Пољска).

Педагошким радом почео је да се бави у Средњој позоришној школи у Новом Саду (1955--1957), затим је у Драмском студију СНП предавао предмет Анализа текста (1966--1968), да би 1969. постао професор позоришне режије на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду на којој је извео пет класа студената режије. Био је у више мандата шеф Катедре за позоришну и радио режију где је испољио снажну иницијативу за унапређивање и осавремењавање процеса студирања режије, усмеравајући га према практичном, непосредном усвајању знања и настојећи да што више повеже студирање режије са студирањем глуме, драматургије и организације. Многе његове иновације у педагогији режије, као и низ практичних вежби, и данас се користе у настави. Већи број његових студената постали су афирмисани редитељи. По позиву прихвата да студентима интермедијалне режије на Академији уметности у Новом Саду предаје позоришну режију (1978--1983). Предавао је и на магистарским студијама театрологије на ФДУ и Академији уметности у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Марјановић (прир.), Димитрије Ђурковић, Н. Сад 2007.

Живко Поповић; Биљана Нишкановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Ђорђе Ђуро

ЂУРКОВИЋ, Ђорђе Ђуро, официр, политичар, журналиста (Класнић код Глине, 24. II 1845 -- Будимпешта, 25. V 1908). Потомак је породице која је знатно пре Велике сеобе дошла у Угарску, а племство јој обновљено 1714. Са 11 година ступио је у кадетску школу у Марбургу на Лани, а Техничку војну академију завршио 1864. у Клостербруку. Службовање је започео у Удинама и Целовцу. Двогодишњу Високу ратну академију окончао је у Бечу, после чега се у Војном географском институту бавио картографијом. Био је у стручним мисијама у Немачкој, Турској, Црној Гори и Албанији. Креирао је нов систем координата (Kreislinien-Koordinatensystem), који ће се дуго користити у аналитичкој геометрији. Иступио је из војне службе 1876. Ангажован је у спољнополитичком уредништву Die Presse, радио и за Neue Freie Presse, касније за Pester Lloyd, Pester Journal, Agramer Zeitung, загребачке Народне новине и новосадско Наше доба. Објавио je две књиге путописа о Босни и о Албанији (Bosnien und die Nebenländer, Wien 1879; Аlbanien, Wien 1881). Ова друга је преведена на српски језик (Албанија, Сар. 1884) и за њу је добио Орден Св. Саве III степена. Политиком се бавио од 1881. као заступник Сремских Карловаца, потом Даља, па осјечког Горњег Града у Хрватском сабору. Био је и посланик Угарског сабора. Спада међу осниваче Српског клуба посланика, али је био приврженик мађаронске политике Народнe странке. Заступао је интересе Срба у Хрватској, нарочито одлучно приликом антисрпских демонстрација у Загребу 1895. Подржавао је Германа Анђелића, сарађивао с аустрофилском Напредном странком у Србији и краљем Миланом лично. Имао је разгранате балканске везе, о чему сведоче ордени Таковског крста, Даниловог крста, Румунске круне, Румунске звезде, Грчког спаситеља. Мада поверљив човек Калмана Тисе, због сукоба са Куеном Хедерваријем изгубио је саборске мандате и потпуно се окренуо журналистици. Међу Србима знало се за његове тајне извештаје који су у Тисиним рукама били инструменти борбе против Милетићеве политике, због чега је чак и његова смрт у српској штампи била пропраћена негативним оценама. Веома образован, бавио се и културним темама. Преводио је наше писце на немачки, писао је позоришне критике и театролошке радове. Његов посинак Максимилијан (Макс) био је последњи цивилни гувернер Земаљске владе БиХ.

ДЕЛА: Eine Studie über Lessings „Laokoon", Wien 1876; Die Schauspielschule, Wien 1879; Говор Ђ. Ђурковића..., Н. Сад 1892; Срби и Хрвати, Зг 1893; Нешто о Босни, Ср. Карловци 1895; Три говора Ђ. Ђурковића, Н. Сад 1896; Стање српске Народно-црквене аутономије, Н. Сад 1898; Источна политика Аустроугарске, Н. Сад 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Животопис Ђуре пл. Ђурковића, Н. Сад 1897; Браник, 1908, 107; Застава, 1908, 106; Политика, 1908, 1553; Цариградски гласник, 1908, 21; Б. Ковачек, „Позоришне рецензије Ђорђа Ђурковића", ЗМССУМ, 1991, 8--9; В. Ђ. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848--1914, Бг 1991.

Б. Ковачек

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Евгеније

ЂУРКОВИЋ, Евгеније, адвокат, врховни надзорник српских школа, посланик (Баја, Мађарска, 1790 -- Пешта, 16. IX 1874). Породица Ђ. стекла је угарско племство. Права је студирао у Словачкој, па у Пешти 1815. постао фишкал грофовских породица Баћањи, Вечеи и Српске школске депутације. Изабран је 1841. за главног школског надзорника српских православних школа у Угарској с титулом „краљевски саветник", а његов утицај на пољу просвете био је веома велик. У време револуције 1848. представници Омладине, које је предводио Лаза Марковић, тражили су од председника краљевског намесника Зичија да га смени, пошто је, како су тврдили, својим конзервативним ставовима спречавао сваку реформу школства. Био је врло имућан, а припадао је десном крилу српског грађанског друштва, био у веома блиским односима с Рајачићем, као и с владајућим мађарским круговима, а као носилац мађарске државне идеје уживао је њихово неограничено поверење. Настојао је да из препарандије уклони све противдржавне елементе, а наставом мађарског језика да оснажи идеју мађарског родољубља. Конзервативан став заузимао је и у вези с тада актуелним питањима језика и правописа, оштро и бескомпромисно се супротстављајући реформама за које се залагао Вук Стефановић Караџић. Био је и огорчени противник Теодора Павловића, секретара Матице српске, па је не бирајући средства, с патријархом Рајачићем, илирцима и др. покушао да Павловића материјално уништи и истовремено компромитује у очима јавности. Био је један од оних који су захтевали да се седиште Матице српске врати у Пешту, јер је желео да је потчини Карловачкој митрополији, под чијом се управом налазило и српско школство. Више пута биран је за посланика народно-црквених сабора. На Српском народно-црквеном сабору 1837. био је депутат Будимске епархије. Патријарх Рајачић поставио га је 1849. за референта просветне струке у новоименованој влади. Обављао је дужност градоначелника Новог Сада. Писао је највише о темама из области права. Сарађивао је у Арнотовом Магазину (1838). Штитио је и помагао Д. Неофитовића, М. Видаковића и друге српске писце, па му је стога Видаковић 1839. посветио своје дело Селим и Мерима. Сава Јовановић посветио му је оду Пƀснь его высоко-благородію господину Еνгенію отъ Гьурковичь, народньіхъ школъ верховному управителю (Пешта 1841).

ДЕЛА: Право наслƀдія за общу славено-сербскаго у Мадьарской народа ползу, Будим 1823; Мала нƀмачка грамматіка за Србе, Пешта 1851; превод: Законъ мƀничньій кралƀвства Унгаріе и частій къ ньой принадлежећи, Пешта 1840.

ЛИТЕРАТУРА: P. Ј. Šafařík, Geschichte der südslawischen Literatur, III, Geschichte der serbischen Literatur, Prag 1865; Србски народ, 1874, 68; Глас народа, 1874, 40; Ј. Игњатовић, Мемоари, Н. Сад 1953; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској (1791--1914), Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, I, Н. Сад 1986.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Живко

ЂУРКОВИЋ, Живко, књижевник, универзитетски професор (Сомина код Никшића, 5. III 1936). Вишу педагошку школу завршио на Цетињу, а радио као учитељ, директор основних школа, па предавач српскохрватског језика. Дипломирао је на Филозофском факултету у Скопљу, на Групи за српскохрватски и македонски језик и књижевност југословенских народа 1969. Постдипломске студије завршио је на Свеучилишту у Загребу 1979, а докторски рад Књижевно дјело Љубомира П. Ненадовића (Тг 1985) одбранио на Филолошком факултету у Београду 1984. Од 1980. до 1986. био је директор Просвјетно-педагошког завода у Никшићу, а на Вишој педагошкој школи у Никшићу предавао Методику на Групи за разредну наставу. Као професор за предмет Српска књижевност на Одсјеку за српски језик и књижевност ФФ у Никшићу радио је 1990--2001, а за редовног професора биран 1995. Био је посланик у Скупштини Црне Горе, члан Педагошког савјета Црне Горе, члан Његошевог института у ЦАНУ, предсједник Одбора за организовање 14. конгреса слависта Југославије (1996), гостујући професор у Познању, члан Извршног одбора славистичких друштава Југославије. Предмет његовог истраживања су писци из Србије и Црне Горе, од В. Караџића и Његоша до Д. Максимовић и М. Павића. О Његошу је објавио више компаративних студија (Сарајлија и Његош, Нк 1992; Његош у писмима, Пг 2005; Ђилас и Његош, Пг 2008; Сарајлија и Његош / кривотворења, Бг 2009; Његош и Тесла, Пг 2011; Андрић и Његош, Бг 2012; Деретић -- Његош, Нк, 2013; Његош у дјелима Јевта Миловића, Пг 2014), а о другим писцима више књига огледа и есеја (Чојство и анегдота, Требиње 1981; Ненадовићи и Црна Гора, Тг 1987; Сима Милутиновић Сарајлија и Црна Гора, са Б. Мркаићем и Д. Вујачић, Пг 1986; На заводљивом путу, Бг 2004; Одзиви, 1--5, Нк 1996--2018). Аутор је већег броја етнографско-историјских студија о познатим личностима и догађајима у Црној Гори (Војводе Баћовићи, Бг 1997; Сава Пејовић Трећи, Нк 2001; Вукоман Џаковић -- живот и дјело, Бг 2006. и др.), монографије о Тесли (Никола Тесла, научник и писац, Бг 2018), као и хроника о појединим просвјетним установама у Црној Гори. У романима, у оквиру општијих животних тема, у широком временском распону од илирских и турских времена до XIX и XX в., животне путеве књижевних јунака посматрао је као одјеке великих историјских и друштвених промјена и збивања. Добитник је награда „Залога" и „Марко Миљанов".

