ДИОКЛЕЦИЈАН

ДИОКЛЕЦИЈАН (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus), римски цар, владао 284 – 305 (Салона, данашњи Солин, Далмација, 244 ? – Аспалат, данашњи Сплит, 311). Рођен је као Диокле у породици ниског порекла. Напредујући у војној служби под царем Каром ( Carus ) постао је командант елитног коњаничког одреда protectores domestici , а после смрти цара и његовог сина Нумеријана ( Numerianus ) у борбама са Персијанцима, Д. је 285. у бици на обалама реке Мораве ( Margus ) савладао узурпатора Карина ( Carinus ), који је, затим, убијен. Целокупна римска војска прогласила је Д. за цара. Одмах по доласку на власт суочио се са проблемима одбране граница Царства и гушења локалних побуна. Стога је за савладара 286. именовао Максимијана ( Maximianus ), а 293. изабрао је и два цезара, Констанција Хлора ( Constantius Chlorus ) и Галерија ( Galerius ). Успостављањем владавине два августа и два цезара, тетрархије, договорено је да Максимијан Херкулије и Констанције Хлор буду задужени за одбрану западних провинција, док је Д. , заједно са Галеријем, преузео одбрану Илирика и источних делова Царства. Са продорима Сармата и Квада преко северне границе Царства био је суочен већ на почетку своје владавине, па је, користећи као војну базу Сирмијум ( Sirmium ), данашњу Сремску Митровицу, отпочео борбе с њима. Током својих ратова против Сармата крајем девете и почетком десете деценије III в., Д. је у неколико наврата боравио у Сирмијуму, 289/90, 293. и 294. У овом граду примио је, заједно са Галеријем, конзулат за 294. Сармати, против којих је Галерије водио рат крећући из Сирмијума, побеђени су, те су Д. и његови савладари добили титулу Sarmaticus Maximus . Касније борбе са варварима на Дунаву биле су спорадичне. Римски историчар Лактанције бележи да је Д. имао намеру да своје административно седиште Никомедију ( Nicomedia ) изгради тако да постане други Рим. Идеја imitatio Romae била је део Д. програма градње и у Сирмијуму. Ниједан други цар се није толико интересовао за природне ресурсе – каменоломе и руднике у околини овог града, које је често обилазио у циљу процене изворишта материјала за изградњу Сирмијума. Поред ратова на Дунаву, Д. и Галерије су морали да сређују прилике и у Египту. Током последње деценије III в. везе с Египтом које су ова два цара одржавала постале су интензивне како због реорганизације рада каменолома порфира у регији Mons Porphyrites и велике продукције царских скулптура у тамошњим радионицама, тако и због политичких прилика. Наиме, у Египту су 294. и 297/98. избиле побуне, од којих је прву угушио Галерије, док је другу сузбио Д. који је стигао у Египат с одредима састављеним из 18 легија. Пошто је побуна угушена, Д. је заузео Александрију. Године 297. послао је цезара Галерија да се бори са персијским краљем Нарзесом ( Narses ). Рат са Персијанцима био је победоносан, а завршио се миром у Нисибису ( Nisibis ), чије су услове 298. или фебруара 299. Нарзесу издиктирали Д. и Галерије. 

 Упоредо са стабилизовањем прилика на Балкану и на Истоку, Д. је рaзрадио и спровео нови религијско-идеолошки програм, као и низ административних, војних и монетарних реформи. Наиме, успостављање тетрархијског система власти употпуњено је идеолошким програмом о божанској природи и божанском пореклу моћи тетрарха, што је формулисано кроз идеју јовијанско-херкулијанске ( Iovii-Herculii ) породице, по којој су августи и цезари били земаљски заступници Јупитера ( Д. и Галерије) и Херкула (Максимијан и Констанције Хлор). Тетрарси су увели систем обожавања ( adoratio ), облачећи се у пурпурну одећу. Осталим реформама Д. је покушао да ојача државу, пре свега њену централну власт. Дуплирао је број провинција које је груписао у 12 дијецеза ( dioceses ), повећао број војника, поготово у источним деловима Царства, истовремено раздвајајући цивилне од војних функција и додељујући војсковођама титулу dux , успоставио је и јасан систем пореза који се сливао у посебна одељења при његовом двору ( scrinia ). Све ово за последицу је имало јачање апсолутне власти, али и нагло повећaње броја службеника у бирократском систему. Растућу инфлацију, изазвану повећањем војног буџета и бирократије, као и интензивном градитељском делатношћу, покушао је 301. да спречи доношењем Едикта о ценама , којим је настојао да одржи тренутну цену злата, али и да сачува традиционални римски сребрни новац. Д. владавину обележило је и крваво прогањање хришћана, мада он на почетку своје власти није био ненаклоњен овој заједници. Оптужујући је за буне, нестабилност и непоштовање новог религијског система, издао је четири едикта по којима је хришћанима одузета сва имовина, а многи од њих су страдали мученичком смрћу. Прогони су били нарочито интензивни 303. и 304, а број страдалника био је изузетно велик у Панонији, поготово у Сирмијуму. Д. је 305. напустио власт и повукао се у своју палату у Сплиту, где се бавио баштованством. Није показивао жељу да се поново умеша у владарске послове. На састанку тетрарха у Карнунтуму ( Carnuntum ) 308. додељена му је титула старији Август ( senior Augustus ). 

 ИЗВОРИ: Eusebii Caesariensis Оpera , recognovit G. Dindorfius, IV, Historiae ecclesiasticae libri I – X , Lipsiae 1890; Sexti Aurellii Victoris, Liber de Caesaribus , praecedunt Origo gentis Romanae et Liber de viris illustribus urbis Romae , subsequitur Epitome de Caesaribus , F. Pichlmayr (ред.), Lipsiae 1911; Lactantius, De mortibus persecutorum , J. L. Creed (прир. и прев.), Oxford 1984. 

 ЛИТЕРАТУРА: W. Seston, Dioclétien et la Tétrarchie , Paris 1946; A. H. M. Jones, The Later Roman Empire 284 – 602: A Social, Economic and Administrative Survey , Oxford 1964; T. Barnes, The New Empire of Diocletian and Constantine , Cambridge, Massachusetts 1982; S. Dušanić, „Diocletian`s Visitas to Quarries and Mines in the Danubian Provinces", у: Die Archäologie und Geschichte der Region des Eisernen Tores zwischen 275/602 N. Chr., Kolloquium in Drobet-Turnu Severin (2 – 5. November 2001) , Bucureşti 2003; М. Мирковић, Диоклецијан , Бг 2014; N. Cambi, Dioklecijan. Vir prudens, moratus callide et subtilis ili inventor scelerum et machinator omnium malorum. Povijesne kontroverze i današnje dileme / Diocletian. Vir prudens, moratus callide et subtilis or inventor scelerum et machinator omnium malorum. Historical controversies and current dilemmas , Split 2016. 

 Ивана Поповић 

   

 *Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)