# ДЕКЛИНАЦИЈА **ДЕКЛИНАЦИЈА** (лат. *declinatio*: одступање, отклон), у ужем значењу и у традиционалној терминологији јесте промена именских речи по падежима, а у ширем значењу и по облицима за род и број. Ако би се прихватило гледиште да се реч **д.** односи само на промену по падежима, морало би се прихватити да именице имају једну **д.** у једнини, а другу у множини, а да придеви имају засебне **д.** за сваки род у једнини и множини. Уз то, ако би се термин **д.** односио само на промену по падежима, испоставило би се да не постоји посебан термин за промену у роду и броју. У српском језику већина основних врста речи је променљива, тј. има морфолошку парадигму као скуп граматичких облика исте речи, а прилози су знатним делом непроменљиви, осим оних који имају степене поређења слично придевима, нпр. *брзо – брже*, *лепо – лепше*, *тихо – тише* и сл. Парадигма, као укупност граматичких облика речи, јесте граматички образац речи, који је одређен комбинацијом врсте основе и врсте флексије, нпр. именице *грађанин* и *грађанка* имају различите **д**. У српском језику се поред термина парадигма често користи традиционални назив промена, који истиче различитост појединих облика исте парадигме. Основне врсте речи се доста јасно разликују у погледу типичних промена. Парадигме именица, придева, заменица и бројева називају се **д.**, док су за глаголе карактеристичне парадигме чији је назив конјугације. Неки глаголски облици (трпни придеви) такође имају **д.**, нпр. *написан*, *написаног*, *написаном*... итд., а немају конјугацију. У српском језику се **д.** именица, и природом наставака у њима, и односом основе према наставцима, јасно разликују од **д.** придева (уп. *леп дан*, *лепог дана*, *лепом дану* итд.) иако и унутар именица и унутар придева постоје ужи и специфичнији деклинациони типови и њихови прелазни облици. Заменице и бројеви имају промене које су исте или које су сличне појединим именичким или придевским **д.**, или су мешовитог типа. Особености појединих именичких **д.** зависе, с једне стране, од укупности и расподеле наставака, а с друге – од укупности и расподеле творбених и морфолошки релевантних фонолошких особина именичких основа. На пример, облик номинатива једнине именице *ученик* разликује се од облика номинатива множине исте именице (*ученици*) не само наставком него и завршним сугласником основе. Основне **д.** именица у српском језику издвајају се према роду и наставцима, при чему се обично прво гледа наставак у номинативу једнине. У савременом српском књижевном језику могу се, са становишта категорије рода, разликовати три општа типа именичких **д.** и већи број њихових потпарадигми и варијаната. Прву именичку **д.** имају именице које су мушког или средњег рода, нпр. *студент*, *слово*. Другу **д.** имају именице које су женског или мушког рода, нпр. *риба*, *судија*. Трећу **д.** имају именице искључиво женског рода које се завршавају на сугласник, нпр. *вест*. У зависности од критеријума класификације могуће су и другачије поделе. Иако већина именичких **д.** обухвата и парадигму броја (једнина/множина), мањи део именица нема парадигму броја, него се употребљава само у једнини (нпр. *космос*) или само у множини (нпр. *врата*). Именичке парадигме разликују се и према томе да ли су наставци у њима типично именички (супстантивни) или нису. Супстантивни тип парадигме обухвата наставке и промене у основи који су карактеристични, пре свега, за именице, нпр. *жена*, *жене*, *жени*...; *муж*, *мужа*, *мужу*...; *дете*, *детета*, *детету*... и сл. Постоје и деклинацијске варијанте, које се међусобно разликују понеким наставком или нагласком (уп. у ген. мн. *ноктију* и *ноката*). Адјективни тип парадигме обухвата наставке који су карактеристични пре свега за придеве. Таквих је именица у српском језику сразмерно мање, нпр. *дежурни*, *пожарни*, *Бачка* итд. Прелазак других врста речи (пре свега придева) у именице зове се супстантивација (поименичење). Неке именице постале од придева су супстантивацијом изгубиле адјективни тип **д.** па сада имају супстантивну **д.