# ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА

**ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА**, златопечатна оснивачка повеља манастира Дечани, једна од најзначајнијих српских средњовековних манастирских даровница. Издао ју је краљ Стефан Урош Трећи (Дечански) и њоме утврдио правни положај задужбине и величину поседа који јој је том приликом приложен. Хрисовуља је издата у три верзије (**Д. х.** I, **Д. х.** II, **Д. х.** III), писане уставним писмом и уређеном ортографијом рашке правописне школе.

**Д. х.** I је сама оснивачка повеља, састављена у облику пергаментног свитка, у периоду између Битке код Велбужда (јул 1330) и смене на престолу (август 1331). У језичком погледу одликује се диглосијом. Уводни и завршни део текста писани су српскословенским језиком, док је средишњи део на старосрпском. Увод сачињава аренга теолошке садржине, која наглашава ктиторово побожно надахнуће. Она прелази у наративну експозицију којом краљ образлаже своју одлуку да оснује манастир Дечани. У интитулацији дародавац истиче своје порекло и славне претке, чиме потврђује право на престо, после чега следи и текст о тешкој судбини Стефана Дечанског у младости. Средишњи део хрисовуље (диспозиција) започиње навођењем дарова храму (књиге, крстови, кадионице итд.) и црквеним служитељима (одежде, епитрахиљи, завесе итд.). У најобимнијем одељку даје се попис дарованих села и њихових међа, као и катуна, и списак становника који су били дужни да брину о манастиру (сокалници и мађупци). Овај део садржи и правне одредбе којима се регулисао живот на манастирском добру, тј. права и обавезе управе манастира и подложника. Завршни део хрисовуље (есхатокол) говори о сабору на којем су потврђени поменути дарови, као и о победи краљеве војске над Бугарима у Бици код Велбужда 1330. **Д. х.** I се данас налази у Архиву Србије у Београду.

**Д. х.** II је шира верзија оснивачке повеље, сачињена у облику пергаментне књиге, која је била подеснија за руковање јер се могла носити у удаљена места властелинства. Проширен је списак села и подложника, формулисане су нове привилегије манастира и прецизиране поједине обавезе. Забележени су и догађаји који падају у време после издавања **Д. х.** I. Књига је потврђена потписом Стефана Дечанског, иза којега је овера младог краља Душана, те се претпоставља да је могла бити завршена након што је Душан преузео престо 1331. **Д. х.** II је изгубљена, о њој се зна на основу штампаног издања С. Новаковића и Н. Дучића.

**Д. х.** III је такође написана у облику пергаментне књиге, између 1343. и 1345. Иако сачињена после смрти Стефана Дечанског, на њој се налази и његов потпис, испред потписа краља Душана. У односу на **Д. х.** II текст садржи допуне, којима су регистроване промене на манастирском властелинству: уписане су измене међа, села која су у међувремену даривана, допуњени спискови људи и донете нове одредбе, док су неки делови претходне верзије изостављени, а понегде је измењен и редослед излагања. Књига се данас чува у Архиву САНУ.

Обимом и садржајем три верзије **Д. х.** надмашују све до сада познате српске повеље. Оне су драгоцен извор за познавање српскословенског и српског језика у првој половини XIV в., средњовековног права, рада дворских и манастирских канцеларија и укупне организације живота у српској средњовековној држави. Пописана лична имена становника пространог манастирског добра у **Д. х.** II и **Д. х.** III, са око 90% српских имена словенског порекла у највећем броју насеља, показују да је простор Дечанског властелинства у XIV в. насељавало претежно српско становништво.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Н. Сад 1976; М. Грковић, *Прва хрисовуља манастира Дечани*, Бг 2004.

Јасмина Грковић-Мејџор

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)