# ДУГА

**ДУГА**, индустрија боја и лакова, настала 1950. спајањем четири већ постојећа предузећа (Индустрија боја **Д.** из Београда, Фабрика лакова „Комуна" из Кнежевца, Фабрика минералних боја „Звезда" из Београда и Фабрика металних боја и легура из Београда), а на основу решења Владе НР Србије. Званичан назив измењен је 1953. у Индустрија боја и лакова **Д.**, Београд. Претече поменутих предузећа отварају се 20-их година XX в. Најпре је 1921. трговац Благоје Динић отворио Српску фарбрику боја и лакова „Благоје С. Динић" на Сењаку. Године 1923. београдски трговац Недељко Савић постао је ортак у фабрици, да би већ 1928. ортаклук био раскинут. Током 1930. Савић је основао Прву београдску фабрику боја и лакова на локацији данашње **Д**. Истовремено, капитал фирме „Reinhold, Fliger und Boking" ушао је у фабрику трговца Динића. Производња је 1928. пресељена са Сењака у Кнежевац. Од 1931. фирма „Reinhold, Fliger und Boking" постала је искључиви власник фирме. Исте године започела је производња чувених дурлина. Након рата фабрика је национализована и добија назив „Комуна". Фабрика „Звезда" основана је 1926. под именом Прва српска фабрика сувих боја „Матадор". Године 1935. прераста у акционарско друштво „Стар", које је након рата национализовано и назив је промењен у „Звезда". Фабрика металних боја и легура настала је спајањем три предузећа 1942. под називом „Метал и фарбе" а. д.

![001_SE_V_Industrija-boja-i-lakova-Duga.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-industrija-boja-i-lakova-duga.jpg)У свом саставу новоформирано предузеће **Д.** имало је пет производних погона на различитим локацијама и са застарелом опремом: погон I за производњу уљаних боја и лакова, погон II у Кнежевцу за производњу боја, лакова и нитро премаза, погон III за производњу цинковог белила, погони IV и V за производњу суве боје и ултрамарина. Релокација производних погона на једну локацију започета је 1951. када је добијен простор на Вилиним водама. Те прве године фабрика је имала 102 запослена и произвела је 950 т производа. Почетком 50-их производни асортиман обухватао је репроматеријал за индустрију са око 70% и производе за широку потрошњу са 30%. Већ 1960. физички обим производње је удесетостручен и износио је 10.500 т, чиме је **Д.** постала један од водећих произвођача боја и лакова у земљи. Следећих 10 година интензивна инвестициона активност омогућила је даљи раст физичког обима производње. Реконструкција предузећа извршена је у две етапе. Прва етапа реконструкције завршена је 1963. након чега су производни погони оспособљени за хемијско прерађивачку производњу великог обима. Осим модернизације опреме, у току реконструкције изграђени су и пратећи објекти нпр. магацини, индустријски колосек, путеви, трафостаница, водоводна и канализацинона мрежа. Погон из Књажевца пресељен је на Вилине воде, чиме се извршила потпуна концентрација производње премазних средстава на једној локацији. У овој етапи окончано је проширење Фабричког института и опремање за лабораторијски и полуиндустријски рад. Друга етапа реконструкције обухватила је: проширење погона премазних средстава, проширење погона вештачких смола и изградњу нових капацитета, и изградњу помоћних објеката. Упоредо са реконструкцијом и модернизацијом растао је удео квалитетнијих производа. Производња синтетских и нитро лакова и емајла у укупном асортиману порасла је са 4% 1950. на 50% 1968. Почетком 70-их година производња се оријентише на производњу синтетских смола. Производни део предузећа **Д.** чинили су: фабрика премаза, фабрика синтетских смола, погон нитро лакова и погон пигмената. У фабрици премаза производни програм обухватао је: производе на уљаној бази (боје, емајли), китове (уљани, нитро, синтетски и остали специјални), синтетске емајле (дурлини), термоочвршћавајуће емајле за печење, боје отпорне на хемикалије, нитро емајле, синтетско-уљане емајле и остала премазна средства. У фабрици синтетских смола производили су се полупроизводи за фабрику премаза и финални производи: фирниси, уљани и синтетски лакови, специјални лакови и емајли (резистин Д лак, дугапол-полиестри), лепкови и синтетске смоле. У нитро погону производили су се нитро лакови и разређивачи. Асортиман погона пигмената чинили су неоргански пигменти, цинково белило, боје за фасаде, дисперзини и остали хемијски производи. Значајан део производње пласиран је на домаћем тржишту, од чега 71% на тржишту Србије, а 29% у остатку Југославије.

Децембра 1973. формирана је Радна организација **Д.** удруживањем четири ООУР-а: „Полихем", фабрика смола и пигмената, „Фаб", фабрика премазних средстава, „Технос", услужне делатности и „Инкоф", заједнички послови (касније Комерцијала). РО **Д.** проширена је касније укључивањем ООУР „Елан" из Пријепоља 1981, а затим и ООУР „Динара" из Београда 1986. У периоду 1976--1980. изграђена је нова Фабрика синтетских смола, Фабрика синтетских лепила у Пријепољу, нови магацини и инфраструктура. Нови капацитети омогућили су производњу већу од 34.000 т 1976. до 50.773 т 1980. У периоду 1975--1980. број запослених расте од 662 до 830, респективно. **Д.** се на самом почетку пословања определила за развој извоза. Први извоз остварен је 1954. и константно је растао. Крајем 60-их година учешће извоза у реализацији кретало се око 20--25%, углавном у СССР и земље у развоју. Значајнији извоз на конвертибилно тржиште почиње 1980. Фабрика се оријентише ка повећању квалитета насупрот квантитета. Године 1983. две трећине производње се извозило, а 70-их и 80-их година јављају се проблеми узроковани увозом сировина и репроматеријала, јер постоје проблеми у обезбеђивању потребних девизних средстава. Па ипак, 1983. **Д.** је по укупном приходу на 307. месту међу свим југословенским предузећима и међу 100 највећих извозника Југославије, а 1984. око 30% извоза био је конвертибилни извоз. **Д.** је пажњу посвећивала и научно-истраживачком и развојном деловању. Развој је текао од отварања прве лабораторије на самом почетку рада фабрике до оснивања Фабричког института 1956. У току свог постојања Институт је развио многа техничко-технолошка решења и освојене су многобројне групе нових производа. Деведесетих година појачана рецесија и отежани услови на тржиштима на којима је позиционирана, стратешки опредељују **Д.** у правцу повећања сопствене ефикасности и флексибилности, као и у правцу диверзификације производње. Марта 1999. предузеће је приватизовано. У 2005. власник већинског пакета акција постаје „Белинка" холдинг из Словеније, која је 2007. припојена предузећу „Хелиос" Домжале из Словеније, чиме и **Д.** постаје чланица „Хелиос" групе. Стратешком одлуком Управе „Хелиос" групе, **Д.** Београд од 2010. мења претежну делатност у „трговина на велико хемијским производима", уместо дотадашње делатности производње боја и лакова, након чега је престала производња на овој локацији. „Хелиос" група 2014. постаје део групе „Ринг". Услед организационих промена, од 2017. **Д.** није члан „Хелиос" групе, али остаје члан „Ринг" групе.

ЛИТЕРАТУРА: *Дуга: лист Радне заједнице Индустрије боја и лакова „Дуга"*, 1969, 1, 1 -- 1986, 17, 70; Ж. Бијелић, *Дуга, индустрија боја и лакова, Београд: 1950--1970*, Бг 1970.

Марина Михајловић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)