# ДУКАТ, Здеслав

**ДУКАТ, Здеслав**, класични филолог, преводилац, правник (Загреб, 17.
VI 1940 -- Загреб, 21. IV 2012). Дипломирао је најпре права на
Свеучилишту у Загребу (1963). Паралелно с адвокатском праксом започиње
студије класичне филологије на Филозофском факултету истог свеучилишта,
где дипломира 1967. Магистарски рад „Пeри-Лордова теорија и сувремена
хомерологија" одбранио је 1971, а докторску тезу „Софоклов трагички
јунак и Аристотелова *Поетика*" 1974. Радну каријеру провео је на ФФ у
Загребу, од 1968. као асистент, а од 1984. као редовни професор, те у
Задру, у Државном архиву Хрватске, Институту за народну умјетност и на
Флорида Универзитету (САД) као гостујући професор (1988/89). Преводио је
грчке историографе и филозофе (Плутарх, Платон, Аристотел, Горгија),
Езопа и редиговао преводе Хомера (Т. Маретић) и грчких трагичара (К.
Рац). Превео је *Роман о Александру* (Псеудо-Калистен) и капиталне
студије о Хомеру и старој грчкој књижевности С. Шајна (*Смртни јунак*) и
А. Лескија (*Повијест грчке књижевности*). Његова теоријска интересовања
највећма су усмерена на феномене трагичног и трагичке кривице и на
комплекс проблема везаних за тзв. хомерско питање, које прати „од
Хезиода до Милмана Пeрија". У контексту вишевековне полемике о ауторском
или усменом пореклу *Илијаде* и *Одисеје* између унитариста, који су
заступали тезу о Хомеру као аутору, и аналитичара, који су сматрали да
спевови који се приписују „Хомеру" нису дело јединствене ауторске
инстанце, једно од кључних места била су теренска истраживања
муслиманске епике која су 30-их и 50-их година XX в. спровели Милман
Пери и Алберт Лорд на територији Србије, Црне Горе и Босне и
Херцеговине. Проучавајући дело Перија и Лорда, **Д.** је у
југословенској науци о књижевности ревитализовао интересовање за епску
формулу, померивши фокус на теорију која говори у прилог усменом пореклу
„Хомерових" епова и креативно интегрише фолклористичке и хомеролошке
студије.

ДЕЛО: З. Дукат, *Хомерско питање*, Зг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Сесардић, „In memoriam", *Кроатологија*, 2012, 3, 1.

Л. Делић