# ДРАШКОВИЋ, Боро

**![001_SE_V_Boro-Draskovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-boro-draskovic.jpg)ДРАШКОВИЋ, Боро**, редитељ, сценариста, универзитетски професор (Сарајево, 29. V 1935). Дипломирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1963. Радио као редитељ у Народном позоришту у Сарајеву 1959--1965, а потом постаje стални редитељ у Југословенском драмском позоришту. У том периоду издвајају се његове режије драмских комада *Прљаве руке* (Ж. П. Сартр, 1966), *Хенрик IV* (Л. Пирандело, 1967) и *Јунона и паун* (Ш. О'Кејси, 1968). У сам врх југословенске режије убрајају се његове представе *Страдија* (Р. Домановић, Б. Михајловић Михиз, 1959) и *Катарина Измаилова* (Д. Шостакович, 1965). После забране његове представе *Кад су цветале тикве* (драматизација романа Д. Михајловића, 1969) напустио је редитељски рад у позоришту из протеста против неслободе са којом се суочава позоришно стваралаштво у Југославији. Од 1970. ради као слободан уметник, а од 1976. је редовни професор Академије уметности у Новом Саду. Као педагог режије и глуме остварује са студентима више запажених представа, док се раду у позоришту враћа 2002. режијом комада *Антигона у Њујорку* Ј. Главацког (Будва, Град Театар). Режира више запажених представа, међу којима су *Непријатељ народа* Х. Ибзена (НП у Београду, 2002), *Војцек* Г. Бихнера (СНП, 2003), *Дуго путовање у ноћ* Ј. О` Нила (Атеље 212, 2005). Током успешне каријере **Д.** је режирао и дела Софокла, Шекспира, Молијера, Гогоља, Чехова, Горког, Брехта, Јонеска, Бекета и др. За изузетан допринос позиришту добио је 2011. Статуету „Јоаким Вујић".

Један је од ретких редитеља који с подједнаким успехом ради у позоришту, на филму, радију и телевизији. Рад на филму почео је као асистент чувених пољских редитеља Анджеја Вајде (*Сибирска леди Магбет*, 1962) и Јиржија Кавалеровича (*Фараон*, 1966). Озбиљним и промишљеним грађењем филмске идеје и форме, већ први његов играни филм *Хороскоп* (1969) заузео је посебно место у југословенској кинематографији, а успешно је приказиван на свим континентима. Добитник је награда Сребрни Хуго (за сценарио) и Златни Хуго (за најбољи први филм) на фестивалу у Чикагу и Златне газеле фестивала у Рабату. Огољеним приказивањем ружних видова стварности и осећања немоћи и безнађа, овај филм се сврстао у онај правац југословенског филма који се супротставио схватањима владајуће идеологије. Играни филмови које потом режира носе иста обележја његове ауторске поетике: *Нокаут* (југословенско-италијанска копродукција, 1971), *Усијање* (1979, Велика сребрна арена фестивала у Пули), *Живот је леп* (1985, награда за најбољу глумицу Венецијанског филмског фестивала, награда Златни гладијатор на фестивалу у Пули, награда за сценарио фестивала сценарија у Врњачкој Бањи и велика награда и печат града Орлеана); *Вуковар, једна прича* (1994, други од десет најбољих филмова те године у избору америчке асоцијације филмских критичара, награда за највиши уметнички допринос на фестивалу у Верони, награда публике на фестивалу у Сент Луису, награда за најбољи играни филм на фестивалу у Санта Барбари, награда филмских гледалаца на фестивалу у Москви, велика награда фестивала у Хјустону, награда Сребрни делфин фестивала у Троји, награда публике фестивала у Валенсијену, награда фестивала у Минеаполису, награда за мир и толеранцију у Јерусалиму). **Д.** је носилац Повеље за допринос српској кинематографији коју додељује Удружење филмских уметника Србије, плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос српском филму, почасног признања за изузетну редитељску поетику (Тивериополске филмскe алијансe) и почасни је доктор наука Европске академије за мултимедијалне уметности (2010).

