# ДAЋЕ **ДAЋЕ** (подушја), посмртни обреди намењени покојнику, којем се тако одају почасти и гради посебан култ. Имаjу карактер жртвеног чина и потичу из старословенске традиције организовања великих гозби са разним такмичењима након сахране. Настали су из веровања да умрлог треба обезбедити у оноземаљском животу, па су му зависно од његовог друштвеног статуса приношене и одговарајуће жртве. У српској традицији врше се са циљем обележавања важних момената (првог јутра, прве суботе, 40 дана, шест месеци и године дана) у процесу поступног покојниковог одлажења и удаљавања из своје заједнице. У временском периоду до годину дана ови поступци чине посебну култну јединицу, а врше се у циљу смањења неизвесности која прати коначан исход преласка покојникове душе у други свет. Одржавају се на гробу умрлог, а у случају невремена пред кућом. До 40 дана се врше тачно утврђеног дана, а након тог периода дају се суботом пре дана када би требало тачно да се обележи одређени период. Тим поводом спремају се варена пшеница, пресни хлеб, одговарајућа јела и посластице, износе црно вино, вода, воће, тамјан, свећа, цвеће. У посне дане спрема се посно. Поред крста на гроб покојника оставља се по мало од сваког јела са **д**. Након годину дана и правилно извршених свих традицијом предвиђених посмртних обреда, односно **д.** душа умрлог прелази под окриље култа предака намењеног душама свих умрлих чланова заједнице. Престанком појединачног култа покојник се удаљава од колектива којем је за живота припадао и добија статус претка. Систем **д.** и подушја указује на процес поступног прикључења душе умрлог свету мртвих и враћања ожалошћених уобичајеном животу. Зависно од потреба и интереса појединца и заједнице ожалошћених, најчешће условљених организовањем свадбе, овај период жалости се може и скратити, што не значи и одлагање и запостављање обавеза према покојнику јер се тада предвиђена подушја дају раније. Бојан Јовановић ![001_SE_IV_Izlazak-na-dace_okolina-Kursumlije.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/scaled-1680-/001-se-iv-izlazak-na-dace-okolina-kursumlije.jpg) **Д.**, као утврђени српски обичај послужења хране и пића на дан сахране или парастоса, имају известан богословски основ и практично и психолошко оправдање. Богословски основ **д.** је исказан у Светом писму, а потиче из старозаветних времена – Јевреји су на дан сахране постили, а по заласку сунца приређивана је **д.** која је некад трајала више дана (2. Сам 3,35). Практичан основ налазимо у томе што је после сахране, а пре повратка људи кућама, послуживано окрепљење којем је дато верско обележје тиме што је намењено као добро дело за душу покојника и што се речју присутних за покојника („Бог да прости") исказује уверење да је прав пред Богом. Црква се трудила да контролише **д.**, у првом реду конзумирање алкохола. Митрополит београдски Мојсије (Петровић) Уредбом у 57 тачака наредио је да се **д.** сасвим укину или ограниче на два јела, а пиће на три чаше. Уместо **д.** препоручио је давање хране сиротињи и служење заупокојених литургија. Вук Караџић пише да су у његово време, осим гошћења присутних, ношене понуде (храна и лојане свеће) затвореницима у апсани што је богословски оправдано као чињење доброг дела за душу покојника. Психолошки основ **д.** је у томе да се породица са гробља не врати сама у кућу где је све подсећа на покојника, него да сврате пријатељи око којих породица мора да се потруди послужењем макар кафе, што јој помогне да то прво вече преболи, а касније време излечи сваки бол. У многим селима постоји солидарност да се за сахрану сиротиње прикупе потребне намирнице као прилог и породици омогући да приреди **д**. Православна црква за обредни део **д.** тражи молитву, свећу, тамјан, звона, кувано жито и вино, као и одржавање гроба. За **д.** су понегде везани извесни обичаји који немају суштинску важност, о чему сведочи чињеница да се разликују од села до села, од региона до региона, те из века у век. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: Е. Шневајс, „Главни елементи самртних обичаја код Срба и Хрвата", *ГСНД*, 1929, 5; В. Ст. Караџић, *Етнографски списи*, Бг 1974; С. Зечевић, *Култ мртвих код Срба*, Бг 1982; Т. Р. Ђорђевић, *Наш народни живот*, 4, Бг 1984; М. Ђ. Миличевић, *Живот Срба сељака*, Бг 1984; Б. Јовановић, *Српска књига мртвих*, Ниш 1993. \*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)