ДJЕЛА: романи: Дјед из снова, Бг 2002; Преображаји, Бг 2003; Зборовања, Бг 2006; Вилословије и самословије, Бг 2007; Тодоров удес, Бг 2010; Духовникови путокази, Бг 2011; пјесме: Од погледа до погледа, Нк 2016.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Чађеновић, „Монографија о књижевном дјелу Љубомира Ненадовића", Овдје, април 1986; В. Матовић, „Књига која је недостајала", Побједа, 26. III 1988; Г. Максимовић, „Дотицаји и аналогије као обликотворни принципи сарадње", КИ, 1994, 92; С. Касалица, „Животни простор Кленчана", Просвјетни рад, 15. III 1996; „Други о мојим књигама", у: Одзиви, V, Нк 2018.

Л. Томић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Зорица

001_SE_V_Zorica-Djurkovic.jpgЂУРКОВИЋ, Зорица, кошаркашица (Дубровник, 14. IX 1957). Једна од најбољих европских кошаркашица свих времена. Почела је у Црвеној звезди за чији први тим је дебитовала са 16 година. У њој је провела скоро читаву каријеру и освојила 13 трофеја, почев од 1973. до 1981: седам титула првака Југославије (1973, 1976, 1977, 1978, 1979, 1980, 1981), пет пехара Купа Југославије (1973, 1974, 1976, 1979, 1981) и 1979. Куп европских шампиона (данас Евролига). У финалу Купа шампиона 1979. у Ла Коруњи, против мађарског клуба БСЕ-а, постигла је 30 поена и заједно са Јасном Милосављевић била најефикаснија на утакмици која је донела југословенској кошарци првог клупског првака Европе. У тој сезони Купа шампиона била је најбољи стрелац тима са укупно 202 поена. Са Црвеном звездом је још једном стигла до финала Купа шампиона, 1981, када је титулу освојила Даугава из Совјетског Савеза. У традиционалном избору Звездине ревије три пута је проглашена за најбољу спортисткињу Спортског друштва Црвена звезда (1978, 1980, 1981). Два пута, 1980. и 1981, проглашена је за најбољу кошаркашицу Европе. Са репрезентацијом је освојила три медаље -- сребрну на Европском првенству у Познању 1978, и две бронзане, обе 1980, на Олимпијским играма у Москви и на Европском првенству у Бањалуци. Била је најбољи стрелац шампионата у Бањалуци са 103 поена (просек 20,6). На свим великим такмичењима углавном је била први или други стрелац репрезентације Југославије, а на 92 утакмице постигла је 1.192 поена. Каријеру је завршила у београдском клубу Беомеркс, у сезони 1992/93. Једна је од пет кошаркашица у историји Црвене звезде којој је одата почаст тако што јој је дрес подигнут под сводове клупске дворане. Добитник је Мајске награде СОФК Србије (1979) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984; Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004.

Александар Милетић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Карло (Драгутин)

ЂУРКОВИЋ, Карло (Драгутин), сликар (Будим, 1810 -- Будим, 1874). Бавио се портретним сликарством. До сада су позната три његова портрета: један, кабинетског формата, из некадашње Збирке Јоце Вујића данас се налази у београдском Народном музеју -- Портрет мушкарца (1837), кao и два из Галерије Матице српске у Новом Саду -- Млади човек и Млада жена (1859). Сви они су рађени у стилу бидермајера, под видним утицајем портретног сликарства Константина Данила.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, Класицизам код Срба: каталог сликарства, Бг 1967; Ликовна енциклопедија Југославије, 1, Зг 1984; Галерија Матице српске, Н. Сад 2001.

Ан. Костић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Миша

001_SE_V_Misha-Djurkovic.jpgЂУРКОВИЋ, Миша, филозоф, политиколог, научни саветник (Београд, 24. VIII 1971). Основну школу и гимназију завршио у Крушевцу. На Филозофском факултету у Београду филозофију дипломирао 1996, магистрирао 2001. и докторирао 2005. с темом „Либерализам и држава: политичка филозофија Џона Стјуарта Мила" (објављена као Политичка мисао Џона Стјуарта Мила, Бг 2006). Ради на Институту за европске студије у Београду од 1997, а у звању научног саветника од 2015 (од 2016. је директор). Од 2001. редовни је колумниста листа Политика, а његови текстови отварају читав низ друштвено, политички и културолошки важних питања, при чему негује отворен, полемички начин излагања. Током 2005. обављао је функцију саветника председника владе и секретара Државног савета за Косово и Метохију. Проучава класичне политичке теорије с идеологијом и теоријом моћи, од либерализама и разних облика десне мисли до студија популарне културе и биоетике, а бави се и темама које су традиционално сматране маргиналнима. Књига Тамни коридори моћи (Бг 2013) представља оригинални покушај да се политичка теорија врати својим изворима, бављењу актуелним друштвеним проблемима и истраживању стварних метода практиковања моћи: од система нетранспарентне моћи, преко креирања нових нација, проблема гојазности, до нових облика ауторитаризма. Монографија Десна мисао у XX веку (Ср. Карловци -- Н. Сад 2019) представља синтезу у којој су обухваћени најразличитији правци конзервативне теорије у прошлом веку, од мисли средњег тока, преко радикалних аутора, затим економске мисли, па до актуелних питања породице и судства. Ђ. се залаже за обнову класичних идеја политичког поретка, државе, морала, као и за већу улогу религије у јавној сфери. Осим у домаћим часописима, објављивао је у Енглеској, Русији и Мексику. Предавања је држао у Аустрији, Финској и Немачкој. Члан је Покрета за обнову Европе који окупља водеће европске и америчке конзервативне мислиоце. Као уредник институтске трибине организовао је многобројне скупове и довео у Србију нека од водећих имена савремене друштвене науке (М. Фриден, А. Дугин, А. Карлсон).

ДЕЛА: Капитализам, либерализам, држава, Бг 2005; Слика, звук и моћ, Бг 2009; Илузија Европске уније, Бг 2015; Рат за породицу у Србији, Бг 2019.

ЛИТЕРАТУРА: З. Стојиљковић, „Партијске идеологије, европски политички простор и Србија", Годишњак ФПН, 2011, 6; R. Archer, „Assessing Turbofolk Controversies: Popular Music between the Nation and the Balkans", Southeastern Europe, 2012, 36, 2; Н. Вуковић „Упаљени рефлектори", ЗМСДН, 2014, 149, 4.

Милован Митровић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Никола

ЂУРКОВИЋ, Никола, позоришни редитељ, композитор, књижевни преводилац (Трст, Италија, 25. V 1812 -- Осијек, Славонија, 6. I 1876). Музику је студирао у Фиренци и потом био учитељ музике у Трсту. Од 1840. био је учитељ певања кнеза Александра Карађорђевића и штићеника српског двора, а од 1842. је хоровођа Српског црквеног певачког друштва у Панчеву. Ту је 1844, заједно с А. Барићем, Ђ. Тамбурићем и В. Живковићем, основао аматерску Панчевачку добротворну позоришну дружину с којом је, од маја 1847. до марта 1848, успешно наступао и у Београду (Позориште „Код јелена"). Службеник Дунавског паробродског друштва био је од 1851. до 1865. када се запослио као књиговођа у Осијеку. Вишеструко надарен, Ђ. је веома значајан као позоришни редитељ, глумац, књижевни преводилац и музичар. Режирао је око стотину позоришних представа, а с успехом се старао и о њиховој сценографији, костимима и другим сценским елементима. Са својом дружином извео је обиман репертоар дела српских, немачких и француских писаца (Стерија, Л. Лазаревић, С. Стефановић, Коцебу, Шилер, Молијер, Волтер, Скриб). Био је изузетан драмски глумац о чему сведоче и веома похвални написи Ј. Стерије Поповића. С италијанског, немачког и француског језика превео је, тј. посрбио око 40 позоришних комада. Цењен је као соло певач (тенор), а с квартетом и октетом изабраних певача из своје трупе држао је успешне концерте у Београду 1847--1849. За драмске комаде које је дружина изводила компоновао је, аранжирао или хармонизовао многобројне песме. Многе од њих стекле су велику популарност (Лепа Маца, Ах, престан'те невине, Ти плавиш, зоро златна, Мачем копљем и др.). Написао је око стотину световних и црквених композиција (хорови, литургије и др.), међу којима су најпознатије Радо иде Србин у војнике (на стихове В. Живковића) и Устај, устај, Србине (заједно са Ј. Шлезингером, на Стеријине стихове), песма коју су савременици назвали српском Марсељезом, а која је била борбени поклич Срба током револуције 1848. Његова заоставштина (композиције, преводи, рукописи) чува се у Црквеној општини у Панчеву.

