# ДИГЛОСИЈА **ДИГЛОСИЈА** ((грч. div": двапут, glw'ssa: језик), специјализован вид двојезичности, када два језика или језичка варијетета обављају различите функције у истој друштвеној заједници. Етимолошки, речи билингвизам и **д.** обе значе 'двојезичност', али је прва сачињена од латинских, а друга од грчких елемената, са наведеном специјализaцијом значења. У ужем смислу, **д.** означава функционални расцеп при којем се један, престижни варијетет неког језика користи за тзв. више функције (високо образовање, администрација, књижевност, култура, религија), а други, лингвистички значајно различит и мање цењен варијетет истог језика за тзв. ниже функције (основно школство, неформална свакодневна комуникација, усмено језичко стваралаштво, популарна забава). Класични случај **д.** јесте вишевековна конкуренција двају варијетета новогрчког језика, практично окончана почев од 1976. признањем народног (димотики) као савременог стандарда, са све мањим примесама ученог (катаревуса), највише у службеним регистрима. Сличан однос постоји између класичног арапског и различитих говорних дијалеката у појединим арапским земљама, или између стандардног немачког и немачког дијалекта у Швајцарској. У новијем и ширем смислу, **д.** обухвата и различите језике, не само варијетете, распоређене по функцијама. Тада су ретко у питању само два језика, као у Парагвају шпански као виши и домаћи индијански језик гуарани као нижи, а много чешће три или више њих (триглосија, тј. полиглосија), у лепези несводивој на просту опозицију вишег и нижег. Има средина у којима се један језик или варијетет користи у породици, други за говорну комуникацију на послу, трећи у образовне или административне сврхе, четврти можда за верске обреде и сл. Општа вишејезичност у некој држави често садржи елементе **д.**, као кад се у Тунису арапско-француски билингвизам комбинује са **д.** унутар арапског. У тројезичном Луксембургу неретко се у парници сведочи на домаћем варијетету немачког као основном говорном језику, док се расправа међу адвокатима води на француском као језику престижа, а пресуда формулише на стандардном немачком као пословном језику. До сложеног укрштања ових односа може доћи и у сасвим малим заједницама; у северозападној Истри већина етничких Италијана је двојезична (италијански и словеначки), али још уз двоструку **д.** (стандардни и локални варијетети обају језика). **Д.** је у разним облицима заступљена и на подручју српског језика. Изразит диглосијски расцеп између мешаних књижевних и литургијских језика XVII и XVIII в. и говора простог народа уклоњен је Вуковом реформом језика и правописа, у корист овог другог. Међутим, у много блажем виду **д.** опстаје све до данас, кроз однос стандардног српског и његових удаљенијих дијалеката, па образовани житељи Ниша или Врања располажу двама кодовима свог језика – као, уосталом, и говорници других језика чији локални или регионални дијалекат увелико одудара од одговарајућег језичког стандарда. Нарочито у оваквим случајевима, наглашена **д.** (са поделом на „више" и „ниже" кодове) доживљава се као анахроно наслеђе превазиђених друштвених односа. Стога би у перспективи требало тежити консолидацији вишејезичности са што мање примеса **д.**, дакле ситуацији у којој би цео распон функција био бар начелно свакоме доступан у његовом сопственом језику или варијетету. Овакво решење, теоријски идеално, али у пракси тешко оствариво, свакако би више одговарало природи модерних демократских друштава. ЛИТЕРАТУРА: Р. Бугарски, *Језици*, Бг 2010; М. Радовановић, *Социолингвистика*, Н.Сад 2003. Ранко Бугарски \*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)