ДРАШКИЋ, Панта М.

ДРАШКИЋ, Панта М. , бригадни генерал, министар, преводилац (Ужице, 30. XI 1881 – Београд, 20. VIII 1957). Питомац 32. класе Ниже школе ВА (1899 – 1901). Унапређен у чин поручника 1905, капетана 1910, капетана I класе 1912, мајора 1913, потпуковника 1915, пуковника 1920. и бригадног генерала 1928. У мирно доба био је до 1906. на дужности водника 4. пешадијског пука у Пожеги, а потом ађутант. Од 1909. био је командир 3. чете 6. пешадијског пука у Београду. Почетком 1919. био је командант места у Баји (Мађарска), од септембра 1919. до 1920. деловођа ВА и класни старешина, а од новембра 1920. командант 45. пешадијског пука у Марибору и члан Комисије за разграничење са Италијом. Од јула 1923. био је командант 35. пешадијског пука у Загребу, од фебруара 1927. командант Савске пешадијске бригаде у Вараждину, а од маја 1931. командант пешадије Тимочке дивизијске области у Зајечару. Од септембра 1932. био је помоћник команданта Савске дивизијске области. Од 1935. је шеф Канцеларије ордена, а пензионисан је септембра 1936. У ратовима 1912 – 1913. био је командир 3. чете, 3. батаљона у 6. пешадијском пуку Дринске дивизије I позива. Учествовао у првим борбеним редовима на Куманову, Прилепу, Битољу, Брегалници и Лакавици и био више пута рањаван. Од 1913. до 1917. био је ордонанс регента Александра. Од 1917. командант добровољачког батаљона Моравске дивизије. У пробоју Солунског фронта 1918. био је командант 1. батаљона I пешадијског пука Југословенске дивизије. Тада је поново тешко рањен. У Априлском рату био је командант Калнског одреда у саставу 5. армије. Из патриотских мотива 1911. постао је члан организације „Уједињење или смрт" у коју га је увео пуковник Владимир Туцовић. Сам је у организацију увео још пет официра. На Солунском фронту био је због чланства предложен за уклањање из војске. Именован је министром за рад владе Милана Недића 29. VIII 1941, а због неслагања са овим именовањем стављен је на располагање 7. октобра. Емигрантска краљевска влада му је указом одузела чин. Новембра 1943. ушао је у Одбор за координацију рада са Бугарима по интенцијама Драже Михаиловића. Истовремено, влада му је вратила чин. Како су Немци ушли у траг овој акцији, ухапшен је фебруара 1944. и послат у логор Оснабрик. Из заробљеништва се вратио у августу 1945. На процесу Д. Михаиловићу због сарадње са М. Недићем и контаката са Бугарима осуђен је на 18 месеци затвора (повећано на три године). Пуштен је средином 1949. Без права на пензију, издржавао се превођењем. Био је сарадник листова Пијемонт , Политика , Време , Новости (Загреб), часописа Ратник , Коњички гласник , Гласник резервних официра и један од уредника Илустроване војне енциклопедије , књ. I (Бг 1939). Преводио је војне класике и друга дела. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (два пута), Орденом Белог орла са мачевима и другим одликовањима. 

 ДЕЛО: Моји мемоари , Бг 1990. 

 ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850 – 1925 , Бг 1925; Споменица XXXII класе Ниже школе Војне академије 1901 – 1936 , Бг 1936; Ј. Варјачић, Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после рата , Бг 2003; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918 – 1941 , Бг 2004. 

 Миле Бјелајац 

 

 *Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)