ДЕЛА: Србска позоришна дела Николе С. Ђурковића, 1, Н. Сад 1850.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838--1938, Пан. 1938; Српско позориште у Војводини, I, Пан. 1953; С. Ђурић Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бг 1971; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; А. Ујес, „Никола Ђурковић и српска сценска музика", у: Српска музичка сцена, Бг 1995; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта, XIII--XXI век, Н. Сад 2005.

А. Васић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Павел

001_SE_V_Pavel-Djurkovic_Zena-sa-crvenim-salom_1817.jpgЂУРКОВИЋ, Павел, сликар (Баја, Мађарска, 1772 -- Одеса, око 1830). Његовe најраније биографске податке доноси Иван Кукуљевић Сакцински средином XIX в. Није познато место његовог школовања, иако се потписивао као „академички живописац". Припадао је кругу тзв. Славеносрба, што је уносио и у свој потпис -- „славено-србски художник". У времену око 1801. био је придворни сликар велике кнегиње Александре Павловне, супруге угарског палатина надвојводе Јосифа у Будиму. У том кругу окупљао се већи број српских интелектуалаца инспирисаних словенским јединством и обновом славеносрпског царства. После смрти кнегиње Александре Ђ. се одселио из Будима. Изгледа да је најдуже био грађанин Сремских Карловаца, где је између 1810. и 1813. радио у цртачкој школи митрополита Стефана Стратимировића. Сликарски послови одвели су га до Влашке и Одесе. Бавио се црквеним сликарством и сликањем портрета. Његово црквено сликарство припада карактеристичним токовима српске сакралне уметности с краја XVIII и из првих деценија XIX в. и у основи одражава истористички приступ црквеној слици. У Ђ. опус црквене уметности, уз многобројне појединачне иконе, спадају радови у Цркви Силаска Св. Духа у Дунафелдвару (1801), Саборној цркви у Вршцу (1804--1807), иконостаси у Белој Цркви (до 1808), Цркви Св. Николе у Сивцу (1809--1810), Јованској цркви у Сомбору (1812), Великом Вараду и Успенској цркви у Лугошу (1818--1821), те у цркви у Даљу (1822--1824). Ђ. је био угледан и вешт портретиста. У периоду између 1796. и 1828. насликао је већи број портрета припадника виших слојева српског грађанског друштва. Сликао је, између осталих, портрете Георгија Јовановића из Осијека (1796), сомборског сенатора Николе Деметровића (1797), фелдмаршала Петра Дуке (1806), епископа Јосифа Јовановића Шакабенте, чланова земунске породице Карамата (1812), Дионисија Чупића (1813), Лукијана Мушицког, Вука Стефановића Караџића и земунског свештеника Јефтимија Ивановића (1816), митрополита Стратимировића, господина и госпођу Клајић (1820), професора Харковског универзитета Атанасија Стојковића (1828). Током 1824, на позив кнеза Милоша Обреновића, Ђ. је дошао у Кнежевину Србију. Ту је извео обиман посао портретишући чланове породице Обреновић. Насликао је више портрета кнеза Милоша, портрет кнегиње Љубице и њихових кћери Савке и Станке, као и портрет Јеврема Обреновића. Портрет Томаније Обреновић насликао је 1827. Долазак Ђ. у Кнежевину Србију био је од изузетне важности за даљи развој српске уметности. Његови портрети кнеза Милоша спадају у најраније владарске портрете у новијој српској уметности, међу којима се посебно истиче кнежев портрет са турбаном. Ђ. је имао круг сликара и помоћника, у које спадају Михаило Поповић и Арсеније Јакшић из Беле Цркве.

ЛИТЕРАТУРА: И. Кукуљевић Сакцински, Словник умјетниках југославенских, Зг 1858; М. Коларић, Класицизам код Срба 1790--1848, Бг 1965; М. Коларић, Н. Кусовац, Павел Ђурковић, Опово 1972; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1796--1848, Бг 1986; Н. Кусовац, Српско сликарство XVIII и XIX века, Бг 1987; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, 2, Н. Сад 2013.

Ненад Макуљевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРКОВИЋ, Перо

ЂУРКОВИЋ, Перо, астроном (Српска Трнова код Брчког, 20. II 1908 -- Београд, 5. I 1981). Отац му је био Максим Ђурковић, у своме крају познати народни трибун, посланик у Босанском сабору и Народној скупштини Краљевине СХС. На Филозофском факултету (I група наука -- математика, рационална и небеска механика и физика) Универзитета у Београду дипломирао 1932. На Астрономској опсерваторији у Београду радио 1929--1971, а директор био 1965--1971. Ђ. и Фран Доминко организују 1935. Службу времена и географске дужине, а те године он одређује провизорну географску дужину Опсерваторије. На Опсерваторији у Иклу (Белгија) открива 1936. малу планету (планетоид, астероид), који касније добија име 1605 Миланковић. Открио је и малу планету 1700 Звездара. У периоду до II светског рата бави се теоријским радовима о идентификацији малих планета, њиховим посматрањима и орбитама, као и посматрањима комета. Учествује 1938. у одређивању разлике географских дужина Астрономске опсерваторије и Војно-географског института на Калемегдану. Године 1941. заробљен и одведен у Немачку. Кратко време био у логору у Нирнбергу а затим у Хамелбурrу до краја рата. После ослобођења, 1945, враћа се на Опсерваторију и учествује у њеној обнови. Године 1947, заједно са Браниславом Шеварлићем и Захаријем Бркићем, организује први пут у Југославији Службу географске ширине. У периоду 1945--1950. врши меридијанска посматрања на малом пасажном инструменту и на зенит-телескопу. Године 1947. са сарадницима ради на одређивању географске ширине Астрономске опсерваторије. На Опсерваторији организује 1951. Службу двојних звезда у којој је откривен велик број двојних и вишеструких звезданих система. Стручни часопис Астрономска и метеоролошка саопштења Ђ. покреће 1945. а до 1950. уређује. Био је и одговорни уредник Публикација Астрономске опсерваторије од броја 12 до 16 и часописа Bulletin de l'Observatoire astronomique de Belgrade 1964--1970, као и часописа Васиона 1973--1974.

У низу радова бави се орбитама, идентификацијама и ефемеридама малих планета, а од почетка 50-их година ХХ в. до пензионисања ради на проблематици двојних звезда. Посматрао је преко 3.200 таквих парова и извео преко 6.500 мерења, а открио је 10 нових двојних звезда. Ушао је у Index Catalogue of Visual Double Stars 1961.0 (Лик опсерваторија, 1963) као један од 231 најпознатијег посматрача двојних звезда почев од В. Хершела 1780. У вези са Међународном геофизичком годином (јул 1957 -- децембар 1958, а рад на њеним програмима настављен је до јануара 1959) руководи обимном акцијом посматрања Сунца, чији су резултати објављени 1965 (коаутор, „Observations du Soleil 1957, 1958, 1959 à l' Observatoire de Belgrade", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 11). Ђ. своје радове дели на следеће категорије: научно организациони радови; научни радови који у третирању проблематике имају оригиналности било у примењеном поступку, било у обради; стручни радови који представљају примену познатих метода за обраду посматрачких података и извођење нових резултата о појединим небеским телима или појавама; посматрачки радови који представљају обрађен сирови посматрачки материјал у облику како је то усвојено у међународним публикацијама за сличну материју, те представљају проверену научну документацију за обраду проблематике из те области. Много пажње је посветио и популаризацији науке написавши велик број прилога из астрономије у новинама и часописима. Председник је Астрономског друштва „Руђер Бошковић" 1970--1972. и први управник Народне опсерваторије и Планетаријума 1965. Диздарева кула на Калемегдану, амам у Доњем граду и Цајсов планетаријум, у којима се данас налазе Народна опсерваторија и Планетаријум, добијени су његовим изузетним залагањем (заједно са Радованом Данићем). Мала планета 1555 Дејан, коју је открио белгијски астроном Фернан Риго, добила је име по његовом сину, сценаристи и режисеру Дејану Ђурковићу.