** (нпр. *зло*, *зла*, *злу*...), а неке именице које су постале од придева задржале су адјективни тип парадигме (нпр. *посилни*, *посилног*...). Многа словенска презимена у српском језику припадају адјективном типу парадигме, нпр. *Конески*, *Словацки*, *Трубецки*, што важи и за презимена словенског порекла која носе припадници других народа, нпр. *Враницки*, *Крајски*, *Чомски*. Адјективну парадигму имају и неке именице које су постале од партиципа, нпр. *окривљени*, *председавајући*, *долепотписани*. Супстантивно-адјективни тип парадигме обухвата неке наставке који припадају супстантивној парадигми и неке наставке који припадају адјективној парадигми. Такву парадигму имају словенска (али не српска) женска презимена са суфиксом *-ин-*, *-ов-* или *-ев-*, нпр. *Сњегина*, *Павлова*, *Георгијева*. У таквим парадигмама већина наставака припада супстантивној промени, а адјективној промени припадају наставци датива/локатива и инструментала, уп. ном. *Ана Сњегина*, ген. *Ане Сњегине*, дат./лок. *Ани Сњегиној*, ак. *Ану Сњегину*, инстр. *Аном Сњегином*. Такву промену у српском језику имају и руски женски патроними (имена по оцу), нпр. *Ана Петровна*, *Ане Петровне*, *Ани Петровној*, *Ану Петровну*, *Аном Петровном*. Српска женска презимена са суфиксима *-ин-*, *-ов-* или *-ев-* су непроменљива и завршавају се нултим наставком, нпр. *Вера Бошков*. Да је у питању женско презиме, види се из женског имена и/или променљивог атрибутива који уз такво презиме стоји, нпр. *колегиница Вера Бошков*, *колегинице Вере Бошков*... итд. Таква презимена се у српском језику не употребљавају самостално, без имена, односно без променљивог атрибутива са облицима за женски род. Код презимена на *-ин-*, *-ов-* или *-ев-* у множини преовлађују наставци адјективне парадигме, уп. ном. *Пушкини*, ген. *Пушкиних*, дат./лок. *Пушкинима*, ак. *Пушкине*, инстр. *Пушкинима*, нпр. *Упознао је све Поповиће и Ристине у том селу*, *Разговарао је се свим Поповићима и свим Ристинима* и сл. У српском језику малобројне су непроменљиве (индеклинабилне) именице, али се њихов број повећава. То су најчешће нека имена и презимена страног порекла. Непроменљива су највећим делом женска имена преузета у српски језик из других језика, нпр. *Џејн*, *Дороти*, *Ингрид*, *Кајоко*, *Ин-кјонг* сл. Такве именице немају падежне наставке, па према томе ни било какву промену. У којој су падежној функцији употребљене, види се из контекста њихове употребе, нпр. *Упознао се са Џејн Смит*, *с Ким Ин-кјонг и са Али Мекдоналд*. Нека страна мушка имена и презимена такође су непроменљива, нпр. *Франсоа Митеран*, *од Франсоа Митерана* итд. (промену има само презиме), или *Ежен* *Делакроа*, *од Ежена Делакроа*... (промену има само име). И презимена мушкараца преузета из неких азијских језика (кинески, јапански, вијетнамски, корејски...) у српском језику су непроменљива, нпр. *Денг Сјаопинг* (са *Денг Сјаопингом*), *У Ну* (*са У Нуом*), *Хо Ши Мин* (*ка Хо Ши Мину*), *Ким Сонг-хван* (*са Ким Сонг-хваном*), *И Ки-тек* (*о И Ки-теку*) и сл. Презиме је у наведеним примерима дато испред имена, сагласно културној традицији којој та имена и презимена припадају. Индеклинабилне именице су и називи неких далеких народа и племена када се завршавају на *е*, *и*, *о*, *у*, нпр. *Масаји*, *И*, *Хопи*, *Ндебеле*, *Банту*, *Зулу*. У српском језику по изузетку и неке заједничке именице могу бити индеклинабилне, нпр. *вјерују* (средњег рода), уп. *То је његово вјерују*, *Упознао их је са својим вјерују* и сл. Неке скраћенице су непроменљиве, а неке су променљиве. Претежно су непроменљиве оне скраћенице у којима је основна именица женског рода, нпр. *МС* (Матица српска), *СКЗ* (Српска књижевна задруга), *РРА* (Републичка радиодифузна агенција). Код њих се скраћени облици користе само у писању, док се у говору употребљава цео израз или само основна именица (нпр. *Матица*, *Задруга*). Називи који се и у говору јављају у скраћеном облику имају **д.** именица м. р., било да се изговарају по називима слова, нпр. ПТТ, из ПТТ-а (изг. *пе те те*, *из пе те теа*), *Си-Ен-Ен*, *Си-Ен-Ена* итд., или да се изговарају као целе речи, нпр. *НИН*, *НИН-а*, *КФОР*, *снаге КФОР-а* и сл. Неке од њих (тзв. вербализоване скраћенице) пишу се као обичне речи (с великим почетним словом) и без цртице испред падежног наставка: под заштитом *Унеска*, на *Битефу*, чланица *Фифе*. За скраћенице у честој употреби временом постаје чешћи овај други изговор, па се каткад допуштају као исправне обе могућности: у *НОБ* (изг. у народноослободилачкој борби), и у *НОБ-у* (изг. у *ен-о-беу*). Скраћенице на завршно *а* су непроменљиве када се пишу великим словима (нпр. *Не сарађује са ЦИА*, *Прочитао је саопштење ЕТА*), а променљиве су када је велико само прво слово у таквим скраћеницама, нпр. *Сарађује са Циом*, *Прочитао је саопштење Ете.* ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма)*, I, Бг 1979; А. Бeлић, *Oпштa лингвистикa*, Бг 1998; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010; Ж. Стaнojчић, Љ. Пoпoвић, *Грaмaтикa српскoг jeзикa за гимназије и средње школе*, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014. Предраг Пипер \*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)