# ДРУЖИНА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКО

**ДРУЖИНА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКО**, тајна патриотска и
револуционарна организација, основана на Цетињу 13. IX 1871. Збило се то
након распуштања Уједињене омладине српске, на иницијативу Светозара
Милетића и без знања власти Кнежевине Србије. Чинили су је Срби „из
свију крајева, одушевљени за ослобођење и уједињење". Статут је израђен
у кући војводе Маша Врбице, а у састављању су учествовали: Коста
Угринић, Миша Димитријевић, Милан Кујунџић Абердар, Лазар Лаза Костић,
Васа Пелагић и Ђорђе Ђока Влајковић. Према Статуту, њен задатак био је
да употреби „сва могућа сретства, те да се што скорије сви српски
крајеви ослободе од туђег господства и уједине у једну државу". Како би
се ово остварило, требало је ширити „политичку свест у народу говором и
штампом", због чега је планирано да се рад одвија преко месних,
покрајинских и једног главног одбора. Сваки члан морао је да изврши све
задатке који су пред њега постављани ради испуњења основног циља.
Чланови су, између осталих, били: Ђорђе Војновић, Луко Зоре, Јефто
Гојковић, Симо Поповић, Сава Грујић и Љубомир Каљевић. Дружина је
постојала као илегална организација, у раду су коришћене шифре, а
одликовале су је конспиративност и завереничка структура. Повезивала је
националне и ослободилачке снаге на готово читавом српском етничком
простору -- Црна Гора, Србија, подручје данашње Војводине, Босна,
Херцеговина и Далмација. Осим тога, била је у контакту са бугарским
емигрантским револуционарним комитетом, који је деловао у Букурешту, као
и са румунским родољубима. За одржавање везе између Цетиња, Београда,
Новог Сада и Букурешта био је задужен сердар Перо Матановић, који је у
више наврата путовао у Русију и одржавао везу са тамошњим словенским
комитетима. Дружина је представљала једну од најборбенијих омладинских
организација на јужнословенском простору, намеравајући да свој главни
циљ оствари тако што би, подизањем устанка у Босни и Херцеговини и
Старој Србији, подстакла Србију и Црну Гору да зарате са Османским
царством. Извршила је значајан утицај на избијање устанка у Херцеговини
1875, који је био повод Великој источној кризи. Комплетну архиву је на
почетку I светског рата спалила Ана, удовица Мише Димитријевића, у
страху од мађарских репресалија.

ЛИТЕРАТУРА: К. Милутиновић, „Васа Пелагић на Цетињу", *ИЗ*, 1951,
10--12; „Црна Гора и Приморје у Омладинском покрету", *ИЗ*, 1953, 1;
*Историја српског народа*, V/1, Бг 1981.

М. Гулић