ДЕЛА: и Б. М. Шеварлић, З. М. Бркић, „Одређивање географске ширине Астрономске опсерваторије у Београду", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 1951, 4; и Г. М. Поповић, Д. Ј. Зулевић, „Mesures micrométriques des étoiles doubles, (19), sur le réfracteur Zeiss 65/1055 cm au cours de la période de 1965 à 1968", Bulletin de l'Observatoire Astronomique de Belgrade, 1969, 27, 1; „La nouvelle galaxie -- satellite de la Voie lactée et la statistique des excentricités des éléments orbitaux des étoiles doubles", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 1979, 26, 40.

ЛИТЕРАТУРА: Г. М. Поповић, А. Томић, Б. Поповић, „Перо М. Ђурковић", Васиона, 1981, 2--3; Г. М. Поповић, „Scientific and professional work of Pero M. Djurković*", Publ. Astronom. Obs. Belgrade*, 1997, 56, 141.

М. С. Димитријевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРО ЧАЈНИЧАНИН

001_SE_V_Krst-episkopa-Ruvima-II_1640.jpgЂУРО ЧАЈНИЧАНИН, златар (Чајниче код Горажда, крај XVI или почетак XVII в. -- Чајниче, после 1640). Једини његов сачувани рад је метални оков за ручни дрвени крст (67х20 цм) израђен 1640. за црногорског епископа Рувима II Бољевића који се чува у ризници Цетињског манастира. Његову особеност представљају бочни додаци, од којих се истичу две уздигнуте и савијене гране испод хоризонталних кракова крста. Централни део крста подељен је у правоугаона поља, у којима су у дуборезу, у високом рељефу, представљени призори из Христовог живота, а на додацима појединачне фигуре. Златар Ђ. Ч. је сцене одвојио правоугаоном траком са преплетима. На крајевима трака симетрично је постављено зелено полудраго камење. Призори су омеђени танким тордираним стубићима који носе исламски седласти лук. На рубовима средишњег дела крста изведен је мотив плетенице. Оков бочних додатака крста замишљен је у виду стилизованих листова барокних облика. Украшени су љубичастим драгим камењем, а рубови техником искуцавања. На бочним, ужим, странама две гране постављена су три црвена камена већих димензија. На дршци крста угравиран је натпис са подацима о наручиоцу, мајстору и години израде. Крст и оков представљају спој различитих традиција и утицаја који су се укрштали у југоисточној Босни у XVII в. Западни, барокни утицаји стизали су са Приморја, посредством Дубровчана. Чајниче, значајан златарски центар у XVII в., налазио се на караванском путу који је у правцу југа водио до Дубровника.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Радојковић, „Три златара из Чајнича", НС, 1958, 5; Старо српско златарство, Бг 1962; Српско златарство XVI и XVII века, Н. Сад 1966; Ризница Цетињског манастира, Цт 2013.

Валентина Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Александар

ЂУРОВИЋ, Александар, специјалиста физикалне медицине, пуковник, професор ВМА (Сарајево, 20. II 1958). Студије медицине завршио 1983. на Медицинском факултету у Београду, где је 1988. специјализирао физикалну медицину и рехабилитацију. Магистрирао је 1995. и докторирао 1999. на ВМА у Београду. Радио је у Центру ратних војних инвалида у Игалу (1984--1990), био начелник Реуматолошко-ортопедског одељења рехабилитационог центра Војне болнице у Мељинама, Херцег Нови (1990--1996), а потом ради у ВМА, где је начелник Клинике за физикалну медицину и рехабилитацију 2000--2019. Посебно је значајан његов допринос на изучавању, лечењу и рехабилитацији особа са ратним повредама. На ВМА је биран у сва наставна звања, од асистента (1997) до редовног професора (2016). Био је руководилац наставе и предавач на предмету Физикална медицина и рехабилитација и на предмету Филозофија и историја медицине. Поред тога, био је предавач на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду и на Техничком факултету у Новом Саду. Објављивао је научне и стручне радове у домаћим и иностраним часописима (и М. Животић Вановић, Д. Поповић, „Ефекти пулзирајућег нискофреквентног магнетног поља у раној рехабилитацији болесника са тоталном бесцементном артропластиком кука", САЦЛ, 2006, 134, 9--10; коаутор, „Acute low back pain with radiculopathy: a double-blind, randomized, placebo-controlled study", Photomedicine and Laser Surgery, 2010, 28, 4), три стручне књиге тј. уџбеника (Физијатријска идеја и статистичке методе, Бг 2013; коаутор, Физијатрија, Бг 2014; и З. Брдарески, А. Вукомановић, Физијатријска пропедевтика, Бг 2016), пет поглавља у монографијама и девет књижевних дела. Посебно је познат по беседама на стручно-научним и песничким скуповима, које су касније публиковане у дневним и периодичним часописима. Велики је и отворени борац за српски патриотизам и ћирилицу. За свој рад и залагање добио је много похвала и награда, као и Медаљу човекољубља. Био је члан Републичке комисије за рехабилитацију, члан је Председништва Удружења физијатара Србије и СЛД.

ДЕЛА: коаутор, „The A-test--reliability of functional recovery assessment during early rehabilitation of patients in an orthopedic ward", ВП, 2014, 71, 7; „New metaphysics in Serbian rehabilitation medicine", ВП, 2016, 73, 6; кратка проза: Час нечасне историје, Бг 2006; поезија: Лело моја, Бг 2017; роман: Душко, ја и Јалија, Бг 2010.

ИЗВОР: Архива ВМА, Београд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, Поетика медицине. Разговори са Александром Ђуровићем, Бг 2017; Р. П. Ного, „Витештво Ђуровића", Печат, 2018, 524.

М. Игњатовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Винко

ЂУРОВИЋ, Винко, грађевински инжењер, универзитетски професор (Прчањ, 15. V 1894 -- Београд, 26. III 1960). На Високој техничкој школи у Бечу завршио је припремни део студија 1916. Дипломирао је на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду 1921. и исте године изабран у звање асистента за предмет Нацртна геометрија. Редовни професор Грађевинског факултета постао је 1956. Цео свој радни век провео је на ГФ. Био је шеф Катедре за нацртну геометрију, старешина Општег одсека Техничке велике школе, декан ГФ, први председник Скупа катедара за нацртну геометрију на техничким факултетима и један од иницијатора одржавања редовних саветовања о настави нацртне геометрије у Југославији. Предавао је на Шумарском факултету и Војној академији у Београду и Техничком факултету у Скопљу. Сматрао је да постулате нацртне геометрије сваки студент треба да усвоји са разумевањем како би могао да их примењује у свом професионалном раду. Написао је неколико уџбеника из нацртне геометрије, од којих су најзначајнији Нацртна геометрија: уџбеник за студенте грађевинског одсека Техничког факултета (Бг 1931) и постхумно издање Нацртна геометрија: уџбеник за студенте Грађевинског факултета (Бг 1961), које је издавано још 13 пута. Као инжењер пројектовао је Дечју клинику у Београду, Правни факултет, Коларчеву задужбину, Игуманову палату, болницу у Рисну и др. Поред наведених активности бавио се и археолошким истраживањима о Боки которској и објавио радове „О конструкцијама кућа од XVI до конца XIX века у Которском заливу и њиховим градитељима" (Зборник извештаја о истраживањима Боке которске, I, Споменик САН, 1953, 103) и „О зидинама града Котора" (Зборник извештаја о истраживањима Боке которске, II, Споменик САН, 1956, 105).

ДЕЛО: Нацртна геометрија: уџбеник за питомце Војне академије, Бг 1945.

ИЗВОР: Лична архива.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, 1--2, Бг 1996.

А. Чучаковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Дејан

001_SE_V_Dejan-Djurovic.jpgЂУРОВИЋ, Дејан, глумац, радио и телевизијски водитељ (Београд, 7. XI 1938). Дипломирао 1960. на Академији за филм, позориште, радио и телевизију, у класи професора Мате Милошевића. Прва професионална улога Ђ. била је у омнибусу Владимира Погачића Суботом увече (1957). Прву позоришну улогу остварио је 1958. у представи Дневник Ане Франк у режији Хуга Клајна. Средином 60-их играо и у познатој серији из војничког живота Кад сам био војник. Био је члан глумачке екипе серија Невен и Полетарац. Од почетка рада телевизије, 1958, био је ангажован у разним врстама програма осим у Дневнику. Први већи задатак био је водитељски, 1963, у квизу Да или не, уз Мићу Орловића, Ђузу Стојиљковића, Лолу Новаковић и Мињу Суботу. Његова популарност наставила се после синхронизације британске образовне серије Опстанак и других научних емисија којима је пуних петнаест година „позајмљивао свој глас". Од 80-их година води емисије посвећене популаризацији класичне музике на ТВ Београд, аутор је и водитељ емисије Суботом увече (касније преименоване у Недељом увече) емитоване на Другом програму, док je на Радио Београду 202 више од тридесет година водио емисију Драгстор озбиљне музике. Више година водио је завршну приредбу манифестације „Радост Европе". Добитник је Награде за лепоту говора „Радмила Видак" (2016).

