# ДРВОРЕЗ

**ДРВОРЕЗ**, најстарија графичка техника високе штампе. Мада и у ранијим изворима постоје помени о иконама на папиру, појава и развој **д.** код Срба обично се везују за књижни украс штампаних издања Ђурђа Црнојевића (Цетиње, 1494--1496). Поред осталог ликовно-графичког украса (лигатурни наслови, иницијали, заставице) отиснутог сa **д.** клишеа, минуциозном израдом посебно се издвајају илустрације из *Октоиха петогласника*. На њима је -- насупрот централним композицијама које поштују источнохришћанску традицију -- раскошан оквир изведен у стилу ренесансе. Од *Октоиха петогласника* сачувано је свега шест илустрација (Силазак у ад, Три химнографа -- Св. Јосиф, Јован Дамаскин и Теофан, Сабор бестелесних светих анђела, Сабор Св. Јована Претече, Издајство Јудино и Св. апостоли са Св. Николом). За њиховог, као и аутора **д.** украса осталих цетињских издања, сматра се јеромонах Макарије, који је у колофонима цетињских издања формално потписан као штампар.

Посебну улогу у развоју **д.** књижног украса имала је Венеција, где су најобимнију продукцију српскословенских ћирилских издања остварили Божидар Вуковић и његов син Виченцо. Поред клишеа за заставице, иницијале и лигатурна насловна писма, приликом графичког опремања Вуковићевог издања *Молитвеника* (*Зборника за путнике*) из 1520. израђен је већи број **д.** клишеа с фигуралним представама, изведених махом према источнохришћанским иконографским обрасцима. На њима су, уз неколико сцена из циклуса Великих празника, изгравирани и допојасни ликови најугледнијих светитеља хришћанске цркве. Након поновљеног издања *Молитвеника* (1536), поред већ коришћених клишеа за илустровање *Октоиха петогласника*, наручен је и један нов, са изгравираном представом тројице химнографа. За *Празнични минеј* Вуковић је, поред постојећих клишеа изрезбарених за *Молитвеник* (*Зборник за путнике*), наручио и нове -- фигуре Св. Симеона Српског и Саве Српског, као и сцену у којој Св. Никола приводи Стефана Дечанског Христу. Насупрот Б. Вуковићу, који се угледао на рукописну традицију, ликовно-графички украс издања његовог сина одликује знатнији продор западноевропских иконографских и стилских елемената (*Псалтир с последовањем*, 1546; *Молитвеник* -- *Зборник за путнике*, 1547, 1560).

![001_SE_V_DRVOREZ_TABLA-1.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-drvorez-tabla-1.jpg)

Други венецијански издавачи српскословенских књига -- Стефан од Скадра, Јаков од Камене Реке, Јеролим Загуровић, Јаков Крајков, Стефан од Паштровића и Бартоломео Ђинами -- користили су, поред словне гарнитуре, и поједине **д.** клишее из штампарског фонда Б. Вуковића. У знатној мери традиционалнији, ликовно-графички украс богослужбених књига одштампаних на српском етничком и духовном простору под османском влашћу махом се угледао на јужнословенску рукописну књигу, па су највећи део његовог репертоара чинили украсни лигатурни наслови, заставице и иницијали. Од фигуралних композиција издвајале су се илустрације у грачаничком *Октоиху петогласнику* (1538/39) и мркшиначком *Триоду цветном* (1566).

Упоредо са украшавањем књиге у техници **д.**, на територији Српске патријаршије појављују се и прве иконе на хартији као самостални графички листови. Из Хиландара потиче један **д.** клише, резан са обе стране. На једној се налази Распеће Христово, док су на другој страни изрезане допојасне представе Богородице, Св. арханђела Михаила, Св. Недеље и Св. Петке. Од XVII в., поред икона на хартији, познатих и као стампи, штампају се и абагари, популарни верско-дидактички текстови, најчешће илустровани засебним представама светих. Међу њима је најпознатији *Српски абагар* из Љубљане. Од икона изведених у **д.** по иконографским особеностима издваја се представа кнеза Лазара Кефалофора. Иконе на хартији биле су веома популарне и на територији Карловачке митрополије, где је техника **д.** служила и за штампање антиминса. Иако је већина дрворезаца остала анонимна, забележена су имена Георгија Николића и монаха Јоне из манастира Шишатовац, а најобимнију продукцију остварио је Стефан Ликић. Он је, између осталог, изрезао и двострану икону из манастира Ораховица с представом Деизиса са Св. Савом и Св. Симеоном на једној страни и архиђаконом Стефаном на другој. Популарности икона на хартији доприносили су и светогорски монаси, који су, прикупљајући милостињу, делили или продавали графичке листове пореклом са Свете Горе. Један од последњих листова израђених у техници **д.** јесте отисак са изгледом манастира Пећке патријаршије који је израдио Хаџи Рувим Нешковић 1795.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, *Графика српских штампаних књига XV--XVII века*, Бг 1958; *Стари српски дрворез*, Бг 1964; В. Краут, *Историја српске графике од XV до XVIII века*, Бг 1985; М. Лазић, „Украс српске штампане књиге у XV и XVI столећу: центри и стваралачка продукција", у: *Сакрална уметност српских земаља у средњем веку*, II, Бг 2016.

Мирослав А. Лазић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)