# ДОЊИ СВЕТ

**ДОЊИ СВЕТ**, реалност у чије се постојање верује као у супротност
горњем, односно овом свету. Назива се и хтонски, а означава се и као
„онај свет" и „други свет" који се простире изван граница овоземаљског.
Јаме, пећине и воде су сматране местима на којима се могло ући у **д.
с**. Реалност тог света, према веровању, налази се испод земље, иза
хоризонта видљивог, с ону страну мора, у гори, испод воде, па се и
одређује као онострани и другачији од овог света и представља као
станиште натприродних, митских бића и душа умрлих. Супротан
овоземаљском, **д. с.** се приказује као његова инверзија. Вода,
углачане површине, огледало и снови означавају границу између
овоземаљске и оноземаљске реалности. У њега се може приступити
овладавањем одређеним духовним вештинама трансцендирања граница
овоземаљског живота, попут шаманских техника екстазе, а коначно се
одлази у њега након смрти. Циљ душе умрлог је долазак у **д. с**., али
је пут до њега неизвестан и зависи како од њеног карактера, тако и од
посмртног ритуалног процеса, односно система подушја којима се
обележавају карактеристични периоди након смрти покојника. У **д. с.**
као царство мртвих не могу доћи душе прерано умрлих или умрлих насилном
смрћу, некрштена деца, утопљеници, душе злих људи, па су као неупокојене
осуђене да лутају у простору између овоземаљског и оноземаљског света и
својим негативним деловањем опомињу живе на своје постојање. Ритуали
којима се покојник упућује ка **д. с.** су израз веровања да се његова
душа до 40 дана налази у близини места на којем је издахнуо, а да се
потом до године дана место њеног боравка везује за гроб, да би након тог
периода коначно отишла у свет мртвих где налази свој мир. Упокојење душе
умрлог је коначни циљ свих посмртних ритуала и успостављање границе
између припадника доњег и овоземаљског света. Међутим, уколико је тај
пут препречен, неупокојена душа умрлог враћа се у демонизованом виду и
као вампир свети се члановима своје заједнице. На основу веровања да
човекове овоземаљске потребе не нестају његовим одласком у **д. с**.,
погребним и посмртним ритуалима настоје се задовољити те његове потребе.
Зато се у опремању покојника посебна пажња обраћа на његово „укопно"
одело, које је свечано и лепо, а он се сахрањује са својим личним
стварима, оружјем, новцем, прибором за јело, храном и пићем, за које се
сматра да ће му бити потребни и на другом, односно **д. с**. Како се
веровало да су у том свету умрли изложени тешким условима, тами,
хладноћи, глади и жеђи, брига о њима се сматрала једним од најпречих
дужности њихових сродника, који су на посмртним обредима, подушјима или
на задушницама настојали да их снабдеју потребном храном, пићем и
светлошћу.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки
речник*, Бг 1970; Д. Бандић, *Табу у традиционалној култури Срба*, Бг
1980; С. Зечевић, *Култ мртвих код Срба*, Бг 1982; Б. Јовановић, *Српска
књига мртвих*, Ниш 1992; *Магија српских обреда*, Н. Сад 1993; В.
Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1994; С. М.
Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.

Б. Јовановић