# ДИВ
**ДИВ**, митолошко биће у људском лику, огромног раста и велике снаге; припадао некадашњим становницима земље или дивљим људима. Други називи: џин (из тур. *cin*, арап. *ğinn*), великан, оријаш, горостас. Реч **д.** преузета је из турског (*div*: демон, зао дух), а зближила се са словенским поимениченим придевом \**divъ*, ст. слов. дивии: дивљи. У словенским средњовековним ћириличним споменицима назива се: влатъ (волотъ), гигантъ, дивъ, исполинъ (полъникъ, сполинъ), щоудовинъ (щоудъ). Назив гигант (грч. givga") познат је у свим словенским језицима. У југозападној Хрватској овај назив је преузет из ит. *gigante* и измењен у жигант, џигант(д). Вероватно из ит. *Giudeo*: Јевреј образовани су називи џид (мн. џиде, џиди, џидови, џидани), познати у Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији и у Бугарској. Постоје и називи за **д.** формирани по називу етника – у Босни и Србији: Грци, Јелини, Латини, Мађари, у Црној Гори – Мацуре. Неки епски јунаци приказани су као **д.** (Марко Краљевић, Милош Обилић, Старина Новак), а у Вуковим народним приповеткама особине **д.** имају нпр. Међедовић и једнооки Дивљан. **Д.** се од обичних људи разликују по величини и снази, одевању, начину и дужини живљења, као и начину умирања. Они, без обзира на неке људске особине, још увек припадају дивљој природи, коју обликују и која тек са њиховим нестајањем добија коначни изглед. По висини обично се упоређују с највећим дрветом у шуми (у српској приповеци висок је као брдо а обрве су му као шума). По спољном изгледу они су космати и без одеће, а жене пребацују груди преко рамена. Хране се ловом, а могу бити и људождери. Живе најчешће у пећинама, ретко у кућама. Дивкиње Гркиње, према предању из западне Херцеговине, носиле су у прегачи огромне камене стећке и успут преле кудељу. Дивкиња је ископала ноктима огромну камену плочу и однела је на леђима на гроб својој кћери, тужећи да јој је кћи 300 година била девојка, 300 година удата жена и 300 година удовица. У есхатолошким предањима људи се деле на оне који су живели у време стварања света, на садашње и оне који ће доћи касније. Први људи су били дивовског раста и њихова тела или делатност су оставили трајни траг на земљи. Код Словена, као и код многих европских народа, познат је приповедни мотив о сусрету **д.** и садашњих људи: **д.** (син или кћи), нашавши у пољу орача с воловима и плугом, узео их је у шаку (прегачу) и донео мајци или оцу да их пита какве су то зверчице (црвићи). Ови му одговарају да их не дира, јер ће они заменити њих на земљи. Широко су позната и предања да су **д.** међусобно разговарали стојећи један на једном а други на другом брду. С брда на брдо су додавали један другоме и секире или друге алатке. У једном кругу народних приповедака и епских песама **д.** има улогу љубавника. У приповеткама далеко слабији јунак увек победи **д.** зато што је **д.** глуп. Представа о „глупом **д.**" касније је у приповеткама пренета на ђавола, којег човек увек лукавством побеђује.
Љубинко Раденковић
У веровањима и предањима српског народа виле с истакнутим народним јунацима рађају **д**. У народним причама по карактерним и физичким особинама **д.** су глупи, дволични, лењи и ружни. Амбивалентног су понашања па поред тога што с времена на време чине добра дела, могу и да науде људима. Често се поистовећивао са *злим духом*. Веровало се да обичног човека држе на длану, могу да га лопатом пребаце преко реке, да бацају топуз ка небу под облаке па га дочекују рукама и сл. Према народном предању од реквизита **д.** имају чаробни штап, а уколико га изгубе, нестаје и њихова моћ. Најчешће живе у пећинама. Често се у народу приповеда да мраморје, тј. стећци представљају њихово гробље јер су површински много већи гробови од оних копаних за обичне људе.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, Бг–Земун 1927; Н. Милошевић Ђорђевић, *Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције*, Бг 1971; Д. Ђорђевић, *Српске народне приповетке и предања из лесковачке области*, прир. Н. Милошевић Ђорђевић, Бг 1988; В. Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1994; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; В. Палавестра, *Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине*, Бг 2003; Љ. Раденковић, „Великаны, дикие и инные 'чужие' люди", *Etnolingwistyka*, 2008, 20.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)