ИЗВОР: Ко је у ко у ТВБ, ел. издање 2007.

ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић и др., Из историје Телевизије Београд, Бг 1984; П. Волк, Позоришни живот у Србији, Бг 1990; Филмска енциклопедија, Зг 1990.

Маријана Чутурило

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Димитрије Митар

ЂУРОВИЋ, Димитрије Митар, слависта, филолог, универзитетски професор (Петрово Копито код Даниловграда, 29. X 1882 -- Маутхаузен, Аустрија, април 1945). Словенску филологију и упоредну граматику индоевропских језика студирао у Москви, Прагу, Лајпцигу и Петрограду, где је магистрирао 1912. и докторирао 1913*.* Предавао на универзитетима у Варшави, Кијеву и Одеси, а од 1920. у Скопљу и Београду (професор Православног богословског факултета, Трговачке и Војне академије). Бавио се палеославистиком, етимологијом, дијалектологијом, теоријом и историјом словенских књижевности и српске књижевности, лексикографским радом, преводилаштвом, публицистиком, књижевном критиком. Објавио је 10 монографских публикација, од тога четири у иностранству: Уроки по этимологии русского языка (Варшава 1909); Литературная деятельность К. Гавличека (Воронеж 1909); Говоры общеславянского языка (с лингвистической картой) (докторска дисертација, Варшава 1913); Литература как особый способ познавания мира (Киев 1917). Студије, научне радове, приказе, критике, публицистичке чланке публиковао је у српским, руским, пољским и чешким часописима. Српску русистику задужио је респектабилним прегледом граматике руског језика и руско-српским речником (Руски књижевни језик, Бг 1931; Речник руско-српскохрватски са граматиком руског језика, Бг 1936).

Ксенија Кончаревић

Један је од проучавалаца народне књижевности између два рата, чије су студије посвећене важним питањима усменог стваралаштва: Студија о српској народној лирици (Ск 1921); „О постању песама бугаркиња или бугарштица: с етимолошког гледишта" (Мисао, 1924, 6); „Марко Краљевић као измишљени народни јунак" (Мисао, 1925, 7); „Митолошки елеменат у светлости хришћанства у српској народној песми ‚Цар Лазар се приволева царству небеском'" (ГЈПД, 1934--1935, 15); Народне умотворине (Бг 1931). Тумачио је везе паганских и хришћанских елемената у народним умотворинама. Његове радове су савременици приказали и критички оценили, а класификације, дефиниције и приступи нису утицали на фолклористичка истраживања.

Снежана Д. Самарџија

ДЕЛА: Из историје књижевног препорода, Суб. 1927; Народност старо-словенског језика, Бг 1928; Народне умотворине, Бг 1931.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Продановић, „М. Д. П. Ђуровић, Студија о српској народној лирици у вези са теоријама о постању поезије, Ск 1921", Гласник Професорског друштва, 1922, 2; Р. Меденица, „Др Дим. Ђуровић, Народне умотворине", СКГ, 1931, 34, 4; Н. Р. Миљанић, „Прилог био-библиографији др Димитрија Ђуровића", Библиографски вјесник, 1977, 1; К. Кончаревић, „Прилог проучавању међуратне славистике: русистички опус др Димитрија Ђуровића", Славистика, 2009, 13; С. Самарџија, „Заборављени. Осврт на међуратне токове изучавања српске епике", у: Савремена српска фолклористика, 4, Бг 2017.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Драгутин

ЂУРОВИЋ, Драгутин, астроном, универзитетски професор (Гуча, 20. XII 1937 -- Београд, 18. III 2013). Дипломирао на Групи за астрономију Природно-математичког факултета у Београду 1963. Докторску тезу „Прилог изучавању промене у брзини Земљине ротације и у кретању Земљиних полова" урадио у Бриселу под руководством П. Мелхиора, а одбранио у Београду на ПМФ 1974. Од 1960. запослен у Астрономској опсерваторији, а 1964. долази на Катедру за астрономију ПМФ, као асистент. За редовног професора на истом факултету изабран је 1988. Истраживао космичке и геодинамичке поремећаје Земљине ротације а главни резултати су му у проучавању гравитационих деформација Земље, као и утицаја Сунчеве активности на глобалну атмосферску циркулацију, геомагнетно поље и Земљину ротацију (и Р. Pâquet, „New Indications for the Solar Origin of the 50-day Cycle in the Atmospheric Circulation and Earth's Rotation", A&A, 1994, 288, 335; и Р. Pâquet, А. Billiau, „New Indications of the 4-Month Oscillation in Solar Activity, Atmospheric Circulation and Earth's Rotatio", Solar Physics, 1995, 156, 395). На Белгијској краљевској опсерваторији стекао је почасно звање Astronome Correspondant. На Групи за астрономију ПМФ предавао Сферну астрономију, Практичну астрономију и Обраду астрономских посматрања. Објавио је уџбеник Математичка обрада астрономских посматрања (Бг 1979).

ДЕЛА: коаутор, „A 120-day Oscillation in the Solar Activity and Geophysical Phenomena", A&A, 1989, 218, 302; и Р. Pâquet, „Тhe Common Oscillations of Solar Activity, the Geomagnetic Field, and the Earth's Rotation", Solar Physics, 1996, 167, 427.

М. С. Димитријевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Душан

001_SE_V_Dusan-Djurovic.jpgЂУРОВИЋ, Душан, књижевник (Грлић код Даниловграда, 27. III 1901 -- Грлић, 12. VIII 1993). Завршио је књижевност на Филозофском факултету у Београду 1926. Професор Учитељске школе у Даниловграду (до 1929), те Учитељске школе (1929--1932) и Прве гимназије у Сарајеву (1932--1941). Био је активан учесник Тринаестојулског устанка 1941. у Црној Гори. Једно време у току рата у заробљеништву у Албанији и у затвору на Цетињу. После рата вратио се у Сарајево, где је био виши библиотекар у Националној библиотеци и у три мандата председник Удружења књижевника БиХ. У књижевности се јавио 1927. с репортажама, записима и кратким причама, најчешће у Политици, док је приповетке и критичке приказе објављивао у многим међуратним и у послератним књижевним гласилима. Као заговорник реалистичке поетике, Ђ. је неговао завичајне теме и социјални ангажман у књижевности. Прве три прозне књиге објавио је у познатој библиотеци „Наша књига" Г. Кона, у којој су објављивани искључиво писци социјалног и завичајног усмерења. Романима и приповеткама обухватио је сложене историјске и друштвене промене црногорског завичаја у читавом ХХ в. Његова слика живота у Црној Гори покрива време I светског рата и аустроугарске окупације (роман Дукљанска земља, Бг 1939), сложене и тешке животне прилике у сеоској средини у међуратном периоду (приповетке Међу брђанима, Бг 1936; Људи са камена, Бг 1940), као и драматичне егзистенцијалне и етичке недоумице књижевних протагониста током II светског рата (Звезде над планином, Сар. 1956) и послератног времена (Мирис оскоруша, Сар. 1972). У међуратном периоду његову прозу су одређивале егзистенцијалне и етичке теме, у послератном је до изражаја дошао критички однос према друштвеној стварности и њеним деформацијама (што је изазвало забрану романа Мирис оскоруша) и песимистички доживљај света. Као и неки други аутори реалистичког проседеа, Ђ. је у прозу писану после II светског рата уносио фантастику и снове, интроспекцију, унутрашњи монолог, доживљени говор, новелистичку романескну композицију. Хуманистичка функција књижевности, митски и фолклорни подтекст дела и поетски доживљај природе, њене лепоте и бујности (Зов ливада, Сар. 1989) и њеног каменитог пејзажа, обележавају његову прозу писану и пре и после II светског рата. Дела су му превођена на руски, чешки, мађарски, италијански, бугарски, румунски, албански, словачки, словеначки, македонски и русински језик. Био је члан АНУБиХ од 1969. Добитник је награде Академије седам уметности за Дукљанску земљу (1939), три награде УК БиХ за романе и приповетке и награде „Двадесет седми јул".

ДЕЛА: романи: Пре олује, Сар. 1946; Под ведрим небом, Бг 1950; Звезде над планином, Сар. 1956; Питома лоза, Суб.--Бг 1959; приповетке: Ивери живота, Цт 1952; Ждријело, Сар. 1954; Приче о жени, Сар. 1959; Вечерње приче, Сар. 1984; драма: Његош, Сар. 1952.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Зоговић, „Варијанта једне поенте", Наша стварност, 1937, 2, 5--6; И. Секулић, „Д. Ђ. -- Дукљанска земља", Политика, 25. III 1939; М. Лесковац, „Нови роман Д. Ђ. -- Пре олује", ЛМС, 1948, 122, 362, 1; Б. Новаковић, „Звезде над планином Д. Ђ.", Савременик, 1957, 2, 9; П. Зорић, „Д. Ђ.: Питома лоза", КН, 1959, 10, 105; Р. Трифковић, „Уз тридесетогодишњицу књижевне делатности Д. Ђ.", Живот, 1960, 9, 7--8; Ж. Ђуровић, „Између наде и страдалништва", предговор, у: Д. Ђуровић, Дукљанска земља, Цт 1994; С. Калезић, „Романи Д. Ђ. и Туга бињекташа", предговор, у: Д. Ђуровић, Туга бињекташа, Цт 2001; Н. Вуковић (ур.), Књижевно дјело Д. Ђ., зборник радова, Пг 2001; С. Калезић-Ђуричковић, Приповијетке Душана Ђуровића, Н. Сад 2003.

