# ДЕВОЈАЧКИ САНДУК

**![SE_IV_Devojacki-sanduk.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/scaled-1680-/se-iv-devojacki-sanduk.jpg)ДЕВОЈАЧКИ САНДУК**, ковчег, шкриња, спремиште за ствари начињено од дасака, правоугаоног облика са поклопцем, који је у традиционалној руралној и урбаној култури био важан део покућства. По свом културном значењу посебно се издвајају сандуци у којима су девојке чувале своју спрему, те су отуда такви сандуци називани **д. с**. Обичај је био да се женска деца од познијег детињства усмеравају на припремање своје „девојачке спреме <span lang="SR-CYRL-RS" style="font-size: 11.0pt; line-height: 107%; font-family: Dijakritika; mso-fareast-font-family: Calibri; mso-bidi-font-family: 'Times New Roman'; mso-font-kerning: 1.0pt; mso-ansi-language: SR-CYRL-RS; mso-fareast-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-no-proof: yes;">–</span> рува" за свог будућег мужа и себе, а коју ће понети са собом када се удају. Спрема је садржавала и дарове за породицу будућег мужа. У неким крајевима Србије било је уобичајено да девојка породици будућег мужа показује свој **д. с.** како би показала да је спремна за удају и да је вредна. Пуним **д. с.** родитељи су приликом наводаџисања или прошевине показивали да су довољно имућни да могу да удају своју ћерку. У неким крајевима (нпр. у Војводини) обичај је био да свекар неколико дана пред свадбу донесе сандук који породица девојке треба да напуни спремом, а ако то не може да учини, породица је бивала осрамоћена. Величина и лепота **д. с.** биле су средство исказивања друштвеног и економског статуса девојчиних родитеља. На сам дан свадбе или неколико дана пред свадбу **д. с.** је преношен у момкову кућу. На тај начин, преносећи своју имовину, девојка је симболички раскидала везу с родитељима и успостављала везу с породицом свог мужа. У обичајноправним условима традиционалне културе, где је већина имовине колективна (задружна, породична), **д. с.** је био лична имовина жене, њена прћија, „особац". **Д. с.** је стајао у соби где се спавало или у вајату. У задружним породицама било је уобичајено да има више **д. с.**, онолико колико их је жена удајом доносила. Жена је њиме располагала слободно, а по правилу је наслеђиван по вертикалној линији где су предност у наслеђивању имале кћери. У случају прекида брака у којем није било деце жена је свој сандук узимала са собом. То значи да сам **д. с.** није био део мираза. Сходно економском стању девојчине породице, сандуци су могли били сасвим једноставни, израђени од грубих тесаних дасака, преко оних украшених плитким урезима најчешће геометријске орнаментике и оних с поклопцем на две воде (сандуци у облику саркофага, кобилани), до сандука врхунске занатске израде украшених израженим дуборезом, инкрустацијом или осликавањем с више боја. Једноставније сандуке нису израђивале праве занатлије, док су занатски израђивани сандуци куповани на саборима, сајмовима, вашарима и пијацама или су, по захтеву, доношени из великих занатских центара (Дубровник и други приморски градови, Коњиц, Охрид, Коморан). Током XX в. развила се и у самој Србији занатска израда квалитетних и богато украшених сандука. За Војводину су карактеристични бојени сандуци, док су за остале делове Србије карактеристични сандуци украшени плитким урезима и једноставним бојењем. У градовима су били уобичајени сандуци украшени пуним дуборезом, инкрустацијом, комплексним бојењем са штампаним апликацијама.

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Ивановић, „Збирка ковчега Етнографског музеја у Београду", *ГЕМ*, 1958, 21; В. Милутиновић, „Орнаментисани сандуци у Војводини", *РВМ*, 1959, 8; Н. Павковић, „Етнолошка концепција наслеђивања", *Етнолошке свеске*, 1982, 4; Г. Милетић, „Колекција сандука Етнолошког одељења Музеја у Смедереву", *РМВ*, 2004, 46.

Милош Матић

\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)