Изузетан је и његов телевизијски опус (у продукцији ТВ Београд) у којем се издвајају ТВ серије *Модерни израз у уметности* (десет телевизијских есеја о позоришту, филму и телевизији, 1973), *Дувански пут* (1981), телевизијски филмови *Обешењак* (1974), *Пета колона* (1975), *Кухиња* (1976), документарни филмови међу којима се издвајају *Недеља поподне на Гренланду*, *Похвала Исланду*, *Интервју са председником Исланда*, *Халдор Лакснес*, *Боби Фишер 12:8*, *Парадокс о шаху* (1973), *Призори из Кине 1,2,3*, *Жад*, *Пекиншка опера*, *Прва жена диригент у Кини*, *Кинеско позориште сада*. Режирао је Плаутове, Шекспирове и Молијерове комедије за емитовање путем радио-медија, а сам је написао неколико радио-драма.

Уз плодан уметнички рад, **Д.** упоредо остварује и изузетан научни опус који се сврстава у највише домете наше театрологије и филмологије и за који је добио Стеријину награду за театрологију (1996) и Ловоров венац Позоришног музеја Војводине (2012). Током дуге и плодне уметничке каријере **Д.** је обављао и низ послова у институцијама културе и уметности, фестивалима, удружењима, а између осталог био је члан Медитеранског друштва за уметност, српског ПЕН центра, те генерални секретар југословенске секције Међународног театарског института, уметнички директор Тера-филма и Фестивала средњоевропског филма, председник Савета међународног фестивала „Поглед у свет" и Управног одбора Атељеа 212, селектор ФЕСТ-a итд.

Један је од утемељивача Одсека драмских уметности Академије уметности у Новом Саду. Водио је прву класу интермедијалне режије уписану 1976, а од 1982. заједничку класу глуме и режије. Његов педагошки рад оставио је дубок траг. Творац је концепта интермедијалне режије по којем су студије режије на Академији уметности препознатљиве како у земљи тако и иностранству, те зачетник педагошког поступка заснованог на формирању заједничке класе студената режије и глуме. Његове оригиналне педагошке концепте потврдили су време и резултати, а његови некадашњи студенти, данас афирмисани уметници, настављају да раде по систему који је он осмислио. Студије на Академији уметности у Новом Саду изузетно је обогатио и иницирањем рада Отворене катедре на којој су, на његов позив, предавања држали многобројни истакнути, светски афирмисани уметници (П. Брук, А. Вајда, Ј. Кавалерович и др.), као и оснивањем студентског позоришта *Промена* које је остварило запажене резултате на престижним домаћим и међународним фестивалима. Као и сваког изузетног ствараоца и **Д.** одликују оригиналност и неконвенционалност његових замисли и остварења, али и несвакодневна универзалност која даје ванредно успешан и уметнички и педагошки резултат. Држао је предавања на више универзитета некадашње Југославије (Београд, Сарајево), у САД (Универзитет Лонг Ајленд, Универзитет Бафало), Индији, Ираку, Мађарској, Норвешкој и Пољској. Добитник је Октобарске награде Београда, Октобарске награде Новог Сада и Шестоаприлске награде Сарајева, те Златне плакетe за животно дело Удружења универзитетских професора и научника Универзитета у Новом Саду. Сенат Универзитета у Новом Саду изабрао га је 2011. у почасно звање професор емеритус.

ДЕЛА: *Промена*, Сар. 1975; *Лавиринт*, Н. Сад 1980; *Огледало*, Сар. 1985; *Парадокс о редитељу*, Н. Сад 1988; *Краљ мајмуна*, Н. Сад 1996; *Поглед пролазника*, Н. Сад 2006; *Равнотежа*, Вш 2007; *Филм о филму*, Н. Сад 2010; *Круг маслином*, Н. Сад 2011; *Драма редитеља*, Вш 2011; *Речник професије*, Краг. 2012; *Речник редитеља*, Н. Сад 2018.

ЛИТЕРАТУРА: M. Pawlicki, „Krzyk rozpaczy", *Film*, Varšava, 2. X 1988; С. Паповић, „Велики повратак Боре Драшковића", *Политика*, 20. VII 2000; М. Јевтић, *Узводно пливање*, Бг 2002; П. Милошевић, „Чудо у Ловри", *Српске народне новине*, Будимпешта, 15. VII 2004; Ж. Драгојевић (ур.), *Споменар Удружења филмских уметника Србије*, Бг 2015.

Живко Поповић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)