Марко Недић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Жарко

ЂУРОВИЋ, Жарко, књижевник (Богмиловићи код Даниловграда, 24. XI 1928 -- Подгорица, 18. VIII 2019). Студирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду, али није дипломирао јер је постао политички затвореник на Голом отоку (1949--1950). По изласку из затвора у Београду један је од утемељивача Студентског књижевног листа и Студентског књижевног клуба, новинар у листовима Омладински покрет (1954) и Јединство (1955--1958), цариник у Царинарници Београд (1955--1958), уредник београдских Железничких новина (1959--1980) и издавачке дјелатности, као и уредник листа Наш гласник у Централном већу Савеза слепих Југославије, гдје је основао Звучну библиотеку за слепе, у којој су објављена најзначајнија дјела свјетске и југословенске књижевности. Писао је и сценарија за документарне филмове. Књижевно стваралаштво започео је 50-их година и развијао га интензивно и континуирано. Садржаји дјетињства, завичаја, рата, љубави прерастају у његовим остварењима у теме егзистенције у ширем смислу, а пјесме традиционалног начина у модерни израз пјесникових визија, немира и снова, са свијешћу о тешкоћама и љепоти постојања (Пролегомена за ноћ, Тг 1964; Понор и звоно, Бг 1965; Птице и несанице, Ско 1971). Његов поетски активизам одвијао се у више праваца, од социјалне лирике, огледа и есеја (Значења и досези, Бг 1998; Свијет сигнализма, Бг 2001; Визуре свјетова, Пг 2003; Грлом у сновиђења, Пг 2007) до прича (Италијански војници, Пг 1995) и полемичких текстова (Трн до трна, Нк 1998). Заступљен је у антологијама, у изборима поезије и другим књигама. Добитник је многих награда и признања, између осталих и Тринаестојулске награде за укупно књижевно дјело, Награде за животно дјело посвећено књижевном стваралаштву за дјецу, награде „Макаријево слово" за укупно књижевно дјело и др. За редовног члана ЦАНУ изабран је 2003. Превођен је на више страних језика. Изабрана дјела Ђ. у четири тома објављена су у Подгорици 2008.

ДЈЕЛА: поезија: коаутор, Нас пет, Бг 1951; Предео без руба, Цт 1955; Гора од мрамора, Зг 1957; Неуротикон (сатирична поезија), Бг 1974; Раздан, Бг 1976; Наспрам шуме и видика, Н. Сад 1980; Безмирја, Тг 1986; Изустице, Тг 1988; Под расутим небом, Бг 1995; Ивицом несна, Бг 2009; Кад ноћ мине, Пг 2010; Пут у јесам, Пг 2012; Дозиви сна, Бг 2012; критике и есеји: Небески излетници, Нк 1997; Естетичка писма, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ређеп, „Ж. Ђуровић -- Гора од мрамора", ЛМС, 1959, 135, 383, 4; Д. Костић, „Запис о пјеснику", Стварање, 1997, 52; С. Калезић, „Сегменти критичарске хронике", Багдала, 2004, 46, 460; Стаза и вријеме: зборник радова „Књижевно дјело Жарка Ђуровића", Пљевља--Плужине 2003; С. Калезић Радоњић, „Примјена есејистичког дискурса у књизи критика Ж. Ђ.", Гласник (Одјељење умјетности ЦАНУ), 2012, 30; В. Бошковић, Поетски одзиви злу / Лик и дјело Ж. Ђ., Пг 2013.

Л. Томић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Жељко

ЂУРОВИЋ, Жељко, сликар, графичар (Даниловград, 12. XII 1956). Завршио основне студије сликарства 1980, као и постдипломске студије 1983. на Факултету примењене уметности у Београду. Запослен је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (2017. изабран за редовног професора), где предаје цртање, сликање и просторно сликање. Члан је УЛУС-а и друштва „Еx Libris" из Београда, као и међународног друштва уметника „Libellule" (Француска). Самостално излаже од 1980. у Србији, Црној Гори и Швајцарској, а групно од 1991 (Авињон, Фрибур, Венеција, Будимпешта, Женева, Париз, Шомон, Санта Фе, Кастореале, Екатеринбург), у оквиру концепције „фантастичне" и „визионарске" уметности. Добитник је награде на Бијеналу ликовних и примењених уметности Србије (1998, Смедерево), награде Фондације „MC Echer" за екс-либрис (1999, Холандија) и награде на VIII међународном бијеналу минијатуре (2005, Горњи Милановац). Oсим у многобројним приватним колекцијама, његови радови се налазе и у јавним збиркама: Народни музеј, Београд (Кабинет графике), Музеј за фантастичну уметност, Замак Грије (Швајцарска), Народни музеј, Крагујевац. Добитник је Награде за сликарство Задужбине „Момо Капор" 2016.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђорић, В. Тодоровић, З. Осречки, Жељко Ђуровић: цртежи, графике, ex-libris, Бг 2013; Р. Божовић, З. Осречки, Д. Јовановић Данилов, Жељко Ђуровић: слике, Бг 2014.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Мирчета

ЂУРОВИЋ, Мирчета, економиста, историчар (Даниловград, 5. VIII 1924 -- Подгорица, 16. X 2011). Економски факултет завршио у Београду 1949, постдипломске студије на Институту друштвених наука 1951, а докторат стекао 1956. на ЕФ у Београду. Непуних десет година радио је у Научном друштву и Историјском институту Црне Горе (1951−1960). За ванредног професора ЕФ у Титограду изабран је 1960, а за редовног 1971. Био је први декан истог факултета (1960−1964) и први ректор Универзитета „Вељко Влаховић" (1974−1978). Дописни члан Друштва за науку и умјетност Црне Горе постао је 1973, а редовни члан ЦАНУ 1981. У периоду 1981−1985. истовремено је био секретар Одјељења друштвених наука ЦАНУ, члан Савета академија наука и уметности Југославије и председник Комисије за међународну сарадњу. Од 1985. до 1989. налазио се на дужности председника ЦАНУ. Био је одговорни уредник Историјских записа, Гласника Одјељења друштвених наука ЦАНУ, Универзитета данас и Годишњака ЕФ у Титограду. Бавио се економском историјом и привредним развојем Црне Горе (Основи и облици зеленашења у Црној Гори и развитак зеленашког капитала у другој половини XIX вијека, Цт 1953; Трговачки капитал у Црној Гори у другој половини XIX и почетком XX вијека, Цт 1958; Новчани заводи у Црној Гори, Цт 1959; Црногорске финансије 1860--1915, Тг 1960), социоекономским структурама, процесима и појавама савременог капитализма, питањима економске теорије везаним за наставу политичке економије и упоредне привредне системе. Уз научни рад, укључивао се у политичке и друштвене токове у Црној Гори и Југославији. Био је посланик Народне скупштине Црне Горе (1967−1971), члан ЦК СК Црне Горе (1974−1978), члан ЦК СКЈ (1979−1982), те члан Економског савета Југославије.

