ДИНИЋ, Хаџи Милош

ДИНИЋ, Хаџи Милош , глумац, редитељ (Београд, 14. IV 1861 – Београд, 27. IX 1941). Позоришну каријеру започео је у дружини Ђуре Протића у Горњим Карловцима (1880/81), у којој је био и 1894/95, те 1904 – 1906. Од јуна до новембра 1881. био је у трупи Фотија Иличића. У више наврата је у ангажману Српског народног позоришта у Новом Саду (1881 – 1885, 1886, 1896 – 1898, 1905, 1908, 1910 – 1931) и Народног позоришта у Београду (1885, 1886, 1887). И сам је водио путујућа позоришта с којима је наступао по Срему, Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији (1892 – 1894, 1900 – 1903). Био је управник и главни редитељ Градског позоришта у Шапцу (1906) и члан „Србадије", путујућег позоришта Димитрија Нишлића (1907). Наступао је у Хрватском земаљском казалишту у Загребу (1895/96), као члан оснивачке трупе Народног казалишта у Осијеку (1907/08) и у НП „Краљ Александар I" у Скопљу (1915). У току рата био је у интернацији у Јазберењу у Мађарској. Четрдесетогодишњицу уметничког рада прославио је на сцени СНП-а 1920. заједно са супругом Љубицом, рођеном Милић, а том приликом је тумачио лик Камуфлеа (Нитер и Дезарбр, Шоља теја ). Био је један од најбољих глумаца СНП. С великим успехом је и режирао (В. Шекспир, Хамлет , Отело ; Ј. С. Поповић, Зла жена ; М. Глишић, Подвала ; Б. Нушић, Народни посланик , Сумњиво лице ; Н. В. Гогољ, Женидба , Ревизор ; Б. Станковић, Коштана ; Л. Костић, Максим Црнојевић ; Ф. Молнар, Ђаво и др.), адаптирао књижевна дела за сценско извођење, бавио се позоришном управом, организацијом и педагогијом. Његова глума је била природна, одмерена, психолошки изнијансирана – дикција правилна, мимика и гестови „мајсторски" – по мишљењу рецензената, своју глуму је уздигао на виши уметнички ниво. Великог изражајног глумачког дијапазона, подједнако успешно је тумачио драмске, карактерне и комичне роле: Феб (Ш. Бирх Пфајфер, по В. Игоу, Звонар Богородичине цркве ); Малволио, Полоније, Гобо (В. Шекспир, Богојављенска ноћ , Хамлет , Млетачки трговац ); Журден (Молијер, Грађанин племић ); Срета (Ј. С. Поповић, Зла жена ); Дужд (Л. Костић, Максим Црнојевић ); Јеротије, Јованча, Јеврем, Тома (Б. Нушић, Сумњиво лице , Пут око света , Народни посланик , Свет ); Маринко (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо ); Хаџи Замфир (С. Сремац, Зона Замфирова ); Ђаво (Ф. Молнар, Ђаво ) и др. Носилац је више ордена, међу којима и Белог орла V реда (1921). 

 ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1868 – 1919 , II, Н. Сад 1954; Споменица СНП у Новом Саду 1861 – 1961 , Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера) , Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог , Н. Сад 1982; Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године , Бг 1993; П. Волк, Београдско глумиште , Бг 2001; З. Т. Јовановић, Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913 – 1941) , I – II, Н. Сад 2005. 

 Зоран Максимовић 

   

 *Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)