# ДОБРИЧЕВО
**ДОБРИЧЕВО**, пољопривредно добро у Ћуприји, које је 1852. основао кнез Александар Карађорђевић као Завод државне ергеле („Заведеније правителствене ергеле" – **Д.**), на 160 ха утрине, зване Пусто поље, које је општина вароши Ћуприја уступила држави. У почетку је располагало са 6 пастува и 50 кобила, да би њихов број до 1856. порастао на 19 и 111. За ергелу је констатовано да се оснива ради „стварања првокласног коњског материјала за приплодне сврхе пољопривреде и народне одбране". У априлу 1860. књаз Милош је поклонио држави имање Морава код Пожаревца и наредио да се ергела тамо пресели, што је учињено до јесени 1860, док је у Ћуприји остала само филијала **Д**. Назив Морава промењен је 1866. у Љубичево, у част кнегиње Љубице. Ергела Љубичево имала је два огранка: у **Д.** је основан 1875, а у Шапцу 1898. Рационалном обрадом земља у **Д.** претворена је у Добро поље, а управа Љубичева одлучила је да у **Д.** пресели готово све пастуве (80–100) и радну снагу. Огранак у **Д.** поседовао је 1895. 486 ха ливада, пашњака и шума (плус Ада 248 и Мућава 469, укупно 1.203 ха) и у шталама око 100 пастува (укључив чистокрвне арапске и енглеске), 40 волова, 10 крава, неколико бикова, приплодних овнова, оваца, јагањаца итд., као и кошнице, воћњаке и друге видове узорне пољопривредне производње. У згради управе, саграђеној у шестој деценији XIX в. и проглашеној одлуком Скупштине општине Ћуприја из 1980. за културно добро – споменик културе, били су смештени чиновници, а по другим зградама око 50 радника и 160 робијаша. По формирању, ергела је била под надлежношћу Економног одељења Попечитељства внутрених дјела, на чијем челу је био Атанасије Николић – чича Срећко. Године 1859. прелази под надлежност Министарства финансија, а 1872. Министарства војног.
Сматра се да је најбоље резултате ергела постизала управо у време када је била потчињена министру војном и када ју је, до 1876, водио пуковник Павле Хорстиг. У то време ергела је служила искључиво у војне сврхе, да војску снабдева коњима, те је тада нанета знатна штета сточном фонду – велик број пастува је ушкопљен и послат у војску, подмладак шкартиран и распродат, а остала стока занемарена. По формирању Министарства народне привреде 1883, ергела постаје један од државних завода под његовом надлежношћу, када за управнике долазе школовани пољопривредници, који су увели плодоред и набавили савршеније машине, доневши леп глас **Д**. Преустројење ергеле у Државни сточни завод, законом предвиђено 1892, реализовано је 1903. Наследивши имовину ергеле, Завод је почео да ради 1903, с циљем унапређења целокупног сточарства у Краљевини Србији. Министарство трговине је 1899. за **Д.**, које је добило статус Централног института за државне ергеле и сточарство, откупило око 1.000 ха земљишта недалеко од Ћуприје. На крају века, 1900, ергела је поседовала 1.607,63 ха (Љубичево 931,72 и **Д.** 675,91). Први управник Сточарског завода у **Д.** био је Вучко С. Богдановић, каснији начелник Министарства народне привреде. За његово време земљишни фонд увећан је на 1.203.77 ха (**Д.** 486,41, Ада 247,91 и Мућава 469,45), тако што је општина уступила већи део неплодне утрине, а мањи део је откупљен од приватника и манастира Раваница. На увећаном имању увећан је и запат свих врста стоке. Пред крај века према ергели у стручним круговима је владао доста критичан однос (не постоје стручни прописи за поступак с приплодним грлима, нема школованог особља, нема система у одгајивању ни у набавци приплодних грла и др.), о чему објективно пише Каниц не дајући ипак свој суд. Било је и значајних успеха, као што је похвалница за крупник за Одељење Државне ергеле у **Д.