ДЕЛА: Изабрана дјела, I--III, Пг 2008; „Мирчета Ђуровић 1924--2011" (библ.), у: Р. Булатовић (ур.), Споменица преминулим члановима Академије, 2014, 45.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Енциклопедија српске историографије, Бг 1997,

Р. Михаљчић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Младен

ЂУРОВИЋ, Младен, стрипар, карикатуриста, издавач (Даниловград, 15. II 1960). Дипломирао 1984. на Одсеку за сликарство Факултета ликовних уметности у Београду, у класи Живојина Туринског. На југословенском конкурсу за стрип листа Младост освојио је 1979. прву награду. Његове цртано-писане приче не поседују само дискретни поетски подтекст, него су те секвенце призор-поља и таблe, и дословне ликовне илустрације текста сопствених песама. Своју стрип-песму Киша, објављену 1979. у часопису Видици, потпуно је реинтерпретирао 2019. у часопису Стриполис. У Француској се 1985/86. усавршавао на „Ecole des Beaux Arts" и „Ecole des Arts Appliques" у Ангулему. Још за време студија успешно се бави карикатуром (сребрна плакета у Анкони, Италија), објављујући од 80-их надаље карикатуре и стрипове у периодици (Видици, Политика, Младост, Јеж, Вечерње новости, НИН, Дуга, YU-стрип, Побједа, Дело), али и у иностраној штампи (Oilenspiegel, Немачка, Rohač, Чехословачка, Palante, Куба, Besa, Швајцарска, Le monde diplomatique, Француска). У Јежу је био и стално запослени уредник карикатуре. Током 90-их година интезивно се бави илустрацијама књига за разне издаваче („Рад", Бигз, Завод за уџбенике, „Букленд") и политичком дневном карикатуром (Јеж, Блиц, Побједа). Крајем 90-их графички дизајн постаје доминантан медиј у ауторовом опусу. Током прве деценије новог миленијума у први план с једне стране ставља медије сликарства и поезије, а с друге естетику животног простора. Оснива 2001. издавачку кућу „Визуелно" и покреће часопис Ентеријер, водећи српски магазин за културу живљења. У галерији „Прогрес", у Београду организује три капиталне тематске изложбе: Портрети архитеката 2010, Дизајнирање живота 2012. и Традиционално--модерно 2013. Поводом изложбе слика Између воде и ватре у Београду 2012. промовише истоимену монографију слика и збирку поезије. Често излаже са својим братом, такође академским сликаром Жељком Ђуровићем. Радови Ђ. заступљени су у Музеју уметности у Толентину (Италија). Члан је УЛУПУДС-а и добитник 32 међународне и националне награде.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Максимовић, „Све је око мене", Младост, 1979, 1145; С. Ивков, 60 година стрипа у Србији, Суб. 1995; Б. Најхолд, Земунска школа карикатуре, Земун 1996; М. Вржина, Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури, Бг 1998; О. Вукотић, „Сликарство М. Ђуровића", у: Између воде и ватре, Бг 2012.

С. Ивков

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Радомир

ЂУРОВИЋ, Радомир, правник, универзитетски професор (Бар, 22. VIII 1926 -- Београд, 6. XI 2013). Дипломирао je 1954. на Правном факултету у Београду, где је 1962. одбранио и докторску дисертацију Уговор о кооперацији у пољопривреди (Бг 1964). На истом факултету биран је у сва наставничка звања од асистента (1958) до редовног професора (1973), за предмете Привредно право и Међународно привредно право. Био је заменик председника Суда части Републичке привредне коморе Србије, члан Правне комисије Савезне привредне коморе Југославије, арбитар и председник (1974--1995) Спољнотрговинске арбитраже СФРЈ (а од 1992. СРЈ). Његов уџбеник Међународно привредно право (Бг 1966) достигао је 12 издања и образовао је многобројне генерације студената правних факултета. Српску правну науку задужио је и делом Правни систем Јапана (Бг 2011) које је написао са кћерком Љ. Р. Марковић. Редиговао је превод четврте књиге Италијанског грађанског законика (облигације) и написао предговор за то издање (Бг 1964). У расправи на ПФ у Београду о Уставним амандманима из 1971 (на Устав СФРЈ из 1963) и после тога приклонио се малом броју наставника који су се супротставили осуди наставника и њиховом искључењу с Факултета.

ДЕЛА: коаутор, Уговор о кооперацији у привреди, Бг 1966; и М. Јанковић, Р. Јанковић, Економско-правни речник (српскохрватско-француско-немачки речник, I; француско-српскохрватски речник, II; немачко-српскохрватски речник, III), Бг 1969; Привредне интеграције -- регионалне међународне економске организације, Н. Сад 1972; Међународно привредно удружење, Бг 1985.

ИЗВОР: Архива ПФ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета (1841‒1991), Бг 1991; М. Орлић, „Радомир Ђуровић (1926--2013)", АПФБ, 2013, 201, 2; Acta diurna (ПФБГ), октобар‒децембар 2013, 45.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Радосав

ЂУРОВИЋ, Радосав, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Трнавци код Рудог, 14. Х 1943 -- Ужице, 21. II 2006). Учитељску школу завршио у Фочи (1964), a Вишу педагошку школу у Зрењанину (1966). На Филолошком факултету у Београду дипломирао (1972), магистрирао (1979) и докторирао (1989). Седам година радио у Oсновној школи у Штрпцима, четири у Гимназији у Прибоју, једанаест у Регионалном просветно-педагошком заводу у Ужицу. Од 1989. радио у универзитетској настави. За редовног професора изабран 2002. на Филозофском факултету у Нишу, где је предавао Савремени српски језик -- фонетика са фонологијом, Акцентологију и језичку културу. На Учитељском факултету у Ужицу предавао Српски језик и књижевност, на Фил. ф. у Приштини Дијалектологију и Акцентологију, на ФФ на Палама и у Петрињи Фонетику, Фонологију и Акцентологију, a на постдипломским студијама у Приштини и Српском Сарајеву Методологију лингвистичких истраживања. Био руководилац Института за српски језик ФФ у Нишу, главни уредник Зборника радова ФФ у Српском Сарајеву, члан Одбора за језик АНУРС, сарадник на пројектима Дијалектолошка истраживања српског језичког простора (при Институту за српски језик САНУ) и Испитивање српског дијалекатског комплекса Босне и Херцеговине (при АНУРС). Највећи допринос Ђ. је дао у области дијалектологије, акцентологије (Шест огледа о српским акцентима, Ужице 1996; Огледи о српским акцентима, Ужице 1997; О акценту и дијалектима, Ниш 2004), фонетике и фонологије, историје језика, нормативистике и стилистике. Био је добар познавалац прозодије новоштокавских говора и прозодије српског књижевног језика.

ДЕЛА: „Рефлекси јата у околини Прибоја", СДЗ, 1980, 26; „Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине", СДЗ, 1992, 38; Дијалекти, језик, норма, Ужице 1996; Летнички говорни тип, Вр. 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак за српски језик и књижевност, ФФ у Нишу, 2009, 22, 9.

С. Реметић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Ратко

ЂУРОВИЋ, Ратко, филмски сценариста, писац, универзитетски професор (Никшић, 8. XII 1914 -- Београд, 17. VI 1998). Завршио је студије Историје јужнословенске књижевности и филозофије на Филозофском факултету у Загребу, после чега се запослио као професор гимназије у Приједору. После II светског рата био је професор и директор гимназије у Даниловграду, професор Учитељске школе у Херцег Новом, уметнички директор и драматург Народног позоришта Црне Горе, секретар Централног народног универзитета на Цетињу, директор Издавачког предузећа „Народна књига" са Цетиња, директор Централне народне библиотеке, управник Умјетничке галерије Црне Горе, секретар редакције Енциклопедије Југославије за Црну Гору. Од 1957. ради у Београду, прво као филмски сценарист и саветник „Авала филма" (до 1962), а онда као уметнички директор „Дунав филма" (1962--1965). Био је предавач на вишем течају Центра за стручно оспособљавање филмских радника Југославије (1959--1962), ванредни, па редовни професор Академије за позоришну уметност у Београду (1961--1984), те проректор и ректор Универзитета уметности у Београду (1973--1978). Био је и директор Лексикографског завода Црне Горе 1981--1983, а главни уредник Енциклопедије Црне Горе од 1984. Први пут ради на филму 1951. за продуцента „Ловћен филм" као косценарист за кратке филмове Његош и У славу Његоша, оба у режији Велимира Стојановића. Њих двојица, зачетници црногорске кинематографије, успели су да у тешким околностима за производњу филма у Црној Гори одмах наметну висок уметнички ниво и да се афирмишу као један од најуспешнијих стваралачких тандема југословенског филма. Раде заједно низ значајних документарних филмова у продукцији „Ловћен филма" (Дјело Трипа Кокољића, Мртви град 1952; Заточници мријет навикнути 1953; Уткани токови, Наша тамновања 1954), а затим стварају први црногорски дугометражни играни филм Лажни цар (1955) и успешне игране филмове Зле паре (1956), Четири километра на сат и Campo Mamula (1959). Као сценариста и косценариста играних филмова, сарађивао је са истакнутим редитељима у филмовима: Козара (1962), Проверено мин њет (1965), Поглед у зеницу сунца (1966), Битка на Неретви (1969), Први сплитски одред (1972), Бомбаши (1973) Црвени удар (1974), Човек кога треба убити (1979), Сезона мира у Паризу (1981), Тринаести јул (1982), Добровољци (1986). Добитник је две златне арене за сценарио Југословенског филмског фестивала у Пули 1956. и 1962, Плакете поводом десет година југословенског филма 1955, Плакете поводом двадесет година југословенског филма 1965, Повеље поводом тридесетпетогодишњице кинематографије у СФРЈ 1979, Плакете Југословенске кинотеке 1984, те Награде за животно дело на Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма у Београду 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Милинковић Фимон, Сведочења о Ратку Ђуровићу, Бг--Пг 2009.

