# ДРАВИЋ, Милена

**![001_SE_V_Milena-Dravic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-milena-dravic.jpg)ДРАВИЋ, Милена**, филмска, позоришна и ТВ глумица (Београд, 5. X 1940 -- Београд, 14. X 2018). Пред филмске камере доспела пуким случајем када ју је редитељ Франтишек Чап угледао на насловној страни илустроване ревије као тинејџерку која се управо спремала да упише балетску школу и доделио јој главну улогу у филму *Врата остају отворена* (1959). У суморну причу о младом криминалцу којег усваја једна породица **Д.** уноси свежину и спонтаност, којом одмах задобија поверење многих редитеља и иде из филма у филм. Њенa богатa и плоднa каријерa дугa шест деценија може се поделити у више фаза према улогама које је тумачила. У првим филмовима превладавао је њен адолесцентски шарм: *Дилижанса снова* (С. Јовановић, 1960), *Заједнички стан* (М. Вајда, 1960), *Боље је умети* (В. Нановић, 1961), *Узаврели град* (В. Булајић, 1961). Следи лежерна комедија *Лето је криво за све* (1961) којом започиње њена уметничка веза са П. Ђорђевићем, којем ће постати трајна инспирација и муза, иако ће њихов брак потрајати само неколико година. До значајног преокрета долази са филмом *Прекобројна* (Б. Бауер, 1962), у којем раскошном глумачком палетом дочарава лик младе заљубљене сељанчице (њена прва Златна арена у Пули), а којим је уједно означено њено глумачко стасавање у фазу жене-девојке и стицање репутације водеће глумице у тадашњој Југославији. Глума је узноси, а она узвраћа потпуном емоционалном стопљеношћу са ликовима које тумачи. Редитељи најразличитијих уметничких опредељења желе сарадњу са њом, јер за њу нису постојала жанровска ограничења: подједнако је уверљива у свим фаховима.

И хероинама у ратним епопејама В. Булајића (*Козара*, 1962; *Битка на Неретви*, 1969), Ж. Митровића (*До победе и даље*, 1967) и С. Делића (*Сутјеска*, 1973), као и јунакињама лаких урбаних комедија М. Јелића (*Рад на одређено време*, 1980) и М. Милошевића (*Лаф у срцу*, 1981) **Д.** је додавала своју глумачку харизму. Најпотпуније се, ипак, остваривала у филмовима редитеља из тзв. црног таласа или новог југословенског филма, који су уносили нове идеје и у садржајном и у формалном смислу. Играјући зрелије, самосвесне девојке, затечене у драматичним историјским или животним ситуацијама, континуирано сарађује са П. Ђорђевићем у филмова *Девојка* (1965), *Јутро* (1967, Сребрна арена у Пули), *Cross country* (1969, Сребрна арена) и *Бициклисти* (1970, Златна арена). Паралелно прихвата сарадњу и са младим редитељима склоним експерименту: Б. Хладником у филму *Пешчани замак* (1963) и Д. Макавејевим у филмовима *Човек није тица* (1965) и *W. R. Мистерије организма* (1971) у чијим филмовима постаје гласноговорник њихових анархолибералних идеја. Са својим другим супругом, редитељем К. Ракоњцем, реализује два филма -- *Клаксон* (1965), на тему савременог отуђења, и *Немирни* (1967, Сребрна арена), где виртуозно оживљава лик простосрдачне проститутке. Има запажене улоге и код Ж. Павловића у филму *Заседа* (1969), беспоштедној критици прве послератне власти, као и код А. Петровића у ратној драми *Групни портрет са дамом* (1977). Успешно гостује у Сарајеву у филму *Хороскоп* Б. Драшковића (1969), као и у Загребу, где остварује суптилну улогу у рафинирано режираном *Ронду* З. Берковића (1966) и маргиналку са градске периферије у *Депсу* А. Врдољака (1974). Играла је и у три филма словеначког редитеља М. Клопчича, а најзначајнији је ратна драма *Поздрави Марију* (1969). Улоге које следе потврђују њено стасавање у фазу жена-жена. За интерпретацију одлучне пословне даме у *Посебном третману* Г. Паскаљевића (1980) добија награду за епизодну улогу на фестивалу у Кану. Поверење јој у више наврата указује и М. Радивојевић, а истиче се филм *Квар* (1978).

Од 1971. ступа у брак са глумцем Д. Николићем, са којим ће остварити успешан циклус забавно-музичких емисија *Образ уз образ* (ТВ Београд, 1972--1974). Склоност ка карактерној комици и персифлажи показује и на позоришној сцени, посебно у неконвенционалним театрима Атеље 212, у којем сарађује са редитељима Љ. Драшкићем (Б. Ћосић, *Улога моје породице у светској револуцији* и Ф. Ведекинд, *Лулу*, 1971), П. Мађелијем (Е. Фон Хорват, *Код лепог изгледа*, 1976), М. Траиловић (Љ. Симовић, *Чудо у Шаргану*, 1978) и Р. Ћулијем (Х. Шефер, *Декамерон 81*, 1981), те Звездара театар, где игра у ауторским пројектима Д. Ковачевића (*Урнебесна трагедија*, 1991, *Лари Томпсон -- Трагедија једне младости*, 1996) и редитељским поставкама Д. Мијача (С. Стојановић, *Птица и птица*, 1986), Б. Плеше (Н. Савић, *Како потаманити гамад*, 1994) и Г. Стојановића (И. В. Лалић, *Мој отац у борби против ниткова из свемира*, 1998). У међувремену сазрева до улога жене-мајке, али је у себи трајно сачувала пуну животну енергију и младеначки глумачки брио. Укупно је остварила близу стотинак филмских улога и још толико на позорници и на ТВ.

Остале важније филмске улоге: П. Ђорђевић, *Павле Павловић* (1975), *Тренер* (1978), *Осам кила среће* (1980); М. Поповић, *Хасанагиница* (1967); Б. Ченгић, *Улога моје породице у светској револуцији* (1971); М. Идризовић, *Пјегава дјевојка* (1973); Д. Караклајић, *Љубавни живот Будимира Трајковића* (1977); З. Шотра, *Бој на Косову* (1989); М. Вукобратовић, *Полицајац с Петловог брда* (1992); М. Вукомановић, *Три летња дана* (1997); Љ. Самарџић, *Небеска удица* (2000); С. Карановић, *Сјај у очима* (2003); М. Петровић, *Аги и Ема* (2007); С. Арсенијевић, *Љубав и други злочини* (2008).

**Д.** је добитник награда за животно дело „Жанка Стокић" (2004), „Златни ћуран" (2011) и „Добричин прстен" (2016), а 2015. је била лауреат Фестове награде „Београдски победник" за изузетан допринос филмској уметности, награде „Златни печат" Југословенске кинотеке и награде Палићког фестивала за допринос европској кинематографији „Александар Лифка".

ЛИТЕРАТУРА: Т. Њежић, А. Милосављевић, *Милена Дравић -- више од уметности*, Бг 2016; А. Панић, *Милена Дравић или Кључ снова*, Бг 2018.

Никола Стојановић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)