# ДРАГАНОВИЋ, Крунослав

**ДРАГАНОВИЋ, Крунослав**, католички свештеник, историчар (Брчко, 30. X
1903 -- Сарајево, 5. VII 1983). Студирао електротехнику и машиноградњу
на Вишој техничкој школи у Бечу (1922--1925), те филозофију и теологију
у Сарајеву (1925--1930). За свештеника је заређен 1928. Радио је као
вероучитељ и био активан у Хрватском културном друштву „Напредак".
Докторирао на Папском оријенталном институту Универзитета Грегоријана у
Риму 1935. По повратку у Сарајево поново је радио као вероучитељ,
секретар и директор Надбискупске канцеларије Врхбосанске надбискупије,
духовник и управник римокатоличког издавачког предузећа „Academia Regina
Apostolorum". Крајем 1940. изабран је за доцента на Теолошком факултету
у Загребу. После проглашења НДХ значајно је развио јавну делатност.
Одређен је за члана Одбора хрватског католичког епископата за
конверзије, уредништва часописа *Croatia Sacra* и Главног одбора Матице
хрватске. Имао је задатак да организује пресељење 4.000--5.000 Хрвата из
Македоније, а налазио се и на месту потпредседника Управног одбора
Завода за колонизацију и председника Одбора за примање словеначких
избеглица. Одликован је Редом за заслуге I степена. За редовног
професора црквене историје изабран је 1942 (*Католичка црква у Босни и
Херцеговини некад и данас*, Зг 1934; *Опћи шематизам католичке цркве у
Југославији*, Сар. 1939; *Повиест цркве у Хрватској. Преглед од
најстаријих времена до данас*, Зг 1944), а 1943. одређен за саветника
при хрватском посланству код Свете Столице. Непосредно након слома НДХ
активно се укључио у акцију скривања, помагања и евакуисања из Европе
представника њених цивилних, војних и полицијских власти, директно
одговорних за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Као секретар
Хрватске братовштине при Заводу Св. Јеронима у Риму организовао је
њихово пребацивање, најпре у Аргентину, а затим и у друге земље
(Парагвај, Чиле, Венецуела, Бразил). Организујући тзв. пацовске канале,
спасао је Анту Павелића, Андрију Артуковића и више хиљада других
одговорних за ратне злочине и злочине геноцида. Учествовао је у оснивању
Хрватског народног одбора у Минхену (1950), али је убрзо дошао у сукоб
са Бранимиром Јелићем. Убрзо се разишао и са А. Павелићем (око 1951).
Писао је за више хрватских емигрантских листова (*Хрватска ревија* и
*Глас Светог Антуна* из Буенос Ајреса и *Хрватски календар* из Чикага).
Сарађивао је с америчким, а вероватно и са још неким обавештајним
службама. Боравио је у Ватикану све до 1963, када је прешао у Пресбаум у
Горњој Аустрији. Под нејасним околностима нашао се у Југославији 10. IX
1967. Кратко је боравио у Београду, а потом је пребачен у Сарајево.
Против њега је подигнута оптужница „за ширење непријатељске пропаганде
против Југославије", али је кривични поступак обустављен, а он пуштен на
слободу. Настанио се код сестара милосрдница у Самостану Мајке Дивне на
Ступу у Сарајеву. Радио је као професор црквене историје на Високој
теолошко-филозофској школи у Сарајеву (1970--1979).

ДЕЛА: *Хрвати и Херцег-Босна. Поводом полемике о националној припадности
Херцег-Босне*, Сар. 1940; *Катарина Косача: босанска краљица*, Сар.
1978; *Комушина и Конџило: с посебним освртом на Усорску бановину и
стари Кузмадањ*, Слатина 1981.

ИЗВОР: *Документи о протународном раду и злочинима једног дијела
католичког клера*, Зг 1946.

ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, *Magnum Crimen. Пола вијека клерикализма у
Хрватској*, Зг 1948; Б. Кризман, *Павелић у бјекству*, Зг 1986; С.
Ивановић, *Шпијун у мантији*, Бг 1987; Б. Станојевић, *Тунел пацова*, Бг
1988; A. Лакроа Риз, *Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до
Хладног рата*, Бг 2006; Д. Р. Живојиновић, *Ватикан, католичка црква и
југословенска власт 1941--1958*, Бг 2007; Р. Радић, „Југославија,
Ватикан и случај Драгановић 1967--1968. године", у: *1968 -- четрдесет
година касније*, Бг 2008.

М. Гулић