** на Тринаестој светској изложби у Антверпену 1885. Као један од споредних позитивних ефеката њеног постојања могао би се истаћи коњички спорт, чији развој почиње 1874. оснивањем удружења кола јахача „Кнез Михаило" (док је у Љубичеву основана школа „Лаких јахача"). Резултати у оплемењивању стоке били су мали, сиромашним сељацима су таксе за коришћење расплодних пастува биле високе, па су се углавном придржавали традиционалних метода. У финансијском смислу ергела је била у минусу, Каниц даје за 1886. износ расхода од 154.800 динара, али не и прихода. У последњим годинама века остваривани су следећи приходи и расходи:
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-finansijsko-poslovanje-ergele-tabela-1.jpg)
И поред критика из одређених кругова, сточарски завод је добро пословао и стекао велик углед. Просечно годишње у **Д.** (и одељцима у Љубичеву, Шапцу и Белој Реци) било је коњских грла око 500, говеда 250, оваца 200, коза 20, свиња 300, живине 400. Најбољи резултати постигнути су у гајењу говеда, што се манифестовало 1912. приликом куповине расплодних бикова сименталске расе за раздавање народу. Уочи рата Завод је израстао у велику и модерну установу. У рату је тешко страдао. Уочи повлачења војске 1915. сва крупна и ситна стока је распродата и раздата народу, док је део пунокрвних пастува и кобила управа покушала да спасе. То међутим није успела, све је на путу за Албанију пропало. Уништени су сав сточни материјал, стаје и остали материјал.
Након I светског рата, у 1920. од **Д.** се одваја Љубичево (с Белом Реком и пастувским стаништем у Шапцу) и поново се успоставља државна ергела. Сточарски завод је укинут 1922. и основано је Угледно државно пољопривредно добро (п. д.) **Д.**, које је наследило Завод с готово свим његовим функцијама. Било је то једно од пет угледних државних добара основаних сходно закону по којем се сва добра и економије до тада под управом Министарства пољопривреде и вода претварају у угледна добра, која ће управљати самостално, по начелу приватних газдинстава. **Д.** је тада имало 1.170 ха земље и 340 грла крупне и ситне стоке. Уз још три угледна добра, ових осам државних п. д. (с укупно 77.500 ха земљишта), уз још 7 ергела, 151 расадник и разне пољопривредне станице, чинило је државни сектор у пољопривреди. Обнова је ишла споро и тешко. Године 1925. оснива се при п. д. Агро-ботанички одсек, који се касније премешта у Крушевац. У периоду 1928–1935. земљишни фонд се смањује на 803,41 ха на рачун одузимања земље која су извршиле општине Ћупријска, Остриковачка и Супска. Задатак постављен Законом из 1922 (да све расходе сем личних покрива из прихода) остварен је тек 1930, када п. д. постаје својина Моравске бановине. Почетком 1934. новим правилником **Д.** је постало бановинско – Угледно п. д. **Д.** Моравске бановине. Предвиђено је да из његовог чистог годишњег прихода 50% припада бановинској каси, а 50% са буџетским уштедама за ту годину припада фонду п. д. за обезбеђење од елементарних непогода, помора стоке и за инвестиционе радове.
Сматра се да је документација о међуратном периоду **Д.** уништена када је већ под партизанском влашћу стрељан Украјинац Квасневски. Било је негативних појава (извор поклона за властодршце и богаћења за управнике), али је забележено да су и у овом периоду остваривани успешни резултати. Неки од њих везани су за име Павла Квакана, доктора агрономије, који је у периоду 1927–1934. три пута радио у **Д.**, и истакао се у производњи шећерне репе за шећерану у Ћуприји и огледима с хибридним кукурузом. По одласку из **Д.** Квакан је остварио успешну универзитетску каријеру у Загребу. Уочи II светског рата **Д.** је имало 803 ха и давало је добре резултате и у ратарству и у сточарству.
