# ДРАМАТУРГИЈА

**ДРАМАТУРГИЈА** (грч. dramatourgiva), општи театролошки појам.
Историјски се повезује са Г. Е. Лесингом који се у делу *Хамбуршка
драматургија* бави анализом и критиком немачког театра у раздобљу
1767--1769. и поставља темеље савременог немачког позоришта и драме. Са
становишта теорије Лесинг свој рад заснива на Аристотеловом делу *О
песничкој уметности*, најстаријем, најзначајнијем и најутицајнијем делу
о вештини писања трагедије. Све до средине XX в. драмско писање је било
основно значење **д**. Значењe појма се, потом, све више шири и обухвата
и науку о склопу драмског и позоришног текста, и изучавање стила и
поетике представе, и посао драматурга.

Kао уметност **д.** се у Срба историјски темељи на дубровачкој драмској
књижевности која представља извориште и српског и хрватског драмског
писања. Почеци савремене драмске књижевности јављају се у XVIII, а
значајни домети остварују у XIX в. делима Јована Стерије Поповића, Ђуре
Јакшића, Лазе Костића и Косте Трифковића. Драмско писање у XX в.
обележено је делима Борисава Станковића, Бранислава Нушића, Александра
Поповића, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића и др. Као наука о склопу
драмског и позоришног текста (али и филмског и ТВ сценарија и
радио-драме) **д.** се у Србији континуирано изучава од 1960, када је
формирана Катедра за **д.** на Факултету драмских уметности у Београду.
Значајне доприносе њеном развоју -- као теоретичари, предавачи,
приређивачи и уредници -- дали су професори Јосип Кулунџић, Јован
Христић, Слободан Селенић, Владимир Стаменковић и Љубиша Ђокић. Од 2005.
делује и Катедра за **д.** на Академији уметности у Новом Саду. Од 70-их
година XX в. **д.** подразумева и проучавање стила и поетике позоришне
представе. Тиме се баве и о томе пишу драматург Петар Марјановић и
редитељи Мирослав Беловић, Димитрије Ђурковић, Боро Драшковић и Мата
Милошевић. Овај начин промишљања се у Србији интензивно развија крајем
XX и почетком XXI в. када многобројни аутори, драматурзи и теоретичари
различитих усмерења (Светозар Рапајић, Радослав Лазић, Миленко
Мисаиловић, Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Милан Мађарев и др.)
објављују низ теоријских радова у којима се истиче значај односа
драмског текста, текста представе, редитељске поетике, друштвеног
контекста представе, историјског контекста дела, рецепције гледалaца,
особености **д.** плесних представа, музичког позоришта итд.

Појам обухвата и посао припреме драмског текста за конкретно извођење у
позоришту или стварање позоришног текста од других текстова и/или
материјала. Обавља га драматург запослен у позоришту, на радију или
телевизији. Он је у позоришту главни сарадник редитеља у процесу
настанка позоришног текста, сарадник позоришне управе у састављању
драмског репертоара и уредник пратећих публикација. На радију и
телевизији углавном обавља послове уредника. У позоришту XXI в. **д.**
постаје мултидисциплинарни појам који се интензивно развија и преплиће
са различитим уметничким и научним областима, а конкретизује као **д.**
сценског простора, костима, гледалаца, перформанса, плесне представе,
документарног театра итд. Све више је присутна тенденција ширења и ка
уметничким областима са којима драмски театар није у директној вези.

ЛИТЕРАТУРА: С. Селенић, *Драмски правци 20. века*, Бг 1971; П.
Марјановић, *Очима драматурга*, Н. Сад 1979; Ј. Христић, *Чехов драмски
писац*, Бг 1981; М. Милошевић, *Моја режија*, Н. Сад 1982; Б. Драшковић,
*Парадокс о редитељу*, Н. Сад 1988; М. Мисаиловић, *Драматургија
сценског простора*, Н. Сад 1988; *Драматургија костимографије*, Н. Сад
1990; Ј. Кулунџић, *Примери из технике драме*, Бг 1996; К. Радуловић, П.
Марјановић, *Корак испред*, Будва 2000; М. Миливојевић Мађарев, *Бити у
позоришту*, Бг 2008; М. Мађарев, *Театар Покрета Јожефа Нађа*, Н. Сад
2011; И. Меденица, *Трагедија иницијације или непостојани принц*, Бг
2016; С. Рапајић, *Музичко позориште као уметничка синтеза*, Бг 2018.

М. Миливојевић Мађарев