# ДРЖАВНИ КАПИТАЛ

**ДРЖАВНИ КАПИТАЛ**, материјална или новчана средства у државној својини
која се увећавају улагањем у производњу, промет или финансијску сферу.
Као вредност која се (само)оплођава, било у производном или разменском
процесу, капитал јесте вредност која власнику доноси вишак вредности
(добит или профит). До II светског рата **д. к.** се углавном
ограничавао на гране производње које су представљале државни монопол,
као што су производња соли и дувана, испуњавајући примарну сврху
прикупљања средстава за покриће државних расхода, или на објекте од
посебног интереса за развој привреде, попут железничких пруга и путева,
за улагања у којa није било довољно приватног интереса, због висине
потребног капитала и спорог враћања средстава. Развој **д. к.** био је
посебно интензиван у периоду после II светског рата, што је повезано с
јачањем државног интервенционизма, односно с применом кејнзовских идеја
у економској политици капиталистичких земаља, као и јачањем
социјалистичких земаља, у којима је, у већој или мањој мери, државна
својина имала монополски положај у власничкој структури. За разлику од
приватног капитала, улагање државног или јавног капитала у производњу
није увек мотивисано остваривањем профита него може пратити и друге
циљеве (смањење незапослености, ублажавање цикличних привредних кретања,
развојни, стратешки и други интереси). И државни (јавни) капитал који се
пласира у облику међународних кредита такође може имати другачије
циљеве, различите од профита (тј. камате), као што су економско
повезивање, односно интеграциони процеси с пријатељским земљама,
остваривање геополитичких и других интереса. Овај облик **д. к.**
доживео је велику експанзију након II светског рата, што је између
осталог повезано и с изградњом бретонвудског међународног монетарног
система и оснивањем међународних монетарних организација, као што су
Светска банка и Међународни монетарни фонд.

У периоду административног управљања привредом (1947--1951) у
Југославији термином **д. к.** уобичајено се означавао део друштвених
средстава репродукције којим су управљали органи друштвено-политичких
заједница (ДПЗ). Мерама предузиманим крајем рата као и у првим годинама
по ослобођењу створен је систем с доминантним учешћем државне својине,
односно **д. к.**, у оквиру којег су се сви приходи из привреде сливали
у буџет. Након тога створен је систем у којем је **д. к.** био највећим
делом концентрисан у тзв. друштвеним инвестиционим фондовима,
организованим на регионалном тј. територијалном принципу, почев од
Општег инвестиционог фонда (ОИФ) којим су управљали органи федерације до
републичких, покрајинских, среских (до укидања срезова, 1967) и
општинских, али такође и у осталим фондовима или на посебним рачунима
ДПЗ. Значај **д. к.** у овом периоду види се из чињенице да су 1952. у
финансирању инвестиција у основне фондове радне организације учествовале
са 22% а ДПЗ са 78% (искључиво федерација); 1964, уочи реформе, само 32%
инвестиција потицало је из фондова предузећа, а 68% из фондова ДПЗ
(36,4%) и банака (31,4%). Друштвени инвестициони фондови постепено су
ликвидирани почев од средине 1960-их, чиме је расформиран тзв. **д. к**.

**Д. к.** се поново јавља у Југославији/Србији у периоду тржишне
трансформације и то у делу привреде од посебног друштвеног интереса
(инфраструктурне делатности), у виду јавне својине, организован у облику
јавних предузећа, на свим нивоима ДПЗ. Јавни капитал је у том смислу
кровни израз за физички капитал који се сматра инфраструктуром. Обухвата
имовину у власништву државе (→ Државна својина) која се користи за
производњу у приватној режији, као што су путеви, железнице, аеродроми,
постројења за пречишћавање воде, телекомуникације, електричне мреже,
енергетске службе, општинске зграде, јавне болнице и школе, полиција,
ватрогасне службе, судови итд. Међутим, израз „јавни капитал" недовољно
је јасан, јер многа од тих средстава могу бити и у јавном и у приватном
власништву.

Јавна предузећа срећу се у свету у разним правним облицима, а најчешћа
су јавна корпорација и државна компанија. Јавна корпорација, као
институција јавног права, карактеристична је пре свега за англосаксонске
земље, али и Француску, Аустрију и др. Претечом јавних корпорација
сматра се низ предузећа за изградњу железница у Аустралији, из средине
XIX в., а прави њихов развој везује се за САД после кризе 1929. Оснивају
се у областима за које је држава посебно заинтересована и обављају
двојаку делатност: привредну делатност и одређену јавну службу (обично с
овлашћењима државних органа). Пошто се не могу оснивати у облику
акционарског друштва, онемогућено им је прибављање капитала путем
емитовања акција. Државна компанија је институција приватног права, она
у привредном систему има положај сличан другим привредним
организацијама. Држава остварује контролу над њиховим пословањем по
основу поседовања акција, потпуног или делимичног.

Својинском трансформацијом, отпочетом 1989. Законом о промету и
располагању **д. к.**, друштвеној својини је, без упоришта у тадашњем
Уставу, одузет карактер несвојине и омогућено је њено претварање у друге
облике својине (приватна, односно акционарска и државна). Тако се од
тада **д. к.** појављује не само у државним него и у предузећима са тзв.
мешовитом својином. Према актуелном Закону о приватизацији,
приватизација јавног капитала није обавезна, као што је то прописано за
**д. к.**, него се спроводи на основу одлуке Владе, односно надлежног
органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе. У
књиговодству, под појмом капитала подразумевају се извори средстава
којима предузеће послује, који се у систему двојног књиговодства
билансно приказују у пасиви биланса (стања) и могу бити сопствени и туђи
(позајмљени). У овом, књиговодственом смислу, **д. к.** је део
сопственог капитала, као учешће државе у оснивачком, односно основном
капиталу предузећа, који може бити потпун (предузећа у државној, односно
јавној својини) или делимичан, када поред **д. к.** постоје и други
извори (акцијски, друштвени, задружни и др.).

ИЗВОРИ: Закон о приватизацији, *СГ РС*, 83/2014, 46/2015; Закон о
рачуноводству, *СГ РС*, 73/2019; Правилник о Контном оквиру и садржини
рачуна у Контном оквиру за привредна друштва, задруге и предузетнике,
*СГ РС*, 89/2020.

Литература: Н. Пашић, *Јавне корпорације у Великој Британији*, Бг 1957;
М. Влашкалић, В. Зековић, *Економика Југославије*, Бг 1978; *Економска и
пословна енциклопедија*, 1, Бг 1994; Б. Бујишић, „Легитимитет и
легалитет југословенске приватизације", у: *Економија и право*, Бг 1998.

Р. Буквић