За време II светског рата **Д.** је тешко страдало, као и остала п. д., па је њихов рад практично обустављен. У 1946. **Д.** је национализовано на основу Закона о национализацији приватних привредних предузећа од 1946. Током 1945. и 1946. п. д. су оснивана као државна предузећа, а од 1950. прешла су у друштвену својину. Њихов земљишни фонд увећаван је и поделом земље из аграрних реформи 1945. и 1953. Увођење новог система награђивања средином 1950-их довело је до пораста продуктивности у једном броју п. д., између осталог и у **Д**. Укључивши прераду а затим и промет пољопривредних производа, односно интегрисањем пољопривредних и индустријских предузећа, нека добра су почев од 1957. прерасла у пољопривредне (пољопривредно-индустријске) комбинате. Тако је створен и ПИК „Поморавље", у чијем саставу су, поред **Д.**, били и: „7. јули" и Бонбонара из Параћина, „Јухор" из Јагодине, Шећерана, Кексара, „Напредак" из Ћуприје. Године 1985. у састав СОУР ПИК „Поморавље" ушао је, недуго по оснивању – „Помекс" („Поморавље експорт-импорт") из Ћуприје, и то као ОУР „Поморавље промет". У аферама с издавањима меница, крајем 1980-их отпочео је пад „Помекса", али је **Д.** остало ван тих догађања. На почетку транзиционог периода запошљавало је око 300 радника и имало добре услове и перспективе за даљи развој. Међутим, већ крајем 1990-их почело је да остварује губитке.
Током НАТО агресије 1999. **Д.** је бомбардовано шест пута. Претрпљена је велика материјална штета, али **Д.** је наставило пословање са знатно умањеним капацитетима и бројем запослених, који се с више од 300 спустио на око 200. Опадање производње и перформанси настављено је у наредним годинама. У 2011. „Тргопромет" а. д. Краљево стекло је 100% власничких удела, односно оснивачких права и удела над привредним друштвом ППД **Д.**, чиме је „Тргопромет" стекао статус матичног правног лица, а ППД **Д.** статус зависног правног лица. У 2013. **Д.** се нашло пред стечајем. Он је избегнут на почетку 2014, на основу Плана реорганизације, али је потом **Д.** приватизован. У марту 2018. фирма из Турске „О-П група агро" узела је у закуп на 10 година п. д. **Д.** и у њему отворила фарму јуница. Почетни капацитет фарме је 1.000 грла. Изграђено је и биогасно постројење. Производи фарме треба да буду пласирани на турско, затим и на кинеско тржиште.
ИЗВОР: *Статистички годишњак Краљевине Србије, 1900*, Бг 1904.
ЛИТЕРАТУРА: M. Н. Лукићевић, „Из историје наше Државне ергеле", *Тежак*, 1910, 51; М. Миљковић, „Добричево", „Љубичево", *Тежак*, 1925, 52; Д. Јовановић, *Аграрна политика*, Бг 1930; Ђ. Ђорђевић, „Бановинско угледно пољопривредно добро Добричево", *Пољопривредни гласник*, 1940, 20, 2; Д. Булић, М. Милачић, *На Морави Ћуприја*, Ћуприја 1977; Ф. Каниц, *Србија земља и становништво*, I, Бг 1987; И. Биршић, „Агроном проф. др Павао Квакан", *Подравски зборник*, 2008, 34; М. Јовановић, „Национализација имовине у Моравском округу (срезу Светозарево) 1946–1962", у: *Национализација имовине у Моравском округу (срезу Светозарево) 1946*–*1962*, Јаг. 2014; Б. Миљковић Катић, *Пољопривреда Кнежевине Србије (1834–1867)*, Бг 2014; С. П. Милошевић, *Аграрна политика у Југославији (1945–1953)*, докторска дисертација, ФФ, Бг 2015; Г. Гарић Петровић, *Пољопривреда Србије од 1878. до 1912. године*, докторска дисертација, Ниш 2016; „Дужности особља управе Државног сточарског завода у Добричеву", *Мешовита грађа*, 2017, 38; Д. Стаменковић, „Прелепа Добрила", https://dusanstamenkovic.com/2017/04/13/prelepa-dobrila/ (26. VI 2020).
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)