# ДАМЊАНОВИЋ, Радомир Дамњан
**ДАМЊАНОВИЋ, Радомир Дамњан**, уметник (Мостар, 10. XII 1935). На Академији ликовних уметности у Београду, у класама Ђ. Бошана и М. Челебоновића, дипломирао 1957. и магистрирао 1959. сликарство код Н. Гвозденовића. Усавршавао се у Лос Анђелесу и Њујорку (1971/72). Од почетка има статус слободног уметника. Члан је УЛУС-а (од 1958) и Ладе (од 2012). Од 1974. живи и ради у Милану. Осим сликарством, цртежом и графиком, бави се и концептуалном уметношћу (акције, перформанси, фотографија, филм, видео). У области тзв. нове уметничке праксе објавио је књигу *Ничег сувишног у људском духу* (Тибинген 1978). Редовно излаже самостално од 1958. и учествује на заједничким ликовним смотрама од 1959, код нас и у иностранству, између осталих на Бијеналу медитеранских земаља у Александрији (1961), Бијеналу у Сао Паулу (1963, 1981), Документима у Каселу (1964), Бијеналу у Венецији (1966, 1976) итд. Добитник је Награде на VII бијеналу у Сао Паулу (1963), Октобарске награде Београда (1964) и Награде „Сава Шумановић" (2011). Његова најзначајнија дела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Музеј савремене уметности у Загребу, Национални музеј модерне уметности у Паризу итд.
Код раних фигуралних мотива тежио је геометризацији облика, чврстој конструкцији, идеалном реду и успостављању композиционих односа (*Сликар и модел*, 1957), досезању изражајности материје, пиктуралности, снаге контраста и уобличавања значења (*Кувар*, 1958) или размишљања о судбини човека (*Ратник*, 1959). Упоредо је стремио и чистој ликовности (*Калемегдан*, 1955). Успоставио је сопствену ликовну лексику и систем знакова који постају независни, тајанствени и отворени за различита читања (*Асоцијација потонулог града*, 1959). Посебно место имају обале блиске апстракцији, са записима сензибилног цртача и акварелски прозирним, суптилним нијансама рођеног колористе, са кабинама, метама и другим знацима упозорења (*Пешчана обала*, 1958; *Стеновита обала*, 1961; *Кабине на пешчаној обали*, 1966). Исти симболи јављају се и код радова без асоцијативних назива, који ненаметљиво скрећу пажњу на опасности савремене цивилизације (*Елемент у простору*, 1963). Везао се за актуелне токове минимализма и нове апстракције пристигле из САД, са упориштем у супрематизму и Маљевичу. У почетку је геометријске форме добијао мноштвом организованих тачака и уситњеним пољима (*Слика*, 1962). Касније је извршио потпуно сажимање, препустио се изазову строге геометрије, постизао снажне ефекте сударима чистих монолитних површина и линија (*Објекат*, 1968; *Мала слика*, 1968; *Слика 1*, 1969). У одстрањивању свега сувишног стигао је до серије примарних слика, до текстуре непрепарираног платна по којој паралеле добија наношењем пигмената уситњеним, скоро тачкастим потезима (*Слика*, 1973). Називима слика наводио је на оно што нуди геометријским равнима и телима, испуњеним правоугаоницима, трапезима, круговима, динамиком строгих преплета оштрих и правих углова, нежним хроматским акордима и продорима реских колористичких звукова (*Мадам, померите се мало и помакните вашу тешку барку*, 1965; *Мали букет за 22. мај*, 1966; *Моје бело јутро II*, 1967). Радовима из циклуса *Дезинформације* указао је на неопходност преиспитивања пољуљаних вредности у уметности, друштву и цивилизацији уопште (*Група дезинформација*, 1972; *Дезинформација, плава и црвена*, 1975). Крећући се тим путем, у потпуности је оголио слику, одстранио платно употребивши га само као детаљ, а у средиште ставио невидљиви слепи рам, упутивши на уметника (*Дезинформација, зелени Дамњан*, 1975). И у серији копија ремек-дела познатих мајстора открива нове могућности традиционалне слике унутар нове уметничке праксе (*Лажни Де Кирико*, 1975). Код појединих дела наслутио је смрт утопије ружичастих хоризоната (*Карл Маркс/1918*, 1976). Одао је почаст великанима совјетске авангарде, снимивши се с њиховим именима исписаним на челу, а тридесет две фотографије са својим ликом означио је бројевима на грудима и излагао их на Бијеналу у Венецији (1978), под називом *Ништа сувишног у људском духу*. Тада је започео естетику празнине сликане мрљама, те је уједно остварио дело што припада уметности тела: о том тренутку оставио је документ, као и нешто касније о сликању сопственог лица, врата и дела попрсја (*Аутопортрети 1–10*, 1979; *Аутопортрет*, 1979–1990).
**Д.** радови јесу визуелне сензације, бојена поља ослобођена овоземаљских проблема, чиста ликовност довољна себи самој, апстракција повезана са фигурацијом преко предмета искоришћених за подлогу, особени цитати, односно успостављање дијалога са Дишаном и Морандијем (*Мртва природа са шест флаша*, 1982) или другачијим могућностима тражења истанчаних хармонија и узвишеног реда (*Зелена слика*, 1983; *Слика*, 1984; *Слика*, 1989; *Мала слика*, 1992). Своје слике настале од почетка девете декаде повезује са филозофијом, суштинама живота, скривеним значењима и рационалним промишљањем које није угасило емоцију, сликарску осећајност и тежњу за крајњим свођењем (*Жута слика*, 1994; *Плава слика*, 1995; *Слика*, 2009; *Сликање сликарства*, 2011). **Д.** је радознали истраживач који се подједнако успешно исказао и као традиционални сликар и као концептуални уметник. Нашавши се у матици светских токова, остао је самосвојан и понудио особен поглед на свет и уметност. Своје стваралаштво засновао је на нераскидивом споју естетике и етике, као и потреби да реагује и искаже став о уметности и друштву.
ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Радомир Дамњановић – Дамњан", у: *Српско сликарство XX века*, Бг 1970; J. Денегри, *Радомир Дамњановић Дамњан: изложба 1958‒1986*, Бг 1986; Т. Трини и др., *Радомир Дамњан: Мрље, празнина и пуноћа*, Бг 1997; Љ. Миљковић, *Радомир Дамњановић Дамњан: избор сликарских дела од проверене уметничке вредности из Народног музеја у Београду*, Ниш‒Круш. 2006; J. Денегри, Т. Трини, *Радомир Дамњановић Дамњан*, Бг 2010; Љ. Миљковић, „Драгослав Дамњановић и југословенско сликарство", у: *Поклон-збирка Драгослава Дамњановића*, Бг 2011.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)