# ДОХОДАК

**ДОХОДАК**, обавезе давања градова, држава и владара. Код нас се односе
на обавезе града Дубровника, који је своја давања називао *трибут*, а у
српским исправама оног доба то се преводило као **д**. Први дубровачки
трибут забележио је цар Константин VII Порфирогенит у Х в., а плаћао се
за земљиште које је обрађивало становништво града, и то по 36 номизми
годишње кнезовима Захумља и Травуније. Овај **д.** се у повељи краља
Радослава из 1234. први пут назива *могориш*. Хумски могориш се давао за
Ријеку, затонске и пољичке винограде, а требињски за винограде у
Жрновници. Краљ Владислав је ослободио Дубровник требињског могориша, а
хумски је падао на терет посадника имања у Ријеци и Затону. Приликом
исплате Општина је као уздарје добијала краву. Почетком XIV в. могориш
су примали Дедићи из Попова поља и после слома Бранивојевића. Једно
време су га примали и потомци кнеза Мирослава, Николићи, па затим Санко
Милтеновић, да би на крају припао босанском бану Твртку Котроманићу.

Дубровчани су српском владару плаћали и трибут за право слободне
трговине у Србији. Не зна се да ли је он у почетку био устаљен. Сталан
годишњи **д.** од 2.000 перпера први је почео да прима краљ Урош I. Од
времена краља Драгутина као рок исплате усталио се Митровдан
(светодмитровски или српски **д.**). Рок је обично поштован, осим у
нерегуларним условима. Уз дозволу цара Уроша, светодмитровски **д.**
примаo je кнез Војислав Војиновић, а затим његова удовица Гоислава.
Дубровчани су 1368. одбили да га плаћају жупану Николи Алтомановићу, али
су 1372. били принуђени да му исплате српски **д**. После *расапа*
жупана Николе **д.** је исплаћиван Балшићима, а од 1378. српски **д.**
је припао краљу Твртку I Котроманићу. Дубровчани су га исплаћивали
краљевима Босне све до њеног пада 1463.

Када је краљ Душан 1333. уступио Стон и Пељешац за 8.000 перпера и 500
перпера годишњег данка, формиран је *стонски **д*****.** Исту суму од
500 перпера је добио и бан Босне као господар Хума, па је стонски **д.**
годишње износио 1.000 перпера. Босански део је исплаћиван владарима
Босне до 1463. Српски стонски **д.** је цар Душан 1350. уступио
манастиру Светог Михаила у Јерусалиму. Општина је у XV в. доводила у
питање исплату стонског **д.**, када су се монаси из Јерусалима
преселили на Свету Гору у Хиландар и манастир Светог Павла. Дубровчани
су још више затезали исплату после нестанка српске државе, па је чак и
султан Мехмед II интервенисао у корист монаха. Тек претњама Ахмеда
Херцеговића братства Хиландара и Светог Павла су призната као правни
наследници стонског **д**. Монаси су га подизали у Дубровнику све до
пада Дубровачке Републике.

*Провижиун* који су Дубровчани плаћали браћи Влатковић, господарима
Западног Хума, настао је склапањем савеза са њима 1452. у време рата са
херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. Они су изневерили свог сизерена, а
Општина се заузврат обавезала да ће им сваке године исплаћивати 600
перпера *докле су они живи*. Примљени су за дубровачке грађане и
додељена им је кућа у граду. Ако би били прогнани са баштине и принуђени
да живе у граду добијали би од Општине додатних 600 перпера све док се
не врате на баштину. Последњи пут провижиун је исплаћен 1498. једноме од
браће Влатковић.

Конавалски **д.** је настао откупом жупе Конавли од Косача и Павловића.
Сандаљ Хранић је за свој део Конавала добио годишњи трибут од 500
перпера, а овај **д.** је примао и његов наследник херцег Стефан Вукчић.
После његове смрти Дубровчани су обуставили исплату трибута до 1473,
када су измирили дугове према Косачама. Потомци херцега Стефана примали
су конаваоски **д.** до XVII в. Други део Конавала Дубровчани су добили
(1426) од војводе Радослава Павловића за 600 перпера годишњег **д**.
Његови наследници су имали много мука са Дубровником у наплати овог
трибута. После погубљења Павловића 1463. Турци су тражили овај **д.**,
али су Дубровчани то успешно избегли, па је он угашен.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачки трибути", *Глас СКА*, 1935, 86; М.
Живојиновић, „Светогорци и стонски доходак", *ЗРВИ*, 1983, 22; С. Мишић,
*Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.

С. Мишић