Б. Нишкановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Смиљана

ЂУРОВИЋ, Смиљана, историчар, научни саветник (Сарајево, 19. IV 1935). Студије историје завршила је 1959. у Сарајеву, на новооснованом Филозофском факултету. Након неколико година наставничког рада у сарајевској основној школи, 1964. изабрана за асистента на предмету Историјска методологија на ФФ у Сарајеву. Наредне године запослила се у Институту друштвених наука у Београду, а 1969. у Институту за савремену историју, где је стекла највиша научна звања. Године 1973. на ФФ у Сарајеву одбранила је докторску дисертацију „Школа Покровског у совјетској историографији". Објављена као књига Марксистичка историографска школа Покровског (Бг 1977), ова је дисертација представљала пионирско дело на подручју историје руске/совјетске историографије, које је важност сачувало до данас. Друго подручје истраживања Ђ. чини економска и социјална историја Краљевине Југославије. Овој теми посветила је иновативну монографију Државна интервенција у индустрији Југославије 1918--1941 (Бг 1986), као и зборник радова и теоријских огледа о економској и друштвеној историји Југославије. У више радова бавила се историјом политичких и друштвених идеја у Југославији. Отварајући нова тематска подручја истраживања и истичући важност теоријско-методолошког развоја историјске науке, Ђ. је значајно допринела модернизацији српске историографије. Упоредо с историографским радом, Ђ. пише поезију, те је објавила седам запажених збирки песама с израженим лирским и завичајним мотивима. Члан је Удружења књижевника Србије.

ДЕЛА: Свитац над Зетом, Бг 1991; Апокалипса над Дунавом, Бг 1994; Кула Бајовића, Бг 1995; Наранџини вртови, Бг 1997; Са Теслом у нови век: нова синтеза историје. Изабрани чланци из економске историје Србије и Југославије 1918--1941, Бг 1997; Помрачење сунца, Бг 2000; Под магнолијом, Бг 2010; Пресвлачење ћирикаваца, Бг 2017.

ЛИТЕРАТУРА: Двадесет година Института за савремену историју 1958--1978, Бг 1979; A. К. Спасојевић, „Библиографија радова научних и стручних радника ИСИ", Историја 20. века, 1984, 1--2; „Библиографија сарадника Института за савремену историју (1984--1994)", Историја 20. века, 1994, 2; A. K. Спасојевић, „Библиографија Института за савремену историју 1995−2000", Историја 20. века, 2001, 2; Ђ. Петковић, „Космопоетика са женског пера (2) -- космопоетика Смиљане Ђуровић", у: М. С. Димитријевић (ур.), Зборник радова конференције Развој астрономије код Срба VII, Бг 2014.

М. Антоловић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВИЋ, Стевица

ЂУРОВИЋ, Стевица, физичар, универзитетски професор (Добој, 15. IV 1951). Дипломирао је физику 1974. на Природно-математичком факултету у Новом Саду, магистрирао 1982. на ПМФ у Београду, а докторирао 1989. на Физичком факултету у Београду. Од 1975. је запослен на ПМФ у Новом Саду, а од 1999. је у звању редовног професора. Држи курсеве Атомске физике и Физике ласера за студенте физике на редовним и мастер студијама, као и два предмета на докторским студијама из физике плазме. Био је шеф Катедре, продекан за физику и председник Савета ПМФ. Бави се физиком и спектроскопијом плазме. Са Мирославом Павловим учествовао је у формирању лабораторије за спектроскопију плазме. Током рада Ђ. је развио низ нових спектроскопских метода: a) одређивање брзине ударних таласа у електромагнетној Т-цеви; б) ласерски метод за одређивање развоја и дебљине граничног слоја плазме; в) једну варијанту метода за одређивање самоапсорпције спектралних линија; г) метод за деконволуцију тј. метод за раздвајање различитих утицаја плазме на облик спектралних линија, нов метод за Абелову инверзију. Учествовао је у изради теоријских модела за опис граничног слоја плазме, те има врло успешну међународну сарадњу са колегама са Универзитета у Ваљадолиду (Шпанија), Универзитета у Ополу (Пољска), из Националног института за стандарде и технологију у Гаитерсбургу (САД), „Курчатов" института у Москви (Русија), Института за молекуларну и атомску физику у Минску (Белорусија), „Макс Планк" Института у Грајфсвалду (Немачка) и с Универзитета у Руану (Француска). Члан је Друштва физичара Србије, био је члан експертске комисије за физику Министарства Републике Србије. Био је члан Научних комитета међународних и домаћих конференција као и председник Научног комитета једне међународне и једне домаће конференције из области физике плазме.

ДЕЛА: и J. R. Roberts, „Hydrogen Balmer Alpha Line Shapes for Hydrogen -- Argon Mixtures in Low -- Pressure RF Discharge", Journal of Applied Physics, 1993, 74; коаутор, „Asymmetry of Hβ Stark Profiles in T-tube hydrogen Plasma", Phys. Rev. E, 2005, 71; и N. Konjević, „On the Use of Non-Hydrogenic Spectral Lines for Low Electron Density and High Pressure Plasma Diagnostics", Plasma Sources Science and Technology, 2009, 18.

Н. Коњевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРОВКА, Михал

ЂУРОВКА, Михал, агроном, универзитетски професор (Кисач код Новог Сада, 9. X 1946). Завршио Пољопривредни факултет у Новом Саду 1970. На истом факултету одбранио је магистарску тезу (1973) и докторску дисертацију (1982). Као асистент-приправник радио је на предмету Повртарство Пољ. ф. у Новом Саду, где је за асистента изабран 1978, а за редовног професора 1995. Као асистент, а касније професор предавао је Повртарство на свим биолошким смеровима Пољ. ф. Био је шеф Катедре за ратарство и повртарство. Значајани су његови резултати за развој њивске и пластеничке повртарске производње остварени уз веома развијену сарадњу са произвођачима у оквиру конвенционалне и органске производње. Један је од оснивача истраживачких и развојних програма складиштења поврћа, воћа и цвећа. Био је организатор и руководилац прве радионице у Србији „Чување складиштење воћа и поврћа" (2006. у Новом Саду) и руководилац међународне конференције „Складиштење свежег воћа, поврћа и цвећа" (2007. у Охриду), која је постала традиционална и сваке године се одржава (наизменично) у земљама региона Западног Балкана. Иновативне методе настале у оквиру научних и технолошких пројеката Србије уградио је у патенте: машина за чишћење црног лука и машина за чишћење цвекле (2002--2004) и нови производ: миницвекла у маринади (2005--2008). Аутор је сорте зачинске паприке алева-нк. (2006), као и монографија (Гајење поврћа на отвореном пољу, Н. Сад 2008; и Б. Лазић, З. Илић, Органска производња поврћа, Н. Сад 2013).

ДЕЛА: „Утицај азота на принос и садржај нитрита и нитрата у спанаћу, карфиолу и мркви", СП, 1993, 1, 6; коаутор, Производња поврћа и цвећа у заштићеном простору, Н. Сад -- Бл 2006; „Значај агробиолошких чинилаца на чување црног лука", у: Чување свежег воћа и поврћа, зборник радова, Н. Сад 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија II. Пољопривредни факултет Нови Сад (1984--1994), Н. Сад 1994; Биографија наставника и сарадника. Пољопривредни факултет Нови Сад (1954--2004), Н. Сад 2006.

Б. Лазић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУРЧИНОВ, Милан

ЂУРЧИНОВ, Милан, историчар књижевности, слависта, универзитетски професор (Београд, 28. VII 1928 -- Скопље, 24. VII 2018). Славистику дипломирао у Београду 1951, докторирао на Филозофском факултету у Скопљу тезом „Преломне године у животу и стваралаштву А. П. Чехова" 1960. На Филолошком факултету Државног универзитета „Кирил и Методиј" ради од 1953, а 1971. биран у звање редовног професора. Основао је Катедру за светску књижевност. Бавио се македонском књижевношћу, јужнословенским и словенским литературама (посебно руском), српском књижевношћу и везама између југословенских књижевности. Изучавао је српско-македонске књижевне односе (српски и македонски роман, утицај српског надреализма на македонску књижевност) и српске писце (И. Андрић, Б. Нушић, М. Селимовић и др.), залажући се за марксистички приступ књижевној традицији и за очување југословенских културних веза. Више књига му је преведено на српски (Антологија савремене македонске поезије и прозе, са Д. Солевом, Бг 1961; Антологија македонске поезије, Бг 1968; Нова македонска књижевност: (1945--1980), Бг 1988; Освајање реалности, Смед. 2006). За редовног члана МАНУ изабран 1994.

ДЕЛА: Огледи и критике, Бг 1978; Проблеми вредновања културног стваралаштва, Бг 1979; Изабрани дела, 1--10, Ск 1986--2008; Прожимања: могућности компаративног проучавања наше књижевности, Суб. 1990.

ЛИТЕРАТУРА: М. Цвијетић, „Архипелаг сећања, М. Ђурчинов: Освајање реалности", ЛМС, 2007, 480, 5; М. Јевтић, Опредељења Милана Ђурчинова, Бг 2011.

РСЕ

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)

ЂУША, војвода

ЂУША, војвода → ВУЛИЋЕВИЋ, Ђуша