# ДИВОШЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
**ДИВОШЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ**, ћирилички, српскословенски рукопис из друге четвртине XIV в., писан по наруџбини Дивоша Тихорадића, угледног босанског велможе из области Усоре. Његово име је више пута забележено на маргинама рукописа. Јеванђеље је откривено у Цркви Св. Николе у Подврху код Бијелог Поља 1960. Данас се чува у ризници Цетињског манастира. Рукопис је писан на чврстом пергаменту, формата 225 x 165 мм; броји 187 листова. Сачуван је у непотпуном саставу, почиње јеванђељем по Матеју (IV, 21) а завршава јеванђељем по Јовану (XI, 7), којем је придодат један лист хомилитичког садржаја. Текст је писан уједначеним уставним типом ћирилице, у 22 реда по страни, тамнокестењастим мастилом. Фонетске и лексичке особености, као и сачувани потпис писара (...)a manoilo, указују на угледног калиграфа и сликара Манојла Грка, који је живео у Котору и умро пре 1335. Папирни умеци, исписани млађом српском редакцијом црквенословенског језика, припадају каснијој репарацији књиге (највероватније из XV–XVI в.). Сликани украс **Д. ј.** састоји се данас од једне заставице и преко 60 сачуваних иницијала. Правоугаона заставица на почетку јеванђеља по Марку праћена је иницијалом у облику одговарајућег симбола лава. Фигурални иницијали углавном симболично алудирају на садржину текста представљајући само главне актере попут честих мотива двојице браће (Парабола о блудном сину) или човека који држи покрај себе разгранато дрво (Исцељење сухоруког), док се, изузетно, претварају у непосредну илустрацију текста (Христос и Петар, Вешање Јудино). Сликарска обрада иницијала саображена је стилским схватањима романичке уметности Приморја (са примесама готике) која је захваћена византијским схватањима симбола и облика, те се **Д. ј.** издваја као један од најзначајнијих представника српског минијатурног сликарства насталог у првој половини XIV в. на територији средњовековне Босне, у области Хума, карактеристичних по синтези утицаја Запада и Истока. Архаична фигурална и декоративна тематика иницијала показује јаку линеарну стилизацију форми, одсуство волумена и сведеност облика на геометризовану шару, експресивност облика, сигуран цртеж, јасну композицију која омогућава читљивост слова и развијен осећај за декоративност. Уметнички много зрелији од Манојловог јеванђеља, ликовни украс **Д. ј.** указује на могућност да је писар Манојло упослио непознатог уметника за осликавање рукописа.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђурић, Р. Иванишевић, ,,Јеванђеље Дивоша Тихорадића", *ЗРВИ*, 1961, 7; И. Грицкат, ,,Дивошево јеванђеље: филолошка анализа", *ЈФ*, 1961–1962, 25; Ј. Максимовић, *Српске средњовековне минијатуре*, Бг 1983; П. Момировић, Љ. Васиљев, *Ћириличке рукописне књиге Цетињског манастира, ХIV–ХVIII вијек*, Цт 1991; З. Ракић, ,,Јеванђеље Дивоша Тихорадића", у: *Свет српске рукописне књиге (XII–XVII век)*, Бг 2016.
Кристина Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)