# ДУШЕПОПЕЧИТЕЉСТВО

**ДУШЕПОПЕЧИТЕЉСТВО** (душебрижништво), појава посебног старања за
незбринуту децу у периоду неразвијеног институционалног васпитања и
образовања у Србији. У време Првог и Другог српског устанка у појединим
махалама и варошима постојала су (незванична, а од свих прихваћена)
посебна лица која су бринула о понашању и међусобним односима грађана.
Називали су их „душепопечитељима" и „надзиратељима јавног морала", а
практично су имали улогу јавних васпитача. Обједињавали су социјалну,
педагошку, психолошку и дефектолошку функцију у данашњем смислу речи, а
из њихове делатности настале су установе за преваспитавање и бригу о
младежи (тзв. социјалне установе). На пример, већ 1808. Правитељство је
било принуђено да преузме старање о великом броју турске и друге деце
без надзора, која су скитала улицама Београда. Лазар Арсенијевић
Баталака помиње чак и постојање васпитног дома за такву турску младеж.
Одређена је једна посебна и напуштена турска кућа, у коју су сакупљена
сва она напуштена турска деца која су се одала скитању и беспосличењу.
Обезбеђени су спавање и исхрана, као и одела („од плаветне чоје
панталоне и прслук, и од такве чоје капут са црвеним вратником и
надрукављем"). Школа је, пак, била у џамији, у којој их је учитељ Јефта
учио „српски читати и писати и закону божјем по догмама православне
цркве".

Специфична Школа за малолетне сужње у Топчидеру отворена је 1869. под
управом месног свештеника Косте Рушчуклића. То је била школа за
преваспитавање и образовање кажњене младежи, створена по узору на чувени
француски Завод у Метреју (код Тура), који је 1837. основао судија
апелационог суда у Паризу маркиз од Меца. Нови назив Школа за малолетне
осуђенике је уведен и важио је од 1894. па све до I светског рата. То је
била и даље казнена институција и примала је само млађе и старије
малолетнике који су били осуђени. Међутим, увек је прикључиван и велик
број васпитно запуштене, занемарене и одбачене деце „без игде икога",
која су просјачила по улицама и гробљу и била без сталног места боравка.
Улогу „душепопечитеља" у сродном смислу и у свом свакодневном послу
обављали су и свештеници. За њих је Павле Николић објавио посебно
*Практическоје наставленије за душепопечитеље при болној и смертној
постељи својих парохијана* (Н. Сад 1858).

ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, „Испит у школи малолетних осуђеника у
Топчидеру", *Просветни гласник*, 1890, 13--16; Ј. Д. П., *Школа за
малолетне осуђенике*, *Просветни гласник*, 1894, 3; Н. Трнавац,
*Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.

Н. Трнавац